docIstrazivanja u oblasti drustvenih nauka u Srbiji - finalna ver
download 
Report Transcription
Istrazivanja u oblasti drustvenih nauka u Srbiji - finalna ver
ISTRAŽIVANJA U OBLASTI DRUŠTVENIH NAUKA U SRBIJI: PREGLED STANJA, KARAKTERISTIČNI PROBLEMI I PREPORUKE Redaktori Ivan Stošić Bojana Radovanović Mihajlo Đukić Beograd, 2013. godine Izdavač Institut ekonomskih nauka Beograd, Zmaj Jovina 12 Tel. (011) 2622-357; faks: (011) 2181-471 E-mail: [email protected] Za izdavača Prof. dr Dejan Erić, direktor Kompjuterska obrada Zorica Božić Štampa SP print, Novi Sad Tiraž 300 primeraka ISBN 978-86-89465-04-4 2013. Sva prava zadržana. Ni jedan deo ove knjige ne može biti reprodukovan u bilo kom vidu i putem bilo kog medija, u delovima ili celini bez saglasnosti izdavača, odnosno autora priloga. Sadržaj PREDGOVOR .................................................................................................. 7 UVOD: ULOGA I ZNAČAJ NAUKE I ZNANJA SA POSEBNIM OSVRTOM NA DRUŠTVENE NAUKE ...................................................................................... 11 KAPACITETI, PRAKSE I PROBLEMI NAUČNO-ISTRAŽIVAČKE ZAJEDNICE U SRBIJI ........................................................................................................... 16 UVOD .................................................................................................................... 16 1. PODACI O UZORKU ........................................................................................... 17 2. OBRAZOVANJE I PROFESIONALNA TRAJEKTORIJA ........................................... 20 2.1. Vreme trajanja studiranja...................................................................... 20 2.2. Mesto studiranja ................................................................................... 26 2.3. Studijski boravci u inostranstvu............................................................. 28 2.4. Profesionalna mobilnost istraživača...................................................... 29 3. NAUČNO-ISTRAŽIVAČKE PRAKSE ...................................................................... 30 3.1. Objavljivanje naučnih radova ................................................................ 31 3.2. Učešće u naučno-istraživačkim projektima ........................................... 40 3.3. Učešće na naučnim konferencijama...................................................... 44 3.4. Indeks naučno-istraživačke aktivnosti ................................................... 48 4. VLADANJE STRANIM JEZICIMA I OSPOSOBLJENOST ZA KORIŠĆENJE KOMPJUTERSKIH PROGRAMA .............................................................................. 54 5. PROBLEMI U NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOM RADU, TEŠKOĆE U PREZENTOVANJU REZULTATA NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOG RADA I KOMENTARI U VEZI SA SISTEMOM VREDNOVANJA NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOG RADA U SRBIJI .................................. 57 5.1. Problemi u NIR-u ................................................................................... 61 5.2. Teškoće u prezentovanju NIR-a ............................................................. 66 5.3. Komentari u vezi sa sistemom vrednovanja NIR-a ................................ 71 6. PERSPEKTIVE MLADIH ISTRAŽIVAČA ................................................................ 79 7. PREPORUČENE OBLASTI INTERVENCIJE............................................................ 80 FINANSIRANJE ISTRAŽIVANJA ....................................................................... 83 SAŽETAK................................................................................................................ 83 1. FINANSIRANJE ISTRAŽIVANJA I PAMETAN RAST – STRATEGIJA EVROPA 2020 84 2. SRBIJA I EVROPSKE ZEMLJE – KOLIKO ZAOSTAJEMO?...................................... 85 3 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji 3. STRATEŠKI OKVIR FINANSIRANJA NAUKE U SRBIJI – PERSPEKTIVA FINANSIRANJA ...................................................................................................... 87 4. KARAKTERISTIKE FINANSIRANJA ISTRAŽIVANJA U SRBIJI I PODSTICAJI MINISTARSTVA ..................................................................................................... 88 5. FINANSIRANJE DRUŠTVENIH I HUMANISTIČKIH NAUKA .................................. 91 6. PREPORUKE ...................................................................................................... 91 PITANJA VREDNOVANJA NAUČNIH REZULTATA ............................................. 94 SAŽETAK................................................................................................................ 94 1. UVOD ................................................................................................................ 94 2. PODACI I NEKI VAŽNI KONCEPTI ....................................................................... 96 3. SADRŽAJNI UZROCI ........................................................................................... 99 4. NEADEKVATAN SISTEM PODSTICAJA.............................................................. 101 5. DOMAĆI AKADEMSKI ČASOPISI ...................................................................... 105 6. STANJE NA UNIVERZITETU.............................................................................. 108 7. PREPORUKE .................................................................................................... 113 POLOŽAJ MLADIH ISTRAŽIVAČA U SRBIJI 2012............................................. 121 SAŽETAK.............................................................................................................. 121 1. UVOD .............................................................................................................. 121 2. SOCIO-EKONOMSKI POLOŽAJ I OPTEREĆENJE MLADIH ISTRAŽIVAČA ........... 126 3. VREDNOVANJE NAUČNOG RADA MLADIH ISTRAŽIVAČA ............................... 128 4. PRIZNAVANJE STRANIH VISOKOŠKOLSKIH ISPRAVA....................................... 130 5. PREPORUKE ZA BOLJU PRAKSU ...................................................................... 131 5.1. Preporuke za poboljšanje socio-ekonomskog položaja mladih istraživača ................................................................................................... 131 5.2. Vrednovanje ishodišta mladih istraživača u nastavi i nauci ................ 132 5.3. Vrednovanje naučnog rada mladih istraživača ................................... 133 5.4. Preporuke u vezi sa priznavanjem stranih visokoškolskih isprava ...... 133 6. REFORMA NASTAVNOG PROGRAMA U CILJU UNAPREĐENJA ISTRAŽIVAČKOG RADA................................................................................................................... 134 KA UNAPREĐENJU SARADNJE IZMEĐU NAUČNE ZAJEDNICE I KREATORA POLITIKA U SRBIJI ....................................................................................... 135 SAŽETAK.............................................................................................................. 135 1. UVOD .............................................................................................................. 135 2. NAUČNA ZAJEDNICA ....................................................................................... 142 4 Sadržaj 3. DONOSIOCI ODLUKA I KREATORI JAVNIH POLITIKA ....................................... 145 OSNIVANJE UDRUŽENJA ISTRAŽIVAČA U OBLASTI DRUŠTVENIH NAUKA ...... 147 UVOD .................................................................................................................. 147 1. STANJE U SRBIJI .............................................................................................. 147 2. OBLICI I KARAKTERISTIKE UDRUŽENJA NAUČNIKA I ISTRAŽIVAČA ................. 149 3. PREDLOG ZA OSNIVANJE UDRUŽENJA ........................................................... 150 5 PREDGOVOR Publikacija koja je pred Vama deo je projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta istraživanja u društvenim naukama u Srbiji, koji se realizuje u okviru Regionalnog programa podrške istraživanju u oblasti društvenih istraživanja na Zapadnom Balkanu (Regional Research Promotion Programme – RRPP). Pre nego što damo kratak prikaz publikacije, osvrnućemo se na osnovne ciljeve programa u okviru kog je inicirana i podržana realizacija ovog projekta. Regionalni program podrške istraživanju u oblasti društvenih istraživanja na zapadnom Balkanu (RRPP) ima za cilj podsticanje i promovisanje istraživanja u društvenim naukama u regionu Zapadnog Balkana. Program se suštinski zasniva na tri međusobno povezana stuba, to su: 1) podrška istraživanjima u oblasti društvenih nauka, 2) izgradnja kapaciteta istraživača i istraživačkih organizacija i 3) povezivanje i bliža saradnja istraživača. RRPP pruža finansijsku podršku istraživačkim projektima, organizuje seminare, treninge i mentorstva sa vodećim svetskim stručnjacima, svake godine okuplja istraživače na međunarodnoj konferenciji pod nazivom „Društvene, političke i ekonomske promene na Zapadnom Balkanu“. Program vodi Univerzitet u Friburgu, pod pokroviteljstvom Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC). Implementacija RRPP-a započeta je 2008. godine, kada je on zamišljen kao trogodišnji program. Institut ekonomskih nauka je lokalna koordinaciona jedinica od 2010. godine, kada je počela implementacija ovog programa u Srbiji. Nakon smernica i zaključaka iz pregovora o budućnosti programa, implementacija RRPP-a je produžena za period jul 2011 – jun 2013. Kao poseban cilj u ovoj fazi implementacije istaknuto je unapređenje saradnje između istraživača i kreatora politika radi poboljšanja stanja u društvenim naukama u zemljama regiona, što upravo i jeste misija projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta istraživanja u društvenim naukama. Kao polazna osnova za pripremu projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta istraživanja u društvenim naukama u Srbiji poslužila je konferencija pod nazivom „Stanje i perspektive istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji”, organizovana na 7 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Institutu ekonomskih nauka 14. aprila 2011. Cilj konferencije bio je da se identifikuju glavni problemi i izazovi sa kojima se suočavaju istraživači u oblasti društvenih nauka u Srbiji, kao i da se inicira saradnja radi njihovog prevazilaženja. Glavni izazovi na koje su ukazali učesnici konferencije jesu: niska produkcija kvalitetnih naučno-istraživačkih radova; nedostatak multidisciplinarnih projekata; nedostatak primenjenih i empirijskih istraživanja; nedostatak saradnje između donosilaca odluka i istraživača; nedostatak saradnje između akademskih institucija i nevladinih organizacija; nedostatak međunarodne saradnje; nedostatak finansijskih sredstava. Upravo su zaključci i preporuke sa konferencije poslužili u kreiranju ciljeva ovog projekta. Projekat ima dva osnovna cilja i to: unapređenje kvaliteta naučne produkcije u oblasti društvenih nauka i podsticanje primene rezultata istraživanja u ovoj oblasti nauka u cilju unapređenja društveno-ekonomskog razvoja zemlje. Kako bi se osnovni ciljevi operacionalizovali, ovaj projekat ima i četiri specifična cilja. Na prvom mestu, to je prevazilaženje osnovnih izazova za bolji status društvenih nauka. Naime, učesnici konferencije naveli su niz problema koje bi trebalo prevazići ili u vezi sa kojima bi trebalo ostvariti napredak, kao što su, na primer, sistem vrednovanja, nedostatak finansijskih sredstava, međunarodna saradnja itd. Cilj ovog projekta upravo i jeste da ponudi moguća rešenja ovakvih problema. Drugi specifični cilj projekta je podsticanje bliže saradnje u okviru istraživačke zajednice, gde se posebno razmatra mogućnost osnivanja Udruženja istraživača iz oblasti društvenih nauka. Potom, projekat ima za cilj i podsticanje saradnje između donosilaca odluka i istraživača. Istraživanja u oblasti društvenih nauka bi i trebalo da posluže kao osnov za donošenje odluka bitnih za društvenu zajednicu. Na kraju, ali ne i najmanje važno, promocija istraživanja u oblasti društvenih nauka i samog projekta jeste četvrti specifični cilj. Projekat realizuju radna grupa i lokalna koordinaciona jedinica RRPP-a – Institut ekonomskih nauka, uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Radnu grupu čine istraživači iz oblasti društvenih nauka, kao i zaposleni u Ministarstvu i članovi Odbora za društvene nauke pri Ministarstvu, pri čemu je grupa rodno izbalansirana, a čine je kako redovni profesori i naučni savetnici, tako i mlađi istraživači, kao i istraživači iz različitih organizacija – fakulteta, instituta i organizacija civilnog sektora. Radna grupa je formirana decembra 2011. godine i od tada aktivno radi na realizaciji postavljenih ciljeva projekta. 8 Predgovor Jedan od rezultata šest sastanaka i diskusija u okviru radne grupe (koji su realizovani do decembra 2012. godine) upravo je publikacija Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji: Pregled stanja, karakteristični problemi i preporuke. Radna verzija publikacije je predstavljena na konferenciji „Sistemske promene za bolji status društvenih nauka u Srbiji”, koja je održana 6. decembra 2012. godine. Cilj konferencije je bio da okupi sve zainteresovane strane i pruži priliku za dijalog između istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja stanja u društvenim naukama. Članovi radne grupe su na konferenciji predstavili široj istraživačkoj zajednici i kreatorima politika mere za prevazilaženje osnovnih problema i izazova istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji. Predlozi članova radne grupe, u koje su uključeni i komentari i sugestije učesnika konferencije, predstavljeni su u okviru ove publikacije. Na kraju, par reči o samoj publikaciji Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji: Pregled stanja, karakteristični problemi i preporuke. Publikacija ima sedam priloga, na osnovu kojih su formulisani zaključci i preporuke u vidu predloga za praktičnu politiku. Prof. dr Jovan Babić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu se u uvodnom prilogu osvrnuo na značaj i ulogu nauke i znanja u društvu, sa posebnim fokusom na društvene nauke. Drugi prilog pod nazivom Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji pripremili su prof. dr Mina Petrović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i dr Predrag Cvetičanin iz Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope. Tekst se zasniva na istraživanju koje je sprovedeno uz podršku Ministarstva prosvete,nauke i tehnološkog razvoja tokom aprila i maja 2012. godine. Na osnovu uzorka od 626 istraživača, autori su ukazali na najveće probleme i izazove sa kojima se istraživači u oblasti društvenih nauka sreću i izneli podatke o tipičnim praksama istraživača u Srbiji, o tome gde najčešće objavljuju, koliko često učestvuju u istraživačkim projektima, koliko često uzimaju učešće na naučnim konferencijama, kakvo im je poznavanje stranih jezika, softvera i sl. Treći prilog pod nazivom Finansiranje istraživanja, bavi se problemima nedovoljnog ulaganja u nauku, sa posebnim akcentom na finansiranje istraživanja u društvenim naukama u Srbiji. Ovaj prilog priredili su gđa Marija Veličković iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Mihajlo Đukić iz Instituta ekonomskih nauka, RRPP lokalne koordinacione jedinice za Srbiju. Prof. dr Branko Urošević sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu i prof. dr Dušan Pavlović sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu pripremili su tekst pod nazivom Pitanja vrednovanja naučnih rezultata, koji daje osvrt na trenutni sistem vrednovanja naučnog rada i ukazuje na njegove nedostatke, pružajući predloge za unapređenje 9 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji sistema vrednovanja koji bi podsticao produkciju kvalitetnih naučnih radova. Prilog Položaj mladih istraživača u Srbiji pripremili su prof. dr Dubravka Valić Nedeljković sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i mr Marko Kmezić sa Pravnog fakulteta univerziteta u Gracu. Ovaj tekst daje osvrt na osnovne teškoće sa kojima se mladi istraživači susreću i predlaže mere za njihovo prevazilaženje, kako bi se obezbedila bolja perspektiva društvenih istraživanja u Srbiji. Tekst Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji ističe značaj društvenih nauka i istraživanja u kreiranju javnih politika i predlaže mere za unapređenje saradnje između donosilaca odluka i istraživača kako bi se istraživanja stavila u funkciju donošenja odluka zasnovanih na naučnim činjenicama. Ovaj tekst su pripremili prof. dr Mirjana Rašević iz Instituta društvenih nauka, dr Tanja Pavlov iz Grupe 484 i mr Dejan Stanković iz Instituta za pedagoška istraživanja. Najzad, u poslednjem poglavlju publikacije dat je prilog Inicijativa osnivanja udruženja istraživača u oblasti društvenih nauka, koji je pripremila radna grupa. Mišljenja izneta u ovoj publikaciji su stavovi autora i ne predstavljaju nužno mišljenja Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC), niti Univerziteta u Friburgu. April, 2013 Ivan Stošić Bojana Radovanović Mihajlo Đukić RRPP lokalna koordinaciona jedinica za Srbiju 10 UVOD: ULOGA I ZNAČAJ NAUKE I ZNANJA SA POSEBNIM OSVRTOM NA DRUŠTVENE NAUKE Jovan Babić, Filozofski fakultet u Beogradu Nauka je sredstvo ovladavanja svetom, ali ona je istovremeno i ljudska institucija. Sa treće strane, iako je proizvod nauke, znanje, jedan od najvažnijih resursa sa kojima raspolažemo, ono nije puki resurs koji stoji na raspolaganju nego se mora steći uvek iznova, i to ne samo da bi se steklo nego i da bi se očuvalo. Sticanje znanja se postiže na jedan od dva načina: obrazovanjem, prenošenjem znanja koje su postigle prethodne generacije, ali i, jednako važno i za nas ovde još važnije: istraživanjem i proširivanjem postojećeg opsega znanja. Prvi način sticanja znanja jeste obrazovanje, dok drugi čini nauku. Nauka ne stoji prosto na raspolaganju, kao sredstvo spremno za upotrebu, njeno sticanje i čuvanje je veoma osetljiv i naporan proces. Znanje se ne može prosto uskladištiti i ostaviti da stoji dok nam ne zatreba, ono mora stalno da se obnavlja. Ova višestruka priroda nauke stvara određenu napetost u društvenoj artikulaciji nauke, kao i rizike da se u „proizvodnji“ znanja zastrani u neku od opasnosti koje tu stalno vrebaju. Jedna od tih opasnosti jeste proizvodnja apstraktnog, „mrtvog“ znanja koje se, iako izgleda kao stvarno znanje, ne odnosi ni na kakvu stvarnost i zato nema nikakvu moguću primenu. Ova opasnost je posebno velika za društvene nauke, ali ona je prisutna u svakoj vrsti znanja. Utisak da se ponekad naročito društvene nauke doživljaju kao „prazna priča ni o čemu“, iako često fundamentalno pogrešan, ipak nije uvek sasvim bez osnove; to je tako pre svega zato što društvene nauke, baveći se slobodom, teže postižu relevantnu predikabilnost, ali i zato što je kriterijum vrednovanja naučnih rezultata u društvenim naukama spor, teško uhvatljiv, ponekad i nejasan. Druga opasnost, možda više prisutna kod prirodnih i, naročito, tehničkih nauka jeste proizvodnja „instant“ znanja, znanja za jednokratnu upotrebu, znanja o tome kako da se brzo i efikasno reši neki konkretni zadatak. U prirodi znanja je da proizvodi neodoljivost primene. Uvek je bilo teško odupreti se iskušenju da se stečeno znanje ne upotrebi i pre nego što se svi aspekti te upotrebe istraže. Moć znanja je ogromna, a ova osobina njegove neodoljive upotrebe čini tu moć još većom. Ali sada vidimo sve veći domen naručenog znanja, znanja koje nastaje ne 11 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji iz intelektualne radoznalosti da se shvati i objasni struktura sveta, već da se ono proda da bi se odmah upotrebilo, kao gotovo rešenje za konkretni zadatak. Po svojoj prirodi znanje je međutim univerzalno, pa i kada je njegova proizvodnja naručena za neku posebnu svrhu ono treba da bude upotrebljivo tako, univerzalno, što znači i za neodređen broj drugih svrha koje se ne mogu sve odrediti unapred. Svako pravo znanje se na relevantan način odnosi na neki segment stvarnosti i može da se proveri i primeni. Ali ono takođe, da bi bilo naučno a ne samo puko iskustveno znanje, treba da poseduje opštost i da se njegova primena ne ograničava i svodi na neki strogo unapred određen domen. Znanje treba da traje i da može da se obnavlja. Znanje se akumuliše i raste, progres u znanju se i sastoji upravo u tome što svako novo znanje znači trajno ovladavanje jednim delom strukture sveta i načina na koji se ono u tom delu sveta može upotrebiti, za dobro ili za zlo, kako oni koji posegnu za njegovom upotrebom odluče. Pravo znanje je ono koje može da pretenduje, nakon što se završi proces naučnog istraživanja, da uđe u fundus opšteg znanja i da postane predmet nekog određenog, makar i tehničkog, obrazovanja, tako što će, nakon što je bilo rezultat naučnog, istraživačkog, postati predmet obrazovnog procesa. Ipak, glavna razlika između prirodnih i društvenih nauka je u tome što prve istražuju uzroke pojava u svetu, onih pojava koje mogu da se objasne uzročno, a druge istražuju, ali takođe i ispituju, razloge za ono što kao slobodni delatnici činimo. Prirodne nauke objašnjavaju kako se nešto dešava, kako uzroci daju svoje posledice. U praktičnom smislu prirodne nauke se bave sredstvima za moguće ciljeve, one treba da nam daju znanje kako da se ostvari neki cilj koji sebi postavimo (kako da savladamo reku tako što ćemo preko nje napraviti most ili ispod nje tunel). Društvene nauke idu malo dalje, one ispituju zašto se pojave u svetu dešavaju – ne više kako da se nešto uradi nego zašto da se to uradi. To je zapravo teži i zahtevniji zadatak, i ovde objašnjenje uvek uključuje element opravdavanja. Dok nas prirodne nauke osposobljavaju da ovladamo prirodom, društvene nauke treba da nas osposobe da ovladamo sobom, svojom slobodom koja je moć da se u svetu proizvede posledica koje ne bi bilo da mi nismo odlučili da je proizvedemo. Društvene nauke se bave ciljevima. Odlučili smo da nešto ostvarimo, iako smo mogli odlučiti i drugačije. Pitanje sa kojim se ovde suočavamo jeste da li je trebalo tako postupiti, ili je trebalo postupiti drugačije, šta je korisno i ispravno da se učini, a šta, iako se može, ne treba da se čini, bilo da je na skriven način ili dugoročno štetno bilo da je prosto neispravno. Društvene nauke treba da nas učine boljim ljudima, sposobnim da naprave bolji svet. U tom smislu društvene nauke su za kvalitetan život čak važnije, i teže, od prirodnih nauka. One 12 Uvod: Uloga i značaj nauke i znanja sa posebnim osvrtom na društvene nauke treba da nam nešto kažu ne samo o tome šta možemo da uradimo u svetu, nego i zašto to poželjno i dobro, dok nešto drugo, naizgled ne mnogo različito, nije ni dobro ni (dugoročno) poželjno. U kontekstu moguće primene njihovih rezultata društvene nauke treba da, u strukturi znanja, budu nadgradnja prirodnih nauka i da nam kažu šta je u okviru onog što je prirodno i društveno moguće stvarno dobro i moralno opravdano. Ipak, prisustvo ove opravdavalačke dimenzije ciljeva čini društvene nauke posebno osetljivim na jednu veliku opasnost, a to je opasnost da se naučno istraživanje pobrka i pomeša sa propovedanjem. Npr. tzv. kritičko znanje često polazi od skupa unapred zacrtanih ciljeva koji se više ne ispituju nego uzimaju kao dogmatska pretpostavka, po pravilu pretpostavka o neprikosnovenosti vladajućeg sistema vrednosti, što nauku pretvara u apologetiku i tehnologiju kako da se tekuće vrednosti promovišu i pospeše. Time se društvena nauka svodi na nivo ispitivanja sredstava za unapred postavljene ciljeve koji se sami ne ispituju. Ova propovednička strana tzv. „angažovane“ nauke radikalno uprošćava društvene nauke i čini ih upravo suprotnim od onoga što je njihova priroda – da su teške i zahtevne. Odjednom one su lake i bez velikih zahteva, osim, naravno, potrebe da se njihov apologetski učinak učini dostupnim što većem broju ljudi. Tako ono što je u prirodnoj nauci vrlina (mogućnost brze i lake primene) ovde postaje porok: odustajanje od nepristrasnog istraživanja logike društvene stvarnosti i posao nametanja važeće vrednosne, ili čak ideološke, paradigme o tome šta je „ispravno“ a šta „neispravno“. Ova propovednička, ili indoktrinativna, strana društvenih nauka, pored pomenute sporosti i teške artikulacije kriterijuma vrednosti naučnih rezultata u društvenim naukama ponekad proizvodi, naročito u krugovima prirodnih naučnika, utisak opskurnosti i nevažnosti društvenih nauka. To se jasno vidi u pojavi različitih redukcionizama koji vode u naturalizaciju vrednosne sfere i njeno svođenje na „prirodu“ - pojavi da se pitanja vrednosti koje krucijalno zavise od pretpostavke o postojanju slobode, svedu na objašnenja na osnovu prirodnih uzroka, hemijskih, psiholoških, evolucionih da bi se pokazalo kako su vrednosti uzročno objašnjive. To, kada se prihvati, proizvodi utisak da se u društvenim naukama mnogo i detaljno priča (ili piše) ali da je ta priča u velikoj meri prazna ili da ide u pogrešnom, nenaučnom, pravcu. Mora se priznati da ovaj utisak nije uvek bez osnove: on ima svoje opravdanje kad god se u ono što treba da je znanje značajnije uplete maštanje ili propovedništvo, ili oboje. Kada se ovom doda da, naročito u zemljama koje još nose breme nasleđa socijalizma, postoji veliki broj društvenih naučnika čiji se posao sastoji u beskrajnom recikliranju tekućih a često 13 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji prevaziđenih naučnih ili naizgled naučnih teorema, onda nije neshvatljivo da društvene nauke gube i ono malo društvenog statusa koji su imale. Ovo su opšti problemi sa kojima se suočavaju društvene nauke. Oni nisu uvek neposredno vidljivi ali su svejedno efektivno delatni. Na njih se onda naslanjaju svi oni drugi mnogo vidljiviji problemi na koje se ukazuje u pojedinačnim poglavljima ove knjige. Oni su, kao što će pažljivi čitalac izvesno primetiti, veoma raznoliki, ali svi daju svoj učinak na opšti rđav položaj društvenih nauka u nas. Siromaštvo daje oskudnu osnovu za bilo kakav kvalitet naučnog rada, u svim naukama, ne samo društvenim. Ipak, iako je siromaštvo i besparica osnova za većinu problema sa kojima se neposredno suočavamo, ti se problemi ne mogu do kraja objasniti siromaštvom i besparicom. Iako uz siromaštvo po prirodi stvari ide korupcija, ipak se može reći da bi uz malo više ozbiljnosti i odgovornosti mnogo toga moglo da se popravi. Ni tradicija lošeg poslovanja ni ogromno breme predrasuda koje uporno istrajavaju iz prošlih vremena, ne mogu do kraja opravdati, pa onda ni biti izgovor, za mnoge aspekte lošeg stanja društvenih nauka. Zatvorenost, loši, nejasni i često kontraproduktivni kriterijumi evaluacije, skribomanija, relativno visoka društvena i ekonomska sigurnost naučnih pozicija, netrasparentnost, nepristupačnost donosilaca društvenih odluka i njihova nezainteresovanost za rezultate društvenih nauka, imitacija opštih shema bez udubljivanja u konkretne probleme specifične za naše društvo u sadašnjem trenutku, važeći sistemi podrazumevanja i uspostavljenih očekivanja (često u obliku stečenih prava za koje više nema vidljivog razloga postojanja), rezignacija, nekritičko preuzimanje tuđih vrednosti paralelno sa bežanjem od prihvatanja kriterijuma vrednovanja koji stoje u osnovi tih vrednosti (neprihvatanje svetskih standarda), odsustvo adekvatne kontrole i fokusa na istraživačke ciljeve (zbog čega mnogo toga što se započinje ostaje nezavršeno dok se istovremeno mnogo toga nepotrebno ponavlja ili radi paralelno), nizak nivo postignutih rezultata, zatvorenost i strah od konkurencije i suočavanja sa svetom – sve to i još mnogo toga su faktori koji utiču na stvarno stanje. Mnogi od njih bi mogli da se uklone ili bar umanje, i svrha projekata kao što je ovaj prikazan u knjizi pred nama i jeste da se krene sa mrtve tačke i da se neke stvari pokrenu. Možda sporo u početku, ali ako se postigne određeni zamah, pre svega ako se izađe u svet i ako se izložimo dejstvu svetskih kriterijuma vrednovanja, sasvim je moguće da se i u neko dogledno vreme nauka u Srbiji pokrene i počne da proizvodi mnogo više mnogo boljih rezultata. U knjizi je prikazano stanje društvenih nauka u Srbiji u ovom trenutku i date su preporuke ili sugestije o mogućim rešenjima za mnoge goruće probleme. 14 Uvod: Uloga i značaj nauke i znanja sa posebnim osvrtom na društvene nauke Većinu tih preporuka je moguće implementirati u stvarnu naučnu politiku i naučnu praksu kod nas. Neke od tih preporuka su opšte, a neke i sasvim konkretne i precizne. Na kraju bih, bez ikakve pretenzije na sistematičnost i sveobuhvatnost, ukazao na nekoliko stvari koje meni izgleda da su u ovom trenutku one najvažnije. Pre svega, odavno je urgentno potrebno da se izradi kvalitetna baza podataka o naučnicima i naučnim rezultatima u Srbiji. To je pretpostavka za bilo šta drugo što bi se uradilo na unapređenju položaja društvenih nauka kod nas. Druge dve stvari za koje se čini da su od strateškog značaja jesu, prvo, uspostavljanje jedne hijerarhije ciljeva koja bi bila razuđenija, bolje artikulisana i preciznije obrazložena od one koja je ponuđena u „Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije dо 2015“, sa jasno određenim prioritetima i predviđenim načinom realizacije tih prioriteta i, drugo, uspostavljanje kvalitetnih kriterijuma vrednovanja, takvih koji bi bili u stanju da sačuvaju postojeći i, takođe, nastupajući heterogenitet društvenih i ostalih nauka ali i da uspostave precizna merila vrednovanja pomoću kojih bi se moglo razlučiti šta je zaista od trajne ili barem trenutne vrednosti a šta je zapravo propovedanje ili čak samo maštanje. 15 KAPACITETI, PRAKSE I PROBLEMI NAUČNO-ISTRAŽIVAČKE ZAJEDNICE U SRBIJI Predrag Cvetičanin, Centar za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope Mina Petrović, Filozofski fakultet u Beogradu UVOD Istraživanje „Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji” realizovano je u okviru projekta Policy Dialogue Strategic Plan in the Field of Social Sciences in Serbia, kojim je rukovodila lokalna koordinaciona jedinica RRPPa u Srbiji. Istraživanje je koncipirano u periodu januar – mart 2012. godine, a prikupljanje podataka obavljeno tokom aprila 2012. godine. U istraživanju je korišćen standardizovani upitnik sa 28 pitanja. On je poslat na elektronske adrese oko 1300 istraživača u oblasti društvenih nauka, koji su do sada učestvovali u projektima podržanim od strane Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Upitnik je takođe bilo moguće popunjavati i onlajn na internet stranici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Upitnik se sastojao od pet grupa pitanja. U njemu su, najpre, od ispitanika traženi osnovni podaci, kao što su pol, godina rođenja, naučno-istraživačke institucije u kojima su zaposleni, departman/odeljenje na kojima rade i njihovo naučno-istraživačko zvanje. Druga grupa pitanja odnosila se na obrazovnu trajektoriju ispitanika – gde su i kada diplomirali, magistrirali i stekli titulu doktora nauka. Treća grupa pitanja ticala se naučno-istraživačkih praksi ispitanika i to: objavljivanja tekstova u domaćim naučnim časopisima, naučnim časopisima zemalja iz neposrednog okruženja (jugoistočne Evrope) i naučnim časopisima u svetu (van regiona jugoistočne Evrope); objavljivanja naučnih monografija (ili poglavlja u naučnim monografijama) u Srbiji, jugoistočnoj Evropi i u svetu; učešća na naučnim konferencijama koje su organizovane u ova tri geografska okvira; učešća u istraživačkim projektima koje je podržalo Ministarstvo nauke ili neki drugi donator i studijskih boravaka u inostranstvu. Četvrta grupa pitanja se odnosila na njihovo vladanje stranim jezicima i osposobljenost za korišćenje kompjuterskih programa. U petoj grupi pitanja (otvorena pitanja) od ispitanika smo tražili da navedu tri najveća problema sa kojima se suočavaju u svom naučnoistraživačkom radu; da ukažu na tri najveće teškoće na koje nailaze u pokušaju 16 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji prezentovanja/objavljivanja rezultata svog naučno-istraživačkog rada i, na kraju, da daju komentare u vezi sa sistemom vrednovanja naučno-istraživačkog rada od strane Ministarstva nauke u poslednih pet godina. Upitnik je popunilo 655 ispitanika, od kojih se, kako se ispostavilo, jedan broj bavi prirodnim i tehničkim naukama, te je u bazi, nakon „čišćenja”, ostalo 626 istraživača u oblasti društvenih nauka1 i, u manjem broju, iz humanističkih disciplina. Radi se u uzorku koji svakako obuhvata više od trećine svih istraživača u oblasti društvenih nauka zaposlenih u obrazovno-naučnim institucijama u Srbiji (a gotovo polovinu istraživača u oblasti društvenih nauka iz baze Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije), što omogućava relevantne generalizacije u odnosu na čitavu populaciju istraživača koji se bave društvenim naukama u našoj zemlji. 1. PODACI O UZORKU Podaci o karakteristikama uzorka se mogu naći u tabelama 1–2 i grafikonima 1–5. Tabela 1: Pol ispitanika Ženski pol Muški pol Nema podataka UKUPNO Broj ispitanika 308 278 40 626 % 49,2% 44,4% 6,4% 100% Valid % 52,6% 47,4% 100% Tabela 2: Starost ispitanika N 626 Mean 43,30 Std. Deviation 11,36 Prosečna starost ispitanika je 43 godine (uz standardnu devijaciju od 11 godina). Najmlađi ispitanik je imao 24 godine, a najstariji 67 godina, pri čemu je najviše ispitanika iz uzorka imalo između 31 i 40 godina (213 ispitanika). 1 U predlogu projekta kao društvene nauke određene su ekonomija, pravne nauke, političke nauke, sociologija, psihologija i obrazovne nauke (pedagogija). Među anketiranima je bilo 597 ispitanika iz ovih disciplina i još 52 ispitanika iz disciplina koje se obično određuju kao humanističke (istorija umetnosti, arheologija, studije jezika i književnosti). 17 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Grafikon 1: Starosne grupe ispitanika 40,000% 35,800% 30,000% 21,800% 20,000% 18,800% 13,600% 9,900% 10,000% ,000% 21 do 30 god. 31 do 40 god. 41 do 50 god. 51 do 60 god 61 do 70 god. Među ispitanicima je bilo gotovo tri četvrtine zaposlenih na fakultetima u državnom vlasništvu (425), nešto više od jedne petine njih je bilo iz naučnoistraživačkih instituta (130), dok su 42 ispitanika bila sa privatnih fakulteta. Grafikon 2: Tipovi institucija gde rade ispitanici 80,000% 71,200% 60,000% 40,000% 21,800% 20,000% 7,000% ,000% državni fakulteti instituti privatni fakulteti Najveći broj ispitanika koji rade na državnim fakultetima zaposlen je na Univerzitetu u Beogradu (157). Po učešću u uzorku slede zatim Univerzitet u Nišu (109 ispitanika), Univerzitet u Novom Sadu (89 ispitanika) i Univerzitet u Kragujevcu (57 ispitanika). U istraživanju je učestvovalo i četvoro ispitanika sa državnog Univerziteta u Novom Pazaru i osmoro ispitanika sa Univerziteta u Prištini2. 2 U kasnijim statističkim analizama (ukrštanjima podataka) zbog njihove malobrojnosti, ispitanici koji rade na Univerzitetu u Novom Pazaru i Univerzitetu u Prištini, nisu bili uključeni u analize. Ali je u poslednjem delu rada, koji se ticao problema u naučno18 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Grafikon 3: Univerziteti na kojima ispitanici rade 40,000% 37,200% 35,000% 30,000% 25,600% 25,000% 20,900% 20,000% 13,400% 15,000% 10,000% 5,000% 1,900% ,900% ,000% Univerzitet u Univerzitet u Univerzitet u Univerzitet u Univerzitet u Univerzitet u Beogradu Nišu Novom Sadu Kragujevcu Prištini N.Pazaru Među ispitanicima je bilo najviše ekonomista (145), a potom istraživača iz oblasti pedagogije (93), pravnih (74) i političkih nauka (57), a u uzorku su u nešto većem broju bili prisutni i sociolozi (34), filozofi (31) i psiholozi (28). Grafikon 4: Oblasti nauke 30,000% 26,800% 25,000% 20,000% 15,000% 10,000% ekonomija pedagogija 17,200% 14,600% 13,700% pravo političke nauke 10,500% sociologija 6,300% 5,700% 5,200% filozofija psihologija 5,000% ostalo ,000% I u odnosu na naučno-istraživačka zvanja, postojala je dobra distribucija u uzorku: 85 asistenata, 7 saradnika u nastavi i 104 istraživača-saradnika; 106 istraživačkom radu (NIR), teškoća u prezentovanju rezultata naučno-istraživačkog rada i ocene sistema vrednovanja NIR, njihovim odgovorima posvećena dužna pažnja. 19 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji docenata, 72 vanredna profesora i 20 viših naučnih saradnika; 96 redovnih profesora i 37 naučnih savetnika. Grafikon 5: Naučno-istraživačka zvanja ispitanika naučni savetnik saradnik u nastavi 1% viši naučni saradnik 7% 4% asistent 16% istraživač-saradnik 20% redovni profesor 18% docent 20% vanredni profesor 14% 2. OBRAZOVANJE I PROFESIONALNA TRAJEKTORIJA 2.1. Vreme trajanja studiranja Prva među oblastima koje smo proučavali bila je obrazovna i profesionalna trajektorija ispitanika. Analizirali smo gde su i kada ispitanici diplomirali, magistrirali i doktorirali i koliko su trajali periodi magistarskih studija i izrade doktorata i da li su ispitanici bili na studijskim boravcima u inostranstvu. Pratili smo i da li postoje razlike u ovim pokazateljima u odnosu na pol ispitanika, starost, tip institucija u kojima rade, univerzitete na kojima rade i oblast nauke kojom se bave. Proučavajući pak profesionalnu trajektoriju ispitanika konstruisali smo indeks mobilnosti (koji predstavlja odnos staža u instituciji u kojoj ispitanici trenutno rade i ukupnog radnog staža) i ponovo posmatrali razlike u odnosu na pomenute varijable (pol, starost, tip institucija u kojima rade i univerzitete na kojima rade, kao i naučnu oblast). Pokazalo se da je prosečan period trajanja magistarskih studija za ispitanike u uzorku 7 godina (aritmetička sredina 6,98 godina, uz standardnu devijaciju 4,38). Najkraći zabeleženi period između završetka studija i završetka magistarskih 20 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji studija bio je 2 godine, a najduži 29 godina3. Kada smo ispitanike podelili u grupe na osnovu trajanja magistarskih studija pokazalo se da su za najveći broj njih (223) magistarske studije trajale između 5 i 8 godina; približno jedna četvrtina (158) ispitanika je magistarske studije završila za manje od četiri godine; osamdeset jednom ispitaniku je za sticanje magistarske diplome trebalo između 9 i 12 godina, dok je period magistriranja za 48 ispitanika trajao duže od 12 godina. Grafikon 6: Grupe na osnovu perioda trajanja magistarskih studija 50,000% 43,700% 40,000% 31,000% 30,000% 15,900% 20,000% 9,400% 10,000% ,000% Između 1 i 4 godine između 5 i 8 godina između 9 i 12 godina više od 12 godina Na drugoj strani, prosečan period od odbrane magistarskog rada do odbrane doktorskog rada (završetka doktorskih studija) za ispitanike u uzorku bio je šest i po godina (aritmetička sredina 6,40, uz standardnu devijaciju od 3,74). Najkraći period između magistriranja i doktoriranja bila je 1 godina, a najduži 28 godina. Ponovo je za najveći broj ispitanika (166) bilo potrebno između 5 i 8 godina za izradu doktorske teze; 132 ispitanika su koncipirala i odbranila doktorsku tezu/okončala doktorske studije u periodu od četiri godine nakon magistriranja; za 51 ispitanika ovaj period je trajao između 9 i 12 godina, dok je izrada doktorske teze za 26 ispitanika trajala duže od 12 godina4. 3 Pretpostavka je da se u slučajevima dugih perioda između završetka osnovnih studija i magistrature radi o ljudima koji su se u međuvremenu bavili drugim poslovima, pre nego što su se vratili akademskoj karijeri. 