Dani - Madlena Zepter

Zepter Book World
2010.
M A D L E N A
AutobiografijA
Vreme nađeno i poklonjeno
Patrick Besson, književnik
Madlena, ime koje je postalo prustovsko. Vezano
za izgubljeno vreme u Marselovom (Marcel Proust)
romanu. Madlena Zepter svoje vreme nije izgubila:
ona ga je našla. I poklonila. Svima, a posebno umetnicima: muzičarima, likovnim i pozorišnim stvaraocima, piscima. Umetnost je jedini bedem koji
nas štiti od smrti i zaborava. Jedina tvorevina koju
godine podmlađuju. Svako bogatstvo se troši, ali
kako potrošiti Pikasa (Picasso)? Mocarta (Mozart)?
Nemoguće je izgubiti Balzaka (Balzac) ili Tolstoja u
kazinu, to nije moguće čak ni u Monaku, gde žive
Madlena i Philip Zepter.
Madlena Zepter želi da upiše svoje ime u istoriju umetnosti jer istorija novca ne postoji. Novac je
samo opijum za lakomislene. On se potroši za tri
sekunde, što je trajanje života nekoliko generacija.
Život traje otprilike jednu sekundu, onu u kojoj umiremo. Veliko i lično naučno iskustvo.
Ima li jasnijeg i sjajnijeg simbola srpskog preporoda –
koji je nastupio posle deset godina jednog od najgorih
nesporazuma savremene istorije – od prisustva i delatnosti Madlene Zepter? Neću sad pominjati razloge
koji su me naveli da volim Srbiju i da se skromno stavim na njenu stranu tokom iskušenja koja je proživela
krajem prošlog veka i iz kojih je izašla... pitamo se da li
kao poražena ili kao pobednik? Bila je to mučna borba
čiji je ishod i danas nejasan. Činjenica je da pre toga
Srbija nije postojala, a da sada postoji.
Madlenin otac bio je Slovenac, što znači Evropljanin, a njena majka Srpkinja, što znači Evropljanka.
Zato je Evropa tako važna u životu Madlene Zepter.
Madlena je najpre okusila njen umetnički duh. Kroz
glavna mesta sastanaka na zemlji – muzeje, pozorišta i biblioteke. Tu su i modisti i draguljari, koji nisu
bez razloga u Madleninom okruženju, što je naročito
vidljivo tokom gala večeri u Kneževini, u Beogradu
ili bilo gde drugde u velikom svetu.
Madlena Zepter neprestano otkriva nove pejzaže.
Ona voli gradove zato što su i oni svojevrsno pismo
ili tekst, manje ili više jasan, manje ili više originalan, manje ili više dobro napisan. Njene dve strasti
su nameštaj i umetnički predmeti. Nju zanima ono
što je izgrađeno i ono što je rukom izrađeno. U svetu
koji osvaja, leteći avionima svog muža, uvek nađe nešto čime će utoliti svoju ogromnu čežnju za lepotom.
Madlena je lovac na rukotvorine. Ona želi da vidi, shvati i nabavi sve što su ljudska bića zamislila; to je jedna
postmoderna forma humanizma. Nimalo neobično
što se udala za čoveka čija imaginacija oblikuje nove
predmete i izumeva aparate. Oboje imaju poseban
odnos prema materiji. Žele da ona bude preobražena, a najbolje će biti ako je preobraze upravo oni.
Našao sam se u Beogradu, nekoliko nedelja pre otvaranja Madlenianuma u Zemunu. Zemun je netaknuti kutak Austrougarske u srcu Balkana, pored plavog
Dunava Johana Štrausa (Johann Strauss) i cara Franje
Josifa. Grad sklupčan poput plašljive mačke gleda na
drugu stranu reke, na gordi, neosvojivi Beograd, često
napadan, ali nikad potučen. Madlena me je ukrcala u
svoj automobil kako bismo posetili gradilište. Klizila je
po krhotinama cigli kao po klizalištu. Tiha reč i strpljiv
pogled bili su joj dovoljni da svim radnicima koji su tog
dana bili u Madlenianumu objasni šta želi. Udaljio sam
se jer je s nekim trebalo da razgovara o novcu. Ona često mora s nekim da razgovara o novcu, i samo u takvim trenucima video sam je kako uzdiše s dosadom.
Madlena Zepter je završila studije filologije, kao
Niče (Nietzsche). Najveći filozof sveta nije studirao
filozofiju. To je uteha za sve one koji su promašili
studije. Ili ih nisu ni započeli. Ili ih nisu završili.
Teško je govoriti o Madleninom životu i delu a da se
ne pomene Philip, jer oni žive i rade zajedno. Udvoje
su ljudi jači u svemu, osim možda u poeziji. Setimo
se neženja – Remboa (Rimbaud), Nervala (Nerval),
Bodlera (Baudelaire), Poa (Poe), Garsije Lorke (Garcia Lorca), Paveza (Pavese). Ili razvedenog Verlena
5
(Verlaine). Ili nesrećnih u braku ili vezi – Puškina,
Igoa (Hugo), Bajrona (Byron), Majakovskog. Poezija
se ne deli. Kao strpljivo i osmehnuto kućno božanstvo, Madlena je svog muža spokojno i vedro istakla
u prvi plan i tako su zajedno postigli godišnji obrt
od milijardu evra, na čelu industrijske grupe koja
obezbeđuje posao za desetine hiljada muškaraca i
žena na planeti. Madlena i Philip Zepter su par koji
je jednako opušten i sjajan kao kakav par funkcionera. Volim južnoslovensku otmenost koja se sastoji
u tome da se čovek nikad ne pokaže zainteresovan
za ono što ga zaokuplja, uzbuđen zbog onog što ga
uznemirava, umoran od onoga što ga iscrpljuje. Taj
legendarni duo ima u sebi neku skromnu, neuhvatljivu čar. Poput alhemičara, njih dvoje u čarobnom
loncu za topljenje, koji je bez sumnje projektovao
Philip, u retkim časovima dokolice, spajaju neusiljenost i usredsređenost, efikasnost i nepristrasnost,
prijatnost i strogost. Čini se da ništa ne može da naruši čelični sklad tog ljubavnog i profesionalnog saveza. Suviše zauzeti svako sopstvenim poslom da bi
se međusobno prepirali. Niti koje ih vezuju izgledaju
najčvršće onda kada su razdvojeni, a po tome se prepoznaju neuništivi brakovi. Parovi koje razdaljina ne
može da udalji. A još manje to može ono vreme koje
ne provedu zajedno.
Nalazim Madlenu u predvorju hotela Metropol u
Monaku, za koji me vezuju divne uspomene na veliku ljubav, kao uostalom svakog osim možda pokeraša ili poklonika ruleta, koji se sećaju potpune propasti, ali to je donekle isto. Razgovaramo dok čekamo
da dođe njena kćer Emma, plava desetogodišnja Srpkinja, već fanatično privržena velikoj prodavnici kultnih bombona kakva je FNAC. Madlenu poznajem
više godina, a ovo je možda prvi put da primećujem
njen pogled, valjda zato što je najzad odlučila da mi
ga pokaže. U njemu naslućujem blagu uznemirenost
pred budućnošću i onim dobrim što joj je budućnost
namenila. Njen novi projekat je Muzej savremene
srpske umetnosti u Beogradu. Ta kosmopolitkinja,
ubeđena Evropljanka, čini za svoju zemlju više od
većine nacionalista. U tome vidim istinitu ideju da
ljubav, to jest širokogrudost, rado nosi masku, krije
se iza ironije ili čak ravnodušnosti. Tokom prethodnih
godina besprimernog mecenata, s kojim bi se u ovom
trenutku možda mogao uporediti samo mecenat
Pjera Beržea (Pierre Bergé), Madlena je prikupila
preko 500 dela velikih živih srpskih umetnika koja
su dostupna javnosti u impozantnoj zgradi koja je ra-
nije bila sedište drugačijih vrednosti (u njoj su uvek
bile banke), u Knez Mihailovoj ulici, gde su gotovo svi
Srbi i mnogi stranci svojim koracima ispisivali važne
stranice ličnih povesti.
Kriza je pogodila umetnost kao i sve drugo, ali moj
čitalac iz godine 3000. nesumnjivo će imati muke da
razume kakva je to kriza bila. Svet je u krizi od svog
nastanka i ta kriza će prestati tek s eksplozijom Sunca za tri milijarde godina, ako je verovati naučnicima,
a oni su, pored filozofa, jedine osobe kojima se ne
može protivrečiti jer i jedni i drugi govore jezikom
drukčijim od našeg. Kada ponestane novca, najpre
ga ponestane onima kojima je najpotrebniji: sirotinji
i umetnicima. Madlena kaže da su njene dve glavne
brige: da ona preživi Operu u Zemunu i da Opera
u Zemunu preživi. Srpska država joj ne pomaže, a
sponzori su nestali bez traga.
Posle osnivanja Muzeja Zepter, Madlena planira da
svetu prikaže svoju kolekciju ili bar njen deo. U njoj još
pulsira entuzijazam. Bog možda ne postoji, ali vera je
nesumnjiva. Madlena Zepter od detinjstva fanatično
veruje u sebe, to jest u svoje ideje i svoj ukus. Sumnja
je za nju sasušena biljka ili korov. Ona je odbacuje nadlanicom i stidljivim osmehom. Njen život je odvažno
hrljenje ka svemu lepom, velikom, sjajnom što postoji
na svetu. Ona svojim angažmanom, projektima i delima odagnava senke koje nas vrebaju.
Dobro odmakla ispred svoje dadilje, stiže gospođica
Zepter. Sve velike porodice su monarhije čiji je ključ
nasleđivanje. Emma Zepter uskoro će se naći na čelu
kraljevstva koje je stvorio njen otac i dela koje je stvorila njena majka. Nazirem, u prigušenoj svetlosti hotela, tu džinovsku piramidu položenu na glavu jednog
deteta. I razumem sav rizik, svu opasnost nekih života. Rizik koji se na nju sručio igrom najnehajnijeg slučaja. Emma se nesvesno priprema da stupi u lavirint
budućnosti koji za svakog od nas organizuju naši roditelji, a Emmini roditelji su veliki organizatori.
Kakvo čudesno stvorenje sedi na mekanom kanabetu
Metropola pored svoje kćeri, blistave kao čas rekreacije posle prevelikog broja školskih časova. Bogataši
su drukčiji od nas, rekao je Ficdžerald (Fitzgerald)
Hemingveju (Hemigway), a ovaj mu je odgovorio:
Da, bogatiji su. Ne: različitiji su među sobom od nas.
Svake godine početkom decembra, kada se u Fuketsu
(Fouquet's) dodeljuje Evropska književna nagrada
Madlena Zepter, mi, članovi žirija – Mišel Deon
(Michel Déon), Franc-Olivie Gisber (Franz-Olivier
Giesbert), Frederik Begbede (Frédéric Beigbeder),
6
Vladan Radoman, Erik Nojhof (Eric Neuhoff), Patrik Puavr d'Arvor (Patrick Poivre d’Arvor) i drugi,
ništa manje ugledni – okupljamo se oko Madlene u
času kada ona uručuje ček na znatnu svotu jednom
velikom evropskom piscu i, štaviše, potrudi se da mu
objasni zašto. Ona to čini s prefinjenošću i jednostavnošću koje očaravaju prisutne novinare, političare i
intelektualce. Svaki put gledam tu ženu tako vitku da
mi izgleda krhka, tako otmenu da izgleda ugrožena,
i pitam se odakle crpi energiju koja ju je dovela tu
gde se danas nalazi sa svojim mužem. Ona presavije
papir, siđe s pozornice. Za svakog od nas ima ljubaznu reč, pogled podrške. To je neko ko neprestano
misli na svakog. Život: ta nezaboravna scena na kojoj
je Madlena odlučila da igra veliku ulogu kako bi upoznala veliku radost i ostavila veliki trag. U francuskom
jeziku reči pomagati (aider) i voleti (aimer) razlikuju
se samo po jednom slovu.
7
Le temps trouvé et donné
Patrick Besson
Madeleine, prénom devenu proustien. Lié donc au
temps perdu du roman de Marcel. Madeleine Zepter
ne l’a pas perdu, son temps : elle l’a trouvé. Et donné.
A tout le monde, notamment aux artistes. Musiciens,
plasticiens, écrivains. L’art unique rempart contre la
mort et l’oubli. La seule chose que les années rajeunissent. N’importe quelle fortune se dilapide, mais
comment dilapider Picasso? Mozart? Impossible de
perdre Balzac ou Tolstoï au casino, même à Monaco
où habitent Philip et Madeleine Zepter. Madame
Zepter veut s’inscrire dans l’histoire de l’art car il n’y
a pas d’histoire de l’argent. Celui-ci est une fumée
pour enivrer les sots. Elle se dissipe en trois secondes,
la durée de vie de quelques générations. La vie dure
une seconde environ, celle de notre mort. Un grand
savant français a fait cette découverte : moi.
Quel plus net et brillant symbole de la renaissance
serbe, après dix années de l’un des pires malentendus
venus de l’histoire contemporaine, que la présence et
l’action de Madeleine Zepter ? Je ne reviendrai pas sur
les raisons qui m’ont fait aimer la Serbie et me tenir
modestement à ses côtés pendant les épreuves qu’elle
a traversées à la fin du siècle dernier et dont on se demande si elle est sortie perdante ou gagnante. C’était
un combat trouble dont l’issue reste floue. Le fait est
qu’avant il n’y avait pas de Serbie et que maintenant il
y en a une. Le père de Madeleine était slovène, c’est-àdire européen, et sa mère était serbe, c’est-à-dire européenne. D’où l’importance de l’Europe dans la vie
de Madame Zepter. Elle en goûte avant tout l’esprit
artistique. C’est le principal lieu de rendez-vous, sur
terre, des musées, des théâtres et des bibliothèques.
Il y a aussi les couturiers et les bijoutiers qui ne sont
pas pour rien dans le rayonnement de Madeleine, surtout les soirs de gala dans la principauté, à Belgrade ou
partout ailleurs dans le grand monde.
Madeleine Zeper collectionne les paysages. Elle
aime les villes parce qu’elles sont bien écrites. Ses
deux passions sont les immeubles et les objets. Elle
s’intéresse à ce qui est construit et à ce qui est fabriqué. Dans le monde qu’elle arpente en s’aidant des
avions de son mari, elle trouve toujours de quoi assouvir son gigantesque appétit de beauté. C’est une
chasseuse du travail de la main de l’homme. Elle veut
voir, comprendre et acquérir tout ce que les êtres
humains ont conçu, c’est une forme postmoderne
de l’humanisme. Pas étonnant que le seul homme
qu’elle ait épousé soit un concepteur d’objets, un inventeur d’appareils. Tous deux ont une communication particulière avec la matière. Ils veulent qu’elle
soit transformée, de préférence par eux.
Je me trouvais à Belgrade, quelques semaines avant
l’ouverture du Madlenianum, à Zemun. Zemun est un
petit coin d’Autriche-Hongrie retrouvé intact au fond
des Balkans, devant le beau Danube de Johann Strauss
et de l’empereur François-Joseph. La ville, regroupée
sur elle-même comme un chat peureux, regarde de
l’autre côté du fleuve, la hautaine, l’imprenable Belgrade, souvent rasée mais jamais tondue. Madeleine
m’a embarqué dans son automobile pour la visite du
chantier. Elle glissait sur les gravats comme sur la
glace d’une patinoire. Il lui suffisait d’un mot léger ou
d’un regard patient pour faire comprendre ses désirs
à tous les corps de métier présents ce jour-là dans le
Madlenianum. Je l’ai laissée car elle devait parler d’argent avec quelqu’un. Elle doit souvent parler d’argent
avec quelqu’un et ce sont les seuls moments où je l’ai
vu soupirer avec un peu d’ennui.
Elle a fait des études de philologie, comme Nietzsche.
Le plus grand philosophe du monde n’avait pas étudié
la philosophie. C’est rassurant pour les gens qui ont
raté leurs études. Ou ne les ont pas commencés. Ou
pas finies. Il est difficile de parler de la vie et de l’œuvre
de Madeleine sans évoquer celle de Philip, puisqu’ils
vivent et oeuvrent ensemble. A deux on est plus fort
dans tous les domaines, sauf peut-être en poésie. Voir
9
les célibataires Rimbaud, Baudelaire, Nerval, Poe,
Garcia Lorca, Pavese. Ou le divorcé Verlaine. Ou les
malheureux en ménage Pouchkine, Hugo, Byron,
Maïakovski ! La poésie ne partage pas. Le génie patient
et souriant de son mari, Madeleine l’a mis en avant
avec une sereine clarté pour qu’ils arrivent ensemble
à un chiffre d’affaires annuel d’un milliard d’euros.
A la tête d’un groupe industriel faisant travailler des
dizaines de milliers d’hommes et de femmes sur la
planète, les Zepter forment un couple aussi détendu
et radieux qu’un couple de fonctionnaire. J’aime l’élégance slave du sud qui consiste à ne jamais se montrer
concerné par ce qui vous passionne, touché par ce qui
vous bouleverse, fatigué par ce qui vous épuise. Il y a
dans ce duo de légende une grâce modeste et fugitive.
Il concilie dans un creuset magique sans doute dessiné par Philip à ses rares moments perdus, la désinvolture et l’attention, l’efficacité et le désintéressement,
le plaisir et la rigueur. Rien ne semble pouvoir briser
l’harmonie en acier de cette association amoureuse et
professionnelle. Trop occupés l’un sans l’autre pour
se disputer l’un avec l’autre. Les moments où ils semblent les plus liés sont ceux où ils sont séparés, c’est
à cela que l’on reconnaît les mariages indestructibles.
Ceux que la distance n’arrive pas à éloigner. Et moins
encore le temps passé pas ensemble.
Je retrouve Madeleine dans le hall de l’hôtel Métropol,
à Monaco où j’ai de si beaux souvenirs de grand amour
comme tout le monde sauf peut-être les joueurs de poker ou de roulette qui y ont le souvenir de grande ruine,
mais c’est un peu pareil. On discute en attendant l’arrivée de sa fille Emma. Serbe blonde de dix ans, déjà fanatique de ce gros magasin de bonbons culturels qu’est
la FNAC. Je connais Madeleine depuis plusieurs année
et c’est peut-être la première fois que je vois son regard,
sans doute parce qu’elle a enfin décidé de me le montrer. J’y distingue une excitation froide pour l’avenir et
pour ce qu’il lui réserve de bon. Son nouveau projet est
un musée d’art contemporain serbe à Belgrade. Cette
cosmopolite, fermement européenne, fait davantage
pour son pays que bien des nationalistes. Où je retrouve
l’idée juste que l’amour, c’est-à-dire la générosité, souvent porte un masque, celui de l’ironie ou même celui
de l’indifférence. Madeleine, au cours de ces dernières
années de mécénat à outrance dont je ne connais pas
d’autres exemples en ce moment sauf peut-être Pierre
Bergé, a rassemblé plus de 400 oeuvres des plus grands
artistes serbes vivants. Ces tableaux seront bientôt installés dans les anciens locaux de la banque Zepter, Knez
Mikhaïlova, là où tant de Serbes et d’étrangers ont laissé leur jeunesse à force de marcher dessus.
La crise a frappé l’art comme le reste mais mon lecteur
de l’an 3000 – bonjour, lecteur de l’an 3000 – a sans
doute du mal à comprendre de quelle crise il s’agit.
Le monde lui-même est en crise depuis sa création et
cette crise ne cessera qu’avec l’explosion du soleil dans
trois milliards d’années, si on en croit les scientifiques
qui sont les seules personnes, avec les philosophes,
qu’on ne peut pas contredire, parce que les uns et les
autres parlent une autre langue que vous. Quand l’argent manque, il manque d’abord à ceux qui en ont le
plus besoin : pauvres et artistes. Madeleine, dit-elle, a
deux préoccupations majeures : survivre à l’Opéra de
Zemun et que l’Opéra de Zemun survive. L’Etat serbe
ne l’aide pas et les sponsors ont disparu.
Après l’installation du musée Zepter, Madeleine envisage de montrer dans le monde entier sa collection, du
moins une partie d’entre elle. Elle vibre encore d’enthousiasme. Dieu n’existe peut-être pas mais la foi est
indiscutable. Madeleine Zepter a, depuis qu’elle est
une enfant, une croyance fanatique en elle-même,
c’est-à-dire ses idées et ses goûts. Le doute est pour
elle une plante morte ou une mauvaise herbe. Elle le
balaye d’un revers de main ou d’un sourire gêné. Sa vie
est une course intrépide vers tout ce qu’il y a de beau,
de grand, de lumineux. Elle chasse l’ombre qui nous
guette à coups d’engagements, de projets, de créations.
Marchant loin devant sa gouvernante, arrive Mlle Zepter. Toutes les grandes familles sont des monarchies
dont l’héritage reste la clé. Emma Zepter sera bientôt
à la tête du royaume créé par son père et de l’œuvre
accomplie par sa mère. Je regarde, dans la lumière
tamisée de l’hôtel, cette gigantesque pyramide posée
sur une petite tête d’enfant. Et je comprends tout le
risque, le danger de certaines vies. Tombé sur elles par
le plus insouciant des hasards. Emma s’apprête à entrer dans le labyrinthe du futur organisé pour chacun
de nous par nos parents, et les parents d’Emma sont
de grands organisateurs.
Quelle étonnante créature posée sur le moelleux
canapé du Metropol, à côté de sa fille radieuse
comme une cour de récréation après trop d’heures
de cours. « Les riches sont différents de nous » disait Fitzgerald à Hemingway qui répondait : « Oui,
ils sont plus riches. » Non : ils sont différents les uns
des autres, comme nous.
Chaque année en décembre, pour la remise du prix
européen de littérature Madeleine Zepter au Fou-
10
quet’s, nous, les membres du jury – Michel Déon,
Franz-Olivier Giesbert, Frédéric Beigbeder, Vladan
Radoman, Eric Neuhoff, Patrick Poivre d’Arvor et
d’autres non moins éminents – entourons Madeleine
quand elle remet un gros chèque à un gros écrivain
de l’Union Européenne, se donnant en outre la peine
de lui expliquer pourquoi. Elle le fait avec une délicatesse et une simplicité qui enchantent les journalistes,
hommes politiques et intellectuels présents. A chaque
fois, je regarde cette femme si fluette qu’elle en paraît
fragile, si élégante qu’elle en semble menacée, et je me
demande où elle puise l’énergie qui l’a amenée là où
elle est aujourd’hui avec son mari. Elle replie son papier, descend de l’estrade. Pour chacun de nous elle a
une parole aimable, un regard appuyé. C’est quelqu’un
qui a toujours tout le monde à l’esprit. La vie : cette
scène inoubliable où Madeleine a choisi de jouer un
grand rôle afin de connaître une grande joie et de laisser un grand souvenir. Dans la langue française entre
aider et aimer, il y a une seule lettre de différence
11
Dugujem zahvalnost svima koji su me podržali u stvaranju
ove monografije, jer tek ovako sistematizovan moj rad
dobija obrise celine. I više od toga – ova knjiga ne govori
samo o meni, već i o vremenu u kome živimo, i o ljudima
koji me okružuju.
12
Dosegnuti smisao
Madlena Zepter
Zastavši nakratko na svome putu, s osećanjem da sam
na prekretnici na kojoj spontano iskrsavaju pitanja o
pamćenju i zaboravu, smislu i besmislu, prolaznosti i
trajanju, odlučila sam da nešto i zapišem. Želja da beležim rođena je iz potrebe da se kroz taj zapis prvenstveno obratim sebi, onoj sebi sa druge strane reke,
koja mi maše u znak odobravanja i potvrđuje me u
sopstvenom postojanju. Zatim, saradnicima i prijateljima – kao podsetnik na ono što smo stvorili za četvrt
veka – jer oni koji mnogo rade gledaju samo napred,
nemaju vremena za retrospektive, a pamćenje nikome
nije pouzdan saveznik. Imala sam i posebno osećanje
obaveze da svojim zapisima, barem delimično, zadovoljim interesovanje međunarodne kulturne javnosti
za moje aktivnosti.
Ploveći tako kroz vreme, na kraju sam i sama bila zatečena brojnošću vlastitih aktivnosti, dinamikom događaja i veličinom učinjenog.
Emotivna stanja koja sam preživljavala, ideje i shvatanja koje sam uvažavala, i u skladu s kojima sam živela, imena ljudi koje sam poznavala, svi saputnici
i saučesnici u mom životu, gradovi koje sam obišla,
knjige koje sam čitala... Nije lako u kasnijem vremenskom preseku života obuhvatiti njegov sadržaj
kroz vremensku konsekventnost sopstvenog bića
koje pamti! Još je teže, posle toliko vremena, pozicionirati svoj vrednosni odnos prema svemu tome.
Često se pitam zašto se kaže „vreme prolazi”, a ne „vreme nailazi”... Oduvek sam želela da povežem ta dva
vremena, ono u odlasku i ono u nailasku. Da ih povežem u čvrst čvor, kao što se povezuje učinjeno i neučinjeno, stečeno sa datim. Kao most preko reke koji
povezuje nizvodni tok s uzvodnim, u zavisnosti s koje
strane posmatramo rečnu struju. Od kakvih niti je
naša arhitektura, gde je naše poreklo, šta je naš zavičaj?
Ako bi trebalo definisati zemlju iz koje dolazim, ne
bih se ni na trenutak kolebala. Rajoliki kraj iz kojeg
potičem ima isključivo duhovno ishodište – detinjstvo.
Dolazim od same sebe i od svojih, moje poreklo su
moje vaspitanje i vrednosti koje su u mene utkane.
Moja životna propusnica ostaje posveta ispisana u
knjizi koja mi je dodeljena kao školska nagrada: Za
odličan uspeh i primerno vladanje. A moj dom je
preširok. Od malena sam išla od jednog kraja do
drugog, od Srbije pa tamo negde preko Slovenije,
i sve šire i šire. Danas se moj dom proteže celom
planetom, od jednog kraja pa do beskraja, iza kojeg više nema ničega. Konačno, u arhitekturi moga
bića, razapetoj na razboju materijalnog i duhovnog,
duhovno preovlađuje.
Odatle dolazim – to su i moja otadžbina i moj maternji jezik i pejzaž mojih predaka. Moje gradilište
vrednosti, životnih načela, ono osećanje koje je sveopšta potka ljudskog.
Veliko je etičko pitanje: kad i gde se začinje plemenitost – osećanje koje nas, po Ogistu Kontu, čini društvenim bićima, da li je to nešto što je imanentno našoj prirodi, ili se radi o „kultivisanom” kvalitetu?
Mnogo toga u našem biću izmiče racionalnim objašnjenjima. Jednostavno, postoje neki kodovi, obrasci ponašanja koje ste usvojili ili nasledili, i po njima
se ponašate a da ne znate zašto. Postoje tvrdnje da
kod običnih ljudi, jednako kao i kod velikih stvaralačkih umova, postoji nešto univerzalno i sudbinski
ucrtano. U prvom redu karakter, ljudska priroda,
dobrota. Dobrota je, kao i hrabrost, preduslov za sve
druge vrline. Možda je baš ona praizvor altruističke
ili stvaralačke podsticajnosti.
Tu nit prepoznajem u svojim porodičnim korenima.
Još od detinjstva sam volela da drugima pričinim radost, i, kao i uvek, u tome sam imala podršku moje
drage majke. Njena radost i njeno odobravanje bili su
moja vrhunska satisfakcija. Najvažnije je moći saosećati. Vremenom je to postala moralna matrica mog
odnosa prema ljudima. Imala sam sreću da u svom
suprugu pronađem čoveka koji u sebi nosi iste moralne
14
vrednosti. Čim smo došli u situaciju da imamo više
nego što nam je neophodno, počeli smo da pomažemo – najpre bližnjima, a kasnije se taj krug sve više širio. Uvek smo se držali one drevne mudrosti da čovek
nije bogat po tome koliko ima, već po tome koliko je
pre svega sebe podelio sa drugima, jer život nam vraća
samo ono što mi drugima dajemo!
Zahvaljujući planetarnoj rasprostranjenosti naših poslovnih aktivnosti, već dugo pripadam „dijaspori”. Sa
te distance – prostorne, vremenske, kulturološke – ja
se okrećem otadžbini i svesno, promišljeno i sistematski, godinama, a sada već i decenijama, ulažem u
duhovno uzdizanje i kulturni prosperitet mojih sunarodnika. To što radim, iz potrebe da dajem i popravljam ono što smatram da je vredno tog čina, radim na
svoj način i činim sve da kriterijume postavim što više.
Možda je upravo zbog originalnosti motiva, raznolikosti i samosvojnosti filantropskih aktivnosti, precizan pojam mecene danas teško dokučiv. Savremeni mecena, ono što jesam i što ću biti, ruši arhaični
stereotip o osobi samarićanskog nadahnuća koja
podstiče i subvencioniše literaturu, umetnost, nauku, podržava jednog umetnika ili jedno delo, dozvoljavajući epohi da uživa sjaj izvan vremena i mode.
Danas je to osoba visoke profesionalnosti, okružena
kompetentnim saradnicima, da bi se njene ideje najpre pretvorile u realnost, a zatim dugoročno pratile,
upisujući ostvareni projekat u kolektivno pamćenje.
Pri tom, intimna odluka i impuls mecene moraju
uvek da nadjačaju očekivani otpor društva velikodušnim
željama i poduhvatima. Stalo mi je da moje delo preraste vreme, zato što sam ubeđena u neophodnost
i pravi značaj njegove misije. Stoga je moju veliku
želju za darovanjem nadvladao osećaj obaveze da se
ono obnovi i obnaroduje, poređa i pobroji, da bude
dostupno kao svedočanstvo, da se ne zanemari i ne
izgubi u vremenu. Različiti naslovi, rukopisi i pristup temama govore o bogatstvu i raznolikosti materije i njene sadržine. A cilj i zahtev su bili isti: da ove
knjige budu što verodostojnija slika realnosti, posredovane mojim iskustvom, i iskustvom onih koji su
bili akteri i svedoci događaja opisanih u njoj.
Knjige Decenije i Vekovi o tome govore. One su temelj,
zbornik, sabirnik, koji će kod čitaoca možda probuditi
inspiraciju za sopstvenu nadgradnju – bilo kao podsticaj za lično dobročinstvo, ili kao tema za esej, studiju, naučnu raspravu o darodavcu i darivanju.
Ukorenjena u svoj svet, zastajem i gledam oko sebe,
puna snage u svojoj iscrpljenosti, i nade u svojoj sumnji, u stalnom pokušaju da odgonetnem i dosegnem smisao. Možda moje „davanje”, moje „građenje”, dolazi iz nekog svojevrsnog bunta izazvanog saznanjem o velikim materijalnim moćima a duhovnoj
nemoći, iz želje da tok preokrenem, da materijalno
pređe u duhovno, kreativno, da se „obično” pretopi
u „lepo”, da se u estetiku unese etika. Mnogo je zvanih
ali je malo izabranih. Vlast i materijalno su prolazni.
Graditi palate duha – moj je zavet iz detinjstva, i čarobne reči: odličan uspeh i primerno vladanje. Oduvek. Zauvek.
15
DETINJSTVO
I
18 Nit koja je sve povezivala
26 Očevo nasmejano lice
34 Salon mode
42 Raskoš različitosti
48 Kartofil
50 Ples je život sam
Nit koja je sve povezivala
Italijani kažu da je porodica – otadžbina srca. Ova misao možda najbolje opisuje
atmosferu i odnose koji su vladali, i vladaju i sada, u mojoj porodici, koja je, kao i
svaka porodica, nalik na veliko razgranato drvo. Koren, koji nas je sve držao u blizini
vere, nade i snage, bila je moja majka Divna Ilić
Moje poreklo s majčine strane potiče iz Vojvodine –
iz Banata. Skromna, zadovoljna porodica sa sedmoro
dece došla je u Beograd 1930. godine. Sve što je moglo da se ponese, poneli su sa sobom: dostojanstvo,
marljivost, kulturu ophođenja, kulturu življenja.
Prodajom lepe kuće u rodnom mestu, koja i danas
odoleva zubu vremena, uspeli su da stvore dom najpre u manjoj kući kod Liona, a zatim u nešto većoj
na Zvezdari.
Sem najstarije tetke, koja se udala i ostala da živi u
Pančevu, a čije su dve kćerke, čim su stasale za srednju školu, došle kod mame u Beograd, ostalih šestoro, posvećeni poslu, kao da su zaboravili na stvaranje
sopstvenih porodica i potomstava, tako da je od svih
njih samo moja majka imala naslednicu – mene, naravno, ljubimicu čitave familije.
Muški članovi su se smestili s roditeljima u kuću kod
Cvetka, a majka i tetka u centar grada, kod Crkve
svetog Marka. Pre mog dolaska na svet, sav svoj rad,
pažnju i ljubav posvećivali su najmlađem bratu, Milanu – Miši, koji je rođen, potpuno neočekivano,
znatno kasnije od ostale braće i sestara, 1926. godine. Okružen naklonošću, brigom i požrtvovanjem
čitave porodice, on je jedini od svih završio studije u
Beogradu. Kada je izveden iz klupe Prve realke kod
Kalemegdana da bi otišao na Sremski front, cela porodica je zadrhtala. Mnogi su tih godina isti osećaj
dobro upoznali.
Na silu mobilisani, nepripremljeni, bez odgovarajuće odeće i obuće, unapred žrtvovani – poslani su
u rovove za poslednju bitku oslobođenja. Da li će se
jednog dana pouzdano znati koliko ih je poginulo?
Pošto sem uniforme i trodnevne izolacije drugo
ništa od opreme ili obuke nisu dobili, moja majka,
18
najpribranija i najčvršća od svih, izborila se s partizanskim komesarima da vidi brata pred odlazak.
Odnela mu je ono što je znala da će mu biti neophodno: rublje, cokule, džempere. Obećavši čvrsto da
neće plakati – videla ga je i zagrlila poslednja, a prva
sačekala kada se vratio posle smrzavanja na straži,
potpuno nepokretan. Italijanski lekari, koji su ga dva
meseca lečili negde u Sremu, dali su sve od sebe i
onda ga poslali za Beograd, još nesigurni u konačan
ishod bolesti. Poslednja konstatacija italijanskog doktora pred odlazak za Beograd bila je turobna: ako ne
bude tuberkuloza kostiju, bez obzira na mladost, srce
će sigurno da strada. Ipak, i ovakva „presuda” bila je
kao milovanje u odnosu na prizor kolona seljačkih
kola natovarenih limenim mrtvačkim kovčezima, koje
su se danima polako spuštale niz Nemanjinu ulicu prema mostu, ka Sremu, u potrazi za telima palih sinova.
Miša je ozdravio, završio studije i ponovo zavoleo život. Nekako najveći uticaj na mene u procesu odrastanja imao je upravo on, moj najmlađi ujak. Polako,
godinama, usvajala sam njegovu tihu i duboku osećajnost i apsolutnu predanost poslu. Rado je prihvatio
službovanje po selima Šumadije (dekretom naloženo),
i nikad nije zažalio što je napustio Beograd – grad u
kojem je proveo mladost.
Zahvaljujući ujaku Miši i mojoj ujni Stanislavi Cani,
učiteljici iz Jagodine, provela sam niz divnih raspusta
u ovom gradu, obišla gotovo sva sela u Šumadiji, sve
manastire, mnoge seoske škole, velika i mala seoska
domaćinstva. Moj ujak je u Jagodini i okolnim selima, koja je toliko voleo i u kojima je bio izuzetno poštovan jer se osećalo da dolazi iz razvijenije sredine,
uspevao da uvede mnogo novog i progresivnog, iako
mu to kao večitom pomoćniku direktora škole, bez
Ujak Milan Ilić
Ujak Ðorđe Ilić
Mama Divna, Beograd, 1938.
partijske knjižice, nije uvek bilo lako. A onda se sve
prekinulo u noći, na njegov pedeseti rođendan, kada
je iznenada umro od srčanog udara.
I moj drugi ujak, Đorđe, ima svoju dramatičnu ratnu priču. Požurio je da stigne na mobilizaciju za rat
i među prvima je pao u nemačko zarobljeništvo. Posle
četiri godine prinudnog rada, kada je logor u kome je
boravio oslobođen, opet je među prvima krenuo na
dug put – pešice, s kolonama ratnih zarobljenika svih
nacionalnosti, kako bi se ukrcao u neki voz koji bi ga
odvezao ka domovini. Bilo je veče 13. februara 1945.
godine kada je njegova grupa stigla u Drezden, taman
da iskusi čuveno bombardovanje ovog grada. Počelo
je oko deset uveče i s prekidima potrajalo tokom cele
noći. Grad su potpuno uništile britanske i američke
vazduhoplovne snage, a broj poginulih varira od 130
do 600 hiljada, u zavisnosti od toga ko iznosi podatke.