4 Nije bilo podataka za 251 ispitanika, od kojih jedan znatan broj još uvek nije okončao svoje doktorske studije/izradu doktorskog rada. 21 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Grafikon 7: Grupe na osnovu perioda trajanja izrade doktorskog rada/doktorskih studija 50,000% 44,100% 45,000% 40,000% 35,100% 35,000% 30,000% 25,000% 20,000% 13,800% 15,000% 6,900% 10,000% 5,000% ,000% od 1 do 4 godine između 5 i 8 godina između 9 i 12 godina više od 12 godina Kada smo posmatrali čitav period od završetka osnovnih studija do odbrane doktorskog rada, pokazalo se da je prosečno trajanje ovog procesa trinaest i po godina (aritmetička sredina 13,41, standardna devijacija 5,54). Najkraći period između završetka osnovnih studija i doktoriranja bio je 2 godine, a najduži je trajao 31 godinu. Među grupama načinjenim na osnovu perioda od završetka osnovnih studija do doktoriranja najbrojniji su oni ispitanici kod kojih je taj period trajao između 9 i 12 godina (146). Ispitanika koji su doktorirali u periodu od 8 godina (nakon završetka osnovnih studija) ima 61 (ili 15,8%), dok je za 44 ispitanika (11,4%) ovaj period trajao duže od 20 godina. Grafikon 8: Grupe na osnovu perioda od završetka osnovnih studija do doktoriranja 37,900% 40,000% 30,000% 20,800% 20,000% 15,800% 14,000% 11,400% 10,000% ,000% do 8 godina od 9 do 12 godina od 13 do 16 godina 22 od 17 do 20 godina više od 20 godina Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Iako samo između trajanja studiranja i oblasti nauke kojom se ispitanici bave postoji statistički značajna veza5, ipak se u većini posmatranih odnosa pojavljuju zanimljive pravilnosti. Iako u pogledu trajanja magistarskih studija (Tabela 3) nema gotovo nikakvih razlika između muškaraca i žena u uzorku (čak je nešto više ispitanica među onima koji su okončali magistarske studije u periodu od četiri godine), razlike se pojavljuju u periodu između završetka magistarskih studija i odbrane doktorskih teza/završetka doktorskih studija (Tabela 4). Tabela 3: Pol Ispitanika i period trajanja magistarskih studija Pol ispitanika/ Period do doktoriranja Ženski pol Muški pol Ukupno Od 1 do 4 godine Od 5 do 8 godina Od 9 do 12 godina Više od 12 godina Ukupno 85 (32,2%) 54,5% 71 (30,1%) 45,5% 156 (31,2%) 100% 106 (40,2%) 48,4% 113 (47,9%) 51,6% 219 (43,8%) 100% 46 (17,4%) 58,2% 33 (14,8%) 41,8% 79 (15,8%) 100% 27 (10,2%) 58,7% 19 (9,8%) 41,3% 46 (9,2%) 100% 264 (100%) 52,8% 236 (100%) 47,2% 500 (100%) 100% Tako se među ispitanicima koji su napisali i odbranili doktorski rad/završili doktorske studije u periodu od 1 do 4 godine nalazi 61,5% muškaraca i 38,5% žena, dok je među ispitanicima kojima je za to trebalo više od 12 godina, ovaj odnos obrnut – 38,5% muškaraca : 61,5% žena (videti Tabelu 4). Tabela 4: Pol ispitanika i period između završetka magistarskih studija i doktoriranja Pol ispitanika/ Period do doktoriranja Ženski pol Muški pol Ukupno Od 1 do 4 godine Od 5 do 8 godina 50 (28,9%) 84 (48,6%) 38,5% 51,9% 80 (41,0%) 78 (40,0%) 61,5% 48,1% 130 (35,3%) 162 (44,0%) 100% 100% 5 Od 9 do 12 godina Više od 12 godina Ukupno 23 (13,3%) 46,0% 27 (13,8%) 54,0% 50 (13,6%) 100% 16 (9,2%) 61,5% 10 (5,1%) 38,5% 26 (7,1%) 100% 173 (100%) 47,0% 195 (100%) 53,0% 500 (100%) 100% Koja pri tome nije posebno jaka (lambda = 0,047, pri značajnosti na nivou p >0,05, a koeficijent kontingencije C = 0,373, na nivou značajnosti p >0,01. 23 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Ova pravilnost se može uočiti i kada se posmatra čitav period od završetka osnovnih studija do doktoriranja/završetka doktorskih studija (Tabela 5). Tabela 5: Pol ispitanika i period od završetka osnovnih studija do doktoriranja Pol ispitanika/ Period do Do 8 godina doktoriranja Ženski pol 21 (12,1%) 34,4% Muški pol 40 (19,6%) 65,6% Ukupno 61 (16,1%) 100% Od 9 do 12 Od 13 do 16 Od 17 do 20 Više od 20 godina godina godina godina 63 (36,2%) 40 (23,0%) 44,4% 50,6% 79 (38,7%) 39 (19,1%) 55,6% 49,4% 142 (37,6%) 79 (20,9%) 100% 100% 27 (15,5%) 50,9% 26 (12,7%) 49,1% 53 (14,0%) 100% Ukupno 23 (13,2%) 174 100%) 53,5% 46,0% 20 (9,8%) 204 (100%) 46,5% 54,0% 43 (11,4%) 378 (100%) 100% 100% Ako o odsustvu razlika u sposobnostima svedoči period u kome su završavali magistarske studije, onda je smislena pretpostavka da se ovo „kašnjenje” u završetku doktorskih studija ispitanica može u prvom redu pripisati drugačijim, odnosno težim uslovima u periodu kasnih dvadesetih/ranih tridesetih godina života, koji su vezani za rađanje i čuvanje dece – što je nešto što zaslužuje zasebnu studiju. Kada smo posmatrali period trajanja studiranja u odnosu na tip institucija gde ispitanici rade, nisu se pojavile statistički značajne razlike, ali je primetno da ispitanici koji rade na naučno-istraživačkim institutima i fakultetima u privatnom vlasništvu nešto brže dolaze do magistarskih i doktorskih diploma od ispitanika koji rade na državnim fakultetima. Tabela 6: Tip institucija gde ispitanici rade i period od završetka osnovnih studija do doktoriranja Pol ispitanika/ Period do doktoriranja Fakulteti u drž. vlasništvu Naučnoistraž. instituti Fakulteti u priv. vlasništvu Ukupno Do 8 godina Od 9 do 12 Od 13 do 16 Od 17 do 20 Više od 20 godina godina godina godina Ukupno 43 (14,6%) 112 (38,1%) 64 (21,8%) 70,5% 76,7% 80,0% 12 (18,8%) 22 (34,4%) 12 (18,8%) 19,7% 15,1% 15,0% 6 (22,2%) 12 (44,4%) 4 (14,8%) 9,8% 8,2% 5,0% 43 (14,6%) 79,6% 8 (12,5%) 14,8% 3 (11,1%) 5,6% 32 (10,9%) 294 (100%) 72,7% 76,4% 10 (15,6%) 64 (100%) 22,7% 16,6% 2 (7,4%) 27 (100%) 4,5% 7,0% 61 (15,8%) 146 (37,9%) 80 (20,8%) 100% 100% 100% 54 (14,1%) 100% 44 (11,4%) 385 (100%) 100% 100% 24 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Nešto slično se može reći i za odnos između dužine trajanja studija i rada na univerzitetima u državnom vlasništvu u Srbiji. Mada nije statistički značajan, primetan je trend da ispitanici koji rade na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu ranije završavaju magistarske i doktorske studije od svojih kolega koji rade na univerzitetima u Nišu i Kragujevcu. Tabela 7: Univerzitet gde ispitanici rade i period od završetka osnovnih studija do doktoriranja Univerziteti/ Period do doktoriranja Univerzitet u Beogradu Univerzitet u Novom Sadu Univerzitet u Nišu Univerzitet u Kragujevcu Univerzitet u Novom Pazaru Univerzitet u Prištini Ukupno Do 8 godina Od 9 do 12 Od 13 do 16 Od 17 do 20 Više od 20 godina godina godina godina 18 (17,3%) 45 (43,3%) 18 (17,3%) 13 (12,5%) 42,9% 40,2% 28,1% 30,2% 14 (21,5%) 27 (41,5%) 14 (21,5%) 3 (4,6%) 33,3% 24,1% 21,9% 7,0% 4 (5,0%) 31 (38,8%) 23 (28,8%) 15 (18,8%) 9,5% 27,7% 35,9% 34,9% 5 (14,3%) 7 (20,0%) 8 (22,9%) 8 (22,9%) 11,9% 6,3% 12,5% 18,6% 1 (33,3%) 1 (33,3%) 1 (33,3%) 0 (0,0%) 2,4% 0,9% 1,6% 0,0% 10 (9,1%) 31,1% 7 (10,8%) 21,9% 7 (8,8%) 21,9% 7 (20,0%) 21,9% 0 (0,0%) 0,0% Ukupno 104 100%) 35,5% 65 (100%) 22,2% 80 (100%) 27,3% 35 (100%) 11,9% 3 (100%) 1,0% 0 (0,0%) 1 (16,7%) 0 (0,0%) 4 (66,7%) 1 (16,7%) 6 (100%) 0,0% 0,9% 0,0% 9,3% 3,1% 2,0% 42 (14,3%) 112 (38,2%) 64 (21,8%) 43 (14,7%) 32 (10,9%) 293 (100%) 100% 100% 100% 100% 100% 100% Kao što smo već pomenuli, znatnije razlike u periodu trajanja studiranja pojavile su se kada smo u razmatranje uveli naučne discipline kojima se ispitanici bave. Ono što se može primetiti u Tabeli 8 jeste da ispitanici koji se bave pravnim naukama daleko brže od drugih završavaju magistarske i doktorske studije. Pored njih, nešto veću efikasnost u završetku magistarskih i doktorskih studija imamo kod istraživača iz oblasti psihologije, političkih nauka i ekonomije. 25 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Tabela 8: Oblast nauke kojom se ispitanici bave i period od završetka osnovnih studija do doktoriranja Oblast nauke/ Period do doktoriranja Ekonomija Pravo Sociologija Psihologija Filozofija Pedagogija Defektologija Političke nauke Ostalo Ukupno Do 8 godina Od 9 do 12 godina Od 13 do 16 godina Od 17 do 20 godina Više od 20 godina Ukupno 18 (10,5%) 17,9% 18 (29,0%) 32,1% 3 (10,3%) 5,4% 5 (25,0%) 8,9% 3 (17,6%) 5,4% 2 (4,1%) 3,6% 1 (7,1%) 1,8% 5 (20,8%) 8,9% 9 (25,0%) 16,1% 56 (16,2%) 100% 46 (48,4%) 36,5% 20 (32,3%) 15,9% 10 (34,5%) 7,9% 8 (40,0%) 6,3% 8 (47,1%) 6,3% 8 (16,3%) 6,3% 7 (50,0%) 5,6% 9 (37,5%) 7,1% 10 (27,8%) 7,9% 126 (36,4%) 100% 22 (23,2%) 28,6% 12 (19,4%) 15,6% 9 (31,0%) 11,7% 3 (15,0%) 3,9% 5 (29,4%) 6,5% 14 (28,6%) 18,2% 3 (21,4%) 3,9% 4 (16,7%) 5,2% 5 (13,9%) 6,5% 77 (22,3%) 100% 11 (11,6%) 22,4% 7 (11,3%) 14,3% 4 (13,8%) 8,2% 3 (15,0%) 6,1% 1 (5,9%) 2,0% 13 (26,5%) 26,5% 1 (7,1%) 2,0% 2 (8,3%) 4,1% 7 (19,4%) 14,3% 49 (14,2%) 100% 6 (6,3%) 15,8% 5 (8,1%) 13,2% 3 (10,3%) 7,9% 1 (5,0%) 2,6% 0 (0,0%) 0,0% 12 (24,5%) 31,6% 2 (14,2%) 5,3% 4 (16,7%) 10,5% 5 (13,9%) 13,2% 38 (11,0%) 100% 95 (100%) 27,5% 62 (100%) 17,9% 29 (100%) 8,4% 20 (100%) 5,8% 17 (100%) 4,9% 49 (100%) 14,2% 14 (100%) 4,0% 24 (100%) 6,9% 36 (100%) 10,4% 346 (100%) 100% U odnosu na sve prikazane rezultate trebalo bi naglasiti da je ispitivano isključivo trajanje magistarskih studija i izrade doktorske disertacije/trajanje doktorskih studija. To ne govori baš ništa o kvalitetu radova, što bi trebalo da bude posebna tema istraživanja i svakako zaslužuje i veću pažnju. 2.2. Mesto studiranja Od ispitanika smo u upitniku tražili da navedu gde su i kada diplomirali, magistrirali i doktorirali. Zanimalo nas je, između ostalog, i koliko je ispitanika diplomiralo (magistriralo, doktoriralo) na univerzitetima u Srbiji, u bivšim jugoslovenskim republikama i u inostranstvu. Nasuprot našim očekivanjima, pokazalo se da ogromna većina ispitanika koja radi u naučno-istraživačkim ustanovama u Srbiji (preko 90%) ima obrazovna iskustva koja su vezana isključivo za univerzitete u Srbiji. Tako je, na primer, u inostranstvu diplomiralo samo šest ispitanika, a njih dvadeset dvoje je diplomiralo na univerzitetima neke od bivših jugoslovenskih republika. Među onima koji su završili magistarske studije je trideset troje njih koji 26 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji su magistrirali u inostranstvu i deset onih koji su završili magistarske studije u nekom od jugoslovenskih univerzitetskih centara. Dvadeset petoro anketiranih je doktoriralo u inostranstvu, uz još šestoro drugih koji su doktorsku diplomu stekli izvan Srbije (u bivšim jugoslovenskim republikama). Ovi podaci protivreče svakodnevnom iskustvu koje imamo kao članovi istraživačke zajednice u Srbiji, koje uključuje lična poznanstva sa relativno velikim brojem ljudi koji su studirali u inostranstvu. Moguće je (ali nije bilo načina da to proverimo u ovom istraživanju) da je znatan broj onih koji su završavali studije u inostranstvu napustio zemlju ili akademsku karijeru, ili pak nije ni dobio priliku da započne ili nastavi istraživačku i akademsku karijeru u Srbiji. Grafikon 9: Gde su ispitanici diplomirali 100% Grafikon 10: Gde su ispitanici magistrirali 100% 095% 092% 080% 080% 060% 060% 040% 040% 020% 020% 004% u Srbiji u SFRJ u inostranstvu Grafikon 11: Gde su ispitanici doktorirali 100% 092% 080% 060% 040% 020% 002% 007% 000% u Srbiji 006% 000% 001% 000% u Srbiji 002% u SFRJ u inostranstvu 27 u SFRJ u inostranstvu Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji 2.3. Studijski boravci u inostranstvu Jedno od pitanja u upitniku bilo je i da li su ispitanici bili na studijskim boravcima u inostranstvu dužim od mesec dana. Ispitanike smo zamolili da navedu, po vlastitoj proceni, dva najvažnija takva studijska boravka (ukoliko su na njima bili), kao i godinu, zemlju i instituciju za koju je studijski boravak bio vezan. Prema dobijenim rezultatima, na bar jednom studijskom boravku u inostranstvu bilo je pedeset šest ispitanika, a na dva takva boravka (ili više njih) četrdeset petoro istraživača (ukupno 16% uzorka). Pokazalo se da veliku većinu onih koji su bili na studijskim boravcima u inostranstvu (preko 90%) čine istraživači koji su se školovali u zemlji, odnosno da studijski boravci nisu bili rezervisani za ljude koji su se obrazovali u inostranstvu. Grafikon 12: Studijski boravci u inostranstvu Analize su pokazale da nema razlika u pogledu pola ispitanika koji su bili na studijskim boravcima u inostranstvu. Istraživači koji rade na fakultetima u državnom vlasništvu nešto su češće bili na studijskim boravcima od svojih kolega iz naučnih instituta i sa privatnih fakulteta, kao što su i zaposleni na Univerzitetu u Beogradu češće koristili ovaj oblik usavršavanja od drugih. Istraživači u oblasti pravnih, političkih nauka i sociologije su više od drugih odlazili u inostranstvo na usavršavanje, a, kao što je bilo očekivano, među ispitanicima iz, po godinama i po zvanju, starijih grupa, bilo je više onih koji su boravili u inostranstvu radi stručnog usavršavanja. 28 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji 2.4. Profesionalna mobilnost istraživača Mobilnost istraživača smo računali kao količnik dužine staža u instituciji u kojoj trenutno rade i dužine ukupnog staža ispitanika6. Pokazalo se da 71,2% ispitanika još uvek radi u instituciji u kojoj se prvi put zaposlilo. Kao što se može videti na Grafikonu 13, to nije karakteristika samo istraživača najmlađe generacije (koji su relativno nedavno stupili u radni odnos), nego je prisutno među istraživačima svih generacija. Tako, na primer, od 213 istraživača starosti od 31 do 40 godina, njih 169 (79,3%) radi u istoj instituciji od početka svoje karijere, kao i osamdeset osmoro (67,7%) od 130 istraživača u starosnoj grupi između 41 i 50 godina. Štaviše, samo je u najstarijoj generaciji (61 do 70 godina) procenat onih koji su radili još u nekoj instituciji (pored one u kojoj trenutno rade) veći u odnosu na one koji nisu profesionalno mobilni). Grafikon 13: Starosne grupe ispitanika i njihova profesionalna mobilnost u istoj instituciji 100,000% i u drugim institucijama 90,100% 90,000% 79,300% 80,000% 67,700% 70,000% 60,700% 60,000% 50,000% 39,300% 40,000% 10,000% 44,100% 32,200% 30,000% 20,000% 55,900% 20,700% 9,900% ,000% 18 - 30 31 - 40 41 - 50 51 - 60 61 - 70 Naravno, mobilnost nije nekakva vrednost po sebi, na kojoj bi trebalo insistirati zbog nje same, nego odsustvo mobilnosti istraživača na fakultetima i institutima posredno pokazuje odsustvo takmičenja i prilike da na ta radna mesta dođu drugi, mlađi i bolji. Uprkos periodičnim „izborima” jednom „okupirano” 6 Otud su granične vrednosti indeksa od 0 do 1, gde 1 označava da ispitanici rade u istoj ustanovi od kada su se zaposlili. 29 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji radno mesto u instituciji se najčešće zadržava do penzije. To podiže barijere koje faktički onemogućavaju ulaz drugim istraživačima iste generacije (često onima koji se vraćaju sa školovanja iz inostranstva i donose nova znanja i nova istraživačka i obrazovna iskustva), a naročito mladima. A ovo odsustvo cirkulacije ljudi najčešće dovodi i do odsustva cirkulacije ideja. * * * Dosadašnje analize su jasno ukazale na to da je nekadašnji sistem magistarskih studija i izrade doktorskog rada bio neefikasan i da je, sa tog stanovišta, uvođenje trogodišnjih doktorskih studija bio opravdan potez. Značajan nalaz je i da relativno mali broj istraživača iz oblasti društvenih nauka koji rade u naučno-istraživačkim ustanovama u Srbiji ima iskustva sa obrazovanjem izvan zemlje, kao i da je mali broj njih bio na stručnom usavršavanju u inostranstvu. I, na kraju, da je nivo profesionalne mobilnosti istraživača u Srbiji izuzetno nizak i da gotovo tri četvrtine istraživača još uvek radi u ustanovi u kojoj su se prvi put zaposlili. 3. NAUČNO-ISTRAŽIVAČKE PRAKSE U ovom segmentu istraživanja pratili smo naučno-istraživačke aktivnosti ispitanika: objavljivanje tekstova u naučnim i stručnim časopisima u zemlji, jugoistočnoj Evropi (JIE) i svetu; objavljivanje monografija/poglavlja u monografijama (u zemlji, JIE i svetu)7; učešće u naučnim projektima (koje je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i koje su finansirali drugi donatori)8; učešće na naučnim konferencijama (u zemlji, JIE i svetu)9. Ponovo 7 Ispitanike smo zamolili da navedu poslednja dva rada koja su objavili u domaćim naučnim časopisima, časopisima u regionu jugoistočne Evrope i naučnim časopisima u svetu (izvan regiona JIE); kao i nazive časopisa, godinu objavljivanja tekstova i listu citiranosti na kojoj se nalazi časopis (ako se nalazi na nekoj od njih). Pored toga, tražili smo da daju naziv poslednje monografije ili poglavlja u monografiji koju su objavili u poslednjih pet godina kod domaćih izdavača, naziv izdavača i godinu kada je monografija objavljena. Zamolili smo i da napišu naziv poslednje monografije ili poglavlja u monografiji koje su objavili kod izdavača u zemljama jugoistočne Evrope ili inostranstvu izvan ovog regiona te, ponovo, naziv izdavača i godinu objavljivanja. I na kraju, od istraživača smo tražili da navedu, po vlastitom sudu, tri najznačajnija naučna rada u poslednjih pet godina, uz naziv izdavača/naučnog časopisa i godinu njihovog objavljivanja. 8 U anketi smo u dva pitanja od ispitanika tražili da daju nazive poslednja dva naučnoistraživačka projekta u kojima su učestvovali, a koje je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (kao i podatke o nosiocu projekta i godini njihove realizacije), 30 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji smo analizirali i da li se pojavljuju (i kakve su) razlike u odnosu na pol ispitanika, starost, tip institucija u kojima rade, univerzitet na kome rade, naučno-istraživačka zvanja i oblast naučne delatnosti kojom se bave. 3.1. Objavljivanje naučnih radova U najvećem delu, članovi istraživačke zajednice u oblasti društvenih nauka u Srbiji objavljivali su svoje radove u domaćim naučnim i stručnim časopisima. Od 626 anketiranih, dva rada ili više njih objavilo je 536 ispitanika, a bar jedan rad još 43 ispitanika (ukupno je u domaćim časopisima radove objavilo 579 ispitanika – 85,6% uzorka). Već u slučaju časopisa u neposrednom okruženju, tj. u zemljama jugoistočne Evrope (bivše jugoslovenske republike, Albanija, Bugarska i Rumunija), taj broj se smanjio ispod polovine uzorka, odnosno ispod četvrtine uzorka (za dva rada i više radova). U časopisima iz Jugoistočne Evrope (JIE) je dva rada objavilo 157 ispitanika, a bar jedan rad još 133 ispitanika. U časopisima u inostranstvu (izvan regiona jugoistočne Evrope) dva rada (i više radova) objavilo je samo nešto više od deset posto anketiranih (81 ispitanik), a bar jedan rad 74 ispitanika. (videti Grafikon 13). Grafikon 13: Objavljivanje radova u naučnim časopisima (u zemlji, jugoistočnoj Evropi i svetu) 100,000% 85,600% 74,800% 80,000% 56,500% 60,000% 40,000% 20,000% 7,500% 6,900% 25,000% 18,500% dva rada jedan rad nisu objavili 12,900% 12,300% ,000% domaći časopisi JIE časopisi svetski časopisi kao i da navedu poslednja dva naučno-istraživačka projekta čiji su bili deo (a nije ih finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), uz podatke o finansijeru/naručiocu projekta, nosiocu projektnih aktivnosti i godini realizacije projekta. 9 Pored naziva poslednjih konferencija na kojima su učestvovali (u Srbiji, u regionu JIE i u svetu) od anketiranih smo tražili podatke o organizatoru konferencije, mestu i godini njenog održavanja i nazivu rada koji su prezentirali. 31 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Sličnu situaciju imamo i u slučaju objavljivanja naučnih monografija (i poglavlja u monografijama). U poslednih pet godina naučnu monografiju u Srbiji je objavilo 418 ispitanika, a poglavlje u monografiji još 108 ispitanika (ukupno 84% uzorka). S druge strane, monografije (i poglavlja u naučnim monografijama) u zemljama jugoistočne Evrope i kod izdavača u svetu (izvan JIE) objavilo je po 15% anketiranih. Izdavači iz zemalja jugoistočne Evrope objavili su monografije 24 istraživača iz Srbije, a poglavlja u monografijama je objavilo još 69 ispitanika. U slučaju svetskih izdavača, naučne monografije istraživača iz Srbije objavio je 21 izdavač, dok je poglavlja u monografijama objavilo još 70 istraživača (Grafikon 14). Grafikon 14: Objavljivanje naučnih monografija i poglavlja u monografijama (u zemlji, jugoistočnoj Evropi i svetu) 90,000% 80,000% 70,000% 60,000% 50,000% monografije 40,000% poglavlja 30,000% nisu objavili 20,000% 10,000% ,000% Domaći izdavači JIE izdavači svetski izdavači U pokušaju da naše analize prevaziđu čisto deskriptivni nivo, izvršili smo klasifikaciju praksi objavljivanja naučnih radova istraživača u oblasti društvenih nauka u Srbiji. Imajući u vidu da smo od ispitanika tražili da navedu prakse objavljivanja vezane za po dva naučna rada objavljena u časopisima u Srbiji, u jugoistočnoj Evropi i u inostranim časopisima (van jugoistočne Evrope) i za monografije (ili poglavlja u monografijama) u istim ovim geografskim okvirima, maksimum objavljenih radova bio je devet. U odnosu na nivo publikovanja razvrstali smo ispitanike (ne praveći razliku između toga, gde su i koji radovi objavljeni) u četiri grupe: one koje karakteriše nizak nivo publikovanja (1–2 32 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji objavljena rada10); prosečan nivo publikovanja (3–4 objavljena rada); visok nivo publikovanja (5–6 objavljenih naučnih radova) i izuzetno visok nivo publikovanja (7–9 objavljenih radova). Dobijeni rezultati mogu se videti u Tabeli 9. Tabela 9: Grupe prema nivou publikovanja Nizak nivo publikovanja Prosečan nivo publikovanja Visok nivo publikovanja Izuzetno visok nivo publikovanja Ukupno Broj ispitanika 112 291 163 60 626 % 17,9% 46,5% 26,0% 9,6% 100,0% Valid % 17,9% 46,5% 26,0% 9,6% 100,0% Među istraživačima muškog i ženskog pola nema statistički značajnih razlika u pogledu nivoa publikovanja, s tim što su visok nivo i izuzetno visok nivo publikovanja nešto prisutniji kod istraživača muškog pola. Tabela 10: Pol ispitanika i grupe prema nivou publikovanja Grupe prema nivou publikovanja Pol ispitanika Ženski Muški Ukupno Nizak nivo publikovanja Prosečan nivo publikovanja Visok nivo publikovanja 46 (14,9%) 54,8% 38 (13,7%) 45,2% 84 (14,3%) 100,0% 155 (50,3%) 55,0% 127 (45,7%) 45,0% 282 (48,1%) 100,0% 79 (25,6%) 49,4% 81 (29,1%) 50,6% 160 (27,3%) 100,0% Izuzetno visok nivo publikovanja 28 (9,1%) 46,7% 32 (11,5%) 53,3% 60 (10,2%) 100,0% Ukupno 308 (100%) 52,6% 278 (100,0%) 47,4% 586 (100,0%) 100,0% Među istraživačima mlađim od 30 godina, veoma mali broj (ispod 10%) pripada grupama koje karakteriše visok ili izuzetno visok nivo publikovanja. 10 Bez obzira na to da li se radi o naučnom radu objavljenom u domaćem časopisu, časopisu u regionu jugoistočne Evrope ili svetskom časopisu ili naučnoj monografiji/poglavlju u monografiji objavljenim u Srbiji, JIE ili svetu. 33 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Tabela 11: Ispitanici mlađi od 30 godina i grupe prema nivou publikovanja Broj ispitanika Valid % Nizak nivo publikovanja Prosečan nivo publikovanja 32 42 39,5% 51,9% Visok nivo publikovanja Izuzetno visok nivo publikovanja 6 1 7,4% 1,2% Ukupno 81 100,0% U Tabeli 12 se može videti da je izuzetno visok nivo publikovanja češći u naučno-istraživačkim institutima (nego u druga dva tipa naučno-istraživačkih institucija koje smo posmatrali). U institutima je malo iznad proseka prisutan i prosečan nivo objavljivanja (što svedoči, verovatno, o dve grupe praksi zaposlenih u ovim ustanovama). Na fakultetima u državnom vlasništvu prisutan je veći broj ispitanika koji imaju visok nivo objavljivanja nego kod onih na fakultetima u privatnom vlasništvu. Tabela 12: Tip institucija gde ispitanici rade i grupe prema nivou publikovanja Grupe prema nivou publikovanja Tip institucije Nizak nivo Prosečan nivo Visok nivo u kojoj rade publikovanja publikovanja publikovanja Državni fakulteti Instituti Privatni fakulteti Ukupno 66 (15,5%) 71,0% 17 (13,1%) 18,3% 10 (23,8%) 10,8% 93 (15,6%) 100,0% 198 (46,6%) 70,0% 64 (49,2%) 22,6% 21 (50,0%) 7,4% 283 (47,4%) 100,0% 122 (28,7%) 75,8% 30 (23,1%) 18,6% 9 (21,4%) 5,6% 161 (27,0%) 100,0% Izuzetno visok nivo publikovanja 39 (9,2%) 65,0% 19 (14,6%) 31,7% 2 (4,8%) 3,3% 60 (10,1%) 100,0% Ukupno 425 (100,0%) 71,2% 130 (100,0%) 21,8% 42 (100,0%) 7,0% 597 (100,0%) 100,0% Visok nivo publikovanja i izuzetno visok nivo publikovanja karakteristični za ispitanike koji rade na Univerzitetu u Beogradu, dok je izuzetno nizak nivo publikovanja radova prisutan kod anketiranih istraživača sa Univerziteta u Nišu (videti Tabelu 13). 34 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Tabela 13: Univerziteti gde ispitanici rade i grupe prema nivou publikovanja Grupe prema nivou publikovanja Univerzitet na kome rade Univerzitet u Beogradu Univerzitet u N. Sadu Univerzitet u Nišu Univerzitet u Kragujevcu Ukupno Nizak nivo publikovanja 19 (12,0%) 28,8% 6 (6,7%) 9,1% 32 (29,4%) 48,5% 9 (15,8%) 13,6% 66 (16,0%) 100,0% Prosečan nivo publikovanja 60 (38,0%) 31,4% 43 (48,3%) 22,5% 53 (48,6%) 27,7% 35 (61,4%) 18,3% 191 (46,2%) 100,0% Visok nivo publikovanja 61 (38,6%) 51,7% 30 (33,7%) 25,4% 15 (13,8%) 12,7% 12 (21,1%) 10,2% 118 (28,6%) 100,0% Ukupno Izuzetno visok nivo publikovanja 18 (11,4%) 47,4% 10 (11,2%) 26,3% 9 (8,3%) 23,7% 1 (1,8%) 2,6% 38 (9,2%) 100,0% 158 (100,0%) 38,3% 89 (100,0%) 21,5% 109 (100,0%) 26,4% 57 (100,0%) 13,8% 413 (100,0%) 100,0% Bar među ispitanicima koji su učestvovali u anketi, nije se potvrdilo ono što znamo kao čestu praksu iz svakodnevnog univerzitetskog života – da redovni profesori i naučni savetnici, nakon što stignu do najviših naučno-istraživačkih zvanja, prestaju da se bave naučno-istraživačkim radom i prestaju da objavljuju svoje radove. Dobijeni rezultati svedoče suprotno – visok nivo publikovanja i izuzetno visok nivo publikovanja u velikoj su meri prisutni upravo u istraživačkom delovanju redovnih profesora i naučnih savetnika. Naknadne analize pokazale su i da se uglavnom radi o naučnim radovima (monografijama i poglavljima u monografijama) objavljivanim tokom dvehiljaditih godina, a naročito u poslednje tri godine. Kao što se i moglo očekivati u okolnostima u kojima deluje naučnoistraživačka zajednica u Srbiji – niži nivoi publikovanja su u najvećoj meri prisutni među asistentima, saradnicima u nastavi i istraživačima-saradnicima11. Treba još pomenuti da su se jedino u slučaju odnosa između naučno-istraživačkih zvanja ispitanika i njihove pripadnosti grupama prema nivou publikovanja pojavile statistički značajne razlike12. 11 U drugim naučnim sredinama upravo od njih se najviše očekuje da objavljuju radove kako bi dobili priliku da napreduju u naučno-istraživačkoj hijerarhiji. 12 Lambda jednako 0,066, pri nivou značajnosti p > 0,001, a C = 0,460, p > 0,001. 35 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Tabela 14: Naučno-istraživačka zvanja ispitanika i grupe prema nivou publikovanja Grupe prema nivou publikovanja Saradnik u nastavi Asistent Docent Vanredni profesor Redovni profesor Istraživač -saradnik Viši naučni saradnik Naučni savetnik Ukupno Nizak nivo publikovanja Prosečan nivo publikovanja Visok nivo publikovanja 4 (57,1%) 5,7% 23 (27,1%) 32,9% 7 (6,6%) 10,0% 5 (6,9%) 7,1% 9 (9,4%) 12,9% 22 (21,2%) 31,4% 0 (0,0%) 0,0% 0 (0,0%) 0,0% 70 (13,3%) 100,0% 3 (42,9%) 1,2% 47 (55,3%) 18,7% 57 (53,8%) 22,7% 23 (31,9%) 9,2% 43 (44,8%) 17,1% 56 (53,8%) 22,3% 7 (35,0%) 2,8% 15 (40,5%) 6,0% 251 (47,6%) 100,0% 0 (0,0%) 0,0% 15 (17,6%) 10,1% 34 (32,1%) 23,0% 34 (47,2%) 23,0% 24 (25,0%) 16,2% 23 (22,1%) 15,5% 8 (40,0%) 5,4% 10 (27,0%) 6,8% 148 (28,1%) 100,0% Izuzetno visok nivo publikovanja 0 (,0%) 0,0% 0 (0%) 0,0% 8 (7,5%) 13,8% 10 (13,9%) 17,2% 20 (20,8%) 34,5% 3 (2,9%) 5,2% 5 (25,0%) 8,6% 12 (32,4%) 20,7% 58 (11,0%) 100,0% Ukupno 7 (100,0%) 1,3% 85 (100,0%) 16,1% 106 (100,0%) 20,1% 72 (100,0%) 13,7% 96 (100,0%) 18,2% 104 (100,0%) 19,7% 20 (100,0%) 3,8% 37 (100,0%) 7,0% 527 (100,0%) 100,0% Za drugi tip klasifikacije praksi objavljivanja naučno-istraživačkih radova (imajući u vidu i šta i gde se objavljuje) koristili smo klaster analizu. Klaster analiza praksi publikovanja (metodom „najbližeg suseda”13) jasno je među anketiranim ispitanicima izdvojila tri grupe. Prvu grupu ispitanika (392 ispitanika ili gotovo 63% uzorka) čine oni koji gotovo isključivo publikuju svoje naučne radove (tekstove, poglavlja u monografijama i monografije) kod izdavača u Srbiji. Drugu grupu (132 ispitanika – 21% anketiranih) čine istraživači koji publikuju svoje radove u domaćim časopisima i časopisima jugoistočne Evrope, ali relativno retko u časopisima u svetu (izvan zemalja neposrednog okruženja). Istraživači iz ove grupe objavljivali su i monografije/poglavlja u monografijama u Srbiji, ali ne i u inostranstvu. Za treću grupu istraživača (102 ispitanika – 16%) karakteristično je da svoje radove objavljuju u naučnim časopisima u Srbiji i u naučnim časopisima u svetu („preskačući” časopise iz regiona jugoistočne Evrope). I u slučaju 13 K-means cluster – svaki objavljeni rad u naučnim časopisima (u zemlji, regionu JIE i svetu), kao i svaka objavljena monografija/poglavlje u monografiji kodirani su jedinicom, a svako odsustvo publikovanja nulom. Klaster analiza rađena je na bazi ove jednostavne binarne podele. 36 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji monografija/poglavlja u monografijama primetna je ista praksa. Gotovo svi ispitanici iz ove grupe objavili su monografije ili poglavlja u monografijama kod domaćih izdavača, a češće su objavljivali u zemljama izvan regiona jugoistočne Evrope, nego u njemu. Tabela 13A: Finalni centri klastera Klaster 1 2 3 Objavljivanje u domaćem časopisu ,90 ,99 ,94 Objavljivanje u drugom domaćem časopisu ,80 ,97 ,94 Da li su objavili tekst u nekom JIE časopisu ,251,00 ,58 Da li su objavili drugi rad u JIE časopisu ,00 ,91 ,36 Da li su objavili rad u nekom svetskom časopisu (izvan JIE) ,08 ,171,00 Da li su objavili i drugi rad u nekom od svetskih časopisa (izvan JIE) ,00 ,02 ,75 Da li su objavili monografiju/poglavlje u monografiji u poslednjih pet godina u ,80 ,89 ,97 Srbiji Da li su objavili monografiju ili poglavlje u monografiji (u JIE) ,06 ,33 ,25 Da li su objavili monografiju ili poglavlje u monografiji u svetu (izvan JIE) ,07 ,14 ,45 Tabela 13B: Broj slučajeva u svakom od klastera Klaster 1 2 3 392 132 102 626 Valid Analize su pokazale da, u pogledu učešća u ovim klasterima koji oličavaju različite prakse publikovanja, nema gotovo nikakvih razlika između istraživača muškog i ženskog pola, kao i da su razlike u odnosu na tip institucija u kojima su zaposleni minimalne. 37 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Tabela 14A: Finalni centri klastera (istraživači mlađi od 30 godina) Objavljivanje u domaćem časopisu Objavljivanje u drugom domaćem časopisu Klaster 1 2 ,95 ,85 ,86 ,73 Da li su objavili tekst u nekom JIE časopisu 1,00,00 Da li su objavili drugi rad u JIE časopisu ,24 ,00 Da li su objavili rad u nekom svetskom časopisu (izvan JIE) ,10 ,05 Da li su objavili i drugi rad u nekom od svetskih časopisa (izvan JIE) ,00 ,02 Da li su objavili monografiju/poglavlje u monografiji u poslednjih pet godina u Srbiji ,62 ,65 Da li su objavili monografiju ili poglavlje u monografiji (u JIE) ,10 ,07 Da li su objavili monografiju ili poglavlje u monografiji u svetu (izvan JIE) ,10 ,07 Tabela 14B: Broj slučajeva u svakom od klastera Klaster 1 2 21,0 60,0 81,0 Valid Među istraživačima mlađim od 30 godina, klaster analiza je izdvojila dve grupe. U prvom klasteru se nalaze mladi istraživači koji su, osim u domaćim časopisima, objavljivali radove i u naučnim časopisima u regionu jugoistočne Evrope i monografije/poglavlja kod domaćih izdavača. U drugom (većinskom) klasteru su grupisani ispitanici koji su naučne radove objavljivali isključivo u domaćim naučnim časopisima, odnosno kod domaćih izdavača. U odnosu na univerzitete na kojima rade, dobijeni rezultati ukazuju na to da su u klasteru 1 procentualno prisutniji ispitanici sa Univerziteta u Nišu i Univerziteta u Kragujevcu, odnosno da je za njih nešto tipičnije objavljivanje radova samo kod domaćih izdavača. Ispitanici iz drugog klastera su najčešće zaposleni na Univerzitetu u Novom Sadu – njih karakteriše relativno često objavljivanje kod izdavača iz regiona jugoistočne Evrope, dok se u trećem klasteru, koji ukazuje na češće objavljivanje u inostranim časopisima izvan regiona jugoistočne Evrope nego u ovom, neposrednom okruženju, u najvećoj meri pojavljuju ispitanici sa fakulteta Univerziteta u Beogradu. 38 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Tabela 15: Univerziteti gde ispitanici rade i klasteri praksi publikovanja Univerzitet na kome rade Klaster 1 (publikovanje u Srbiji) Klaster 2 (publikovanje u Srbiji i JIE) Klaster 3 (publikovanje u Srbiji i svetu) Ukupno Univerzitet u Beogradu 80 (32,4%) 50,6% Univerzitet u Novom Sadu 44 (17,8%) 49,4% Univerzitet u Nišu 83 (33,6%) 76,1% Univerzitet u Kragujevcu 40 (16,2%) 70,2% 247 (100,0%) 59,8% 38 (40,0%) 24,1% 28 (29,5%) 31,5% 14 (14,7%) 12,8% 15 (15,8%) 26,3% 95 (100,0%) 23,0% 40 (56,3%) 25,3% 17 (23,9%) 19,1% 12 (16,9%) 11,0% 2 (2,8%) 3,5% 71 (100,0%) 17,2% 158 (38,3%) 100,0% 89 (21,5%) 100,0% 109 (26,4%) 100,0% 57 (13,8%) 100,0% 413 (100,0%) 100,0% Ukupno Zanimljivo je, takođe, da se u klasteru 1 najčešće pojavljuju ispitanici koji se bave ekonomijom i političkim naukama, u drugom klasteru istraživači koji se bave pedagogijom i defektologijom, a u trećem klasteru psiholozi, sociolozi i ponovo defektolozi (videti Tabelu 16). Tabela 16: Naučna oblast ispitanika i klasteri praksi publikovanja Oblast nauke u kojoj rade Klaster 1 Ekonomija Pravo Sociologija Psihologija Filozofija Pedagogija Defektologija Političke nauke Ostalo Ukupno 102 (70,3%) 30,4% 44 (59,5%) 13,1% 16 (47,1%) 4,8% 13 (46,4%) 3,9% 18 (58,1%) 5,4% 58 (62,4%) 17,3% 8 (40,0%) 2,4% 41 (71,9%) 12,2% 36 (60,0%) 10,7% 336 (62,0%) 100,0% Klaster 2 Klaster 3 Ukupno 26 (17,9%) 22,2% 19 (25,7%) 16,2% 10 (29,4%) 8,5% 1 (3,6%) 0,9% 7 (22,6%) 6,0% 30 (32,3%) 25,6% 6 (30,0%) 5,1% 7 (12,3%) 6,0% 11 (18,3%) 9,4% 117 (21,6%) 100,0% 17 (11,7%) 19,1% 11 (14,9%) 12,4% 8 (23,5%) 9,0% 145 (100,0%) 26,8% 74 (100,0%) 13,7% 34 (100,0%) 6,3% 28 (100,0%) 5,2% 31 (100,0%) 5,7% 93 (100,0%) 17,2% 20 (100,0%) 3,7% 57 (100,0%) 10,5% 60 (100,0%) 11,1% 542 (100,0%) 100,0% 39 14 (50,0%) 15,7% 6 (19,4%) 6,7% 5 (5,4%) 5,6% 6 (30,0%) 6,7% 9 (15,8%) 10,1% 13 (21,7%) 14,6% 89 (16,4%) 100,0% Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Očekivano, imajući u vidu prethodne nalaze, prakse publikovanja tipične za prvi klaster prisutnije su kod asistenata, saradnika u nastavi i istraživača-saradnika; na relativno često publikovanje u zemljama jugoistočne Evrope nailazimo kod vanrednih profesora i viših naučnih saradnika; a najčešće objavljivanje u naučnim časopisima u inostranstvu (izvan regiona jugoistočne Evrope) imamo kod viših naučnih saradnika i naučnih savetnika. Tabela 17: Naučno-istraživačka zvanja i klasteri praksi publikovanja Naučno-istraživačko zvanje Saradnik u nastavi Asistent Docent Vanredni profesor Redovni profesor Istraživač-saradnik Viši naučni saradnik Naučni savetnik Ukupno Klaster 1 7 (100,0%) 2,2% 68 (80,0%) 21,5% 60 (56,6%) 19,0% 30 (41,7%) 9,5% 48 (50,0%) 15,2% 82 (78,8%) 25,9% 7 (35,0%) 2,2% 14 (37,8%) 4,4% 316 (60,0%) 100,0% Klaster 2 0 (0,0%) 0,0% 10 (11,8%) 8,5% 28 (26,4%) 23,9% 23 (31,9%) 19,7% 26 (27,1%) 22,2% 15 (14,4%) 12,8% 6 (30,0%) 5,1% 9 (24,3%) 7,7% 117 (22,2%) 100,0% Klaster 3 0 (0,0%) 0,0% 7 (8,2%) 7,4% 18 (17,0%) 19,1% 19 (26,4%) 20,2% 22 (22,9%) 23,4% 7 (6,7%) 7,4% 7 (35,0%) 7,4% 14 (37,8%) 14,9% 94 (17,8%) 100,0% Ukupno 7 (100,0%) 1,3% 85 (100,0%) 16,1% 106 (100,0%) 20,1% 72 (100,0%) 13,7% 96 (100,0%) 18,2% 104 (100,0%) 19,7% 20 (100,0%) 3,8% 37 (100,0%) 7,0% 527 (100,0%) 100,0% 3.2. Učešće u naučno-istraživačkim projektima Svakako da centralno mesto u naučno-istraživačkom radu imaju istraživački projekti. Želeći da analiziramo ovaj segment njihovih naučnih praksi, ispitanike smo zamolili da navedu poslednja dva projekta koje je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u kojima su učestvovali i još dva projekta u kojima je donator/naručilac istraživanja bila neka druga institucija/organizacija. Od njih smo tražili da navedu naziv projekta, organizaciju/instituciju koja je rukovodila projektom i godinu njegove realizacije. 40 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji U projektima koje je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja učestvovalo je više od tri četvrtine anketiranih, od toga više od polovine ispitanika u dva projekta (videti Tabelu 18). Tabela 18: Učešće u naučno-istraživačkim projektima koje je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Nisu učestvovali u istraživačkim projektima Učestvovali u jednom projektu Učestvovali u dva projekta Ukupno Broj ispitanika 142 165 319 626 Valid % 22,7% 26,1% 51,0% 100,0% Stepen učešća u projektima koje su finansirali drugi donatori je znatno niži. Više od polovine ispitanika u ovim projektima nije učestvovalo, a nešto manje od jedne trećine je bilo deo dva takva projekta. Tabela 19: Učešće u naučno-istraživačkim projektima koje su finansirali drugi donatori Nisu učestvovali u istraživačkim projektima Učestvovali u jednom projektu Učestvovali u dva projekta Ukupno Broj ispitanika 342 95 189 626 Valid % 54,6% 15,2% 30,2% 100,0% Kada smo u obzir uzeli potencijalno učešće na sva četiri istraživačka projekta, dobili smo distribuciju ispitanika kakva je navedena u Tabeli 20. Tabela 20: Grupe prema učešću u naučno-istraživačkim projektima Nisu učestvovali u istraživačkim projektima Učestvovali u jednom projektu Učestvovali u dva projekta Učestvovali u tri projekta Učestvovali u četiri projekta Ukupno 41 Broj ispitanika 110 113 175 99 129 626 Valid % 17,6% 18,1% 28,0% 15,8% 20,6% 100,0% Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Kao u slučaju retko koje druge proučavane aktivnosti u ovom istraživanju, povezanost između učešća u naučno-istraživačkim projektima i pola ispitanika, tipa institucije gde rade, univerziteta gde su zaposleni, oblasti nauke kojom se bave i naučno-istraživačkim zvanjem ispitanika pokazivala je statističku značajnost. Kao što se može videti u Tabeli 21, ispitanice su procentualno više učestvovale u naučno-istraživačkim projektima14: Tabela 21: Pol ispitanika i učešće u naučno-istraživačkim projektima Pol ispitanika Ženski Muški Ukupno Nisu Jedan Dva Tri Četiri Ukupno učestvovali projekat projekta projekta projekta 44 (14,3%) 54 (17,5%) 73 (23,7%) 64 (20,8%) 73 (23,7%) 308 (100,0%) 51,8% 51,9% 42,4% 65,3% 57,5% 52,6% 41 (14,7%) 50 (18,0%) 99 (35,6%) 34 (12,2%) 54 (19,4%) 278 (100,0%) 48,2% 48,1% 57,6% 34,7% 42,5% 47,4% 85 (14,5%) 104 (17,7%)172 (29,4%)98 (16,7%)127 (21,7%)586 (100,0%) 100,0% 100,0% 100,0% 100,0% 100,0% 100,0% Među institucijama, po participaciji u naučno-istraživačkim projektima prednjače zaposleni u naučnim institutima15. Tabela 22: Tip institucija u kojima ispitanici rade i učešće u naučno-istraživačkim projektima Tip institucije u Jedan Dva Tri Četiri Nisu Ukupno kojima projekta projekta projekta učestvovali projekat ispitanici rade Državni 70 (16,5%) 76 (17,9%) 122 (28,7%) 68 (16,0%) 89 (20,9%) 425 (100,0%) fakulteti 79,5% 71,0% 69,7% 69,4% 69,0% 71,2% Instituti 10 (7,7%) 16 (12,3%) 47 (36,2%) 22 (16,9%) 35 (26,9%) 130 (100,0%) 15,0% 26,9% 22,4% 27,1% 21,8% 11,4% Privatni 8 (19,0%) 15 (35,7%) 6 (14,3%) 8 (19,0%) 5 (11,9%) 42 (100,0%) fakulteti 9,1% 14,0% 3,4% 8,2% 3,9% 7,0% Ukupno 88 (14,7%) 107 (17,9%) 175 (29,3%) 98 (16,4%) 129 (21,6%) 597 (100,0%) 100,0% 100,0% 100,0% 100,0% 100,0% 100,0% 14 Kao ni druge veze u ovom istraživanju, ni ova veza nije naročito snažna. Merena statistikom lambda ona iznosi 0,038, pri nivou značajnosti p >0,05. Mereno koeficijentom kontingenecije na nivou značajnosti p >0,005, C = 0,157. 15 Veza između tipa institucija u kojima su zaposleni i broja projekata u kojima su sarađivali je lambda = 0,015, p >0,05, a koeficijent kontingencije C = 0,199, p >0,001. 42 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Što se tiče univerziteta, ispod proseka je učešće u naučno-istraživačkim projektima ispitanika sa Univerziteta u Kragujevcu, a natprosečno je učešće anketiranih sa Univerziteta u Beogradu i, posebno, Novom Sadu16 (Tabela 23). Tabela 23: Univerziteti na kojima su zaposleni i učešće u naučno-istraživačkim projektima Univerzitet u Beogradu Univerzitet u Novom Sadu Univerzitet u Nišu Univerzitet u Kragujevcu Ukupno Nisu učestvovali 12 (7,6%) 17,6% 15 (16,9%) 22,1% 23 (21,1%) 33,8% 18 (31,6%) 26,5% 68 (16,5%) 100,0% Jedan projekat 27 (17,1%) 35,5% 8 (9,0%) 10,5% 23 (21,1%) 30,3% 18 (31,6%) 23,7% 76 (18,4%) 100,0% Dva projekta 51 (32,3%) 44,0% 25 (28,1%) 21,6% 30 (27,5%) 25,9% 10 (17,5%) 8,6% 116 (28,1%) 100,0% Tri projekta 31 (19,6%) 47,7% 12 (13,5%) 18,5% 13 (11,9%) 20,0% 9 (15,8%) 13,8% 65 (15,7%) 100,0% Četiri projekta 37 (23,4%) 42,0% 29 (32,6%) 33,0% 20 (18,3%) 22,7% 2 (3,5%) 2,3% 88 (21,3%) 100,0% Ukupno 158 (100,0%) 38,3% 89 (100,0%) 21,5% 109 (100,0%) 26,4% 57 (100,0%) 13,8% 413 (100,0%) 100,0% Zanimljivo je da ne samo što ne postoji statistički značajna veza između oblasti naučnog delovanja i obima participacije u naučno-istraživačkim projektima, nego se ne mogu uočiti ni neke značajnije razlike (izuzev nešto većeg učešća istraživača koji se bave sociologijom i psihologijom u četiri projekta). Na drugoj strani, statistički najsnažnija veza17 ustanovljena je između naučno-istraživačkih zvanja ispitanika i broja projekata u kojima su učestvovali. Natprosečno učešće redovnih i vanrednih profesora i viših naučnih saradnika i naučnih savetnika u naučno-istraživačkim projektima zahtevalo bi pažljivije tumačenje uz dopunske informacije, ali ono što je izvesno, posebno u slučaju projekata Ministarstva nauke, jeste da su propozicije konkursa za projekta takve da one zahtevaju njihovo (makar i formalno) učešće. 16 17 Povezanost ovih varijabli je lambda = 042, p >0,05; C = 0,322, p >0,001. Povezanost ovih varijabli je lambda = 0,062, p >0,01; C = 0,354, p >0,001. 43 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Tabela 24: Naučno-istraživačka zvanja ispitanika i učešće u naučno-istraživačkim projektima Naučnoistraživačko zvanje Saradnik u nastavi Asistent Docent Vanredni profesor Redovni profesor Istraživačsaradnik Viši naučni saradnik Naučni savetnik Ukupno Nisu učestvovali Jedan projekat Dva projekta Tri projekta 4 (57,1%) 6,0% 25 (29,4%) 37,3% 10 (9,4%) 14,9% 8 (11,1%) 11,9% 10 (10,4%) 14,9% 4 (3,8%) 6,0% 0 (0,0%) 0,0% 6 (16,2%) 9,0% 67 (12,7%) 100,0% 2 (28,6%) 2,3% 14 (16,5%) 16,3% 23 (21,7%) 26,7% 12 (16,7%) 14,0% 11 (11,5%) 12,8% 20 (19,2%) 23,3% 1 (5,0%) 1,2% 3 (8,1%) 3,5% 86 (16,3%) 100,0% 1 (14,3%) 0,6% 17 (20,0%) 10,8% 35 (33,0%) 22,2% 19 (26,4%) 12,0% 30 (31,3%) 19,0% 35 (33,7%) 22,2% 6 (30,0%) 3,8% 15 (40,5%) 9,5% 158 (30,0%) 100,0% 0 (0,0%) 0,0% 19 (22,4%) 20,2% 17 (16,0%) 18,1% 15 (20,8%) 16,0% 11 (11,5%) 11,7% 21 (20,2%) 22,3% 5 (25,0%) 5,3% 6 (16,2%) 6,4% 94 (17,8%) 100,0% Četiri projekta Ukupno 0 (0,0%) 7 (100,0%) 0,0% 1,3% 10 (11,8%) 85 (100,0%) 8,2% 16,1% 21 (19,8%) 106 (100,0%) 17,2% 20,1% 18 (25,0%) 72 (100,0%) 14,8% 13,7% 34 (35,4%) 96 (100,0%) 27,9% 18,2% 24 (23,1%) 104 (100,0%) 19,7% 19,7% 8 (40,0%) 20 (100,0%) 6,6% 3,8% 7 (18,9%) 37 (100,0%) 5,7% 7,0% 122 (23,1%) 527 (100%) 100,0% 100,0% 3.3. Učešće na naučnim konferencijama Važan aspekt naučno-istraživačkog rada svakako jeste i prezentovanje rezultata istraživanja na naučnim konferencijama. Mi smo od ispitanika tražili da navedu poslednje naučne konferencije na kojima su učestvovali – ponovo u Srbiji, u našem neposrednom okruženju i u inostranstvu (izvan regiona jugoistočne Evrope).18 Na bar jednoj konferenciji organizovanoj u Srbiji učestvovalo je 540 ispitanika (86,3%), a nije učestvovalo 86 anketiranih. Od ovih konferencija, njih 140 je imalo međunarodni status, a pedeset jedna je bila organizovana na nacionalnom nivou. Na naučnim konferencijama u regionu jugoistočne Evrope učestvovalo je 57,3% ispitanika, od toga najviše u Bosni i Hercegovini (26,2% - od 18 Tražili smo podatke o nazivu konferencije, organizatoru konferencije, mestu i godini održavanja, kao i naziv rada koji su prezentirali. 44 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji toga u Republici Srpskoj 17,8%), Hrvatskoj 24,2%, Sloveniji 13,1%, Makedoniji 9,5%, Crnoj Gori 8,1%. Što se pak tiče međunarodnih konferencija održanih izvan regiona JIE, na njima je učešće uzelo 36,5% anketiranih, od toga najviše u Rusiji (11,4%), Nemačkoj (10,5%), Velikoj Britaniji (7,0%), Italiji (6,1%), SAD (5,2%), Francuskoj (4,4%). Grafikon 15: Učešće na naučnim konferencijama 100,000% 90,000% 80,000% 70,000% 60,000% 50,000% 40,000% 30,000% 20,000% 10,000% ,000% 86,300% 63,500% 57,300% 42,700% 36,500% 13,700% U Srbiji u JIE učestvovali U svetu (izvan JIE) nisu učestvovali Kao i u slučaju publikovanja, ispitanike smo u narednom koraku razvrstali u grupe na osnovu nivoa učešća na konferencijama. Tabela 25: Grupe prema nivou učešća na naučnim konferencijama Broj ispitanika Valid % Nisu učestvovali na konferencijama 53 8,5% Učestvovali na jednoj konferenciji 155 24,8% Učestvovali na dve konferencije 244 39,0% Učestvovali na tri konferencije 174 27,8% Ukupno 626 100,0% 45 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Kada smo posmatrali da li ima razlike u nivou učešća na naučnim konferencijama među istraživačima u zavisnosti od tipa institucija i univerziteta na kojima rade, oblasti nauke kojom se bave i naučno-istraživačkog zvanja koje imaju, pokazalo se da ispitanici sa fakulteta u državnom vlasništvu procentualno nešto češće prezentiraju svoje radove na naučnim konferencijama od svojih kolega iz naučno-istraživačkih instituta i sa privatnih fakulteta (videti Tabelu 24). Među ispitanicima sa različitih univerziteta u Srbiji gotovo da nema razlika u pogledu nivoa učešća na naučnim konferencijama, jedino se može uočiti da su ispitanici sa Univerziteta u Kragujevcu nešto ređe od drugih učestvovali na konferencijama na sva tri nivoa koja smo ispitivali. Tabela 26: Tip institucije u kojoj rade i nivo učešća na naučnim konferencijama Broj konferencija na kojima su učestvovali Državni fakulteti Instituti Privatni fakulteti Ukupno 0 22 (5,2%) 66,7% 8 (6,2%) 24,2% 3 (7,1%) 9,1% 33 (5,5%) 100,0% 1 2 3 Ukupno 88 (20,7%) 183 (43,1%) 132 (31,1%) 425 (100,0%) 58,7% 75,6% 76,7% 71,2% 44 (33,8%) 45 (34,6%) 33 (25,4%) 130 (100,0%) 29,3% 18,6% 19,2% 21,8% 18 (42,9%) 14 (33,3%) 7 (16,7%) 42 (100,0%) 12,0% 5,8% 4,1% 7,0% 150 (25,1%) 242 (40,5%) 172 (28,8%) 597 (100,0%) 100,0% 100,0% 100,0% 100,0% Nešto veće razlike se pojavljuju pri dovođenju u odnos oblasti nauke kojom se ispitanici bave i njihovih naučno-istraživačkih zvanja, na jednoj strani, i nivoa učešća na naučnim konferencijama, na drugoj strani. Ove veze, iako ne naročito jake, pokazuju i statističku značajnost19. 19 Za odnos naučne oblasti i nivoa učešća na konferencijama, lambda = 0,036, pri značajnosti na nivou p>0 .05, a koeficijent kontingencije C = 0,297, pri nivou značajnosti p>0,001. U slučaju odnosa naučno-istraživačkih zvanja ispitanika i učešća na konferencijama lambda = 0,051, p>0 .05, a koeficijent kontingencije C = 0,290, p>0,001. 46 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Tabela 27: Oblast nauke kojom se ispitanici bave i nivo učešća na konferencijama Učešća na konferencijama Ekonomija Pravo Sociologija Psihologija Filozofija Pedagogija Defektologija Političke nauke Ostalo Ukupno 0 8 (5,5%) 27,6% 5 (6,8%) 17,2% 3 (8,8%) 10,3% 0 (0,0%) 0,0% 2 (6,5%) 6,9% 3 (3,2%) 10,3% 0 (0,0%) 0,0% 5 (8,8%) 17,2% 3 (5,0%) 10,3% 29 (5,4%) 100,0% 1 2 3 Ukupno 31 (21,4%) 63 (43,4%) 43 (29,7%) 145 (100,0%) 26,8% 22,5% 28,9% 27,4% 24 (32,4%) 34 (45,9%) 11 (14,9%) 74 (100,0%) 17,4% 15,6% 7,0% 13,7% 7 (20,6%) 9 (26,5%) 15 (44,1%) 34 (100,0%) 5,1% 4,1% 9,6% 6,3% 4 (14,3%) 10 (35,7%) 14 (50,0%) 28 (100,0%) 2,9% 4,6% 8,9% 5,2% 11 (35,5%) 13 (41,9%) 5 (16,1%) 31 (100,0%) 8,0% 6,0% 3,2% 5,7% 16 (17,2%) 48 (51,6%) 26 (28,0%) 93 (100,0%) 11,6% 22,0% 16,6% 17,2% 3 (15,0%) 7 (35,0%) 10 (50,0%) 20 (100,0%) 2,2% 3,2% 6,4% 3,7% 26 (45,6%) 14 (24,6%) 12 (21,1%) 57 (100,0%) 18,8% 6,4% 7,6% 10,5% 16 (26,7%) 20 (33,3%) 21 (35,0%) 60 (100,0%) 11,6% 9,2% 13,4% 11,1% 138 (25,5%) 218 (40,2%) 157 (29,0%) 542 (100,0%) 100,0% 100,0% 100,0% 100,0% Učešće u natprosečnoj meri na samo jednoj konferenciji (pretpostavka je u Srbiji) je najprisutnije kod ispitanika koji se bave političkim naukama i filozofijom. Na dve konferencije u meri iznad proseka su učestvovali ispitanici koji se bave pedagogijom, dok je učešće na konferencijama na sva tri nivoa (u Srbiji, u regionu jugoistočne Evrope i u svetu) karakteristično za psihologe, defektologe i sociologe. Među istraživačkim zvanjima na samo jednoj konferenciji u natprosečnoj meri su učestvovali istraživači-saradnici, asistenti i saradnici u nastavi, na dve konferencije docenti i viši naučni saradnici; a na sva tri ponuđena nivoa u meri iznad proseka su na konferencijama radove predstavljali vanredni profesori i viši naučni saradnici. Moguće je da se izvesno smanjivanje aktivnosti redovnih profesora i naučnih savetnika, koje nije bilo vidljivo u objavljivanju naučnih radova ili u rukovođenju projektima, pojavljuje ovde, u nešto manjem učešću na naučnim konferencijama. 47 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Tabela 28: Naučno-istraživačko zvanje ispitanika i nivo učešća na konferencijama Učešće na konferencijama Saradnik u nastavi Asistent Docent Vanredni profesor Redovni profesor Istraživač-saradnik Viši naučni saradnik Naučni savetnik Ukupno 0 1 2 3 Ukupno 1 (14,3%) 4,0% 4 (4,7%) 16,0% 1 (0,9%) 4,0% 1 (1,4%) 4,0% 8 (8,3%) 32,0% 7 (6,7%) 28,0% 0 (0,0%) 0,0% 3 (8,1%) 12,0% 25 (4,7%) 100,0% 4 (57,1%) 3,1% 26 (30,6%) 20,2% 21 (19,8%) 16,3% 9 (12,5%) 7,0% 18 (18,8%) 14,0% 40 (38,5%) 31,0% 2 (10,0%) 1,6% 9 (24,3%) 7,0% 129 (24,5%) 100,0% 2 (28,6%) 0,9% 32 (37,6%) 14,6% 51 (48,1%) 23,3% 30 (41,7%) 13,7% 44 (45,8%) 20,1% 33 (31,7%) 15,1% 10 (50,0%) 4,6% 17 (45,9%) 7,8% 219 (41,6%) 100,0% 0 (0,0%) 0,0% 23 (27,1%) 14,9% 33 (31,1%) 21,4% 32 (44,4%) 20,8% 26 (27,1%) 16,9% 24 (23,1%) 15,6% 8 (40,0%) 5,2% 8 (21,6%) 5,2% 154 (29,2%) 100,0% 7 (100,0%) 1,3% 85 (100,0%) 16,1% 106 (100,0%) 20,1% 72 (100,0%) 13,7% 96 (100,0%) 18,2% 104 (100,0%) 19,7% 20 (100,0%) 3,8% 37 (100,0%) 7,0% 527 (100,0%) 100,0% 3.4. Indeks naučno-istraživačke aktivnosti Da bismo mogli da analiziramo ovaj skup raznorodnih naučno-istraživačkih aktivnosti konstruisali smo sintetičku varijablu koju smo nazvali indeks naučne aktivnosti. Svakoj od aktivnosti koju smo analizirali – publikovanju naučnih radova, učešću u naučno-istraživačkim projektima, predstavljanju radova na naučnim konferencijama i studijskim boravcima – pripisali smo po jedan bod (ukoliko ju je ispitanik realizovao/u njoj učestvovao), odnosno kodirali nulu (ako u njoj nije učestvovao). Tako smo došli do indeksa u rasponu od 0 do 18 poena. Za objavljivanje radova u domaćim časopisima (2 poena), u časopisima u regionu jugoistočne Evrope (2) i časopisima u inostranstvu (van neposrednog okruženja – takođe 2), te za publikovanje monografija/poglavlja u monografijama (u Srbiji, u regionu jugoistočne Evrope – ukupno 3 poena), ispitanik je mogao da „sakupi” ukupno 9 poena. Za učešće u dva projekta Ministarstva nauke (2) i dva projekta koje je finansirao neki drugi donator/naručilac (2) ukupno se moglo dobiti 4 poena. Za 48 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji učešće na konferencijama (u zemlji, u jugoistočnoj Evropi i svetu) maksimum je bio 3 poena i za dva studijska boravka u inostranstvu još po jedan poen (ukupno 2). Ovako konstruisana sintetička varijabla može, naravno, biti predmet osporavanja, jer ona očigledno različitim aktivnostima pripisuje kvantitativno jednaku meru. Međutim, namena ovog indeksa nije ništa drugo nego da omogući analiziranje ukupne naučno-istraživačke aktivnosti ispitanika, sa stanovišta njenog obima (kvantiteta). Još jednom bismo naglasili da se sva istraživanja u ovom segmentu rada tiču kvantitativnih pokazatelja i da obim naučne aktivnosti ne govori nužno o njenom kvalitetu (ako išta govori o kvalitetu). Ali ovako konstruisan indeks jasno pokazuje u kojim su sve segmentima naučnoistraživačkih praksi ispitanici aktivni i pokazuje ukupan obim njihovih naučnoistraživačkih aktivnosti. Ispitanike koji su učestvovali u 1–5 analiziranih aktivnosti (od mogućih 18) odredili smo kao one koji imaju nizak indeks naučne aktivnosti. Prosečan nivou naučne aktivnosti pripisan je ispitanicima koji su učestvovali u 6–8 aktivnosti. Nivo aktivnosti ispitanika koji su učestvovali u 9–11 posmatranih aktivnosti određen je kao visok, da bi oni koji su uzeli učešća u 12–18 aktivnosti bili klasifikovani kao oni koji su imali izuzetno visok nivo naučne aktivnosti.20 Tabela 29: Grupe prema nivou naučno-istraživačke aktivnosti Nizak nivo naučne aktivnosti Prosečan nivo naučne aktivnosti Visok nivo naučne aktivnosti Izuzetno visok nivo naučne aktivnosti Ukupno 20 Broj ispitanika 143 192 189 102 626 Valid % 22,8% 30,7% 30,2% 16,3% 100,0% U konstruisanju ove skale koristili smo aritmetičku sredinu, standardnu devijaciju i kvartile u odnosu na raspon aktivnosti. Prvi kvartil uključuje 22,8% ispitanika koji su učestvovali u 1–5 posmatranih aktivnosti. Aritmetička sredina je 8,14, pa smo u drugu grupu (sa prosečnim nivoom aktivnosti) uključili ispitanike koji su učestvovali u 6–8 aktivnosti. Treći kvartil je na 11 aktivnosti, a poslednja grupa (od 12 do 18 aktivnosti) uključuje one sa izuzetno visokim obimom aktivnosti, odnosno 16,3% anketiranih. 49 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Iako su se u nekim segmentima naučnih praksi pojavljivale razlike između istraživača muškog i ženskog pola, u pogledu ukupne naučne aktivnosti tih razlika nema (videti Tabelu 30). Tabela 30: Pol ispitanika i grupe prema nivou naučno-istraživačke aktivnosti Pol ispitanika/ Grupe ispitanika prema naučnoj aktivnosti Ženski Muški Ukupno Nizak nivo naučne aktivnosti Prosečan nivo naučne aktivnosti Visok nivo naučne aktivnosti Izuzetno visok nivo naučne aktivnosti Ukupno (20,1%) 55,9% 49 (17,6%) 44,1% 111 (18,9%) 100,0% 89 (28,9%) 47,6% 98 (35,3%) 52,4% 187 (31,9%) 100,0% 105 (34,1%) 56,5% 81 (29,1%) 43,5% 186 (31,7%) 100,0% 52 (16,9%) 51,0% 50 (18,0%) 49,0% 102 (17,4%) 100,0% 308 (100,0%) 52,6% 278 (100,0%) 47,4% 586 (100,0 % 100, 0% I u slučaju tipa institucija u kojima istraživači rade, znatnije razlike su nestale. Ono što se još uvek može uočiti jeste nešto niži nivo naučne aktivnosti na privatnim fakultetima, koji uglavnom težište svoje delatnosti stavljaju na obrazovne aktivnosti. Tabela 31: Tip institucija gde ispitanici rade i grupe prema nivou naučnoistraživačke aktivnosti Grupe ispitanika prema naučnoj aktivnosti Državni fakulteti Instituti Privatni fakulteti Ukupno Nizak nivo naučne aktivnosti Prosečan nivo naučne aktivnosti Visok nivo naučne aktivnosti Izuzetno visok nivo naučne aktivnosti Ukupno 84 (19,8%) 70,6% 133 (31,3%) 70,4% 133 (31,3%) 71,1% 75 (17,6%) 73,5% 425 (100,0%) 71,2% 23 (17,7%) 19,3% 12 (28,6%) 10,1% 119 (19,9%) 100,0% 38 (29,2%) 20,1% 18 (42,9%) 9,5% 189 (31,7%) 100,0% 45 (34,6%) 24,1% 9 (21,4%) 4,8% 187 (31,3%) 100,0% 24 (18,5%) 130 (100,0%) 23,5% 21,8% 3 (7,1%) 42 (100,0%) 2,9% 7,0% 102 (17,1%) 597 (100,0%) 100,0% 100,0% 50 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Međutim, veza između univerziteta gde su istraživači zaposleni i nivoa njihove naučne aktivnosti pokazuje statističku značajnost.21 Nizak nivo opšte naučne aktivnosti u natprosečnoj meri je prisutan na univerzitetima u Nišu i Kragujevcu, dok je visok i izuzetno visok stepen naučne aktivnosti u meri iznad proseka karakterističan za istraživače sa Univerziteta u Beogradu. Tabela 32: Univerziteti gde su ispitanici zaposleni i grupe prema nivou naučnoistraživačke aktivnosti Grupe ispitanika prema naučnoj aktivnosti Nizak nivo naučne aktivnosti Prosecan nivo naučne aktivnosti Visok nivo naučne aktivnosti Univerzitet u Beogradu Univerzitet u Novom Sadu Univerzitet u Nišu Univerzitet u Kragujevcu Ukupno 26 (16,5%) 31,3% 8 (9,0%) 9,6% 34 (31,2%) 41,0% 15 (26,3%) 18,1% 83 (20,1%) 100,0% 38 (24,1%) 29,9% 29 (32,6%) 22,8% 32 (29,4%) 25,2% 28 (49,1%) 22,0% 127 (30,8%) 100,0% 57 (36,1%) 43,8% 32 (36,0%) 24,6% 30 (27,5%) 23,1% 11 (19,3%) 8,5% 130 (31,5%) 100,0% Izuzetno visok nivo Ukupno naučne aktivnosti 37 (23,4%) 158 (100,0%) 50,7% 38,3% 20 (22,5%) 89 (100,0%) 27,4% 21,5% 13 (11,9%) 109 (100,0%) 17,8% 26,4% 3 (5,3%) 57 (100,0%) 13,8% 4,1% 73 (17,7%) 413 (100,0%) 100,0% 100,0% Odnos između oblasti društvenih nauka kojom se istraživači bave i opšteg nivoa naučno-istraživačke aktivnosti takođe je statistički značajan.22 Visok nivo naučne aktivnosti je u natprosečnoj meri prisutan kod istraživača iz oblasti psihologije i defektologije, dok se izuzetno visok nivo opšte naučne aktivnosti u meri iznad proseka pojavljuje kod istraživača iz oblasti sociologije. 21 Povezanost ovih varijabli je mereno statistikom lambda = 0,054, p >0,05; a koeficijent kontingencije je C = 0,294, p >0,001 22 Lambda = 0,033, p >0,05, a C = 0,283, p >0,01. 51 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Tabela 33: Oblasti nauke kojima se ispitanici bave i grupe prema nivou naučnoistraživačke (NI) aktivnosti Grupe ispitanika prema NI aktivnosti Ekonomija Pravo Sociologija Psihologija Filozofija Pedagogija Defektologija Političke nauke Ostalo Ukupno Izuzetno visok nivo NI aktivnosti 47 (32,4%) 40 (27,6%) 25 (17,2%) 26,9% 23,7% 26,6% 20 (27,0%) 24 (32,4%) 17 (23,0%) 11,4% 14,2% 18,1% 7 (20,6%) 8 (23,5%) 14 (41,2%) 4,0% 4,7% 14,9% 9 (32,1%) 15 (53,6%) 4 (14,3%) 5,1% 8,9% 4,3% 15 (48,4%) 7 (22,6%) 3 (9,7%) 8,6% 4,1% 3,2% 35 (37,6%) 34 (36,6%) 8 (8,6%) 20,0% 20,1% 8,5% 3 (15,0%) 10 (50,0%) 4 (20,0%) 1,7% 5,9% 4,3% 23 (40,4%) 14 (24,6%) 7 (12,3%) 13,1% 8,3% 7,4% 16 (26,7%) 17 (28,3%) 12 (20,0%) 9,1% 10,1% 12,8% 175 (32,3%) 169 (31,2%) 94 (17,3%) 100,0% 100,0% 100,0% Nizak nivo NI Prosečan nivo Visok nivo NI aktivnosti NI aktivnosti aktivnosti 33 (22,8%) 31,7% 13 (17,6%) 12,5% 5 (14,7%) 4,8% 0 (0,0%) 0,0% 6 (19,4%) 5,8% 16 (17,2%) 15,4% 3 (15,0%) 2,9% 13 (22,8%) 12,5% 15 (25,0%) 14,4% 104 (19,2%) 100,0% Ukupno 145 (100,0%) 26,8% 74 (100,0%) 13,7% 34 (100,0%) 6,3% 28 (100,0%) 5,2% 31 (100, 0%) 5,7% 93 (100,0%) 17,2% 20 (100,0%) 3,7% 57 (100,0%) 10,5% 60 (100,0%) 11,1% 542 (100,0%) 100,0% Veza između naučno-istraživačkih zvanja ispitanika i njihovog opšteg nivoa aktivnosti takođe spada među one u kojima se mogu uočiti pravilnosti. Iako ne naročito velikog intenziteta23 i ova veza je statistički značajna. Visoki nivo naučne aktivnosti primetni su kod docenata i naučnih savetnika, a izrazito visoki nivoi naučno-istraživačke aktivnosti kod viših naučnih saradnika, redovnih i vanrednih profesora.24 23 Povezanost ovih varijabli je mereno statistikom lambda = 0,063, p >0,05; a koeficijent kontingencije je C = 0,378, p >0,001. 24 Ovi nalazi zaslužuju i komentar zato što posredno ukazuju na manjkavosti dizajna našeg istraživanja. Iako smo u slučaju jednog broja aktivnosti stavljali i vremenske odrednice (na primer, u poslednje dve godine ili poslednjih pet godina) ipak je većina aktivnosti merena tako da su mogle biti realizovane bilo kada tokom naučno-istraživačke karijere. Jednim delom ovaj visoki stepen aktivnosti istraživača u najviši zvanjima jeste rezultat dugih 52 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Tabela 34: Naučno-istraživačka zvanja ispitanika i grupe prema nivou naučnoistraživačke aktivnosti Grupe Nizak nivo ispitanika naučne prema naučnoj aktivnosti aktivnosti Saradnik u 4 (57,1%) nastavi 4,7% Asistent 27 (31,8%) 31,4% Docent 10 (9,4%) 11,6% Vanredni 4 (5,6%) profesor 4,7% Redovni 10 (10,4%) profesor 11,6% Istraživač27 (26,0%) saradnik 31,4% Visi naučni 0 (0,0%) saradnik 0,0% Naučni 4 (10,8%) savetnik 4,7% Ukupno 86 (16,3%) 100,0% Prosečan nivo naučne aktivnosti Visok nivo naučne aktivnosti Izuzetno visok nivo naučne aktivnosti Ukupno 3 (42,9%) 1,8% 30 (35,3%) 17,6% 41 (38,7%) 24,1% 24 (33,3%) 14,1% 28 (29,2%) 16,5% 31 (29,8%) 18,2% 4 (20,0%) 2,4% 9 (24,3%) 5,3% 170 (32,3%) 100,0% 0 (0,0%) 0,0% 23 (27,1%) 13,2% 41 (38,7%) 23,6% 23 (31,9%) 13,2% 28 (29,2%) 16,1% 38 (36,5%) 21,8% 7 (35,0%) 4,0% 14 (37,8%) 8,0% 174 (33,0%) 100,0% 0 (0,0%) 0,0% 5 (5,9%) 5,2% 14 (13,2%) 14,4% 21 (29,2%) 21,6% 30 (31,3%) 30,9% 8 (7,7%) 8,2% 9 (45,0%) 9,3% 10 (27,0%) 10,3% 97 (18,4%) 100,0% 7 (100,0%) 1,3% 85 (100,0%) 16,1% 106 (100,0%) 20,1% 72 (100,0%) 13,7% 96 (100,0%) 18,2% 104 (100,0%) 19,7% 20 (100,0%) 3,8% 37 (100,0%) 7,0% 527 (100,0%) 100,0% Kao osnovni nalaz ovog dela istraživanja mogao bi se odrediti uvid da je naučno-istraživačka zajednica u Srbiji zatvorena i samoreferentna. Osnovne uporišne tačke ovog modela su objavljivanje naučnih radova u domaćim časopisima i knjiga kod domaćih izdavača; učešće na naučnim konferencijama organizovanim u Srbiji i bliskom „inostranstvu” (Republika Srpska, Crna Gora, Makedonija) i projekti Ministarstva nauke. Ogromna većina naučno-istraživačkih praksi u Srbiji se odvija u ovim okvirima, i tu se uglavnom sakupljaju bodovi potrebni za napredovanje u naučnoj karijeri. Ono što se odvija van ovih okvira može se, po podacima koje smo prikupili, smatrati izuzetkom. Istovremeno, ova samoreferentnost u jednoj maloj naučnoj zajednici, usporava uključivanje u međunarodne naučne tokove i dugoročno predstavlja opasnost za razvoj naučnih karijera – u kojima su imali vremena da realizuju svaku od aktivnosti koju smo ispitivali, za razliku od istraživača-saradnika ili saradnika u nastavi, koji još uvek nisu „stigli” da završe mnoge od proučavanih aktivnosti. 53 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji društvenih nauka u Srbiji. Takođe, analize su pokazale da je ukupan nivo naučne aktivnosti istraživača u oblasti društvenih nauka nizak. To što smo mi u ovom istraživanju odredili kao prag izuzetno visokog stepena naučne aktivnosti (12 od 18 praćenih aktivnosti), na univerzitetima u inostranstvu uglavnom je nešto što se podrazumeva (u odnosu na publikovanje u naučnim časopisima, učešće u naučnoistraživačkim projektima, participaciju na naučnim konferencijama i studijske boravke). 4. VLADANJE STRANIM JEZICIMA I OSPOSOBLJENOST ZA KORIŠĆENJE KOMPJUTERSKIH PROGRAMA U pretposlednjem segmentu istraživanja prikupljali smo podatke o jezičkim sposobnostima i kompjuterskim veštinama ispitanika, imajući u vidu da ove veštine u savremenom svetu predstavljaju gotovo neophodan preduslov za bavljenje naučno-istraživačkom delatnošću. Ispitanicima je ponuđena tabela u kojoj su za engleski, francuski, ruski, italijanski, španski i nemački jezik mogli da navedu vlastitu procenu u kojoj meri su osposobljeni za čitanje, pisanje i izražavanje na ovim jezicima (sa opcijama da ne znaju jezik, da je njihovo znanje na osnovnom nivou, srednjem ili višem nivou). Ponuđena je takođe opcija da navedu neki drugi jezik i procene vlastite sposobnosti u ovim domenima po istom modelu. Na osnovu odgovora ispitanika mogli smo rekonstruisati broj jezika kojima se ispitanici služe (bez obzira na kom nivou). Samo jedan ispitanik je naveo da ne zna ni jedan strani jezik, ali gotovo je izvesno da podaci koji nedostaju (missing) takođe svedoče da ispitanici ne vladaju stranim jezicima, tako da rezultati pokazuju odsustvo znanja stranih jezika kod 206 ispitanika u uzorku (ili kod skoro trećine anketiranih istraživača). Jednim stranim jezikom se služi 101 ispitanik, a dva strana jezika govori/piše/razume 191 ispitanik. Prema dobijenim podacima, trima jezicima se služi 91 ispitanik, da bi četiri i više jezika govorilo ukupno 37 ispitanika (videti Tabelu 33). 54 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Tabela 35: Broj stranih jezika kojim se ispitanici služe Valid Missing Total ,00 1,00 2,00 3,00 4,00 5,00 6,00 Total System Broj ispitanika 1 101 191 91 25 9 3 425 205 626 % Valid % 0,2% 16,1% 30,5% 14,5% 4,0% 1,4% 0,5% 67,9% 32,7% 100,0% 0,2% 23,8% 44,9% 21,4% 5,9% 2,1% 0,7% 100,0% Detaljnija analiza pokazuje da između znanja engleskog i drugih stranih jezika postoji velika razlika u populaciji istraživača. Da ne zna engleski jezik navodi oko 10% anketiranih i još oko 10% svoje znanje ocenjuje kao elementarno. To bi značilo da se engleskim (pasivno i aktivno) služi oko 80% istraživača iz uzorka. Na drugoj strani, međutim, čak i kod svetskih jezika kao što su francuski, nemački ili ruski, proporcija je gotovo obrnuta. Sedamdeset do sedamdeset pet odsto ispitanika navodi da ne zna ove jezike, dok 10% do 15% ocenjuje svoje znanje kao osnovno. Utoliko, između 15% i 20% ispitanika može koristiti znanja ovih jezika u svojoj naučno-istraživačkoj praksi25. Tabela 36: Samoprocena vladanja stranim jezicima Engleski jezik Čitanje Pisanje Govor Francuski jezik Čitanje Pisanje Ne znaju 65 (10,4%) 69 (11,0%) 76 (12,1%) Ne znaju 457 (73,0%) 473 (75,6%) Osnovni nivo Srednji nivo 42 (6,7%) 68 (10,9%) 63 (10,1%) 119 (19,0%) 400 (63,9%) 185 (29,6%) 304 (48,6%) 188 (30,0%) 299 (47,8%) Osnovni nivo Srednji nivo 55 (8,8%) 71 (11,3%) 25 Viši nivo 64 (10,2%) 56 (8,9%) Ukupno 626 (100%) 626 (100%) 626 (100%) Viši nivo Ukupno 50 (8,0%) 26 (4,2%) 626 (100%) 626 (100%) Znanje italijanskog i španskog jezika, koji se ne uče u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, bilo je prisutno u tako malom procentu da nije bilo svrhe predstavljati ga u tabeli. 55 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Govor 461 (73,6%) Ne znaju Nemački jezik Čitanje Pisanje Govor 426 (68,1%) 439 (70,1%) 451 (72,0%) Ne znaju Ruski jezik Čitanje Pisanje Govor 425 (67,9%) 441 (70,4%) 442 (70,6%) 79 (12,6%) 59 (9,4%) Osnovni nivo Srednji nivo 79 (12,6%) 94 (15,0%) 95 (15,2%) 62 (9,9%) 58 (9,3%) 51 (8,1%) Osnovni nivo Srednji nivo 43 (6,9%) 64 (10,2%) 74 (11,8%) 92 (14,7%) 84 (13,4%) 73 (11,7%) 27 (4,3%) 626 (100%) Viši nivo Ukupno 35 (5,6%) 35 (5,6%) 29 (4,6%) 626 (100%) 626 (100%) 626 (100%) Viši nivo Ukupno 66 (10,5%) 37 (5,9%) 37 (5,9%) 626 (100%) 626 (100%) 626 (100%) Sličan pristup imali smo i u prikupljanju podataka o osposobljenosti istraživača u oblasti društvenih nauka za rad sa kompjuterskim programima. U anketi smo ponudili ispitanicima da sami procene nivo osposobljenosti u odnosu na bazične programe Microsoft-a (MS Word; MS PowerPoint, MS Excel) i dva programa za statističku obradu podataka koji su najčešće u upotrebi (SPSS i Statistica). Rezultati pokazuju da su gotovo svi ispitanici osposobljeni za rad u MS Wordu, kao i da većina istraživača koristi PowerPoint za prezentacije (vlastitih rezultata i školskog gradiva na univerzitetima). I u slučaju programa MS Excel, samo 10% ispitanika je navelo da ga ne upotrebljava. Međutim, statističke programe za obradu podataka koristi relativno mali broj istraživača. Za upotrebu u društvenim naukama najrasprostranjenijeg softvera (SPSS) osposobljeno je manje od 30% anketiranih, dok više od polovine ne upotrebljava ovaj program. Drugi ponuđeni statistički paket (Statistica) upotrebljava jedna petina istraživača, dok skoro dve trećine ne zna da ga koristi. Tabela 37: Samoprocena osposobljenosti za rad sa kompjuterskim programima MS Word MS Power Point MS Excel SPSS Statistica Osposobljeni Delimično Ne Ukupno 614 (98,1%) 548 (87,5%) 444 (70,9%) 184 (29,4%) 136 (21,7%) 3 (0,5%) 37 (5,9%) 118 (18,8%) 111 (17,7%) 84 (13,4%) 9 (1,4%) 41 (6,5%) 64 (10,2%) 331 (52,9%) 406 (64,9%) 626 (100%) 626 (100%) 626 (100%) 626 (100%) 626 (100%) 56 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji To pokazuje da se i u naučnoj zajednici u Srbiji personalni računari uglavnom upotrebljavaju kao zamena za pisaće mašine i da se njihovi pravi potencijali još uvek ne koriste u naučno-istraživačkoj praksi u Srbiji. 5. PROBLEMI U NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOM RADU, TEŠKOĆE U PREZENTOVANJU REZULTATA NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOG RADA I KOMENTARI U VEZI SA SISTEMOM VREDNOVANJA NAUČNOISTRAŽIVAČKOG RADA U SRBIJI U poslednjem segmentu rada analizirali smo i prezentirali odgovore ispitanika na otvorena pitanja u kojima su oni iznosili probleme sa kojima se sreću u naučno-istraživačkom rad (NIR26), teškoće na koje nailaze u prezentovanju rezultata NIR-a i svoje komentare u vezi sa sistemom vrednovanja NIR-a u poslednjih pet godina u Srbiji. Visoka učestalost odgovora na navedena pitanja, kao i odsustvo velikih razlika u odgovorima po bitnim obeležjima ispitanika (starost, zvanje, univerzitet) ukazuju na široku rasprostranjenost problema u naučnom istraživačkom radu, teškoća u objavljivanju radova i primedbi na sistem vrednovanja NIR-a, a činjenica da ih češće navode ispitanici sa višim indeksom naučne aktivnosti ukazuje na to da se ovi odgovori ne mogu pripisati sindromu „žalbi manje uspešnih”. Uočena zatvorenost i samoreferentnost naučne zajednice u Srbiji identifikovana je kao značajan problem i teškoća, a detaljna analiza odgovora ispitanika ih povezuje sa ozbiljnim sistemskim deficitom u resursima i institucionalnoj podršci, sa kojim se istraživači suočavaju. Najčešće navođeni problemi u NIR-u su nedostatak sredstava za adekvatna naučna istraživanja, nedovoljne mogućnosti za ostvarivanje kontakata/saradnje sa kolegama u inostranstvu, te problemi vezani za nabavku literature. Adekvatna sredstva za organizaciju i sprovođenje istraživačkog rada smatraju se bitnim preduslovom postizanja kvalitetnih rezultata koji bi bili u skladu sa standardima časopisa favorizovanih u vrednovanju rezultata NIR-a od strane Ministarstva. Limitirana mobilnost istraživača (studijski boravci, konferencije i sl.) takođe se smatra faktorom koji ograničava uključivanje u međunarodne projekte i činiocem smanjene prohodnosti radova u renomiranim inostranim časopisima. Upravo teškoće povezane sa prezentovanjem radova u časopisima, prevashodno onima koji se nalaze na SCI listi, dominiraju među navedenim teškoćama u objavljivanju rezultata NIR-a, gde se nanovo ukazuje na niz problema u zadovoljavanju kriterijuma časopisa na SCI listi (kvalitetni prevodi, statističke obrade podataka i 26 U nastavku rada, zbog čestog ponavljanja fraze naučno-istraživački rad, koristili smo akronim NIR. 57 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji sl.) ali i na probleme nezainteresovanosti svetskih časopisa za lokalne teme i specifičnosti pojedinih disciplina, što se sve navodi kao razlog potrebnog preispitivanja opravdanosti favorizovanja ovih časopisa u sistemu vrednovanja NIR-a od strane Ministarstva. Naime, najčešće primedbe na ovaj sistem odnose se na zanemarivanje časopisa van SCI liste, monografija, udžbenika i sl. I sam koncept vrednovanja je predmet čestih kritika, jer se, po uverenju ispitanika, on svodi na trku za bodovima koja zapostavlja kvalitet radova i ne prepoznaje specifičnosti društvenih nauka. Način primene ustanovljenih kriterijuma, prema mišljenju ispitanika, karakteriše niz neusaglašenosti i nekonzistentnosti, koje dodatno otežavaju položaj istraživača. Od Ministarstva se očekuje da poveća transparentnost rada u postupku vrednovanja, da ojača poziciju matičnih odbora u odlučivanju, da kreira jedinstvenu bazu podataka koja bi omogućila uvid u primenu propisanih kriterijuma vrednovanja, da obezbedi sistemsku podršku ostvarivanju postavljenih kriterijuma, kao i projektima koji bi omogućili integraciju domaće nauke u evropske i svetske tokove i mreže, odnosno da kriterijume usaglasi sa postojećim uslovima rada i specifičnostima društvenih nauka i pojedinih disciplina, te ograničenjima sa kojima se one suočavaju. Navedeni rezultati nedvosmisleno ukazuju na neophodnost uspostavljanja dijaloga između istraživača i donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka radi unapređenja kvaliteta istraživanja. Većina od 626 ispitanika navela je bar jedan problem sa kojim se suočava u naučno-istraživačkom radu (69,6%), odnosno teškoću u objavljivanju rezultata NIR-a (60,1%), a gotovo svaki drugi ispitanik izneo je svoj stav o načinu vrednovanja NIR-a (49,7%; Tabela 38). Imajući u vidu različita obeležja ispitanika koja mogu biti u značajnijoj vezi sa većom ili manjom učestalošću davanja odgovora na postavljena pitanja27 urađena su ukrštanja po: starosti28, zvanju29, univerzitetu30, zbirnom indeksu naučne aktivnosti31. S jedne strane, mali broj obeležja pravi (male) statistički značajne razlike, a utvrđene veze su relativno slabe (niski koeficijenti kontingencije C), osim kada je reč o indeksu naučne 27 Ista obeležja kontrolisana su u svim delovima analize u ovom odeljku. Ispitanici su podeljeni u starosne grupe u rasponu od deset godina (videti Tabelu 38). 29 Analogna istraživačka i nastavna zvanja su grupisana u zajedničke kategorije (videti Tabelu 38). 30 Izdvojeni su najveći univerziteti: u Beogradu, Novom sad, Nišu i Kragujevcu, a ostali univerziteti su posmatrani zajedno (kategorija „ostali”). 31 Ovaj indeks obuhvata indekse koji sintetišu iskustvo ispitanika u sledećim oblastima: publikovanje radova, studijski boravci, učešće na naučnim konferencijama, učešće u naučnim projektima. 28 58 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji aktivnosti, koji ukazuje na to da upravo ispitanici sa većim nivoom aktivnosti u svim merenim dimenzijama češće izveštavaju o problemima i teškoćama u NIR-u i njegovom vrednovanju. Otuda se njihovo navođenje ne može tumačiti kao sindrom „žalbi manje uspešnih”. Učestalost davanja odgovora statistički je značajno povezana sa starošću ispitanika samo kod pitanja o kriterijumima vrednovanja NIR-a (mala značajnost relativno niske pozitivne korelacije). Iako kod ostalih pitanja nema statistički značajne povezanosti, uočava se da je učestalost odgovora najniža kod najmlađe starosne grupe, da potom raste do grupe starosti 41–50 godina, u kojoj dostiže maksimum, a da potom opada, ali ne do nivoa zabeleženog kod najmlađih generacija. Kada je reč o najmlađim ispitanicima, realno je pretpostaviti da su se oni uzdržavali od odgovora usled nedovoljnog iskustva i poznavanja ispitivane problematike. S druge strane, maksimalna spremnost za davanje odgovora zabeležena u srednjim generacijama može se povezati sa činjenicom da se one suočavaju sa značajnim promenama u zahtevima za izbor u najviša znanja. Visoka zainteresovanost i najstarijih ispitanika (po pravilu najviših zvanja) za navedena pitanja (učestalost davanja odgovora je kod svih pitanja na nivou proseka ili iznad njega), međutim, potvrđuje da se posmatrana pitanja ne povezuju nužno sa uslovima napredovanja, odnosno upućuje na univerzalnost problema u svakoj od oblasti na koju se postavljena pitanja odnose. Navedene tvrdnje potkrepljuje karakter povezanosti zvanja ispitanika sa učestalošću davanja odgovora, koji je identičan kao kod starosti, i koji potvrđuje da se mlađe (posebno sredovečne) generacije ispitanika, te ispitanici nižih zvanja suočavaju sa nizom teškoća u realizaciji istraživanja i objavljivanju radova, ali da se sa njima suočavaju i najstariji, odnosno ispitanici najviših zvanja. Da je iskustvo bitan podsticaj za davanje odgovora, i to u svim razmatranim oblastima (učešće u istraživačkim projektima, objavljivanje radova, učešće na konferencijama, te studijski boravci), potvrđuje statistički veoma značajna povezanost vrednosti indeksa naučne aktivnosti i učestalosti odgovora na sva pitanja. Reč je o pozitivnoj korelaciji, te sa većom vrednošću indeksa raste i učestalost odgovora. Ista pravilnost primetna je kod svih indeksa koji ulaze u sastav ovog kompozitnog indeksa, sa izuzetkom studijskih boravaka, kod kojih nema statistički značajne povezanosti sa učestalošću navođenja odgovora. Ispitanici sa različitih univerziteta nisu pokazali znatnije razlike u spremnosti da odgovaraju na postavljena pitanja, mada se može primetiti da je učestalost davanja odgovora na pitanja o problemima u NIR-a najmanja među ispitanicima iz Kragujevca, koji, međutim, nešto češće od drugih navode probleme u objavljivanju rezultata NIR-a, što može proizlaziti i iz činjenice da su pitanja međusobno povezana, te da su formulacije odgovora uslovile prelivanje 59 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji odgovora među pitanjima. Uočava se i da su ispitanici sa Univerziteta u Beogradu nešto češće od drugih odgovarali na pitanja o kriterijumima vrednovanja NIR-a, što bi se moglo dovesti u vezu sa pretpostavkom veće kritičnosti i većih očekivanja na najvećem univerzitetu, čiji istraživači, kao što je prethodna analiza pokazala, imaju i najviše skorove na indeksu naučne aktivnosti. Tabela 38. Teškoće u objavljivanju NIR-a 60,1% Problemi u NIR Odgovaralo Varijacije po obeležjima Starost 18-30 31-40 41-50 51-60 61-70 Zvanje Saradnik u nastavi Asistent – istraž.-sar. Docent Vanredni prof – viši naučni saradnik Redovni profesor – naučni savetnik Univerzitetski centri Beograd Novi Sad Niš Kragujevac Ostali Indeks naučne aktivnosti Nizak Prosečan Visok Izuzetno visok 69,6% C =0.124, p>0 .05 65,4% 73,2% 81,5% 67,9% 67,8% C=0.109, p>0 .05 42,9% 69,8% 78,3% 76,1% 70,7% Vrednovanje NIR-a 49,7% C =0.117, p>0 .05 C = 0.187, p<0 . 001 50,6% 30,9% 62,9% 49,3% 70,0% 60,0% 62,5% 57,1% 59,3% 61,0% C=0.127, p>0 .05 C =0.154, p<0.05 42,9% 28,6% 57,1% 44,4% 69,8% 55,7% 70,7% 62,0% 60,9% 59,4% C =0.111, , p>0 .05 C =0.105, , p>0 .05 C =0.109, , p>0 .05 73,4% 63,9% 58,9% 69,7% 53,9% 49,4% 72,5% 60,6% 45,9% 54,4% 71,9% 45,6% 69,5 56,3% 46.0% C=0.218, p<=.001 C=0.160, p<=.001 C=0.298, p<=.001 53,1% 67,7% 77,8% 81,4% 60 46,2% 61,5% 64,6% 68,6% 28,7% 43,2% 58,2% 75,5% Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji 5.1. Problemi u NIR-u U Tabeli 39 su predstavljene grupacije problema prema učestalosti navođenja. Dominiraju problemi vezani za nedostatak sredstava za adekvatna naučna istraživanja, za neadekvatne mogućnosti ostvarivanja kontakata/saradnje sa kolegama u inostranstvu, te problemi vezani za nabavku literature. Ovi, kao i drugi problemi prikazani u Tabeli 39 i u daljem tekstu ukazuju na ozbiljne deficite u resursima i institucionalnoj podršci sa kojima istraživači suočavaju. Tabela 39: Grupacije navođenih problema u NIR-u Kategorije problema u NIR-u Sredstva za istraživanje, organizacija Mogućnost kontakata sa kolegama u inostranstvu Literatura Institucionalni Vreme – „svaštarenje” istraživača i nastava Znanja – veštine Zastupljenost 35,3% 31,3% 28,1% 17,4% 16,6% 5,9% Probleme vezane za organizaciju i izvođenje naučnih istraživanja navodi 35,3% ispitanika. Oni se najčešće odnose na nedostatak finansijskih sredstava i/ili na neadekvatnu iskorišćenost finansijskih sredstava da bi se realizovala kvalitetna (terenska) istraživanja, (na primer, longitudinalna istraživanja ili istraživanja na adekvatnim – ne nužno velikim – uzorcima). Često je ukazivano i na problem nedovoljno dobre opreme za naučna istraživanja (kako osnovnih sredstva za rad, kao što su kompjuteri, štampači, skeneri, kamere, diktafoni, fotoaparati, tako i neodgovarajućih legalnih softvera i tehnologije za istraživanja, te prostora u kome se radi – zbog neodgovarajuće veličine, vlage, osvetljenosti i sl.), kao i na komplikovanu proceduru nabavke opreme na projektu (koja stiže kada istekne vreme terenskog rada): „Neadekvatno i nedovoljno finansiranje domaćih projekata – oprema koja je neophodna za realizaciju projekta nije isporučena ni godinu i tri meseca nakon početka realizacije projekta (sa čime se onda realizuju projekti?), iako je odobrena. Narudžbine neophodne za projekat date preko sistema za centralizovano naručivanje (sredstva iz kredita koje je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja podiglo) ne stižu, iako su protekli meseci od narudžbine. Sredstva za direktne materijalne troškove su niska i raspoređuju se po ne baš relevantnim kriterijuma – na primer, koristi se podela na teorijske i 61 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji eksperimentalne projekte, koja je potpuno nejasna i nema mnogo veze sa realnim troškovima realizacije projekata i potrebama za prikupljanjem podataka.” Ukazano je i na nedovoljnu logističku podršku u obezbeđivanju veće dostupnosti sekundarne građe kojom raspolažu razne institucije (od strane istoričara, ekonomista, pravnika) u realizaciji specifičnih uzoraka (pedagozi, sociolozi ), te realizaciji interdisciplinarnih istraživanja. Neki ispitanici ističu da navedeni problemi proističu iz nedostatka svesti da su istraživanja u društvenim naukama potrebna, te da su praktično primenjiva. Oni ukazuju i na nerazvijeni odnos privrednih subjekata, medija i drugih aktera prema rezultatima društvenih nauka, koji je potrebno menjati kako bi se obezbedili novi i raznovrsniji izvori finansiranja istraživanja. Preduslov za to je, prema rečima ispitanika, promena potcenjivačkog stava čitave društvene zajednice prema društvenim naukama. Za tu promenu potrebna je i nova, adekvatnija strategija nauke. Adekvatna sredstva za organizaciju i sprovođenje istraživačkog rada takođe se smatraju bitnim preduslovom za postizanje rezultata koji bi mogli odgovarati standardima časopisa koje favorizuje sistem vrednovanja rezultata NIR-a, odnosno rezultata koji bi bili interesantni za objavljivanje u tim časopisima (po sadržaju-temama), kao i za potrebno umrežavanje zajednice istraživača u Srbiji sa kolegama u inostranstvu: „Nepristupačnost validnih istraživačkih instrumenata i velike baze podataka, tj. velikog istraživačkog uzorka otežava objavljivanje radova u inostranim časopisima.” „Iako je finansijer aktuelnog projekta Ministarstvo, istraživanja koja sprovodim povezana su sa istraživanjima kolega iz inostranstva sa kojima imam višegodišnju saradnju. Gotovo da smo na polovini aktuelnog projektnog ciklusa, a od velikih obećanja o brzoj i efikasnoj nabavci ključne istraživačke opreme još nema konkretnih razgovora. To, posledično, stvara probleme i može razviti nepoverenje saradnika iz inostranstva. Planiranje i razvoj umrežavanja naše zemlje su vrlo često neujednačeni. To može stvoriti brojne tehničke teškoće. Na primer, već drugi put učestvujem u projektima koje podržava ESF (European Science Foundation). Srbija nije član ove mreže, iako ne postoje prepreke da se priključi (članstvo u EU nije uslov). U više navrata to je stvaralo različite tehničke poteškoće nosiocima projekata.” Upravo problemi koji se odnose na nedovoljne mogućnosti kontakata sa kolegama u inostranstvu čine drugu grupaciju problema po učestalosti navođenja 62 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji (31,3%)32. Tu najpre spada nedostatak podrške za učešće na naučnim konferencijama (koji navodi gotovo svaki četvri ispitanik). Ovaj problem tiče se kako nedostatka sredstava za odlazak na konferencije u inostranstvu, tako i na nedovoljnu podršku organizaciji međunarodnih konferencija kod nas, te na činjenicu da je u oba slučaja podrška Ministarstva uslovljena radom na projektima Ministarstva. Slede problemi vezani za odsustvo podrške za školovanje i usavršavanje u inostranstvu, te odsustvo podrške saradnji u regionu JE. Generalno, ova grupacija problema ukazuje na ograničenu mobilnost istraživača. To je, po rečima ispitanika, veoma loše, jer je uspostavljanje kontakta sa istraživačima u inostranstvu važno za kvalitet projekata, budući da je zajednica istraživača u Srbiji mala, te da ne raspolaže svim potrebnim znanjima: „U odnosu na razmere u Evropi u svetu, naša je naučna zajednica mala, tako da često nema adekvatne diskusije stručnih osoba oko pojedinih specijalizovanih tema. Jedan od razloga za to je nedovoljna otvorenost rada naše naučne zajednice prema nauci u drugim sredinama, što se naročito odnosi na region“ Konferencije i studijski boravci smatraju se bitnom pretpostavkom kvalitetnih projekata, uključenosti u međunarodne projekte, objavljivanja radova u renomiranim inostranim časopisima i sl.: „Veoma (je) ograničena mogućnost za prezentovanje istraživanja na međunarodnim konferencijama u inostranstvu (jednom u dve godine). To je dramatično malo, potrebno je učestvovati u radu konferencija 2–3 puta godišnje (što je u evropskim zemljama standard) da bi se stvarali i održavali kontakti, produbljivala saradnja i na taj način dolazilo do kontakata koji vode ka učešću u međunarodnim projektima. Ljudi se lično „prepoznaju“ i to je ključ dalje saradnje.