Bežeći pred vatrenim talasom koji su stvarale zapaljive bombe, dok je stihija gutala hiljade ljudi i čitave
stambene blokove, moj ujak je utrčao u podrum neke
očigledno solidno građene zgrade kao vrlo lep, mlad
čovek od trideset pet godina, bujne tamnosmeđe
kose. Posle te stravične noći izašao je – potpuno sed,
bez ijedne tamne vlasi. Sećam se da mi je kao detetu
bilo čudno što me za ruku vodi mlad ujak snežnobele
kose, za kojim su se, zbog njegove markantne spoljašnosti, okretali svi, a naročito žene.
Moja dva druga ujaka, bez sopstvenih porodica, u
izuzetno turbulentnim profesionalnim egzistencijama privatnika, čitav život su svom svojom pažnjom
i ljubavlju bili okrenuti ka mojoj majci, tetki i meni. U
jednom usko povezanom, bliskom okruženju, na relaciji Markova crkva – Lion, u kome su oni radili a mi
živele, nije im bilo teško da nas svakoga dana posećuju
s rukama uvek punim poklona.
Nad svima njima bdela je njihova majka – moja baka
Živana. Na našu sreću, dugo je živela. Bila je samostalna i vitalna do samog kraja. Iako brižna i puna ljubavi, nije trpela da joj se mnogo protivreči. S obzirom
na broj dece i porodicu o kojoj je morala da brine, to
nije čudno, a mislim da je svoj preduzetni duh u potpunosti prenela na moju majku.
Pamtim da je u devetoj deceniji rado i naglas recitovala narodnu poeziju. Ne znam šta je ženu, koju na
slici iz 1915. godine vidimo u haljini od svilenog brokata, nagnalo da do poznih godina čita epsku poeziju? Mislim da su joj ti stihovi davali snagu, da su joj
pomagali da uobličava utiske i u poodmaklom dobu,
da ih doživljava veoma intenzivno. Nije slučajno što
su se te pesme održale kroz vekove. One su oduvek predstavljale uporište i odstupnicu umornom
ili uplašenom duhu. Nasuprot apsolutno gradskom
maniru življenja, razmišljanja i izražavanja, čuvala je
za sebe tu vrstu egzila, tu staru, stolećima oblikovanu
19
Detinjstvo
1
Mama i tetka s prijateljicama, Ada, 1937.
2
Baba Živana s prvih četvoro dece, Pančevo, 1915.
Tetka Lepa, Vukov park,1943.
1. Mama (prva desno) s prijateljicama, Avala, 1938.
2. Mama, dvorište porodične kuće, Beograd, 1939.
narodnu reč. Možda ju je vreme u kome je živela,
vreme ratova i vojničkog morala, donekle usmerilo
i formiralo u tom duhu. Doživela je osamdeset šest
godina i do samog kraja sačuvala je te dve nijanse u
karakteru – prefinjenost i borbenost.
Moja tetka Lepa proživela je s nama u zajednici čitav
život. Ona je primer potpunog posvećivanja i darivanja ljubavi detetu svoje sestre. O mnogo toga u kući,
pored salona, a što je podrazumevalo: moje detinjstvo,
odrastanje i školovanje, brigu je vodila ona. Za nju
sam predstavljala čitav život. Umrla je 1980. godine,
neposredno pred moj polazak u inostranstvo.
Danas više niko od njih nije živ, pa ni moja majka
Divna koja ih je uvek držala na oku i postavljala se
kao roditelj, odgovorna za sve, iako joj to nikada niko
nije stavio u zadatak. Ali, to je bilo u prirodi njenog
karaktera i njene sudbine. Posle završene sedmogodišnje osnovne škole u Vojvodini, po preseljenju,
nastavila je školovanje u Beogradu. Bila je to trogodišnja zanatska škola Kralj Petar I – kasnije nazvana
Braća Ribar – kod Kalemegdana.
Uvek zajedno sa svojom sestrom, mojom tetkom, prošla je sve važne trenutke u životu, pa i tu presudnu,
obaveznu četvrtu godinu školovanja pred „majstorski ispit”. Bile su otresite i rečite devojke, i uživale su
učeći, u najpoznatijim beogradskim salonima, posao
koji su volele.
Za njih su to bile divne godine koje su, pored obaveza,
20
nosile i mnogo zadovoljstava. Upijala sam mamine
reči dok mi je zaneseno govorila o lepoti tog vremena. O godišnjem balu na koji bi uvek dolazio kralj
da ih pozdravi. O apsolutno svakoj predstavi opere i
baleta u Narodnom pozorištu odgledanoj i po nekoliko puta. Sa treće galerije – naravno. O svakodnevnim
popodnevnim igrankama u hotelu Union. O nedeljnim izletima i ručkovima s prijateljima u Topčideru ili
o kupanju na obalama Dunava i Save.
Onda je došao april 1941. godine, bombardovanje
Beograda i rat. To je, u početku, podrazumevalo svakodnevno bežanje iz ulice u centru grada do Pašinog brda
i nazad, a kada su se umorile i odustale, ostatak okupacije
provele su na istom mestu, ne mičući se iz ulice i kuće u
centru grada u kojoj sam, kasnije, i ja rođena.
A ta ulica-kameleon često je menjala ime. Na početku
se zvala Resavska, pa od 1922. (u vreme osnivanja i trajanja Kraljevine SHS) do 1946. godine Frankopanova.
Posle oslobođenja postala je Ulica generala Ždanova,
a onda, nekako u vreme sukoba sa Staljinom, nazvana
je neutralno – ulicom Prvog maja, da bi se šezdesetih,
posle pomirenja s Rusima, ponovo zvala Ulica generala Ždanova. Danas je opet Resavska.
Da li smo se tako čestim promenama imena udvarali
istoriji zbog sećanja na sve vojske ili njihovim vojskovođama žednim slave i priznanja, koji su uvek voleli
da baš kroz tu ulicu uđu u Beograd i da posle pobede
svog oružja zadobiju i srca Beograđana. Po toj „vitkoj
transverzali” beogradskog duha, toj stazi slave od
Nemanjine preko Oficirskog doma, ka Crkvi svetog
Marka i Bulevaru kralja Aleksandra, prošli su mnogi. Pobednici i gubitnici. Ali su svi, u trenucima svoje
veličine, želeli da izgledaju lepo. Zato je, pored majčinog, u toj ulici radilo oko dvadeset krojačkih salona. Ipak, bilo je to teško vreme kada mnogima koji su
znali dosta o estetici odevanja više nije bilo do lepote.
Bez obzira na sve, majka je uvek imala potpuno prirodnu i savršeno preciznu procenu vrednosti. U vreme
mog rođenja vodila je i dalje svoj krojački salon koji
je ambiciozno pokrenula 1943. godine. Dok su drugi
s razlogom strahovali, ona je bila potpuno posvećena svojim planovima i nije dozvoljavala da je određuju
okolnosti. Mislim da je nepristajanje da budem određena datim kontekstom, osobina koju sam nasledila od
nje. Čitav vrednosni sistem, koji mi je ponudila, osvajao
je svojom svešću i distancom u odnosu na tako česte
egzaltacije emocija koje sam imala priliku da vidim kod
drugih odraslih bilo u identifikaciji s državom, nacijom,
religijom ili nekim drugim opredeljenjem.
Sa svojim jedinstvenim smislom za humor, rado je
govorila o tragikomičnim momentima kojih je bilo
u teškim ratnim, ali i u posleratnim vremenima. U
setnom segmentu vezanom za bombardovanje, iz
njenih živopisnih rečenica, ja sam jasno mogla da
dočaram sliku podruma zgrade broj 6, u kome svi
provode skoro deset dana koliko traju granatiranja
i ulazak partizana i Crvene armije u grad, da vidim
Rusa koji u istom skloništu svira gitaru i peva pred
odlazak na Berlin, spreman da umre jer su mu svi
njegovi poginuli u domovini. Tu je i pokojnik u sanduku po koga nema ko da dođe, a koji na svaki udar
granate poskoči, i tako satima, sve dok se komšija
advokat nije onesvestio. Taj ples zaboravljenog pokojnika u podrumu, kao i u mnogim drugim prostorima tih strašnih dana, i muzika razaranja u gromoglasnom izvođenju ruske artiljerije koja je rušila
zgrade, ali i čitav jedan sistem vrednosti, unosili su
strah u srca Beograđana, jer to je bila najava kraja
jednog vremena i početak drugog, sasvim drugačijeg
od onog u kome su do tada živeli.
Sloboda dolazi, ali ne za sve. To vreme posle završetka
okupacije, kada su urlik oslobođenja i senke dugih
kožnih mantila donele strah i represalije veće od onih
pređašnjih, bilo je najsvežije u sećanju moje majke.
Često se sećala da na potezu od Bulevara do Proleterskih brigada, nekadašnje – a i današnje – Krunske,
nije bilo zgrade iz koje neko nije izveden na streljanje.
Prvenstveno intelektualci i državni službenici, ali i
preduzetnici. To se podrazumevalo, jedan teror nasledio je drugi, govorila bi ona s nekakvim mirom za
koji nikada nisam znala da li je spokoj ili praznina,
namerno obrisana emocija iz sećanja.
Posebno je tragična bila sudbina jedne od porodica ruskih emigranata iz broja 9, koji su izbegli racije
21
Detinjstvo
Gestapoa, odnosno prisilnu regrutaciju i slanje u kvislinški „Ruski korpus,” a dočekali da ih agenti Staljinove tajne policije hapse usred Beograda po ranije
pripremljenim spiskovima i, bez krivice, suda ili žalbe,
likvidiraju po kratkom postupku. Bez sudske presude
stradao je i vojni lekar, otac troje dece, samo zato što
je tokom okupacije predano obavljao svoj posao. Krojač, iz lokala preko puta maminog, odveden je u zatvor
zato što je iz čipkanih zavesa izvlačio konac i farbao ga
u različite boje – za potrebe svojih klijenata.
Antikvaru pored nas jedan student, pripadnik Belih orlova, doneo je letak koji je napisao protiv režima. Ovaj ga je pročitao i obojicu su uhapsili. Sudija
je olako odmerio osam godina za pisanje i tri godine
za čitanje. Posle raspisane amnestije za pripadnike ove
organizacije onaj koji je pisao letak izašao je odmah, a
komšija je ostao u zatvoru – pune tri godine. Obućar
je pravio cipele za mene noću – da ga ne bi uhvatili da
ima kožu i poslali u zatvor. Gospodin Vlada Mitić je
dostojanstveno ulazio u svoju bivšu robnu kuću, sada
kao običan trgovački putnik, nudeći kravate koje je
sam proizvodio u malom stanu koji mu je od čitavog
imetka jedino preostao. Inženjer koji je svojim velikim međunarodnim i poslovnim iskustvom na izgradnji hidrocentrala ukazao da su planirani rokovi
nerealno kratki – bio je uhapšen zbog rušenja autoriteta onih čije su ideje i iskrena ubeđenja bili jači od
svake stručne istine.
Moj ujak Nikola, čija se velika automehaničarska radionica nalazila na mestu na kome je kasnije podignut Dom kulture Vuk Karadžić, za sve vreme rata,
umesto da se odmara posle rada u svom omiljenom
restoranu Lipov lad, odlazio je nedeljno dva-tri puta
na selo i ostajao tamo bez konkretnog razloga. Smislio
je taj poseban manevar za Nemce ne bi li ih čestim
stavljanjem katanca u bravu svoje radionice odvikao
od pružanja usluga. Veliki radnik ali i boem, kao i
većina dobrostojećih privatnika, isti manevar, dostojan najboljih akcionih filmova, morao je da ponavlja
i nekoliko godina posle rata. Ovog puta da bi zavarao
ljude iz Titovog okruženja. Ideja da bude smešten u
okviru Dvora, odakle bi nadzirao kompletan vozni
park predsednika Republike, bila mu je toliko zastrašujuća, više zbog ograničenja slobode kretanja nego
zbog ideologije, da nas je na ovaj poduhvat sledećih
decenija redovno podsećao kao na svoj najdalekovidniji i najdomišljatiji životni izbor.
Svaka zgrada u ulici mog detinjstva ima svoju priču. Neke ih imaju i više. Tamo sam, na tom burnom
toku života, u ulici Prvog maja, do svoje petnaeste
godine još bliže upoznala pojedine aktere tih priča
22
ili bar slušala topla prisećanja na mnoge od njih. Svi
ožiljci živeli su još dugo, spremni da se otvore ako im
pažljivo pristupite i oslušnete s osećanjem kao da ste
ih istovremeno zadobili i da ih protok vremena nije
ni umanjio, a kamoli izbrisao.
Veliki socijalistički praznik Prvi maj, koji je nastupao
paradno u svoj svojoj grandioznosti, stizao bi pouzdano svake godine negde pored ćoška moje ulice. Otac bi
povorku posmatrao iz Madere a ja, u upravo završenoj
haljinici po poslednjoj modi, s ramena našeg rentijera, odnosno bivšeg vlasnika kuće koji to više nije bio
jer mu je oduzeta. Kako nije imao dece, mene je voleo
neostvarenom očinskom ljubavlju. Ja sam s njegovog
ramena na povik iz mase: Živeo drug Tito! odgovarala:
Živeo kralj Petar! I to je savršeno funkcionisalo. Niko u
gužvi nije razumeo dete – osim njega.
Živeći kao unutrašnji emigrant u svom stanu, koji
mu je ostavljen u dnu dvorišta jer je pročelje ranije bilo izdato mojoj majci za salon, iskreno je voleo
i podržavao sve u vezi s našom familijom. Mi smo
mu tu ljubav uzvraćali koliko smo mogli – pet godina dok smo živeli u istoj zgradi. Ipak, teško je nadomestiti nekome makar i bezrezervnom podrškom
ono intimno osećanje nepripadanja, nesposobnosti
za život i estetiku koji su se uzdizali pred njim kao
veliki talas što je nosio sve pred sobom, menjajući i
oblikujući sve prema idealu jednakosti uma. Renterijer je često boravio kod majke u salonu. Voleo je njen
način razmišljanja i rasuđivanja. A moja mama, iako
vedre prirode, nije se baš smejala njegovim komentarima koji su sledili na svaki ulazak „stranog elementa”
u salon. Za ono što je govorio nije se vraćalo kući po
nekoliko meseci. Ipak, nikada mu to nije spočitavala,
previše je bilo poštovanja i razumevanja među njima.
Radio je u istoj ulici, ne baš posao za koji je školovan – Trgovačka akademija u Beču – već ono što je
perfektno znao: prevodio je s nemačkog jezika. Verovao je da samo pravi profesionalac može stručno
da obavi posao. Kada je pekar postao direktor Tanjuga, bilo je jasno da ne misle svi tako i da su pobednici – univerzalno sposobni. Četrdeset godina kasnije,
pišući o tim vremenima, Slobodan Selenić me je po
ko zna koji put u životu podsetio da me je moj prvi,
iskreni obožavalac napustio 1952. godine u jednoj
noći nabijenoj emocijama, kakvi su svi rastanci kada
treba umreti za jedan život da bi se ušlo u drugi. Bečki
đak, prevodilac u Tanjugu, otišao je u Južnu Ameriku. Naravno da nije otišao samo zbog tog pekara.
Odlazak se nametnuo prirodno jer ništa u tadašnjem
Beogradu nije dozvoljavalo ovom čoveku da postoji.
Mi smo, sećajući se svega, ostvarili duboko i iskreno
Mama s Mitom Rajićem, Moskva, 1998.
U našem avionu, 1999.
prijateljstvo za čitav život s njegovim bližim i daljim
srodnicima u zemlji i rasejanju.
Vreme nemaštine, lošeg snabdevanja i „tačkica” promenilo se s dolaskom stranih diplomatskih misija stacioniranih, uglavnom, oko naše ulice. Oni su veoma
rado sve usluge plaćali u robi koja je bila bolja od one
iz oficirskih, Udbinih i raznih drugih magacina, a i od
one u paketima koji su stizali iz inostranstva. Jednostavno, imala sam sve najbolje što je u tom trenutku
postojalo. Bila sam mlada i živela prilično izdvojeno
od realnosti zahvaljujući majci koja je za mene kreirala jednu drugačiju stvarnost. Sećam se mnogih lepih
trenutaka, bujice smeha i razigrane ženske energije.
Sigurno je ta energija, koja je nalazila oduška kroz salon mode, bila i razlog što su se moji roditelji rastali.
Po potrebi službe, koja je zahtevala njegov poslovni
profil, otac je trebalo da na dve godine ode u jedan
gradić na jugu Srbije. Ne mogavši da zamisli da se ne
bavi svojim poslom, ili da to radi daleko od centra Beograda, u mestu u kome bi moj otac bio veliki direktor
a ona provincijska krojačica, bila je prinuđena da bira i
izabrala, odlučno, put samostalne žene i majke.
Sledeće tri decenije našeg života protekle su u njenoj ličnoj i profesionalnoj borbi između kreativnog
impulsa i jednoobraznosti u većoj proizvodnji. Ovaj
duel, koji ličnost suprotstavlja mašini, u modi nalazi svoje najbolje borbeno polje. Bilo kao samostalni
kreator, bilo kao preduzimač, krojač mora da opstane
S Emmom, Madl'Art, 2002.
kao umetnik, koji se dopada i koji se traži. Mama je to
izuzetno osećala i na oba polja nastupala s uspehom.
Pravedno je što je završila svoju profesionalnu karijeru kao privatnik uz visoku modu.
Pridružila nam se od prvog dana na novom i nepoznatom putu izvan granica naše zemlje. Život u
izobilju koji smo stvorili, nimalo je nije promenio.
Prilagodila mu se, ali je ostala ista.
Pogled ka budućem je nešto što je sama prirodno sledila, a što sam od nje dobila kao dar i kao obavezu.
Uvek mi je davala podršku da ostvarim nešto izvan
granica koje su se nametale, jer je i ona sama radila i
živela izvan okvira koje su joj uporno postavljala društvena ograničenja. Isto tako, čak i u svojim devedesetim godinama, aktivno i potpuno smišljeno, lomila
je okove koje nameću prirodni zakoni. Sačuvala je do
kraja svoje kriterijume i svoje umeće razumevanja.
Uvek odgovorna i odmerena, ali i dovoljno hrabra da,
kad je to potrebno, svakome kaže tačno ono što misli.
Na tome sam joj, kao i na svim drugim darovima uma
i srca, zahvalna zauvek.
Uz mog supruga i mene, i ona je zavolela putovanja
na kojima nas je skoro redovno pratila. Poslednjih
godina života sama je sastavila spisak gradova koje
želi da vidi. Između ostalih – Moskvu i Lisabon prvi,
a Pariz ko zna koji put.
Za proslavu svog devedesetog rođendana odabrala
je grad Bordo, zbog njegove lepote i istorije, zbog
23
Detinjstvo
1
2
Mama i Emma, Pariz, 2007.
1. Sa sestričinama Jelom i Mirom, Madlenianum, 2004.
2. S Tanjom Peternek-Aleksić, Anjom i Emmom, Bordo, 2007.
najlepših i najrodnijih vinograda u čitavoj Francuskoj, i smeštaj u jednom od mnogobrojnih dvoraca
pored gradića Ruana, najistaknutije tačke francuskog kopna na zapadu. Tih nekoliko dana već poodmakle jeseni bila je jedna od malobrojnih koji su sedeli za čistim stolovima ispranim od vetra i uživali u
mirisu otvorenog mora. S cigaretom u ruci, u suton
koji se sve brže probijao kroz svež i kristalno čist
vazduh, kao da se polako stapala s nepreglednom
mističnom vodom iza svojih leđa. A u ljubavi, kažu,
nije toliko bitno šta vi osećate prema nekome, već
kako taj neko čini da se vi osećate prema samom
sebi. Pored nje ja sam se uvek osećala baš kao tog
predvečerja: svetlo i tiho iznutra, s malo sete u duši,
ali sigurna u sebe, ponosita i istinski srećna.
Bila je moj roditelj, ali i iskrena prijateljica s kojom sam
i kao zrela ličnost podelila mnoge lepe godine i sate. Na
kakvom velikom prijemu ili u samotnom popodnevu,
nad nekom važnom temom ili u bezbrižnom razgovoru, uvek mi je njeno prisustvo bilo dragoceno. Bila
je deo mog života i našeg doma, a ja sam, sad znam,
domom uvek zvala ono mesto gde je ona bila.
U Madlenianumu, 2000.
24
25
Očevo nasmejano lice
Ja sam jedino dete svog oca. On je ostao za mene krug sunčeve svetlosti na koji nikad
nije pala senka
1
2
1. i 2. Magdalena i Martin, očevi roditelji
Kada pomislim na moje pretke s očeve strane, pomislim na svetlost Severa. Moj deda Martin Horvat, Slovenac iz Štajerske, bio je službenik tadašnje austrougarske železnice, a posle raspada Carstva s porodicom se vratio u Sloveniju, gde je proveo čitav život.
Babica Magdalena, domaćica i majka troje dece, bila
je stožer ove dobrostojeće građanske porodice koja
je živela u prostranom stanu prelepe zgrade pošte, u
centru malog mesta. Iz svojih čestih poseta pamtim
dedu, kako hrabro gazi ka svojoj stotoj godini i babicu, malo mlađu od njega, koja ga u tome prati. Moj
otac Martin imao je sestru i brata. Tetka nije imala
dece, ali stric jeste – šestoro. Ritam rađanja bio je
uslovljen ratom i stričevim odlaskom u partizane. Jedno dete je rođeno pred rat, a zatim je sledilo četvorogodišnje vojevanje tokom kojeg su ga, kao i posle u
slobodi, pratili supruga – i sve više dece.
Stric je za mene bio svojevrsna legenda NOB-a. Doneo
mi je jednu drugačiju predstavu o partizanskoj ideji i
borbi, tako različitu od one koju sam mogla da vidim i
čujem u Beogradu.
Bio je jedan od onih ljudi koji je zaista živeo ono što
je propovedao. Čitavo mesto u kome je odrastao i
delovao bilo je oblepljeno poternicama s njegovim
likom već 1941. godine, kada su Nemci ušli u grad.
Čak i tada, skrivajući se sa tek venčanom suprugom
u velikom povrtnjaku, koji je gajio, a ko drugi nego
jedan Bugarin, nastavio je svoju partijsku aktivnost
sve do trenutka kada se, zajedno sa ženom, priključio
partizanima. Prvo dete, rođeno iz te velike ljubavi,
ovo dvoje idealista poslalo je kao bebu na čuvanje
mojoj tetki. Videli su ga ponovo po završetku rata,
kao dečaka od pet godina.
Iako su mu posle rata bila širom otvorena vrata najvećeg dvorca u državi, onog varaždinskog, da iz njega
uzme šta želi, stric je tu ponudu odbio bez dvoumljenja.
26
Dosledno primenjujući ovaj redak partizanski običaj,
on je, iako generalni direktor ciglane, čitav radni vek s
porodicom, ostao da živi unutar fabričkog kruga. Setim se često anegdote koju nam je s osmehom ispričao
o tome kako su se upravnici pomenutog dvorca tresli
od straha dok su se spremali da prvi put ugoste Josipa
Broza Tita i njegov štab, i kako su dobili umirujući odgovor: da će sve biti u redu ako se prema Brozu budu
ophodili kao što su to ranije činili – prema baronu.
Svoju etiku reda, rada i skromnosti preneo je i na potomke, koji su svoje životne puteve vodili na nekonvencionalan način, ali uvek dosledni sebi, primeru
svojih roditelja i njihovim visokim moralnim načelima.
Svi njihovi brakovi različitih nacionalnosti, konfesija, s mnogo dece, zato su sačuvani, oni kao ličnosti
ostvareni, a njihove porodice srećne. Danas je već
treća generacija vaspitana u istom duhu, a mnogi od
njih kao diplomirani inženjeri, dizajneri i arhitekte
uspešno rade u nekoj od Zepter kompanija.
Moja tetka Štefica čitav život posvetila je poslu u svojoj velikoj radionici za preradu drveta. Ako sam negde
naučila šta znače red, rad i disciplina, prožeti s mnogo ljubavi, svojstveni ženama koje same žive i delaju
(tetka je rano ostala udovica), to je svakako bilo kod
nje. Samostalna žena po definiciji je stranac, uvek na
„tuđem terenu”, primorana da se potvrđuje stalno, a
naročito u poslovnim znanjima i sposobnostima tradicionalno rezervisanim za muškarce. Ona mora da se
osvedoči unapred da bi joj se uopšte pružila prilika da
stvara. Samostalne žene stoga moraju da budu dvaput
čvršće da bi uspele, ali zbog svoje ženske prirode, tu
čvrstinu često nadoknađuju onima koje vole, nekom
dodatnom ljubavlju i toplinom. Takva je bila i moja
tetka u odnosu na mene. Pamtim njena dva lica – jedno iz doma, kada me je dočekivala sa mnogo nežnih
reči i osmeha, i ono drugo, kada bi autoritativno,
Otac, Pariz, 1936.
sigurnim korakom prošetala kroz radionicu dobacivši
mi kratak pozdrav i gotovo skriven smešak.
Možda sam kao dete iz mešovitog braka morala da
se više pozabavim svojim korenima, da sređujem tu
divnu rapsodiju sećanja sa čistim, a ne selektivnim
pamćenjem, kakvo se danas uglavnom čita. Ali, zakasnila sam. Nisam mislila o tome da sam rođena, za
to vreme, od roditelja poznih godina – otac u petoj,
a majka već zakoračila u četvrtu deceniju života i da
će biti prekasno da se postavljaju pitanja onima koji
bi mogli na njih odgovoriti.
Inače, ja sam jedinica, jedino dete svog oca. Mislim
da je to značajno obeležilo moj život, podjednako po
pravcu i po kvalitetu. Kao jedino dete imala sam nepodeljenu pažnju roditelja u kojoj sam uživala i s kojom sam odrasla. Naš narod kaže da su deca starijih
roditelja inteligentnija, da su otpornija. Mislim da su
njihovi roditelji samo iskusniji, manje lakomisleni i
plahi. Da su staloženi i da umeju bolje da proniknu u
dušu deteta, te da im je lakše da pred njim, na vreme,
izraze svoje iskustvo.
Otac je rođen u Gracu 1904. godine, gde je završio
Politehničku akademiju. Deo radnog veka proveo je
u francuskim firmama koje su iz Nansija rukovodile
projektima izgradnje puteva u Severnoj Africi. Veoma
je voleo Francusku, ali i Jugoslaviju.
Postoji jedna anegdota vezana za očev boravak u
Francuskoj, koju rado navodim jer savršeno oslikava vreme u kome su diplomate velikog formata pored državnih pitanja nalazili načina da se pozabave
i etičkim i porodičnim problemima pojedinaca iz
svoje domovine, a što je u posleratnoj, pa i današnjoj
diplomatiji izuzetno redak slučaj, gotovo presedan.
Miroslav Spalajković, naš tadašnji ambasador u Parizu, pozvao je mog oca i njegova dva zemljaka da se
hitno jave u ambasadu. Razlog tako urgentnog poziva
bio je, kako je stajalo u pozivnom pismu, neki njihov
navodni prestup koji je mogao da okrnji ugled Kraljevine Jugoslavije. Doktor Spalajković je bio vrstan profesionalac i jaka ličnost, što je bilo poznato i mom ocu.
Po dolasku u ambasadu, gospodin ambasador im je objasnio o kakvom se „velikom” prestupu radi. Naterao je
svu trojicu da pred njim napišu pisma roditeljima koji
su ih tražili preko Crvenog krsta Francuske jer im se
nisu javili mesecima, moj otac čitavih godinu dana.
Pohvalivši njihovo znanje i stručnost, ambasador nije
propustio da kaže da su i našoj zemlji potrebni isti takvi
profesionalci i da na tu činjenicu nikada ne zaborave.
Ubrzo posle tog događaja, a možda upravo i zbog njega, otac se vratio u Sloveniju, gde je upravljao jednom
fabrikom sve do okupacije 1941. godine. Nemce je dočekao s istaknutom jugoslovenskom zastavom. Taj čin
je skupo platio: momentalnim hapšenjem i mestom na
čelu kolone koja će biti upućena u logor Dahau. Spasao
27
Detinjstvo
Otac, tetka i teča sa zaposlenima, privatna pilana i
stolarija, Ravne, 1939.
Otac za radnim stolom
Tetka Štefica i stric Robert s Mitjom,
Ravne, 1946.
S ocem, Košutnjak, 1951.
ga je jedan njegov radnik, folksdojčer, koga je poznavao samo iz viđenja. S uperenom puškom ga je izveo
iz kolone i držao zaključanog oko dva sata u poljskom
toaletu dok konvoj za Dahau nije otišao. Spasen iz kolone za logor, priključen je koloni kojom su prvi Slovenci
deportovani za Srbiju, juna 1941. godine. Kao oprobani
stručnjak, koji se lako snalazi u svetu, obreo se u Beogradu gde je, kasnije, upoznao moju majku.
Najbolji prijatelj mog oca u novoj sredini bio je takođe Slovenac, gospodin Novak, meni vrlo blizak,
gotovo kao član naše porodice. Pamtim ga po gospodstvu kojim je kod njega sve odisalo, od pojave
do specifičnog akcenta i divnih ličnih priča, predratnih i posleratnih. A priča je bilo dosta, jer je gospodin Novak tokom čitavog rata bio direktor tada
najveće svetske firme kod nas, što je pretpostavljalo
visoko obrazovanje i znanje nekoliko svetskih jezika.
Upoznala sam ga po njegovom izlasku iz zatvora u
kome je proveo dve i po godine. U njegovom slučaju ljudskost nije u potpunosti zatajila, iako je u tim
vremenima bila i opasna i retka. Svi oni kojima je pomogao da ih ne uhapsi Gestapo, već da se domognu
sigurnosti koju su dobijali slanjem u borski rudnik,
kao međustanicu do odlaska u partizane, svedočili
su u njegovu korist. Sudbina mu je, ipak, bila obeležena tom kaznom jer mu je dok je bio u zatvoru preminula supruga, tako da je lepa vila na Zvezdari, u
blizini Liona, kada se u nju posle svega vratio, odisala
prazninom i tugom. On je, međutim, kao i mnogi sa
28
Stric s kćerkama i sinovima
sličnom životnom pričom u Beogradu, gospodski
nosio svoju sudbinu radeći kao finansijski savetnik
kod nekih od ljudi koje je svojevremeno spasao, a
koji su sada već bili uspešni poslovni rukovodioci.
Lično nisam svedok očevog poznanstva i vremena
provedenog sa slikarom Frantom Malijem (Franta
Maly), ali zato znam da mi je najdraži poklon koji
sam dobila od oca upravo Album Jugoslavije, objavljen u Beogradu 1939. godine, sa 144 njegova originalna crteža, organizovana u vidu putopisa od Slovenije do Makedonije. Ovi Malijevi radovi, u akademskom maniru, bili su podstaknuti karakterološkim
studijama južnoslovenskih tipova, etnografskim i
folklornim motivima, ali u najvećem broju to su skice gradova i pejzaža iz svih krajeva Kraljevine Jugoslavije. Za mene su one, kasnije, imale najviše značaja jer sam na njima prepoznavala mesta na kojima
sam boravila. Danas sam sigurna da očevo poznanstvo sa Malijem vuče korene još iz Francuske, jer su
neke od njegovih slika izložene i u pariskom Luvru.
Očeva ljubav za Francusku bila je duboka i sveprisutna. Možda je zato beogradski Mali Pariz bio njegov
omiljeni restoran – ne samo zbog dobre hrane i usluge, nego i kao stecište dinamičnog socijalnog života.
Mali Pariz je u vreme mog odrastanja bio otmen restoran koji je u podne služio kao oaza za predah od
posla. Nije bio toliko pulsirajući kao pre rata, kada su
njime upravljali jedan Italijan preduzimljivog duha i
jedna baronica prefinjenog ukusa, s podijumom za
ples, varijetetskim programom, delovima enterijera
donesenim iz Budimpešte i Beča. Atmosfera zabave
i kocke još je strujala samo u pamćenju onih malobrojnih kojima je bilo dozvoljeno da se sećaju, jer se
taj restoran više nije nalazio u središtu diplomatskog
kvarta, a predratnu najverniju klijentelu – oficire iz
obližnjeg Ministarstva vojske, inostranih poslova i
Generalštaba zamenila su nova vojna lica koja su se
hranila na strogo kontrolisanim mestima.
Nebrojeno puta sam s ocem tu ručala, a on sam je u
njemu obedovao gotovo svakog dana. Nikada se nisam
osećala tako sigurno i ponosno kao tada u zaklonu i toplini dodira rukava očevog kaputa. Sećam se, za mene
tada, visokih plafona, belih stolnjaka i drvenog čiviluka
na koji bi otac ostavljao svoj šešir. Ti tamni, elegantni
šeširi, koje je nosio uz odela, imali su jednog pomalo
usamljenog, ali nikad pobeđenog suparnika – divni
panama Monte Cristo, koji nije napuštao naš stan. Boje
slonovače, tanak kao knjiška hartija, najfinije ručne izrade, taj šešir je vukao prašinu po svim ormanima dobijajući uvek neko skrajnuto, ali sigurno mesto. Stigao
je iz Slovenije čitavu deceniju posle očevog dolaska u
Srbiju zahvaljujući jednom prijatelju koji ga je sačuvao
jer je znao koliko mom ocu znači ta uspomena na neke
prošle dane i godine. Prepoznavan kao ideološko obeležje buržoazije, nikada ponesen u Beogradu, ovakav
šešir počeo je da se pojavljuje tek krajem šezdesetih
godina prošlog veka kada ga je Tito dodao uz svoje poznato belo odelo u kom je dočekivao šefove država i
jet set na Brionima. Ovaj u ormanu bio je deo očevog
identiteta, služio mu je kao opredmećeno podsećanje
na lepotu življenja, a meni kao kućni acesoire za prizivanje pred ogledalom atmosfere Azurne obale, Belle
Epoquea i bezbrižnih dalekih putovanja o kojima sam
kao dete maštala. Dok bismo čekali da nam serviraju,
često sam ga molila da mi priča o Parizu i on je to uvek
rado činio ubacujući, kada je to bilo potrebno, poneku
reč na francuskom jeziku.
Pripadnost nekom pokretu ili grupi nikada za mene
nije imala važnosti per se, ali to ne znači da se nisam s mnogo strasti prepuštala uživanju u igri ili u
ljudskoj veštini, odnosno strastvenom bodrenju svog
fudbalskog tima. Od detinjstva navijam za Crvenu
zvezdu jer je to, valjda, jedina emocija koja se genetski prenosi. Danas je ta vrsta uzbuđenja daleko od
mene, ali se rado setim sebe iz tog vremena. Kaže se
da ljudi utakmice prestoje. Sa mnom je bilo drugačije. Ja sam sate i sate preklečala pored radio-aparata
posvećeno slušajući s ocem radio-prenose utakmica
Crvene zvezde. Ne znam da li je to bilo zbog Zvezde
ili zbog očeve blizine koja me je grejala, ali te sate
jasno pamtim kroz neke naizgled beznačajne, meni
svete detalje, poput prizora očevog nasmejanog lica
koje me gleda dok upijam reči reportera i dišem u
ritmu njegovih rečenica intenzivno proživljavajući
svaki minut igre. Često pomislim da je on te utakmice proživljavao kroz mene, a ja znam da sam kroz
njegovo srce mogla da vidim čitav svet.
29
Detinjstvo
Zahvaljujući ocu zavolela sam tenis, sport nama tada
dalek, a njemu blizak. Bio je odličan igrač. Gledala
sam ga kako u Zagrebu nebrojeno puta pobeđuje
svoje prijatelje ili kolege s posla. Tako su u moj svet
ušle i naše zvezde belog sporta. Bez daha sam ispred
televizijskog ekrana pratila mečeve reprezentativaca
Nikole Pilića i Bore Jovanovića, koji su bili vrlo uspešni u svetskim razmerama, tokom šezdesetih godina
prošlog veka.
Na centralnom teniskom terenu u Monte Karlu i
danas stoje mermerne ploče na kojima su ugravirana imena pobednika velikih turnira. Jovanović se
u taj red slavnih upisao davne 1961. godine, kada je
osvojio turnir Hussein Pasha, mnogo kasnije nazvan Monte Carlo Open.