“ „Uvek fali novca za odlazak na konferencije. Ovo naročito važi za mlađe kadrove. Za svoju ključnu konferenciju (2008, Tufts, Boston, SAD) nisam uspeo da dobijem novac od Ministarstva (nisam bio na projektu). A učešće na njoj mi je ubrzo obezbedilo rad na SSCI listi, zatim i Fulbrajtovu stipendiju, te danas status A1 istraživača kod kuće i, indirektno, novi studijski boravak u Nemačkoj (od oktobra). Mene sada već ponegde i zovu i sve je mnogo lakše, no treba dati veću 32 Ove probleme su nešto češće navodili ispitanici koji su objavljivali u inostranim monografijama (42,4% prema 28,2%), te oni koji su posećivali konferencije u svetu (35,7% prema 24,3%). 63 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji institucionalnu podršku mlađim kolegama koje se odvaže da otputuju negde dalje i izlože to što su uradili.“ „Smatram da bi Ministarstvo trebalo mnogo više da ulaže u usavršavanje naučnih istraživača. Na primer, kada sam u veoma oštroj konkurenciji, koju čine stotine istraživača iz celog sveta, na osnovu svog dosadašnjeg rada, izabrana da pohađam školu ljudskih prava u Veneciji, koja bi doprinela mom istraživačkom radu, obratila sam se Ministarstvu za pomoć, ali nikad nisam dobila odgovor (iako sam se obraćala na više mesta). Bez finansijske podrške Instituta u kome radim i Ministarstva, morala sam da odustanem od ovog stručnog programa.“ Probleme u vezi sa nabavkom literature, odnosno potrebnih publikacija navodi 28,1% ispitanika, a nešto češće ih navode oni u velikim univerzitetskim centrima. Ističe se nedostupnost stručne literature zbog slabih bibliotečkih fondova, zanemarljiva bibliotečka razmena, skromna sredstva biblioteka za nabavku novih naslova, ograničenje pristupa preko KoBSON-a, ograničenost na zapadne izvore, i sl. Probleme u vezi sa radom institucija, saradnjom unutar ili između institucija i sl. navelo je 17,4% ispitanika, a natprosečno često su to činili ispitanici sa Univerziteta u Prištini, koji ukazuju na to da su isključeni iz akademske zajednice Srbije: „Univerzitet u Prištini nema predstavnike u matičnim odborima Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ni za jezik i književnost, ni za istoriju, ni za društvene nauke, što umnogome otežava komunikaciju i angažovanja nastavnika, kao i uključenost našeg Univerziteta u akademsku zajednicu Srbije.“ Ispitanici iz manjih univerzitetskih centara ukazuju i na nepoverenje u kvalitet institucije kojoj pripadaju, kao i na nerazumevanje specifičnih problema u radu: „Od starijih visokoškolskih ustanova, kao i drugih relevantnih ustanova koje deluju u oblasti društveno-humanističkih nauka, predstavnici sa mlađih univerziteta iz unutrašnjosti retko dobijaju pozive da učestvuju na konferencijama i skupovima koje oni organizuju, iako većina kadrova potiče upravo sa tih većih visokoškolskih ustanova. To destimuliše mlade istraživače sa mlađih univerziteta i iz 64 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji unutrašnjosti, dovodi do toga da se njihov rad ne ceni u meri u kojoj oni to zaslužuju.“ U ovoj grupi odgovora ispitanici su ukazali na generalno odsustvo saradnje institucija koje se bave istraživanjima u oblasti društvenih nauka, a posebno između državnih i privatnih institucija, te institucija koje se bave samo istraživanjima i onih koje kombinuju obrazovanje i istraživački rad: „Kod nas se, na uštrb nauke i prosvete, već više decenija održava stroga podvojenost između nauke i obrazovanja: stvorene barijere onemogućavaju naučnim radnicima da svoje znanje prenesu studentima uključujući se u nastavu na visokoškolskim ustanovama i suprotno – profesori se teško mogu angažovati kao istraživači u naučnim institucijama, pa se njihov naučni angažman svodi na učešće u projektima kojima konkurišu kod ministarstva nauke kako bi se zadovoljili uslovi učešća u naučnoistraživačkoj delatnosti. Zbog toga trpi i nauka i visoko školstvo.“ Primedbe koje se tiču birokratizovanja procesa rukovođenja projektima, i kad je reč o projektima Ministarstva, a posebno inostranih projekata, ukazuju na inertnost institucija i njihovu lošu organizaciju: „Sredstva za direktne materijalne troškove moraju biti potrošena do kraja kalendarske godine, a nova stižu tek krajem aprila, pa aktivnosti koje zahtevaju finansiranje (na primer, terensko prikupljanje podataka) praktično ne mogu da se realizuju tokom 4 meseca, od 12 meseci u toku godine. Takođe, kako u aprilu stigne samo deo, za obimnija prikupljanja podataka često je neophodno čekati do jeseni da se nakupe dovoljna sredstva da bi se aktivnost realizovala. To bitno otežava postupak prikupljanja podataka i realizacije projekta. Ceo sistem izgleda kao da je napravljen za projekte koji nenamenski troše sredstva (pa im onda ne smeta ni što oprema ne stiže, ni što nemaju novca najveći deo godine, a što moraju prisilno da raspodele sredstva na kraju godine nevezano za realne potrebe itd.).“ „Administrativne prepreke u konkurisanju za međunarodne projekte (na primer, komplikovano je da fakultet otvori devizni račun koji je neophodan), izostanak sistematske podrške oko administrativnih aspekata konkurisanja za međunarodne projekte, na primer, nema obučenih administrativaca koji mogu da daju savete oko tih stvari ili oni nisu lokalno dostupni rukovodiocima projekta.“ 65 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Kada je reč o problemima unutar institucija najčešće se ukazuje na odsustvo kolegijalne saradnje u razmeni informacija, što je veliki u problem u uslovima odsustva institucionalnog sistema informisanja: „Nije razvijen sistem obaveštavanja naučnih radnika o naučnim skupovima/konferencijama koji se organizuju u zemlji i inostranstvu, već se sve svodi na lične kontakte.“ Nedostatak vremena za kvalitetan naučni rad ističe 16,6% ispitanika, što se povezuje sa generalno lošim materijalnim položajem nauke, pa samim tim i istraživača koji su prinuđeni da „svaštare”. Problem nedostatka vremena ipak su dominantno navodili ispitanici koji rade i u nastavi: „Vreme potrebno za naučno-istraživački rad je teško uklopiti sa vođenjem nastave reorganizovane po bolonjskoj reformi. Pošto ne postoje uslovi da se bolonjski principi smisleno primene, pokazatelji govore da imamo privid povećane efikasnosti kroz veću prolaznost, ali na račun kvaliteta znanja. Da bi nekako održali kvalitet znanja, odnosno da ne bi spustili kriterijume znanja potrebnog za polaganje ispita, nastavnici su prinuđeni da smišljaju i dodaju dodatne aktivnosti, dodatne kolokvijume, dodatne zadatke. Ozbiljno bavljenje nastavom sada je skoro u isključivom odnosu sa ozbiljnim bavljenjem naukom.” Nedostatak adekvatnih znanja i informacija je grupacija problema koji su najređe navođeni (5,9%), u kojoj se jednako često ukazuje na nedovoljnu institucionalnu podršku u sticanju potrebnih znanja, pre svega statističkih i znanja stranih jezika, kao i znanja i informacija o projektima i pisanju prijava projekata. Taj problem nije specifičan za pojedine starosne grupe (niti za bilo koje od posmatranih obeležja ispitanika): „Nedostatak iskustva u prijavljivanju, konkurisanju i učestvovanju na projektima, jer od starijih kolega i profesora takve savete, znanja i iskustva nismo bili u prilici da steknemo.” 5.2. Teškoće u prezentovanju NIR-a Navođene teškoće u prezentovanju NIR-a grupisane su u četiri kategorije (Tabela 40). Uopšteno, dominiraju teškoće u vezi sa prezentovanjem radova u 66 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji časopisima, prevashodno onim koji se nalaze na SCI listi, međutim, često su navođene i teškoće vezane za objavljivanje u domaćim časopisima, kao i teškoće povezane sa postupkom recenziranja (bez obzira na tip časopisa). Tek svaki deseti ispitanik navodio je teškoće objavljivanja van časopisa (monografije i sl.). Tabela 40: Teškoće u prezentovanju NIR-a po kategorijama Kategorije teškoća u prezentovanju NIR-a Teškoće u objavljivanju u časopisima na SCI listi Problemi vezani za domaće časopise Praksa recenziranja – bez obzira na tip časopisa Problemi objavljivanja van časopisa Zastupljenost 36,9% 27,8% 18,7% 10,1% Teškoće u objavljivanja radova u časopisima sa SCI liste navelo je čak 36,9% ispitanika, a mnogi od problema u NIR-u, kao i problemi vrednovanja rezultata NIR-a takođe se povezuju sa ovom teškoćom. Interesantno je da se učestalost odgovora ne povezuje sa iskustvom objavljivanja radova u časopisima sa SCI liste, što potvrđuje ozbiljnost teškoća. Ispitanici ističu činjenicu da je malo naših (domaćih) časopisa na SCI listi, da su na njoj pretežno anglosaksonski (i vanevropski) časopisi, često nezainteresovani za naše lokalne/periferne teme: „Uvažavanje anglosaksonske SCI liste nije adekvatno u svim naučnim oblastima. Vodeći evropski časopisi, kao oni centara za Jugoistočnu Evropu i Balkan, nisu na tim listama. Potrebno je odrediti zemlje i institucije koje se bave ovim prostorom u Evropi i vrednovati radove u njihovim časopisima (sigurno je da su znanja o Srbiji veća u Berlinu i Beču nego u Teksasu).” „Na listi referentnih pravnih časopisa sa svetske liste su sadržani časopisi iz anglofonskog govornog područja koji nisu motivisani da objavljuju priloge koji se odnose na različit (kontinentalno-pravni) sistem, kome pripada Republika Srbija, pa tako ni radove naših naučnih radnika.” „Srbija i Balkan su potpuno nezanimljivo područje istraživanja za međunarodne časopise sa SCI liste: istovremeno se postavljaju zahtevi od Ministarstva da se u njima objavljuje. Na taj način se postavljaju neadekvatni kriterijumi i očekivanja.” 67 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Teškoće u objavljivanju u inostranim časopisima na SCI listi prepoznaju se i u velikoj konkurenciji i komplikovanoj proceduri, s jedne strane, i u nedovoljno kvalitetnim rezultatima naših istraživača, imajući u vidu uslove rada i standarde u pogledu aktuelnosti tema, teorijskih pristupa i metodologije koju svetski časopisi diktiraju, s druge strane: „Velika konkurencija i dugotrajna procedura objavljivanja u relevantnim međunarodnim časopisima, u kombinaciji sa relativno slabim interesovanjem za prostore bivše Jugoslavije i Balkana, što je predmet mojih istraživanja. Najzad, uredništva i recenzenti se ne tako retko rukovode više ideološkim nego naučnim kriterijuma, a s obzirom na to da o Srbiji još uvek preovladava dosta loša slika u svetu, neretko se tekstovi odbijaju na osnovu samo letimičnog pogleda ili zbog toga što se ne uklapaju u dominantne teorijske paradigme i/ili ideološke orijentacije.” „Opravdana nezainteresovanost velikog broja inostranih časopisa za radove koji su zasnovani na zastarelom, nestandardizovanom ili nepotpunom instrumentarijumu, koji, nemajući drugog izbora, često koristimo u istraživanjima.” Povezano sa prethodnim, često su navođeni problemi odsustva sistemske podrške objavljivanju u inostranstvu, a koja se tiče adekvatnosti prevoda radova, primene složenih statističkih modela i sl. „Veoma ograničena sredstva za lekturu i/ili prevod članaka za međunarodne časopise. Istraživači se u velikoj meri stimulišu da objavljuju u (vrhunskim) stranim časopisima, ali to zahteva i (vrhunski) engleski jezik, odnosno lekturu native speaker-a. Pišem na engleskom, ali vrlo često sama finansiram lektorisanje.” Pored navedenih, pretežno stručnih razloga, ispitanici ukazuju i na zatvorenost časopisa na SCI listi, te na nedostatak kontakta sa inostranim kolegama i poznanstava sa članovima uređivačkih odbora, smatrajući da to olakšava prohodnost tekstova. Neretko se ukazuje i na ideološke razloge: „...Ne treba izgubiti iz vida da se i u inostranim časopisima tekstovi često objavljuju po osnovu lične upoznatosti sa radom istraživača, što daje prednost objavljivanja onim istraživačima koji imaju ostvarene kontakte u inostranstvu ili sa uredništvom u odnosu na one koji ih nemaju. Ovim ne želimo da kažemo da 68 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji objavljivanje radova u inostranim časopisima nije dobro ili svrsishodno, već da istaknemo da činjenica da je istraživač objavio tekst ... nije garant da je on bolji ili plodniji od onog ko to nije učinio. Pre je u pitanju sticaj okolnosti.” „Tema kojom sam se bavio u proteklim godinama (kraj Jugoslavije i ratovi za njeno nasleđe) jeste tema u kojoj vlada izvesna ideološka hegemonija, koja u određenoj meri otežava objavljivanje radova van Srbije. Primerice, iz ličnog iskustva mogu potvrditi da je mnogo lakše objaviti članak o krajnjoj desnici u Srbiji negoli o činiocima koji su uticali na kraj Jugoslavije.” Ispitanici su ukazali i na to da je objavljivanje u časopisima na SCI skupo, pominjući činjenicu visokih kotizacija za objavljivanje. Teškoće u objavljivanju vezane za domaće časopise navelo je 27,9% ispitanika33, ukazujući na njihovu zatvorenost kako za istraživače van institucija koje publikuju časopise, tako i za autore sa drugačijim ideološkim stavovima od onih koje favorizuje urednik, odnosno uredništvo. Potom, ukazano je i na to da su za prohodnost radova nekad presudne koruptivne prakse i lično poznanstvo sa urednikom, a ne kvalitet rada: „Monopolizacija vodećih domaćih naučnih časopisa i njihov relativno mali broj na listi; pojedini časopisi imaju takvu strategiju da štite naučne saradnike iz „svoje” kuće, favorizujući njihove tekstove.” „Zatvorenost časopisa, diskriminatorski odnos prema istraživačima koji nisu saradnici institucija koje izdaju časopise.” „Često su bitna lična poznanstva i veze da biste objavili rad u određenom renomiranom časopisu ili učestvovali na određenom nacionalnom naučnom skupu od veće važnosti. Ako je objavljivanje ograničeno brojem radova, uvek će proći onaj koji ima poznanstvo, iako rad po mnogim kriterijumima ne zadovoljava ocenu naučnog rada.” „Zloupotreba pozicije urednika časopisa za „raznu trgovinu”, tj. činjenje usluga prijateljima i razračunavanje sa neistomišljenicima.” 33 Ove teškoće češće navode ispitanici koji nemaju iskustvo objavljivanja u časopisima sa SCI liste (32,2% prema 23,5%). 69 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji „Više rangirani časopisi su nedostupni i zatvoreni. Međusobni dogovori i cenkanje za masnim zalogajima. Plaćanje i koautorski dogovori – kvaziautori i ucene sa pozicija. Nepotizam. Publish or perish loše utiče na kvalitet. Oni jadni, koji rade mesecima na jednom članku, postaju smešni i nesposobni...” Pored pomenute zatvorenosti, ispitanici ukazuju i na nerazvijenost domaćih časopisa, imajući u vidu neke specifične oblasti istraživanja (čemu posebnu težinu daje i činjenica da su inostrani časopisi relativno zatvoreni za lokalno specifične teme i kontekste), te na teškoće pri pokretanju novih časopisa. U ovoj grupaciji izdvajaju se i teškoće u vezi sa čestim promenama kategorizacije domaćih časopisa, i kašnjenjem informacija u vezi sa tim, što istraživačima otežava planiranje objavljivanja radova, imajući u vidu zahteve u pogledu ostvarenih bodova. Interesantno je i zapažanje ispitanika o sve češćoj praksi objavljivanja radova u domaćim časopisima na engleskom jeziku: „Previše se favorizuje objavljivanje na engleskom jeziku, što je opravdano sa aspekta „vidljivosti” naših rezultata u svetu, ali potpuno neopravdano kada je u pitanju naša naučna i stručna javnost (koja zbog toga sve manje čita). Rešenje bi trebalo tražiti u dvojezičnim domaćim časopisima. Koristi od toga sigurno bi prevazišle povećane troškove štampanja.” Ovaj iskaz, kao i većina iskaza ispitanika, ukazuje na tesnu povezanost postavljenih principa vrednovanja NIR-a sa teškoćama koje ispitanici navode u objavljivanju svojih naučnih rezultata. To se posebno uočava u sledećoj kategoriji teškoća, koje se tiču prakse recenziranja radova kako u domaćim tako i u inostranim časopisima, a na koje ukazuje 18,7% ispitanika34. Loša recenzentska praksa, prema navodima ispitanika, odnosi se na nedovoljnu transparentnost kriterijuma procene, odsustvo adekvatnih obrazloženja, što nekada otvara sumnju i u kompetentnost recenzenata za određenu oblast (često se u inostranim časopisima daju recenzije osobama koje poznaju kontekst srpskog društva, ali ne nužno i stručnim za određene teme), i obesmišljava edukativnu dimenziju u postupku recenziranja. Potom, veoma česta je primedba na sporost procesa (koja je razumljiva s obzirom na veliki pritisak na malobrojne časopise na SCI listi za određene oblasti) i duga čekanja na objavljivanje. 34 Nešto češće ih navode osobe bez iskustva studijskog boravka (22,5% prema 15,4%) i mlađi ispitanici. 70 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji „Nejednaki kriterijumi u recenziranju za pojedine domaće SCI časopise, upadljivo favorizovanje pojedinih tema ili autora bliskih uredniku, naspram ostalih autora. A Ministarstvo nas posle sve ocenjuje po istim kriterijumima bez obzira na to da li smo imali „u posedu” svoj časopis ili smo stvarno prolazili nezavisne recenzije.” „Nejasni i protivrečni kriterijumi domaćih časopisa sa SSCI liste (npr. rad koji je odbijen u domaćem časopisu primljen je u vrhunskom međunarodnom časopisu)“. „Relevantni časopisi, odnosno njihova redakcija, često uz paušalno obrazloženje ili uz obećanje da će u nekom „drugom” broju objaviti rad koji je prošao njihove kriterijume, prolongiraju, odnosno „kulturno” odbijaju da iste prezentuju. Utisak je da se ti radovi nekada uopšte ni ne čitaju, već se gleda da li je reč o autoru sa imenom ili sa neke vodeće visokoškolske ustanove. To potvrđuje i činjenica da jedan te isti rad usled pomenutih razloga ne prođe u nekom manje kotiranom časopisu, ali prođe u drugom čak bolje rangiranom časopisu. Time, međutim, istraživač izvesno vreme ne zna šta da radi sa svojim radom – čeka odgovor kojeg nema, pa se posle određenog vremena ipak usudi da rad pošalje u drugi časopis. Kod „gorućih” tema period čekanja može da deaktuelizuje problematiku o kojoj je pisano.” „Neprofesionalnost uredništva većine časopisa – recenzija (pozitivna ili negativna) se čeka mesecima, a nekad i godinama.” Činjenica da je najmanje ispitanika (10,1%) 35ukazalo na teškoće objavljivanja drugih radova (a ne radova u časopisima) ukazuje na to da je sistem vrednovanja značajno oblikovao odgovore na pitanje o teškoćama u objavljivanju rezultata NIR-a. U ovoj kategoriji nalaze se odgovori koji ukazuju na nedostatak sredstava za objavljivanje monografija i udžbenika, na nezainteresovanost privatnih izdavača za radove iz oblasti nauke (potpuno nerazvijeno tržište izdavaštva u ovoj oblasti), kao i na nerazvijenu ili lošu izdavačku delatnost samih istraživačkih institucija. 5.3. Komentari u vezi sa sistemom vrednovanja NIR-a Iako je učestalost odgovora na ovo pitanje najmanja, njegova povezanost sa prethodnim pitanjima uslovila je da veliki broj istraživača iskaže primedbe na 35 Ove teškoće češće navode osobe najviših zvanja (17,9%), odnosno najstariji (20,5%), kao i ispitanici sa Univerziteta u Prištini (40%). 71 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji sistem vrednovanja i ukazivanjem na probleme u NIR-u i na teškoće objavljivanja rezultata svog NIR-a. Najviše primedbi odnosi se na kategorisanje pojedinih radova, potom na sam koncept vrednovanja, odnosno pristup vrednovanju, dok se na trećem mestu nalaze primedbe vezane za način primene postojećih kriterijuma vrednovanja. Relativno retko upućivane su i primedbe direktno vezane za rad Ministarstva, iako se one u velikoj meri mogu dedukovati iz prethodnih kategorija odgovora (Tabela 41). Tabela 41: Vrste komentara u vezi sa sistemom vrednovanja NIR-a Kategorije komentara o vrednovanju NIR-a Neadekvatno vrednovanje pojedinih kategorija radova Neadekvatan pristup vrednovanju (kvantifikacija) Neadekvatna i nekonzistentna primena kriterijuma vrednovanja Rad Ministarstva – baza podataka i komunikacija Zastupljenost 28,3% 23,3% 19,2% 4,3% Neadekvatnost bodovanja pojedinih kategorija radova (koju navodi 28,3% ispitanika)36 najčešće se odnosi na potcenjenost monografija (i delova monografija) i udžbenika: „Potpuno je degradirano pisati knjige, a naučna istraživanja u okviru društvenih tema zahtevaju upravo obuhvatan pristup. Tako socijalna istraživanja postaju karikatura.” „Principijelno posmatrano, najvećom slabošću smatram to što mi je kategoriju A1 omogućio jedan rad u časopisu „Psihologija”, a ne samostalna monografija na kojoj sam radila gotovo 10 godina, i u kojoj sam ponudila obuhvatnu i problemski zasnovanu analizu kritičkog mišljenja (za koje se svi slažu, bar deklarativno, da je od ključne važnosti za savremeno obrazovanje).” „Vrednovanje naučnih monografija je, najblaže rečeno, smešno. Ako je cilj bio obezvređivanje fundamentalnih istraživanja u društvenim naukama, onda je taj cilj postignut potpunim obesmišljavanjem izrade naučnih monografija. To je još jedna od besmislica koje su nastale nekritičkim prenošenjem sistema vrednovanja iz prirodnih nauka u društvene nauke.” 36 Bitno je istaći da ovde iskustvo objavljivanja radova u časopisima na SCI listi ne pravi značajnu razliku. 72 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji „Za razliku od udžbenika sa prirodno-matematičkih fakulteta, koji su često zbirke zadataka ili odabranih primera, udžbenici u oblasti pravnih nauka nastaju najčešće kao kruna naučnog rada redovnih profesora. Takve knjige imaju ne samo naučnu, već i istorijsku vrednost, te se oni koriste ne samo na osnovnim, već i na master i doktorskim studijama, kao poseban istraživački materijal i vredan izvor. Oni bi trebalo da dobiju status knjige, a neki od njih i knjige od nacionalnog (značaja).” „Udžbenici se dovoljno ne vrednuju, iako se za njihovo pisanje utroši značajno vreme, kao i napor da se isti metodološki približe studentima. Ako je potrebno, recenzentske kriterijume treba pooštriti, ali udžbenici koji metodološki i sadržajno odgovaraju određenoj oblasti moraju biti kvantitativno vrednovani na zadovoljavajućem nivou.” Slede stavovi da su potcenjeni radovi prezentovani na naučnim skupovima, posebno u inostranstvu, koji se, kako ističu ispitanici, po pravilu recenziraju i čija priprema često zahteva isto truda, ako ne i više nego priprema radova za objavljivanje u časopisima. Potom, stavovi da sistem bodovanja zanemaruje radove objavljene u renomiranim inostranim časopisima izvan SCI liste (na kojoj izdavači ne žele da budu, jer su dovoljno afirmisani po kvalitetu i ne žele da plaćaju), kao i u časopisima zemalja u regionu, na koje su istraživači prirodno usmereni zbog zainteresovanosti za slične teme, te da nije ujednačeno ocenjivanje radova sa drugih lista (AHCI, ERIH). Uz navedene stavove, provlači se stav da je prevelik značaj dat radovima na SCI listi, što se dovodi u pitanje i sa samom svrhom domaće nauke, dok su stavovi da treba dati veći značaj radovima u časopisima na SCI listi veoma retki (samo 0,5% ispitanika). Dosta ispitanika ukazuje i na problematičnost, odnosno nedovoljnu transparentnost kriterijuma rangiranja domaćih časopisa, te na uticaj pojedinih interesnih grupa u njihovom definisanju: „Na primer, Matični odbor dodeljuje 1 bod međunarodnim časopisima koji nisu na SCI, SSCI i A & HCI listi, a čak 3 boda domaćim časopisima poput Megatrend revije. Najiskrenije rečeno, smatram da ovde nešto duboko nije u redu. Za naučni rad na kome sam radila 2 godine i objavila za renomirani časopis u izdanju Cambridge University Press-a dobiću samo 1 bod (jer nije na SCI listi).” „Cenim da postoje veliki problemi u vrednovanju kvaliteta časopisa koji se nalaze na postojećoj listi. Nacionalno telo koje je zaduženo za određivanje vrednosti časopisa nije realno i prilično je pristrasno, što je rezultat raznih kompromisa i lobija. Pojedini časopisi su gotovo po pravilu „pretplaćeni” na visok nivo (M24, M51), a to ne zaslužuju da budu, dok su drugi potcenjeni.” 73 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Među radovima koji se smatraju potcenjenim ili čak neprepoznatim u postojećem sistemu vrednovanja ističu se recenzije i slični stručni tekstovi, prevodi, kao i radovi u domenu doprinosa naučnih rezultata praktičnoj politici (policy papers): „Recenzije i prikazi bi trebalo da dobiju na značaju, kao što je to slučaj u svetu, gde prikaze knjiga pišu i visokorangirani naučnici. U našem slučaju se stiče utisak da objavljene knjige nemaju odjeka u stručnoj javnosti, pošto je mala motivacija da se napiše prikaz.” „Neke vrste radova se uopšte ne vrednuju ili se teško prihvataju u domenu društvenih nauka, iako po svojoj prirodi odgovaraju „patentima” ili originalnim rešenjima u domenu prirodnih i tehničkih nauka (na primer, autorski program za unapređivanje nastave/učenja ili definisanje obrazovnih standarda za različite predmete i sl.).” „Bilo bi dobro da se sprovede istraživanje među studentima o tome koliko oni imaju koristi od naučnih i stručnih članaka koje njihovi profesori objavljuju u zemlji i inostranstvu, a za koliko predmeta i dalje uče iz fotokopija tekstova na raznim stranim jezicima. Smatram da je velika šteta što su u okviru sistema vrednovanja naučno-istraživačkog rada izostavljeni udžbenici (osim za redovne profesore), kao i prevodi dela i leksikografske aktivnosti.” Način bodovanja koautorskih radova takođe izaziva polemične stavove, u rasponu od onih koji smatraju da se iza koautorstva krije prepisivanje i trka za bodovima do onih koji afirmišu neophodnost timskog rada: „Neverovatno je da se isto boduju radovi sa tri autora, dva autora ili jedim autorom. Jasno je da ogroman broj autora piše koautorske radove samo zbog prikupljanja poena.” „Potpuno veštačko i neprirodno precenjivanje samostalnog autorstva. Projekti, kao glavni vid organizacije istraživača, u svojoj konstrukciji imaju ideju saradništva i timskog rada jer se podrazumeva da ih radi udruženo veći broj istraživača. Potom se kod produkcije taj princip poništava i vrednuje samo individualni rad. Većina radova, posebno u društvenim naukama, prirodno nastaje u timskom radu. Kvalitet tih radova je bolji. Takvo potcenjivanje koautorstva šalje kontradiktornu poruku istraživačima da ne treba primenjivati timski rad. Ovo je način na koji se timski rad istraživača kažnjava.” 74 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji Upravo su trka za bodovima i neprimerena kvantifikacija vrednovanja istraživačkih rezultata u društvenim naukama u fokusu primedbi kojima se ukazuje na neadekvatnost pristupa u postavljanju kriterijuma (23,3%).37 Preovlađuju stavovi da takav pristup vodi hiperprodukciji radova koja je uslovljena trkom za bodovima koja zapostavlja kvalitet, jer se stvara sistem u kojem postaje značajnija klasifikacija časopisa u kojem je rad objavljen od kvaliteta samog rada, a takvi stavovi su zastupljeni i kod ispitanika koji ne osporavaju da je vrednovanje potrebno i da je doprinelo motivaciji istraživača da objavljuju. Posebno se insistira na činjenici da je sistem vrednovanja neprilagođen društvenim naukama i specifičnim disciplinama, što se već moglo prepoznati i u odgovorima ispitanika o teškoćama u objavljivanju rezultata NIR-a. „Vrednovanje celokupnog rada naučnika na osnovu kvantitativnih metoda potpuno će degradirati socijalna istraživanja. Piše se bezbroj bezvrednih člančića, jer je to racionalno: njih niko ne čita niti mogu predstavljati neki pravi naučni doprinos.” „Sistem kvantifikacije unosi red u vrednovanje, ali se potpuno gubi uvid u kvalitet konkretnog istraživanja. Previše je formalnih, a nedovoljno suštinskih kriterijuma u klasifikaciji rezultata. Postoje mnogi načini da se krajnji efekat ovog sistema umanji. Postoje ogromne razlike u kvalitetu u okviru grupa koje bi trebalo da ostanu homogene. Ovo važi i za radove u okviru iste sveske časopisa, radove u časopisima sa identičnom kategorizacijom, kvalitet monografija, tematskih zbornika (i priloga). Bojim se da će se izgubiti svaki interes za temeljita i dugotrajna istraživanja.” „Trebalo bi pronaći modus da se radovi ne boduju samo kvantitativno, već i kvalitativno. Postalo je bitnije gde objaviti rad, nego šta pisati, ili prilagoditi bodovni sistem još užim oblastima (pravo, ekonomija, književnost…).” „Sistem koji forsira kvantitet umesto kvaliteta, pre svega na lokalnom i nacionalnom nivou (najčešći izbor da se „bodovi” prikupljaju linijom manjeg otpora – brzim slanjem velikog broja radova manjeg kvaliteta u dostupnije časopise, uglavnom lokalnijeg dometa). Iz ovoga proizlazi svojevrsno „lobiranje” za 37 Učestalost ovog tipa odgovora veća je kod ispitanika sa iskustvom objavljivanja monografija u inostranstvu (30,6% prema 21,1%), kao i kod onih koji su bez iskustva objavljivanja u časopisima na SCI listi (27,8% prema 18,6%); takođe, ovaj tip odgovora je u natprosečnoj meri zastupljen kod ispitanika sa Univerziteta u Prištini (50%). 75 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji objavljivanje radova u nacionalnim časopisima, čime, po mom mišljenju, sistem bodovanja, koji je počeo kao pošten pokušaj da se učinak istraživača nekako kvantifikuje, polako prelazi u „dogovornu ekonomiju” interesnih grupa na univerzitetima i institutima.” Sistem praćenja citiranosti kritikovan je kao neprimeren i besmislen kriterijum procene: „Istraživači to rešavaju tako što prave klanove koji citiraju jedni druge. Tako da izveštaji CEON Ministarstvu uopšte nisu važni. Jer to nije stvarna uticajnost. Jer se sve vrti u jednom krugu i najcitiraniji časopisi nisu uopšte najuticajniji. ... Zatim, meri se samo citiranost u domaćim časopisima. A u međunarodnim ne…” „Uvođenje besmislenih kriterijuma za ocenu nečijeg naučnog rada, poput samocitiranja. Po ovom kriterijumu dovoljno je napisati dva rada i u narednih dvadeset citirati samoga sebe.” Naredna grupacija stavova o vrednovanju NIR-a odnosi se na način primene kriterijuma, neusklađenost/nekonzistentnost u ovom domenu (19,2%)38. Posebno su istaknute posledice samovoljnog tumačenja kriterijuma procene od strane pojedinaca i institucija, koja je omogućena nedovoljno preciznim definisanjem samih kriterijuma, a položaj istraživača otežava i stalna promena kriterijuma tokom jednog projektnog, odnosno izbornog ciklusa: „Moj utisak je da se radilo o poštenom pokušaju da se haotično stanje nekako popravi i uvede kakva-takva kvantifikacija učinka istraživača. Nažalost, sve je podložno zloupotrebi: prezir prema bodovima može da bude samo izgovor za nerad, a hvaljenje njima, opet, rezultat lobi-sistema na lokalnom i regionalnom nivou, sa znatno nižim naučnim aspiracijama, po principu ’objavi ti meni, pa ću i ja tebi’.” „Pojedine ustanove, prilikom kategorizacije i procene objavljenih radova, tu ocenu vrše na različite načine, pa se samim tim dešava da autoru bude dodeljen potpuno različit broj poena (jer neki recenzenti ne vide poglavlje u monografiji, već naučni rad objavljen u celini, na primer) i tu dolazi do raskoraka između očekivanog i procenjenog. Te situacije se razlikuju i u slučaju procene istog autora od strane 38 Najčešće navođeni stavovi kod ispitanika sa Prištinskog univerziteta (50%). 76 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji dva različita recenzenta, što se posle zloupotrebljava prilikom kategorizacije autora u projektnim timovima i sl.” „Birokratizovanje i zloupotreba sistema odlučivanja o sticanju naučnih zvanja od nekompetentnih stručnih tela (komisija, odbora itd.), zbog čega bi ovaj sistem trebalo eliminisati, a potom, izmenom propisa, uvesti sistem gde bi matična naučna ustanova istraživača u prvom stepenu utvrđivala ispunjenost propisanih uslova za sticanje zvanja, a nadležno telo ministarstva bi u propisanom postupku davalo formalnu certifikaciju na takvu odluku. Neusklađenost podzakonskih akata (pravilnika o postupku i načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata) sa Zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti, iz čega često proizlaze voluntaristička tumačenja i zloupotrebe.” „Nepostojanje stabilnih, trajnijih kriterijuma za vrednovanje naučno-istraživačkih rezultata; ti kriterijumi se suviše često menjaju, čak i tokom izbora u samo jedno zvanje.” „Pravilnik za izbor nastavnika u zvanja na univerzitetu menja se veoma često: moja tri izbora obavljena su po različitim pravilnicima; sada je taj pravilnik ponovo promenjen: kandidat nikad ne zna šta ga čeka u izbornom periodu, kad će se i kako promeniti uslovi – a od njega se očekuje da sve to predvidi kao da je vidovit.” Stavovi koji se direktno odnose na rad Ministarstva u vrednovanju rezultata NIR-a izdvojeni su u posebnu kategoriju (4,3%). Iako je ova grupacija odgovora najmanje zastupljena, ona obuhvata stavove koji su izrečeni kako u opisu problema u NIR-u i teškoća u objavljivanja rezultata rada, tako i u komentarima o sistemu vrednovanja NIR-a. Ti stavovi ukazuju na probleme u komunikaciji sa Ministarstvom, na nedovoljnu transparentnost njegovog rada u postupku vrednovanja, na slabu poziciju matičnih odbora u odlučivanju, na nepostojanje jedinstvene baze podataka koja bi omogućila uvid u ujednačene standarde primene propisanih kriterijuma vrednovanja, na nedostatak sistemske podrške Ministarstva u ostvarivanju traženih NIR, kao i projektima koji bi omogućili integraciju domaće nauke u evropske i svetske tokove i mreže, na potrebu usklađivanja sistema vrednovanja u odnosu na realne uslove rada, odnosno na istraživačke specifičnosti društvenih nauka uopšte i pojedinih disciplina. Ova grupacija stavova, koja na svojevrstan način sublimira ukupne stavove ispitanika, najdirektnije ukazuje na potrebu da se uspostavi dijalog između istraživača i donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka, pre svega radi unapređenja kvaliteta istraživanja. 77 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji „Uopšte uzev, mišljenja sam da se Ministarstvo previše meša u vrednovanje naučno-istraživačkog rada i da bi bilo mnogo pametnije da svoju ulogu ograniči na stvaranje povoljnijih uslova za bavljenje naukom u Srbiji (tu ima mnogo toga da se uradi), a ne da usavršava metode kontrole naučnika uz pomoć nauci neprimerenih bodova. Umesto da posle pada komunizma imamo manje državnog administriranja u nauci (ali i u drugim oblastima društvenog života), mi ga imamo sve više.” „Kada se podnosi izveštaj za jednu godinu zbog kašnjenja u izdavačkoj delatnosti, nismo u mogućnosti da kao objavljen rad navedemo članak koji se u narednoj godini objavi za prethodnu, čime on ostaje van sistema vrednovanja istraživačkog rada za godinu u kojoj je objavljen.” „Trebalo bi objaviti rang listu na osnovu koje se radi kategorizacija istraživača i tako ceo postupak učiniti transparentnijim. Takođe, liste referenci istraživača i poeni koje su skupili bi trebalo da budu javno dostupni podaci (što znači dostupni na sajtu), kao i sve ostale stvari oko projekata – godišnji izveštaji, finansijski izveštaji, prateća dokumentacija...” „Nije pravedno upoređivati istraživače iz naprednih zemalja sa istraživačima u Srbiji, jer polaze sa različitih startnih pozicija, odnosno naši istraživači su u podređenom položaju, kao „manje uticajni” i veoma je teško probiti se u ugledne časopise.” „Šta da se posebno komentariše: hoćemo rezultate kao u zemljama koje ulažu novac u nauku i koje cene nauku, a naši uslovi ni sistem vrednosti nisu takvi (ma šta govorili političari, posebno u predizbornoj kampanji).” „Po novom zakonu, ne postoji pravo žalbe na odluku Komisije u Ministarstvu, a ranije je to bio slučaj, kada je postojala mogućnost žalbe Nacionalnom savetu za nauku.” „Potreba da se stvore uslovi da naši istraživači iz društvenih nauka uz pomoć Ministarstva dobiju regionalne i međunarodne projekte, kako bi postojale naučne baze i na nivou Jugoistočne Evrope (Zapadnog Balkana) i kako bi domaći istraživači postali deo međunarodnih istraživačkih stanica i na međunarodnom planu.” 78 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji 6. PERSPEKTIVE MLADIH ISTRAŽIVAČA Iako ni jedan tip razmatranih odgovora nije posebno zastupljen među mladim istraživačima, navodimo neke iskaze kojima se ukazuje na posebnost položaja mladih, koji je, po njihovom mišljenju, dodatno otežan istovremenim pooštravanjem kriterijuma vrednovanja rezultata rada i povećanjem obaveza u nastavi (za one koji rade u nastavi), odnosno promenama uslova u procesu školovanja (doktorske studije): „Dok mladi istraživači ne doktoriraju (a ne samo magistriraju!) i ne steknu odgovarajuće zvanje, smatram da je potrebno da procena rada bude drugačija u odnosu na saradnike sa višim zvanjima. Razlozi su sledeći: (a) izrada doktorske disertacije je zahtevna u intelektualnom, materijalnom i vremenskom smislu; (b) mladi istraživači često obavljaju „neistraživačke” poslove u institucijama, koji oduzimaju mnogo vremena. Pored navedenog, potrebno je da objavljuju radove kako bi obezbedili dovoljan broj bodova (i samim tim odgovarajuću platu). Takođe, prihvatamo učešće u većem broju projekata radi obezbeđivanja dodatnih finansijskih sredstava. To je, s jedne strane, pozitivno iskustvo i doprinosi razvoju naše karijere, a, s druge strane, dovodi do rasplinutosti i fragmentarnosti, što se negativno odražava na efikasnost u pogledu izrade doktorske disertacije. Ipak je za mlade istraživače primarno da doktoriraju, kako bi mogli da dalje napreduju u ovom poslu, a sve dodatno što postignu je pozitivno i za njih i za institucije u kojima rade i naučnu zajednicu uopšte.” „Ovim sistemom vrednovanja se faktički zatvaraju vrata mlađim istraživačima, jer nisu u stanju da za određeni vremenski period skupe dovoljan broj potrebnih poena da bi, potencijalno, bili uvršćeni u istraživačke projekte. Na taj način upadaju u začarani krug: nemaju dovoljno poena–nisu u projektu–teže sprovode istraživanja–nemaju materijal za ozbiljan naučni rad.” Ne manje značajan je i stav da istraživač početnik nije nužno mlada osoba, stav koji svakako zaslužuje pažnju u društvu koje treba da usvoji principe usavršavanja u različitim fazama životnog toka (life-long learning), kao i da prepozna individualizaciju toka životnih istorija (posebno kada je reč o mladim ženama, koje su, u suprotnom, prinuđene na odlaganje roditeljstva pod pritiskom imperativa napredovanja u zvanjima): 79 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji „Smatram da je kriterijum za kategorisanje osoba kao mladih istraživača pristrastan prema godištu istraživača, s obzirom na to da neko ne mora biti mlad po godinama, ali može biti kategorisan kao mlad istraživač, jer se akademskom pozivu osoba može posvetiti i kasnije u karijeri, a ne nakon samog završetka studija, pa tako smatram da je pristrasno finansirati samo istraživače mlade po godinama, a ne po drugim kvalitetima koji su validniji.” 7. PREPORUČENE OBLASTI INTERVENCIJE Tokom istraživanja se jasno izdvojio jedan broj kritičnih tačaka u naučnoistraživačkoj delatnosti u Srbiji za koje je očigledno da u srednjoročnom periodu zahtevaju intervenciju da bi došlo do napretka. Navedene preporuke izvedene su iz odgovora ispitanika i prevashodno ukazuju na oblasti u kojima je potrebno uspostaviti dijalog između istraživača i donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka radi unapređenja kvaliteta istraživanja, objavljivanja rezultata istraživačkog rada, te njihove primenjivosti u obrazovnom procesu i u oblasti praktičnih politika. Preporuke – oblasti dijaloga: 1. Oblast jačanja kapaciteta naučno-istraživačke zajednice u Srbiji 1.1. Obuka (permanentno obrazovanje) istraživača u potrebnim domenima: pisanje predloga projekata, strani jezici, statistički programi i sl. 1.2. Povećanje dostupnosti stručne literature (nabavka inostrane i/ili domaće literature za specifične oblasti, jezička područja i sl.; podrška prevođenju ključnih dela u savremenoj nauci i filozofiji). 1.3 Pitanje (ne)ravnomerne dostupnost bibliotečkih fondova svim članovima istraživačke zajednice u Srbiji. 1.4. Stipendiranje izuzetno talentovanih mladih istraživača na prestižnim univerzitetima u inostranstvu (uz ugovornu obavezu naknadnog rada u domaćim naučno-istraživačkim institucijama). 1.5. Postupak pojednostavljenja priznavanja diploma i kvalifikacija koje su istraživači stekli na inostranim obrazovnim institucijama. 1.6 Programi uključivanja domaćih stručnjaka koji su se obrazovali na inostranim univerzitetima u rad naučno-istraživačkih institucija. 1.7. Veća/adekvatnija podrška učešću na naučnim konferencijama i organizovanju naučnih konferencija (ne samo onih vezanih za projekte Ministarstva). 1.8. Veća podrška studijskim boravcima u inostranstvu članova naučnoistraživačke zajednice u Srbiji. 80 Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji 1.9. Uslovi finansiranja ili finansijske podrške objavljivanju radova u zemlji i inostranstvu (kotizacije, prevodi i sl.). 1.10. Usklađivanje nastavnih i istraživačkih aktivnosti zaposlenih u naučnoobrazovnim institucijama. 1.11. Materijalni status istraživača. 2. Oblast unapređenja istraživanja u oblasti društvenih nauka 2.1. Adekvatnost pristupa u kategorisanju istraživanja u društvenim naukama (nesvodivost na eksperimentalna istraživanja). 2.2 Adekvatnije finansiranje terenskih istraživanja i korišćenje namenskih sredstava (veće uvažavanje specifičnosti grupacije društvenih nauka, specifičnosti metoda, uzoraka, namena sredstava iz kredita i sl.). 2.3. Mogućnosti (su)finansiranja istraživanja iz različitih izvora. 2.4. Potrebna opreme za istraživački rad. 2.5 Adekvatnost procedure nabavke opreme za istraživanje. 2.6. Različiti vidovi potrebne logističke podrške Ministarstva prosvete i nauke u realizaciji istraživanja (na primer, specifični uzorak: pristup školama, specifičnim ustanovama i sl.), a posebno u pribavljanju sekundarnih izvora podataka (koje redovno evidentiraju različite institucije). 2.7. Značaj istraživanja u društvenim naukama za društvenu zajednicu i praktična primenjivost njihovih rezultata. 2.8. Potrebno podizanje svesti različitih društvenih subjekata o praktičnoj primenjivosti rezultata istraživanja u društvenim naukama. 3. Oblast unapređenja saradnje među istraživačima i naučno-istraživačkim institucijama u Srbiji 3.1. Podizanje kapaciteta za saradnju između istraživačkih institucija u Srbiji u oblasti društvenih nauka, posebno između državnih i privatnih institucija, te institucija koje se bave samo istraživanjima i onih koje kombinuju obrazovni i istraživački rad. 3.2. Uklanjanje barijera koje onemogućavaju istraživačima koji rade na naučno-istraživačkim institutima da svoja znanja prenose u obrazovnim ustanovama. 3.3. Formiranje udruženja istraživača u oblasti društvenih nauka u Srbiji i strukovnih udruženja u regionu jugoistočne Evrope. 3.4. Uklanjanje birokratizovanog pristupa procesu rukovođenja projektima Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. 81 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji 3.5. Institucionalna ograničenja u rukovođenju međunarodnim projektima (posebno projektima EU – inertnost institucija i loša organizacija u odnosu na tražene standarde). 3.6. Formiranje i/ili jačanje institucionalnog sistema informisanja o relevantnim istraživačkim opcijama, projektima, konferencijama, institucionalnoj saradnji i sl. 4. Oblast vrednovanja naučno-istraživačkog rada 4.1. Uvažavanje specifičnosti u vrednovanju rezultata rada u društvenim naukama – neprimerenost radikalne kvantifikacije. 4.2. Kriterijumi za sticanje statusa naučnih časopisa u Srbiji. 4.2.1. Podizanje kriterijuma u skladu sa standardima renomiranih evropskih i svetskih časopisa. 4.2.2. Transparentnost kriterijuma pri rangiranju časopisa. 4.2.3. Transparentnost kriterijuma recenziranja. 4.2.4. Problemi postojeće prakse: zatvorenost časopisa, korupcija. 4.3. Adekvatno vrednovanja časopisa sa drugih lista (osim SCI liste), odnosno časopisa renomiranih inostranih izdavača van lista, časopisa u regionu. 4.4. Adekvatno vrednovanje monografija, udžbenika, radova sa naučnih konferencija i drugih kategorija radova. 4.5. Uvažavanje (vrednovanje) radova u oblasti praktične politike (policy papers). 4.6. Komunikacija istraživačke zajednice sa Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja – veća transparentnost u postupku vrednovanja rezultata rada. 4.7 Formiranje jedinstvene baze podataka o istraživačima – projektima Ministarstva, u cilju veće efikasnosti i efektivnosti u evidentiranju, monitoringu i evaluaciji rezultata, kao i potrebne sistemske podrške istraživačkom radu i objavljivanju rezultata rada. 4.7. Položaj i uloga Matičnog odbora za društvene nauke u: 4.7.1 definisanju uslova istraživačkog rada, 4.7.2. podršci objavljivanju rezultata rada, 4.7.3. definisanju kriterijuma procene rezultata rada da bi se adekvatnije uskladilo uvažavanje specifičnosti (pojedinih) društvenih nauka, realnih uslova rada i potrebe za podizanjem kvaliteta istraživanja, kao i objavljenih radova. 82 FINANSIRANJE ISTRAŽIVANJA Marija Veličković, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mihajlo Đukić, Institut ekonomskih nauka, Beograd SAŽETAK U poslednjoj deceniji u Srbiji su izdvajanja za nauku iz budžeta osetno povećana, ali ipak i dalje nedovoljna ako se imaju u vidu realne potrebe razvoja. Iznos ulaganja već nekoliko godina stagnira na oko 0,3% bruto domaćeg proizvoda (BDP), ne računajući ulaganja privatnog sektora, koja su prema grubim procenama na nivou od oko 0,2% BDP. Sa druge strane, prosečna ulaganja u istraživanja i razvoj u Evropskoj uniji u iznosu nešto manjem od 2% BDP Evropska komisija je procenila kao isuviše mala da bi se držao korak u razvoju sa ekonomijama Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Japana. Kao jedan od ključnih ciljeva strategije Evropa 2020 navode se ulaganja od najmanje 3% BDP, pri čemu bi dve trećine sredstava trebalo da potiču iz privatnog sektora. Podsticanje privatnog sektora posebno dobija na značaju ako se imaju u vidu problemi javnog duga zemalja članica evrozone. Kao jedan od prioriteta Strategije razvoja nauke i tehnologije, koju je srpski parlament usvojio februara 2010, navodi se dostizanje nivoa ulaganja od 1% BDP do 2015. godine, čime bi se sustigle zemlje regiona, od kojih pojedine, poput Hrvatske u pretkriznom periodu i Slovenije, za nauku već izdvajaju više od 1% BDP. Za ostvarenje ovog cilja neophodno je u narednom periodu postaviti ulaganja u istraživanja kao jedan od budžetskih prioriteta, definisati instrumente kojima bi se motivisao privatni sektor da više ulaže i videti na koji način se može podići nivo uspešnosti naših istraživačkih institucija kada su u pitanju aplikacije za sredstva koja se za naučne projekte odobravaju iz evropskih fondova. Prvi značajni pomaci u pogledu visine ulaganja u periodu 2000–2003. za rezultat su imali napredak u pogledu objavljenih radova, kako kvantitativan tako i u pogledu kvaliteta časopisa u kojima se objavljuje. Dalje povećanje ulaganja, posebno onih koja se odnose na infrastrukturu, definisanje predvidivog sistema podsticaja i klasifikacije istraživača, imperativ su razvoja naše nauke. 83 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji 1. FINANSIRANJE ISTRAŽIVANJA I PAMETAN RAST – STRATEGIJA EVROPA 2020 Uz održiv rast i sve veće uključivanje socijalno i teritorijalno marginalizovanih društvenih grupacija, tzv. pametan rast predstavlja jedan od tri osnovna stuba strategije Evropa 202039, koja predstavlja viziju Evrope za 21. vek. Osnovna ideja pametnog rasta je razvoj ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama. Ostvarenje ovakvog rasta predstavlja rad na poboljšanju performansi u 3 aspekta ekonomije znanja: − inovacijama − obrazovanju, usavršavanju i celoživotnom učenju (life long learning) i − digitalnom društvu Evropska unija prepoznaje znatno zaostajanje u ovim aspektima u odnosu na Sjedinjene Američke Države i Japan. Prosečan iznos ulaganja u istraživanje i razvoj u EU je, prema poslednjim istraživanjima, ispod 2%, dok se u Japanu i SAD respektivno izdvaja 3,4%, odnosno 2,6% BDP. Takođe, manje od jedne trećine osoba u EU u dobi od 25 do 34 godine ima univerzitetsku diplomu, za razliku od 50% Japanaca i 40% Amerikanaca40. Konačno, evropske kompanije zauzimaju manje od jedne četvrtine globalnog tržišta informaciono-komunikacionih tehnologija. Iznos ulaganja u istraživanja od strane privatnog sektora veći od 1% BDP beleži se u svega 9 zemalja EU. Ono što posebno brine jeste visoka neujednačenost između zemalja članica. Zemlje koje se susreću sa teškoćama u održanju fiskalne stabilnosti, kao što su Mediteranske zemlje i nove zemlje članice, imaju izuzetno lošu infrastrukturu za ulaganje u istraživanja i veoma nizak stepen investicija koje potiču iz privatnog sektora. Broj istraživača koji su sa punim radnim vremenom zaposleni u privatnom sektoru je mali, a posledica toga je nizak stepen novih patenata i visoko učešće države i univerziteta u ukupnom doprinosu novim istraživanjima. Sve navedeno ukazuje na to da se ulaganja u istraživanje i razvoj na području EU moraju znatno povećati kako bi se održao korak sa konkurentima. Kao jedan od ciljeva Lisabonske strategije41 iz 2002. godine i kasnije strategije Evropa 2020, navodi se povećano ulaganje u istraživanje i razvoj, koje bi moralo iznositi najmanje 3% BDP. U vreme donošenja strategije, ovaj kriterijum 39 http://ec.europa.eu/europe2020/europe-2020-in-a-nutshell/priorities/smartgrowth/index_en.htm. 40 Albu, N., Research and Development spending in the EU: 2020 growth strategy in perspective, Working paper FG 1, 2011, Nr. 08, December 2011, SWP Berlin. 41 http://ec.europa.eu/information society/eeurope/i2010/ict and lisbon/index en.htm. 84 Finansiranje istraživanja ispunjavale su samo Finska i Švedska. Dve trećine željenog iznosa trebalo bi da bude doprinos privatnog sektora, dok bi ostatak bio finansiran iz budžeta država članica. Iznos koji potiče iz privatnog sektora, nažalost, znatno je niži od željenog. Zbog toga su na nivou Unije donete mere koje predstavljaju vodič za zemlje članice kako bi se ostvarili zacrtani ciljevi u pogledu izdvajanja privatnog sektora. U najkraćem, one podrazumevaju sledeće: − Pojeftinjenje i pojednostavljenje birokratskih procedura u pogledu registrovanja novih patenata. Na ovaj način bi se dala podrška istraživanjima i podsticao transfer tehnologije putem stranih direktnih investicija između pojedinih zemalja EU. − Nagrađivanje onih kompanija koje su zaslužne za značajne inovacije kao dodatni podsticaj ulaganju u istraživanja, uz tradicionalne metode poput poreskih olakšica i subvencija. Grafikon 1: Izdvajanja za nauku u pojedinim zemljama u % BDP Izvor: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 2. SRBIJA I EVROPSKE ZEMLJE – KOLIKO ZAOSTAJEMO? Pokazatelji ulaganja u nauku u Srbiji daleko su niži, ne samo od najrazvijenijih zemalja EU već i od zemalja koje su članice EU postale 2004. i 2007. godine. Prema podacima za 2001. godinu, Srbija je iz budžeta za nauku izdvojila 85 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji 0,16% BDP, dok je prosek evropskih zemalja 1,84%. Znatno zaostajemo i za zemljama u okruženju, od kojih Slovenija, Češka i Hrvatska izdvajaju već više od 1% BDP. Poslednjih godina, uprkos uticaju svetske finansijske krize, izdvajanja za nauku su osetno povećana. U 2011. godini izdvajanje za nauku u Srbiji povećano je na 0,34% BDP, odnosno na približno 110 miliona evra u apsolutnom iznosu, što je oko 4 puta više nego 2001. (oko 28 miliona evra), odnosno dva puta više nego 2004. i 2005. godine (oko 56 miliona evra). Iznos ulaganja u nauku je već 2003. dostigao iznos od 0,3% BDP, što zapravo pokazuje da je dinamika ulaganja u nauku bila tek nešto brža od porasta BDP. Ipak, i pored ostvarenog napretka, teško se može dostići željenih 1% BDP u 2015. godini, što je cilj definisan Strategijom naučnog i tehnološkog razvoja. Grafikon 2: Izdvajanja za nauku iz budžeta Srbije u milionima evra 86 Finansiranje istraživanja Grafikon 3: Izdvajanja za nauku u % BDP Nažalost, u Srbiji ne postoje precizni podaci koji pokazuju kolika su ulaganja u istraživanja koja potiču iz privatnog sektora. Prema grubim procenama Strategije naučnog i tehnološkog razvoja, ona su 2010. iznosila oko 0,2% BDP. Stoga se može konstatovati da podaci o ulaganju u nauku nisu u potpunosti uporedivi sa onima iz zemalja članica EU. U narednom periodu mora se utvrditi koliko iznose ova ulaganja, koje su osnovne prepreke za veća ulaganja i na koji način se kompanije mogu motivisati da izdvajaju veće iznose za ove svrhe u interesu čitavog društva. 3. STRATEŠKI OKVIR FINANSIRANJA NAUKE U SRBIJI – PERSPEKTIVA FINANSIRANJA Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period 2010– 2015. godine42 predvidela je da su Srbiji potrebna veća ulaganja u nauku. Kao poseban prioritet istaknuta je potreba ulaganja u infrastrukturu, koja je godinama bila zanemarivana. Unapređenje ulaganja u infrastrukturu podrazumeva 400 42 http://www.mpn.gov.rs/userfiles/nauka-pravna akta/strategija prelom.pdf. 87 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji miliona evra novih investicija, čime bi se stvorila solidna osnova za dalji razvoj. Predviđeni rast relativnih ulaganja od 0,15% BDP godišnje u periodu 2010–2015, kojim bi udeo ulaganja prevazišao 1% BDP, već sada je izvesno, neće biti moguće dostići. Sredstva koja treba da budu uložena u infrastrukturu isuviše su velika da bi bila izdvajana isključivo iz budžeta, i moguće ih je obezbediti samo zajmovima kod međunarodnih finansijskih institucija. Korak u tom pravcu predstavlja kredit koji je odobrila Evropska investiciona banka 2010. u iznosu od 200 miliona evra. Zajedno sa tim sredstvima i sredstvima Evropske banke za obnovu i razvoj, Svetske banke, Razvojne banke Saveta Evrope i pretpristupnih fondova EU, ukupan iznos uloženih sredstava u srpsku naučnu infrastrukturu do kraja 2015. iznosio bi oko 400 miliona evra. S obzirom na relativno skromne mogućnosti finansiranja iz budžeta i činjenicu da su izdvajanja privatnog sektora niska i još uvek teško merljiva, veoma je značajno iskoristiti sve mogućnosti koje pružaju fondovi EU. Jedan od takvih fondova je Sedmi okvirni program (FP7), koji je odobren za šestogodišnji period 2007–2013. godine, sa izdašnim budžetom većim od 50 milijardi evra. Naučne institucije u Srbiji imaju skromne šanse kada su u pitanju kapaciteti za takmičenje za ova sredstva, a rezultati u prethodnom periodu to svakako potvrđuju. Zaključno sa julom 2009. godine, uspešnost apliciranja za ove programe iznosi 12,6%. Ovo je dosta niže u odnosu na evropski prosek od 21,8%, ali i niže u odnosu na nove zemlje članice. Od Srbije su prema procentu uspešnosti znatno bolje, mada ispod proseka EU, sve zemlje bivšeg istočnog bloka – Rumunija (14,9%), Bugarska (17,2%), Mađarska (20,8%) i Slovačka (19,4%). Ovakvi vidovi finansiranja posebna su šansa za naše istraživače, ako se imaju u vidu skromne mogućnosti finansiranja istraživanja iz budžeta. Takođe, posebna odgovornost je i na državi da podstakne prijavljivanje i svojim kapacitetima pomogne u poboljšanju prolaznosti naših institucija na ovom i sličnim programima finansiranja iz evropskih fondova. 4. KARAKTERISTIKE FINANSIRANJA ISTRAŽIVANJA U SRBIJI I PODSTICAJI MINISTARSTVA Finansiranje naučnoistraživačke delatnosti se zasniva na finansiranju programa. Prema Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti, postoji četrnaest programa koji su označeni kao programi od opšteg interesa za razvoj Republike Srbije. Na toj listi nalaze se43: 43 http://www.mpn.gov.rs/propisi/dokumenti/propis-95-Zakon delatnosti.pdf. 88 o naucnoistrazivacko Finansiranje istraživanja − − − − − − − − − − − − − − Program osnovnih istraživanja, u okviru koga se i finansira najveći broj naučnika iz oblasti društvenih nauka Program tehnološkog razvoja Program transfera znanja i tehnologija Naučna delatnost Srpske akademije nauka i umetnosti i Matice srpske Centar izuzetnih vrednosti Obezbeđivanje opreme i prostora za rad Međunarodna saradnja Razvoj informatičkog društva Usavršavanje kadrova Stipendiranje mladih istraživača Objavljivanje monografskih publikacija i časopisa i održavanje naučnih skupova Nabavka naučne i stručne literature i pristup bazama podataka Podsticaji naučnim i stručnim društvima Ostali programi u skladu sa Strategijom naučnog i tehnološkog razvoja. Od ukupnog budžeta za nauku u 2011. godini skoro 50% se odnosi na ulaganja u Program osnovnih istraživanja, s tim da se od toga za oblast društvenih nauka izdvaja oko 18%. U osnovnim istraživanjima nema oblasti u koju se ulaže više od 10 miliona evra na godišnjem nivou. Grafikon 4: Struktura finansiranja istraživanja u Srbiji 2009. godine Izvor: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 89 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Finansiranje naučnoistraživačkog rada istraživača nije institucionalno, već je projektno, što stvara određeni stepen nesigurnosti kod istraživača, koji su finansirani samo dok traje projektni ciklus (četvorogodišnji ili petogodišnji), i to ako projekat uopšte bude prihvaćen za finansiranje. Osnovni problem je što relativno malu količinu sredstava treba podeliti na skoro hiljadu naučnih projekata koje Ministarstvo finansira (osnovna istraživanja, tehnološki razvoj, integralna interdisciplinarna istraživanja), među kojima je i 60 projekata iz oblasti društvenih nauka i 27 projekata iz oblasti unapređenja donošenja državnih odluka. Kada su u pitanju podsticajne mere, od 2003. godine Ministarstvo je počelo sa finansijskim podsticajima kako bi se stimulisali istraživanja i aktivnosti istraživača koji su u skladu sa kriterijumima po kojima se njihov rad vrednuje u razvijenim zemljama. Prvi put 2003. godine na sajtu Ministarstva objavljena je rang-lista projekata ocenjenih prema međunarodnim kriterijumima. Naredne godine nagrađeno je oko 20% najboljih naučnika u Srbiji (prva, druga i treća nagrada). U skladu sa javno objavljenim kriterijumima, naučnici su tokom 2005. i 2006. godine klasifikovani prema stimulativnim kategorijama (od A1 do B4). Na osnovu kategorija definisana je i njihova naknada u toku istraživačkog perioda tokom angažovanja na projektima. Nakon što je predložena klasifikacija usvojena, 500 naučnika koji nisu ispunili kriterijume ostalo je bez finansiranja. S tim u vezi, radi motivacije i mogućnosti planiranja istraživačkih aktivnosti u budućem periodu potrebno je uspostaviti veću transparentnost u smislu pravca u kome će se ovi kriterijumi i podsticaji kretati. U pozadini navedene klasifikacije i podsticajnih mera nalazi se želja za povećanjem broja međunarodno priznatih radova koje bi objavili naši naučnici. Naime, u periodu 2000–2003, ne ulazeći u analizu kvaliteta, u Srbiji je objavljeno 507 radova na milion stanovnika, što je oko 15 puta manje objavljenih radova u odnosu na Švedsku, na primer. Rezultat podsticajnih mera bilo je povećanje sa 927 naučnih radova, koliko su naši naučnici objavili tokom 2000. godine, na 2057 radova, 2006. godine. U narednom ciklusu, 2011–2014. godine, veliki deo kriterijuma iz 2006. godine je zadržan, uz određena poboljšanja, i nastavljeno je finansiranje uz primenu stimulativnih kategorija (A1 do A6). Trend porasta objavljenih radova na SCI listama je nastavljen i u 2011. godini objavljen je 4431 rad. U društvenim naukama broj radova na SSCI i AHCI listama povećan je sa 29 radova 2000. godine na 302 rada 2011. godine. 90 Finansiranje istraživanja 5. FINANSIRANJE DRUŠTVENIH I HUMANISTIČKIH NAUKA Strategija naučnog i tehnološkog razvoja „obećala” je da će pozicija društvenih i humanističkih nauka, u periodu na koji se Strategija odnosi (2010– 2015. godine), biti unapređena. Potrebno je u cilju poboljšanja uvesti primeren sistem evaluacije naučnih radova, koji će nastaviti da afirmiše međunarodne časopise i liste. U tom smislu, neophodno je uvesti institucionalnu podršku za objavljivanje u kvalitetnim časopisima. Sa tim u vezi je i uvođenje primerenog sistema evaluacije naučnih radova. Domaći časopisi svakako ne bi bili diskriminisani, ali je neophodna njihova afirmacija posredstvom podrške njihovom proboju na međunarodne liste. Dalje, neophodno je predvideti finansiranje terenskog rada, koji je skoro sistematski preduslov za objavljivanje u vodećim svetskim časopisima i uključivanje u međunarodne projekte. Projekti društvenih nauka, i kada imaju terenska istraživanja, svrstavaju se u teorijske, što dramatično umanjuje sredstva za njih. Stoga se kao potreba nameće kategorizacija projekata u društvenim naukama koja bi odgovarala metodologiji istraživanja. Na kraju, razvoj mreže kvalifikovanih međunarodnih recenzenata sa odgovarajućim budžetom neraskidivo je povezan sa svim predloženim koracima. U ostale prioritete spadaju dovršetak rada na prioritetnim kapitalnim projektima u domenu leksikografije, racionalizacija institucija koje se bave društvenim naukama u pravcu izgradnje nekoliko jakih centara posvećenih unapređenju donošenja odluka na državnom nivou: međunarodna politika i pravo, ekonomija i finansije. Većina navedenih predloga usko je povezana sa finansiranjem nauke, ali do sada nije primećeno poboljšanje u sistemu evaluacije društvenih nauka, kao ni poboljšano finansiranje terenskog rada u okviru planiranja visine sredstava za direktne materijalne troškove projekata, a nije primećeno ni izdvajanje sredstava za afirmaciju domaćih časopisa, opredeljivanje budžeta za razvoj mreže afirmisanih recenzenata, niti formiranje institucija koje bi doprinele poboljšanju donošenja državnih odluka. 6. PREPORUKE Srbija u pogledu razvoja nauke treba da sledi primer razvijenih zemalja EU, koje su svoje prioritete definisale strategijom Evropa 2020 i proklamovanim ciljem o pametnom rastu. Za početak, treba se fokusirati na cilj da se za nauku u Srbiji izdvaja barem 1% BDP, čime bismo se približili zemljama u okruženju. Osim skromnog iznosa, struktura ulaganja trenutno de facto reflektuje stepen razvijenosti nauke u Srbiji. Više od 80% svih ulaganja u nauku odlazi na plate 91 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji istraživača. Kada se dodaju još izdaci za administrativno osoblje i potrošni materijal, potpuno je jasno da je iz preostalih sredstava nemoguće izdvajati za bilo kakve značajnije investicije u infrastrukturu, čime je osvetljen jedan bitan aspekt neodrživo niskog ulaganja u istraživanja kod nas. Preporuke u pogledu finansiranja nauke koje su proistekle iz diskusija članova radne grupe projekta Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji: Pregled stanja, karakteristični problemi i preporuke svode se uglavnom na sledeće: − Pronaći mehanizme kojima bi se mobilisala sredstva privatnog sektora. Neki od njih mogu se naći i u okviru strategije Evropa 2020, kao što su sistemi nagrađivanja kompanija koje ulažu u istraživanja i pojednostavljivanje i pojeftinjavanje procedura koje se odnose na nove patente. − Povećati izdvajanja za nauku iz budžeta kojima bi se podržao sistem podsticaja za objavljivanje radova u prestižnim međunarodnim časopisima. − Pružiti podršku časopisima da bi bili uključeni na priznate međunarodne liste. − Obezbediti institucionalnu pomoć našim istraživačkim organizacijama koje apliciraju za sredstva koja se za nauku izdvajaju iz evropskih fondova, kao što je, na primer, Sedmi okvirni program (FP7). Trenutno je naša zemlja niže kotirana po pitanju uspešnosti aplikacija od novih zemalja članica EU. − Predvideti institucionalnu podršku podizanju kapaciteta za pripremu, odnosno pisanje međunarodnih projekata. − Uvesti izvesnost u pogledu klasifikacija istraživača, imajući u vidu sadašnje projektno finansiranje koje stvara veliku dozu neizvesnosti u finansiranju istraživača. − Na osnovu liste prioriteta definisane Strategijom razvoja nauke i tehnologije, utvrditi koliko je sredstava moguće izdvojiti za neophodne infrastrukturne projekte i koliki je iznos moguće povući od međunarodnih finansijskih organizacija. Takođe, poželjno bi bilo povećati sredstva za materijalne troškove istraživanja i funkcionisanja naučnoistraživačkog rada. − U društvenim naukama, neophodno je izvršiti preispitivanje sistema finansiranja. U najkraćem, treba definisati ulogu terenskih istraživanja i prilagoditi kategorizaciju projekata tako da oni odgovaraju primenjenoj metodologiji. 92 Finansiranje istraživanja − − Neophodno je predvideti finansiranje terenskog rada, koji je skoro sistematski preduslov za objavljivanje u vodećim svetskim časopisima i uključivanje u međunarodne projekte. U finansijskom smislu potrebno je na jasniji način podržati objavljivanje u prestižnim časopisima i shodno tome predvideti posebnu institucionalnu podršku za objavljivanje radova na SCII listi. 93 PITANJA VREDNOVANJA NAUČNIH REZULTATA Dušan Pavlović, Fakultet političkih nauka, Beograd Branko Urošević, Ekonomski fakultet, Beograd SAŽETAK U tekstu objašnjavamo zbog čega je kvalitet naučno-istraživačkog rada u društvenim naukama u Srbiji, i pored jednog broja izuzetnih pojedinaca, u proseku na relativno niskom nivou, kao i šta bi trebalo preduzeti da bi se to promenilo. Smatramo da se glavni razlog za nisku međunarodnu konkurentnost domaćih istraživanja i istraživača u društvenim naukama nalazi u nedovoljno podsticajnom sistemu nagrađivanja i promovisanja naučnih radnika i naučnog rada. Konkurentnost je niska, jer sistem ne podstiče domaće istraživače da proizvode kvalitetna istraživanja, objavljuju u kvalitetnim stranim časopisima i prestižnim međunarodnim monografijama, i učestvuju na vrhunskim međunarodnim konferencijama. Niska konkurentnost je ključna, jer predstavlja uzrok niza drugih problema u društvenim naukama, u koje spadaju: deskriptivnost u istraživanju, otklon od empirijske i praktične primene teorijskih paradigmi, nedovoljno razumevanje teorije, recikliranje sopstvenih, ali i tuđih radova, zastarelost u nastavnim planovima i programima, kako na redovnim tako i na poslediplomskim studijama itd. Posle analize postojećeg stanja, tekst završavamo preporukama o tome kako da se situacija poboljša. 1. UVOD Društvene nauke u Srbiji, sa retkim izuzecima, nisu dovoljno konkurentne. Domaći naučnici iz oblasti društvenih nauka, u poređenju sa svojim kolegama iz Evrope i sveta, retko objavljuju u prestižnim međunarodnim časopisima i retko učestvuju na prestižnim međunarodnim konferencijama i naučnim skupovima. To utiče na kvalitet naučnih istraživanja, jer naučni radnici koji nemaju kontakt sa širom akademskom zajednicom, pre ili kasnije, postaju samoreferentni i irelevantni za širu akademsku zajednicu. Želimo da objasnimo šta je uzrok niske konkurentnosti istraživača u društvenim naukama u Srbiji da bismo nakon toga izneli preporuke za promenu stanja. Naša preliminarna hipoteza glasi da je niska konkurentnost domaćih 94 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata naučnika u ovim oblastima posledica nedovoljno podsticajnih sistema koji dominiraju u akademskom i obrazovnom sistemu Srbije, a koji posebno dolaze do izražaja upravo u društvenim naukama. U dve reči, sistem podsticaja i nagrada demotiviše naučnike iz oblasti društvenih nauka da neprekidno unapređuju kvalitet svojih istraživanja, objavljuju u prestižnim međunarodnim časopisima, rade na izradi međunarodnih monografija i učestvuju na vodećim međunarodnim konferencijama. Smatramo da bi postepena promena strukture podsticaja motivisala veći broj (pogotovo mlađih) naučnih radnika da postanu međunarodno konkurentniji, što bi vremenom omogućilo značajnu korist za akademsku i naučnu zajednicu u celini. Tekst započinjemo iznošenjem empirijskih podataka44 i definisanjem nekih pojmova (međunarodna konkurentnost, sistem podsticaja) koji su neophodni za potpunije razumevanje pristupa koji koristimo u ovom tekstu (2. odeljak). U 3. odeljku ovog priloga iznosimo neke indikatore (nejednaka zastupljenost disciplina, nepoznavanje trenutno dominantnih teorijskih paradigmi i istraživačkih metodologija; slabo aktivno znanje stranih jezika itd.) kojima ukazujemo na moguće faktore zbog kojih domaći naučnici i istraživači iz oblasti društvenih nauka nisu dovoljno konkurentni u međunarodnim okvirima. Kako ćemo pokazati u 4. odeljku, tvrdimo da indikatori niske konkurentnosti imaju dublji, institucionalni uzrok, tj. da su zavisni od sistema podsticaja ugrađenih u istraživačke i obrazovne institucije koje regulišu napredovanje u karijeri naučnika iz oblasti društvenih nauka (kako istraživača na institutima, tako i predavača na univerzitetima). Taj institucionalni uzrok se takođe ogleda u kvalitetu domaćih akademskih časopisa, kao i u načinu na koji se oni rangiraju. Tom temom se bavimo u 5. odeljku. Konačno, s obzirom na to da veliki broj istraživača dolazi sa univerziteta, u 6. odeljku bavimo se sistemom „regrutovanja” istraživačkih kadrova na fakultetima, te razmatramo sistem podsticaja koji dovodi do biranja prosečnih kadrova, koji je, pod postojećim pravilima, moguće prevazići samo ličnom inicijativom. Naposletku, u 7. odeljku ovog priloga iznosimo preporuke koje proizilaze iz analize iz prethodnih odeljaka. 44 Podaci kojima kasnije u tekstu podupiremo ove tvrdnje dobijeni su empirijskim istraživanjem pod nazivom „Kapaciteti, prakse i problemi naučno-istraživačke zajednice u Srbiji”, koje je rađeno za potrebe projekta Policy Dialogue in the Field of Social Sciences in Serbia, kojim je rukovodila lokalna koordinaciona jedinica RRPP-a. Podaci su prikupljeni tokom aprila 2012. godine. Upitnik je popunilo 626 ispitanika (48%), od ukupno 1300 njih, što je broj elektronskih adresa na koje je bio poslat. Istraživanje su sproveli Predrag Cvetičanin i Mina Petrović. 95 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Fokusiranjem na institucionalne uzroke ne želimo da kažemo da su institucije jedini problem. Postoji još nekoliko značajnih faktora i otvorenih pitanja koji se tiču kvaliteta istraživanja u društvenim naukama, među kojima su najvažniji finansiranje univerziteta i naučnih instituta i materijani uslovi rada naučnih istraživača. Međutim, njima se u ovom tekstu ne možemo baviti zbog nedostatka vremena i prostora, iako ovde-onde ukazujemo na njih implicitno. U suštini, obim primene naše analize su institucije, te su i rešenja koje nudimo u 7. odeljku ovoga priloga, institucionalna. 2. PODACI I NEKI VAŽNI KONCEPTI Konkurentna naučna zajednica u međunarodnim okvirima jeste ona zajednica u kojoj postoji znatan deo naučnika i istraživača koji redovno objavljuju svoje knjige za vodeće strane izdavače, tekstove u međunarodno priznatim akademskim časopisima koji se nalaze na međunarodnim listama (kao što su SCII, AHCI, ERIH ili lista Thomson-Reuters45) i učestvuju na prestižnim međunarodnim konferencijama koje organizuju vodeća međunarodna naučna društva iz odgovarajućih oblasti. Naši naučnici iz oblasti društvenih nauka po ovim pitanjima pokazuju, u proseku, vrlo skromne rezultate. Broj naučnih radnika koji redovno objavljuje u međunarodno priznatim časopisima i učestvuje na prestižnim međunarodnim konferencijama je relativno mali.46 Prema istraživanju „Kapaciteti, prakse i problemi…”, najveći broj istraživača i nastavnika objavljuje u domaćim časopisima, gde su kriterijumi objavljivanja veoma niski (videti 5. odeljak ovog priloga), a čak 74,8% nikada nije objavilo ni jedan naučni rad u nekom međunarodnom časopisu47. Ovaj trend, po svoj prilici, javlja se još za vreme studija. Istim istraživanjem potvrđeno je da je najveći broj domaćih istraživača i nastavnika završio studije u Srbiji. Samo 1% njih je diplomiralo u inostranstvu, 6,2% je u inostranstvu završilo master studije, a 6,6% doktoriralo. Slaba komunikacija sa međunarodnom naučnom zajednicom se nastavlja i nakon doktorata. Čak 84% ispitanika nikada u 45 U tekstu veću prednost dajemo SCII listi jer Ministarstvo i domaći propisi insistiraju na toj listi kao osnovu za napredovanje u karijeri. 46 Podaci o objavljenim radovima naših naučnih radnika sa SSCI listi mogu se naći, na primer, na KoBSON-u, dok slični podaci u vezi sa učešćem na prestižnim međunarodnim konferencijama mogu da se nađu pretraživanjem na internetu. 47 Ovde se ne ubrajaju časopisi iz jugoistočne Evrope, odnosno zemalja bivše Jugoslavije. 96 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata životu nije bilo ni na jednom studijskom boravku u inostranstvu, a 63,5% nikada u životu nije učestvovalo na nekoj međunarodnoj konferenciji.48 Kontakt sa međunarodnom zajednicom istraživača je važan, jer je za objavljivanje jednog teksta u međunarodno priznatom časopisu često potrebno i nekoliko godina ozbiljnog rada. Izlaganje nekog rada na prestižnim međunarodnim konferencijama i naučnim seminarima služi da se tekst rada unapredi kako bi se mogao objaviti u nekom prestižnom časopisu. Takođe, učešće na konferencijama i istraživačkim seminarima predstavlja osnovni način za upoznavanje sa drugim istraživačima, pa potencijalno i sa onima koji odlučuju o tome koji se radovi objavljuju u kojim časopisima. Domaći sistem podsticaja, međutim, ne promoviše niti finansijski dovoljno podržava domaće naučnike iz oblasti društvenih nauka da investiraju neophodne resurse kako bi dosegli taj cilj. Veoma je značajna i činjenica da nijedan fakultet ili institut iz oblasti društvenih nauka u Srbiji nema redovne naučne seminare na kojima bi svoje radove predstavljali vodeći evropski i svetski istraživači. Organizovanje takvih seminara neophodan je uslov da se šira akademska zajednica (a ne samo pojedinci) uključi u praćenje aktuelnog istraživačkog rada.49 Takođe, smatramo da organizovanje doktorskih studija, bez postojanja odgovarajućih redovnih istraživačkih seminara sa učešćem vrhunskih međunarodnih istraživača ne bi smelo da bude praksa, jer na taj način doktoranti nemaju priliku da se u dovoljnoj meri upoznaju sa temama koje su posebno aktuelne u istraživačkom smislu, kao ni sa time kako na pravi način prezentirati originalne naučne radove u pisanoj i usmenoj formi.50 48 Slični rezultati dobijeni su i drugim anketama. Recimo, prema rezultatima ankete o doktorskim studijama u Srbiji za 2011. godinu, koje je sprovelo Udruženje studenata doktorskih studija i mladih istraživača, 73% doktoranada uopšte nije boravilo u inostranstvu na studijskom boravku, a 50% nikada nije imalo prilike da učestvuje na međunarodnoj konferenciji ili naučnom skupu. Anketa se odnosi na sve doktorande iz oblasti prirodnih i društvenih nauka. Podaci su dostupni na adresi: www.doktoranti.org (pristupljeno 27. februara 2012). 49 Od 2010, Narodna banka Srbije organizuje seriju seminara iz oblasti makroekonomije i finansija, sa učešćem vodećih evropskih i svetskih istraživača iz tih oblasti. Koliko je nama poznato, to su jedini seminari ovakvog kvaliteta i frekvencije koji se u oblasti ekonomskih nauka održavaju u Srbiji i regionu. Videti: http://www.nbs.rs/internet/english/90/90_9/index.html (pristupljeno 18. oktobra 2012). 50 Koliko je nama poznato, u ovom trenutku u Srbiji postoji samo jedna serija istraživačkih seminara svetskog nivoa iz oblasti društvenih nauka, i to ona koju organizuje Narodna banka Srbije (od 2010. godine). 97 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Ističući ove činjenice, želimo da istaknemo kako u našoj analizi ne polazimo od kulturnih ili ličnih predispozicija naučnih radnika, već od institucija (pravila) koje treba promeniti da bi se promenilo ponašanje naučnih radnika. Istraživači na institutima i profesori na fakultetima su ljudi kao i svi ostali. Osim izuzetaka (koji postoje svuda), da bi naučni radnici nešto radili potrebno je da za to postoji odgovarajući institucionalni podsticaj. Trenutni sistem pravila podržavaju ljudi koji bi loše prošli pod alternativnim sistemom podsticaja (tj. sistemom koji mi predlažemo u 7. odeljku ovog priloga). To su (uglavnom) istraživači i profesori univerziteta koji loše vladaju stranim jezicima, ne objavljuju za vodeće strane izdavačke kuće i časopise, retko posećuju međunarodne konferencije (osim onih u bliskom geografskom okruženju), a na predavanjima studentima pričaju o naučnim teorijama koje su bile aktuelne kada su oni birani u asistente. Verujemo da ponašanje pojedinaca zavisi od institucionalnih podsticaja, te da će se sa drugačijim sistemom podsticaja promeniti ponašanje jednog dela istraživača iz oblasti društvenih nauka, koji će početi da više ulažu u sticanje aktivnog znanja nekog svetskog jezika, u resurse neophodne za rad na tekstovima koji mogu da se objave u prestižnim stranim akademskim časopisima i zbornicima, te u pisanje monografija i knjiga koje mogu da se objave za vodeće strane izdavačke kuće. Razume se, ne tvrdimo kako je učestvovanje na međunarodnim forumima jedini način da se unapredi konkurentnost jedne akademske zajednice. Čak i ako se naši predlozi usvoje, jedan deo naučnih radnika neće moći da bude međunarodno konkurentan. (Na kraju krajeva, nemoguće je zamisliti akademsku zajednicu gde apsolutno svi članovi objavljuju u vrhunskim stranim časopisima i učestvuju na najprestižnijim međunarodnim konferencijama.) Značajan deo poboljšanja podrazumeva i modifikaciju kriterijuma za izbor u naučno zvanje, kao i poboljšanje kvaliteta domaćih časopisa, u kojima većina mladih naučnih radnika započinje svoju akademsku karijeru. Smatramo da je kvalitet domaćih časopisa često nizak, i da značajan broj časopisa uglavnom služi kao sredstvo koje zaposlenima na fakultetima i institutima omogućava sticanje višeg zvanja. Tvrdimo da bi to trebalo da bude sporedna (nenameravana) funkcija domaćih časopisa, a da bi glavna funkcija trebalo da bude kontrola kvaliteta naučnih i istraživačkih radova. O domaćim časopisima biće više reči u 6. odeljku ovog priloga. 