Viteštvo tenisa i njegova aristokratska priroda oduvek su prijali mom uhu i oku. Redovno, već dvadeset godina, posećujem veliki teniski turnir u Monte
Karlu. Volim atmosferu teniskog meča. Dopada mi
se tišina u kojoj ljudi s predanošću posmatraju duel
veštine, snage i talenta što se odigrava pred njima. Ta
fokusiranost čula kao da otvara veru u mogućnost
čuda. Nekako kao da su se svi oni okupili da bi otvorili taj mali prostor u sredini, da bi ga oslobodili za
mogućnost čudesnog. To nisu velike obezduhovljene arene, tu ljudi sede blizu jedni drugih, a pozornica
je u sredini, baš kao u Šekspirovom Glob teatru. Kao
i u životu, nema režije, sve zavisi od čoveka, stanja
njegovog duha i sposobnosti njegovog tela.
Naša loža na centralnom terenu puna je svake godine. Ponekad, upravo u njoj, sećanje na oca, pored
opisanih slika iz mog detinjstva i rane mladosti, prizove i uspomenu na njegov tako karakterističan, uvek
prisutan osmeh osenčen blagom distancom koja je
bila proizvod jednog izgrađenog odnosa prema životu, zasnovanog na profesionalnom ostvarenju, ali
i bogatom životnom iskustvu stečenom na raznim
stranama sveta, u različitim društvenim sistemima.
Taj osmeh je ostao moj svetionik po kome sam se
orijentisala na uzburkanom moru jakih emocija što
prate sve moje važne životne odluke, a takvih je, tokom godina, zaista bilo mnogo.
S ocem, Pionirski park, 1963.
30
31
Franta Maly, Album Jugoslavije, Beograd, 1939.
Salon mode
Sve u tom prostoru su slike, pokret i neka vrsta igre koja je ozbiljna i lepršava u isto
vreme, kao neka tiha baletska predstava što traje u mom sećanju, s ulogama koje su
podeljene na početku i od kojih se ne odstupa
Mama, kuma Zlata, Nadica i tetka, Tašmajdan, 1940.
Beograd je u vreme mog detinjstva bio grad koji izrasta iz ruševina, grad zamenjenih socijalnih uloga i
pozicija, u kome je predratna buržoazija najednom
postala klasa „bivših” ljudi. Svuda su se propagirali
jednakost i kolektivizam, a ti ljudi su bili živo sećanje
na stari poredak.
Modni salon moje majke bio je neformalno stecište
tog nekadašnjeg gradskog miljea. Njena klijentela
bila je umnogome sastavljena upravo od tog sveta
koji je ostao bez svog ideološkog, socijalnog i kulturnog uporišta. Ali, i u takvoj kafkijanskoj atmosferi,
ovi ljudi krajnje profesionalno profilisani i stručni,
daleko manje su zavisili od dobre volje sistema da im
nađe mesto na kome bi mogli da zarađuju za život.
Odstranjeni iz vlasti i politike, kao vrsni stručnjaci
usmeravali su se potpuno prema profesionalnom
angažmanu, bilo u zemlji, bilo u inostranstvu. Upravo
zato ih osiromašenje u materijalnom smislu nije tragično pogađalo. Iako im je gotovo sve bilo oduzeto,
radost što mogu da se obuku kako žele i da s nekim
pri tome otvoreno porazgovaraju nije ih napustila.
Mama im je u tome pomagala, a ja sam uvek bila tu
da čujem, vidim, ali i da učestvujem. Uvažavala me je
kao ravnopravnog sagovornika, što je podrazumevalo
odgovornost za rečeno, ali i umeće ćutanja.
Moje detinjstvo bilo je obeleženo njenom i tetkinom
pažnjom, bila sam u stalnoj žiži ljubavi koju imaju
samo jedinice. Ipak, sećam se da sam dobijala stroge
reči prekora kada se nisam ponašala kao dobro vaspitana devojčica. Salon je bio mesto mog detinjstva,
mog odrastanja i upoznavanja sa svetom. Prostor u
kome je moralo da se bude u najboljem izdanju i pokaže da ste dovoljno zreli da biste mogli da ga delite s
odraslima. A salon je bio sveto mesto jer je od njega
zavisila naša egzistencija. Bilo je važno kako ću da
34
se pojavim, kako ću da uđem i izađem iz prostorije,
kako ću da se ponašam i pričam sa ženama koje su
dolazile kod majke po modele.
Ja sam, na neki način, u rad bila uključena kao konferansije. Sedeći uz knjigu ili igrajući se lutkama u
predsoblju stana, uvek bih prva videla kada su te
dame dolazile. Neke od njih zaista bi se pojavljivale
odevene kao iz modnog časopisa. Posmatrala sam
način na koji govore, gestove, pokrete ruku i naročito korak. Sve sam ih, naravno, znala po imenu, ali
i one mene. Pošto bi ušle, ja bih stala pred njih na
distanci od nekoliko metara, ljubazno ih pozdravila,
a zatim odlazila do radnog dela i izgovarala dovoljno
jakim glasom, koji bi se čuo u čitavom salonu: Stigla je
gospođa Resavac! Gospođa Stefanić je stigla! Gospođa
Vitorović, Panajotović, Đorđević... Mama je, naravno,
znala da one dolaze po dogovoru, ali mi je, ipak, dopuštala da ih ja uvedem.
Veoma mi je prijalo da budem deo tog sveta koji ume
da se pozdravi, da se postavi, da misli o onome što
govori i da te reči imaju značenje. Čak više značenja
u isto vreme. Bilo je za mene neke lične, detinje mistike
u svemu tome. Salon je bio neograničeno polje mašte, slobodno za moje sanjarenje i odrastanje, ali u
okvirima koji je donosio jedan prostor relativne javnosti i slobode.
Sećanje je ostalo kristalno. Danas, posle toliko godina, mogu jasno da prizovem detalje tih divnih starih
mašina koje su besprekorno radile sve dok se nisu,
jedna po jedna, zauvek preselile u uglove stana kao
znaci vremena koje je prošlo. Ipak, gotovo nikada
nisam videla majku da za nekom od njih sedi i šije.
Uvek je krojila. Šnit joj nije bio potreban pošto je bila
kvalifikovana i talentom predodređena za tu vrstu
posla. Ne pamtim da je iko ušao u salon ili iz njega
S majkom, Pionirski park, 1948.
izašao ne ostavivši zvon izgovorenih reči: Gospođo
Ilić, uradite ono što vi mislite da je najbolje.
Smiraj večeri donosio je konsultacije s tetkom koje
su trajale do kasno u noć, o modelima, materijalima,
dezenima... Bio je to začarani prostor najfinijeg ženskog umeća i znanja, ali i velika odgovornost, najviše
zbog materijala kojih je tada uvek nedostajalo. Stizali su iz svih delova sveta komplikovanim, gotovo
nemogućim, tajnim kanalima, osim onih iz Amerike
koji su dolazili redovnim linijama, ali putujući po tri,
četiri duga meseca. Za nas, kod kuće, postojalo je
čarobno ameriken platno koje je moglo da se boji
po želji, zatim ono padobransko, od kojeg su bile
sašivene moje haljinice i spasonosni pliš od starih
zavesa za moje mantiliće.
Glavni uzor u to vreme bili su francuski modni stilovi i krojevi, koliko zbog tradicionalnog prijateljstva,
toliko i zbog činjenice da je Pariz bio i ostao prestonica svetske mode. Posle oslobođenja pariska modna industrija odmah se ponovo razmahala. Haute
Couture predstavlja svoje kolekcije, a novi modni
kreatori debituju. Chambre Syndicale de la Couture
Parisienne 1945. godine je priredio Théâtre de la
Mode, Modno pozorište, izložbu minijaturnih manekena, visokih sedam centimetara, obučenih u odeću
couture iz nove kolekcije. Izložba, čiji je naum bio
da čitavom svetu pokaže veličinu francuske kulture
i kreativnosti na polju mode, postigla je svoj cilj zahvaljujući dugoj turneji koja je trajala godinu dana i
obuhvatila mnoge gradove. Te minijaturne manekene mama je na listovima žurnala čuvala godinama,
kao što danas moja kćerka sakuplja sličice Pokemona
ili figurice Pet shopa.
Već nekoliko decenija unazad postojali su modni časopisi koji su prenosili informacije o modi s ilustracijama o aktuelnom trendu. Zahvaljujući radu novih
umetnika i fotografiji u boji, koja se pojavila tridesetih godina, zatim snimanjima na otvorenom pod prirodnim svetlom, fotografije u modnim časopisima,
kao što su Vogue ili Gazette, zamenile su nekadašnje
crteže i skice. To je čarima žurnala dodalo poseban
sjaj, vredan napora da se do njih dođe i da se silueta
i modeli koje propagiraju bez kašnjenja primene na
naše mušterije. Evolucija modnih tokova od početka
XX veka do vremena rada našeg salona bila je podvrgnuta pravilima visoke mode koja je obuhvatala
isključivo elitu. Stvoreno za salone, a nikada za ulicu,
ono što je rađeno rukom majstora bilo je i ostalo nedostupno običnom svetu.
Pored mene, u kući je uvek bila prisutna još jedna
Madlena – Madlena Vione (Madeleine Vionnet). Iz
majčinih udžbenika saznala sam i zapamtila da su ona
i Kristobal Balensijaga (Cristobal Balenciaga) predstavljali svetsku avangardu mode, pošto su međunarodni
35
Detinjstvo
Mama (prva levo) s drugaricama, Topčider, 1937.
Tetka Lepa, Beograd, 1942.
Mama (prva desno) i drugarice, Topčider,
1936.
uspeh stekli još u deceniji pre Drugog svetskog rata.
Pravi modni arhitekta, inspirisana antičkom skulpturom, Vione je kreirala haljine koje su pratile oblik
tela ne prikrivajući ga i ostavljale osećaj mekoće koji
ih je približavao antičkim tunikama. Iako je izmislila
sve krojeve koji su i danas u upotrebi, podstaknuta
jednostavnim oblikom japanskog kimona, najrađe je
stvarala odeću napravljenu od samo jednog komada
štofa. Bila je nedostižna kada je reč o modelima neuhvatljivih, rafiniranih materijala koji svojim padom
haljini daruju lepršavost i senzualnost. Fascinantno je
da ni posle sto godina nema nijednog značajnog savremenog kreatora, a da je ne apostrofira kao sopstveni
uzor i genijalnu autorku koja je izmenila svet mode. A
Kristobal Balensijaga bio je u to vreme jedini muškarac
modni kreator koji je još pre Drugog svetskog rata
otvorio sopstveni salon u Parizu kako bi predstavio
modele, koji su se od drugih razlikovali po modernoj strukturi, čime je na sebe privukao veliku pažnju
modne štampe i publike.
Period posle rata i kod nas je bio obeležen željom da
se ponovo živi u punom smislu reči, da se uživa, da
se stvara u duhu zaboravljene ležernosti i suštinske
elegancije. Smatrajući da je moda pitanje neprekidne, obostrane edukacije u cilju eksponiranja samo
najlepšeg dela onog kome je namenjena, zajedno
smo se bavile malim studijama mušterija i njih preklapale s ličnim ukusom i stilom. Ono što je majka nazivala urođenom elegancijom, načinom na koji neko
36
nosi neki materijal, nikada se nije završavalo samo
na odeći. Uvek je to podrazumevalo i razmišljanje o
prirodi same ličnosti, večitoj povezanosti lepote tela i
duha, o preplitanju estetskih i društvenih vrednosti.
Kroz salon su, zaista, prolazile žene raskošne lepote tela, ali i karaktera: od profesorki, lekarki, sudija
i advokata iz unutrašnjosti, koje su dolazile samo
da bi udahnule miris prestonice, do žena poznatih
diplomata i onih iz uglednih trgovačkih porodica s
Dedinja i iz centra Beograda. Sve školovane ili bar
predodređene poreklom i nekadašnjim statusom za
drugačiji kvalitet življenja od onoga koji ih je snašao,
dolazile bi obučene u prekrasne bunde koje su na
neki volšeban način sačuvale tokom rata, i izgledale mi jednako nestvarno i izmaštano poput ruskih
emigrantkinja koje su se u opštem sivilu ulice šetale
obučene kao nekadašnje princeze, odavno lišene
trona, a ponekad i zdravog rasuđivanja.
Lepota koja se danas sreće, nema nikakvog dodira
s lepotom lica, držanjem, stasitošću, elegancijom
onog vremena. I fotografije filmskih diva iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, otkrivaju tu
specifičnu raskoš, neku potpunost koja pleni, standarde po kojima se lepota vrednovala.
Danas je lepota uvek u funkciji nečega, najčešće
novca. Retko je, ili gotovo nikada, to „lepota sama
po sebi”. Današnja lepota nije ideal, ona je više provokacija, impuls koji izaziva. Postala je i proizvod
kao svaki drugi, pa u sebi nosi i dozu automatizacije,
Mama i tetka s kumicama, Vukov park, 1940.
U našem dvorištu, 1956.
standardizovanja. Često prenaglašena u ispoljavanju
– da bi se izborila za pažnju estetikom koja ne uzdiže, ne inspiriše, ne ostavlja prostor za kreaciju i zaista
sumnjam da bi moja majka bila sposobna da danas
napravi odgovarajući model. Mislim da bi joj najveći
problem bio da pronikne u ličnost današnje žene, što
joj je inače bila najjača strana u čitavom složenom odnosu dizajner – mušterija.
Oduvek su se klijenti odlučivali za određeni salon
prema kreativnoj smelosti i znanju vlasnika, ali i prema statusu onih koji u njega dolaze. A salonu moje
majke mnogi od njih ostali su verni od vremena pre,
tokom i posle rata, sve do njegovog zatvaranja. Ona
ih je cenila kao kupce, jer su znali šta hoće i jer je to
što su hteli bilo kvalitetno i zahtevno.
Gotovo sve najbogatije porodice iz Beograda bile su
mamina klijentela. Njihove fabrike, banke, rudnici,
drvare, hidrocentrale, morske i rečne flote preko
noći su promenile vlasnika. Mnoge dramatične sudbine: odlasci najbližih u inostranstvo, ideološke podele u porodicama, ilegalni prelasci preko granice...
imali su eho i u našoj kući.
Mlada i lepa Doli Najdanović, prijateljica mladog
kralja koji je napustio zemlju, čijoj je porodici takođe
mnogo toga oduzeto, uspevala je da održi vedrinu
duha i pored raznih vidova mentalne i fizičke torture.
Kada je „po kazni” išla na raščišćavanje Tašmajdana,
prolazeći našom ulicom, uvek je mahala pokazujući
na svoju svilenu haljinu sašivenu za neku bolju priliku.
U novom kaputiću,
1. maj 1952.
Nijedna od njih nije dolazila u salon da bi se žalila ili
lamentirala nad svojom sudbinom. Mislim da to sebi
nisu dozvoljavale zbog samopoštovanja, ali i naklonosti prema onoj finoj energiji koju su nalazile u tih nekoliko desetina kvadratnih metara prostora zaštićenog
od teskobne svakodnevice. Postojao je jedan prećutni
dogovor da se u salonu bude u najboljem izdanju i da
se gaji taj neuništivi, iskričavi beogradski duh vedrine.
Bilo je, tada, najvažnije na svetu dobiti svoju novu haljinu, s kojom bi se namah u stvarnost preneo čitav intimni koloplet nijansi skrivenih misli i osećanja.
Kod pojedinih mušterija majka bi i lično odlazila da odnese modele. To je bilo retko i takvu pažnju
posvećivala bi samo svojim najcenjenijim klijentkinjama. Naravno da to nije podrazumevalo samo one
koje naručuju najviše i najbolje. Ponekad bi i mene
povela sa sobom.
Pava Racić bila je jedna od takvih posebnih ličnosti.
Mlađa kći Nikole Pašića, udata za cavtatskog brodovlasnika, ostala je posle oslobođenja godinama da živi
u kući u Francuskoj ulici. Kao i svima drugima koji su
na neki način predstavljali stari režim, u nekim trenucima joj je prijala posebna duhovna potpora, iskrena
empatija, mogućnost da se s nekim slobodno i otvoreno razgovara o običnim stvarima. Ja sam prilike u kojima je gospođa Racić ćaskala s mojom majkom koristila
da se šetam po njenoj kući i istražujem taj lepi prostor
koji je i u to vreme čuvao duh bolje prošlosti. Svaki put
kada bismo se vraćale iz tih poseta, nosila bih u ruci
37
Detinjstvo
veliku korpu prepunu mandarina – upravo pristiglih
iz Cavtata. Iskrenu želju da majku povede sa sobom u
London, da joj otvori vrata svetskog uspeha, planirale
su da ostvare prilikom vraćanja dela flote koji je pripadao njenoj familiji značajnih cavtatskih brodovlasnika.
Mislim da je smrt njene kćerke omela i zaustavila te
planove, a i mama se, u međuvremenu, predomislila.
Druga osoba koje se dobro sećam, jer smo mnogo
vremena provele zajedno, jeste Katarina Kasidolac,
ponosita i graciozna Grkinja, koja je u Beogradu sačekala kraj Drugog svetskog rata, sasvim mirno, kao
da nije bila bivša supruga Radeta Pašića, sina Nikole
Pašića, i udovica diplomate Dragomira Kasidolca,
jednog od najpoverljivijih ljudi kuće Karađorđevića.
Sačuvala je svoja čvrsta uverenja, koja su podrazumevala putovanja u inostranstvo i druženje s kraljicom, ali nije uzimala učešća ni u kakvim politički
angažovanim aktivnostima. Njena lepota nije iščezla
uprkos godinama, a u vreme kada sam je ja upoznala
živela je sasvim skromno u Krunskoj ulici na Vračaru, u kući koja joj je ostala od drugog supruga. Odmah se na toj ženi primećivala ona vrsta osmehnute
ravnodušnosti koja se pojavljuje kod ljudi koji su nekada videli, znali i živeli bolje. Moja majka je volela
taj svet, a ja sam ga upoznala preko nje. Naučila sam
kroz te posete kućama predratnih aristokrata, tada
uskraćenim za sve ono što je ranije bilo njihova svakodnevica, da volim dekadentnu lepotu duha što je
zračila iz svih tih žena koje su u Beogradu ostale kao
zarobljenice svojih kuća i svojih sećanja. Aristokratija roda je nestajala i drugde, gubila je korene i na
Zapadu, ali je kod nas, u Jugoslaviji, bila praktično
odsečena od sveta, izgnana iz vremena.
Naučila sam da brzo prepoznajem stavove u uzdržanom, ali i hrabrom snalaženju svih tih ljudi u teroru
činjenica s kojim su se suočili. Ostala mi je urezana
svest o prolaznosti ljudske moći. Danas znam da ništa nije delotvornije protiv ideoloških zabluda. Od tih
žena sam, kao i od majke, naučila da verujem u sebe
i svoju stvarnost. Od te vere one su živele, a nestajale
su kada bi nje nestalo. Čak i u svojoj devetoj deceniji
gospođa Kasidolac je dolazila kod nas na Studentski
trg, gde smo se preselili 1961. godine. Pamtim je u
svetloružičastoj haljini i cipelama u dve boje, elegantnoj kombinaciji za sva vremena, à la Chanel, s belim
štapom kao atributom životnog iskustva čak i kada je
bio u funkciji njenog gotovo potpunog slepila.
Način na koji su one čuvale osobenosti življenja i
svoje uspomene, njihova tiha predanost vremenima
koja su prošla, izgledali su mi tada čudesno, ali sam,
čini mi se, tek u zrelim godinama, istinski sagledala
38
njihovu pravu suštinu. Njihovo iskustvo žena i emigranata, unutrašnjih emigranata. Osvajao me je njihov nepokolebljivi duh.
Pava i Katarina su bile bliske jer su više od deset godina živele pod istim krovom u Francuskoj ulici. Kada
su bile u Beogradu, najradije su ostajale u svojim kućama, čiji su zidovi bili granice njihovih bivših svetova i
života. Po načinu uređenja, naročito po atmosferi kojom su odisale, njihove kuće su čuvale i zaustavljale
vreme. A kažu da se u zaustavljenom vremenu rađa
život i da je to zaustavljanje sposobna da stvori jedino velika ljubav. Volela sam te sate u kućama koje su
opstajale negde na margini stvarnosti, a nalazile se u
samom centru grada.
Bilo je potrebno mnogo veštine i mudrosti da bi se
balansiralo između ta dva sveta: građanskog, koji je u
Beogradu nestajao, a kome je moja majka mentalno
pripadala i novog, koji je nastajao – glasan, samouveren i gotovo bez ikakvih estetskih potreba.
Vrlo retko, mama je udešavala i partizanke da izgledaju kao gospođe, ne govoreći im bilo šta o tome da
je estetika koju su obožavale u suprotnosti s onom
koju je propagirala njihova ideologija. Prijalo im je to
prećutkivanje. Zadržavale su ideale jednog, a dobijale najbolje iz drugog sistema. Uglavnom ih je ljubazno slala da šiju na kraju ulice, u zgradi Oficirske zadruge (kasnije Kluza) koja danas, eto, pripada mom
suprugu i meni.
Salon je funkcionisao kao savršena mala organizacija
s probom uvek u toku, s nekim novim licem, nekom
iskrslom svečanom prilikom koja iziskuje posebnu
kreaciju. Kao malo pozorište… Sećam se da su za
skoro svaku Novu godinu bar jedna do dve mušterije
odlazile u poslednjem trenutku, pola sata pred ponoć
u haljinama kao iz bajki, zadovoljno brišući suze prolivene u strahu da kreacija neće stići da iznedri očekivane uzdahe divljenja pre otkucaja ponoći. Sve su
volele mamino društvo i modele, i u salon su se uvek
vraćale – baš kao što se perle i šljokice sporo nižu, ali
uvek ostaju na svom mestu ako je cela nit koja ih spaja.
Zbog obima posla mama, tetka i ja svaku Novu godinu smo dočekivale u salonu s radnicama. Bile smo
srećne jer je još jedna godina uspešno završena.
Zvanična ideologija je, međutim, činila sve da uništi
privatni sektor. Pod parolom: Sva prava radnicima
apsolutno se negiralo da su najveći radnici u svim vremenima i svim sistemima upravo gazde i vlasnici. Prema veličini, salon je trebalo da ima tri do pet učenica.
Bilo ih je četiri. Da ne bi dolazilo do „izrabljivanja”, dve
kućne pomoćnice su dolazile svakog jutra da pripreme
salon za rad. Radnice su, naravno, sve bile prijavljene.
Dve damske tašne, Cartier
Mama, Sajam mode, Beograd, 1961.
Bio je tu i nekakav inspektor rada koji je stalno upadao,
kontrolisao i opominjao majku da učenice ne mogu da
idu ni u kakvu kupovinu za potrebe drugih. Ni po jabuke. Zabavljao bi je neizmerno svojom pojavom dok
je s ozbiljnošću savesnog administrativca beležio svoja zapažanja i opomene. Vlasnica Crvenog petla, tada
poznatog restorana koji se nalazio na suprotnoj strani
ulice, čija je kćerka umrla vrlo mlada, svakog jutra bi
donosila tople pogačice i kiflice učenicama u salon.
Tako se to rešavalo kod moje majke, samo od sebe,
pa niko nije morao da ide po bilo šta. Svima je to bilo
jasno, samo je onaj inspektor uvek bio zbunjen. Iako
je cena šivenja bila propisana po artiklu, mama je, bez
obzira na inspektora, naplaćivala svoj rad tri puta skuplje i time selekcionisala klijentelu, sve suprotno duhu
vremena koji je gušio zadovoljstvo, prezirao posebnost
i nijanse. Zato se događalo da plata mog oca, inženjera
sa specijalnim iskustvom, bude manja od propisanog
mesečnog poreza za naš salon mode.
I pored svih ograničenja, lepo je bilo zimi kada su se
kroz četiri minimalno dekorisana prozora mogli videti
ulica i prolaznici koji žure dok košava briše Resavskom
ulicom. Majka bi pred Božić postavljala nekoliko zimzelenih grančica i nekoliko ukrasa u okna pretvorena u
izloge koji se nisu smeli previše ukrašavati, jer se tako
pravio jasan putokaz Božić-Bati da donese deci poklone. Tek kasnije, ideološki je kao podobna usvojena njegova „Deda Mraz verzija” kojoj je, samo pod drugim
imenom, bilo dozvoljeno da obraduje najmlađe.
Sedela bih često u samom prozoru, po potrebi sklonjena od pogleda prolaznika iza nabora teške plišane
zavese. Gledala sam ih dok hodajući pored mene
pronose razne izraze lica kao razne situacije koje su
doživeli ili o kojima misle. Na hiljade ljudi. Upijala
sam njihovu ekspresiju i neke neizgovorene priče.
Čudno je, ali jedno od mojih najsnažnijih sećanja na
detinjstvo je upravo to posmatranje ljudi.
Majka se uvek trudila da u radnom prostoru stvori
atmosferu koja će u velikoj meri biti konvencionalna, ali ipak zanimljiva i drugačija. Zavesa na prozoru predstavljala je granicu tog sveta, tog zaštićenog
prostora u kome je vreme teklo nekim drugačijim
ritmom, u kome se stvaralo na nivou samostalne i
preduzetne ličnosti i u kome ideologija nije imala
svoje dejstvo. Ta zavesa bila je poput onog pozorišnog četvrtog, nevidljivog zida koji deli stvarnost na
opštu i posebnu. Moja majka i tetka štitile su taj svet
za mene, ali i za sebe, jer onaj drugi, spoljašnji, nikad
nisu ni prihvatale kao svoj.
Stalne mušterije osećale su tu transformaciju, to
kreiranje jedne različite situacije i u njoj aktivno učestvovale i uživale, dok bi one koje su u salon dolazile
povremeno, često i zaplakale pred odlazak, instinktivno osećajući da se ta bajka za njih završava već na
vratima salona.
Salon je bio slobodan prostor ženske energije i svaki
muškarac koji bi kroz njega prolazio osetio bi to i
reagovao na svoj način. Otac bi po taktu muzike koja
39
Detinjstvo
se u tom času čula proletao s kraja na kraj salona,
na moje oduševljenje, a pod maminim osmehnutim
pogledom, u svom omiljenom Plesu z metlo. U ovom
slovenačkom folklornom plesu, u kome momak koji
zakasni da odabere devojku mora da igra s metlom, ja
sam videla, isključivo, prekor upućen majci što zbog
svog neprekidnog rada nije odgovarajući partner u
životu, čak ni za ples, iako je uvek govorila da joj muzika otvara puteve kreativnosti koja je bila neizmerno važna. Zadovoljstvo njenih kupaca predstavljalo
je jedinu reklamu za posao od koga je u potpunosti
zavisila, a zajedno s njom i ja. Muzika je uvek bila
deo radne atmosfere i medij za prenošenje te tako
potrebne zvezdane prašine. Ne sećam se da je ikada
prestajala da dopire odnekud iz pozadine, kao podloga i pratnja za glavno dešavanje. Bez nje nije umela
da radi jer, kako je uvek govorila – muzika oslobađa.
Neprestano tragajući za inspiracijom i novim rešenjima, često bi ih nalazila u pozorištu, a naročito u
Operi koja je objedinjavala njene ljubavi ka muzici i
kostimografiji. Naravno, nikada to nisu bila konkretna rešenja, već neki skinuti detalj, ideja, ali i izvesna
gracioznost, takt s kojim se pristupalo materijalu, a
naročito mušterijama.
Izvanredno tačno je osećala da se sve u životu događa
u ciklusima, i da koncept koji se preraste ili postane
neodrživ treba zameniti nekim drugim, širim, ali i sačuvati prethodno iskustvo. Da ne bi plaćala neprimereno visoke namete državi, zatvorila je salon, a samo
dve godine kasnije osnovala konfekcijsku kuću Šik.
Ostala je krojač i kreator, iako je sada bila direktor.
To su bile upravo one godine kada u svetu počinje
proizvodnja pod ličnim imenom i potpunom kontrolom jedne ličnosti – modnog kreatora, odnosno
jednog talenta. Uvek se bolje prodaje kreacija istog
stvaraoca, onog koji vam odgovara i s kojim svaki klijent održava privilegovan dijalog. Na desetine trgovačkih putnika čekali su do kasno u noć da se završe
novi modeli, koji će se već sutradan naći u prodavnicama širom zemlje. Tržište je i tada funkcionisalo po svojim zakonima, pa su se iskusni trgovci lako
odlučivali za njene modele jer su znali da će sigurno biti prodati u najkraćem roku, često ni nepun sat
po otvaranju velikih robnih kuća. Mama je kreirala i
prvu dečju konfekciju i njom snabdevala prostor cele
tadašnje Jugoslavije.
To vreme je obeležila i lepa saradnja s drugim kreatorima. Bilo je to u zlatno doba jugoslovenske filmske
produkcije sredinom šezdesetih godina prošlog veka,
kada su snimani kooprodukcioni filmovi: Dugi brodovi, Marko Polo, Džingis Kan... S lakoćom je komunicirala s novom vrstom zahvata koje su nametali ovako
veliki projekti, u smislu zadate kostimografije, individualnih ultimatuma razmaženih zvezda, ambicioznih
reditelja i producenata. Bilo je to za nju ispunjenje jedne duboke naklonosti koju je imala prema scenskoj
umetnosti, jedna vrsta satisfakcije i nagrade za doslednost u toj ljubavi koju je gajila i u vremenima najveće
duhovne oskudice. Mislim da je i specifičan položaj
tela koji je zauzimala pri prezentovanju modela, kao i
poseban mentalni stav koji joj je zauvek sačuvao držanje i stanje uma karakteristično za mlađe žene, vukao
korene iz te ljubavi.
O njenom uspehu pisao je i časopis Bazar u svom
šestom broju, koji se na kioscima pojavio 1. marta
1965. godine. Naslov teksta bio je Deset belih vrana,
a u njemu je predstavljeno deset žena–direktora raznih preduzeća u glavnom gradu. Reporteru Momi
Stefanoviću rekla je da je biti žena–direktor gotovo
privilegija. Svi su puni obzira, od poslovnih partnera
do gradskih i opštinskih „otaca”. Skromna i odmerena
kao i uvek, nedovoljno je naglasila da su plate njenih
šezdeset radnica najviše u istoriji tekstilne branše kod
nas i fondovi preduzeća puni para, isključivo njena
zasluga, da je sama administrativni, finansijski, tehnički, komercijalni direktor, ali i kreator i realizator.
Već 1966. godine oni isti obzirni ljudi iz opštine obavestili su je da su male firme društveno štetne i da nastupa vreme velikih ekonomskih integracija. Da je nemoguće biti uspešan, a nemati crvenu knjižicu. Njena
firma pripojena je jednom socijalističkom gigantu,
gde je ubrzo saznala za sličnost crvene boje partijske
knjižice i iste na bankovnom računu preduzeća.
Umesto da istorija mode tako postane istorija ljubavi, ona je u slučaju moje majke ponovo voljom birokratije bila onemogućena.
I u svom novom, petom početku bavljenja privatnim
poslom ostala je verna svom stvaralačkom principu.
Beograd, 1952.
40
Foto: Urošević
41
Raskoš različitosti
Različitost porekla, tradicije, načina života – bogatstvo je i izazov da se spaja, a
da se pri tom ne bude rastrzan između krajnosti. Ne poznajem previše ljudi kojima
je uspelo da toliko različitosti u svakom pogledu drže u funkcionalnoj i emotivnoj
sprezi već šest decenija. Meni jeste. Znam da za to treba da zahvalim detinjstvu
koje me je obavilo nežnošću, lepoti mladosti koju nosim sa sobom i danas, iskustvu
zrelosti koje sam stekla u Evropi
Rođena sam u Beogradu krajem novembra 1947.
godine. Moja perspektiva obeležena je dvostrukim
kulturnim identitetom Srpkinje i Slovenke koji me
je, zaista, učinio bogatom. Melanž između slovenačkog pragmatizma i srpske slobodarske tradicije
čitavog života osećam u sebi kao iskonsku potrebu
da prevazilazim velike i male razlike koje nose ove
dve jake usmerenosti.
Otac mi je darovao ime kao sudbinu, za stremljenje
izvan lokalnog miljea, za identifikaciju sa svetskim.
To ime koje pripada francuskom, ali i globalnom kulturnom nasleđu i tradiciji, u vezi je s jednim poimanjem žene drugačijim od našeg.
Mnogo šta je u mom životu bilo drugačije od uobičajenog, i te razlike pratile su me od detinjstva,
ali nisu uvek bile dostupne očima okoline. Nisu to
samo čokolade, pomorandže i ostalo egzotično voće
i napici, za koje druga deca nisu ni znala da postoje
jer ih nije bilo u slobodnoj prodaji, nego je to i čitav
niz shvatanja, običaja i iskustava koji su me obeležili
za čitav život. Sve te nijanse naučila sam da prepoznajem i vrednujem, bez čuđenja i diskusije. Mnogo
toga se podrazumevalo i znalo samo po sebi. Neko bi
pomislio da je to bilo jedno detinjstvo puno pravila
i zabrana, ali nije tako. Bilo je samo emocionalno i
intelektualno zahtevnije od drugih.
Krštena sam u Crkvi svetog Marka kao devetomesečna beba. Kako otac nije prešao u pravoslavnu veru,
češće smo odlazili u katoličku crkvu u Ulici proleterskih brigada. Ta crkva je bila intimnija, raskošnija.
Sam ulazak u nju kao da je predstavljao molitvu u
42
začetku. Od tada osećam da Boga nosiš u sebi i da si
pred njim odgovoran uvek i na bilo kom mestu, bez
obzira kojoj veri pripadaš. Stoga je moje obraćanje na
kolenima pored kreveta, svako veče pred spavanje,
upućeno onom koji će da sačuva mene i sve one koje
volim, bilo izrečeno jednostavnim dečjim rečima i
potpuno iskrenom verom u sopstvenu molitvu.
Sa dve slike jedne iste duhovnosti, koju sam usvojila
kao dete, ja živim čitavog života, pogotovu poslednje
tri decenije od kada smo napustili zemlju. Dvostruko božićno ozarenje i buđenje božanske svetlosti u
nama moja je velika privilegija i nadahnuće. Naše
božićno drvo već godinama mora da ostane zeleno i
sveže više od mesec dana, dok čeka da u Monako ili
Pariz, posle katoličkog Božića i posle burne proslave
Nove godine, stigne tiho i naš pravoslavni Božić sa
svojim rustičnim običajima, a zatim i srpska Nova
godina. To što su veliki praznici komercijalizovani,
pretvoreni u slavlje i glorifikaciju kupovine, što vam
se čini da ste, u tim momentima, okruženi odjednom
iskrslim izobiljem svake vrste, ne znači da u svemu
tome ne možete da nađete sopstveni mir i sopstvenu
meru pravih vrednosti.
Uspavanka mi je svake večeri bila neka od lepih starogradskih pesama. Mama bi pred sobom uvek imala još posla i nije bilo vremena za čitanje pesama i
priča za decu. Zato mi je, dok je radila, pevala ono
što najviše voli, a u čemu je bilo sadržano sve što je
potrebno za jednu uspavanku: cveće, vila, sunce, lepršava haljina... Uspavanke su predvorje snova, čine
prelaz iz onoga što jesmo u ono što bismo želeli ili
Na Tašmajdanu, 1957.
S tetkom, Vrnjačka Banja, 1956.
mogli da budemo. One uobličavaju našu osećajnost,
jer daju okvir i zalet snovima i predstavljaju vratnice
za ono što će biti sanjano. One su emotivne niti koje
svakoga od nas spajaju s detinjstvom, važne, jer svi
mi duboko u sebi nosimo ono nežno, osetljivo dete
koje smo nekada bili. Iz sličnih razloga i Emmu sam
uspavljivala istom pesmom: Hteo bih te videt’ još
jedared, mila... mojom najomiljenijom starogradskom
pesmom, na stotine puta otpevanom i doživljenom.
Te jednostavne i iskrene stihove, koji su kao talasi
dugo uljuljkivali i umirivali dušu njene bake i mame,
Emma danas doživljava kao upućene lično njoj. Naime, svi u kući je oduvek zovemo „Mila”. Hteo bih da
dođeš u muslinu lakom, uličicom tesnom… Kad god
sam kao devojka čula tu pesmu, imala sam asocijaciju na poetska i romantična imena pariskih ulica:
Stari golubarnik, Ulica vetrenjača, Ulica bagremova,
Ulica suvog drveta. Sve te ulice vekovima nisu promenile imena. Danas u Emminim očima počinjem
da nazirem slike koje su meni ti stihovi donosili. Jednog dana, nadam se, i ona će ih nekom pevati nežnim glasom u kome blago treperi svetlo nade.