98 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata 3. SADRŽAJNI UZROCI Niska međunarodna konkurentnost naših naučnika iz oblasti društvenih nauka manifestuje se na najmanje dva načina. Prvi je relativno često nedovoljno aktivno znanje stranih jezika, a posebno engleskog, kao vodećeg stranog jezika u međunarodnoj naučnoj komunikaciji. Jedan mali deo akademske zajednice ne zna ni jedan strani jezik (prema istraživanju „Kapaciteti, prakse i problemi…”, to je čak jedna trećina ispitanika), pa shodno tome ne može da čita (a kamoli piše) za međunarodne časopise, osim za one koji se štampaju u neposrednom okruženju (u državama bivše Jugoslavije).51 Sa druge strane, nemali broj istraživača i profesora univerziteta ima pasivno znanje stranog jezika. To znači da mogu da čitaju stranu naučnu literaturu, ali imaju teškoća u pisanoj ili usmenoj komunikaciji na stranom jeziku. Pošto je za objavljivanje na stranom jeziku i učešće na međunarodnim konferencijama neophodno aktivno znanje jezika, broj domaćih „društvenih” naučnika koji je u tom smislu onesposobljen za objavljivanje u međunarodnim časopisima, nažalost, nije mali. Kao primer navedimo to da je, kada je časopis Ekonomski anali, koji izdaje Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, prešao isključivo na objavljivanje tekstova na engleskom jeziku, broj radova sa domaćih fakulteta koji se šalju u ovaj časopis u početku znatno opao. Nedovoljno aktivno znanje stranog jezika direktno je povezano sa retkim učešćem na konferencijama i neobjavljivanjem u stranim akademskim časopisima, ali nije direktno povezano sa odsustvom praćenja savremene literature (jer ona zahteva pasivno znanje jezika), koje se primećuje u domaćim časopisima. U velikom broju objavljenih radova u domaćim časopisima uočljivo je odsustvo korišćenja metodoloških disciplina i teorijskih paradigmi koje su trenutno dominantne u evropskoj i svetskoj društvenoj akademskoj zajednici. Iz toga možemo da zaključimo da je, pored odsustva znanja engleskog, često veliki problem i nedovoljno vladanje metodološkim disciplinama koje omogućavaju da se rade ozbiljni teorijski i/ili empirijski radovi (na primer, metodi statističke i ekonometrijske analize, matematičko modeliranje društvenih pojava, kvalitativni pristupi koji se temelje na kauzalnom zaključivanju itd.), što je posledica, pre 51 Slabom znanju stranih jezika možda doprinosi i celokupni obrazovni sistem. Ipak, mi smatramo da bi naučni radnici samoedukacijom brzo rešili ovaj problem kada bi za to postojao adekvatan podsticaj još za vreme doktorskih studija (videti 6. odeljak). Drugim rečima, ako diplomac koji želi da doktorira i zaposli se na fakultetu ili institutu zna da je uslov za prijem objavljivanje u međunarodnim časopisima, sam će se potruditi da unapredi znanje stranog jezika. 99 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji svega, slabih zahteva po tom pitanju na nivou osnovnih, master i, posebno, doktorskih studija. Činjenica da domaći naučnici iz oblasti društvenih nauka retko objavljuju van Srbije, retko ostvaruju kontakte sa svojim kolegama iz inostranstva i nedovoljno prate savremenu literaturu, ima reperkusije na ostale aspekte istraživanja u društvenim naukama. Prvo, najveći broj domaćih istraživačkih radova je deskriptivnog karaktera. Naša politikološka, ekonomska, sociološka i pravna literatura često se svodi na prepričavanje i opis onoga što drugi kažu. Domaći tekstovi i knjige iz oblasti društvenih nauka često koriste fraze i citate iz istorije ekonomske, političke ili filozofske misli. Iza toga, međutim, neretko stoji teorijska jalovost i nesposobnost da se teorijskim konceptima koje su razvili velikani društvene misli objasni stvarnost u kojoj se danas nalazimo. Jalovost nije ništa manje primetna ni u takozvanim teorijskim istraživanjima. Naime, kao što smo već napomenuli, pod teorijskim istraživanjem, kako studenti tako i mnogi njihovi profesori i drugi istraživači, često podrazumevaju prepričavanje nečije tuđe teorije, ili formulaciju koncepata bez jasne logičke strukture, a ne pokušaj da se formalno-logički utemelji nova teorijska postavka koja objašnjava neki problem ili fenomen koji se može uočiti u stvarnosti. Deskriptivni domaći istraživački radovi, čak i kada bi bili prevedeni na savršeni strani jezik, teško bi ušli u uži izbor za objavljivanje i u manje prestižnim međunarodnim časopisima. Nasuprot takvim radovima, istraživanja koja se mogu objaviti u vodećim međunarodnim časopisima su dominantno fokusirana na teme od opšteg ili bar regionalnog značaja, i imaju za cilj da objasne sa raznih strana neki važan fenomen. Veća izloženost međunarodnoj konkurenciji podstakla bi narednu generaciju istraživača da se više trudi da objašnjava svet u kome se nalazi, a da deskripcija bude u funkciji naučnog objašnjenja. Mali broj kvalitetnih empirijskih radova donekle je uslovljen oskudnom dostupnošću kako stranih tako i domaćih baza podataka. Neke baze podataka (recimo, Datastream) koje se standardno koriste, recimo, u istraživanjima u ekonomiji, veoma su skupe. Međutim, nedostatak podataka ne može da bude osnovni razlog za mali broj kvalitetnih empirijskih radova. Naime, usponom informatičkog društva sve je veći broj besplatnih ili ne previše skupih baza podataka. Takođe, kvalitet i obuhvat domaćih podataka se polako poboljšava. Ipak, osnovni razlog za odsustvo empirijskih radova jeste nedostatak istraživačkih ideja, kao i nedovoljno poznavanje statističkih i ekonometrijskih metoda. 100 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata Ovaj trend, razume se, ne primećuje se u svim društvenim naukama podjednako. Recimo, psihološka istraživanja, deo socioloških i ekonomskih istraživanja pokazuju znatnu diverzifikovanost kada se radi o metodološkim pristupima – drugim rečima, u tim istraživanjima se upotrebljavaju kako kvantitativni tako i kvalitativni metodi. Takođe, kod psihologa i sociologa se, više nego kod ostalih, uočava prisutnost u međunarodnim akademskim časopisima i na naučnim skupovima. 4. NEADEKVATAN SISTEM PODSTICAJA Kako smo napomenuli na početku, postoji jedan važan sistemski razlog koji odvraća domaće naučnike u oblasti društvenih nauka od toga da objavljuju u prestižnim međunarodnim časopisima ili nude svoje knjige vodećim stranim izdavačima. Radi se o institucionalnom dizajnu koji sadrži sistem podsticaja vezan za objavljivanje radova i monografija. Sistem podsticaja je, iako kvalitativno dobro zamišljen, neadekvatno ponderisan. Umesto da vas podstiče (komparativno većom nagradom) da pišete na stranom jeziku i nudite svoje tekstove za objavljivanje u najprestižnijim stranim časopisima i izdavačkim kućama, sistem vas podstiče da pišete na srpskom i šaljete tekstove u domaće i (eventualno) regionalne akademske časopise. Na osnovu Pravilnika o postupku i načinu vrednovanja, i kvantitativnom iskazivanju naučno-istraživačkih rezultata istraživanja (Službeni glasnik RS, 38/2008)52, ako objavite tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu (kategorija M21), dobijate 8 poena; ako objavite tekst u domaćem časopisu kategorije M51, dobijate 3 poena. 52 U ovom trenutku (septembar 2012. godine) radna grupa Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja radi na izradi novog pravilnika. Za sada nije jasno kada će on biti završen. Novi pravilnik neće, po svoj prilici, bitnije menjati postojeći institucionalni okvir, iako će verovatno neznatno promeniti neke pondere i uvesti kvalitativne indikatore za napredovanje u akademskoj karijeri. U međuvremenu, na nivou Beogradskog univerziteta doneta je u decembru 2011. godine Odluka o izmenama i dopunama kriterijuma za sticanje zvanja nastavnika na univerzitetu (Glasnik univerziteta u Beogradu, br. 165, 23. decembar 2011) u kome se ukida bodovanje i uvodi binarni sistem kriterijuma (ima/nema) za napredovanje u karijeri. Ta odluka ne važi za ostale univerzitete u Srbiji, koji se i dalje rukovode bodovnim sistemom koji je uspostavljen Pravilnikom iz 2008. godine. Zbog prirode projekta nismo mogli da ulazimo u analizu sistema koji se uvodi Odlukom. 101 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Slična situacija je i sa knjigama: za istaknutu monografiju međunarodnog značaja (M11) dobijate 15 poena; za istaknutu monografiju na srpskom (M41) kod domaćeg izdavača dobijate 7. Dakle, dovoljno je da napišete tri teksta ili objavite dve knjige na srpskom, i dobili ste skoro isti broj poena kao neko ko je uspeo da objavi za vrhunski međunarodni časopis ili renomiranu svetsku izdavačku kuću.53 Međutim, objaviti tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu nije samo tri, već višestruko puta teže jer, osim efekta veće konkurencije, validnost istraživačkog rada evaluiraju eminentni međunarodni stručnjaci iz oblasti o kojoj pišete (kojih najčešće nema u Srbiji, a ponekad ni u regionu). U takvim okolnostima ne možete objavljivati o stvarima o kojima relativno malo znate. Za razliku od toga, u znatnom broju domaćih časopisa uopšte nema tzv. „slepe recenzije”, ili je ona uglavnom formalne prirode. Nije mali broj domaćih naučnih časopisa koji objavljuju sve što im se preda za objavljivanje, praktično bez ikakvog filtera. Drugim rečima, objavljivanje u domaćim časopisima atraktivnije je zbog manjeg napora koji morate da uložite da biste objavili tekst na srpskom jeziku, kao i zbog mnogo veće verovatnoće da ćete rad uspeti da objavite. Mnogi naučnici koji su objavili desetine radova u časopisima i zbornicima od nacionalnog značaja nikada ne bi mogli da objave ništa od toga u časopisima i zbornicima od međunarodnog značaja. Ipak, oni u kategorizaciji ministarstva mogu da se rangiraju isto onoliko visoko, pa ponekad i više, od nekoga ko redovno objavljuje za strane časopise ili izdavačke kuće. U nekim oblastima društvenih nauka, kao što je ekonomija, objavljivanje i samo jednog rada u jednom od nekoliko najprestižnijih svetskih časopisa (Journal of Political Economy, Quarterly Journal of Economics, Econometrica, American Economic Review, Journal of Finance) dovoljno je da vam izgradi solidnu međunarodnu reputaciju kao istraživača, dok je objavljivanje 3–4 takva rada u toku akademske karijere dovoljno da se postane svetski prepoznat stručnjak. Za jedan takav rad istraživaču nekada nije dovoljno ni 5–6 godina mukotrpnog rada, koji se često ogleda i u učešću na najprestižnijim međunarodnim naučnim skupovima i predavanjima na istraživačkim seminarima na vrhunskim stranim institucijama. Kod nas, međutim, ta okolnost nije dovoljno prepoznata niti adekvatno vrednovana. S obzirom na to da domaći časopisi često nemaju (ili ne 53 Poeni, bez obzira na to da li su dobijeni za knjigu, tekst ili konferenciju, bitni su za istraživače i profesore univerziteta, jer od njihovog zbira zavisi da li istraživač može da pređe u više zvanje ili bude bolje rangiran na istraživačkom projektu koji finansira Ministarstvo. 102 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata primenjuju) sistem „slepe recenzije”, ispada da je sa tri teksta niskog kvaliteta moguće dobiti više poena za napredovanje u karijeri od jednog teksta koji je objavljen u renomiranom međunarodnom časopisu. Zašto bi se većina domaćih istraživača trudila da objavljuje u stranim akademskim časopisima pod takvima uslovima? Izbegavanje „slepih recenzija” u domaćim časopisima je moguće i kod časopisa u kategoriji „Časopis međunarodnog značaja verifikovan posebnim odlukama” (M24). To je kategorija koja nosi najviše poena (4) za domaći časopis. Naime, da bi neki časopis dobio kategoriju M24 trenutno nije neophodno da podnese dokaze o tome da tekstovi prolaze „slepu recenziju”. Umesto toga, Ministarstvo ima diskreciju da pojedinim domaćim časopisima iz kategorije M51 dodeli kategoriju M24 na osnovu „bibliometrijske analize i preliminarne kategorizacije koju sprovodi Ministarstvo”. Odredba otvara prostor za zloupotrebu diskrecije, jer ne postoji razlog zbog kog kategorija M24 ne bi bila kategorija kao i sve druge, tj. zbog kog se ne bi dodeljivala na osnovu unapred poznatih kriterijuma, među kojima bi uslov „slepe recenzije” bio najvažniji (vidi odeljak 7.A. ovog priloga). Suštinski problematičan sistem podsticaja se još jasnije vidi kada se uporedi sistem nagrađivanja za učešće na međunarodnim i domaćim konferencijama. Ako učestvujete na vrhunskom međunarodnom skupu (M33-34) dobijate 1, odnosno. 0,5 poena (u zavisnosti od toga da li vam je saopštenje štampano u celini ili u izvodu); ako učestvujete na skupu od nacionalnog značaja (M63-64) dobijate 0,5, odnosno 0,2 poena. Zašto bi se domaći istraživači trudili da konkurišu za učešće na međunarodnim konferencijama, ako im učešće na dve domaće konferencije (koje često organizuju njihovi prijatelji i kolege) omogućava veći broj poena od učešća na jednoj međunarodnoj konferenciji? Učešće na prestižnoj međunarodnoj konferenciji je daleko teže od učešća na domaćoj konferenciji zbog istih razloga zbog kojih je i objavljivanje u vrhunskim stranim časopisima teže od objavljivanja u domaćim časopisima: konkurencija za učešće na međunarodnim konferencijama je daleko veća, pa je na njih višestruko (a ne samo tri puta) teže biti primljen nego na domaće okrugle stolove (koji se neretko Ministarstvu prijavljuju kao naučne konferencije ili kongresi). Takođe, pravi se mala ili nikakva razlika u vrednovanju različitih međunarodnih konferencija. Konferencija sasvim lokalnog značaja u nekom od gradova bivše SFRJ može da donese isti broj poena kao i učešće na konferenciji svetskog formata, kao što su, recimo, American Economic Association Meeting, 103 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji koji se održava jednom godišnje i na kome učestvuju samo najeminentniji ekonomisti današnjice, ili višednevni paneli (tzv. joint sessions), koje svake godine organizuje European Consortium for Political Research, gde se dolazi sa unapred spremljenim tekstom o kome raspravljaju svi učesnici i gde diskusija samo o jednom tekstu može da traje po nekoliko sati. Međutim, mi smatramo da učešće na konferencijama uopšte ne treba da se vrednuje (boduje). Razlog je taj što bi konferencije i naučni skupovi trebalo da služe kao sredstvo koje omogućava unapređenje istraživačkog rada (teksta, poglavlja u knjizi ili monografije). Drugim rečima, konferencije služe da bi istraživači testirali svoje ideje i teorije u međunarodnom kompetetivnom okruženju. Pojedinci koji žele da budu međunarodno konkurentni već samim tim što žele da objave u međunarodnom časopisu imaće podsticaja da se prijavljuju za međunarodne konferencije da bi im istraživački radovi, posle učešća na nekoliko konferencija, bili kvalitetniji. Otuda predlažemo da se bodovanje za učešće na konferencijama ukine, a da se podsticaj za učešće na njima vidi u realnijem bodovanju za tekstove objavljene u međunarodnim časopisima i knjigama objavljenim za međunarodne izdavače (videti odeljak 7.A. ovog priloga). U slučaju monografija situacija je potpuno ista. Naime, monografije objavljene kod domaćih izdavača po poenima koje nose malo se razlikuju od monografija objavljenih kod renomiranih stranih izdavača. To je loše, posebno zato što su u nekim oblastima društvenih nauka (filozofija, na primer) monografije često znatno prirodniji način za publikovanje naučnih rezultata nego radovi u časopisima. Takođe, videli smo da najveći deo sistemskih podsticaja za samoreferentnost snažno usmerava naučne radnike na lokalnu akademsku zajednicu. Takvi uslovi ohrabruju istraživače da ne menjaju fokus istraživanja, pa se tako često dešava da se istraživači tokom cele akademske karijere bave samo jednim aspektom (ili često jednom temom) svoje discipline. U savremenom društvenim naukama, koje su sve više interdisciplinarne, to može da ima veliki negativan uticaj na kvalitet istraživanja. Poseban problem u objavljivanju radova predstavlja objavljivanje univerzitetskih udžbenika koji predstavljaju obaveznu literaturu za studente. Udžbenici mogu, ali i ne moraju da sadrže nikakav doprinos naučno-istraživačkom radu. Oni mogu biti i značajan izvor zloupotrebe radnog mesta i ponekad biti izvor korupcije. Naime, profesori često pišu udžbenik jer im to omogućava monopolistička pozicija na kursu na kome se taj udžbenik proglasi za obaveznu literaturu. Time se autoru udžbenika obezbeđuje redovan izvor dodatnih prihoda, 104 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata bez obzira na kvalitet udžbenika. U manjem broju slučajeva, studenti su prinuđeni da se na ispitu pojavljuju sa svojom kopijom udžbenika koju su kupili direktno od profesora ili koju im je prethodno potpisao asistent koji je angažovan na kursu. Ova praksa pokazuje da se često kao jedini motiv za pisanje knjiga pojavljuje želja za sigurnom dodatnom zaradom, a ne i želja za naučno-istraživačkim radom. Recenzije su često puka formalnost, a materijalne greške u domaćim udžbenicima neretko su krupne. Pored toga, udžbenici su ponekad nerazumljivi i neprilagođeni za uzrast studenata, 18–22 godine. Udžbenici koji ne daju originalni naučni doprinos trebalo bi, stoga, da imaju, konsekventno, 0 bodova, osim u slučaju kad su ih objavile vrhunske svetske izdavačke kuće. U tom slučaju, njih bi trebalo vrednovati na sličan način kao i strane monografije (kategorija M20). Izuzetak bi bili i domaći udžbenici koji, pored prepričavanja poznatog, nude naučni doprinos. Njih treba tretirati kao monografije iz kategorije M50. 5. DOMAĆI AKADEMSKI ČASOPISI Kako smo videli, postojeći sistem vrednovanja naučno-istraživačkog rada nedovoljno podstiče naučne istraživače da se više trude da objavljuju međunarodno prepoznatljiva istraživanja. Međutim, dobar deo odgovornosti za održavanje takvog sistema pada i na domaće naučne i akademske časopise iz oblasti društvenih nauka, koji često imaju nedovoljno visoke standarde za objavljivanje radova. Kada bi časopisi imali više standarde prilikom recenzije tekstova, negativni efekti neadekvatnog sistema podsticaja bili bi delimično anulirani, jer bi redakcije časopisa vršile selekciju kvaliteta. Kao što smo već primetili, znatan broj domaćih časopisa iz oblasti društvenih nauka nema tzv. „slepu recenziju”, što znači da prihvata za objavljivanje praktično sve tekstove koji se ponude za štampanje. (Alternativno, dešava se da redakcija ima apsolutnu diskreciju, što je takođe loše.) Jedan deo časopisa radi recenziju, ali je ona samo formalne prirode, tako da je ishod isti kao u prvom slučaju – prihvata se, manjeviše, sve što se ponudi. Rezultat takve politike domaćih redakcija može se lako uočiti na kvalitetu objavljenih tekstova. Znatan procenat radova objavljenih u domaćim časopisima deskriptivnog je karaktera, što znači da verovatno ne bi mogli da budu objavljeni u nekim od međunarodnih časopisa niskog kvaliteta. 105 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Druga vrsta indikatora nedovoljnog kvaliteta domaćih časopisa jeste politika objavljivanja s obzirom na afilijaciju. U pojedinim časopisima je ponekad teško pronaći više od 30% tekstova autora koji ne rade (ili nisu spoljni saradnici) u kući koja izdaje časopis (pod uslovom da je izdavačka kuća istovremeno obrazovna ili istraživačka institucija). Kada bi se zabranilo da za časopis kuće X objavljuju zaposleni kuće X, neki časopisi ne bi mogli da sakupe dovojno materijala za jedan broj u nekoliko godina. Činjenica da u većini časopisa iz oblasti društvenih nauka dominantno objavljuju autori koji su zaposleni u kući izdavača govori o tome da časopisi često ne služe da bi se u njima unapređivao kvalitet naučnih istraživanja, već prvenstveno kao sredstvo pomoću koga se stiču poeni za napredovanje u naučnoj karijeri. Pošto je svakom institutu/fakultetu stalo da njegovi zaposleni što pre pređu u više zvanje (time ustanova dobija na značaju i ima bolji status kod Ministarstva), deo časopisa se vremenom transformisao u evidencionu svesku u kojoj se potvrđuje da su autori redovno objavljivali tekstove. Pošto je „ulaznica” za objavljivanje praktično besplatna (za zaposlene ili prijatelje kuće), domaći naučni radnici s razlogom ne vide potrebu da objavljuju u međunarodnim akademskim časopisima, u kojima se, pored afilijacije, najviše ipak ceni kvalitet. Šta je razlog ovako niskih kriterijuma na osnovu kojih neki časopisi iz oblasti društvenih nauka prihvataju da objavljuju tekstove? Mi ga opet vidimo u sistemu podsticaja koji ne sadrži jednu od najvažnijih komponenti koja obezbeđuje kvalitet – „slepu recenziju”. Naime, bodovanje časopisa (određivanje koji će časopis dobiti koliko poena) obavlja Matični odbor za društvene i humanističke nauke Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Odbor nema nikakav pisani dokument na osnovu koga to radi, iako je poznato da postoje neki neformalni kriterijumi kojih se članovi odbora pridržavaju kada glasaju o bodovima koje dodeljuju časopisima. U te kriterijume spadaju: redovnost izlaženja, broj izdatih svezaka godišnje, uticaj časopisa (koji se meri, između ostalog, brojem citata), sastav redakcije (ima li članova redakcije van Srbije), otvorenost časopisa (da li u njemu objavljuju samo zaposleni iz izdavačke kuće ili i oni koji to nisu), i bitnost nauke iz koje časopis dolazi54. Sve su ovo važni kriterijumi za dodeljivanje pondera koji određuje značaj jednog akademskog časopisa, ali bi smo, možda, do boljih rezultata došlo ukoliko bi ovi kriterijumi imali fiksne i javne pondere, što bi sprečilo njihovu neujednačenu 54 Pri tome je nejasno kako Odbor meri bitnost nauke. 106 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata primenu (jedne godina većina u komisiji može da smatra da je važniji kriterijum A, druge godine kriterijum B itd.). Najvažnije od svega je, međutim, da među kriterijumima nema „slepe recenzije”. „Slepa recenzija” veoma važna za nivo istraživanja, tj. kvalitet istraživanja koja se u časopisu objavljuju, jer se takvom recenzijom postiže kontrola kvaliteta. Naučni časopisi zapravo treba da smanjuju asimetriju informacija – omogućujući ministarstvu i komisijama koje donose odluku o unapređenju u više zvanje preciznu informaciju o kvalitetu kandidata — a ne da je uvećavaju time što daju carte blance za izbor u više zvanje svakom ko je zaposlen u kući koja objavljuje časopis. Čak i tamo gde formalno postoji, taj kriterijum lako može da se suštinski izbegne. Slično kao i kod zatvorenosti časopisa – gde u jednom časopisu pretežno objavljuju zaposleni iz izdavačke kuće koja izdaje časopis – takva vrsta kontrole lako može da se zaobiđe ako se za recenzente uzimaju samo zaposleni iz izdavačke kuće koja izdaje časopis. Stanje u kome bi zaposleni kuće X recenzirali tekstove zaposlenih kuće X da bi ih nakon toga objavili u časopisu kuće X ne bi imalo smisla, tj. samo bi doprinelo samoreferentnosti, o kojoj je bilo reči u 1. odeljku ovog priloga. Ozbiljnija kontrola kvaliteta koja bi se postigla uvođenjem institucije „slepe recenzije” kao obaveznog i verovatno najvažnijeg kriterijuma za dodeljivanje bodova domaćim naučnim časopisima, omogućila bi unapređenje istraživanja sama po sebi. Kvalitetnija istraživanja bi tada lakše pronalazila put do međunarodnih foruma i uglednih stranih časopisa. Da bi sve ovo bilo moguće, neophodno je da se u odboru nalaze i članovi koji su i sami priznati stručnjaci na svetskom nivou, što znači da imaju objavljene radove u uglednim međunarodnim časopisima i/ili monografije u prestižnim svetskim izdavačim kućama, kao i da redovno učestvuju na eminentnim međunarodnim naučnim skupovima. Takvi pojedinci bi onda, na osnovu kriterijuma koje predlažemo u 7. odeljku, doprineli tome da matični odbor kvalifikovano proceni koji časopis zaslužuje veći, a koji manji ponder. 107 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji 6. STANJE NA UNIVERZITETU Neobjavljivanje radova u uglednim međunarodnim časopisima i monografijama utiče i na kvalitet nastave na fakultetima, odakle se regrutuju istraživači. Okruženje s kojim se suočava mladi istraživač (asistent) podjednako je destimulišuće za obrazovno-istraživački rad, čak i kad ne bi postojao neadekvatan sistem podsticaja, o kome smo govorili u 4. odeljku. U ovom odeljku najpre objašnjavamo zbog čega je postojeći sistem izbora asistenata u Srbiji loš, a potom skiciramo izborni sistem koji bi mogao da unapredi kvalitet kadrova koji se biraju u asistente. (Konkretnija razrada predloga može se naći u 7. odeljku ovog priloga.) Kao i u svakom zanatu, najveći broj mlađih kolega uči gledajući kako se ponašaju njegovi mentori i starije kolege. Asistenti ne samo da započinju svoju karijeru bez podsticaja da plasiraju svoja istraživanja na međunarodnom nivou, već često od starijih kolega dobijaju živi primer za suprotnu praksu. Na mnogim fakultetima društvenog usmerenja mogu se naći vanredni i redovni profesori koji recikliraju svoje udžbenike od pre 20–30 godina i retko rade na sopstvenom usavršavanju. Dešava se da redovni profesor, kada bude izabran u zvanje profesora, skoro u potpunosti prestane da prati savremenu literaturu i piše radove.55 Razlog za to nije lenjost već činjenica da profesora univerziteta, posebno kada dostigne zvanje redovnog profesora, sistem ne podstiče da čita i piše naučne radove, pa ni da piše istraživačke radove. Asistenti, docenti i vanredni profesori moraju nešto da objavljuju da bi prešli u viši status. Za razliku od toga, redovni profesor može, bar u principu, do penzije da čita samo novine.56 Ali zašto je važno šta rade redovni profesori? Zato što oni rukovode fakultetima, studijskim programima (na master i doktorskim studijama) i većinom pojedinačnih kurseva na fakultetima. Profesori koji ne čitaju i ne prate savremenu naučnu literaturu studentima za polaganje ispita daju literaturu staru 20–30 godina. To utiče na obrazovanje novih naraštaja istraživačkih kadrova, koji 55 Podaci o produktivnosti svakog pojedinačnog domaćeg istraživača i profesora nisu tajna. Sve je dostupno na adresi http://www.vbs.rs/cobiss/. 56 Empirijski podaci protivreče ovoj tvrdnji. U istraživanju „Kapaciteti, prakse i problemi…” vidi se da deo redovnih profesora karakteriše visok nivo publikovanja. Ali istraživanje ne ulazi u kvalitet objavljenih radova, kao ni u mesto objavljivanja (domaći ili strani časopis). Jedan deo istraživača po nekoliko decenija reciklira isti skup ideja i time sebi omogućuje visok nivo publikovanja. 108 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata završavaju doktorate sa skromnim znanjem, nakon čega im ne preostaje ništa drugo nego da reprodukuju istu onu zatvorenost i nekonkurentnost koju su nasledili od svojih mentora (uključujući tu i često nepoznavanje metodologije naučnog rada). Ukoliko bi plata istraživača, uključujući tu i redovne profesore, znatno zavisila od istraživačkog učinka u određenom periodu (na primer, u poslednje 3 ili poslednjih 5 godina), mlađe kolege mogle bi na živom primeru da vide kako je moguće biti međunarodno konkurentan i koja je „cena” koja se plaća za propuštanje decenijskog ulaganja u međunarodnu konkurentnost. Ukoliko bi se, nadalje, napredovanje u karijeri uslovilo objavljivanjem tekstova u časopisima sa SCII liste (što znači da bi tekstovi trebalo da budu objavljeni na stranom jeziku), tada vanredni i redovni profesor, kao ni naučni savetnik ne bi mogao da postane neko ko ne zna strani jezik. Sve bi to poslalo jasan signal onima koji započinju akademsku i istraživačku karijeru da se neznanje i nerad ne isplate. Poseban značaj za regrutovanje mladih kadrova na fakultetima imaju uslovi izbora u zvanje asistenta (što je način na koji najveći broj predavača kod nas započinje akademsku karijeru), kao i izbori u druga (viša) nastavnička zvanja. Taj sistem kod nas proizvodi prosečnost, jer omogućava prijem u zvanje čak i kandidatima koji su u prethodnom periodu (osnovne studije, master, doktorske studije) pokazali minimalnu zainteresovanost za naučni i istraživački rad. Prema uslovima koji važe na Beogradskom univerzitetu57, moguće je u zvanje asistenta na nekim od fakulteta primiti kandidata koji ima prosečnu ocenu osam (8), ne zna ni jedan strani jezik i nikada nije objavio, niti pripremio za objavljivanje niti jedan tekst (u domaćem ili stranom časopisu). Odsustvo tih uslova znatno spušta nivo kvaliteta primljenih asistenata, jer studenti koji završe fakultet sa prosečnom ocenom 8 predstavljaju prosečne, a često i loše studente, koji su se provukli kroz fakultet zahvaljujući nakaradnom sistemu konkurencije među pojedinim profesorima na nekim fakultetima, koji smatraju da se popularnost kod studenata stiče poklanjanjem ocena. Ovo posebno može da bude važno kada se uzme u obzir da preostali kriterijumi za izbor u zvanje asistenta (ukupna prosečna ocena, prosečna ocena iz predmeta oblasti u koju se kandidat bira, upis na doktorske studije itd.) nisu ponderisani, što ostavlja veliki diskrecioni prostor članovima izborne komisije, pogotovo predsedniku komisije, za koga postoji uverenje da mora da ima 57 Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. godine, član 72; Statut Univerziteta u Beogradu, član 121. 109 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji presudnu reč u izboru kandidata ako se kandidat bira za predmet na kome on predaje. To ne samo da omogućava manipulaciju zbog odsustva važnijih kriterijuma (objavljeni radovi ili kvalitet napisanih radova koji su objavljivi u prestižnim međunarodnim časopisima; aktivno znanje stranog jezika, vladanje metodologijom naučno-istraživačkog rada), već i manipulaciju postojećim kriterijumima. Tako je moguće da konkursna komisija predloži kandidata koji, za razliku od konkurenata, ima najnižu prosečnu ocenu (uključujući i ocenu iz srodnih predmeta), nema niti jedan objavljeni rad (niti rad koji je pripremljen za objavljivanje) i ne zna (aktivno) ni jedan strani jezik.58 Problem predstavlja i automatizam po kome mladi istraživači koje se zaposle u zvanje asistenta na kraju postaju redovni profesori. Pri tome, ne neguje se konkurencija za odgovarajuće pozicije već, suprotno tome, važi pravilo da ko jednom zauzme poziciju, ostaje na njoj, kao monopolista, do penzije. Takav sistem izbora u zvanja, nasleđen iz starog sistema koji je nekada vladao u Nemačkoj, a koji se sada u celoj Evropi ubrzano napušta, dovodi do malog protoka ljudi i ideja i selekcije kandidata pre svega na osnovu stečenih pozicija (često dodvoravanjem starijem profesoru neumerenim citiranjem u doktorskoj tezi), a ne posredstvom ozbiljnog doprinosa istraživačkoj zajednici. Kada se konkursi za asistenta ne raspisuju da bi se dobio najbolji kandidat već unapred određeni kandidat, konkursi za prijem u viša zvanja najčešće postaju puka formalnost.59 U sadašnjem sistemu doktorandi nemaju pravo da budu angažovani u izvođenju nastave (iako to pravo imaju dok su na master studijama), osim ako su asistenti. Kada doktoriraju, asistenti su tipično primani kao predavači na iste one predmete na kojima su izvodili nastavu dok su bili doktorandi. Takav sistem ne podstiče mentore da proizvode dobar obrazovno-istraživački kadar, jer im omogućava da sami procenjuju kontrolu kvaliteta kadra koji su proizveli. Ukoliko 58 Iako je univerzitetsko okruženje (kada se radi o fakultetima u oblasti društvenih nauka) često destimulativno, jer neretko neguje sistem negativne selekcije kadrova, to ne znači da su apsolutno svi ishodi (tj. svi izbori) proizvod negativne selekcije. Postoji veliki broj pojedinaca koji lično više cene kvalitet i iza sebe ostavljaju kvalitetne kadrove. Međutim, ovde je reč o sistemskom okruženju koje pozitivnu selekciju ne sme da prepušta slučaju. 59 Ovaj naš zaključak delimično protivreči postojećoj zakonskoj odredbi po kojoj se pojedinci biraju za naučnu oblast, a ne za predmet. To bi značilo da svaki univerzitetski nastavnik može da predaje nekoliko srodnih kurseva koji potpadaju u naučnu oblast za koju je biran. Ipak, praksa na mnogim fakultetima pokazuje da se pojedinci biraju za pojedinačni kurs. Većina pojedinaca započne da predaje jedan kurs i na njemu ostane do penzije, nikada ne pokušavajući da predaje drugi kurs. 110 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata bi novopečenim doktorandima bilo zabranjeno da se zaposle na fakultetu na kome su odbranili doktorat, fakultet bi bio zainteresovan da proizvodi što bolji naučnoistraživački kadar koji bi sutra mogao lakše da se snađe na akademskom tržištu. Sa druge strane, takvo ograničenje bi efikasno umanjilo rasprostranjenost štetne prakse po kojoj profesori iniciraju raspisivanje konkursa da bi sebi birali asistente. Ova ideja samo na prvi pogled može da izgleda kao hendikep za mlade istraživače usled činjenice da je Srbija malo tržište. Međutim, mi ne tvrdimo da svršeni doktorand ne može da se zaposli na fakultetu na kome je diplomirao, već samo na fakultetu na kome je doktorirao, tj. tamo gde je obavljao funkciju asistenta dok su mu trajale doktorske studije. Student može da završi fakultet A, doktorira na fakultetu B, a posle pokuša da nađe posao na fakultetu A. To bi motivisalo fakultet B da ponudi kvalitetan doktorski program kojim bi pomogao svršenim doktorandima da lakše nađu posao na drugom fakultetu. Našim predlogom želimo da izbegnemo praksu po kojoj asistent završi osnovne, master i doktorske studije na fakultetu, a potom se na tom istom fakultetu zaposli, jer je tokom godina postao lični asistent profesora na čiji se predmet bira. Šta je alternativa? Prvo, u celoj Americi, kao i u sve većem broju zemalja u Evropi, u mnogim oblastima društvenih nauka asistenti su, zapravo, studenti doktorskih studija čija je osnovna funkcija da rade istraživanja (da naprave dva do tri solidna istraživačka rada, koji, u principu, mogu da budu objavljeni u ozbiljnom časopisu na SSCI listi). Pri tome, doktorandima je omogućeno primanje stipendije u trajanju 4–5 godina, to jest za vreme rada na doktoratu. U zamenu za stipendiju, doktorandi rade vežbe sa studentima i/ili pomažu profesorima u njihovim istraživačkim radovima. Po završetku doktorskih studija, ovi mladi ljudi tipično ne mogu da se zaposle na fakultetu na kome su doktorirali u periodu od najmanje četiri godine. Razlog za to jeste opravdana bojazan da bi njihov ostanak na fakultetu stvorio „incestno” okruženje sa neadekvatnim sistemom podsticaja, upravo onakvo kakvo možemo da vidimo na našim fakultetima, posebno onim društvenog usmerenja. Naime, doktorandima se aktivno pomaže da dobiju posao na nekom drugom fakultetu, često i u drugoj zemlji, na kome treba da se pokažu pre nego što se, eventualno vrate na svoju matičnu instituciju. Takav sistem zapošljavanja i de facto globalno tržište rada postoje u oblastima kao što su ekonomske nauke, sociologija, politikologija i neke druge društvene nauke, kao i praktično u svim prirodnim i tehničkim naukama. Kako se u takvom sistemu nalaze kandidati za docente, vanredne i redovne profesore? Tako što se otvara međunarodni konkurs i aktivno učestvuje na 111 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji međunarodnom tržištu rada. Ono što je postalo standard u praktično svim ozbiljnim institucijama u Evropi i svetu jeste da se jednom godišnje održavaju job market konferencije iz određenih oblasti društvenih nauka koje smo naveli. Najveća je Allied Social Sciences Conference, koja se održava početkom januara svake godine u SAD. Na toj konferenciji učestvuje preko 10.000 ljudi i više stotina institucija. Na marginama konferencije organizuju se prve runde razgovora između škola i instituta, sa jedne strane, i potencijalnih zaposlenih za sva akademska zvanja (od docenta naviše), sa druge strane. Obično škole izaberu dvadesetak ljudi sa kojima razgovaraju u odgovarajućim salama. Posle prve runde razgovora, jedan broj (obično 4 do 5) najboljih kandidata poziva se na celodnevni intervju i prezentaciju istraživačkog rada u samoj školi. Učešće na ovoj konferenciji, kao i sličnim konferencijama koje se u poslednje vreme organizuju u Evropi i Aziji, smatra se važnim signalom otvorenosti škole prema spoljnom svetu, te njene međunarodne konkurentnosti. Na taj način ostvaruje se više ciljeva. Prvo, pozitivan efekat na reputaciju škola od prelaska na ovakav sistem veoma je veliki, i gotovo trenutan. Drugo, znatno povećanje konkurentnosti otvara mogućnost za mnogo brže napredovanje ovih institucija na evropskim i svetskim rang-listama i otvara mogućnosti za dobijanje potencijalno značajnih istraživačkih grantova od Evropske unije i drugih velikih donatora. Takođe, obrazovni programi u tom slučaju prirodno postaju znatno fleksibilniji i prilagođeniji savremenim tendencijama, što otvara mogućnost za privlačenje ne samo stranih profesora nego i stranih studenata. U eri ograničenih platežnih mogućnosti država, ovakav pristup orijentisan na dugoročni razvoj reputacije praktično je jedino održiv. Institucije koje mu se ne prilagode sve više će gubiti korak sa regionalnim i svetskim okruženjem. Razume se, da bi ovakav alternativni sistem počeo da funkcioniše potrebno je otvaranje domaćih univerziteta, kako za strane predavače (što bi trebalo da podrazumeva mogućnost predavanja na engleskom jeziku), tako i pomoću podsticaja za povratak u zemlju naših ljudi koji doktoriraju i bave se akademskim i istraživačkim radom u inostranstvu. Sadašnji sistem ne podstiče stvaranje programa na engleskom jeziku (usled čega je normalno da strani predavači nisu zainteresovani da dolaze da drže predavanja na našim školama), a zahtevan i skup sistem nostrifikacije stranih diploma znatno umanjuje želju i mogućnosti ljudi koji su završili master ili doktorirali u inostranstvu da se vrate u domaću akademsku zajednicu. 112 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata 7. PREPORUKE U poslednjem odeljku iznosimo nekoliko preporuka za poboljšanje institucionalnog dizajna, što bi podstaklo domaće naučnike i istraživače da postanu međunarodno konkurentniji. Preporuke se odnose na ponderisanje bodova za objavljene naučno-istraživačke radove u domaćim i stranim časopisima, evaluaciju kvaliteta domaćih akademskih časopisa i kriterijume za izbor u nastavna zvanja na univerzitetu.60 a. Ponderi za naučno-istraživačke tekstove i studije Tekstovi objavljeni u prestižnim međunarodnim časopisima moraju da budu vrednovani nekoliko puta više od tekstova objavljenih u prestižnim domaćim časopisima. Istraživači treba da budu podstaknuti komparativno daleko većom nagradom da pripremaju tekstove za strane časopise. Taj princip treba da ostane na snazi sve dok većina domaćih časopisa znatno ne unapredi kvalitet (videti 4. i 5. ovog priloga i pododeljak b.). Otuda predlažemo sledeće pondere za tekstove objavljene u stranim časopisima (u odnosu na kategoriju časopisa M51): Tabela 1: Predlog pondera za tekstove objavljene u stranim časopisima 1. 2. 3. 4. • • • Časopis Prvih 10% sa SSCI liste 11–30% 31–50% Donja polovina SSCI liste Ponder 15 10 5 2 To praktično znači da tekst koji je objavljen u prestižnom časopisu koji se nalazi u prvih 10% SSCI liste treba da bude vrednovan 15 puta više od teksta objavljenog u najprestižnijem domaćem časopisu (M51) koji nosi 3 poena. Konkretno, takav tekst bi nosio 45 poena. Isti ponderi se primenjuju i na druge liste časopisa koji su, u svojim oblastima, ekvivalentni SSCI listi. Međutim, međunarodni časopisi, ma kako imali ugledne izdavače, koji nisu ni na kojoj od tih lista dobijaju ponder 2. Kategoriju M24 treba transformisati u regularnu kategoriju časopisa koja bi vrednovala samo najbolje domaće časopise po objektivnim 60 Ovom prilikom, takođe usled nedostatka vremena i prostora, propuštamo da analiziramo sistem broja poena potrebnih za napredovanje u više zvanje. 