Već moje prve šetnje po parku bile su male svečanosti
na kojima sam uvek izgledala drugačije, lepše od dece
koja su me okruživala. Možda to nije baš pravedno
reći, ali mislim da se moja mama trudila više od ostalih majki. Danas sam sigurna da je upravo ona glavni
„krivac” za moj osećaj posebnosti, ali i za meru i način
u toj posebnosti. Odmerenost i prirodna prefinjenost,
koje su moji roditelji posedovali i pokazivali u svemu,
a prvenstveno u međusobnim odnosima, reflektovane su na mene od prvih godina života.
S Mirjanom, mojom sestrom od tetke, kao dete sam
počela da odlazim na igranke „zatvorenog tipa” za
bankarske službenike, na šestom spratu tadašnje
zgrade Narodne banke. Pamtim visoke plafone, orkestar koji je svirao, sebe s nepune tri godine kako
udaram u bubnjeve, i to čitavo veče kako bi moja sestra mogla nesmetano da pleše, a ja da je zadivljeno
pratim i pogledom i muziciranjem. Da li je čudno što
volim ples?
Zahvaljujući majčinom stavu, kao dete, a posle i kao
devojčica, imala sam svog lekara, pedijatra specijalistu, doktora Petrovića, čija se ordinacija nalazila u
ulici Jovana Ristića. Kao svaki kućni lekar, dolazio je
na poziv moje majke, usred noći, ponekad prethodno zamolivši oca da prokopa tunel kroz sneg da bi
mogao prići ulazu u kuću. Sada mi se tolika količina
snega čini potpuno nezamislivom. Ali, za pravdanje
časova u vizitu je uvek morao da dođe i neki mlad i
lep vojni lekar, u uniformi, s kolima i vozačem, koji bi
potvrdio dijagnozu starijeg kolege. Jer, formalitatis
causa – samo njegova reč bila je merodavna za pravdanje časova. Tako sam još kao dete, za razliku od
43
Detinjstvo
S drugaricom, Beograd, 1959.
Makarska, 1962.
mojih drugova i drugarica, bila privilegovana da me, i
zbog obične prehlade, uvek pregledaju dva lekara.
Stomatološka ordinacija doktora Mozetića lečila je
tri generacije naše porodice na, skrivenom od nepoželjnih pogleda, prostoru zastakljene dvorišne terase
zgrade koja gleda na Tašmajdanski park.
Beskrajnu nežnost i spretnost imao je doktor u svojim
rukama, iskrenu toplinu osmeh kojim je njegova supruga, Slovenka, na vratima dočekivala svakog pacijenta, i gotovo neprirodnu ljubaznost i otmenost dvojica njegovih sinova, tada adolescenata. Ograničena
površina nametnula je i pojačala bliskost pacijenta i
doktora, otupela zvuk nesavršene bušilice, učinila vas
mirnim u svom nemiru, usisavši za ceo život nepotrebne strahove.
Moje detinjstvo je vezano za Tašmajdanski park. Taj
prostor koji uvek iznova oslobađa dnevnog i pojavnog,
pruža se između dva važna beogradska toponima –
Crkve svetog Marka i kafane Madera. Sećam se lepih
igara u porti crkve, u ona ista vremena kada je u litiji za
Vrbicu bilo više sveštenika nego dece. Dok sam gledala
crkvu iz dvorišta mog detinjstva, delovala mi je kao izrasla na nekom niskom oblaku, kao da joj temelji nisu
u tašmajdanskom kamenu, već lebdi nad Beogradom i
nad nama koji rastemo u njenoj zaštitničkoj senci. Njena porta, koja je do danas ostala neograđena i otvorena
za sve, bila je naše omiljeno mesto za igru.
Madera, kultno sastajalište beogradske boemske
elite, ostala je sačuvana u vremenu na jedan sasvim
44
drugačiji način. Čak ni komunisti nisu uspeli da je izmene, pre je ona njih prilagođavala sebi. Oni koji su
sedeli u njenoj bašti, poput onih koji su ležali u porti
crkve, bili su na neki način izvan domašaja turobne
stvarnosti. Ja sam sa roditeljima u Maderu odlazila
rado i često, a oni su u njoj nalazili oazu unutarnje
svetlosti i mira, pribežište puno rascvetanih mirisa i
ljudskih ideala.
Od jednog majskog dana 1958. jedini bicikl koji je
rulao po stazama Tašmajdanskog parka bio je moj.
Nije ga niko imao od sve školske ili komšijske dece u
Beogradu. Otac je bio na službenom putu u inostranstvu i ja sam znala da će i poklon biti „inostrani”. Ali
predivni bordo bicikl italijanske marke nisam mogla
ni da zamislim, jer nijedan sličan, do tada, nisam
videla. Očevi pokloni bili su naročiti. Imao je znanja,
takta i ljubavi da se u važnim trenucima uključuje
direktno u moj život, da me usmerava i vodi na razne
načine: savetima, podrškom, nežnom reči, ponekad
poklonima koje u Beogradu još niko nije imao. Uz
njegovu pomoć, za svega nekoliko dana, naučila sam
da sigurno vozim.
Još kao dete bila sam zaljubljena u putovanja i vozove.
Bilo je dovoljno da me roditelji dovedu do vrha Balkanske ulice i sam pogled na vozove učinio bi da moja
dečja usplahirenost netragom nestane. Otac je službovao u raznim gradovima, a ja sam stalno putovala njemu u posetu. Bilo mi je šest godina kada sam, nekoliko puta godišnje, s punim poverenjem predavana
u ruke ljubaznih stjuarda u raznim međunarodnim
vozovima. Obrisi Zagreba, zidine Splita, svetlosti
Ljubljane čine nevidljivo tkanje vremena kome moja
sećanja podaruju vizuelno i smisaono značenje.
I kasnije, kao učenica, sedeći na nekoj od usputnih
stanica ili jednostavno na uzvišici iznad pruge, zavidela sam putnicima u vozovima koji su promicali pored mene ostavljajući za sobom trag dima i karakterističnog mirisa, na putu ka udaljenim odredištima.
Žudela sam za onim velikim i brzim vozovima poput
Orijent ekspresa, koji su grabili s kraja na kraj zemlje
odvodeći jedne na Istok, a druge na Zapad.
Koliko god da je moja majka strepela za mene u danima koje sam provodila na putu, nikada mi to nije
pokazivala niti me je opterećivala svojim brigama.
Bila je od onih hrabrih majki koje vam daruju krila i
onda vam ne brane da njima i letite.
Majka je poklanjala sebe nesebično, a sredina je umela
da gaji i po neku negativnu emociju prema onima koji
razumeju i mogu više nego što je uobičajeno. Tako je
neka vrsta blage zavisti postojala i među nama – decom. Kod njih možda zbog mog bicikla ili čestih putovanja, a kod mene zato što sam bila okružena drugaricama, decom novih uspešnih ljudi, u čijim se domovima u petnaest časova sedalo za postavljenu trpezu
koju je pripremala kućna pomoćnica. Kod nas se u
kući nikada nije sedalo za sto u tačno određeno vreme
– sem što je za mene bilo postavljeno mesto, a uvek
su radile najmanje tri kućne pomoćnice. Ali to je bila
naša tajna. Kao privatnik, već ste bili obeleženi, a ako
ste radili u državnoj službi i kod kuće, kao što je jedno
vreme radila moja majka, bili ste narodni neprijatelj.
Uvek ste mogli da budete drugačiji, ali na sopstvenu
odgovornost, lišeni svih privilegija koje je jedan tada
veoma funkcionalan i vitalan sistem obezbeđivao onima što su se dobro snalazili u njegovim okvirima. Ali,
i takva situacija davala je meni i mojoj majci sigurnost
i prednost kakvu drugi nisu imali. Na primer, kada je
novac u pitanju. Uvek sam ga imala dovoljno i za sebe
i za druge. Ne pamtim da mi je ikada neko platio bilo
šta: kartu za bioskop, kolač, sladoled, piće. A ja, uvek,
svima. Drugaricama u osnovnoj školi, u srednjoj, drugovima sa studija, dečacima, mladićima. Rano sam
naučila da dajem, i uvek na način da ljudima zbog toga
ne bude neprijatno.
Kako pokloniti sebe, naučila sam nešto kasnije.
Tramvajske okretnice kod Crkve svetog Marka i kod
Cvetkove mehane činile su dve snažno pulsirajuće
tačke gradskog života. Na stotine puta sam klackavom
„šesticom” prešla ceo Bulevar, taj početak Carigradskog druma, od prve do poslednje stanice i osetila
duh grada koji se snažno očitavao na ovoj gradskoj
ulici. Ima neke čari u tome kada se vozite od prve
do poslednje stanice. Svaki put to je kao kratki film
ili predstava za koju, stojeći na prstima, kupite kartu
od konduktera za pultom, sednete i gledate ono što
se događa. Trebalo je samo prepoznati trenutak kada
tramvaj uz lagani trzaj krene i znalački se prepustiti njegovom ljuljuškanju koje je uvek donosilo neku
nemu dramatičnost i očekivanje.
Gotovo uvek kad sam se vraćala od bake s nekog od
celodnevnih boravaka u njenoj kući na Zvezdari, u
brižljivo odabranoj haljinici, sva opijena mirisima i
mirom velike bašte, u sumrak dana susretala bih se
sa samo meni zagonetnim i izazovnim pogledom.
Pokušala bih tada da ponovo pronađem onu smirenu notu kojom je u meni započinjala unutrašnja
pesma što prati poznate fasade od Liona do Vukovog
spomenika, ali uzalud. Čula bih neku novu, nepoznatu melodiju koja je uznemiravala i obećavala. Postajala sam svesna svog izgleda i to me je ispunjavalo
srećom. Sećam se talasa nesigurnosti i divote koji se
smenjuju i kako sve to nestane u jednom svetom trenutku kada ugledam mio osmeh, samo meni namenjen, pred izlazak u beogradski suton. I danas mogu
da prizovem sećanje na boje Tašmajdana i sebe kako
hodam pored Markove crkve, uz topao vetar u kosi
i na telu. Lakovane cipele koje ne dotiču asfalt, višeglasnu melodičnost dečje vike što dopire iz porte,
odsjaj u oku nevidljivog anđela. Od tada znam šta
sve može doneti jedna obična vožnja tramvajem.
Danas tramvaj klizi Bulevarom kralja Aleksandra
pored novih platana s pločicama na kojima su imena
ljudi od kojih većina tek odskora šeta ovim najstarijim beogradskim bulevarom, ali s emocijom koja je
sigurno drugačija od moje.
Potom kao da su sledile godine totalne integracije i
identifikacije, doba nevinosti druge Jugoslavije. Bili
smo očarani žiponima s fišbajnom, baletankama, nosili su se konjski repovi, vozile prve vespe, odlazilo se
na matine igranke priređivane najpre u Lazarevićevoj
ulici, a potom u Domu sindikata... Taj duh Beograda
ostao je zauvek arhiviran u filmovima Subotom uveče,
Vladimira Pogačića i Ljubav i moda, Ljubomira Radičevića i, naravno, u nezaboravnoj filmskoj numeri
Devojko mala, uz koju su svi čežnjivo gledali čas za
devojkama, a čas u nebo da vide da li i nad njima stoji
mali oblak. Pucalo se samo u vestern filmovima, krv
i suze potekle su na prvim posleratnim demonstracijama zbog ubistva Patrisa Lumumbe, treperilo se uz
Jesenjinovu poeziju, klicalo štafeti mladosti, sanjarilo
uz balade Arsena Dedića...
45
Detinjstvo
Svetom i nama počeli su da vladaju Bitlsi (The Beatles)
i Stounsi (The Rolling Stones), Če Gevarin (Ernesto
Che Guevara) duh je tumarao Latinskom i Severnom
Amerikom. Nije se razišao dim posle krvavih studentskih pobuna po Evropi, još je mirisalo na barut i
na napalm u Vijetnamu. Veličani su: Sartr (Jean-Paul
Sartre), CK KPSS, Holivud ili propast… Svemu tome
pripadala sam dušom i telom. Volela sam taj prvi dah
sveta i Evrope koji nas je zapljusnuo i čiji sam deo bila.
Mislim da smo tada bili najbliže Evropi – u svemu.
Možda su se i zbog toga, čednost i lepota mladalačkog
doba ponekad izvrtali i u svoju suprotnost.
Na mestima u kojima tek pupi borba za životnu afirmaciju i poziciju u društvu, još se nisu vrednovale diplome, uticaji i veze, nego odeća, lepota i popularnost,
a za koju se nije puno pitalo odakle potiče. Svako je na
svoj način to pretakao u životnu prednost, u ono po
čemu će biti zapamćen. Neki novi gradski buržujčići
mogli su da se vide na privatnim kućnim zabavama
na Dedinju, ali i u Gradskom podrumu, Topčiderskoj
noći, Poslednjoj šansi... Bio je to jedan paralelan svet
koji je postojao pored mene, međusobno zavisnih grupa koje su jedne od drugih crple inspiraciju i želju za
prevlast, ali koji nije izazivao zavist zato što se u mnogima od njih već nazirao pad svih vrsta: sociološki,
psihološki, moralni. Najčešće ta mladost nije mogla
da iznese breme životnih priča njihovih uspešnih i podobnih roditelja. O tome koliko ih je diglo ruku na sebe
ili nestalo u carstvu droge saznali smo mnogo kasnije.
Za razliku od većine, koja se eksponirala na mestima masovne zabave, moji prostori i opuštanja su bili
drugačiji, kao i krug mojih poznanika. Osećali smo
se pomalo privilegovani u atmosferi klubova gotovo
zatvorenog tipa – onog u Šafarikovoj ulici i Kluba inženjera i tehničara, s uvek živom muzikom – koje je posećivao zanimljiv gradski sloj od koga se moglo čuti
nešto novo i gde uzbuđenje nije dolazilo s bukom, već
s harmoničnim notama i pametnim mislima.
Zaista je potrebno vratiti se izvoru života i u njega
zaroniti da bi se otkrilo šta se u njemu dobilo. Meni
to nije teško. Dobila sam mnogo ljubavi, načela kao
što su: poštenje, hrabrost i vernost svojima, osećaj
samodiscipline uz slobodu da se živi sopstveni život
u radosti i iskušenjima.
Nije to bilo dobro staro vreme samo zato što je od
nas toliko udaljeno. To je bilo doba koje s ovom
epohom nema ni misaonog ni emotivnog dodira,
upravo zbog dubine ljudskog iskustva koje je nudilo.
Ne samo meni, većini ljudi sada je dostupno mnogo više, ali ta dostupnost ne donosi i ispunjenje jer
ono dolazi iznutra, a danas ogromno polje izbora
gotovo ukida mogućnost doživljaja. Između onoga
onda i ovog sada postoji jaz koji je nemoguće preći,
osim ako se za most ne koriste ovakva sećanja. A ni
ona ne mogu da premoste sve te promene i razlike
jer, hteli to mi ili ne, i sami se menjamo zajedno sa
svetom oko nas.
Odgojena na način nosioca starog duha Beograda i
danas, doduše retko, imam u njemu osećaj da sam
u nekom višem svetu, da i sama pripadam nekakvoj
višoj rasi ili jednom izuzetnom sloju ljudi kakve na
Zapadu ne možete baš lako da sretnete. Toliko je u
tim trenucima duhovnosti, pameti, obrazovanja, dobrote, velikodušnosti… A onda me iznenada obuzme tuga, jer najednom sve to nestane, vidim bedu,
materijalnu i duhovnu, a ispod spoljašnje uglađenosti grubost, primitivizam, prepredenost, neki sićušan, prezira dostojan interes. Pitam se tada kako
opstajemo pored tolike laži, kako se sve ne rasprsne
u paramparčad, kako je, uopšte, u takvoj inflaciji
osmeha i emocija moguće nešto vredno stvoriti? Oni
koji poznaju to osećanje znaju šta znači taj drhtaj i ta
samoća u gužvi ljudi, taj sjaj koji neko prizove, a uz
koji se odmah pojave strepnja i sumnja. Ipak, ne dozvoljavam sebi da dugo budem razočarana jer znam
da će i to proći. Umem da razumem i opraštam.
S tetkom, Rab, 1960.
46
47
Kartofil
Ne znam da li iko još sakuplja razglednice i dopisne karte. U trenutku mog odrastanja
i stasavanja, one su bile mogućnost da u mašti zakoračim u sve svetove u koje ću
kasnije ući velikim korakom i postati njihov deo. Predele koje sam posmatrala na
kartama prvo sam zavolela okom, a zatim ih osvojila srcem
Najrazličitije poštanske karte koje sam od malena
sakupljala, kao da su dale uvodni ton za akorde moje
duboke ljubavi, one prema putovanjima. Jer prvo se
na putovanja otiskuje um, telo ga kasnije prati.
Može se slobodno reći da sam bila potpuno opijena
interesovanjem za razglednice ili carte postale, kako
se to lepo kaže na francuskom. Gledajući te fotografije, putovala sam u mislima, bivala na tim mestima.
Kakve sam sve zemlje, mora, planine, nebesa uspevala da dozovem gledajući samo jednu razglednicu,
mali kovčeg čudesa koji mi se otvarao. Jer, skriveni
cvet na jednoj karti ili dubina planinskog prevoja,
majušno lice cveta edelvajsa, primećivala sam, možda, samo ja koja sam ih toliko dugo i pomno proučavala. Razglednicama sam se bavila do srednje škole, a tu ljubav u meni je probudila moja drugarica iz
Slovenije, Silva Rončeli. Tri godine mlađa od mene,
poreklom iz fine kuće, tiha, nežna, ali duhom vesela
devojčica. Otac joj je bio Italijan, a majka Nemica iz
Bavarske, koja je iz domovine ponela mnogo haljina
i onih malih, ličnih stvari koje su se tokom vremena
polako selile na tavan. Pod budnim okom Silvine staramajke prostrana i lepa kuća održavana je besprekorno, a mi smo, kao sva deca, najviše volele da se
igramo kod Silve, na tavanu.
Behu to tmurne i nekako beznadne pedesete i na
tim malim razglednicama, razbacanim po velikoj
škrinji, namah sam otkrila jedno, meni do tada nepojmljivo bogatstvo boja i motiva, koje nigde u okruženju
opšteg sivila nisam mogla da pronađem. Bile su to
uglavnom razglednice s početka veka, dekorisane
fotografijama, malim gravurama i crtežima, ali najviše reprodukcijama slika i fresaka sa remek-delima
48
Oblačile bismo se u stare haljine i plesale po taktu
muzike koja se čula u nama. I sada vidim: dve devojčice ispod abažura, koji baca kosu i meku senku
na njih nadom zavitlane u same zvezde, s kartama u
rukama koje, na još neoblikovanom i potpuno belom
platnu njihovih života, ocrtavaju budućnost uvek
novom svetlošću i bojama. Čudno osećanje lakoće
– lebdenja. Da me je neko upitao tada šta želim da
budem kad porastem verovatno bih izmaštala nešto
kao: učiteljica, putnik, bogata žena, dobrotvor – ono
što sam kasnije i postala. A zapravo, bila sam samo
pasionirani kartofil.
Ventimigllia
Sa Silvom Rončeli, Ravne, 1958.
italijanske renesanse. Pred svakom od njih mi je zastajao dah. Nije čudo da ih je bilo u tolikom broju.
Granice su bile zatvorene, korespondencija se vodila
razglednicama i to upravo prvim i najlepšim iz Austrije i Nemačke, koje su za nekoliko godina pretekle
ostale evropske zemlje, pa i samu Francusku, kada je
u pitanju njihova upotreba i kvalitet štampe. Novo je
postalo intrigantno, inspirativno, neophodno.
Znale smo Silva i ja da plešemo pod tavanskim svetlom držeći se za ruke i sanjajući o širokom i velikom
svetu, koji kao da nam je glasno obećavao sreću.
49
Ples je život sam
Svako detinjstvo traži u dnu srca nešto na šta će se osloniti i zato raskošne boje,
zanosni mirisi i nezaboravne slike mladosti ostaju urezane čitavog života u našem
sećanju kao celoviti odlomci lepe prošlosti, kao rapsodija sećanja, seta ili nostalgija
Prevalje, 1961.
Najlepše godine detinjstva i mladosti provela sam u
Sloveniji. Mislim na onih desetak leta od svoje sedme
do osamnaeste godine, kada sam tokom raspusta boravila kod oca i tetke.
Doba detinjstva i mladosti doba su čistote i neukaljanosti. Život, taj grubi igrač, još nas nije dotakao
jer mu izmičemo sledeći koracima muziku koju čujemo u sebi. Moj korak je bio najrazigraniji, a muzika najlepša u meni najdragocenijim gorama na
svetu – slovenačkim.
Slovenija je lepa, mala zemlja, a Koruška, sigurna sam,
njen je najlepši deo. Osećam i danas svežinu reke Drave, opojan miris šumskih ciklama i svežih pečuraka,
opor i sladak dah borovnica posle kiše, gust, svež miris borove šume – neponovljivi ukus jabuke „štajerke”
čiji je plod isto onoliko jedar koliko je hrskav i sladak.
U to vreme, pedesetih godina prošlog veka, granice su
bile zatvorene te je malo ljudi imalo potrebu da putuje baš do same magične linije koja nas razdvaja od
susedne zemlje. Sećam se da su u Mariboru često svi
putnici izlazili, a ja nastavljala ka poslednjoj stanici –
potpuno sama, sama u čitavom suncem okupanom i
čistom vagonu s visokim drvenim sedištima, a često i
sama u celoj kompoziciji od nekoliko vagona. Vožnja
je trajala dovoljno dugo da posle svake okuke uvale
postaju dublje, a vrhovi brda sve viši, da u vagon prodire vazduh leta, pun maglovitih treperenja i poruka sve
jačih kako se noć približavala. Hrabro gurnuvši glavu
kroz prozor i osetivši šibanje vetra, pojačano oštrim
zvukom voza, bila sam preplavljena osećanjem koje
je Krleža tako tačno izrazio: Noćnu vožnju u vlaku ne
može doživjeti svečanije od djeteta nitko. Želela sam da
taj osećaj svečanosti i potpunog blaženstva nikada ne
prođe. I nije, evo već pola veka.
Mislim da je veliki deo ukupnog osećanja lepote, koje
50
nosim u sebi čitavog života, nastao u tim samotnim, a
divnim putovanjima ka Sloveniji i ocu. Ona su za
mene značila odvajanje od sigurnosti, ali i oslobođenje od zavisnosti koju je pružao roditeljski dom.
Bila sam tužna, koliko jedno dete može da bude, što
se moj dom podelio na dva dela, ali svesna da je tako
moralo da bude. Putujući vozom na relaciji Beograd
– Celovec, osećala sam da se kod kuće može biti i
kada ste na putovanju.
Za devojčicu koja je tek krenula u školu, naviknuta
na vrevu Beograda, kulturni šok susreta s drugom
sredinom bio je dodatno pojačan mirom kojim su
naseljena mesta Koruške odisala, iako je život u njima i te kako pulsirao. Taj kontrast između sredine u
kojoj sam ja živela, glavnog grada s milion stanovnika, i tog malog mesta od osam hiljada ljudi danas
je još upadljiviji, jer očima deteta neke stvari ostaju
suštinski nesagledive. Ali, kako kaže Ruso: S godinama jasno vidim ono čega se sećam i pronicljiva sam u
svojim uspomenama.
Ravne na Koroškem najveće je mesto živopisne Meziške doline. Meza, četrdeset tri kilometra duga reka,
izvire u Austriji, zatim ponire, da bi neopaženo prešla granicu, i ponovo izbija na površinu sa slovenačke
strane. Brza, čista, nevoljno se uliva kod Dravograda
u veliku reku Dravu jer na taj način gubi svoju divlju
lepotu i osobenost. Nevoljno, jer je još od antike bila
sinonim ovog kraja. Uz nju je vijugao rimski put, pored najvećih nalazišta rude gvožđa, koja su Rimljani
eksploatisali već u XIII veku. U neposrednoj blizini
tog mesta nalazi se Uršlja gora s idiličnom kotlinom u
podnožju, s brojnim kapelicama koje iskrsavaju između
borova, prostorima sa stolicama postavljenim uvek na
drugom mestu, poput tragova nekog kamernog koncerta na otvorenom. Sem po banji s mineralnom
Sa Silvom Rončeli, 1960.
vodom, koja je funkcionisala kao najotmenije banjsko
lečilište pod imenom Rimski Vrelec, ovo mesto je poznato i po tome što je tu rođen veliki slovenački pisac
Lovro Kuhar – Prežihov Voranc, do čije sam kuće, kao
na hodočašće, išla svake nedelje. Danas ovaj put predstavlja put hodočašća u moju mladost.
U vreme mojih boravaka železara Ravne, druga po
veličini i značaju u zemlji, bila je nosilac prosperiteta
ovog bajkovitog mesta koje su krasili disciplina, poštenje i rad i koje je, zahvaljujući tome, šezdesetih godina
doživelo procvat potpuno nezamisliv u Srbiji izvan
Beograda: stadioni, bazeni, kafići, diskoteke… Očevi
mojih slovenačkih prijatelja već su tada bili privatnici i vlasnici manjih fabrika i radionica. Moja tetka je
imala petnaest zaposlenih radnika u svojoj stolariji.
Svi studenti i mnogi srednjoškolci radili su u železari
da bi zaradili džeparac za odlazak na more. Za mene
je to tada bilo nepojmljivo, čak tužno. Mi smo u Srbiji i
dalje imali radne akcije kao odraz državnog, racionalnog planiranja ne samo privrede nego i ljudske misli,
svesti, a pomalo i ljubavnog života.
Jedino mesto koje se po lepoti i standardu stalno
upoređivalo s Ravnama bilo je Velenje, ali je ono i u
imenu nosilo patronat velikog predsednika države te
je prednost morala da bude na njegovoj strani.
Rado se sećam kakvo je uzbuđenje zavladalo kada je na
najlepšem i najvišem mestu Ravna sagrađen prvi samački dom – hotel za radnike, samce iz Bosne. Davno
je to bilo, ali ih i danas vidim visoke i kršne kako se
revanširaju na taj način što su odmah prigrabili najbolje i najlepše devojke iz mesta i okoline i njima se oženili. Tvrdim da tada to nikome nije smetalo. Naprotiv.
Za sve te nove ljubavi prepune razlika i mogućnosti,
za život koji je iz njih bujao, Ravne je podarilo divno
novo naselje na najlepšem i najvišem mestu u gradu, a
nekoliko godina kasnije još jedno.
I bioskop je bio smešten baš uz rimski put, neposredno ispred naše kuće. Repertoar se menjao dva puta
nedeljno. Trebalo je izdržati dan praznog hoda dok
slike koje najavljuju novi film ne stignu iz drugog
mesta. Neizvesnost je bila uzbudljiva. Noć pred promenu filma ne bih spavala, a onda, kada se postave
slike, vraćala sam se da ih pogledam po desetak puta.
Po njima, i iz priloženog programa s kratkim sadržajem filma, stvarala sam sopstvenu režiju. Pošto su
raspusti dugo trajali, bilo je filmova koje sam gledala
po tri puta, koliko su dana i prikazivani.
A ples! Ples je za Slovence kao obred, kao slavlje,
toliko neophodan njihovom načinu života. Zato Slovenci plešu od rođenja do smrti. Da ne bude zabune,
oni su pre svega vredni i dobro organizovani ljudi, ali
veoma vole i da se zabave i raduju. Ništa ih nije moglo omesti da jednom nedeljno prisustvuju svojim veselicama – na kojima je svima bilo podjednako lepo,
najmlađima i najstarijima. To je uvek bila složna, sasvim razdragana družina, s podvriskivanjem, brzim
okretima valcera i polke i osmesima koji se nikada ne
sklanjaju s veselih, zarumenjenih lica.
51
Detinjstvo
Dobrna, 1964.
Rimski Vrelec – Kotlje
Logarska dolina, 1976.
Kao detetu iz Beograda ta vrsta okupljanja i zabave bila
mi je potpuno strana. Možda je takve slične emocije
bilo i u Beogradu, ali sredinom ili pred kraj večeri. A
tamo radost i razdraganost počinju odmah, bez zagrevanja i uvoda.
Od svoje trinaeste godine bila sam najbiranija partnerka za igru u nestvarno lepoj kavarni s letnjom baštom,
u koju se vikendom obavezno porodično izlazilo. Iako
znatno mlađa od prosečnih plesača, bila sam dovoljno odrasla da se sa mnom moglo igrati. Osećala sam
ritam i dobro se snalazila na podijumu koji sam doživljavala kao svoj drugi dom zato što je sav bio od vedrih
boja, vedrih lica i vedrih misli. Za Šopenove (Frederic
Chopin) poloneze se govorilo da mogu da ih plešu
samo vojvotkinje, a ja sam se i uz valcer uvek osećala
kao jedna od njih. U plesu sam uživala kao u načinu
da se predstavim drugima kroz izraz koji mi je odgovarao. Brzo sam savladala osnovne korake: fokstrota,
rumbe, sambe, tanga, ingliš valcera i drugih igara i demonstrirala to znanje gde god bi se ukazala prilika. A
bilo ih je mnogo, zato što sam ih sama tražila. Gotovo
ne sačekavši momenat da se na drvenom ramu zameni
šild na kome je ispisano ime plesa koji je upravo u toku,
ja sam već bila na podijumu. I naravno, tu je morao
da bude neko sa mnom. Iz mnogo razloga su mi dragi
i Slovenija i Slovenci, a jedan od njih je i taj što sam,
mada mlađa od svih prisutnih, uvek imala partnera za
ples. Postojalo je nekakvo prećutno prepoznavanje i
52
poštovanje, nešto što se u ponašanju podrazumevalo,
a što je za devojku mojih godina bilo veoma važno. U
tim satima pokreta, prepuštanja ritmu i melodiji, brzo
bih prelazila u stanje lake, lebdeće, latentne zaljubljenosti, u spremnost da volim sve što se dešava i što mi
se može desiti tada i tamo. Ljudi su mi bili dragi i volela
sam tu iskrenost vidljivu na licima koja uživaju u plesu.
Muzika, žudnja i ono nešto izvesno u srcu, bili su u to
vreme moj život i moj san. Postojala su u tom snu i dva
momenta kada je srce gotovo prestajalo da kuca od
neizvesnosti i straha: prvog, blažeg – da li ću dovoljno
brzo biti zamoljena za ples i onog drugog, mnogo jačeg – da ne budem uopšte birana. To su strahovi koji
su me nepotrebno pratili tokom čitave mladosti, od
Slovenije, preko Primorja, do Beograda, a koji su prestali tek kada sam dobila sigurnog i stalnog životnog
partnera, mog supruga – koji pleše samo kad mora.
A u mojoj duši i danas postoji tanani fitilj koji traži iskru, a ona se uvek zove – ples. Taj pokret tela
praćen muzikom predstavlja malu svečanost duha
koji ne mora bilo čemu da robuje. Igra prkosi inerciji,
statici, pa i gravitaciji. Sav od vazduha i vatre, ples
simbolizuje stvaranje i razaranje, čulan je i smeo u
isti mah. Zato na licima plesača ima nečeg toliko duhovnog, a u očima toliko vatre. Plesati znači biti slobodan od običnog i uobičajenog, jer niko ne zna gde
ples može da ga odvede.
Ples je kao život sam.
Slika iz indeksa, Beograd, 1966.
53
MLADOST
II
56 Život u znaku knjige
58 Jednog dana desiće se čudo
62 Od varnice do velike vatre
66 Prozor u svet
68 Ženski ideali uspeha
74 Izbor je carstvo slobode
Život u znaku knjige
Knjige su oduvek bile deo moje svakodnevice. Bile su nekako uvek tu, nadohvat
ruke, ili sam se ja držala blizu njih u svim najvažnijim trenucima. Zato im se uvek
vraćam. Iza često burnih perioda aktivnosti uz knjige bi se nastavljali sati i sati
tihe i dragocene pasivnosti tela, a aktivnosti duha: momenti čitanja, momenti
komunikacije s najvećim umovima
Čitanje je za mene od detinjstva značilo povlačenje
iz sveta akcije u svet ideja, kreacija i smirenja.
U nasleđenoj biblioteci moje familije nije bilo mnogo knjiga, zapravo, gotovo da je bilo samo jedno trotomno izdanje dela Braća Karamazovi, ukoričeno u
Domu maloletnika u Beogradu, o čemu je na knjizi
stajalo svedočenje u vidu pečata (izdavač Vreme, godina 1923). Taj roman Dostojevskog se, kao lična
Biblija, provlačio kroz moj život i naročito kroz moje
školovanje. Danas, u trenucima najveće užurbanosti,
onda kada nas „prestiže život”, pomislim na to delo
kao na luku u koju uvek mogu da se sklonim.
Kad vratim pogled unazad, čini mi se da je bilo pretenciozno od jednog deteta da u osnovnoj školi čita
Dostojevskog, ali Karamazovi su, zaista, bili moja
prva istinski doživljena i stoga veoma važna knjiga.
Ja sam se i osećala privilegovanom što mogu da čitam neku vrednu knjigu s umornim i pomalo istrošenim stranicama punim mudrosti.
Tokom školovanja napisala sam mnogo radova oslanjajući se upravo na postulate iz ovog dela i na njima
zasnivala uvek najbolju ocenu iz srpskog jezika. Posebno često sam se vraćala nihilizmu Ivana Karamazova, što je podrazumevalo sate provedene u nekoj
od gradskih biblioteka i traganje za izvorima koji
su se bavili različitim dimenzijama njegovog stava.
A zbog Grušenjke, i plavih očiju Marije Šel (Maria
Schell), koja je tumačila ovaj lik na filmu, plakala sam
onim prvim, krupnim suzama mladosti, nalik na
oluju koja jeste jaka, ali brzo prolazi. Mislim da sam
istoimeni film gledala desetak puta, na svim jezicima
i u svim starosnim dobima.
56
Za moje formiranje bila je izuzetno važna i Jakovljevićeva Srpska trilogija, kojoj dugujem svoje duboko i
pomalo neracionalno osećanje rodoljublja. Naravno,
njena tematika nije bila podobna za proučavanje u
tadašnjoj srednjoj školi, ali je ta knjiga meni, u kući
i tišini, bila prijatelj nebrojeno puta pre nego što su
istine o kojima hrabro govori dobile pravo da izađu
iz osame na svetlost dana.
Slažem se s piscem, slikarom i prijateljem Momom
Kaporom koji je smatrao da naše generacije knjigama
duguju svoje „sentimentalno vaspitanje’’ i da je svako
od nas u sebi, kao u jednoj ogromnoj knjizi sabrao i
sačuvao, od onoga što je iz njih zapamtio, sopstevnu
biblioteku koja ga u velikoj meri čini onim što jeste.
Od tih podvučenih, prepisanih ili napamet naučenih
odlomaka sačinjeno je naše sentimentalno vaspitanje ili, kako je pisac govorio, obrazovanje osećanja.
Slažem se i da postoje knjige koje su nas vaspitavale,
knjige koje su nas hrabrile, knjge koje su nas menjale,
knjige koje nas spasavaju...
XXI vek će, verovatno, ostati zapamćen u istoriji civilizacije po tome što pokušava da progna knjigu nametljivom snagom novih, elektronskih medija, posebno
interneta, ali i sveopštim ubrzanjem, „tiranijom trenutka’’ o kojoj u istoimenoj studiji govori skandinavski
sociolog Eriksen. Jer, čitanje spada među spore aktivnosti u vremenu kada i u liftovima nove generacije
postoji dugme za brže zatvaranje vrata. To je razlog
što klasična literatura, na kojoj smo odrastali, danas
postaje zatvorena knjiga za generacije koje tišini pretpostavljaju buku, reči gest, kulturi i umetnosti šou
biznis i estradu.
Sajam knjiga, Beograd, 1968.
Nekoliko godina (1976–1982) bila sam profesor
književnosti odraslim ljudima, emigrantima u dijaspori. I danas mi se čini da je upravo to bila moja najdraža, ali i najteža uloga. Pokušavala sam da formiranim osobama približim svet književnosti. Sada znam
da sam ih, čitajući i analizirajući dragulje svetske književnosti, učila da život ima smisao, svrhu i cilj.
Često me prijatelji, koji znaju da mi dnevni raspored
ostavlja malo vremena za predah, pitaju kada čitam.
Spadam među kasnonoćne čitaoce. Činim to u onaj
pozni čas kada je noć spremna da se tiho odšunja povlačeći se pred bledim svetlima jutra.
Iako je biznis zauzeo najveći deo mog života, ja sam se
vremenom prebacila na drugu obalu gde su kultura,
umetnost, arhitektura, dizajn... Tome sam se posvećivala kao nadgradnji, a dizajniranje svakodnevnog života nezamislivo je bez najkvalitetnije literature.
Cenim raskošnu literaturu, koja svesno koketira s minimalizmom, kvalitet koji se opire ništavilu. Volim da
uživam u magiji alhemije reči kao u estetskoj poslastici i da najlepše knjige poredim s jezičkim simfonijama.