113 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji • kriterijumima. Razume se, uvođenjem ovih kriterijuma, ministarstvo se odriče diskrecionog prava da domaćim časopisima dodeljuje ili oduzima kategoriju M24. Vrednost ove kategorije može da ostane 4 poena. Monografije i poglavlja objavljena u studijama i knjigama koji su izdali renomirani međunarodni izdavači takođe treba vrednovati daleko više od knjiga objavljenih za domaće izdavače. Predlažemo sledeće pondere za monografije objavljene u inostranstvu (u odnosu na domaće monografije): Tabela 2: Predlog pondera za monografije objavljene u inostranstvu Knjiga štampana za: vrhunsku izdavačku kuću sve ostale svetske izdavačke kuće regionalne izdavačke kuće • • Monografija 15 10 1 Poglavlje u knjizi 10 5 1 Poglavlje u zborniku radova 3 2 1 Drugim rečima, knjigu objavljenu za prestižne strane izdavače treba vrednovati petnaest puta više od knjiga koje su štampane za ugledne domaće izdavače. Ako domaća monografija (M41) nosi 7 poena, istaknuta monografija međunarodnog značaja (M11) treba da nosi 105 poena. Kako proizilazi iz analize u 4. odeljku, učešće na konferencijama se ne vrednuje kao takvo. Prema tome, kategorija M60 se ukida. Takođe, kako proističe iz analize u 4. odeljku, udžbenik objavljen u Srbiji koji samo prepričava poznato dobija 0 poena. Sa druge strane, ukoliko takav udžbenik ima i originalni naučni doprinos, tretira se kao domaća monografija. Najzad, udžbenici koje objave vrhunske svetske izdavačke kuće tretirali bi se isto kao i odgovarajuće naučne monografije objavljene kod istog izdavača. b. Vrednovanje domaćih časopisa • • Matični odbor za društvene nauke bi trebalo da čine pojedinci koji imaju objavljene tekstove u prestižnim međunarodnim časopisima i/ili monografije objavljene u uglednim međunarodnim izdavačkim kućama, kao i učešće na prestižnim međunarodnim naučnim skupovima. Matični odbor bi trebalo da donese formalne kriterijume na osnovu kojih procenjuje status domaćih časopisa. Kriterijumi takođe treba da budu formalno ponderisani, čime bi se izbeglo nejednako vrednovanje 114 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata • • • • • časopisa u različitim vremenskim periodima. Kriterijumi i ponderi, kao i konkretne evaluacije svakog časopisa trebalo bi da budu javni (tj. dostupni na sajtu ministarstva). Kriterijum redovnosti izlaženja treba da bude apsolutan. Matični odbor uopšte ne treba da razmatra kategorizaciju časopisa koji ne izlazi redovno. Kriterijum broja svezaka godišnje treba ponderisati tako da najviše poena dobija časopis koji izlazi redovno četiri puta godišnje, a najmanje onaj koji izlazi samo jednom godišnje. Listi kriterijuma treba da se pridoda „slepa recenzija”. Ovo bi trebalo da bude kriterijum koji ima najviši ponder, tj. koji nosi najmanje 30% ukupnog broja bodova. Da bi to bilo moguće, redakcije časopisa moraju da Matičnom odboru, zajedno sa primercima časopisa, godišnje dostavljaju slučajno odabrane „slepe recenzije” na uvid. Časopisi koji imaju dve „slepe recenzije” treba da se vrednuju više od časopisa koji imaju jednu „slepu recenziju”, a ovi drugi više od časopisa koji uopšte nemaju „slepe recenzije” (i koji bi za ovu kategoriju trebalo da dobiju 0 poena). Kriterijumima treba da se pridoda odredba po kojoj se više vrednuju časopisi koji sadrže najviše 20% tekstova zaposlenih u kući koja izdaje časopis. Sledstveno tome, domaći časopisi koji objavljuju preko 50% tekstova zaposlenih u kući koja objavljuje časopis treba da dobijaju minimalan broj poena. Domaći časopisi koji objavljuju preko 75% tekstova zaposlenih u kući koja objavljuje časopis treba da za tu kategoriju dobiju 0 poena. Predlažemo sledeće pondere za kategorizaciju domaćih časopisa: Tabela 3: Predlog pondera za kategorizaciju domaćih časopisa Kriterijum 1. Redovnost izlaženja 2. „Slepa recenzija” 3. Broj svezaka godišnje Ponder Ponderisan broj poena -- -- 30% 15% a) 2 recenzije: 1 b) 1 recenzija: 0,5 c) 0 recenzija: 0 a) četiri sveske: 1 b) tri sveske: 0,7 c) dve sveske: 0,5 d) jedna sveska: 0,25 115 Maksimalan broj poena -3 1,5 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Kriterijum Ponder 4. Sastav redakcije 10% 5. Otvorenost časopisa 15% 6. Strani autori 10% 7. Tekstovi na engleskom 20% Ukupno • • 100% Maksimalan broj poena a) više od tri člana van Srbije: 1 1 b) jedan član van Srbije: 0,5 c) bez članova van Srbije: 0,1 a) do 25% iz matične kuće: 1 1,5 b) do 50% iz matične kuće: 0,75 c) do 75% iz matične kuće: 0,5 d) preko 75% iz matične kuće: 0,25 a) više od 50% stranih autora: 1 1 b) više od 25% stranih autora: 0,5 c) manje od 25% stranih autora: 0,25 d) bez stranih autora: 0 a) više od 50% tekstova: 1 2 b) više od 25% tekstova: 0,5 c) manje od 25% tekstova: 0,25 d) bez tekstova: 0 10 Ponderisan broj poena Pošto bi ovim bodovnikom bio izmenjen kvantitativan iskaz vrednosti časopisa, trebalo bi promeniti i broj poena koji nosi svaka kategorija. Kategorizacija bi u skladu s tim mogla da izgleda ovako: M24: 7,5–10 naših bodova M51: 5–7,4 naših bodova M52: 2,5–4,9 naših bodova M53: 1–2,4 naša boda Pri tome, predlažemo da se ostavi isti broj bodova kao i do sad za različite kategorije (drugim rečima, naši bodovi služe da se odredi mapiranje časopisa po kategorijama, ali ne i sam broj bodova koji časopis određene kategorije nosi). Drugim rečima, časopis M24 nosio bi i dalje 4 boda, časopis M51 kategorije imao bi 3 boda itd. c. Izbor u nastavna zvanja • U cilju daljeg unapređenja društvenih nauka u Srbiji, svuda gde je to moguće, to jest svuda gde postoji otvoreno međunarodno tržište 116 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata • • akademskog rada (videti 6. odeljak ovoga priloga), potrebno je otvoriti naše fakultete i naučne institute prema tom tržištu. Drugim rečima, potrebno je da konkursi za akademske i naučne pozicije budu konkursi za najbolje i najkvalifikovanije (koji žele da rade za platu koja se može ponuditi u Srbiji), a ne za unapred odabrane kandidate. To treba da važi kao princip za izbor u svako zvanje. Da bi se to obezbedilo, potrebno je da obaveštenja o konkursima za pozicije budu poslate na odgovarajuće međunarodne internet forume i sajtove (pored odgovarajućih domaćih), kao i da se, prema mogućnostima, nastupa na međunarodnim konferencijama tržišta akademskog rada (opisanim u 6. odeljku). Potrebno je, takođe, bez odlaganja ukinuti arhaičnu proceduru zaštite monopolskih pozicija srpskih univerziteta – nostrifikaciju. Takođe, potrebno je otvoriti, gde god je to moguće, nastavu na engleskom, čime bi se omogućilo da strani profesori i studenti mogu da učestvuju u obrazovnom procesu u Srbiji. To je od velikog značaja ako imamo u vidu da sve veći broj naših studenata i naučnika odlazi u inostranstvo. Ovim merama donekle bi se popravila neravnoteža koja u tom smislu postoji. Zvanje asistenta potrebno je ukinuti i gde god je moguće preći na moderni sistem u kome doktorski studenti obavljaju funkcije koje sada kod nas obavljaju asistenti. U tom sistemu, doktorandi tipično nisu zaposleni u punom radnom vremenu na fakultetima. Oni imaju prvenstvenu obavezu da polažu ispite na doktorskim studijama i rade na istraživanjima. Pored toga, ukoliko dobijaju stipendiju od fakulteta, oni drže vežbe ili pomažu u istraživanju nekom profesoru. Taj sistem sprečava da se asistent posle odbrane doktorata postavi kao monopolista na radno mesto. Umesto toga, u modernom akademskom sistemu, doktorandi moraju da traže posao na nekom drugom fakultetu ili univerzitetu u periodu od bar četiri godine. Potrebno je, naime, preseći „incestnu” vezu između doktoranda i mentora kako bi se obezbedila puna objektivnost prilikom zapošljavanja. To stvara potrebu da se temeljno reformišu doktorske studije u Srbiji. Prihvatajući da, u onim oblastima nauke gde za to postoji tržište, doktorske studije stvaraju kadar koji mora da se pokaže na svetskom akademskom tržištu, od ogromnog je značaja da se doktorske studije dignu na nivo koji bi im to omogućio. U tom smislu, zbog ozbiljnog manjka kadra, predlažemo da doktorske studije iz ekonomije, politikologije, sociologije i drugih društvenih nauka za koje postoji 117 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji • • • otvoreno tržište rada, budu svakako na engleskom jeziku (to je praktično standard svuda u svetu), te da se rade po sadržajima koji su jasno definisani i opšte prihvaćeni na vodećim svetskim programima. Iz razumljivih razloga, broj takvih programa morao bi biti mnogo manji nego do sada, što bi značilo da Srbija ima, recimo, jedne doktorske studije iz ekonomije (sa učešćem vodećih domaćih i stranih ekonomista, bez obzira na instituciju na kojoj su zaposleni). Takve doktorske studije morale bi da obezbede, takođe, i redovne istraživačke seminare međunarodnog kvaliteta. Takav pristup doktorskim studijama integrisao bi oskudne istraživačke resurse u Srbiji, povezao bi nas sa inostranstvom, i znatno bi podigao kvalitet i smanjio hiperprodukciju doktora nauka sumnjivog kvaliteta. Rezultat izrade teze posle takvog programa treba da budu 2 do 3 rada koji po kvalitetu mogu da budu objavljeni u vrhunskim svetskim časopisima. Univerziteti bi zapošljavali sa punim radnim vremenom počevši od akademskog zvanja docenta pa naviše, na osnovu međunarodnih konkursa. Da bi bili promovisani u viši stepen, kao i do sada, naučni radnici bi morali da sakupe određeni broj poena. Iz načina bodovanja koji smo predložili, prelazak iz zvanja docenta u zvanje vanrednog profesora bio bi omogućen, recimo, ukoliko kandidat objavi jedan vrhunski međunarodni naučni rad u kategoriji u prvih 10% na SSCI listi, ili sakupi bodove na drugi način ekvivalentno tome (uz odgovarajuću obavezu da publikuje bar jedan rad u SSCI časopisu ili časopisu na ekvivalentnoj listi). Pri tome, treba ukinuti obavezno čekanje od pet godina ukoliko kandidat sakupi dovoljno poena za unapređenje. Naime, procedura za unapređenje bi trebalo da se pokrene čim kandidat stekne uslove za to. Za promovisanje iz vanrednog u redovnog profesora od kandidata bi trebalo očekivati da u odgovarajućem periodu sakupi bodove koji odgovaraju još jednom vrhunskom radu na SSCI listi (u prvih 10%), te da ima svakako objavljen bar jedan rad u kategoriji 10% do 30% na SSCI listi. Svakih pet godina od redovnog profesora bi trebalo da se zahteva da objavljuje bar jedan rad na SSCI listi u kategoriji 30% do 50% ili bolje, te da mu se, ukoliko to ne ispuni, sve više povećavaju predavačke obaveze (bez dodatne naknade). Ukoliko u petogodišnjem periodu objavi rad u prvih 10% na SSCI listi, smanjile bi mu se predavačke obaveze, uz zadržavanje iste plate. Generalno, način formiranja plate na ekonomskim i srodnim fakultetima mora se potpuno promeniti. Potrebno je da se, pored 118 Pitanja vrednovanja naučnih rezultata • • predavanja i vežbi, bar podjednako vrednuju i naučni rezultati. To trenutno uopšte nije slučaj. U tom slučaju, oni profesori koji pokazuju veće rezultate u istraživanju imali bi manje da predaju, a više vremena da istražuju. Sa druge strane, oni profesori koji nisu dovoljno skloni istraživanjima morali bi, za isti novac, da predaju više. Ovakav sistem zapravo već postoji u vidu kategorija naučnih istraživača (A1–A6) koje istraživači i nastavnici dobijaju za projekte kojima konkurišu kod ministarstva. Naše mišljenje je da bi novčani raspon između kategorija A1 i A6 trebalo još više uvećati, čime bi se nedvosmisleno dalo do znanja da se istraživanje isplati i nagrađuje. Da bi sve to bilo moguće neophodno je ukinuti praksu biranja na predmet, i uspostaviti samo praksu biranja u široke naučne oblasti.61 Recimo, ekonomisti bi morali da budu spremni da predaju bilo koji predmet na prvoj ili drugoj godini ekonomije, kao i sve predmete iz šire naučne oblasti na koju su birani. To bi imalo puno pozitivnih efekata. Prvo, na taj način bi se sprečila monopolizacija predavačkih pozicija na državnim školama. Drugo, svi bi bili prinuđeni da relativno često spremaju nove predmete, što bi znatno povećalo nivo znanja na fakultetima i smanjilo intelektualno mrtvilo na univerzitetima. Treće, postojala bi mnogo veća fleksibilnost oko osavremenjivanja nastavnih planova i programa. Naime, po postojećem sistemu veliki broj pokušaja da se nastavni programi osavremene i prilagode potrebama vremena razbija se o stenu monopolskih pozicija predavača koji žele da „njihov” predmet (i njihova pozicija na predmetu) ostanu netaknuti. Najzad, bilo bi manje otpora protoku ljudi, pošto niko ne bi imao monopol u vezi sa time toga šta se i koliko predaje i ko ga predaje. Još jedan element bitno bi potencijalno doprineo poboljšanju situacije. Naime, potrebno je omogućiti da naučni radnici iz instituta mogu da, bez problema, predaju na studijskim programima na univerzitetu. Na taj način dodatno bi se proširio skup potencijalnih predavača, nauka bi se dovela u čvršću vezu sa obrazovanjem, a monopolske pozicije, ta rak-rana kvaliteta i reformi, dodatno potkopale. 61 Biranje u šire oblasti je i sada formalno slučaj u Srbiji. Ipak, u praksi se pojedinci biraju za pojedinačne kurseve i na njima ostaju da predaju do penzije. 119 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Mada je jasno da bi, inicijalno, sprovođenje ovih mera bilo bolno za neke od privilegovanih profesora, smatramo da je, zapravo, i za njihovu dobrobit veoma važno da se Srbija što pre prilagodi promenama koje zahvataju sve brže čitav akademski i naučni svet. Ukoliko se ništa ne preduzme, uskoro će biti kasno. Uz otvaranje granica, izgubićemo praktično sve dobre studente i predavače, a nove nećemo dobijati. Ni mnogo veće zemlje od naše takav udarac ne bi mogle da podnesu. Vreme je, i to krajnje, za radikalne rezove. 120 POLOŽAJ MLADIH ISTRAŽIVAČA U SRBIJI 2012. Dubravka Valić Nedeljković, Filozofski fakultet u Novom Sadu Marko Kmezić, Pravni fakultet u Gracu SAŽETAK Mladih istraživača je nedovoljno u oblasti društvenih nauka i njihov status nije adekvatan njihovom značaju. Prema istraživanju realizovanom u okviru projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka u Srbiji, mlade istraživače karakteriše nizak nivo naučne aktivnosti, po svim kriterijumima koji su korišćeni (nivo publikovanja, učešće na naučnim konferencijama, učešće u naučno-istraživačkim projektima, studijski boravci). Opterećenje mladih zaposlenih u nastavi i nauci na univerzitetu je veliko, previše je njihovog nevidljivog rada. Malo se njima bave mentori i univerzitet generalno. Primarni socio-ekonomski položaj je zadovoljavajući, ali im ne ostavlja dovoljno prostora za odlaske na specijalističke studije u inostranstvo i uopšte za usavršavanje, a u ekonomski devastiranoj zemlji gotovo je nemoguće podići kredit za obrazovanje u inostranstvu. Kriterijumi za reizbore i izbore su previsoki za i tako izuzetno opterećene mlade zaposlene na univerzitetu. 1. UVOD Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije raspolaže sa podatkom da je u ovom ciklusu (2010–2014) na istraživački projektima angažovano oko 3.000 mladih koji imaju do 30 godina. Ovaj podatak se odnosi na sve projekte osnovnih istraživanja, tehnološkog razvoja i integralnih interdisciplinarnih istraživanja. Od navedenog broja, 217 mladih je angažovano na projektima u društvenim naukama i 151 u integralnoj oblasti unapređenja donošenja državnih odluka. U okviru istraživanja „Kapaciteti, prakse i problemi istraživača u oblasti društvenih nauka”, koje su realizovali prof. dr Mina Petrović i dr Predrag Cvetičanin u okviru projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka u Srbiji, upitnik je ispunilo ukupno 626 ispitanika, od čega 81 ispitanik starosti do 30 godina (ili 13,6% uzorka). Među 121 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji njima je bilo 60,5% žena i 38,2% muškaraca. Od dobijenih rezultata izdvajamo nekoliko najznačajnijih. Među istraživačima mlađim od 30 godina veoma mali broj (ispod 10%) pripada grupama koje karakteriše visok ili izuzetno visok nivo publikovanja. Od ispitanika je traženo da navedu poslednja dva rada koje su objavili u domaćim naučnim časopisima, časopisima koji izlaze u regionu jugoistočne Evrope i inostranim časopisima (izvan neposrednog okruženja), kao i da daju podatke o poslednjim monografijama/poglavljima u monografijama koje su objavili kod izdavača u Srbiji, jugoistočnoj Evropi (JIE) i svetu. U odnosu na nivo publikovanja ispitanici su razvrstani u četiri grupe (ne praveći razliku između toga, gde su i koji radovi objavljeni): one koje karakteriše nizak nivo publikovanja (1–2 publikovana rada); prosečan nivou publikovanja (3–4 objavljena rada); visok nivo publikovanja (5–6 objavljenih naučnih radova) i izuzetno visok nivo publikovanja (7–9 objavljenih radova). Kao što se može videti u Tabeli 1, više od polovine mladih istraživača ostaje na prosečnom nivou publikovanja, a znatan broj njih je tokom svoje naučno-istraživačke karijere objavio samo jedan ili dva rada i to uglavnom u Srbiji. Tabela 1: Ispitanici mlađi od 30 godina i grupe prema nivou publikovanja Nizak nivo publikovanja Prosecan nivo publikovanja Visok nivo publikovanja Izuzetno visok stepen publikovanja Ukupno Broj ispitanika 32 42 6 1 81 Valid % 39,5% 51,9% 7,4% 1,2% 100,0% Klaster analiza je među istraživačima mlađim od 30 godina izdvojila dve grupe. U prvom klasteru se nalaze mladi istraživači koji su, osim u domaćim časopisima, objavljivali radove i u naučnim časopisima u regionu jugoistočne Evrope i monografije/poglavlja kod domaćih izdavača. U drugom (većinskom) klasteru su grupisani ispitanici koji su naučne radove objavljivali isključivo u domaćim naučnim časopisima, odnosno kod domaćih izdavača. Na primer, samo 6 mladih istraživača je objavilo monografiju ili poglavlje u inostranstvu, od toga 3 u regionu jugoistočne Evrope i još 3 i u ovom regionu i izvan njega. Što se tiče učešća na naučnim konferencijama, skoro 10% anketiranih mladih istraživača nije učestvovalo ni na jednoj konferenciji, a njih 16% je 122 Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012. učestvovalo na konferencijama na sva tri nivoa (domaće konferencije, konferencije u regionu jugoistočne Evrope i u zemljama izvan ovog regiona). U poređenju sa drugim starosnim grupama, samo grupa najstarijih (od 61 do 70 godina) beleži ovako nizak nivo prezentovanja vlastitih radova na naučnim skupovima. Tabela 2: Ispitanici mlađi od 30 godina i učešće na naučnim konferencijama Broj ispitanika 8 32 28 13 81 Nisu učestvovali na konferencijama Učestvovali na jednoj konferenciji Učestvovali na dve konferencije Učestvovali na tri konferencije Ukupno Valid % 9,9% 39,5% 34,6% 16,0% 100,0% U Tabeli 3 se može videti kako se menja odnos onih koji su učestvovali na konferencijama i onih koji na njima nisu učestvovali, u zavisnosti od mesta održavanja konferencije/nivoa konferencije. Tabela 3: Učešće na naučnim konferencijama ispitanika mlađih od 30 godina Nisu učestvovali Učestvovali Ukupno U Srbiji 13 (16.0%) 68 (84,0%) 81 (100%) U JIE 44 (54,3%) 37 (45,7%) 81 (100%) U svetu 59 (72,8%) 22 (27,2%) 81 (100%) Mladi ispitanici, takođe, u poređenju sa svim drugim starosnim grupama, imaju najniži procenat učešća u naučnim projektima. Ako je to, zbog propozicija Ministarstva nauke, gotovo ugrađeno u model projekata koje ovo ministarstvo podržava, ne vidi se razlog da se to isto, u još većoj meri, ponavlja i kod projekata koje finansiraju drugi naručioci/donatori. Tabela 4: Učešće u naučnim projektima ispitanika mlađih od 30 godina Nisu učestvovali Učestvovali u jednom projektu Učestvovali u dva projekta Ukupno Ministarstvo nauke 19 (23,5%) 34 (42,0%) 28 (34,6%) 81 (100%) 123 Drugi naručioci/finansijeri 58 (71,6%) 9 (11,1%) 14 (17,3%) 81 (100%) Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Među ispitanicima mlađim od 30 godina, samo je troje bilo na studijskim boravcima van zemlje, a niko nije imao priliku da dva puta boravi u inostranstvu na stručnom usavršavanju. Ako se imaju u vidu svi ovi pokazatelji, onda nije čudno da samo jedan ispitanik mlađi od 30 godina ima izuzetno visok stepen naučne aktivnosti, a da je procenat onih koje karakteriše nizak nivo naučne aktivnosti skoro tri puta veći od udela istraživača mlađih od 30 godina među anketiranima. U celini gledano, u odnosu na sve druge starosne grupe, mladi istraživači pokazuju najniži stepen naučne aktivnosti, što je trend upravo obrnut od onoga koji bi se mogao očekivati (videti Tabelu 5). Tabela 5: Nivo naučne aktivnosti i starosne grupe ispitanika Od 18 do 30 godina Od 31 do 40 godina Od 41 do 50 godina Od 51 do 60 godina Od 61 do 70 godina Ukupno Grupe ispitanika prema naučnoj aktivnosti Nizak nivo naučne Prosečan nivo Visok nivo Izuzetno visok nivo naučne aktivnosti aktivnosti naučne aktivnosti naučne aktivnosti 39 (48,1%) 29 (35,8%) 12 (14,8%) 1 (1,2%) 33,1% 15,3% 6,4% 1,0% Ukupno 81 (100%) 13,6% 46 (21,6%) 39,0% 73 (34,3%) 38,4% 71 (33,3%) 38,0% 23 (10,8%) 23,0% 213 (100,0%) 35,8% 12 (9,2%) 10,2% 36 (27,7%) 18,9% 51 (39,2%) 27,3% 31 (23,8%) 31,0% 130 (100,0%) 21,8% 12 (10,7%) 10,2% 34 (30,4%) 17,9% 36 (32,1%) 19,3% 30 (26,8%) 30,0% 112 (100,0%) 18,8% 9 (15,3%) 7,6% 18 (30,5%) 9,5% 17 (28,8%) 9,1% 15 (25,4%) 15,0% 59 (100,0%) 9,9% 118 (19,8%) 100,0% 190 (31,9%) 100,0% 187 (31,4%) 100,0% 100 (16,8%) 100,0% 595 (100,0%) 100,0% Nešto bolja situacija je u domenu veština neophodnih za naučni rad u savremenom svetu – obučenosti za rad sa kompjuterskim programima i vladanja stranim jezicima. Svi mladi istraživači rade u programu MS Word, u programu MS PowerPoint radi 95% njih, a u MS Excel-u 90% mladih istraživača. Izuzev za MS Word, procenat obučenih za rad u preostalim MS programima u čitavom uzorku kreće se oko 70%. Slično tome, obučenost za rad sa programima za statističku 124 Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012. obradu podataka (SPSS i Statistica) nešto je viša među mlađim istraživačima. I na kraju, među mladim istraživačima nema onih koji ne znaju engleski jezik, a procenat onih koji se njime služe na osnovnom nivou se kreće oko 1%. U čitavom uzorku, međutim, procenat onih koji ne znaju engleski jezik se kreće oko 10%, čemu treba dodati još oko 10% onih čije je znanje na elementarnom nivou. I u slučaju nemačkog i francuskog jezika jedna trećina mladih istraživača se njima služi, dok u čitavom uzorku jedna četvrtina vlada ovim jezicima (na različitim nivoima znanja). Naša pretpostavka vezana za nizak nivo naučnih aktivnosti ispitanika mlađih od 30 godina (od kojih, u uzorku istraživanja, 70% radi na fakultetima) jeste da su njima kao osnovne nametnute obrazovne aktivnosti i da, pošto veoma često drže veliki broj predmeta (koji se još svake godine menjaju), imaju malo vremena da posvete nauci, a malo moći u institucijama u kojima rade da promene situaciju u kojoj se nalaze i prioritete u vlastitom delovanju. Drugi izvor podataka koji smo koristili bila je „Anketa o stanju na doktorskim studijama u Republici Srbiji”, koju je realizovalo udruženje studenata doktorskih studija i mladih istraživača Srbije (Doktoranti Srbije) tokom 2011. godine. Jedna od podsticajnih mera za razvoj naučnog podmlatka Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije bila je da se pri ocenjivanju podnesenih projekata na konkursu za ciklus 2010–2014 posebno vrednuje uključivanje mladih istraživača. U tu grupu se svrstavaju i studenti doktorskih studija. Udruženje studenata doktorskih studija i mladih istraživača Srbije (Doktoranti Srbije) tokom 2011. godine sprovelo je „Anketu o stanju na doktorskim studijama u Republici Srbiji”. Anketu je popunilo 577 studenata doktorskih studija, što po grubim procenama čini oko 10% od ukupnog broja studenata koji se u ovom trenutku školuju na doktorskim studijama u Srbiji. Rezultati ankete se mogu pogledati na adresi: http://doktoranti.org.rs/?p=205. Podaci koji slede navedeni su iz tog izveštaja. „Već hronični problemi: problem sa nedostatkom dovoljnog broja kvalitetnih mentora, nerešeno pitanje finansiranja doktorskih studija u Srbiji, nemogućnost dobijanja adekvatne zdravstvene zaštite, jer je većina doktoranata starija od 26. godina, te nemaju pravo na lekarske usluge u studentskim ambulantama, nizak kvalitet predavanja na doktorskim studijama. 125 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Pored pitanja vezanih za doktorske studije doktorantima su postavljena i pitanja da li postoji perspektiva za mlade naučnike u Srbiji, da li planiraju da napuste Srbiju i zašto, da li imaju zaposlenja i ako ga nemaju da li misle da će uspeti da se zaposle posle studija. Rezultati ovih odgovora su veoma poražavajući. Više od 64% doktoranada smatra da nema perspektive u Srbiji. Više od 36% ozbiljno planira da napusti Srbiju. Skoro polovina anketiranih nema posao i smatra da će ga teško i pronaći. Ako se realno pogleda trenutna situacija na tržištu rada u Srbiji, danas sem državnih univerziteta i instituta doktori nauka u znatnijem broju rade još jedino na privatnim univerzitetima i fakultetima, a i to tržište je već zasićeno. Uvidom u rezultate ankete koju su popunjavali sadašnji doktorandi, može se zaključiti da su i oni u potpunosti svesni trenutne situacije u Republici Srbiji. Nažalost, sve gore navedeno će Srbiju ponovo svrstati u svetski vrh po odlivu mozgova; trenutno se nalazimo na 139. mestu od ukupno 142 analizirane države u Svetskom indeksu kompetitivnosti.” Osim navedenog, i druga istraživanja ukazuju na to da okruženje za naučno istraživački rad, kao i za pripremu na doktorskim studijama za istraživački i akademski rad nije naklonjeno mladim naučnicima. Jedno od njih je i fokus grupa koja je održana 2012. na Univerzitetu u Novom Sadu, u kojoj su učestvovali i mladi istraživači iz Novog Sada i Niša, kako sa državnih tako i sa privatnih fakulteta. Iako pozvani, mladi istraživači iz Beograda i Kragujevca nisu došli. Rezultati su grupisani u sledeća poglavlja: Socio-ekonomski položaj mladih istraživača, Opterećenje mladih istraživača u nastavi i nauci, Vrednovanje naučnog rada mladih istraživača i Preporuke koje se odnose na svako od poglavlja. 2. SOCIO-EKONOMSKI POLOŽAJ I OPTEREĆENJE MLADIH ISTRAŽIVAČA Finansijska situacija mladih istraživača zaposlenih na univerzitetima i institutima je takva da omogućava pristojan život u poređenju sa opštom situacijom u zemlji, koju već godinama pogađa ekonomska kriza, što za rezultat ima smanjenje ličnih primanja, ali i otpuštanja, posebno onih koji su poslednji u nizu novih zapošljavanja. Međutim, iako su primanja stabilna i relativno zadovoljavajuća, ona mladima ne omogućavaju i ulaganje u dalje studije, dalje usavršavanje, odlaske na konferencije, studijske boravke u inostranstvu, plaćanje prevođenja tekstova za objavljivanje u prestižnijim časopisima u svetu i sl. Sredstva u iznosu do 300 evra koje dodeljuju ministarstvo ili fakulteti, nisu dovoljna za odlaske na radionice i na konferencije, te mladi istraživači često sami finansiraju svoje usavršavanje. Posebno u slučaju kada asistenti nisu na 126 Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012. doktorskim studijama na svojim matičnim institucijama, postoji čak i problem finansiranja studija i naučnog istraživanja potrebnog za disertaciju, ukoliko doktorandi nisu uključeni u projekat koji finansira ministarstvo, što je čest slučaj. Sa istim problemom se susreću i mladi istraživači zaposleni u naučnim institutima. Na doktorskim studijama opterećenje za mlade predstavlja i polaganje obimnih ispita tokom ovih studija, koji često se nisu u funkciji samog doktorskog rada. Opterećenja za mlade docente predstavlja i pisanje skripata, odnosno udžbenika koji se potom nigde ne vrednuje, a iziskuje mnogo vremena i visoku ekspertizu. Doktorska disertacija u koju su uložili i nekoliko godina predanog rada kada se objavi kao knjiga ne boduje se uopšte, pa se većina odlučuje da taj veliki rad ne objavi kao monografiju, već ga rasparčava na više pojedinačnih tekstova za časopise, čime se gubi značajan doprinos u negovanju domaćih autora naučnih publikacija. U pojedinim oblastima koje imaju i praktične predmete (poput novinarstva, umetnosti) od asistenata se očekuje i da prate profesiju i u njoj aktivno učestvuju. Tačnije, da se angažuju u, na primer, medijskoj industriji kao novinari i autori zapaženih medijskih sadržaja, koji na festivalima zauzimaju visoka mesta u konkurenciji sa onima kojima je rad u medijima profesija. Osim opterećenja u nastavi i nauci, mladi istraživači često obavljaju i administrativno-tehničke poslove pisanja i implementacije naučno-istraživačkih projekata, organizuju konferencije, organizuju štampanje publikacija za odsek, organizuju prijemne ispite i sl. Univerzitetska nastava se u glavnom fokusira na „generalno obrazovanje” i na teoretski pristup visokom obrazovanju. Savlađivanje veština akademskog pisanja, metoda i metodologija istraživanja, pisanja predloga projekata i izvođenja nastave zapostavljena su na račun učenja apstraktnih teorija, često neprimenljivih u praksi. Istovremeno, mladi istraživači su u dobi kada bi trebalo da zasnuju porodicu. Istraživačice su posebno uvek u dilemi da li da nastave sa naučnom karijerom ili da se opredele za pauziranje od nekoliko godina da bi zasnovale 127 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji porodicu, pri čemu im se taj prekid u naučno-istraživačkom radu negativno vrednuje kod izbora. Signifikantno je da je na okruglom stolu na kojem se raspravljalo o položaju mladih istraživača zaposlenih na univerzitetu, samo jedna šestina navela da ima dete. Niko nije imao dvoje dece. 3. VREDNOVANJE NAUČNOG RADA MLADIH ISTRAŽIVAČA Da bi mogli da odbrane doktorsku disertaciju, mladi istraživači imaju izuzetno visoko postavljene kriterijume, koji zahtevaju da među objavljenim radovima bude i jedan u časopisu na SSCI listi. Ovi kriterijumi su nerealno visoki i za oblast društvenih i humanističkih nauka u celini gotovo neostvarivi, posebno za mlade istraživače u ovim oblastima. Osim kontekstualnih prepreka (zemlja iz koje rad dolazi – Srbija, ideološki kontekst, jezička ograničenja) i tempa rada redakcija međunarodnih časopisa, u kojima se za objavljivanje čeka minimalno godinu dana, postavlja se pitanje usklađenosti zahteva za objavljivanjem rada na SSCI listi sa dinamikom pisanja doktorskog rada i rokovima za završetak studija i izbora u zvanje. Pojedine oblasti se izučavaju samo u Srbiji i stoga su mogućnosti objavljivanja i učešća na konferencijama znatno sužene. Posebno za mlade istraživače koji se bave teorijskim istraživanjima, SSCI časopisi su gotovo nedostižni. Za terenska istraživanja u društvenim i humanističkim naukama, koja bi mogla biti primamljiva međunarodnim časopisima, ne postoji dovoljno sredstava, tako da mladi istraživači dele sudbinu starijih kolega, s tim što je njima finansijski još teže da uglavnom sami finansiraju ova istraživanja, što ne može da traje predugo, niti uzorak može da bude naročito obiman. Istovremeno, to sve utiče na pitanje da li će ući u konkurenciju za objavljivanje. U pojedinim užim naučnim oblastima redovno izlazi malo, ne samo domaćih, već i međunarodnih časopisa. Na objavljivanje rada čeka se dugo, a ono zavisi ne samo od kvaliteta rada već i od uredničkog lobija, a u društvenim naukama i od političke/ideološke preferencije recenzenata i uredničkog menadžmenta. Istovremeno, za mlade istraživače je teže jer oni imaju i ograničavajuću okolnost u tome što još nisu afirmisani. 128 Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012. U prošlosti se pokazalo da i činjenica da je časopis na SSCI listi nije garant njegovog kvaliteta. Stoga mladi istraživači postavljaju pitanje da li treba objavljivati po svaku cenu u međunarodnim časopisima, čiji je uticaj na našu društvenu praksu minimalan, ili se pojavljivati u relevantnim domaćim časopisima, iako su vrednovani niže, ali sticati status i ugled u domaćoj naučno-istraživačkoj javnosti. Trebalo bi imati u vidu i to da pojedini renomirani časopisi nisu referencirani u SSCI listama. Te je to još jedna dilema za mlade istraživače kada je reč o objavljivanju naučnih radova. Da li ponuditi rad renomiranom ili časopisu koji ti donosi bodove? Mladi istraživači su, takođe, suočeni sa nekonzistentnom i netransparentnom politikom vrednovanja naučnih rezultata (promenljiva politika samih časopisa, promenljive odluke matičnih odbora, koje se donose na godišnjem nivou, promenljivi kriterijumi vrednovanja). Često se u toku reizbornog ciklusa menjaju uslovi za izbor u isto ili više zvanje. U međunarodnoj konkurenciji mladi istraživači su osuđeni na balkanologiju, to jest samo na ona pitanja koja se usko tiču društveno-političkih problema Balkana, pošto globalna naučna zajednica to vidi kao jedini mogući naučni doprinos sa ovih prostora. Društvene i humanističke nauke bave se istraživanjima koja mogu da utiču na formulisanje javnih politika, i zato je podjednako važno da se oni svojim radovima obraćaju publici u zemlji koja će ih čitati i, ako ih prepozna kao validna, na osnovu njih menjati ili poboljšavati dnevnu praksu. Valja imati u vidu i to da, na primer, način međunarodnog referenciranja nije usklađen sa postojećim praksama u pojedinim disciplinama (na primer, istoriji) te su to dodatni problemi mladih istraživača. Zbornici radova veoma značajni za društvene i humanističke nauke nisu adekvatno vrednovani. Često su neopravdano potcenjeni, a to je prostor gde bi i mladi istraživači mogli da se afirmišu. Osim toga, i časopisi iz neposrednog okruženja nisu kod nas prepoznati na adekvatan način. Nekada je veći „impakt“ objaviti tekst u njima jer sa zemljama okruženja delimo iste kontekstualnosti (istoriju, kulturu, društveno-političku129 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji ekonomsku situaciju), pa je i „impakt“ objavljenog rada veći, kao i moguća citatnost. Sadašnjim načinom vrednovanja rezultata naučno-istraživačkog rada ne podstiče se pisanje monografija i ozbiljnih analitičkih i teorijskih dela. Prvo, zato što za to nemaju interes izdavači, a drugo, zato što se insistira na visokom broju autocitata. Stoga ne samo mladi istraživači već i oni stariji, nisu stimulisani da se upuštaju u „otvaranje novih naučno-istraživačkih polja”, već sebe ograničavaju na oblast u kojoj su već ostvarili određen broj „bodova” da ne bi izgubili vreme u prikupljanju „emova” za izbore. Potencijalni problem postoji i prilikom usaglašavanja zahteva mentora na tezi i internih mentora u institutima, što otežava i produžava rad na tezi mladim istraživačima iz instituta. Često neopravdano predugo traje proces od završetka teze do odbrane. Teško se sastavljaju komisije i put koji treba da prođe referat o podobnosti teze i kandidata i samog teksta rada za odbranu je previše komplikovan, predug i uključuje jako puno spoljnih faktora, kao što je, na primer, retko držanje sednica na kojima se teze prihvataju. 4. PRIZNAVANJE STRANIH VISOKOŠKOLSKIH ISPRAVA Nakon stečenog visokog obrazovanja u inostranstvu, mladi stručnjaci se po povratku u zemlju suočavaju sa dugotrajnom i skupom procedurom priznavanja stranih diploma. Nostrifikacija strane visokoškolske isprave jeste postupak kojim se imaocu te isprave utvrđuje pravo u pogledu nastavka obrazovanja, odnosno u pogledu zapošljavanja. Postupak priznavanja sprovodi se u skladu sa odredbama Zakona o visokom obrazovanju, ukoliko međunarodnim ugovorom nije predviđeno drugačije. U postupku priznavanja radi nastavka obrazovanja u sistemu visokog obrazovanja, imaocu strane visokoškolske isprave utvrđuje se pravo na nastavak započetog visokog obrazovanja, odnosno pravo na uključivanje u nivoe visokog obrazovanja, dok se u postupku priznavanja radi zapošljavanja imaocu strane visokoškolske isprave utvrđuje vrsta i nivo studija, kao i stručni, akademski, odnosno naučni naziv. Ovakva javna isprava proizvodi isto pravno dejstvo kao javna isprava izdata na teritoriji Republike Srbije. Za postupak priznanja u Srbiji nadležne su odgovarajuće visokoškolske ustanove. Osim različitosti u proceduri i načinu utvrđivanja procesa priznavanja, glavni problem ovakvog rešenja je u činjenici da univerziteti različitim tempom ostvaruju proces priznavanja. Rezultati projekta Od politika do praksi „priliva 130 Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012. mozgova” – širenje najboljih institucionalnih praksi u regionu Zapadnog Balkana, koji sprovodi Grupa 484 ukazuju na to da proces nostrifikacije traje od 2 meseca pa čak i do godinu dana. Konačno, naknada koju podnosilac zahteva plaća iznosi od 200 do čak 1000 evra, zavisno od institucije koja sprovodi proces nostrifikacije i nivoa stečenog znanja. Poređenja radi, naknada za nostrifikaciju strane diplome u Republici Hrvatskoj iznosi svega 65 evra. U cilju pojednostavljenja prakse priznavanja diploma Savet Evrope je 1997. godine usvojio Konvenciju o priznavanju visokoškolskih kvalifikacija u evropskoj regiji (Lisabonsku Konvenciju o priznavanju kvalifikacija), koja je stupila na snagu februara 1999. godine. U postupku priznavanja strane visokoškolske isprave Konvencija predviđa uzimanje u obzir sistema obrazovanja u zemlji u kojoj je stečena strana visokoškolska isprava, studijski program, uslove upisa na studijski program, prava koja daje visokoškolska isprava u zemlji u kojoj je stečena i druge činjenice značajne za priznavanje strane visokoškolske isprave. Suštinski, Lisabonska konvencija podrazumeva formalno potvrđivanje vrednosti inostrane diplome radi omogućavanja pristupa obrazovanju i/ili zapošljavanju, za razliku od procesa nostrifikacije, koji podrazumeva poređenje nastavnih programa. Za sprovođenje Konvencije i za razvoj politike i prakse za priznavanje kvalifikacija, Savet Evrope osnovao je ENIC – evropsku mrežu nacionalnih informacionih centara o akademskoj mobilnosti i priznavanju kvalifikacija. Premda je Republika Srbija ratifikovala Lisabonsku konvenciju o priznavanju kvalifikacija još 2004. godine, sistem priznavanja i dalje nije sasvim preciziran u odnosu na proces nostrifikacije i ekvivalencije, a nacionalnom ENIC centru dodeljena je informativna funkcija. 5. PREPORUKE ZA BOLJU PRAKSU 5.1. Preporuke za poboljšanje socio-ekonomskog položaja mladih istraživača Neophodno je uspostavljanje celovite sheme finansiranja naučnoistraživačkog rada mladih istraživača, uključujući i pomoć u finansiranju doktorskih studija, i to kako nastave tako i istraživanja, odnosno odlaska na studijske boravke u inostranstvo. 131 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Trebalo bi inicirati na univerzitetima, ali i u institutima, osnivanje kancelarije za projektni menadžment na nivou celog univerziteta ili fakulteta, odnosno instituta sa zadatkom da se redovno prate konkursi za naučno-istraživačke projekte, zatim za menadžment dobijenih projekata, kao i za pronalaženja fondova za profesionalno nadograđivanje, učešće na konferencijama i posete bibliotekama u inostranstvu. Evidentna je potreba za finansijskom podrškom studijskih putovanja mladih istraživača. Učešće na međunarodnim konferencijama ne može da zameni iskustvo stažiranja u nekim kvalitetnim svetskim ustanovama, a konkurisanje za sredstva svake treće godine je premalo, jer je u raskoraku sa izbornim ciklusom mladih istraživača. Mogućnosti saradnje u programima Evropske unije koji se tiču unapređenja nastavno-naučnih planova, nastavne infrastrukture, razmene, studijskih poseta i aktivnosti koje se odnose na profesionalno umrežavanje mladih istraživača, te uključivanje mladih naučnika u nastavni proces na svojim fakultetima, nisu do kraja iskorišćene. U cilju povlačenja što više sredstava iz programa kao što su ERASMUS, ERASMUS MUNDUS, GRUNDTVIG, LINGUA i MINERVA i TEMPUS neophodna je bolja saradnja između nacionalnih TEMPUS kancelarija i instituta koji zapošljavaju mlade istraživače, te i samih mladih istraživača. Takođe potrebni su trening seminari na temu kako objaviti naučne radove u „impact factor“ naučnim publikacijama. 5.2. Vrednovanje ishodišta mladih istraživača u nastavi i nauci Neophodno je pri reizborima i izborima mladih, kao i svih ostalih zaposlenih na univerzitetu, vrednovanje i nastavnog rada u izboru u zvanje. Trebalo bi na adekvatan način prepoznati i vrednovati i udžbenike koji su zaista naučni doprinos. Vrednovanje objavljenih disertacija istraživačkog teksta mladih istraživača. kao prvog ozbiljnog naučno- Vrednovanje postignuća u profesiji (na primer nagrade za novinarske i umetničke radove) iskazano ne samo u kvalitativnim podacima, već i u kvantitativnim bodovima. 