Od najranije mladosti osećam veliku naklonost prema
poeziji. Posebno prema ljubavnoj koja me uvek dirne.
Dučić je, svakako, naš najveći pesnik ljubavne lirike, ali
bi moje simpatije uvek poletele ka „Don Kihotu’’ srpske
poetske moderne, Radetu Draincu. Taj izvorni boem,
lutalica i romantik osvojio je svojim rečima moje srce
još u školskim danima.
Zahvalna sam Dostojevskom, Tolstoju, Jakovljeviću,
Mopasanu (Guy de Maupassant).
Uživajući beskrajno u čitanju i knjigama, znala sam
da ću se jednoga dana, na svoj način, odužiti velikanima koji su me vaspitavali, učili vrednostima, pravilima života i moralu. Taj cilj sam ostvarila 2003. godine. Prix Littéraire Européen – Evropska književna
nagrada, nosi moje ime. Osim zadovoljstva da svake
godine krunišem jednog nadarenog pisca, imam i radost prijateljstva i saradnje sa članovima prestižnog
žirija moje nagrade. Deni Tilinak, pisac, izdavač i
veoma prisan i duhovit čovek, Patrik Puavr d'Arvor,
pisac i voditelj francuske televizije, Mišel Mor i Mišel
Deon, obojica iz Francuske akademije, u poznim godinama kao da žele da dokažu da su stvarno „besmrtnici”: još uvek pišu, putuju, intenzivno žive, članovi
su mog žirija, ali i mog kruga prijatelja.
Mislim da je divno što toliko ljudi danas piše, ali mi
se ponekad čini da nas sve te nove knjige sprečavaju
da pročitamo one stare, klasične, one kakve niko više
neće da napiše. Poređane u mojim bibliotekama one
nalikuju na opredmećenu muzičku simfoniju u kojoj
najlepši zvuk i dalje nosi Dostojevski, pisac za koga
vezujem svoj ulazak u svet književnosti.
57
Jednog dana desiće se čudo
Kao i svi drugi i ja imam svoje pesme, svoje melodije, omiljene akorde i izvođače.
Čovekovo srce ponekad ne razume reči, ali uvek razume muziku
Kao odrasla sam shvatila koliko je moja majka nehotično uticala na profilisanje mog ukusa kada je reč o
muzici i filmu. U mnogim prilikama mi je ponovila
da najlepše na svetu peva Tino Rosi (Tino Rossi), a da
je na filmskom platnu uvek najradije gledala Daniel
Darie (Danielle Darrieux). Zaista je pre rata bilo uobičajeno da glumci imaju i odličan glas i vrstan glumački talenat, odnosno podjednako uspešnu karijeru i u
muzici i na filmu. Mislim da je Tino Rosi bio u tome
neprikosnoven, ali blistali su i Mario Lanca (Mario
Lanza), Zara Leander (Zarah Leander), Džozefina
Bejker (Josephine Baker) i mnogi drugi.
Topla sala bioskopa Union bila je moje prvo utočište
u kome sam, već kao devojčica, stasavala u velikog
ljubitelja filma, glume i muzike. Pamtim da sam nekoliko puta gledala film Crvene podvezice. To je prvi
film kojeg se uopšte sećam. U pitanju je mjuzikl snimljen 1954, koji smo u Jugoslaviji mogli videti već
naredne godine. Muzički lajtmotiv imao je isti naziv
kao i film. Pesmu je pevala glumica koja je igrala naslovnu ulogu, Rozmeri Kluni (Rosemary Clooney) a
s njom, činilo mi se, i dobar deo tadašnjeg Beograda.
Ali kada smo iste godine odgledali film Johnny Guitar,
zapevali su i oni kojima, možda, u tim teškim vremenima i nije bilo do pesme.
Preslušavam i danas sve albume Ime Sumak (Yma
Sumac) koja je na svojim turnejama tih godina zanavek zavodila svet svojim božanskim glasom. Njena slika je visila uramljena iznad mog dečjeg kreveta
mnogo pre nego što je ona imala prvi nastup u Evropi. Jarke boje stilizovanog peruanskog folklora na
njenoj haljini izazivale su u meni neopisivu radost.
Kasnije sam shvatila da osoba na fotografiji nije niko
iz familije, već poklon „obožavatelja”, nekog pripadnika iz stranih misija kome se šilo u salonu moje majke.
A donosili su u znak pažnje i zahvalnosti razne lepe,
male i dragocene stvari kojih nije bilo u zemlji. Tako
58
sam ploče Amalije Rodrigez (Amalia Rodrigues) i
Um Kalsum (Oum Kalsoum) imala bar deset godina
pre nego što sam dobila gramofon. Prva, diva fadoa,
ostaće zauvek duša Portugala, moja eskapada u melanholiju te zemlje, kao i u drage dane detinjstva. Refren koji iskazuje univerzalnu tugu, nostalgičan glas
plišane mekoće i dama u crnom šalu čine slušaoca
srećnim, kao ona vrsta bola koji leči. Valjda se zato i
danas najbolje osećam, osim u sopstvenim kućama, u
hotelu Four Seasons u Lisabonu, u njegovim prostranim salonima, ali i u uskim gradskim ulicama s duboko sanjalačkim, samotnim zovom fadoa. U Lisabon
putujem uvek kada me ophrve tuga. U taj neverovatan, jedinstven grad u kome je veličanstvenu poeziju
pisao Fernando Pesoa (Fernando Pessoa), a prozu nobelovac Žoze Saramago (José Saramago), odlazim sa
suprugom da slušamo fado muziku koja oličava same
životne esencije: lepotu, zebnju ljubavi, fatalitet, ali i
tihu, melanholičnu radost postojanja.
Druga, magnetski privlačna zvezda Orijenta, najpoznatija arapska pevačica prošlog veka nazvana „slavuj
Delte”, „sestra piramida”, za koju je Marija Kalas (Maria
Callas) rekla da ima božanski glas, i danas se čuje u
kafeima i taksijima na ulicama Amana, Kaira i drugih arapskih gradova. Um Kalsum vladala je svakog
jutra srcima sto dvadeset miliona bića, rekao je jednom davno Omar Šarif (Omar Sharif), a meni je,
prilikom dodele nagrade The Best, u Parizu, potvrdio da ona to čini i danas.
Sa svoje strane mama je s najviše nežnosti i divljenja izgovarala ime Sonje Heni (Sonja Henie). Skoro
vršnjakinja moje majke, ona je bila najveća svetska
boginja na ledu koja je sa svega jedanaest godina
uzela svoju prvu medalju u Šamoniju. Vila klizališta, neustrašiva šampionka, pantalone zamenjuje
mini suknjom i postaje prva žena koja hrabro pokazuje lepotu tela u napornom takmičenju i, pri tom,
Lična kolekcija gramofonskih ploča
Kao učenica Prve beogradske gimnazije, raspust, 1964.
neprestano tragajući za novim koreografskim rešenjima, unosi trajne promene u umetničko klizanje. Ona
nije bila samo lepa i bogata klizačica, već i filmska
glumica. Njeni filmovi na platnu potenciraju njenu
lepotu, gordost i eleganciju prepoznatljivu i važnu za
sve one koji se bave modom.
Uopšte, uticaj filma, posebno američkog, na modu
bio je izuzetno značajan. Kostim koji je nosila filmska zvezda, a na bioskopskom ekranu ga gledalo nekoliko miliona ljudi, imao je veći uticaj nego fotografija u modnom magazinu koju vidi nekoliko hiljada
srećnih čitalaca. Čuvene holivudske zvezde nosile su
odeću koju su kreirali tada najpoznatiji kostimografi,
kao na primer Adrijan (Adrian).
U staroj Kinoteci u Beogradu kao srednjoškolka provodila sam sate i sate. Bilo je to tiho i drago mesto u
kome su svi zaljubljenici u film mogli da provedu vreme u svetu čarolije koji su nudile celuloidne trake. Ja
sam to činila redovno i sama. Postojala je u mom stolu
jedna fioka puna uredno složenih filmskih programa
i plakata iz Kinoteke koje sam ljubomorno čuvala sve
do studija. Moj dan je bio četvrtak, kada je izlazio časopis Filmski svet. Stotine brojeva, još uredno poređanih,
stoje kao moja najdragocenija zaostavština mladosti.
Volela sam i druge manifestacije u kojima je bilo i
umetnosti i muzike. Takvi su bili sajmovi mode na
čijim je revijama moja majka imala svoje modele kao
deo asortimana naših velikih modnih kuća. Mesto u
prvom redu, uz činjenicu da sam bila jedno od zaista
malobrojne prisutne dece, činilo me je veoma važnom
i značilo za mene veliku radost i pravu privilegiju. Bila
sam ubeđena da Luj Armstrong (Louis Armstrong),
dok svira ili peva, gleda samo u mene.
Što se tiče Daniel Darie, s vremenom sam odgledala sve njene filmove. Mama je bila u pravu. Ona je i
lepa žena, i dobra glumica i pevačica. Od tog vremena volim francuski film, prvenstveno filmove novog
talasa, ali i francusku savremenu komediju.
Sve po istom modelu: film, pevanje, gluma, moje ikone bile su i Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) i Marija
Kasares (Maria Casares). Sve su one imale istu magijsku privlačnost tako prijemčivu za jednog adolescenta,
istu izuzetnu lepotu, vrhunske profesionalne karijere,
bogatstvo i svakovrsnu raskoš talenta koji se mešao s
privatnim životom i sposobnošću za kreiranje situacije.
Marlen Ditrih peva Od glave do pete sam stvorena za
ljubav, ima dugu romansu s Remarkom čije smo romane u to vreme znali gotovo napamet. Tri godine ona
hrani piščevu strast i inspiriše njegovo stvaralaštvo, a
zatim odlazi dalje. Zaljubljuje se u Žana Gabena (Jean
Gabin) i s njim započinje život u Americi, Parizu, ali i
u beloj vili Grete Garbo, na samoj plaži Cap d’Aila, u
neposrednoj blizini Monaka. Bila je to jedna od onih
ljubavi koje snažno planu, ali za koje se niko ne bori,
59
Mladost
jer oba partnera smatraju da su je vredni sami po sebi.
Njihovo zajedničko angažovanje u savezničkoj borbi na
kraju ih je i rastavilo. Želeći da se pesmom još jednom
vrati američkim marincima, nije ozbiljno shvatila upozorenje zaljubljenog čoveka da će ga izgubiti ako ponovo napusti Francusku. Njihova obostrana patnja kao i
kasnija lutanja i traženje te velike i propuštene ljubavi u
novim i prolaznim vezama, gotovo su nas učinili akterima te drame koji saosećaju s glavnim likovima.
Marija Kasares, koju pravi ljubitelji filma pamte po
Karneovoj (Carne) Deci raja i Koktoovim (Cocteau)
filmovima Orfej i Orfejovo zaveštanje, za mene nije
bila samo glumica bademastih očiju divlje mačke,
već prvenstveno dugogodišnja ljubav Albera Kamija
(Albert Camus).
O džezu kao filozofiji i modernoj muzici slušala sam
prvo iz priča poznanika i porodičnih prijatelja o vremenu četrdesetih i pedesetih godina i neverovatnim
muzičkim događajima na Sen Žermen de Preu i bravurama Majlsa Dejvisa (Miles Davis), Djuka Elingtona (Duke Ellington) i princa Sen Žermena Borisa Viana (Boris Vian), pisca, kompozitora i džez trubača.
Bio je ljubitelj slatkog života, ali i iskreni umetnik i
kritičar malograđanske tuposti i neosetljivosti, prijatelj s mnogim francuskim intelektualcima. Njegova muzika bila je jednako zanimljiva kao i njegova
literatura, a naročito slobodni životni stil koji je bio
u skladu s onim što je govorio i kako je stvarao. Bio
je jedan od onih koji je svojom umetnošću i životom
zauvek izmenio duh Sen Žermena.
Moje muzičko obrazovanje godinama se granalo,
rasplamsavalo, produbljivalo, profesionalizovalo, ali
i danas uzdrhtim kad slušam, a slušam često Džozefinu Bejker, pesmu J’ai deux amours, svetski hit napisan 1939. godine po porudžbini direktora Kazina
Monte Karlo. Kompozitor Vensan Skoto (Vincent
Scotto) napisao je preko četiri hiljade šansona od kojih su neke besmrtne kao i ova. Na mene magijski
deluje i glas slavne i tragične Bili Holidej (Billie Holiday). Njena pesma Stars Fell on Alabama muzičko
je ostrvo ljubavi i patnje, kome ništa ni pre ni posle
nije bilo slično.
Omiljenu pesmu Unforgettable, koju peva Natali Kol
(Natalie Cole) sa svojim ocem Net King Kolom (Nat
King Cole), odslušala sam i odgledala u Monaku s
ponekom suzom u oku. Ovaj duet snimljen neposredno posle njenog konačnog izlečenja od zavisnosti i
glas i lik njenog oca na velikom bimu u prekrasnom
prostoru Sale zvezda u Monaku još jednom su potvrdili da sjaj pravih zvezda nikada ne tamni.
Posedujem i dalje sve albume Tina Rosija, uz čije sam
hitove naučila svoje prve plesne korake, a albume
Zare Leander stalno kupujem pošto ih i poklanjam
kao nešto najličnije, što volim da podelim s onima
koji su mi najbliži. Njen dubok glas, njena nordijska lepota, gluma i interesantna biografija čine splet
osećanja koji prija svim čulima. Reči njene najpopularnije pesme Eines Tages wird ein Wunder geschehen
– Jednog dana desiće se čudo – ostavljaju i danas
mesta za nadu emocionalno ranjenoj ženskoj duši.
Beograd, 1972.
60
61
Od varnice do velike vatre
Za odličan uspeh i primerno vladanje… nagrađuje se Madlena Horvat... Pošto bih
bezbroj puta pročitala posvetu, kao da se svaka reč dodatno obogaćuje time što je
naglas izgovorena, ja sam uz dobijenu knjigu provodila raspust pomno tragajući za
nekom tajnom informacijom u tim iskošenim slovima kojima je razredna napisala
moje ime, pokušavajući da povežem taj pokret s emocijom, s onim što sam o njoj znala
i sa njenom željom da mi pokloni baš tu knjigu. Jer svaki poklon mora da sadrži neku
šifru odnosa i trenutka. Zato su mi tako drage te posvete. Nekako sam njima bila
priznavana kao ravnopravan sagovornik
Na balkonu, Studentski trg, Beograd, 1968.
Je sais l’art d’évoquer les minutes heureuses – Znam
umetnost evociranja srećnih trenutaka. Stih iz knjige
Cveće zla Šarla Bodlera (Charles Pierre Baudelaire),
koja je bila moja nagrada za odličan uspeh u sedmom razredu osnovne škole Aleksa Šantić, kao da je
i mene učinio umetnikom prizivanja sećanja na neke
dragocene časove moga života, darom koji poseduje
malo ljudi. Da li je to bila poenta meni poklonjenog
dela – ne znam, ali to je zaista bio lep običaj u našim
školama koji i danas postoji.
Iako mi je boravak u kući često bio zanimljiviji od društva koje sam mogla da nađem u školi i ispred nje, jer
se kod nas uvek nešto događalo a najviše u čudesnom
svetu modnih kreacija, ja sam ipak s velikom radošću
i nestrpljenjem odlazila u školu. Sve je za mene tamo
bilo lako i lepo, o čemu svedoči i moj uspeh. Prvih
sedam razreda završila sam u OŠ Aleksa Šantić, a
zbog preseljenja na Studentski trg, osmi u OŠ Đorđe
Jovanović, kod Kalemegdana. I tu sam održala odličan
uspeh, na veliki ponos mog ujaka koji je takođe završio tu školu u vreme kada je ona bila najbolja realka u
Beogradu. Bila sam marljiv i savestan učenik, neko u
koga su druga deca mogla da se pouzdaju, osoba koja
je najčešće znala tačan odgovor, ali volela sam i da se
s ukusom obučem svaki dan. Možda je i to bio jedan
od razloga što sam rado odlazila u školu. Ta radost se
još više ispoljila upisom u Prvu beogradsku gimnaziju.
Sigurna sam da nema osobe s ovih naših prostora koja
ne bi volela da se nađe na istom spisku s velikim
62
piscima, vojskovođama, umetnicima, političarima i
naučnicima: Branislavom Nušićem, Jovanom Skerlićem, Svetlanom Velmar-Janković, Stojanom Novakovićem, Stepom Stepanovićem, Slobodanom Jovanovićem, Mihajlom Petrovićem Alasom, Petrom I
Karađorđevićem, Stevanom Mokranjacem, Jovanom
Cvijićem... Ali za to je potrebno ne samo da upišete i završite ovu elitnu beogradsku gimnaziju, u ulici
koja nosi ime najmoćnijeg među srpskim monarsima,
Cara Dušana, nego i da to u njoj stečeno znanje nadogradite i na pravi način primenite. Između ostalog,
njen nekadašnji naziv – Velika gimnazija – i činjenica
da je godinama bila smeštena pod istim krovom s
Beogradskim univerzitetom, privukli su mnoge nadarene mlade ljude koji će postati poznate i velike ličnosti naše istorije da se baš u njoj pripremaju za svet odraslih. Kasnije su ti velikani još više ojačali njen ugled.
Zato nikako ne može da se govori o slučajnom podudaranju njene lokacije u centru Beograda s koncentracijom istorije na Dorćolu. Ta škola je zadržala
primat prve i kasnije, kada su u Beogradu počele da
se uzdižu druge respektabilne gimnazije. Na kasniji
razvoj i delo njenih slavnih učenika umnogome je
uticala sama škola, visoki kriterijumi profesora, akumulirani autoritet, znanje i pedagoško iskustvo, tako
važni u vremenu u kome se opraštamo od detinjstva
i upućujemo ka zrelom dobu.
Ona je bila ozbiljno mesto u kome su mladi ljudi sticali znanje, ali su podjednako učili i norme ponašanja
i etike. Disciplina koju su nam nametali profesori bila
je nešto na čemu može da se bude samo zahvalan, jer
su tokom tih nežnih godina mladom čoveku zaista
potrebni usmerenje i snažno vođstvo. Kada kažem
snažno vođstvo, pre svega mislim na jak lični primer i
autoritet. Oni koji rade u gimnaziji nalaze se na vrelu
života, posmatraju generacije koje se smenjuju, utiču na njih, a kako se to može činiti nego prvenstveno
emocijama, a potom informacijama i ponašanjem.
Prva beogradska gimnazija otkrila je formulu razvoja
ljudi koji umeju kritički da misle i stvaraju s dimenzijom budućnosti oplemenjujući ih i učvršćujući za
emociju i privrženost sredini u kojoj su odrasli.
Ako me moji drugovi iz razreda po nečemu pamte,
onda je to činjenica da nije postojao nijedan književni tekst, pesma, pa čak ni proglas bilo koje vrste koji
ja nisam čitala ispred čitavog razreda. Imala sam jasnu dikciju, boju glasa na koju su navikli, te nikome
nije smetala moja nesposobnost razlikovanja tvrdog
i mekog glasa „č”. To je bilo pomalo „beogradski”, a
izvesno slovenački, te sam ja tako ostala obeležena
tim malim zaštitnim znakom koga su se svi kasnije
sećali s nepodeljenom simpatijom.
Četrdeset godina mature slavili smo u Skadarliji,
u kojoj smo svaki ugrađeni kamen osećali kao svoj
posle četvorogodišnjeg prolaženja dva puta dnevno
ovim starim i uvek atraktivnim delom Beograda. Bez
obzira na dugo odsustvovanje iz zemlje, još uvek volim i osećam atmosferu Starog grada, Kalemegdana,
Vračara, Zvezdare, Košutnjaka... Sećanja donose
prepoznatljive mirise koji se menjaju iz ulice u ulicu,
čak iz minuta u minut, a nas su zavodili, razbuktavali
maštu i donosili radost, onu neobjašnjivu, što oseća
samo mladost.
Mislim da Univerzitetu ne dugujem mnogo što se
tiče obrazovanja. Moja ljubav prema literaturi bila
je ono što me je vodilo daleko jače nego fakultetski
program i nastava. Veći deo studentskih dana provela sam učeći na našem balkonu s pogledom na
Studentski park i Filološki fakultet, dok sam malo
vremena provela na predavanjima i u samoj zgradi
fakulteta. Kad i jesam to činila, uglavnom su to bile
šetnje kroz hodnike tog starog zdanja uz beskrajne
intelektualne i stilističke rasprave s kolegama. Profesori, sem nekoliko izuzetaka, zaista ne zauzimaju previše prostora u mojim sećanjima na to vreme. Uopšte,
mnogo više impresija stekla sam sama posmatrajući
svet, putujući i čitajući. Tako se i dogodilo da zavolim
Univerzitetsku biblioteku i njenu čitaonicu. Taj prostor
je i estetski i po atmosferi daleko više bio deo mog života nego sama zgrada fakulteta.
Nama, studentima jezika i književnosti, bila je potrebna i živa reč pesnika, a njima, često početnicima,
bila je neophodna publika. Sigurna sam da pesnici
63
Mladost
S drugaricama, Beograd, 1958.
1
S Oljom Mijović, Ohrid, 1960.
sami sebi nisu dovoljno društvo. Uverljiviji su u svojoj ulozi onih kojima je Bog udelio najteži zadatak
(jer u početku beše reč) kada ih u toj ulozi „izuzetnih”
prati neko s iskrenim ubeđenjem da sve što je izgovoreno pripada sadašnjosti, tom trenutku, a da će se
s vremenom preseliti u večnost. Ernest Hemingvej
(Ernest Hemingway) je rekao da čovek piše kada je u
miru i u samoći, a najbolje kada je zaljubljen. Kolarac
i Manjež su se tih godina orili od pesničkih monologa, a i jedni i drugi bili smo zaljubljeni u poeziju i vino.
Pilo se dosta, s uživanjem, uz stihove koji su nastajali,
uz Ujevića, Disa, Drainca čiji je duh bio s nama...
Ne znam koliko je puta i u kojim sve prilikama pesnik Mika Antić sve šarmirao progutavši poneki pravi mirisni cvet, ali sam sigurna da su tri karanfila bili
jedini koje je neko pojeo meni u čast.
Posle noći provedene na Petrovaradinskoj tvrđavi,
na jednom od varadinskih mostova, meni, tada već
apsolventkinji jezika i književnosti u mešovitom
društvu iz dva grada, veliki pesnik je kavaljerski priznao da, mada spretan na rečima, nije u stanju njima da iskaže veliko divljenje koje oseća prema meni.
Iako je na trenutak neočekivanom manipulacijom
cvećem uspeo da me iznenadi, ja sam u njegovim
rečima „prepoznala” Šekspira i u dahu uzvratila Tagorinim stihom i to još na francuskom jeziku: Minoran je žal cveta koji u praskozorje gubi kapi rose
prema nebu koje je izgubilo sve svoje zvezde. Kako
sam bila ponosna!
64
Nekoliko junskih dana 1968. godine čine moje najvažnije sećanje na Univerzitet. Nisam od samog početka bila deo studentskog bunta. Čudno je i meni
daleko bilo sve – od prvog sukoba s policijom do
iznošenja zahteva protesta. Parole poput: Dole crvena buržoazija ili Dosta pendreka po ljudskom umu...
koje sam čula od studenata, bile su mi strane. Nisu
me interesovali ni marševi ni sukobljavanje s policijom. Bilo mi je dovoljno da s balkona osmatram Vasinu ulicu, zaneta stihovima pesama koji su me nosili
mnogo dalje nego što je mogla jedna revolucija koja to
i nije bila. Jezik koji sam ja bolje razumela bio je onaj
kojim su govorili Popa, Miljković, Raičković... Ipak,
ono što mi se inicijalno dopadalo bila je činjenica da
je to dešavanje simultano s protestima u Evropi, naravno i u Parizu. Ali nekoliko dana po izbijanju protesta osetila sam promenu u ličnom doživljaju tog
događanja. Parole s Kapetan-Mišinog zdanja postale
su mi bliskije, ne toliko sadržajem koliko samim svojim postojanjem jer su remetile samozadovoljstvo
vlasti koja je malo znala o životu običnih ljudi i bavila se samo sopstvenom moći i sredstvima za njeno
jačanje. U vazduhu se osećalo da se kristališu ideje,
da se otvara neki novi prostor koga ranije nije bilo.
Na fakultetu, na kome sam sada redovno boravila,
počeli su da se pojavljuju ljudi koji su govorili tako
da ste ih morali slušati i zbog čijih su reči studenti i
dolazili. Obraćali su nam se na nestvarno uzanom
prostoru koji se nalazio između razarajuće stručne
2
1. i 2. Ekskurzija Prve beogradske gimnazije, Dečani, 1965.
kritike jedne lične vlasti, neprikosnovenog autoriteta
naučnog znanja i snažnih i iskrenih emocija, izraženih
jezikom koji je blizak i smislen mladom čoveku, budućem intelektualcu. Samo poneki su pronašli taj uzani, nevidljivi prostor, i stojeći na njemu, uzdigli su ideju
slobode na jednu širu ravan, slobode koja je zaista tih
dana strujala Salom heroja. Većina je nije prepoznavala kao takvu, ali su je sigurno osećali kao svoju. A da
li će sloboda umeti da peva? Večno pitanje. I kao što
biva, mnogi nisu razumeli ni melodiju njene pesme a
kamoli tekst. Sloboda je pobegla da bi se uselila u neke
umove i ostala u njima dugo vremena.
Neosporna je istina da je to bio prvi veoma ozbiljan
sukob filozofije i ideologije u ovom delu Evrope.
Po svojoj suštini to je bio spor oko monopola partije na
vođenje zemlje. Odgovor države bio je jak, ali sproveden u tišini. Režim je umešno stišao energiju protesta:
zadržao je radnike daleko od studenata i njihovih zapaljivih parola, svima su odjednom porasle plate, studentima iz unutrašnjosti je povećan standard, dobili su
magičnu mogućnost kredita. Smenjeni intelektualci,
uklonjeni s položaja, po tradicionalnoj formuli nezameranja zadovoljili su se novim životnim ulogama,
dok su oni dosledniji našli svoj profesionalni izraz tek
po odlasku u inostranstvo.
Zato je bilo potrebno toliko vremena da se varnica,
koja je 1968. poletela sa te junske vatre, rasplamsa u
Beogradu tek 2000. godine.
65
Prozor u svet
Postoji tajna koju je nemoguće odgonetnuti. Živa lepota te tajne su njeni skriveni drhtaji,
njene boje, implozije najrazličitijih nijansi plave i eksplozija lepote talasa. Sve ostalo je
nedokučivo. Osim ljubavi na koju moje srce odgovara uvek kada se nađe blizu mora
Živim na čuvenoj Azurnoj obali i obišla sam gotovo
čitav svet, ali za mene je još i danas prva asocijacija na
more – Dalmacija. U setne večeri išarane kasnim mediteranskim suncem sećanje na nju jeste uvek blistavo
podne s treperavom toplinom užarenog kamena koja
vas obavija i čini doživotnim sužnjem. Stoga je nepotrebno vraćati joj se fizički kao što se ne treba vraćati
starim ljubavima, jer one predstavljaju ono što smo jednom bili mi sami i što ne možemo biti ponovo.
Moja emotivna vezanost za neponovljivu lepotu te
obale: smaragdni odsjaj što ga stvara zelenilo mnogih ostrva i belina šljunkovitog dna, kamena jezgra
starih gradova koja se ogledaju u plavetnilu mora
i niska nebesa nalik onima kod Ticijana, trajala je
dugo, onoliko dugo koliko smo spremni da volimo.
Pet mojih prvih letovanja s roditeljima provela sam
u tada ekskluzivnim letovalištima severnog Jadrana, na
ostrvima Krk i Rab. Zatim je usledilo divnih petnaestak
godina u Makarskoj. Kako Jadranska magistrala još
nije bila izgrađena, do ovog grada se stizalo kao do
nekog ostrva, velikim belim brodovima koji su se savršeno uklapali u sliku beskrajnog plavetnila. Sve je
to davalo iluziju izolovanosti i samoće, ali i unosilo u
letovanje element avanture.
S godinama je more za mene postalo veliki izazov,
nagoveštaj ulaska u svet odraslih. Pamtim otvorene
terase, poznate pevače, goste iz Zapadne Evrope koje
smo gledali kao uzore jer su nam bili – prozor u svet.
Sigurna sam da je čovek po imenu Vice Vukov imao
najlepši glas stare Jugoslavije, a ostao je upamćen više
66
po političkim izjavama nego po pesmama. On je dugo
bio pevač uz čiju sam muziku bila kraljica leta.
Domovina je tih godina bila velika i lepa, a to se uvek
najbolje videlo na moru. Bilo nas je sa svih strana stare Jugoslavije. Sve je bilo jednostavno, izvodljivo i beskrajno lako. Svakako je tada bilo mnogo teže da vam
na letovanju bude dosadno, nego da se dobro zabavite.
Dalmacija je bila i toplo gnezdo prvih ljubavi. Nebrojeno puta je zamor noći kao plašt lebdeo nad našim malaksalim telima, ustupajući mesto sve jačem plavetnilu
neba i mora, vazduhu koji će svojim svetlucanjem upotpuniti osećaj ispunjenosti koji se samo tu doživljava.
Desetak poslednjih letovanja koje sam sa suprugom
provela na Korčuli i Šolti, činile su onu moju drugu
Dalmaciju zaklonjenu, mirnu, stišanu. Ti dugi, beskrajno svetli sunčani dani u Vela Luci i godine provedene u Maslinici, na Šolti, donosili su nam duboko
opuštanje i služili za sakupljanje ogromne energije,
potrebne za veliki posao koji je bio pred nama.
Baš onoliko koliko je i Šolta iz poslanice Marka Marulića, od pre pet stotina godina, ili Petra Hektorovića,
nešto kasnije, služila istoj svrsi ovim pesnicima i meni
je već na prvoj godini studija, kroz njihove stihove, postala ostrvo čiste lepote i spokoja.
Iako danas svaki moj duhovni i emocionalni napor
crpe snagu iz šetnje prostranim vrtom naše vile Trianon s pogledom na daleku liniju spajanja dva plavetnila nekog drugog neba i jednog većeg mora, Dalmacija
ostaje zauvek lice ljubavi, kroz uspomene koje dolaze i
odlaze u naletima: kao zvuci i mirisi, kao dodiri.
Makarska, 1963.
Primošten, 1968.
Vela Luka, 1974.
Dubrovnik, 1975.
Vela Luka, 1976.
Šolta, 1983.
67
Ženski ideali uspeha
Nikada nisam pisala misleći da pišem. Nikada nisam volela misleći da volim, nikada
nisam radila ništa do čekala ispred zatvorenih vrata
Margerit Diras (Marguerite Duras)
Moje odrastanje i formiranje u zrelu osobu u velikoj
meri obeležile su i svojim primerom oblikovale –
žene. Činile su to moja majka, bake, tetka, drugarice,
dame koje su dolazile u našu kuću kao prijateljice i
klijentkinje, pa i danas, na svoj način to ume da učini
i moja kći. Ovako stečene vrednosti najduže opstaju,
jer smo ih usvojili ugledajući se na ponašanje onih
koji su nam najdraži i najvažniji. Ukoliko uspemo
da ih učinimo sastavnim delom svoje svakodnevice
one u život donose integritet, pravičnost, hrabrost,
ali i nežnost i osećajnost. Društvo žena mi prija, one
umeju da komuniciraju, ali i da se potpuno predaju
onome čime se bave, da saosećaju i razumeju stvarnost na nekom dubljem, emotivno-instinktivnom
nivou, razlikujući jednu od neke druge tišine.
Može se reći da sam posle razvoda roditelja odrastala bez izrazitog muškog autoriteta. Naravno, otac
je uvek bio tu kada zatreba, i bio je primer stila i gospodstvenog šarma, ali mi, jednostavno, više nismo
živeli pod istim krovom. Istina je da tek poneki muškarac ima dovoljan stepen senzibiliteta da nasluti
intenzitet doživljaja sveta jedne žene, a jedan od njih
bio je moj dragi ujak, koji nije živeo sa nama, čak ni
u istom gradu.
Treba reći da neformalni krug žena koje su rado dolazile u naš stan nije ni najmanje bio feministički raspoložen, naprotiv, sve su one veoma cenile muškarce i o njima se u tom društvu govorilo sa benevolencijom, ali su kriterijumi uvek bili visoki i bezuslovni.
Možda zato u mom svakodnevnom životu nije bilo
onih modela koje sama nisam birala kao prihvatljive. Muškarce pored sebe nikada nisam posmatrala
kao očinske figure, već pre kao prijatelje, sagovornike,
partnere, a uvek kao tragaoce za istim svetlom ali sopstvenim izrazom.
68
Iz vremena odrastanja vuče korene i moja naklonost
ka dekadenciji i hedonizmu, fascinacija načinom
života žena koje su svojom slobodom i individualnošću ispunjavale moj misaoni horizont, njihovim
emotivnim vezama koje su opstajale samo dok je
trajala naizmenična razmena energije s partnerima i
dok su ideali ljubavi podsticali ideale uspeha ili im se
saobražavali. Moje ikone takvog načina života i ljubavi bile su: fatalna i briljantna Lu Salome (Lou Salomé),
tajanstvena i magična Tamara de Lempika (Tamara de
Limpicka), darovita i uvek zaljubljena Kolet (Colette),
nepredvidljiva i genijalna Margerit Jursenar (Marguerite Yourcenar), inspirativna i zavodljiva princeza
mode Koko Šanel (Coco Chanel), skandalozna vizionarka Pegi Gugenhajm (Peggy Guggenheim).
Zajednički su im bili afinititeti u ljubavi, ali i profesionalne ambicije. S inteligencijom i rafiniranošću, uz
povlačenje ili napredovanje, osvajale su svoja mesta
uzurpirajući socijalni red, hodajući uvek bar za korak ispred svog vremena. Potpuno posvećene svojim
idealima, znatiželjne, istrajne, uporne, vođene unutrašnjim nemirom kao pokretačem, nalazeći u sebi
duhovni sklad i stvaralački zamah, često i u zagrljaju
drugih žena, kroz život su se kretale s dozom ironije
kao kroz neku laku komediju i jedino čemu su težile
bila je lepota kao izvor i rodno mesto ljubavi. Priznanja koja su dobijale ili koja su ih mimoilazila tek bi načas odslikala obrise njihove unutrašnje životne drame,
traganje za motivima, za lepotom kao svrhom.
Sve su živele u Parizu i bile mu snažno privržene.
Kada bi ga na trenutak i ostavljale, odlazeći za inspiracijom da žive negde drugde, ovom gradu su se uvek
vraćale jer su mu pripadale. Pariz im je nesebično darivao svoju energiju i nadahnuće i njegov zov nikada
nije bio nešto što se moglo ignorisati.
Linc, 1982.
Superiorne na nedokučiv način, potpuno različit od
banalne dominacije kojom se obično iskazuje moć,
one su znale nešto što druge zaboravljaju. Znale su da
tajna mora da se čuva da bi ostala ono što jeste, mora
da se čuva čak i kada se bezgranično prepušta i daje.
Jedna od takvih gospodarica tajni bila je Lu Andreas
Salome, koja je još kao dvadesetogodišnjakinja svojom
magijom očarala srca mnogih muškaraca, među kojima i velikane poput Ničea, Vagnera (Wagner), Frojda
(Freud). I veliki pesnik Rilke (Rilke) bio je nemoćan
pred njenim šarmom. Lu Salome je izučavala religiju,
filozofiju, jezike... Nekonvencionalne navike i šokantno otvoreno ophođenje s muškarcima doneli su joj
renome femme fatale, ali joj to nije smetalo da ostvari
zavidnu spisateljsku karijeru. Objavljuje delo Erotsko
(Die Erotik) u kome ljubav i seks postavlja na pijedestal kao sveti trenutak zadovoljstva i normalnosti, ali
i vrhunac suštine žene. Mala posveta toj mladalačkoj
fascinaciji nalazi se u srpskom izdanju knjige Eros nemogućeg, Aleksandra Etkinda (Zepter Book World), u
kome prvo poglavlje pripada upravo Lu Salome.
U nedostatku nekog skupocenog ulja na platnu, naš
modni salon je ukrašavala reprodukcija slike Tamare
de Lempike – portreta zanosne plavuše u zelenom
– koja je taj radni prostor ispunjavala otmenošću,
bojama i neograničenom ženskom tajanstvenošću.
Tamara de Lempika, fatalna i za žene i za muškarce,
briljantna i smela, nastojala je da slikarsku poetiku
unese i u svakodnevicu, stilizujući u stvarnom životu svet svojih dela. Ova ledena ikona art decoa, čiji
je život bio još burniji od kolorita njenih platana, u
svom prostranom stanu u Parizu primala je intelektualni i umetnički jet set, a letovanja provodila u mondenskom Monte Karlu. Posle preseljenja u Ameriku
Lempika uspeva da Holivud očara svojim platnima,
ali i načinom života. Ona će biti samo prva u čitavoj
plejadi ličnosti koje će me tokom godina odrastanja
fascinirati svojim stilom i delom, životom u Parizu i
opčinjenošću Azurnom obalom i Monte Karlom.
Kolet, prvenstveno igračica i glumica koja podjednako voli vina, jela, cveće, muškarce i žene, postaje i najslavnija književnica XX veka, predsednik
Akademije Gonkur.
Velika ljubavna pustolovka, s naklonostima koje nije
posebno isticala, ali ni krila, Margerit Jursenar tek sa
pedeset godina uspeva da završi roman Hadrijanovi
memoari, koji je pisala tri decenije, ali koji ju je odmah uveo u Francusku akademiju, kao prvu ženu besmrtnika posle tri i po veka od postanka te institucije.
Koko Šanel u odevanje uvodi stil moderne žene s
ubeđenjem da moda prolazi, ali stil nikada. Genijalna kreatorka nameće novu siluetu ženama koje žele
da vode aktivan život, ali im i daje dodatnu sigurnost
da će u istoj kreaciji biti moderno odevene i sledeće
69
Mladost
godine. Manastir u kojem je odgajana formirao je njen
karakter na samodisciplini i pregornom radu, ali i njenu estetiku: svedene forme, crne haljine, bele kragne.
I čuveni znak njenih obrnuto ukrštenih inicijala potiče s manastirskih vitraža. Dok joj renome raste, ona
shvata da ono što je lepo i retko treba da bude i skupo.
Bila je prva kreatorka koja se izdigla na visinu svoje
klijentele. Njene su kreacije zato i stvarane u skladu
sa sopstvenim potrebama. Ako kreira večernje haljine, to je zato što je i sama pozivana u visoko društvo. Kada koristi tvid, muški kroj ili triko, to je zato
što jaše s vojvodom od Vestminstera, a pantalone ili
odeću za jahtu kreira jer se sunča na Rivijeri...
Ona živi u hotelu Ric (Ritz), smatrajući sopstveni stan
nepotrebnim opterećenjem. U njemu i umire jedne ledene zime, po povratku s konjskih trka, sama. Izjednačivši se najpre s muškarcima, postala je veća od njih.
Pegi Gugenhajm, velika ljubiteljka umetnosti, bogata, ekscentrična i smela, rano postaje zastupnik
alternativne umetnosti, ali i životnog stila u kome
jedino nije dozvoljeno biti neoriginalan. Cena su bili
brojni stvarni i izmišljeni skandali koji su je pratili u
javnosti. Ipak, njena misija je bila jača, ona je bila ta
koja je uspostavljala pravila. Čak ni eksperti velikog
muzeja Luvr nisu mogli da prepoznaju vrednost slika
Delonea (Robert Delaunay), Magrita (Rene Magritte),
Dalija (Salvador Dalí), Kandinskog i mnogih drugih,
tvrdeći da su previše moderne i odbijajući da ih stave
pod zaštitu tokom rata, kako je to Pegi od njih tražila. Obavivši sve to sama, svet je posle rata obradovala
najvrednijim kolekcijama brojnih slikara avangardnih
pravaca XX veka. Veneciju će obdariti jednom od najvećih kolekcija moderne umetnosti u Evropi, a Njujork, Bilbao i Berlin muzejima koji nose njeno ime.
Ponekad je teško izrazitu samosvojnost sačuvati u bliskom odnosu dve obdarene osobe, gde uvek postoji
opasnost da jedna potpuno očara drugu i potisne njenu kreativnost. Zato je za uspeh u ljubavi, ali i u bilo
kojoj profesiji, potrebno da čovek bude ostvaren kao
ličnost i da od svoje samobitnosti nikada ne odustaje,
kako zbog sebe tako i zbog onog drugog ili, kada je reč
o poslu, zbog same profesije i njenog integriteta. Ono
što je ideal jeste upravo paralelni rast koji obema stranama u vezi dozvoljava da postanu sve što mogu biti.
Potrebno je samo dovoljno mekoće i sluha da se uči
jedno od drugog, jer jedan uspeh često je posledica nekog prethodnog. Tada nastaju divni, retki spojevi koji
oslobađaju ogroman stepen kreativnosti, gde se, ponekad, parovi izražavaju jedno kroz drugo ili se, čak, poistovećuju i potpuno posvećuju stvaranju zajedničkog
dela. Umetnost i nauka obiluju ovakvim primerima.
70
Supružnici Marija (Marie) i Pjer Kiri (Pierre Curie)
za zajednički rad 1903. godine dobijaju Nobelovu
nagradu za fiziku, a posle njegove smrti 1911. Mariji biva uručena ista nagrada, ali za oblast hemije.
Malo se zna da je upravo ona povukla svog supruga u svet istraživanja i rasplamsala u njemu strast
za naučnim eksperimentom. Bez Pjera, Francuska
je ne primećuje. Kao stvaralac Marija ima dvostruko iskustvo, žene u braku koja se uklapa u socijalne
konvencije, ali i one koja radi sama na marginama
društva, prognana zbog svoje različitosti. Genijalnost dokazuje podjednako probojima u nauci i ekscesima u koje je vodi njena jaka ličnost i na momente
ekstremno ponašanje. I pored toga, uspeva da sama
podigne kćerku, još jednu buduću nobelovku, Irenu
Kiri (Irène Curie). Ipak, trebalo je sačekati još punih
osam decenija da joj Francuska oda zasluženo priznanje prenoseći njen pepeo u Panteon.
Bez plodnog pesništva i razumevanja društvene
dinamike Elze Triole (Elsa Triolet), prve žene dobitnice nagrade Gonkur, ne bi bilo ni Aragona (Luis
Aragon) onakvog kakvog znamo, kao što ne bi bilo ni
Rodena (August Rodin) bez Kamij Klodel (Camille
Claudel), koja je i sama bila genijalna skulptorka. Dok
je ljubavni zanos nosio njene prste izvajala je delo
Valcer, koje bih mogla da posmatram satima i da na
njemu nalazim nove momente u čarobnoj dinamici
jednog para zanesenog igrom. Skulpture Večno proleće i Lepa sam, takođe, odslikavaju vreme kada su i
Klod Debisi (Claude Debussy) i Edgar Dega (Edgar
Degas) bili očarani njenom lepotom i talentom, da bi
se, sa sve većom nesigurnošću i sve prisutnijom sumnjom u iskrenu ljubav velikog Rodena, odjednom
sve urušilo i tragično završilo.
O mitskom paru Bovoar (Beauvoir) – Sartr, koji je
živeo i radio izvan svih postojećih konvencija, o njoj
kao kraljici filozofije, ikoni modernog feminizma i
inspiraciji njegovom geniju, zna se gotovo sve. Ideje
koje su zastupali bile su mi poznate još pre studija,
ali sam tek od prelomne 1968. godine počela da dublje shvatam dinamiku njihove veze. Saznavala sam
o njima godinama čitajući, učeći, gledajući po Parizu mesta na kojima su se sastajali i politički delovali,
slušajući evociranja savremenika o mnogim lepim i
onim drugim trenucima njihovog zajedničkog života.
Slobodna ljubav, mnogo ljubavnika, važne ideje o odnosu muškarca i žene, promena tradicionalnih uloga,
naklonost bez ljubomore, Simonino odustajanje od
materinstva u korist pisanja. Brojne veze s drugim
muškarcima neće ugroziti njenu duhovnu vezu sa
Sartrom, koja pokreće i inspiriše njeno stvaralaštvo,
Nova godina, Monako, 2000.
ali ona ipak istrajava na stanovištu da ni najosetljiviji
muškarac ne može proniknuti u najobičniju žensku
situaciju. Lepo telo i njen blistavi um stvarali su nepobedivo jedinstvo koje je promenilo poimanje žene:
Ne rađamo se kao žene, to postajemo... Žena može
izabrati, izvršiti, postati sve što hoće, ali trebalo bi
najpre da to hoće.
Zbog njih sam i sama nebrojeno puta sedela u Kafe de
Flor (Café de Flore) i na papir hvatala svoje i ko zna čije
još misli i ideje koje su letele okolo po tom omiljenom
restoranu egzistencijalista na Bulevaru Sen Žermen de
Pre (St-Germain des Pres), u kojem je Simon svakog
dana, od devet do podneva, pisala svoje eseje.
Za zajedničko delo Sonje i Robera Delonea jedan novinar će reći: „Ovo dvoje umetnika su se sjedinili u
umetnosti kao što se drugi sjedinjuju u veri ili alkoholu.” Ova velika slikarka geometrijske apstrakcije, scenograf i dekorater i danas živi kroz svoje delo, kroz boje,
pravolinijske ili kružne forme koje nalazimo na svim
vrstama materijala, a najviše u industrijskom dizajnu
tekstila. Bobur poseduje bogatu kolekciju dela ovog
slikarskog para koju je, prvi put u celini, predstavio
javnosti leta 2009. godine. Ponovo sam bila impresionirana njihovim delom, zapravo više nego ikad ranije.
S godinama spoznajemo da je ljubav koren iz koga
raste naše drvo života i najmoćnija sila koja nam je
na raspolaganju, jer nosi moć stvaranja. Takvom silinom ljubavi, prema profesiji i uspehu, ovog puta
u klasičnoj muzici, vođene su i dve, kod nas možda
malo poznate, ali svetski priznate operske dive koje
su na mene godinama ostavljale snažan utisak kako
svojom unutrašnjom, tako i spoljnom lepotom. Elizabet Švarckopf (Elisabeth Schwarzkopf), nesumnjiva
kraljica lirskog žanra koja je, zahvaljujući jedinstvenim mogućnostima modulacije, božanski interpretirala Mocarta (Mozart) i Štrausa (Strauss), bila je
najobožavaniji sopran veka pre svega zbog svoje visoke muzičke ideje, zbog kultivisanosti koja je sačuvala instinktivnost, zbog svoje fizičke lepote. Ni sud
časti, kroz koji je morala da prođe kao i mnogi umetnici posle rata, nije uspeo da je poljulja. Naprotiv,
uz podršku supruga postiže ugled internacionalne
71
Mladost
zvezde koja radi s najboljim orkestrima, pijanistima
i dirigentima. Ostala je upamćena po ulozi Maršalin
(Princesse Werdenberg – žena Maršala) u Štrausovom delu Kavaljer s ružom, što nikako nije slučajnost
jer je ova rola psihološki najoblikovaniji ženski lik u
istoriji opere, jedna od onih arhetipskih uloga žene
koja, i pored toga što ima sve poluge moći, uspeva
da u sebi sačuva umeće praštanja. Suočena s prevarom i bolom, Maršalin posle preispitivanja oprašta
na način svojstven onima koji su dosegli duboko razumevanje života i stvarnosti na nivou na kojem to
malo ljudi može. Ona time postaje aristokratkinja ne
samo klase već i duha, sasvim nalik stvarnoj ličnosti
Elizabet Švarckopf.
Jedna druga Maršalin, koja je došla iz Francuske,
Režin Krespen (Regine Crespin), dramski sopran iz
Marselja, pevajući s ležernom oblinom u glasu i širokim horizontom boja poput podneblja iz koga je
potekla, osvojila je publiku širom Evrope i Amerike
i bila poznatija u svetu nego u Francuskoj. Redovno
je nastupala u matičnim operama svojih velikih suparnica. One nikada nisu došle da se mere sa mnom
na mom, francuskom terenu, reći će koketno u svojim memoarima. Kalas (Callas), Tebaldi (Tebaldi),
Švarckopf ili Nilson (Nilsson) nikada nisu pevale nijednu francusku operu u Parizu. Zato su moji uspesi dvostruke pobede. Kao da još čujem i vidim njen
oproštajni nastup 1989, u Parizu, kada je blistala u
ulozi Kontese u Pikovoj dami Čajkovskog. Bilo je to
briljantno izvođenje i moji prijatelji su se zdušno potrudili da dođu do karata, a ja sam iz Linca sa zadovoljstvom putovala za Pariz tim retkim povodom, jer
velike Maršalin čine deo istorije opere XX veka. Bilo
je to veče za pamćenje i kraj jedne ere koju su obeležile ove dve dive, velike ne samo po karijerama u
kojima su bile savršeno umetnički izražajne već i po
moralnoj čvrstini zahvaljujući kojoj se svaka od njih
godinama borila protiv svoje teške bolesti.
Sve ove žene – stvaraoci i moji uzori, bile su poznate
po lepoti kojoj su se uvek predavale i koju su tako bogato širile oko sebe. Ideja lepog uvek je bila vid slobode i univerzalnih ključeva, jer lepota je slobodna
da prelazi granice i bude svuda prihvaćena baš kao i
ljubav. A priča o ljubavi je priča o ljudima jer sve što
smo oduvek želeli je samo da budemo voljeni.
Zato su i mnoge druge, ovde nepomenute verne i
odane, aktivne ali ne i dominirajuće, čuvajući svoju
osobenost sa možda manje sjaja i podupirući ambiciju onoga drugog, ipak sebi stvorile mesto u dugom
nizu koji čine „oni” i „one”.
Stvaralaštvo bez ljubavi je obično i nedorečeno, jer je
ona pravi ključ za kapije ostvarenja, otkrića i uspeha.
Zbog toga su mi tako važna ta imena i ličnosti – jer
su potvrda jedne istine koja mi je tako bliska.
Monako, 2002.
72
Fotograf: Čeda Komljenović
73
Izbor je carstvo slobode
Jedna od mojih najdražih, ali i najtežih uloga u životu bila je uloga pedagoga.
Desetak godina pokušavala sam da odrasle ljude naučim jeziku i književnosti. Sada
znam da sam ih učila da život ima smisao, svrhu i cilj. Svojim odraslim učenicima
ja sam predavala – nadu
Kao profesor često na putu, na kojem bih automobilom prelazila hiljade kilometara, imala sam i prilike
i vremena za sumiranje, preispitivanje, nove uvide i
sagledavanje mnogih životnih pitanja. Na tim dugim
relacijama po najrazvijenijim zemljama Evrope vodila sam prilično intenzivan dijalog sa sobom. Kao predavač slušala sam druge, dok sam putovala ka njima,
osluškivala sam sebe. Govoreći o svom životu u emigraciji i mogućem povratku u Rusiju, tridesetih godina
prošlog veka, Marina Cvetajeva je rekla: Tamo je suviše
tamo, ovde je suviše ovde. Čitavog života susretala sam
se s ljudima između tog „tamo” i tog „ovde”, između
izgubljene i nikad ponovo pronađene domovine. U
tim trenucima zaista nisam bila svesna da ću i sama, za
samo nekoliko godina, krenuti njihovim putem.
Prema podacima istraživanja koja su sprovođena
sedamdesetih godina XX veka, oko šezdeset odsto
našeg stanovništva bilo je funkcionalno nepismeno.
Stoga je obrazovanje odraslih moralo da bude važan
deo ukupnog sistema obrazovanja. Bilo bi netačno i
nepravedno reći da se država uopšte nije bavila tim
problemom, jer je u određenim periodima ulagala i
značajna sredstva, ali to nije bilo dovoljno. Društvo
poput našeg moralo je da usmeri mnogo veću pažnju
problemu učenja, jer jedna socijalna grupa je dobra
onoliko koliko je dobar njen najmanje obrazovan, a
ne njen najobrazovaniji deo. Kod nas je broj ljudi koji
nemaju ni završenu osnovnu školu uvek bio veliki.
Da li je održavanje niskog stepena obrazovanja kod
stanovništva bilo strateški korak jedne politike koja
je na taj način stvarala ljude nesposobne za kritiku
i promene, ne može da se sa sigurnošću kaže, ali je
istina da manjak obrazovanja direktno proizvodi
mentalitet koji se snažno odupire svakoj inicijativi.
74
Pokazaće se, mnogo godina kasnije, da je upravo taj,
uslovno rečeno, najniži deo našeg društva u prelomnom vremenu bio daleko od spoznaje koja je neophodna za tranziciju ka demokratiji.
Škola za odrasle Crveni signal, smer – vozači motornih vozila, bila je u nivou srednje škole i samim tim podrazumevala znanje maternjeg jezika na tom stepenu.
Tokom jedanaest godina, koliko sam radila kao profesor u ovoj školi, taj posao je sve vreme zahtevao
mnogo veći napor i posvećenost od onog koji se očekuje od jednog predavača u školi za odrasle polaznike. Imala sam sreću da sam na samom početku svoje
profesure bila okružena kolegama zainteresovanim
za posao. Tome je sigurno doprinosila njihova mladost, činjenica da je gotovo svima to bila prva služba
i da smo se svi našli pred zahtevnim, ali i vrlo inspirativnim zadatkom.
Kada niste uzor malim čistim umovima, već stojite
pred formiranim ljudima, koji su više od vas samih
videli i osetili, izazov je još veći zbog činjenice da je
na njih, dodatno, pre povratka u školu, uticala sredina
sa svojim običajima i definicijama socijalno poželjnog
ponašanja. Podučavajući druge i sami neprekidno učite. Kada radite kao profesor za odrasle, učite mnogo
više i brže jer se sam život otvara pred vama u svom
najsirovijem izdanju, bez maski i bez ulepšavanja. Ni
nastavni programi, često loši i neprilagođeni, nisu
nam pomagali; morali smo da ih modifikujemo kako
bismo premostili jaz između propisanog i mogućeg.
Veliki profesionalni iskorak bila su putovanja po Srbiji
i rad s polaznicima u njenim većim gradovima. U takvom specifičnom načinu rada davali smo sve od sebe
da uspemo, sticali smo nova, začuđujuća iskustva i
nailazili na veće „inostranstvo” od onog pravog u koje
Učionica, Diseldorf, 1975.
smo odlazili s istom misijom. U Srbiji, na potezu od
svega trista kilometara, susretali smo i Orijent i Srednju Evropu. Kada na tako maloj udaljenosti postoje
takve razlike u svemu, potrebne su zaista i velika duša
i ogromna volja da bi se te različitosti objedinile u univerzalnim vrednostima. Slušajući muziku u raznim
krajevima Srbije, razumela sam Čehova, koji je tvrdio
da se nacija bolje upozna slušanjem njene muzike
nego učenjem njenog jezika. Ovde je jezik bio isti, ali
je muzika bila izrazito različita. Njeno slušanje podrazumevalo je povratak u prošlost, zaboravljenu ili skrivenu autentičnost do koje se putuje dugo, u vremenu i prostoru. Zato mi danas teško pada zloupotreba
muzike i surogati koji se nude pod plaštom i imenom
izvornosti i folklornosti.
Drugi značajan segment populacije s kojom sam radila bili su naši ljudi u inostranstvu: politička i ekonomska emigracija. Od 1972. do 1982. godine kao
profesor Crvenog signala, koji je imao otvorene centre u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji i Luksemburgu,
putovala sam nekoliko puta godišnje u ove zemlje i
gradove u kojima su postojale veće zajednice naših
ljudi. Mnogi od njih želeli su da se doškoluju po programu za osnovnu, odnosno srednju školu, misleći
i nadajući se da će se, ipak, jednoga dana vratiti u
svoju zemlju i u njoj nastaviti da rade, žive i stvaraju.
Politička emigracija u Evropi bila je u to vreme prilično
skrivena: iz ubeđenja, iz nepoverenja, straha, prkosa,
ali u svakom slučaju vrlo delikatna u svom pojavljivanju i delovanju. Njeni predstavnici nisu imali izraženu potrebu za dodatnim obrazovanjem, kao ni želju
za povratkom u zemlju. Susretali smo ih po njihovim
malobrojnim klubovima ili smo, pristajući da budemo
„vrbovani”, odlazili u njihove stanove u kojima se najčešće s čežnjom govorilo o Beogradu njihovog vremena
koga više nije bilo. U njima sam pronalazila ono poznato osećanje zaustavljenog vremena, već doživljeno
u kućama svrgnute beogradske buržoazije. Iako su u
inostranstvu pred sobom imali život u kome su mogli
da učestvuju, bili su od njega odvojeni, ako ne na vrednosnoj, onda na kulturnoj ravni. Zakleti na vernost
kralju i otadžbini, ovi apatridi su imali potrebu da stalno pokazuju ozbiljnost i nepoverenje, što je ponekad
imponovalo a često bilo preterano. Takva osuđenost
na prošlost i ulogu žrtve ume da bude komforna, ali je
gotovo uvek autodestruktivna.
Prioriteti naše dijaspore bili su različiti, u zavisnosti od emigrantskog talasa ili generacije kojima su
pripadali. Prva, politička emigracija bila je blokirana velikom ogorčenošću prema domovini i njenim
ljudima; činjenica je da ih je režim dugo držao pod
prismotrom spreman i na drakonske mere ukoliko bi
neki od lidera uspeo da ostvari veće uporište među
emigracijom ili domaćim stanovništvom.
75
Mladost
S kolegom Zoranom Trifunovićem, Strazbur, 1977.
S koleginicom Nadom Ilić, Minhen,1976.
Druga, ekonomska emigracija bila je sredinom XX
veka u sasvim drugačijem položaju. Bez naročitog poznavanja veština i bez formalnog obrazovanja, njeni
pripadnici bili su usmereni na one poslove koje domaća populacija nije želela da radi ili ih je smatrala za
socijalno neprihvatljive. Većina njih bili su moji učenici. Između ove dve populacije postojao je ideološki
zid koji nije mogao lako da se pređe, pa većina to nije
ni pokušavala. Osnivani su tako brojni klubovi, međusobno izolovani, koji su, zapravo, negirali samu ideju
udruživanja i povezivanja.
Treći talas emigracije, kada ja već odavno nisam radila kao profesor, napustio je zemlju tokom devedesetih
godina, jer su se njegovi pripadnici našli u procepu između kursa kojim se kretao čitav svet i jednog režima
koji je pokušavao da te promene zaustavi. Uglavnom
svi visoko obrazovani i stručno profilisani, nisu se razumevali s onima koji su otišli pre njih jer su ovi u velikoj meri podržavali isti taj režim, više iz rodoljublja
nego iz ideoloških opredeljenja.
Naša diplomatija se sve to vreme bavila promovisanjem politike koja je uvek želela da ubedi čitav svet da
je u pravu, a da svi ostali greše. Osuđena na neuspeh,
takva spoljna politika dodatno je podsticala tradicionalne podele u dijaspori.
Država se, zapravo, nikada nije bavila stvarnim problemima svojih građana, nego imaginarnim konceptima poput bratstva i jedinstva. Kažem imaginarnim,
jer su oduvek svi klubovi dijaspore bili podeljeni po
76
nacionalnoj pripadnosti. Srpski, jugoslovenski i četnički klubovi samo su otežavali situaciju. Crkva se
nije najbolje snalazila, i sama je bila prilično nepomirljiva s obzirom da je i zvanično 1963. godine podeljena na tri „Slobodne Srpske Pravoslavne crkve”
sa tri eparhije. A onda su devedesetih godina stigli
Srbi iz Bosne, Srbi iz Hrvatske, Srbi iz Srbije i Srbi
iz Hercegovine. Za našu diplomatiju, koja u prethodnih pedeset godina nije uspela ni u teoriji a kamoli u praksi da pomiri podelu na četnike i ostale, ova
nova situacija predstavljala je nešto o čemu se nije ni
govorilo ni mislilo.
Godinama sam uočavala da naša država mora da
uradi mnogo više i da se smislenije i aktivnije uključi u život svojih ljudi, psihološki i sociološki, ali da za
to nije sposobna. Pred mojim očima su se raspadale
porodice, rađala se deca koja su odmah otpremana u
domovinu da se rodbina o njima stara. Uvek u raskoraku, ona su rasla ne samo bez roditeljske ljubavi već
i bez čvrstog kontakta s jednom ili drugom domovinom ostajući, često, bez ikakvog obrazovanja. Tako
su izgubljene čitave generacije. Kao i svuda u svetu, i
među našom populacijom bilo je različitih socijalnih
slučajeva i anomalija. Pravna država se nije dvoumila
da zaštiti građane kako one najmlađe, tako i najstarije
muškarce, žene, domaći živalj ili strance. Stoga mi danas, za bar četiri decenije, anahrono zvuče naši novi
socijalni programi, velika pitanja i problemi o kojima
se raspravlja i rešenja koja se predlažu kao krupni
pomaci ka sređenijoj budućnosti. Sve se to u svetu
sprovodi već godinama, ali sam u početku i sama, zbog
neprepoznavanja regulative u toj oblasti, često bila nemoćna da pomognem našim ljudima koji su bili apsolutno savetodavno nezaštićeni od matice, prepušteni
oceni i sudu tamošnjih, zvaničnih institucija.
Na osnovu svog iskustva profesora, putnika, dobrog
poznavaoca sudbina naših ljudi, ali i načina života
onih drugih u stranom svetu, mogu da se složim s
tvrdnjom da je Jugoslavija pre svega bila jedna nedovršena država. A kada stvari ostanu nedovršene, one
često umeju da postanu opasne. Nažalost, mnogo je
ljudi iz tog vremena kod nas ostalo nedovršeno poput svoje tadašnje domovine. Takve sam godinama
sretala po diplomatskim predstavništvima, gde su nas
predstavljali i odakle su nas doveli u situaciju čiji ishod znamo. Ali nisu to bili samo političari. Duhovna
elita u zemlji koja je dužna da traži ključeve budućnosti i otvara svest ostatku društva, totalnim odsustvom
samopoštovanja i podilaženjem vlasti nije samo sebe
učinila istorijskim gubitnikom već je činom sklonosti
ka dobrovoljnom slepilu, žrtvovala sve.
I jedni i drugi snose podjednaku odgovornost za to što
je srpsko nacionalno biće bilo toliko loše formirano i
oblikovano, kao i za to što se rascep svake vrste najpre podsticao u Srbiji, a onda se prenosio na Evropu
i Ameriku. Previše je bilo politike u našoj dijaspori, a tamo nije trebalo da je bude nimalo. Prema tim
ljudima je valjalo projektovati samo gotove, realne i
sprovodive koncepte, a do njih je često stizalo samo
ono što veze slabi. Stoga danas potomci naše druge
generacije u emigraciji, u zrelim godinama i u punoj stvaralačkoj snazi, neguju ljubav prema zemlji
samo onoliko koliko ih ona podseća na njihove roditelje. Onog trenutka kada njih više ne bude, imaćemo
mnogo smrti na našoj i brojne živote na drugoj strani, živote za koje se nismo založili da nam pripadnu.
Zajednički imenitelji mnogih pojedinačnih sudbina
pripadnika naše druge, ekonomske emigracije, bili su
siromaštvo, neškolovanost i potreba za poslom. Njihova odluka da krenu ka lepšem i boljem bila je ispravna,
ali nije bila podržana stavom da svaku sredinu u koju
odlazite morate nečim da obogatite da bi ona obogatila vas. Drugačije ni sam odlazak nema smisla. A oni
za to nisu bili pripremljeni. U želji za brzom zaradom,
mnogi su preko noći postajali robovi rada i materijalnih dobara. Na njih se u najvećoj meri sručila nova, pogubna religija efikasnosti, ona dehumanizujuća strana
kapitalizma kojom je u to vreme Zapad bio potpuno
prožet. Kasnije se sve to menjalo, ali u vreme mojih
odlazaka, ljudi su, zaista, robovali radu i sticanju.
Prva sveukupna iskustva s njima bila su neočekivano
strana. Susrela sam se sa svetom za koji do tada nisam
ni pretpostavljala da postoji. Bio je to svet neukorenjen
u prošlosti, koji je prolazio kroz sadašnjost bez osećanja pripadnosti, hrleći ka budućnosti koja je obećavala, no ne svima.
Odrasle ljude izvan domovine, većinom opsednute
egzistencijalnim pitanjima, teško je bilo ubediti da je
rad na sebi i sopstvenom obrazovanju neophodan,
nužan napor bez koga nema ni razvoja ni napretka.
Moji odrasli učenici mislili su prevashodno o novcu,
a ja sam želela da misle o lepoti, kulturi, umetnosti,
kao i da sva ta svoja nova saznanja i nove doživljaje
umeju i da iskažu. Želela sam da ih naučim da kvalitetnije pišu, budu slobodniji u razmišljanju i sigurniji
u izražavanju. Ponekad sam se kao profesor nalazila
pred nemogućim zadatkom: kako oceniti pismeni
rad koji sadrži samo jednu jedinu, prostoproširenu
rečenicu – o tome kako će moj odrasli đak, čim dobije
platu, otići kući na odmor. Bilo je teško nadati se profesionalnom napretku i opravdati godine provedene
uz literaturu.
Mislim da su godine mog rada s njima, kada sam se
borila sa situacijama koje su pretile da me slome,
stvorile čvrstu osnovu za upuštanje u mnogo veće
poduhvate u ličnom životu. Naučila sam da ne postižu mnogo oni koji se postave kao da imaju sve ključeve znanja u svojim rukama, već oni koji uspevaju
da naprave mostove, najpre između čoveka i čoveka, zatim između različitih socijalnih grupa, a onda
između različitih kultura. Ono što se u meni nije predavalo ni pred jednim izazovom, ti obični i skromni
ljudi su prepoznavali videvši pred sobom, verovatno
prvi put, spoj nekoliko za njih nespojivih suprotnosti:
otmenu ženu koja ih poštuje, mladog profesora koji
zaista želi da ih nečemu vrednom nauči i poštenog
čoveka koji veruje u njih kao u čestite i vredne ljude.
Moj tadašnji posao nije uvek bio lep i lak, ali je bio i
divna prilika da se s pristojnim dnevnicama putuje
po evropskim gradovima. Bilo je to doba punog životnog i radnog elana tokom kojeg smo moje kolege
i ja radili po čitav dan, ali smo uvek uspevali da odvojimo i vreme da u tim gradovima otkrijemo i doživimo mnogo toga lepog i nama dotad nepoznatog.
Uspela sam da vidim na desetine vrhunskih, pre svega, operskih i baletskih predstava, svetskih izložbi,
ali i da svojim prijateljima donesem na poklon delić
drugačije stvarnosti. A ja volim da poklanjam, jer volim da vidim oko sebe ljude koji se raduju.
Tih godina nisam upoznala samo najrazličitije sudbine svojih učenika i novu sebe, ja sam upoznavala
77
Mladost
1
Učionica, Štutgart, 1979.
2
1. S kolegom Sinišom Stevanovićem, Hamburg, 1976.
2. Kolega Luburić s polaznicima, Luksemburg, 1980.
Učionica, Bregenc, 1978.
i Evropu, sve njene poznate i nepoznate lepote, skrivene kutke i ona mesta koja se obično ne ukazuju
turistima. Često mi se u mislima danas vraćaju putovanja po Francuskoj, posebno ona između Pariza
i Liona. U ova dva grada imali smo najveće školske
centre, a između njih su prelepi gradovi Nansi, Ansi,
Strazbur, Mec, Klermon-Feran s mnogo učenika koji
su nas uvek nestrpljivo i toplo dočekivali.
Nansi je bio velika ljubav moga oca, pa je možda i
zbog toga postao i mesto moje nostalgije. Ovaj grad
u Loreni nazivaju i malom istočnom prestonicom,
prepunom divnih art nouveau zgrada koje nemaju
samo fascinantne fasade, već se u njima nalaze i
porodični domovi nalik na umetnička dela. Između
dva predavanja, hodala sam njegovim ulicama i gledala neprolazan rad grupe arhitekata, posvećenika
stila art nouveau, pripadnika L’Ecole de Nancy, koja
je zaslužna za svu lepotu i ljupkost ovog grada.
U Austriji je bilo mnogo naših ljudi. Za nas, prosvetne radnike, to je značilo više agažovanja jer su, pored
onih koji su u toj zemlji imali boravak, na ispite
dolazili i naši radnici koji su radili u susednoj Švajcarskoj. Pored onih u Beču, Lincu i Salcburgu, gde smo
imali predstavništva Centra, nezaboravni su i naši boravci, tokom ispitnih rokova, u Insbruku, Dornbirnu i
Bregencu na Bodenskom jezeru. Tamošnji letnji operski festival ima tradiciju dugu više od pola veka. Samo
jezero je pozornica, koja se nalazi na pontonu na vodi,
dok je publika smeštena na obali, u gledalištu s gotovo
78
sedam hiljada sedišta postavljenih polukružno u obliku amfiteatra. Predstave su se često igrale noću, što je
za mene u to vreme bilo novina, a do tada nikad viđeni svetlosni efekti dodatno su pojačavali scensku sliku
i davali veoma snažan vizuelni doživljaj.
Putovali smo i širom Nemačke, od Minhena do
Hamburga na severu, Kelna, Berlina… Gradove
Minhen, Štutgart, Frankfurt, Dortmund, Diseldorf,
Manhajm osećam od tada kao svoje jer sam u njima
bila na desetine puta.
I danas volim božanstveno staro jezgro Diseldorfa,
Hajneovog (Heinrich Heine) rodnog grada. Sećam
se karnevala koji smo tu videli jednog novembra. Na
široke gradske trgove izađe tada čitav grad slaveći
dolazak Ružinog ponedeljka – Rosenmontag. Pamtim
lica tih ljudi, ozarenih nekim unutrašnjim plamenom
života. Ne sećam se da sam često u svojoj zemlji videla takvu radost postojanja i praznovanja. Draga mi
je ta nemačka doslednost i posvećenost radu, zabavi,
a naročito nauci. Na mene je snažan utisak ostavio
Univerzitetski centar u Hajdelbergu. Vraćala sam
mu se na različite načine, mnogo puta. Tamošnji
spoj učenosti, znanja i neutažive želje za daljim otkrivanjem i spoznavanjem sveta za mene će zauvek
ostati koliko fascinantan, toliko i inspirativan.
Zahvaljujući svojim učenicima, koji su želeli da vidim nešto zaista vredno i lepo, posetila sam mali
drevni grad Limburg, s dvadesetak hiljada stanovnika, i bila njim potpuno očarana. Ovaj gradić ima
U društvu kolega, Minhen, 1978.
mnoštvo starih kuća iz X i XI veka, divnu katedralu
u centru koja čuva vizantijski krst iz XII veka, donesen iz Konstantinopolja. Saznala sam, u razgovoru
s lokalnim sveštenikom, da u katedrali postoji i hor
dečaka, jedan od najboljih u Nemačkoj. Za očuvanje
tradicije takvog hora potrebni su veliki rad i ogromna
posvećenost. Slušajući te večeri zvono s katedrale,
mislila sam o onoj mangupskoj uzrečici: u Limburgu
mesecu koja je u Beogradu postojala oduvek, a značila je da se nešto nikad neće dogoditi ili ostvariti. Ali
Limburg je bio tu a i ja, gotovo iznenađena njegovim
postojanjem, opčinjena gradom u kome su lepota i
znanje nadvladali sile entropije i sumnje u sve, ponekad tako karakteristične za Balkan.
Evropa je već tada bila moj dom. Svesna sam da mi je
takav osećaj davao duh stotina hiljada naših ljudi, koji
su živeli i radili u tim gradovima, i među kojima je bilo
nekoliko hiljada polaznika našeg Centra s kojima sam
razmenila mnogo različitih emocija, ne samo znanja.
Kao devojka, obilazila sam velike gradove zbog
osećanja slobode koju su mi darivali, a u zrelom
dobu zbog profesionalne dužnosti. Oduvek sam između slobode i osećanja odgovornosti stavljala znak
jednakosti u skladu sa meni omiljenim Rusoovim
postulatom: Čovek se rađa slobodan, a svuda je u
okovima. Ja sam te okove osetila i videla ih na drugima, čula ih kako se vuku za ljudima dok hodaju po
zemlji. Taj zvuk me je plašio. Ne u ličnom, već uopšte u ljudskom smislu. Moj izbor je bio carstvo slobode. Odluka da živim otvorenog duha, uma i srca
– slobodno – uvek mi je donosila samo dobro i zbog
nje nikad nisam zažalila.
Osećanje slobode je emocija, treptaj u srcu i telu koji
vam govori da ste na dobrom putu, ali koji nije moguć bez odgovornosti prema sebi, porodici, poslu,
društvu i prema čitavom svetu.