132 Položaj mladih istraživača u Srbiji 2012. Jedan od zadataka koji predstoji je i uspostavljanje balansa između zahteva da mladi istraživači-asistenti drže časove vežbi i zahteva za naučno-istraživačkim radom. Osim navedenog, potrebno je i usklađivanje zahteva na doktorskim studijama sa radnim opterećenjem u nastavi i naučno-istraživačkom radu. Neoslanjanje odseka/katedri isključivo na magistrante i doktorande za pomoć u nastavi (držanje vežbi i radionica), već stalno angažovanje asistenata i saradnika u nastavi, jer to omogućava istraživački kontinuitet i razvijanje pedagoškometodičkih veština mladog akademskog kadra. Uspostavljanje posebnih službi na fakultetima za organizovanje konferencija i simpozijuma, kao i za objavljivanja časopisa i zbornika radova da bi se mladi oslobodili tih dodatnih obaveza koje se ni na koji način ne vrednuju. Rečju manje ropskog, nevidljivog rada asistenata, a više transparentnog prepoznavanja njihovog potencijala i angažmana u koautorstvu na radovima koje i tako često rade za svoje mentore. 5.3. Vrednovanje naučnog rada mladih istraživača Uključivanje (konsultovanje) mladih istraživača o kriterijumima, učešće u radu stručnih tela fakulteta i univerziteta bez obzira na to što nisu izabrani u zvanje docenta. Ukidanje kriterijuma da rad mora biti objavljen u časopisu na SSCI listi, odnosno u kategoriji M24. Pomoć domaćim časopisima da steknu međunarodnu prepoznatljivost. Adekvatno vrednovanje domaćih monografija i posebno zbornika radova. 5.4. Preporuke u vezi sa priznavanjem stranih visokoškolskih isprava Dopuna Zakona o visokom obrazovanju u cilju stvaranja jedinstvenog procesa priznavanja diploma sa jasnim kriterijumima za vrednovanje. Proces priznavanja stranih diploma radi nastavka obrazovanja (akademsko priznavanje) trebalo bi da ostane u nadležnosti Univerziteta, dok bi proces 133 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji priznavanja stranih diploma radi zapošljavanja (stručno priznavanje) trebalo da se sprovodi u okviru nacionalne ENIC kancelarije. 6. REFORMA NASTAVNOG PROGRAMA U CILJU UNAPREĐENJA ISTRAŽIVAČKOG RADA Iz analize problema uočeno je da je za afirmisanje naučnog podmlatka veoma važno uspostavljanje interpersonalnog odnosa između mentora i doktoranda u cilju unapređenja kapaciteta mladih naučnika. Osim sticanja teoretskog znanja i upoznavanja apstraktnih teorija, neophodno je i učenje metoda i metodologija u istraživanju koji bi bili primenljivi u praksi. Mladim istraživačima su neophodne obuke u akademskom pisanju. Osnaživanje mladih u ovoj izuzetno važnoj veštini ne može se osloniti samo na dobru volju mentora. Postoji potreba za metodološkim i drugim kvalitetnim seminarima u zemlji. Podizanje profesionalnog nivoa u društvenim naukama moguće je podsticanjem angažovanja gostujućih profesora iz inostranstva na master i doktorskim studijama kako bi većina imala mogućnost da se upozna sa najnovijim trendovima u nauci i nastavi, a ne samo manjina koja je imala šansu da dobije stipendiju za boravak u inostranstvu. 134 KA UNAPREĐENJU SARADNJE IZMEĐU NAUČNE ZAJEDNICE I KREATORA POLITIKA U SRBIJI Mirjana Rašević, Institut društvenih nauka Tanja Pavlov, Grupa 484 Dejan Stanković, Institut za pedagoška istraživanja SAŽETAK U vreme izražene društveno-ekonomske krize više nego ikad potrebne su tzv. politike bazirane na podacima (evidence based policies) i zajednice znanja (communities of knowledge), budući da se kreatori politika suočavaju sa izazovima koji od njih zahtevaju da se pomere od tradicionalnih paradigmi i kreiraju održiva rešenja. Saradnja između kreatora politika i naučne zajednice je nužna. Međutim, ona se ne razvija prirodno, već postoje prepreke koje se mogu podeliti na tri tipa – kontekstualne, strukturne i kulturne. Kreatori politika i predstavnici naučne zajednice rade u različitim radnim sredinama, imaju različite vremenske perspektive, različiti jezik kojim opisuju svoja iskustva i potrebe i različite perspektive kako se znanje i informacije koriste. Imaju različitu metodologiju i način rada. Kultura saradnje ove dve grupe je više razvijena u zemljama decentralizovanog modela donošenja odluka, nego u zemljama u kojima dominira centralizovani model. Ove prepreke su identifikovane u saradnji kreatora politika i naučne zajednice u Srbiji, ali su takođe identifikovane postojeće dobre prakse u zemlji i međunarodnoj zajednici (uključujući napore Generalnog direktorata za istraživanje Evropske komisije) i date su preporuke, odnosno predloženi koraci za svaku od grupa aktera za uspostavljanje sistematske saradnje. 1. UVOD U Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije 2010–2015. jedan od sedam prioriteta u oblasti društvenih nauka i humanistike jeste „afirmacija uloge društvenih nauka u formulaciji javnih politika”. 135 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji „Saradnja između naučnih instituta, visokoškolskih ustanova i nosilaca javnih politika mora biti sistematska, sa jasno određenim odgovornostima, uz očuvanje nezavisnosti istraživača i definisanje tipa poverljivosti podataka i saznanja koja se generišu tokom zajedničkog rada” (Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije 2010–2015). U želji da damo doprinos ostvarenju ovog prioriteta krenuli smo od utvrđivanja postojećeg stanja u saradnji naučne zajednice i kreatora politika, sa ciljem da identifikujemo postojeće prepreke, ali i dobre prakse koje bi mogle da se institucionalizuju. Budući da nisu postojala sredstva za istraživanje na reprezentativnom uzorku naučne zajednice i kreatora politika, pošli smo od iskustva članica i članova radne grupe za izradu Predloga mera za poboljšanje stanja u društvenim naukama u Srbiji. Radna grupa uključuje istraživače iz različitih oblasti društvenih nauka, različitog radnog iskustva i pola, iz različitih delova Srbije, koji rade u akademskom okruženju i organizacijama civilnog društva, kao i predstavnike Naučnog odbora za društvene nauke i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, tako da predstavlja relevantnu grupu za utvrđivanje obeležja postojeće saradnje između naučne zajednice i kreatora politika. Primenili smo kratak upitnik od pet pitanja. Dobijeno je ukupno osam popunjenih upitnika62. Odgovori na prvo pitanje – „Kako biste opisali poslednjih godina saradnju institucije u kojoj Vi radite sa donosiocima odluka?”, pokazali su da su iskustva različita – od retke saradnje (2 odgovora), preko povremene (2 odgovora) do česte (2 odgovora) i redovne, sistemske komunikacije sa donosiocima odluka (1 odgovor). Pokazalo se da što su sami pojedinci koji su odgovarali na upitnik u ovoj saradnji aktivniji, to više opažaju i aktivnost svoje institucije. Primeri postojeće saradnje naučne zajednice i kreatora politika ukazuju na različite nivoe i oblike saradnje. Prvi nivo saradnje podrazumeva učestvovanje delegiranih predstavnika fakulteta/univerziteta u komentarisanju javnih politika učešćem u javnim raspravama koje organizuju kreatori politika. Sledeći nivo je učestvovanje u izradi javnih politika, odnosno strategija, zakona i pravilnika učešćem u radnim grupama i komisijama, pa i u koordinatorskoj ulozi. 62 Treba imati u vidu da se jedan popunjeni upitnik odnosi na praksu Univerziteta u Gracu, te su iz tog upitnika upotrebljeni samo odgovori koji ukazuju na mogućnosti unapređenja postojeće prakse u Srbiji. 136 Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji Predstavnici naučne zajednice učestvuju i u savetima vlade. Saradnja se odvija i preko zajedničkih projekata, čiji rezultati omogućuju da se donosioci odluka dublje upoznaju sa fenomenom koji ih interesuje. Traži se i obuka zaposlenih u državnim institucijama (u ekonomskim temama, u oblasti pisanja predloga projekata i generalno upravljanja projektnim ciklusom). I na kraju, iz redova naučne zajednice regrutuju se donosioci odluka. Analizirani odgovori ukazuju i na to da inicijativa uglavnom kreće od kreatora politika i da se saradnja više zasniva na pojedincima u institucijama nego što predstavlja institucionalizovan, sistemski oblik saradnje naučne institucije i kreatora politika. Primeri dobre prakse saradnje Primer dobre prakse je izdavanje Demografskog pregleda Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka u saradnji sa Ministarstvom rada i socijalne politike. Demografski pregled je bilten, izdaje se četiri puta godišnje na neku od aktuelnih tema, i namenjen je poslanicima republičkog parlamenta, predstavnicima lokalne samouprave i novinarima. Do sada su objavljena 42 broja, poslednji je izašao decembra 2011. Inicijativa za ovaj oblik saradnje je potekla od demografa iz IDN u cilju potpunijeg informisanja donosilaca odluka i kreatora populacione klime sa različitim pojavama demografskog razvitka, njihovim dosadašnjim karakteristikama, determinirajućim faktorima, zakonitostima u kretanju i očekivanim promenama u doglednoj budućnosti. Primer dobre prakse je i konferencija pod nazivom „Istraživanja i obrazovna politika” u organizaciji Ministarstva prosvete, Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva i DILS projekta, održana 8. juna 2010. godine u Klubu poslanika u Beogradu, kao prvi zvaničan susret između Ministarstva prosvete i istraživačkih institucija u oblasti obrazovanja. Cilj konferencije bilo je identifikovanje istraživanja koja nedostaju, mapiranje barijera u dosadašnjem dijalogu između istraživača i donosilaca odluka, kao i identifikovanje mehanizama koji bi mogli doprineti jačanju veza između istraživačke zajednice i donosilaca odluka u cilju efikasnije obrazovne politike. Institut ekonomskih nauka (IEN) sarađuje sa donosiocima odluka i preko posebnih projekata. U 2011. godini IEN je uradio dva projekta iz oblasti organizacionog restrukturiranja dva javna preduzeća u Beogradu. Pored toga, IEN je u poslednje 2–3 godine bio angažovan i na različitim projektima koji su rađeni za potrebe 137 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji pojedinih ministarstva (na primer, mogućnosti korišćenja drvne biomase za grejanje gradova itd.). Takođe, IEN dostavlja svim ministarstvima, Narodnoj Skupštini, ambasadama i sl. (o svom trošku) publikaciju „MAP” – Makroekonomske analize i prognoze, u kojoj su prezentirani rezultati istraživanja IEN i BBA vezani za tekuća ekonomska kretanja i mere ekonomske politike. Uočene prepreke boljoj saradnji naučne zajednice i donosilaca odluka su viđene i na strani donosilaca odluka i na strani naučne zajednice, ali i u karakteru njihove interakcije. Naučna zajednica: − Na strani naučne zajednice problem se ogleda u često nepraktičnom (i od stvarnosti odvojenom) karakteru znanja kojim članovi naučne zajednice raspolažu. − Istraživači su često ili pasivni ili samo kritikuju donosioce odluka, ne pokušavajući da im ponude inovativna razmišljanja. − Naučnici često ne umeju da prevedu rezultate svog rada na jezik koji bi donosioci odluka mogli da iskoriste u procesu donošenja odluka. Donosioci odluka: − Impresija je da mnogi donosioci odluka mnoge istraživače doživljavaju u većoj meri kao mislioce, a u manjoj meri kao ljude koji mogu da im pomognu sa pragmatičnim, realnim rešenjima. − Na strani donosilaca odluka pak ne postoji ideja da bi (čak i najprimitivnija) upotreba nauke za racionalnu upotrebu moći bila moguća i poželjna. Nije čudno da u srpskom jeziku ne postoji razlikovanje između termina „politics” i „policy”. Politika se u Srbiji vodi u uskim krugovima – partijskim klanovima – i to na svim nivoima (od nacionalnog nivoa do najmanjih opština). U tom modelu politike zaista i nema prostora za učešće društvenih nauka. − Donosioci odluka uglavnom zahtevaju naučnu kooperaciju kako bi dali legitimnost već donesenim odlukama, što protivreči etici naučnog istraživanja. − Donosioci odluka obično nisu zainteresovani za strateško-analitički pristup istraživanju, već su zainteresovani za brza i laka rešenja problema koji se postavljaju pred njih na dnevnoj bazi. − Manjku saradnje znatno doprinosi činjenica da donosioci odluka više pažnje poklanjaju istraživanjima javnog mnjenja koje se vrši na 138 Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji − dnevnoj bazi nego strateško-analitičkom istraživanju koje sprovode institucije iz oblasti društvenih nauka. Problem je u relativnoj izolovanosti i netransparentnosti načina na koji se u nadležnom ministarstvu donose odluke. Poslednje pitanje u upitniku odnosilo se na preporuke naučne zajednice kako da se unapredi i institucionalizuje saradnja sa donosiocima odluka. Kako se identifikovane prepreke nalaze u odgovornosti obe grupe aktera i interakcije između njih, tako su i preporuke formulisane u tim okvirima. Osnaživanje naučne zajednice za prezentovanje rezultata istraživanja i uticanje na kreatore javnih politika može se ostvariti: − razvijanjem prakse formulisanja onoga što se u engleskom naziva policy paper za javne politike u različitim oblastima (socijalne politike, ekonomske, kulturne, zdravstvene zaštite i sl.) koji bi bili prezentovani javnosti i donosiocima odluka. − formiranjem nacionalnih i regionalnih udruženja (u regionu jugoistočne Evrope) istraživača u oblasti društvenih nauka. Donosiocima odluka su dati predlozi za razvijanje institucionalnih kanala komunikacije: − Formiranje radnih tela u kojima bi na paritetnoj osnovi bili zastupljeni zaposleni u Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i predstavnici naučne zajednice/istraživača. Preko ovog kanala komunikacije bi se razmatrali problemi sa kojima se naučna zajednica, odnosno istraživači suočavaju u Srbiji i pronalazila za njih adekvatna rešenja. − Formiranje radnih grupa pri svim parlamentima, na regionalnom i nacionalnom nivou, koje bi radile istraživanja, pripremu i predloge politika i zakonskih akata za donosioce odluka. One bi trebalo da funkcionišu nezavisno od partijskih lidera, i kao takve mogle bi da rade na direktnom i indirektnom poboljšanju saradnje između institucija koje se bave društvenim naukama i donosilaca odluka. − Organizovanje tematskih naučnih tribina, konferencija i „okruglih stolova” od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja vezanih za određene odluke (u najširem smislu te reči), na kojima bi predstavnici naučne zajednice prezentirali svoje predloge i mišljenja na unapred definisane teme. 139 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji Treba takođe spomenuti da u Srbiji postoje napori da se unapredi saradnja naučne zajednice i donosilaca odluka posredstvom javnih debata i projekata. Uz spomenutu konferenciju „Istraživanja i obrazovna politika” (2010), treba svakako spomenuti aktivnosti Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva63 pri Kabinetu potpredsednika vlade za evropske integracije u okviru Programa Analize uticaja javnih politika (2008–2012)64 i konferenciju Centra za demokratiju „Nauka u službi čoveka i društva”(2010)65. Cilj Programa Analize uticaja javnih politika bio je da se preispita koliko su efikasne bile neke od mera koje su se na nivou države sprovodile u periodu od 2003. do 2007. Ovaj program je istakao važnost standarda Evropske unije za procenu uticaja javnih politika i modela integrisane procene uticaja koji je ponudila Evropska komisija i koji je stupio na snagu 1. januara 2003. godine. Ukazao je na to da je „interakcija i saradnja između akademske i istraživačke zajednice, kreatora politika i praktičara jedan od preduslova za unapređenje procesa odgovornog kreiranja javnih politika i efikasnog korišćenja činjenica i podataka. Neophodno je da, sa jedne strane, kreatori politika razumeju vrednost podataka i da budu informisani o dostupnim istraživanjima, ali, sa druge strane, važno je da naučna i istraživačka zajednica na adekvatan način utiču na kreiranje društvenih promena.” Predloženo je formiranje integrisanih timova – donosilaca odluka, predstavnika akademske zajednice, istraživača, praktičara i predstavnika ciljnih grupa za kreiranje javnih politika zasnovanih na podacima. To je praksa na nivou EU, koja, sa jedne strane, omogućava analizu problema iz različitih perspektiva, a sa druge strane, dovodi do formulisanja javnih politika koje su usklađene sa potrebama građana i raspoloživim resursima. Tim u periodu 2010–2012. godine ima za cilj „Unapređenje istraživačkoanalitičke prakse u Srbiji i saradnje između donosilaca odluka i akademske zajednice” i „Jačanje funkcije za analizu i koordinaciju politika u Vladi i unapređenje kapaciteta donosilaca odluka za kreiranje javnih politika zasnovanih na podacima”. Stoga predstavlja značajnog saveznika u radu na unapređenju odnosa između naučne zajednice i donosilaca odluka. 63 Ovaj tim je od 2004. do 2009. imao naziv Tim potpredsednika Vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva. 64 http://www.inkluzija.gov.rs/?page_id=2977. 65 http://208.131.145.245/index.php?vrsta=tribina&kategorija=&tekst=36&naredba=prikaz# 810. 140 Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji Povod za konferenciju „Nauka u službi čoveka i društva” bili su nova Strategija naučno-tehnološkog razvoja i novi zakoni o naučnom istraživanju i inovacionoj delatnosti. Istaknuta je važnost društvene kampanje za vrednovanje znanja i nauke i promovisanja nauke kao delatnosti koja nije elitna već aktivnost bliska široj javnosti, te potreba za unapređenjem naučno-obrazovnog programa u elektronskim medijima, naročito na javnom servisu. Ukazano je na to da je pristup znanju cele populacije uslov razvoja, kao i vrednovanje i primena inovacija. U praksi takođe postoje već uspostavljeni mehanizmi koji bi mogli da se iskoriste za unapređenje komunikacije i saradnje naučne zajednice i donosilaca odluka: Konferencija univerziteta Srbije (KONUS), matični naučni odbori (za društvene nauke i za unapređenje donošenja državnih odluka i afirmaciju nacionalnog identiteta) i Zajednica instituta Srbije. Postoji i inicijativa samih istraživača – Mreža istraživača socijalnih prilika (ISP), čiji je cilj „okupljanje i saradnja istraživača socijalnih prilika radi unapređivanja istraživačko-analitičke prakse u socijalnom sektoru, zagovaranja standarda kvaliteta i aktivnog učešća u procesima društvenog razvoja”. Navedeni izazovi nisu specifični samo za odnos između naučne i istraživačke zajednice i donosilaca odluka u Srbiji. U 2008. godini, Direktorat pod nazivom „Nauka, privreda i društvo” pri Generalnom direktoratu za istraživanje Evropske komisije66, sproveo je istraživanje u cilju osnaživanja dijaloga između donosilaca odluka i istraživača i maksimiranja uticaja projekata u oblasti društvenih nauka finansiranih u Okvirnim programima67 na kreiranje politika. U periodu od šest meseci obavili su intervjue i organizovali diskusije sa evropskim donosiocima odluka na visokim položajima, predstavnicima akademske zajednice i savetnicima i predstavnicima evropskih organizacija koje vrše prenos znanja. Identifikovane su tri grupe prepreka uspešnom dijalogu, saradnji i deljenju znanja između istraživača i kreatora politika: kontekstualne, strukturne i kulturne. Kontekstualne prepreke nalaze se u različitim radnim sredinama donosilaca odluka i istraživača i u tome što postoji malo mogućnosti da se oni sretnu u svojoj uobičajenoj radnoj rutini. Oni imaju različite vremenske perspektive, različiti jezik kojim opisuju svoja iskustva i potrebe i različite perspektive kako se znanje i informacije koriste. Donosioci odluka trebaju praktična rešenja za pojedine 66 Directorate L “Science, Economy and Society” within the Directorate-General for Research of the European Commission. 67 Eng.: The Framework Programmes. 141 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji probleme koji zahtevaju razvoj javnih politika. Potrebne su im informacije za proces donošenja odluke – ex ante, kada definišu javnu politiku ili ex post, u evaluaciji izabranih politika. Te informacije treba da budu dostupne, korisne za razvoj politika i treba da doprinose praktičnom rešenju problema. Istraživači treba da razumeju ograničenja procesa kreiranja politika, važnost prevođenja njihovih istraživačkih nalaza u materijal koristan za kreiranje politika i važnost pružanja podrške kreatorima politika u identifikovanju adekvatnih rešenja problema. Strukturne prepreke se ogledaju u različitoj metodologiji i načinu rada. Donosioci odluka moraju često uspešno da odgovore na brze političke i društvene promene. Oni takođe moraju da sarađuju sa raznim akterima, ciljnim grupama njihovih politika, kako bi pronašli rešenja bazirana na konsenzusu. Istraživači nemaju takva ograničenja. Oni su zainteresovani da postignu visokokvalitetne i naučno značajne rezultate, koji mogu, ali i ne moraju da imaju neposredni uticaj na društvo i kreiranje odluka. Takođe, oni sarađuju uglavnom sa kolegama sa kojima dele slična gledišta i iskustvo. Kulturne prepreke se odnose na razlike u kulturi saradnje donosilaca odluka i istraživača u različitim zemljama. Ta kultura je razvijenija u zemljama sa decentralizovanim modelom donošenja odluka nego u zemljama u kojima dominira centralizovani model donošenja odluka. Primer dobre prakse su zemlje Skandinavije i Velika Britanija. 2. NAUČNA ZAJEDNICA Danas postoji, čini se, više nego ikada potreba za razumevanjem niza socioekonomskih izazova sa kojima se suočavamo. Važno je proučavati karakteristike, determinirajuće faktore, posledice, zakonitosti u kretanju i očekivane promene u doglednoj budućnosti svakog od njih, uključujući i mrežu njihovih uzročnoposledičnih odnosa. Znanja koja se stiču u većem broju istraživanja u društvenim naukama mogu da unaprede donošenje političkih odluka. Mnogi istraživači, mada ne svi, žele da podele svoje nalaze i pogotovo njihovo tumačenje sa zajednicom relevantnom za donošenje odluka. Istovremeno, formulisanje odluka, njihovo prihvatanje i evaluiranje zahteva dobru informisanost. Mnoge prepreke mogu da onemoguće dijalog između istraživača i donosilaca političkih odluka. Za njihovo ublažavanje je potreban i poseban napor istraživača iz društvenih nauka. 142 Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji Iskustva drugih zemalja68 vezana za proces višedecenijskog jačanja dijaloga između donosilaca odluka i istraživača pokazuju da je radi maksimiranja uticaja društvenih nauka na određivanje relevantnih politika potrebno u okviru projekata sprovoditi sledeće aktivnosti: 1. Jasno definisanje primenjivosti rezultata projekta za formulisanje javnih politika i unapređenje donošenja državnih odluka. Ova dimenzija treba da bude deo projektnog zadatka. U procesu njenog definisanja bilo bi poželjno uključiti najvažnije potencijalne korisnike. Svi u istraživačkom timu tokom rada na projektu treba da vode računa i o njegovom političkom profilu. 2. Formiranje tima za komunikaciju i širenje informacija. Ovaj tim formira koordinator projekta. U njegovom sastavu, pored istaknutih istraživača, treba da bude neko od partnera iz zajednice donosiaca političkih odluka, ali treba da budu i novinari, predstavnici odgovarajućih nevladinih organizacija i drugi. Uloga ovog tima je višestruka. On definiše plan komunikacije, bira vizuelni identitet i slogan projekta, kontaktira sa svim zainteresovanim stranama u okviru tima i van njega, čini projekat vidljivim i širi informacije o njegovim rezultatima ka svim relevantnim nosiocima politika. U timu treba da bude najmanje jedan član koji je, u kooperaciji sa koordinatorom projekta, odgovoran za materijale koji se produkuju u cilju širenja informacija o nalazima relevantnim za formulisanje javnih politika, odnosno donošenje političkih odluka. Poseban kontinuiran zadatak ovog tima je i da identifikuje potencijalne korisnike projektnih rezultata, kontaktira ih i integriše u projektne aktivnosti. Štaviše, pitanja vezana za projekat koja upućuju zainteresovani, tim prosleđuje kompetentnom članu projekta za odgovor. 3. Izrada i masovna distribucija promotivnog flajera po prihvatanju projekta da bi se najšira javnost zainteresovala za istraživanje. 68 European Commission, Communication research for evidence-based policy making, Brussels, 2010; European Commission, Scientific Evidence for Policy-making: SocioEconomic Sciences and Humanities, Brussels, 2008; European Research Advisory Board, Research and Societal Engagement, June 2007; Nightingale Paul, Alister Scott, “Peer review and the relevance gap: ten suggestions for policy makers”, Science and Public Policy, Volume 38, Number 8, October 2007, pp. 543–553; The Royal Society, Sciences Communication – A survey of factors affecting science communication by scientists and engineers, London, 2006; “Linking Research and Practice”, Findings, Joseph Rowntree Foundation, York, September 2000. 143 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji 4. Osmišljavanje i podela brošure koja treba da detaljno predstavi projekat da bi se zainteresovali svi relevantni akteri. 5. Postavljanje interaktivnog internet sajta projekta, sa posebnom sekcijom za prezentovanje rezultata projekta koji su bitni za formulisanje javnih politika radi komunikacije sa što većim brojem zainteresovanih. To su, pored donosilaca odluka u najširem smislu, i oni kojih se određene odluke mogu ticati, kao i svi koji prosuđuju političke odluke. Otvaranje stranice projekta na Facebook-u. 6. Uspostavljanje komunikacije sa osobama koje su uključene u proces donošenja političkih odluka, kao što su autoriteti na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou, donosioci odluka u korporacijama, predstavnici privrednih subjekata i organizacije civilnog društva. Održavanje uspostavljene komunikacije putem periodičnog prosleđivanja projektnog biltena. Pri tome treba da bude jasno određeno da istraživači dele rezultate projekta relevantne za neko socio-ekonomsko pitanje, izazov ili problem sa tvorcima politika da bi im pomogli da dobro informisani donesu odluku. 7. Uspostavljanje saradnje sa organizacijama civilnog društva (OCD), posebno sa onima koje imaju iskustvo u aktivnostima „zagovaranja“. Podrška ovih organizacija, kao i njihovih korisnika (često su to marginalizovane grupe) doprineće stvaranju sinergije i snažnijem uticaju na donosioce odluka da prihvate preporuke naučne zajednice. 8. Angažovanje medija za promovisanje cilja i značaja projekta, kao i prezentovanje nalaza prema unapred definisanom planu o broju i sadržaju konferencija za štampu, izveštaja u medijima i pojavljivanja u njima, kao i zadacima projektnog tima u tom smislu. 9. Pisanje atraktivnog i svima razumljivog saopštenja (policy brief) o problemu koji se istražuje, dobijenim rezultatima relevantnim za donošenje određenih političkih odluka, implikacijama nalaza i preporukama, uz, na kraju, opis projekta i iznošenje osnovnih podataka o njemu69. 10. Organizovanje diskusionih panela sa ciljano odabranim donosiocima političkih odluka radi razgovora o ključnim rezultatima istraživačkog projekta i njihovim implikacijama. 11. Održavanje završne konferencije na kojoj se prikazuju dostignuća projekta i definišu pitanja koja treba istraživati u budućnosti. 69 The Policy Brief, Open Society Institute, January 2010. 144 Ka unapređenju saradnje između naučne zajednice i kreatora politika u Srbiji 12. Produkovanje izveštaja projekta u formi rezimea, u okviru kojeg se navode cilj, metodologija, glavni rezultati, zaključak sa podvučenim potencijalnim uticajem i socio-ekonomskim implikacijama nalaza, kao i identifikovane ciljne grupe za korišćenje rezultata i kontaktni detalji. Ostvarivanje navedenih aktivnosti podrazumeva posedovanje specifičnih znanja. Otuda je važno organizovati radionice u cilju podrške istraživačima za efikasno komuniciranje sa „neistraživačkom” zajednicom. Takođe, ove akcije zahtevaju materijalna sredstva i otuda je to potrebno predvideti budžetom projekta. 3. DONOSIOCI ODLUKA I KREATORI JAVNIH POLITIKA Znatnije uključivanje istraživača i naučnika u stvaranje javnih politika može se podstaći samo postojanjem odgovarajućih karijerinih priznanja za takvu vrstu rada i odgovarajućih uslova i mehanizama koji će podržati takav njihov angažman. Preporuke idu u dva smera: u smeru ministarstva zaduženog za nauku i u smeru ostalih državnih organa. Preporuka je da vlada, ministarstva, skupština i drugi državni organi: − redovno obaveštavaju zainteresovanu javnost o sopstvenim prioritetima u oblasti kreiranja i sprovođenja javnih politika, kao i o potrebama za odgovarajućim podacima i analizama; − organizaciono podrže saradnju i komunikaciju sa naučno-istraživačkim organizacijama – to može da uključi: formiranje posebnih organizacionih jedinica za strateške analize koje će blisko sarađivati sa istraživačima; podsticanje i omogućavanje privremenog premeštaja istraživača iz matične organizacije u državni organ (sekondment); − budu uključeni u istraživačke timove ili tela sa savetodavnom funkcijom (prvenstvena svrha ovakvog njihovog uključivanja ogleda se u osiguranju relevantnosti datog istraživanja sa stanovišta javnih politika); − na uređen i transparentan način uključuju predstavnike istraživačke zajednice u radna tela koja su značajna za kreiranje javnih politika. 145 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji − organizuju interaktivne skupove manjeg obima (brifinge, okrugle stolove) na kojima bi se vodili ciljani razgovori između donosilaca odluka i istraživača o konkretnim temama praktičnih politika. Preporuka je da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja: − kao važan kriterijum za odobravanje i finansiranje istraživačkih projekata postavi postojanje jasnog plana za komunikaciju i širenje informacija o istraživanjima; − obezbedi i podrži obuku naučnika za efektivnu komunikaciju i širenje informacija o svojim istraživanjima; − vrednuje i priznaje značaj angažovanja istraživača i istraživačkih organizacija u oblasti kreiranja javnih politika; − omogući i podstakne praksu privremenog premeštanja istraživača iz matičnih istraživačkih organizacija u državne organe; − postane važan informativni kanal između istraživačkih organizacija i državnih organa; − kreira pristupačan internet portal sa odgovarajućim podacima o svim istraživačkim projektima koje je finansiralo (nosilac projekta i uključeni istraživači, opis projekta, rezultati istraživanja, projektni izveštaj, rezimei radova i slično); − zagovara kod drugih državnih organa kreiranje javnih politika zasnovanih na istraživačkoj analitici; − pokrene izradu državnog dokumenta o kreiranju javnih politika na osnovu istraživačkih podataka i analiza; − podrži razvoj i promoviše ulogu posredničkih organizacija koje se bave transferom i ’prevođenjem’ naučno-istraživačkih podataka i nalaza na jezik praktične politike. 146 OSNIVANJE UDRUŽENJA ISTRAŽIVAČA U OBLASTI DRUŠTVENIH NAUKA Radna grupa projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta istraživanja u društvenim naukama u Srbiji UVOD Naučna udruženja su tradicionalno osnivana sa prvenstvenim ciljem da svojim članovima omoguće lakše povezivanje i umrežavanje. Uobičajene aktivnosti ovih udruženja u tom smislu podrazumevale su organizovanje naučnih konferencija i kongresa i objavljivanje sopstvenih naučnih časopisa. I pored toga što danas informaciono-komunikacione tehnologije uveliko omogućavaju i olakšavaju povezivanje i umrežavanje naučnika, ovo i dalje ostaju važne funkcije naučnih udruženja. Ipak, u prvi plan dolaze i neki drugi ciljevi. Naime, i pored značajnog razvoja društvenih nauka, one, širom sveta, još uvek nemaju odgovarajući status i ulogu, kako u široj javnoj sferi tako i na planu donošenja i sprovođenja javnih politika. S druge strane, sve je više poziva da praksa i produkti društvenih nauka zaista dobiju karakter javnog dobra. Naučnici ne smeju ostati izvan javnih diskusija i foruma gde se donose važne odluke, ne smeju biti svedoci rastućeg nenaučnog mišljenja i društvenog delovanja koje se zasniva na iracionalnoj logici. Naučna udruženja su u dobroj poziciji da, kao organizacije koje su nezavisne od vlade, ministarstava, naučnih fondacija, univerziteta itd., svojim aktivnostima utiču na naučno obrazovanje različitih javnosti, odnosno njihovo bolje razumevanje društvenih pojava. U tom kontekstu, novo važno pitanje na koje naučna udruženja treba da ponude odgovor tiče se uspostavljanja neophodnog balansa između delotvornog učešća u javnom diskursu i održavanja autonomije naučnih institucija u skladu sa autonomno postavljenim standardima i programima rada. 1. STANJE U SRBIJI Saradnja između istraživača u oblasti društvenih nauka u Srbiji nije dovoljno prisutna niti razvijena, posebno kada je reč saradnji istraživača koji pripadaju 147 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji različitim naučnim disciplinama i/ili rade u različitim naučno-istraživačkim institucijama. U prilog ovoj tvrdnji govori i jedan od zaključaka sa Konferencije Stanje i perspektive istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji, održane 14. aprila 2011 u organizaciji Instituta ekonomskih nauka, u kojem se ukazuje na potrebu da se osnaži i intenzivira saradnja između istraživača u oblasti društvenih nauka u Srbiji. Pokazatelj, a delimično i uzrok, ovakvog stanja predstavlja odsustvo interdisciplinarnog profesionalnog udruženja, odnosno asocijacije istraživača i/ili istraživačkih organizacija u oblasti društvenih nauka koja bi specifično bila posvećena razvoju i promociji naučno-istraživačkog rada, kako u okviru pojedinačnih društvenih nauka, tako i interdisciplinarno. Najvažniji oblik povezivanja ostvaruje se u okviru Zajednice instituta Srbije, s tim da je ovde reč o udruženju naučno-istraživačkih organizacija iz svih naučnih oblasti (društvene, humanističke, prirodnomatematičke, medicinske, tehničkotehnološke i biotehničke nauke). Prema statutu, instituti upisani u Registar naučnoistraživačkih organizacija Srbije se dobrovoljno udružuju u Zajednicu Instituta radi ostvarivanja zajedničkih interesa i naučno-istraživačke saradnje, usklađivanja nabavke i korišćenja naučno-istraživačke opreme i laboratorijskog prostora, nabavke i korišćenja naučnih publikacija, međusobnog povezivanja i saradnje sa odgovarajućim oblicima udruživanja u oblasti visokog obrazovanja, razvijanja međunarodne saradnje, negovanja naučne kritike i vrednovanja sopstvenog naučno-istraživačkog rada. Treba imati u vida da u Zajednici Instituta Srbije nisu zastupljene institucije visokog obrazovanja, kao i to da instituti u oblasti društvenih nauka u tom telu predstavljaju samo jedan njegov segment. To su činjenice koje utiču na to da ovo telo ne može u punom kapacitetu da zastupa i delotvorno radi na razvoju i promociji naučno-istraživačkog rada u društvenim naukama. U Srbiji, takođe, postoje stručna društva iz oblasti društvenih nauka i ona su, po pravilu, orijentisana na jednu naučnu disciplinu (na primer Srpsko sociološko društvo, Društvo psihologa Srbije, Srpsko filozofsko društvo). Ova stručna društva među svojim ciljevima imaju podsticanje i razvoj naučnoistraživačkog rada u okviru date naučne discipline, međutim, to uglavnom ne predstavlja primarni fokus aktivnosti postojećih stručnih društava i ona su retko zainteresovana za pitanja koja su od šireg značaja, odnosno kada prevazilaze strukovne granice. Posledice odsustva formalnog udruživanja istraživača i istraživačkih organizacija ogledaju se u umanjenom kapacitetu srpske istraživačke zajednice u oblasti društvenih nauka: za protok informacija i razmenu ideja, za zajedničko planiranje i sprovođenje (interdisciplinarnih) istraživanja, za zajedničko apliciranje za nacionalne i internacionalne fondove, za komunikaciju sa donosiocima odluka, 148 Osnivanje Udruženja istraživača u oblasti društvenih nauka za afirmaciju primenjivosti znanja u kreiranju javnih politika, za promociju društvenih nauka izvan usko naučnih krugova i tome slično. Jedna od preporuka sa Konferencije Stanje i perspektive istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji, odnosila se na predlog o formiranju takvog udruženja. Predlog se zasniva na opravdanoj pretpostavci da je reč o potencijalno delotvornom načinu da se podstakne osnaživanje profesionalnih veza između istraživača u oblasti društvenih nauka, kako interdisciplinarno, tako i unutar naučnih disciplina. 2. OBLICI I KARAKTERISTIKE UDRUŽENJA NAUČNIKA I ISTRAŽIVAČA Udruženja istraživača se prevashodno osnivaju u cilju promocije i razvoja nauke, istraživanja i naučnog obrazovanja, kao i unapređenja društvenog ugleda i profesionalnog statusa naučnika i istraživača u okviru jedne (uže ili šire) discipline ili više povezanih naučnih disciplina. Članove ovakvih udruženja čine ili individualni naučnici i istraživači ili naučno-istraživačke organizacije ili udruženje prihvata i jednu i drugu vrstu članstva. Članstvo u ovakvim udruženjima je dobrovoljno i može se razlikovati po nivou selektivnosti: od otvorenog (uz ispunjavanje bazičnih kriterijuma), pa sve do veoma selektivnog počasnog prijema u članstvo (na primer, nacionalne akademije nauka). Udruženja naučnika i istraživača su najčešće neprofitne organizacije. Njihovi prihodi uglavnom potiču od članarina, kotizacija, prodaje publikacija i donacija. Ciljevi ovakvih udruženja najčešće obuhvataju: − podsticanje i razvijanje naučno-istraživačkog rada; − utvrđivanje i unapređivanje standarda kvaliteta i etike naučnoistraživačke delatnosti; − unapređivanje komunikacije i saradnje između naučnika i istraživača; − unapređivanje društvenog ugleda i profesionalnog statusa naučnika i istraživača; − razvijanje naučno-istraživačkog podmlatka; − popularizovanje nauke i istraživanja i promociju njihove uloge u razvoju društva; − saradnju sa srodnim nacionalnim i internacionalnim udruženjima. Aktivnosti ovakvih udruženja najčešće obuhvataju: − organizovanje konferencija, simpozijuma, seminara i predavanja; − objavljivanje i promovisanje naučnih i drugih specijalizovanih publikacija; 149 Istraživanja u oblasti društvenih nauka u Srbiji − − − informisanje naučno-istraživačke zajednice (na primer, o naučnim skupovima, istraživačkim grantovima, slobodnim radnim mestima itd.); informisanje šire javnosti o temama iz fokusa udruženja; učestvovanje u javnim debatama i kreiranju javnih politika koje su od interesa za udruženje. 3. PREDLOG ZA OSNIVANJE UDRUŽENJA Radna grupa za realizaciju projekta Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka u oblasti društvenih nauka u Srbiji zastupa stav da postoji potreba za osnivanjem udruženja koje bi imalo za cilj promociju i razvoj društvenih nauka u Srbiji. Zaključak radne grupe je da bi strukovna udruženja u oblasti društvenih nauka trebalo da imaju vodeću ulogu u formiranju ovakvog udruženja. Postojeća organizacija, tradicija, ugled i uticaj ovih društava predstavljaju snažnu osnovu za delotvorno i održivo funkcionisanje ovakvog udruženja. Prema tome, predlaže se osnivanje udruženja koje bi bilo interdisciplinarnog karaktera i njegovi osnivači bi bila već postojeća pravna lica, odnosno zainteresovana stručna društva. To ne isključuje mogućnost da udruženje prihvata i individualno članstvo. Pored osnivanja nacionalnog udruženja istraživača u oblasti društvenih nauka radna grupa je razmatrala mogućnost pokretanja regionalnog udruženja istraživača u oblasti društvenih nauka. Predlog radne grupe je da treba iskoristiti postojeći okvir i mrežu institucija i pojedinaca koja je formirana u okviru Regionalnog programa podrške istraživanju u oblasti društvenih istraživanja na Zapadnom Balkanu (RRPP). 150 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 001.891:30 ISTRAŽIVANJA u oblasti društvenih nauka u Srbiji : pregled stanja, karakteristični problemi i preporuke / redaktori Ivan Stošić, Bojana Radovanović, Mihajlo Đukić. - Beograd : Institut ekonomskih nauka, 2013 (Novi Sad : SP print). - 150 str. : graf. prikazi, tabele ; 24 cm Prema Predgovoru, publikacija je deo projekta 'Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta istraživanja u društvenim naukama u Srbiji', koji se realizuje u okviru 'Regionalnog programa podrške istraživanju u oblasti društvenih istraživanja na Zapadnom Balkanu (Regional Research Promotion Programme - RRPP). - Tiraž 300. - Str. 11-15: Uloga i značaj nauke i znanja sa posebnim osvrtom na društvene nauke: uvod / Jovan Babić. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 978-86-89465-04-4 a) Друштвене науке - Научноистраживачки рад - Србија COBISS.SR-ID 197923340