79
BOJE LJUBAVI
III
82 Lepota trajanja
88 Deca
91 Duhovno roditeljstvo
92 Iskra života
Lepota trajanja
Verujem da ljubav uvek ide uporedo s ljubavlju, i da ne može voleti samo jedna
strana. Ne priznajem usamljeničke i neuzvraćene ljubavi
Margerit Jursenar (Marguerite Yourcenar)
Vreme je najbolji sudija svakog dela, pa i bračne zajednice. A kada na protok vremena podsećaju sve sami
jubileji koji padaju upravo u ovih nekoliko godina koliko traje priprema ove knjige – skoro četrdeset godina
zajedničkog života, trideset godina otkako smo napustili zemlju, dvadeset pet godina od stvaranja sopstvene Kompanije, petnaest godina rada u oblasti kulture
i humanitarnih delatnosti – onda je prisećanje ove
vrste još delikatnije i odgovornije. Jubileji su potrebni
i važni kao neka vrsta ličnog i socijalnog podsećanja
i potvrđivanja pošto je zaborav svojstven čoveku. Ali
meni su neophodni i kao refleks protoka vremena i
ogromnog raspona različitih aktivnosti u kojima smo
bili angažovani i od kojih je svaka tražila gotovo čitavog čoveka, aktivnosti kroz koje smo se moj suprug i ja
menjali, a uvek ostajali dosledni sebi. Govoriti o sebi,
ili bolje reći o nama, podrazumeva i bojazan – ne od
toga da li ću nešto reći na najbolji način, već da li ću
uspeti sve da kažem.
Volim promenu i posebnost. S njima sam se saživela
kao dete i kao devojka u svom malom krugu slobode. Naučila sam da je različito i drugačije – moguće i
dobro. Tako je i Milanov i moj susret bio razumevanje dve različitosti u kojem sam odmah prepoznala
izazov. Nešto u nama dozvolilo nam je da se prepoznamo kao razlike koje se ne samo dopunjuju nego i
objašnjavaju jedna drugu. Kao sjedinjenje, isceljenje,
kao podsticanje nečeg novog i boljeg u nama. Taj
prvi trenutak susreta, buđenje i nagoveštaj lepote
kao tek pomerenog dubinskog dragulja, veoma je
važan jer tada je istina bliska i nadohvat ruke, a već
časak kasnije može pobeći iz vidokruga. Jedan takav
trenutak promenio je moj život. I ne samo moj.
Sticaj okolnosti, okruženje, mi onakvi kakvi smo bili
tog kasnog beogradskog leta ili samo raspored obaveza
82
u jednom dugom i lepom avgustovskom danu 1972.
godine, danu koji sam provela u tišini Univerzitetske
biblioteke Svetozar Marković. Spremala sam diplomski rad, a on ispite. Čim sam preko knjige videla da mi
prilazi, nastupio je jedan od onih momenata kada sve
zadrži dah i utiša se zbog susreta dva bića. Kada se sve
zaustavi da bi ponovo počelo, promenjeno magijom
ljubavi. Po mnogima, to je bio susret najlepše devojke
biblioteke i najhrabrijeg momka koji se odvažio da joj
priđe. Mladići koji su, poput njega, dolazili iz Bosne u
Beograd na studije imali su neko posebno, samouvereno držanje, siguran nastup i šarm kome je bilo teško
odupreti se. Sećam se da sam ubrzo pomislila da je to
čovek u kome su zatvoreni čitavi svetovi i da će svi jednom, sasvim sigurno, videti bar deo ideala koje je on
već tada nosio u sebi. Otkrivala sam u njemu dubinu
i blistavost mladog čoveka i radost deteta. Počeli smo
da se radujemo životu udvoje.
Naš početak bio je prepun nežnosti i pažnje, svetao i
gotovo bezbrižan, onakav kakve su bile i sedamdesete
godine u Beogradu. To vreme početnog zanosa donosi uvek novo viđenje stvarnosti koje kao konstantu
poznaju samo umetnici, deca i ljubavnici, kada stvari
oko sebe vide kao da ih gledaju prvi put nezamućene
navikom i rutinom. To pomaže da se istraje u započetom i da se dva različita bića spoje u jedno.
Srećom, Milan je priroda koja s radoznalošću i lakoćom prihvata sve što je zaista vredno. Mislim da
me je, uz njegov karakter, posebno osvojila ta otvorenost i spremnost za učenje, znatiželja i svest da se
život metropole odvija kvalitetno drugačije od onoga
u maloj sredini.
Moja ljubav prema teatru uopšte, baletu i operi, koja
je već tada bila i do danas ostala neprikosnovena, na
početku je nudila jednu od mnogih mogućnosti da
Madrid, 1982.
Philip Zepter, studentski dom, 1971.
se zajedno provede veče. U svemu smo uživali bez
zadrške i samouvereno. Drago mi je to vreme našeg
početka, vreme bez dvoumljenja, kada je dobro sve
što iz prvog pokušaja iskombinujete; bila to rečenica,
hrana, odeća ili provod. Sve što je na bilo koji način vezano za nas dvoje moralo je da bude dobro i najbolje,
potpuno i beznaporno. Pod čudesnim velom te mlade
ljubavi sve se uvek pretvaralo u malu šarmantnu avanturu, prepunu slika i boja.
Takva su bila i naša zimska putovanja u Bosnu zatrpanu snegom, koji je u nekoliko navrata do Banjaluke
zaustavljao kompoziciju voza. Sećam se fragmenata:
prigušene tutnjave i kloparanja točkova, zvuka čekića kojim se u stanicama proveravaju kočnice, koraka
staničnog otpravnika, uvek u istom intervalu. Zaista,
sve u vozu kao da je povezano s vremenom i ritmom:
i putovanje i stajanje u stanici. Ponovo sam bila u
vozu kao nekada u detinjstvu, samo je sve drugačije.
Dugačka kompozicija sastavljena od različitih vagona, buka, gužva, česta zaustavljanja voza. Putovanje
kraće, utisci intenzivniji. Sve je zagasitije, manje, a
meko i sigurno u isti mah. Ja sam drugačija. Ka meni
je usmereno mnogo više pažnje nego ranije, pogledi ljudi na meni su drugačiji. Razgovori u kupeu, u
kome tok dijaloga ide kao tobogan, s nivoa akademske do najprizemnije rasprave iz koje bih se brzo povlačila, posmatrajući budućeg supruga kako u svakoj
situaciji pleni ljude ponašanjem i razumevanjem, baš
kao pesnik: nesebično, strastveno i s radošću. Slabo
svetlo obasjava unutrašnjost kupea, i kada se mimoilazimo s drugim vozom, do nas dopiru segmenti desetina malih pozorišnih predstava. Svuda su druga
lica, situacije, atmosfera. Usred rečenice upućene
sagovorniku ruka koja tajno traži i pronalazi moju,
a zatim okret, intiman osmeh i nastavak na trenutak
prekinutog razgovora. A u vozu, koji stiže u stanicu
u sam osvit zore, pesma, miris i omamljujuća snaga
vruće rakije, lica ljudi, upečatljivi likovi gorštaka.
Osećala sam da ćemo se jedno drugome davati beskrajno i nesebično, ali i otvoriti mnoge vidike do
kojih sami nikada ne bismo stigli.
Hotel Palas u Banjaluci bio je jedna od neizbežnih
stanki na putu za Bosansku Krajinu. Danas je u našem vlasništvu delimično i zbog sećanja na ta vremena, na razvučene tonove bosanske sevdalinke,
prepune emocionalnih zamki koje vas brzo povuku u svoj snažni zagrljaj stiha i tona iz koga se ne
da lako izvući, naravno kada ih interpretiraju ljudi
koji su potekli s pravog izvora te pesme, poput Nade
Mamule ili Zaima Imamovića. Muzika nas je zbližila u svim svojim vidovima. Naše navike, običaji i
sva prethodna iskustva bili su stavljeni u službu tog
novog osećanja pripadanja koje nas je uzdizalo daleko od svakodnevnog. Mnoge smo večeri proveli kod
83
Boje ljubavi
1
Lisabon, 1997.
2
Monako, 1995.
1. Kap Marten, 1999.
2. Monako, 2000.
Dva bela goluba u Skadarliji koja je uvek bila prepuna
ljudi i odjekivala melanholičnim starogradskim melodijama, ali i stihovima u nastajanju. Bilo je u beogradskoj tradiciji mnogo tog usmenog pesništva, te
žive reči koja se zarad nekoliko razmenjenih pogleda,
nekoliko trenutaka slave nesebično poklanjala gostima za susednim stolom. Na uglu moje ulice i Vasine
postojao je restoran Stambol-kapija na čijem mestu je
kasnije sagrađena nova zgrada Filozofskog fakulteta.
Skoro svakog dana odatle su odjekivali tonovi bačke
ravnice uz čarobni glas Zvonka Bogdana koji, čini mi
se, nije ni započinjao da peva dok nas ne bi video kako
sedimo ispred njega.
Verovatno smo zbog tog osećanja za štimung, u
periodu od 1973. do 1980. svaku Novu godinu dočekivali u Budimpešti, što se u ono vreme baš nije
moglo nazvati uobičajenim. Budimpešta je, uprkos
svoj težini „gvozdene zavese”, sačuvala mnogo šta iz
svog carskog perioda, a svakako taj srednjoevropski
rafinman u kome smo predano uživali.
Naša putovanja ni u ono vreme nisu bila ograničena
paket-aranžmanima, niti striktno definisana rutama i
vremenom boravka na određenom mestu. Svako od
njih bilo je neka vrsta hodočašća na kome se, u zavisnosti od osećanja ili inspiracije, umelo zastati i uživati u trenutku. Zbog tog i takvog životnog zanosa,
koji nas je stavljao u centar svake priče, ostala su mi
lepa sećanja na snegom prekriveni Sombor, u kome
sam često boravila kao profesor, i zajedničke noći
84
provedene u stilski uređenim kućama visokih plafona, kojih se ne bi postideo nijedan plemeniti dom. A
ko bi zaboravio čardu na mađarskoj granici, koja kao
čardak ni na nebu ni na zemlji lebdi negde između dve
države i u tom vakuumu između dva sistema opstaje po nekim svojim pravilima. Misteriozno – obični
tamburaški orkestar koji poznaje svačiju dušu i vida
svaku ranu na srcu akordima romanse i, naravno, čardaša. Volim dramatiku i vatrenost ove igre. Promukli
zvuk violine i majstorstvo izvođenja otvara prostor za
snažne emocije i njihovu transformaciju od jecaja do
prepuštanja strastvenom zagrljaju.
Zajednička putovanja će učiniti da potpuno nestane
svaki strah od nepoznatog. Novo, otvoreno za upoznavanje i vrednovanje, mamilo je da se u njemu nešto započne i stvori. Zato smo se i uputili u tu avanturu zajedničkog života u inostranstvu, koja je, pored
racionalne, u sebi svakako nosila i jaku romantičnu,
boemsku crtu koja će zauvek ostati deo nas, više kao
razumevanje nego kao prihvatanje tog životnog stila.
Tragajući za nekim, uvek drugim, horizontima pronalazili smo ih daleko od svoje zemlje. Otisnuli smo
se iz Beograda, on ka Beču, gde je do perfekcije savladao nemački jezik, a ja sam još neko vreme spokojno putovala po Evropi prenoseći znanje srpskog
jezika svojim učenicima. Imala sam smelost da to
uradim jer smo tada već spoznali osećaj da smo zajedno i kada smo odvojeni.
Sve jasnije sam u sebi, ne samo u njemu, prepoznavala
Monte Karlo, 2001.
želju da velikim koracima i snažnim zamasima zamenim hod svakodnevnog, običnog života. Ta volja
za „letenjem”, koja postoji u svima nama, a za koju
nismo pripremljeni biološki, ali jesmo spiritualno,
bila je sve izraženija. Bila sam svesna različitih puteva koji su se otvarali pred nama – širokog puta svakodnevice koji vodi u ravnicu kroz senke stoletnog
drveća, i drugog, uzanog, punog iskušenja – ka vrhu.
Videla sam šta će vreme činiti od nas i na jednom i na
drugom. I odabrala drugi, odmah. Uostalom, putevi
sreće za sve nisu isti. Naprotiv, veoma su različiti.
Ono što ćemo stvoriti zajedno, u to vreme još nije
imalo svoje ime, ali se sve više naziralo kroz promene koje smo inicirali jedno u drugom. Ta mogućnost
izbora, rezultirala je oslobađanjem visokog stepena
kreativnosti, stvorila nas je i sačuvala.
Oboma nam je postajala sve bitnija i bliža ona vrsta
stvaralaštva koja nije svima data, otuda i odluka da
budem kreativna na više polja, ne samo u okvirima
svog doma i jedne uloge. Svesno suspregnuvši instinkte tela odlučila sam da se bogu materinstva poklonim kasnije. Visoki zahtevi koje sam postavljala
ulozi roditelja, a na koje, u tom trenutku, nisam bila
spremna da odgovorim, rezultirali su odlukom da
budem dobra supruga i poslovna žena, ali ne i nesavršena majka. Roditeljstvo me je pronašlo sâmo, prvo
kroz decu suprugovog brata, Mileta i Dianu, koje
smo uvek videli kao našu sopstvenu. Svaki rad na njihovoj dobrobiti postao je deo našeg zaveta datog još
davne 1991. godine. Njih dvoje postali su naš lepi,
zajednički i posvećeni cilj, slika naše zajednice baš
kao što je to danas naša Emma.
U vreme kada smo se sreli moj suprug je imao nečeg pesničkog i proročkog u sebi, što se skrivalo iza
praktičnog, radoznalog i delatnog uma. Kako je vreme odmicalo sanjalačka nijansa sve više je prerastala
u racionalniju vizionarsku ideju, dobijajući svoj izraz,
ali i potvrdu u svetu poslovnih ljudi i preduzetništva.
Lična harizma nadilazila je ponekad mladost i početno
neiskustvo, ali su firma i odgovornost ubrzo od njega
učinile ličnost koja osvaja svojim prisustvom.
Poslovni cilj bio je izraz velikog nadahnuća pa je stoga
napredovanje odmicalo s naporom koji je bio podnošljiv. Put nije bio jednostavan, ni lak, ali je uvek bio
zasut ljubavlju, razumevanjem, idealima samopregornog rada, stalnog usavršavanja i razvoja.
Crtu gospodstvenosti, koju sam prepoznala još onog
avgustovskog dana u biblioteci, udruženu s njegovom
prirodnom otmenošću, uočavaju svi koji ga upoznaju. Mene je uvek činila dodatno sigurnom, a iskreno
mislim da je bila i veoma značajna u čitavom našem
poslovnom uspehu. Da je gospodstvo dar s kojim se
čovek rađa, a tek potom stvar klase i nivoa duhovnog i
moralnog života koji vodi, uverila sam se toliko puta u
svakodnevnom životu i poslovnoj komunikaciji.
Osećali smo da je uvek bitno da se boravi u sopstvenoj
istini, da bi se došlo do punog ostvarenja. Zato smo
se trudili da razlika između onoga što govorimo i
85
Boje ljubavi
Sent Moric, 2005.
Monako, 2007.
Kap Marten: 1995, 1998, 2000.
onog što radimo bude što manja. Lični stil, koji smo
gajili i razvijali, prenosio se i na naš posao, naročito
na poslovnu etiku. Ovo se pokazalo kao veoma značajno i rezultovalo je munjevitim usponom.
Ako se zna da živimo u svetu koji svakog trenutka
pokušava da nas prekine i uznemiri, da poremeti naš
prirodni ritam, veliko je umeće bilo pronaći pravi –
sopstveni ritam života. Mi smo ga našli od samog
početka. Nismo gajili negativna osećanja prema bilo
kome i to je bio osnov našeg unutrašnjeg mira i duhovne snage. Sačuvali smo lakoću optimizma, otvorenost za sve načine razmišljanja i delovanja različita
od naših i pokušali da stvorimo „svoje savršenstvo”.
Radeći na ovoj knjizi shvatila sam s kolikim smo se
brojem ljudi tokom godina susreli, radili i rastali i u
kolikom broju događaja smo bili akteri. Sigurna sam
da je to život u kome tokom jednog dana razgovaram
ili sarađujem s onoliko ljudi koliko ih neko za to isto
vreme mimoiđe na ulici. A mi smo sa svakim od njih
razmenili nešto: ideju, humor, rad, emociju. Življenje u saglasju sa svetom, a prvenstveno sa samima
sobom, naša je najveća pobeda.
Iz sopstvenog iskustva mogu reći da je hrabrost veliki
uslov za sreću i uspeh. Što je više imate, brojniji su vam
poduhvati, a iz mnoštva poduhvata rađa se i željeni
rezultat. Najlepša i najređa vrsta hrabrosti – poštenje
– duhovna je kategorija koje je sve manje oko nas, a
zbog čega su ljudi koje srećemo sve tužniji i očajniji.
Upoznala sam mnogo ljudi širom sveta. Najsrećniji
86
među njima su oni retki koji su pošteno radili i najviše sanjali. Oni su najviše i stvorili. Poštenje je, ipak,
temelj koji svaku dalju gradnju čini mogućom i stamenom. Tek kad na ovoj osnovi ostvari svoje sposobnosti, čovek ima uslove za sreću i zadovoljstvo življenja.
Materijalno blagostanje obezbeđuje slobodu i zato je
potrebno finansijski se ostvariti i osamostaliti. Smatram da je olako pristajanje na bedu i siromaštvo –
neodgovorno i prema sebi i prema drugima. Kada
mislim na bogatstvo, podrazumevam ono stečeno u
materijalnom i u duhovnom smislu, jer primat prvoga
nad drugim uvek deluje smešno u svom neskladu.
Uverenje da smo najbogatiji – ne po tome koliko
imamo, već po tome koliko i kome dajemo, u šta ili
u koga ulažemo – bilo je od samog početka osnova
našeg životnog i poslovnog angažmana. To upisivanje u knjigu postojanja započeli smo paralelno sa
stvaranjem naše Kompanije, na vreme shvativši da
su njen uspeh i moć stečeni zahvaljujući stvaralaštvu
i inventivnosti, i da je najbolji put da se ona i dalje
razvija i širi upravo podsticanje te dve osobine. Zato
smo pokušali da nastavimo i tradiciju srpskog zadužbinarstva verujući da će njegov plemeniti duh vaskrsnuti kroz našu misiju i otvoriti kapije novih prostora za buduće generacije. Nije u tome bila presudna
samo želja da se obesmrti sopstveno ime. Mnogo
je davanja i ulaganja u ciljeve i ljude našlo svoj put
bez prisustva javnosti, uz ogroman lični angažman.
Tu je, mislim, bila najvažnija svest o tome da nema
ničega što možete postići zadugo ako u zamenu ne
date nešto podjednako vredno. Do tog saznanja došli
smo kroz godine zajedništva i trajanja. Tome nas je
naučila naša ljubav.
Naš zajednički život i rad ne može da se nazove konvencionalnim, ali kada pogledam unazad, vidim da
se u životu često sve promeni da bi na kraju ostalo
isto. Dok je moj suprug stremio „osvajanju zemalja”
i oslobađanju ljudi kroz njihovo napredovanje u poslu, ja sam negovala ono iz čega je nastala čitava ta
mogućnost. Vodila sam, i danas to činim, računa o
kući našeg bića, ali uvek znajući da ona nije omeđena
zidovima i krovovima, već je pre određena stanjem
našeg duha. Žena u zajednici, zbog sopstvene slobode, ne sme da uguši u sebi nežnost, emocionalnost,
toplinu ili privrženost. Ja sam, na neki svoj, poseban
način sačuvala nas dvoje onakvima kakvi jesmo.
Ponekad je trebalo da to činim i za sebe i za njega, jer
muškarci umeju da postanu toliko dobri u stvaranju
da na kraju zaborave zbog čega sve to čine.
Danas, posle skoro četiri decenije, kada vreme zajedničkog života uveliko nadmašuje ono koje smo
proveli odvojeno, mogu sa sigurnošću reći da smo
bili i ostali jedno drugome inspirativna, a ne sputavajuća različitost, ona koja ume da iznenadi i uznese
onog drugog. Život je pokazao da su nam se ideali
preplitali i da je to čovek pored kojega se nikada neću
umoriti da koračam.
Takva ljubav učini naše telo i naš um finijim, čulnijim, delatnijim, ona je uvek traganje za ličnom istinom
koja je i istina sveta, za božanskim u nama, kroz drugog. To iskustvo je iskustvo lepote koja ima kontinuitet. Za mnoge je ona samo trenutak, oni srećniji je
mere godinama – a za prave tragaoce znači večnost.
87
Deca
Čovek samo srcem vidi, bitno je očima nevidljivo. Brinući se o deci, ja sam ih gledala
i sagledavala i očima i dušom, ali najpre i najviše – srcem
Diana i Mile, deca brata mog supruga, došla su u
Beograd početkom 1991. godine, bez roditelja, koji su
nam saopštili da „ni pod pretnjom nekog goreg rata”
neće napustili Republiku Srpsku. Oni zaista pripadaju
posebnom kovu ljudi koji ne odustaju lako od nečega
što im je sveto, a njihova zemlja za njih jeste svetinja.
Moguće je da smo u toj njihovoj odluci i mi imali
svoj deo „krivice” jer smo devedesetih godina XX
veka izgradili fabriku u Bosanskoj, danas Kozarskoj
Dubici, a oni su bili angažovani u njenom radu i kao
vredni ljudi osećali veliku odgovornost da je čuvaju i
za vreme rata. Ipak, sigurna sam da to nije bilo presudno, jer svi koji poznaju karakter ljudi iz tog kraja
znaju da se oni ne pomeraju sa srpske zemlje ni po
cenu života, a pogotovu kada su uvereni da im deca
odlaze na sigurno, u njihovom slučaju najpre u Beograd, a potom i u inostranstvo, pod okriljem našeg
staranja i ljubavi.
U tim smutnim godinama, u Beograd je došlo dvoje
dece od devet i jedanaest godina, da bi počeli nov život u prostranom stanu na Dorćolu, sa svojom bakom
– takođe izmeštenom iz prirodnog životnog miljea.
Nada, majka mog supruga, je snažna žena koja je na
sebe, kao mlada udovica, preuzela teret samohranog
roditelja. I ono što joj nije blisko, poput života u velikom gradu, odlučno je prihvatila kao obavezu koju
mora da iznese, ovog puta, zbog unuka. Kao i više puta
do tada, umela je na svoj način, i ovu životnu ulogu
da okonča veoma uspešno. Iako su imali obezbeđene
sve uslove za život, deci su bili potrebni roditelji, a mi
to nismo mogli da budemo, pogotovo ne tada. Mogli
smo samo da uradimo ono što smo obećali – da im
pružimo sve neophodno za razvoj i da se brinemo i
interesujemo za njih, lično, preko posrednika, prijatelja i ljudi od poverenja jer smo tada već odavno živeli u
88
inostranstvu. Štaviše, zbog našeg posla u punoj ekspanziji u Evropi i društveno-političkih okolnosti u našoj zemlji, gotovo da nismo ni dolazili u Srbiju.
Tih šest godina boravka u Beogradu predstavljale su
za Dianu i Mileta period ubrzanog odrastanja i osamostaljenja. Morali su sami da donose brojne odluke
i da se snalaze u situacijama u kojima nisu mogli da
se oslone ni na koga, osim na sebe. Bili su snažni u
toj borbi, baš kao što su želeli i nadali se njihovi roditelji. Moj suprug i ja smo pratili njihov novi život
u Beogradu, prilagođavanje i sazrevanje, nadgledali
njihov napredak i kada smo postali uvereni u njihovu zrelost i sposobnost da ponovo iskorače ka novom – postavili smo pred njih veće izazove. Sada je
cilj bio ozbiljniji – želeli smo da deca dobiju najbolje moguće obrazovanje, da im obezbedimo pravac i
uslove za jedan drugačiji život, daleko od balkanskih
zabluda, iracionalnosti i tragedija, da im pružimo
najbolje što Evropa može da ponudi. Posle meseci
prikupljanja raznih informacija, internih debata s
prijateljima i na kraju između sebe, doneli smo odluku: pohađaće evropsku elitnu školu – Institut le Roze
(Institut Le Rosey) u gradu Rolu, na obali Ženevskog
jezera. Po prvom odlasku tamo bilo mi je jasno da
je to sredina koja samo može da se poželi za dete u
godinama razvoja. Na svakom koraku, na tom prelepom imanju od oko trideset hektara, oseća se da
je Le Roze jedna od najreprezentativnijih institucija
internacionalnog tipa na svetu. Na mene je sve u vezi
s tim mestom ostavilo snažan utisak, od tradicije i
veoma visokog renomea u svetskim razmerama do
slogana koji glasi: Une école pour la vie – Škola za
život. Činjenica je da su Le Roze završili mnogi veliki ljudi od kojih neke moj suprug i ja lično poznajemo: princ Aleksandar Karađorđević, princ Edvard,
1
2
Mile i Diana, London, 2003.
vojvoda od Kenta, kralj Egipta Faruk, princ Renije III
od Monaka (Renier III Prince de Monaco), brojni članovi porodice Rotšild (Rothschild) i porodice Tetanže
(Taittinger) i drugi ugledni i uspešni ljudi. Kampus
je smešten na velikom, nestvarno lepom imanju na
kome se nalazi i zamak Le Roze s odvojenim muškim
i ženskim apartmanima. Kao u Heseovom romanu Igra
staklenih perli, čitav ovaj prostor je bajkovit, s drevnim
drvećem koje okružuje školske zgrade. Takođe, kao
u romanu, prisutna je snažna duhovna dimenzija, a
duh tolerancije se brižljivo neguje. U okviru imanja
nalazi se lepa mala školska kapela u kojoj se svake
nedelje služe mise, a posećuju je svi kada za tim osete
potrebu. U razgovoru s upravnikom internata saznali
smo mnogo detalja, poput onog da sem romanskog
zamka i velikog poseda, sa sopstvenom ergelom rasnih konja, teniskim terenima, zatvorenim bazenom
i drugim sadržajima, Le Roze ima svoj zimski kamp
na imanju blizu Gštata, čiji su skijaški tereni među
najboljima na svetu.
Sama ideja internata kao da u sebi nosi primesu tuge
ili asocijaciju na nesrećna detinjstva, ali Le Roze je
škola koja ruši sve slične stereotipe; tamo se zaista
sprovodi stroga disciplina, ali ona je prožeta snažnom
1. Mile, Kap Marten, 1993.
2. Diana i Mile, Galerija Zepter, 1994.
moralnošću koja gradi jaku vrednosnu strukturu mladih ličnosti i nikada se ne primenjuje proizvoljno, na
štetu deteta. Danas sam sigurna da smo doneli pravu
odluku. Deca su tamo imala internacionalni milje, savesnu kontrolu, a nadasve spremnost pedagoga da od
njih naprave solidne, odnosno izvanredne učenike.
Suprug i ja smo, s mnogo respekta, posmatrali njihov
razvoj, menjanje njihovih pogleda na svet i njihovog
stila života. Bili su spremni za dalje školovanje. Zato ću
s ponosom da navedem šta su završili:
Diana je školske 2002/2003. godine stekla diplomu
MSC Managment of Intellectual Proprety, Queen
Mary University, u Londonu, a školske 2004/2005. još
jednu: MSC Global Banking and Finance, European
Business School, takođe u Londonu.
Mile je školske 2005/2006. godine završio MBAQ
Graduates, prestižne Business School of Lausanne,
u Švajcarskoj.
Posle, po našem mišljenju, neophodnog višegodišnjeg
radnog iskustva u nekim od velikih svetskih firmi, doći
će u našu Kompaniju da zajedničkim radom nadoknadimo sve godine razdvojenosti i još više oplemenimo
odnos koji je već sada pun bezrezervne ljubavi i, iznad
svega, obostranog uvažavanja i poštovanja.
89
Duhovno roditeljstvo
Neki kažu da je ljubav slepa, a ja mislim da su u pravu oni koji tvrde da je prava
ljubav – vidovita. Nadam se da to osećaju sve osobe s kojima sam na različite načine
povezana i prema kojima su tako često usmerene moje misli
Tradiciju doživljavam kao esenciju starih vrednosti,
progresivnih u vreme nastanka i nasleđenih kao akumulirano iskustvo ili predanje. Taj dijalog sa sopstvenim korenima nikada ne ometa progres. Naprotiv,
duhovni je temelj svakog čoveka i uvek – inspiracija.
Deo tradicije su i običaji koje, ako su autentični, smatram velikim vodičem u životu. Postoji kod nas star i
vrednosno vrlo bogat običaj vezan za duhovno zastupanje nekoga koga volite ili kome želite da pomognete:
tradicija kumstva i kumovanja. Kuma sam do sada bila
1
5
Uzajamna ljubav i poštovanje tokom godina
2
6
šest puta, i moram da kažem da sam malo modifikovala
pravilo po kome se kumstvo ne odbija. Mislim da mi je
ovaj broj tako bliskih ljudi sasvim dovoljan. Kuma sam:
Anji, velikoj Tanji, Vladimiru i Valeriju iz Beograda,
Vladimiru iz Republike Srpske, Leonardu iz Holandije, maloj Klari i Davidu iz Austrije i Leopoldu iz Italije.
Volim da zastupam neke drage ljude i da zaista budem
ono što se tako pompezno naziva duhovni roditelj.
Tako i shvatam tu vrstu odnosa. Stoga se trudim da one
koje želim da zaštitim i volim na adekvatan način.
3
4
7
8
1. Leonard, Pravoslavna crkva, Pariz, 1993. 2. Vladimir, Crkva sveti Sava, Beograd, 1993. 3. Valerij, Ruska pravoslavna crkva,
Beograd, 2000. 4. Tanja, Crkva svete Petke, Beograd, 2001. 5. Anja, Beograd, 2001. 6. Klara, Pravoslavna crkva, Linc, 2006.
7. Leopold, kršteno Filip, Ruska pravoslavna crkva, Nica, 2008. 8. David, Crkva svete Petke, Surčin, 2009.
90
91
Iskra života
Lepo je kada se čoveku pruži prilika da se dokaže kao stvaralac a zatim postane roditelj,
a još je lepše kada možete da ispravite nepravdu i bol pretvorite u ljubav. Meni, odnosno
nama, dogodilo se i prvo i drugo
1
Kada mislim o tom periodu našeg života, shvatam da
je naša odluka o roditeljstvu došla kao plod osećanja
i želje da ulepšamo svet u kome živimo, za sebe i za
druge, tako što ćemo jednu njegovu iskru naučiti da
taj isti život voli.
Ništa me tako ne potresa kao neodgovornost prema
bespomoćnima i nevinima. Oni su naša slika, oni su
svet u kome živimo i koji sami stvaramo.
Emma je došla u naše živote krajem jednog hladnog i
bistrog decembarskog dana 2000. godine i odmah, te
prve večeri u kući otvorila prostore i pejzaže kojih ranije tu nije bilo. Sve je tada, zbog nje, zasijalo jednom
toplijom svetlošću. Kao što na svet dolaze istinska
umetnička dela, hrabro i odjednom, tako je i Emma
ušetala u naš dom i u naša srca. Obogatila je i na mnogo načina dotakla naša bića.
Roditelji mogu mnogo da nauče od svoje dece. Najviše i najbolje o ljubavi.
Oplemenila je i učinila uvek novom našu svakodnevicu. Samouverena i odlučna po karakteru, od trenutka kada ustane već zna šta će raditi tog dana, šta
kupiti, koga videti i čime se baviti. Pronicljiva, sa dubinom zapažanja propraćenog humorom, strastvenog temperamenta, elokventna je i ubedljiva da ju
je gotovo nemoguće odbiti. Tako je, na primer, prilikom nedavnog izleta u francuski Diznilend, iako najmlađa, časkom ubedila nas tri mame i četiri kćerke,
da neizostavno moramo s njom u strašni Tower of
Terror, najnoviju varijantu ultramoderne kuće strave na trinaest spratova, gde vas, zarobljene u kabini
lifta, na svakom spratu očekuje neka različita vrsta
užasa od polivinila. Brzina lifta koji propada, zvučni
i svetlosni efekti, scene i prizori tipični za najžešće
horor filmove bili su previše i za nas odrasle. Kada
smo napokon, vidno blede i preplašene, napustile tu
Zonu sumraka, dok smo pokušavale da se priberemo
92
2
3
4
1, 2, 3. i 4. Krštenje, Crkva svetog Marka, Beograd, novembar 2001.
S Emmom, Beograd, 2000.
i vratimo u stvarnost, začule smo Emmin blago drhtav, ali prekoran glas: Vidite da nije bilo strašno. Hrabrost mora da se trenira.
Volim da je posmatram u igri, pošto znam da je
tada – stvarno ona, onakva kakva jeste. Dete koje
smo nekada sami bili uvek nastavlja da živi u nama, i
što nam je lakše da ga prizovemo u svest, to je bolje
za nas i za one oko nas. Deca prihvataju svet u svoj
njegovoj realnosti. Ona nepogrešivo znaju razliku
između laži i istine, u igri ili instinktivno. Zato bih
volela da Emma i kada odraste ne zaboravi umeće
igre, jer će kroz nju najbolje zavoleti i razumeti sam
život. Igra će je odbraniti od sveta odraslih i naučiti
je da prepozna blef, kič i duhovno siromaštvo.
Ako ne zaboravi da se igra, naučiće da stvara kroz
radost, što je najviše ljudsko postignuće. Ako u sebi
sačuva taj dečji svet satkan od poezije i lepote, naučiće da oprašta i daje, što je veoma važan dar.
Veoma vodim računa da Emma bude u stalnom dodiru s prirodom. Upoznati najlepšu od svih umetnosti – umetnost življenja zahteva neposredan kontakt
s njom. Priroda je istinita, uvek nova, bogata, zanimljiva, budi radoznalost, traganje, stvaranje. More,
planine, reke, selo, životinje, različite zemlje, drugi
narodi... Mnoštvo boja, zvukova, mirisa i pokreta koji
u sebi nose svu dinamiku života pružaju onu svetkovinu duše koja se sve teže pronalazi. Učeći iz prirode
otvorenog uma i čistog srca najbolje će se izgraditi u
zdravog, otvorenog čoveka koji će moći da ostvari sebe
kroz komunikaciju sa svetom oko sebe.
Želim da je naučim da bude hrabra, jer je to možda
najvažnija od svih vrlina, jer je osnova za sve druge.
Važno mi je da podstičem njenu radoznalost, koja je
preduslov učenja, ali se nadam da će moj primer biti
mnogo jači uticaj nego ono što sam joj rekla ili propustila da joj kažem.
Zasad se snalazi u školi i s lakoćom se izražava na
tri jezika: francuskom, srpskom i engleskom. Pohađa
redovnu školu po francuskom školskom programu,
mnogo ambicioznijem od internacionalnog, koji joj
je takođe bio na raspolaganju. Ovo, naravno, zbog
budućih dana koji je očekuju na Sorboni i naše potrebe da je zadržimo duže u svojoj blizini jer će uskoro ona nama biti potrebnija nego mi njoj.
Pitanje pripadnosti, koje je meni bilo nametnuto
veoma rano, postaviće se i pred nju jednoga dana.
Svesna sam da će to za nju biti mnogo manje dramatično i mnogo manje važno, jer će živeti u Evropi koja tada više neće znati za nacionalne granice, i
u kojoj će se pitanje etniciteta postavljati i rešavati
mnogo sofisticiranije.
Zemlja u kojoj sam ja odrasla, koja je bila sva u senci
lidera i vođa, zbog čega su ljudi iz nje i odlazili – ne
93
Boje ljubavi
Emma, okružena ljubavlju, Beograd, Pariz, Monako, 2001, 2002.
postoji više ni u sećanju dvadesetogodišnjaka, a kamoli Emmine generacije koja ne pamti razliku između Srbije pre i posle 2000. godine. Trudim se da
Emma, na prvom mestu, bude izgrađena ličnost, a
tek potom pripadnik bilo koje etničke ili društvene
zajednice. Svakako neću dozvoliti da njena perspektiva i viđenje sveta budu jednodimenzionalni, jer hoću
da oseti bogatstvo različitosti koje je meni dato i koje
za nju čuvam. Ona već sada dobro poznaje mnoge
gradove Evrope: Monako, Milano, Pariz, Beograd...
Znam da će njena percepcija biti veoma različita od
moje, ali će na mnogo načina biti i ista. Želim da oseti i usvoji onaj neodoljivi samosvojni šarm koji imaju
Beograđanke, da joj prenesem onu istu srebrnu nit
ženske manifestacije njihovog gradskog duha.
Njena pažnja, kada iz naše lože u Madlenianumu
94
posmatra neku premijeru, traje sve duže, tako da
danas, kada je u Beogradu s nama, ne propušta nijednu predstavu ali ni slavlje – u ovom drugom često s
lakoćom preuzima glavnu ulogu. Vidim da se u Beogradu drugačije ponaša, da je slobodnija, srećnija, ali
da joj je ipak bliža francuska svakodnevica. Slutim da
će i njoj Beograd ostati mesto za izuzetne događaje,
za ostvarenje sanjanog, i to me predosećanje raduje.
Dok se spremamo za novi dan i ja posmatram njen doživljaj sveta, a ona pod mojim pogledom prolazi neki
važan period odrastanja, postajem svesna da je dan
njenog dolaska u naš dom bio jedan od najvrednijih
dana mog života. Ona će, kao i ja, provesti detinjstvo i
mladost u sjaju nepodeljene roditeljske ljubavi kojom
ćemo joj preneti radost davanja jer, kako je davno rečeno, biti darovan je ljudski a darivati je božanski.
Emma, Beograd, 2003.
95
USPEH
IV
98 Linc
108 Kompanija Zepter – iskovati žezlo
116 Snaga jednog sna
164 Suvereni stil
176 Dobročinstvo na širokom planu
187 Svetska sponzorstva Kompanije Zepter International
Linc – ishodište prema svetu
Pre tri decenije Linc je pokazivao karakter tinejdžera u pubertetu prkosno se opirući
ekonomskoj krizi osamdesetih predanim investiranjem u privredu. Danas izgleda
kao neki etablirani, dobrostojeći preduzetnik, siguran u svoj proizvod i njegov
kvalitet, koji ume da se na suptilan način pohvali svojim lepim istorijskim nasleđem
i postojano raznovrsnim kulturnim životom
Volfgangze, 1987.
Posle dvogodišnjeg života i rada u Beču i Salcburgu,
u Linc smo se preselili 1982. godine, zbog potreba
firme u kojoj je moj suprug tada radio, i u njemu proveli sledećih devet godina, sve do odlaska u Monako.
Ovaj grad nam se nametnuo kao lokacija, kao pravo
poslovno polazište, zbog svoje otvorenosti i prijemčivosti za inicijativu i preduzetništvo.
Dok je Jugoslavija još bila na raskršću između dve
opozitne perspektive društva, mi smo u Austriji već
marljivo radili na prenošenju u stvarnost celovite vizije jednog poslovnog, ali i vrednosnog sistema koji
nagrađuje rad, inventivnost, hrabrost i šarm. To vreme bilo je kao ispunjenje davnog zaveta datog sebi,
kao osvešćivanje nekog unutrašnjeg znanja, koje
smo oduvek nosili u sebi, ali za koje ranije nije bilo
prostora da se prenese u život.
Iako već profesionalno formirane ličnosti, nismo se
mnogo osvrtali za onim što smo ostavili za sobom,
potpuno smo se usredsredili na budućnost, što nije
podrazumevalo odricanje od sebe, ali jeste od navika
i običaja koji su vladali u Jugoslaviji.
Treba reći da je putem kojim smo mi tada krenuli
počelo da pristiže sve više ljudi iz stare domovine, sa
možda jednom jedinom razlikom – drugačijim shvatanjem ideje mogućeg.
Prvo su dolazili oni koji su tragali za boljim, a kasnije, kako je vreme odmicalo, i oni koji su bežali od
lošeg i najgoreg.
Ubrzo smo saznali da se i najveći broj proteranih
folksdojčera posle Drugog svetskog rata zadržao
upravo oko Linca. Nastavili su da u svojim podrumima prave šnaps, kao što su to radili nekada u domovini, rakiju koja ih je verovatno zagrevala pred odlazak
na neku fudbalsku utakmicu, jer se godinama posle
rata na stadionima čulo navijanje na nemačkom jeziku, ali ružne reči uvek na srpskom. Imala sam često na
umu sudbine folksdojčera, naših, banatskih Nemaca,
jer je i moja majka rodom iz takvog mešovitog mesta
u Banatu. Oni su, bili krivi ili ne, morali da napuste sve
svoje, ponevši sa sobom samo deo jezika koji je, baš
kao i kuće u kojima su živeli, bio duhovni prostor njihovog bića.
Dok smo gradili svoju Kompaniju, kao što se grade
sve kompanije direktne prodaje koje svoju poslovnu
strategiju baziraju i na jezičkoj prezentaciji i saradničkoj mreži, u našoj firmi je od početka bilo mnogo ljudi s prostora bivše Jugoslavije, upravo zahvaljujući zajedničkom jeziku.
Moje znanje o našim ljudima, o nekom prosečnom
profilu naših iseljenika i predstava koju sam stekla tokom rada u profesuri, sada su dobijali drugačiji oblik.
Više nisam bila samo pedagog, slušalac, posmatrač i
savetnik, sada sam bila aktivan učesnik na drugačiji
način. Bila sam neko ko ih ponovo uči, ali ovoga puta
mnogo direktnije i intenzivnije u smislu motivacije i
pokretanja na akciju. Naš rad s njima i njihova međusobna saradnja savršeno su funkcionisali. Mislim da
je njihovoj sposobnosti za improvizaciju i maštovitosti umnogome pomogla i Austrija kao sredina, jer je
urođenoj energičnosti naših ljudi dodavala šlif i potrebnu dozu stila koji su neophodni za uspeh.
Nažalost, toliko sudbina, toliko različitih priča s kojima smo se susretali, radosti ali i tuga što su do nas
stizale u odjeku poznatih reči, dragih narečja, na kraju te lepe prve decenije boravka u inostranstvu, više
nisu zvučale isto jer su nosile senku, senku rata.
98
Linc, 1987.
Početkom osamdesetih je zaista sve bilo drugačije i
otuda me za Linc vežu, pre svega, nostalgične uspomene – prvenstveno na divne ručkove u zelenilu i
oko jezera, gotovo svakog vikenda. U Monaku, vikend podrazumeva obalu, sunce i more ili malo duži
put do zaleđa i planina. Iako on znači stalni kontakt s
prirodom često mi, i pored misaone lepote horizonta, nedostaju šume i njihova zagonetka.
Malo se zna o izuzetnim prirodnim lepotama Gornje
Austrije, sa čak deset alpskih jezera kakva su Almze,
Aterze, Monze, zatim petnaest reka i rečica među kojima je prvi Dunav, a tu su i Ens, In, Štajer, Traun, koji
pokrivaju površinu od nekoliko hiljada kilometara.
Stoga ne čudi da su se baš u ovoj lepoti odmarali svi
pripadnici carske porodice. Jednu po jednu od tih prirodnih dragocenosti obilazili smo tokom našeg života
u Lincu skoro svakog vikenda. One su za nas bile otkrovenje kome smo se, s radošću, uvek iznova predavali. Ipak, od svih reka koje teku kroz Gornju Austriju,
meni je najvažnija bila Dunav kao spona s detinjstvom
i Beogradom. Odrasla sam pored dve velike vode čije
su obale, namesto peska, krasile divne šume, samoniklo bogatstvo kojim su nas darivale dve reke uvek
mistične u svojoj igri spajanja.
Osamdesetih godina uslovi za život i rad u Lincu bili
su dobri, što je podjednako privlačilo Srbe, Hrvate i
Muslimane, koji su se ovde slagali i dobro sarađivali.
I više od toga. Bilo im je lepo u Austriji, a posebno
u Lincu, gde kao da im je sve godilo, od hrane do
ljubavnih iskustava. Preljube su se, nekako, uvek dešavale između pripadnika različitih konfesija, a sve
uz pomoć ljubavnih vradžbina kojima se preotimaju tuđi muževi i žene, ali se i vraćaju na isti način,
samo što se pomoć traži jednom u Bosni, a jednom
u istočnoj Srbiji. Naravno, ova šala nosi samo pola
zbilje. Jugosloveni su u Austriji bili samostalni i savesni, svesni, bar velika većina, da su sami odgovorni
za sve što im se dešava i da ishod svake njihove aktivnosti zavisi najviše od njih samih. Prvo i osnovno
bilo je naučiti važnost ljubaznosti, jer je ona, kao i
prijatna spoljašnjost, uvek korisna i blagotvorna, naročito kad je u funkciji posla. Mogli su je naučiti u
tamošnjim i najmanjim restoranima u kojima su, po
besprekorno čistim, belim ili kariranim čaršavima,
krigle piva klizile kao same od sebe. Postojao je jedan
poznati restoran u koji smo često odlazili, i u kome
biste odmah bili usluženi iako je gostiju, zaista, bilo
mnogo. Sve je uspevala da obavi jedna jedina žena,
naravno naša, iz Laktaša. Taj fenomen ekspeditivnosti nismo uspeli sebi da objasnimo ni posle nekoliko godina boravka u gradu. Za vrstu usluge takvog
kvaliteta, svuda bi bile potrebne bar tri osobe i mnogo više vremena. Poznavajući uslove u zemljama u
kojima smo radili, znali smo da bi u takvoj srazmeri
99
Uspeh
Biro, Linc, 1983.
1
2
1. i 2. Prva poslovna priznanja: Beč, 1983, Salcburg, 1984.
posla i personala u Rusiji trebalo dva sata da budete
usluženi, u Bugarskoj ne biste ni bili usluženi, što se
nama i desilo, pa u Rumuniji nismo ni pokušavali.
Maleni Linc našao je mesta, te 1982. godine, za najmanje petnaestak dobrih kineskih restorana. Čak i ta
činjenica govori koliki je tih godina bio stepen otvorenosti i internacionalnosti ovoga grada. Sa svoje
strane, Kinezi su za gostoljubivost uzvraćali takmičeći se ko će stvoriti lepši recept, dodatno se trudeći i
eksperimentišući sa svojom nacionalnom kuhinjom.
Kakva čarolija! U Lincu smo razvili ukus za orijentalnu kuhinju i njenu hranu s ukusom istorije.
Bilo je u Lincu i sličnosti s našom zemljom, na primer, obilje specijaliteta na pijaci i to baš onakvih kakve su godinama spremale moja majka i moja baka,
što je imalo koren u nekada zajedničkom životu u
Vojvodini. Slatkasti miris kolača na svakom koraku
nadraživao je nosnice. Uvek bih podlegla izazovu izloga poslastičarnica, u kojima je centralno mesto zauzimao lincer kolač u najrazličitijim veličinama. Najstariji kolač na svetu, s orasima, rešetkom od testa,
filovan marmeladom, blago posut listićima badema,
razgaljuje ljude širom planete. Čak je i njegova održivost legendarna. Postoji priča kako su neki stanovnici Linca kolač poslali rođacima za Ameriku, ali pošto
se tamo nije našao primalac, paket je vraćen natrag.
Šest meseci je tako putovao sve dok kutija nije opet
stigla u Linc, gde su kolač njegovi tvorci bez ustručavanja pojeli.
100
Na svakom uglu nalazile su se bakalnica i piljarnica.
Nisam mogla da se setim nijedne u Beogradu, jer ako
se izuzme ona iz ranog detinjstva, u Bulevaru Revolucije, drugih nije ni bilo.
Linc je valjda bio jedinstven i po izuzetnom broju velikih, specijalizovanih radnji, koje su umnogome različite od klasičnih tržnih centara kakve poznajemo iz
bilo kog grada sveta, gde se mogu naći sve vrste robe,
ali u veoma ograničenom izboru. One koje pamtim
iz Linca, iako specijalizovane, imale su izvanredno
širok izbor koji je, zaista, davao osećaj izobilja, pa
makar se radilo i o najsitnijem proizvodu. Zanesenost mogućnošću izbora verovatno je predstavljala
daleki odjek detinjstva i sećanje na gvožđaru Filipović, u moje vreme Ferum, gde je sve uvek bilo besprekorno sortirano, a bilo je svega čega ste se mogli
setiti a da je napravljeno od gvožđa. U Lincu i danas
postoji nekoliko takvih čarobnih mesta u kojima ćete
uvek naći ono što tražite, ali i nešto malo više, nešto
na čije ste postojanje već i zaboravili.
Jedan takav specijalizovani objekat bila je i tamošnja
Ikea – tada najveća u čitavoj Evropi. Kao i na svim
počecima, kada se traži kvalitet ali i lepršavost, naročito u ceni, koristili smo je kao utočište i majdan za
opremanje stanova koje smo menjali, ali najviše za
kvalitetno a jeftino uređenje biroa koje smo otvarali
širom Austrije, uzimajući tamo sve ono što smo u
trenutku videli, poželeli i našli. Našu deceniju života u Lincu mogu slobodno da nazovem „dekadom
Ikee”, u koju, inače, više nikada nisam stupila jer
mislim da sam svu svoju maštovitost i dovitljivost
u službi estetskog, neophodnog i praktičnog tada i
tamo istrošila. Ali i danas veoma dobronamerno u
nju pošaljem one koji tek počinju.
Gotovo svaka zgrada u Lincu imala je svog domara,
kakvog starijeg Austrijanca, a najčešće mladog Jugoslovena. Savesno su čuvali kuću koja im je poverena. Svoju još nisu dovršili u zemlji, a kada je dovrše,
uglavnom će biti prazna i zaključana.
Centralna železnička stanica bila je mesto gde su se
često okupljali naši ljudi, valjda zbog iluzije da mogu
da odu kad žele, ili da će neko poznat iznenada,
odnekud, doći. Peroni su odjekivali dovikivanjem,
smehom, žargonom i raznim dijalektima Jugoslavije,
obojenim nemačkim prizvukom. Nije se tada moglo
ni naslutiti da će na tom mestu biti izgrađena moderna staklena građevina koja će biti proglašena za
najlepšu železničku stanicu u Austriji, ali da će takva,
moderna, za njih izgubiti deo nekadašnje draži. Onih
koji nenadano dolaze više nema, a nada za povratak
već dugo ne postoji. Sve je već odavno izvesno, pa i
to da će penziju dočekati u tuđoj, ali dragoj zemlji.
I sama sam, ponekad, sa željom da utolim žeđ za vibracijama velikog grada, bez ikakvog pravog razloga, sedala u vagon-restoran koji bi me odvezao do
Beča, kako bih u njegovom jezgru uživala u vrevi
velegrada i vraćala se s nečim izuzetnim čega nema
u Lincu. Na primer, s dve prave persijske mace, sa
starim servisom za čaj iz Dorotheuma, kajzer tortom iz istoimenog hotela ili knjigom kupljenom u
najstarijoj bečkoj antikvarnici.
Pored obaveza, već tada sam uspevala da sebi priuštim putovanje na poneku aukciju u Evropi, uglavnom u Italiji i Švajcarskoj, zemljama prema kojima
smo, po prirodi posla, bili upućeni.
Iz svih telefonskih govornica mogao se čuti naš jezik. Vikendom posebno, kada su tarife niže. Mešanje
dva jezika sa povišenom intonacijom bilo je naročito
prisutno kada se želela potcrtati važnost poruke ili
čvrstina namere da se nešto sprovede u delo, da se
pokaže i kroz jezik da je sasvim usvojen austrijskogermanski radni moral. A ja, iako poštujem visok
radni moral, nikako ne volim buku i povišene tonove. Uvek su mi smetali vika i plač dece, na primer
u robnim kućama, na koje mlade majke, zaštićene
porodiljskim i svakojakim drugim privilegijama, a
i prilično nemarne i izgledom i ponašanjem, nisu
reagovale. Brzo sam naučila da dete ne sme da se
prekoreva i sputava ni kad zlostavlja okolinu, čak
i kad to traje satima. Država, koja je besprekorno
funkcionisala, primenjivala je rigorozne sankcije za
stvarne prekršaje nad pravima žena i dece, čime sam,
još nenaviknuta na takve mere, bila zatečena. Stalni
kontakt sa socijalnim ustanovama, odvođenje dece
u razne vrste domova, kažnjavanje roditelja, bračnih
drugova... Sećam se da su se naše žene prve navikle
na ovu promenu. Muškarcima je odricanje od starih
navika išlo malo teže, ali su nove, ipak, prihvatali komentarišući protiv njih preko krigle piva u kafani ili
kada bi otišli na odmor u zavičaj.
Obrazovanje svakog pojedinca bilo je od najveće važnosti, što se manifestovalo postojanjem velikog broja
škola, univerziteta, stručnih, visokih škola i ustanova
za obrazovanje odraslih. Tu je aktivno pružala pomoć
Privredna komora, kao i Narodni univerzitet, čuveni
Toranj znanja. Linc i danas nudi više radnih mesta
nego što ima stanovnika. Ovaj preduzetni duh bio je
najizraženiji u građevinarstvu, tako da je Linc danas
teško i prepoznati. Uslovi stanovanja popravljaju se
iz godine u godinu izgradnjom novih naselja ili čak i
sasvim novih delova grada kakav je Solarsiti (Solarcity). Toliko je toga podignuto i toliko toga kvalitetnog,
naročito u infrastrukturi, da nije neobično što je ovaj
industrijski grad postao i značajan centar Austrije za
organizaciju kongresa i seminara.
Nažalost, proces modernizacije imao je i negativan
aspekt – svoje nekadašnje čari, bar za mene, izgubila je glavna ulica – Landštrase (Landstrasse), koja je
nekada bila ukrašena divnim radnjama, izlozima sa
ekskluzivnom i pažljivo izabranom robom koji su zaista mogli da inspirišu i pokrenu maštu kupca. Sećam
se raskošnih i skupih dekorativnih materijala u beskonačnim varijacijama boja i tkanina samo u jednoj,
meni najatraktivnijoj radnji u koju sam dolazila da
izaberem mebl-štof i mnogo godina nakon preseljenja u Monako. Danas je i ova ulica, nalik gotovo svim
centralnim ulicama u drugim evropskim gradovima,
popunjena istim koncept robnim markama koje, kao
i same prodavnice, sijaju, ali bez autentičnosti. Kao da
se tim šarenilom želi sakriti činjenica da se na ulicama
gotovo svih gradova nosi skoro ista roba – kao uniforma... Ljudi jure, pod stresom, učenici i studenti s teškim školskim rancima hrle u tramvaje koji krivudaju
do vrha natovareni ljudskim blagom kroz glavnu žilu,
trgovačku ulicu u Lincu.
Samo poneka od spomenutih luksuznih radnji sakrila se u poprečnu, Biskupsku ulicu (Bischofsstraße), s
mnogo malih prodavnica umetničkih dela, antikviteta i cveća koje se tamo nalaze. Biskupska ulica seče
glavnu ulicu Linca i završava se Biskupskim dvorom
i njegovim Klosterhofom, restoranom s najvećom i
101
Uspeh
Pogled s terase, Linc, 1987.
S Mitijom i Lenkom Horvat, Štajer, 1986.
najlepšom pivnicom u ovom gradu, gde se ispod krošnji kestenova može uživati u piću i prikupljati energija u ovom vremenu brzog življenja.
Godinama sam se, hodajući besprekorno čistim ulicama, sećala jedne dokumentarne fotografije Linca snimljene neposredno posle rata. Razaranja su,
prema pričama starosedelaca, bila ogromna. Saveznici su znali da je Hitler ovaj grad smatrao svojim
domom. S tom činjenicom, kao i s industrijskim
značajem grada usaglasili su količinu „isporučenih”
bombi. Razoren bombama, žestoko se boreći da preživi, Linc se kao feniks uzdigao iz pepela posle Drugog svetskog rata. Gradile su ga žene, povratnici iz
rata, izbeglice, raseljena lica i mnoštvo folksdojčera.
Logori oko grada bili su prva utočišta za one koji su
preživeli ludilo rata. Grad je Dunavom bio podeljen
na rusku zonu – Urfar i na „američki Linc”, što nije
oslabilo želju stanovnika za životom, niti njihovu želju za izgradnjom i razvojem. Naprotiv, ona kao da
se uvećavala u deceniji okupacije, kada Nibelunški
most (Nibelungenbrücke), nije povezivao delove
grada, kao što je činio vekovima pre toga, već je bio
granica između njih.
Godine 1955, potpisivanjem Međudržavnog ugovora, okupacija je okončana i Linc se ponovo ustremio
ka budućnosti. Neki od velikih Hitlerovih planova za
izgradnju realizovani su u drugom obliku, poput Univerziteta, Koncertnog centra i manifestacije posvećene
102
Brukneru (Anton Bruckner), kao i veliki stadion. Poput revanša nad istorijom, Linc je 1985. godine proglašen „gradom mira”.
Ratovi su bili samo mala pauza u istorijskom trendu razvoja Linca u kome je Vöest Alpina oduvek bila
dom evropskog čelika. Već su Kelti, koji su Lincu
dali ime Lentos, što znači naselje na okuci, načinili
tehnološki skok od proizvodnje običnog gvožđa do
visokokvalitetnog čelika, kako to pokazuje keltsko
nalaziše iz Urfara. Car Fridrih III je ovaj tehnološki i
ekonomski uspon u XV veku krunisao dozvolom da
grad koristi crveni pečatni vosak i da slobodno bira
gradonačelnika. Pet vekova kasnije tamošnji čelik
postaće deo i našeg uspeha širom sveta.
Kao što to obično biva, svako postignuće traži izvesne žrtve, a kada je reč o industrijskom razvoju – to je
uvek prirodna sredina. Linc ne bi bio grad prosperiteta da, na uvek nove načine, ne pokazuje kako se može
uspeti i protiv malih šansi ako je ideja dobra a namera
jaka, te je, u periodu od 1985. do 1995. godine, i pored
javno iznošenih sumnji, drastično popravio kvalitet
vazduha. Parkovi, bašte, zelene oaze prekidaju sivi asfalt ulica, a njihova površina u toj deceniji povećana je
za šezdeset odsto. Iako se projekat ozelenjavanja činio
kao utopija, tvrdoglavo se išlo za ciljem da Linc postane najčistiji industrijski grad u Austriji, sve dok on nije
dostignut sredinom osamdesetih godina XX veka. Na
teritoriji grada postoje pedeset tri parka, još stotine
hektara šume u okolnom pojasu kao prostor za rekreaciju ispred kućnih vrata, i dodatnih sto jedanaest
igrališta raspoređenih po čitavoj oblasti. Brojni bazeni
s doživljajnim oazama, fitnesom, saunama, toboganima i mnogim drugim atrakcijama, kao i klizališta za
zimsku rekreaciju, raspoređeni su po svim delovima
grada. Linc ima i izuzetnu biciklističku stazu koja se
proteže preko čitavog gradskog područja. Čak je i hotelijerstvo, jednim delom, specijalizovano za turiste
– bicikliste. Ta zona je danas produžena do Pasaua u
Nemačkoj, pa se uz Dunav na dva točka može stići do
centra ovog grada. Godinama smo do Pasaua putovali
na četiri točka, ali gotovo uvek tim prekrasnim putem
koji vodi uz reku.
Nedaleko od Linca kao granica uzdiže se lanac brežuljaka, oskudan i strm granitni pojas koji se uliva u Češki
masiv. Najviše uzvišenje je Pestlingberg (Pöstlingberg)
sa svojim nadaleko vidljivom baroknom bazilikom.
Za mene je najomiljenije uzvišenje, ipak, Frošberg –
žablje brdo. Predeo u kojem su nekad carevale žabe,
danas je tražena stambena četvrt, mirna, zelena, u
samom centru grada. Kada smo na Frošbergu 1987.
godine kupili luksuzan stan, on se nalazio u jedinoj
stambenoj zgradi u neposrednoj blizini ulaza u park
dvorca. Bio je to moj prvi ozbiljan i zahtevan poduhvat uređenja enterijera, nakon kojeg sam opremila
još sedamnaest stanova i tri velike kuće u pet država,
ali osmišljavanje određenog prostora za mene nikada
nije postalo rutina.
U vreme našeg boravka u Lincu postojalo je devet
bolnica, od kojih su četiri, samo u imenu, nosile crkvenu odrednicu: Milosrdna braća, Milosrdne sestre,
Elizabetanski red i Đakonice, zatim bile su tu i: Opšta
gradska bolnica, Pokrajinska bolnica za žene, Pokrajinska pedijatrijska bolnica, Urgentni centar i Bolnica Vagner Jaureg (Wagner Jauregg), specijalizovana
za neurologiju, psihijatriju i neurohirurgiju. Medicinske usluge bile su omogućene na gotovo svakom
mestu jer je većina zgrada imala po jednu lekarsku
ordinaciju, pa smo moj suprug i ja u šali često govorili prijateljima o obećanju koje smo dali jedno
drugom – da ne kontaktiramo lekara osim u slučaju
krajnje nužde, jer su i tada imali višak bolničkih kreveta, te se moglo desiti da vas smeste u neki od njih
i za najobičniju prehladu. Sada se taj odnos smanjio
u korist građana, ali i dalje verujem da je aktuelna
proporcija dva kreveta na jednog stanovnika Linca.
Baš kao Ekov roman Ime ruže, i grad Linc ima
mnogo toga što se ne da videti na prvi pogled, niti
se može pročitati u šturim turističkim vodičima.
Mnoge pojedinosti lepote i potencijal ovoga grada
ne prepoznaju se dok ga lično ne upoznate i ne postanete svesni činjenice da Linc ponovo doživljava
procvat. Rast finansijskog, a naročito zahuktalog
građevinskog sektora menja do neprepoznatljivosti
sve delove grada.
Da bi potvrdio svoju internacionalnost, Linc je sklapao
i sklapa brojne partnerske odnose s gradovima u čitavom svetu. Jedan asteroid je nazvan po Lincu – Linzia,
tako da ovaj grad, kao i mi, ima svoju zvezdu. Još mnogo toga lepog i skrivenog Linc čuva i pruža kao uzdarje
onima koji mu posvete vreme i poklone deo sebe.
Mi smo mu podarili skoro deceniju našeg života i iz
njega krenuli u osvajanje sveta.
103
Uspeh
Linc – evropski grad kulture
Pored dva veća i poznatija austrijska grada, na prvom
mestu prestonice Beča, prema kojem se svakog dana
slivaju reke turista iz celog sveta, a potom Mocartovog Salcburga, zanesenog operom, na obroncima
Alpa, Linc je neopravdano ostao po strani, ne toliko
poznat i ne toliko posećen.
Linc je glavni grad i istorijsko i kulturno središte
Gornje Austrije, federalne jedinice uz granicu sa Republikom Češkom. Osnovali su ga Rimljani, na raskršću važnih puteva koji su uvek i trgovački, i već
tada je imao status slobodnog grada, potom samostalnu upravu za vreme nemačkog srednjovekovnog Rimskog carstva. Bio je prestoni grad carstva za
vreme cara Fridriha III, kneževina Austrija na Ensu
krajem XV veka. Današnji naziv i status dobija 1918.
godine. Od gotovo milion i po stanovnika Gornje
Austrije, čak sedam odsto su stranci, a među njima
je najviše onih iz bivše Jugoslavije.
Duga i bogata istorija Linca i okoline ostavila je svoj
pečat na arhitekturi. U starom gradu uzdižu se građevine iz srednjovekovne epohe, renesansne palate sa
zasvođenim dvorištima, a najviše je zdanja iz epohe
baroka ili onih koja su u to vreme obnovljena. Mnoga
od njih okružuju Hauptplac (Hauptplatz), glavni trg
oformljen u XIII veku, sa stubom od belog mermera u
sredini koji je podignut trojici zaštitnika grada: Sebastijanu, Florijanu i Karlu Boromejskom, iz zahvalnosti
za zaštitu od pošasti rata, požara i kuge koji su početkom XVIII veka pretili opstanku grada.
Kuga koja je harala po delu grada na levoj obali Dunava
nazvanom Urfar (Urfahr), zbog strogih odredbi o ulasku, bila je izbegnuta u ostatku Linca. Stoga se na grbu
grada Linca, pored ostalih simbola, nalaze i otvorena
gradska vrata, kroz koja se, po drugoj legendi, čitav
potok zlata ulio u Dunav. Predanje kaže da su se u
nekom požaru rezerve zlata otopile, pa su građani
Linca, u očajanju, širom otvorili gradska vrata da bi
zlatna reka mogla nekuda da oteče. A kao i sve druge
reke u ovom delu Evrope i ova zlatna pohitala je da
se spoji s Dunavom i nikad je više niko nije video. Zli
jezici tvrde da su građani Linca tada izgubili ne samo
smisao za humor već i lepotu i šarm.
Glavnim trgom dominira stara većnica, sedište jednog od gradonačelnika s najdužim stažom u čitavoj
104
N
eobuzdani vetar umetnosti baroka, koji je duvao
Austrijom u XVII i XVIII veku, ostavio je na obalama Dunava nekoliko retkih bisera, među kojima je
nesporno najveličanstveniji manastir Melk. Graditelji
verskog zdanja zaboravili su na meru u ovoj glorifikaciji
Boga, inspirisani, dobrim delom, veličinom Habzburgovaca. Ta carska, ali i ljudska želja da se potvrdi moć koja
se tada činila neograničenom, rodila se nakon definitivne pobede nad Turcima pred vratima Beča.
„Mirni potok“ – slovensko poreklo imena Melka, ne
odnosi se na Dunav već na rečicu koja se u njega uliva
podno manastira. Manastir su u XI veku osnovali
monasi benediktanskog reda. Njegov barokni izgled
prepoznatljiv je po fasadama žute boje zvane „Marija
Terezija“, preobilju ornamentike i raskošnim pozlatama – posebno u crkvi posvećenoj apostolima Petru i
Pavlu. Manastir sublimira istoriju podunavskih zemalja, svedočeći arhitekturom o trenucima moći Austrije.
Gornju galeriju nose groteskne figure Turaka, jeretika,
prognanih iz zemlje krajem XVII veka, a centralna freska na tavanici prikazuje vrline koje vode čoveka do
božanske nauke.
Melk je bio i izuzetno intelektualno središte. Biblioteka,
uprkos velikom požaru, poseduje bogatstvo od 80 hiljada knjiga, od toga 1.800 rukopisa (najstariji iz IX veka)
i 750 inkunabula. Ovde je napisan značajan broj teoloških i naučnih knjiga, a veliki je i broj prepisa od kojih su
pojedini, s prekrasnim iluminacijama, nastali upravo u
tamošnjoj prepisivačkoj radionici. Melk i njegova čuvena biblioteka bili su inspiracija Umbertu Eku za roman
Ime ruže.
Manastirska bašta napravljena je u baroknom stilu i
njom dominiraju stabla lipe stara preko dvesta pedeset
godina, čije su opojne mirise uz nas udisali i mnogobrojni gosti koji su za tih desetak godina, koliko smo
proveli u Austriji, boravili kod nas.
Austriji, doktora Franca Dobuša (Franz Dobusch).
Izabran je na tu funkciju približno godinu dana pre
našeg odlaska za Monako, posle efektne kampanje
u kojoj je, svojom neposrednošću i entuzijazmom,
sasvim eliminisao kokurenciju. Naredne godine donele su dodatni elan gradskoj administraciji. Posle
više od dve decenije, on i dalje s istim žarom radi u
korist Linca. Vrednost takvih ljudi za jedan grad je
neprocenjiva. On je za Linc ono što je za Monako bio
Renije II, nešto poput dobrog duha grada. Gradska
većnica u kojoj se nalazi i njegova kancelarija danas
je pretvorena u riznicu gradske istorije. Muzej Genezis (Genesis), muzej Nastajanje, mesto je na kome
je, na moderan način, prikazano hiljadu godina istorije grada, počev od kamenog, preko bronzanog, do
gvozdenog doba, od Rimljana do srednjeg veka, od
teških ratnih godina i novog doba sve do budućnosti
koja je ovde već ostvarena i obezbeđena.
Ipak, najlepši gradski trg u čitavoj Austriji, po mom
uverenju i jedan od najlepših u Evropi, odmah posle
onog u Briselu, jeste trg u gradu Štajeru, s gradskom
kućom koja je remek-delo austrijskog rokokoa, mnogobrojnim građevinama u baroknom stilu i simbolom grada – palatom Bumerlhaus (Bummerlshaus).
Štajer je samo nekoliko kilometara udaljen od Linca,
tako da smo i sami ali i sa svim prijateljima koji su
nam dolazili u goste, skoro svakodnevno uživali u
lepoti i raskoši ovog trga.
Luka u Lincu je najveći pristanišni prostor Austrije,
što je izuzetno važno za prosperitet jednog grada. Linc
leži na najvećem vodenom putu Evrope koji preko
kanala Rajna-Majna-Dunav omogućava stalnu vezu
između Severnog i Crnog mora. Kako sam ubrzo po
dolasku u Linc saznala priču da se pored pristaništa
za brodove u srednjem veku nalazila Pekarska šupa,
mesto za izvršavanje kazni nad pekarskim majstorima
kada bi varali i hleb pravili lakšim nego što je bilo propisano, imala sam dovoljno vremena da razmišljam
da li je odnos prema radu građana Linca posledica
kaznene politike i sačuvanog kolektivnog sećanja ili
dominantnih moralnih vrednosti ove nacije.
Dunavu se, kao nijednoj drugoj reci, pripisuju boje.
Ponekada je crn, kao šuma u kojoj izvire i more u koje
se uliva. Plavim ga je video Štraus (Johann Strauss), a
žutim Žil Vern (Jules Vern). I zaista, duž svojih 2.850
kilometara, ova reka prolazi neverovatnu promenu
identiteta. Od slabašnog planinskog potočića, preko
mirne pripitomljene reke, Dunav preuzima odlike
obala uz koje teče i boje reka koje u sebe prima, da bi
se najzad pretvorio u neukrotivu vodenu masu koja
hrani bujnu vegetaciju pored obala i u svom okrilju
gaji retku faunu. Tragom njegovih meandara, putnik
prolazi putešestvije koje vodi od njegove kneževske
kolevke do ishodišta u najvećoj evropskoj delti, živoj
pozornici borbe između vode i zemlje.
Na obali Dunava danas u Lincu jarko svetli koncertna
dvorana, nazvana po još jednom velikom sinu ovog
grada, značajnom kompozitoru i darovitom orguljašu
Antonu Brukneru, koji je stasao u Ansfeldenu pokraj
Linca. Pošto je odrastao u siromašnom okruženju primljen je u baziliku Sveti Florijan da peva u crkvenom
horu. Komponovao je, svirao orgulje u svim crkvama
u Lincu i vodio muško pevačko društvo. Sahranjen je u
bazilici gde počiva ispod svojih voljenih orgulja.
I veliki nemački matematičar i astronom Johanes
Kepler (Johannes Kepler) četrnaest godina je živeo
D
ok se odmarao sa ženom Konstancom u Lincu, Mocartu su bila
dovoljna samo tri dana da stvori simfoniju koja je dobila ime po
ovom gradu. Linc je bio nezaobilazno mesto na Mocartovoj ruti između
Salcburga i Beča. Svoj prvi koncert na austrijskom tlu održao je u Lincu,
s nepunih šest godina, kao čudo od deteta. Koncert finansijski nije bio
uspešan, ali je Mocartu doneo slavu jer se plemstvo iz Linca obratilo carici Mariji Tereziji u Beču i omogućilo porodici Mocart da dobije audijenciju
na carskom dvoru, a kasnije i da krene putem uspeha.
105
Uspeh
N
eki toponimi grada svedoče o grandomaniji njegovih bivših stanovnika, poput Mostobrana koji je spomenik graditeljstva
Adolfa Hitlera i njegovih sledbenika. Nacistički vođa proveo je mladost u Lincu; celog života bio je privržen tom gradu i
imao je velike planove za njegovu izgradnju. Inspirisan bečkom neogotičkom i neoklasičnom arhitekturom, Hitler je zamislio da
uz Dunav izgradi: novu skupštinu, vojni kvart, spomenik u slavu anšlusa, veliki hotel i centar posvećen kompozitoru Brukneru,
zatim biblioteku, bioskop i školu. Po njegovim planovima, put od glavnog trga u Lincu trebalo je da se proširi toliko da bude
nalik onom u Parizu, ali pored Dunava.
Projekat, čija je realizacija započela oko 1940. godine, vodio je mladi arhitekta Gizler (Giesler), a najznačajnije građevine trebalo
je da izgradi Albert Šper (Albert Speer): umetničku galeriju, stadion, kuću u koju bi se diktator povukao u starosti. Od svega
planiranog i započetog danas postoji samo Most Nibelunga. On spaja dve obale Dunava u Lincu, a Vagnerova opera Prsten Nibelunga – svet. Stara paganska legenda objašnjava opšteljudsku istinu koja se, po Vagneru, samo u mitosu javlja u svojoj životnoj
formi, a danas služi da se kroz nju udahne novi duh u probleme savremenika: Rajnsko zlato, Valkira, Zigfrid... Moderna storija o
„prstenu moći“ dobija svoju svetsku popularnost kroz ekranizaciju dela britanskog pisca Dž. R. Tolkina (J. R. Tolkien).
Austrija je, uistinu, zemlja Nibelunga, tih patuljaka iz germanske mitologije koji nastanjuju podzemni svet. Saga o njima –Nibelungenlied, nastala je u XIII veku i delo je anonimnog autora poreklom negde između Pasaua i Beča, najverovatnije iz Gornje
ili Donje Austrije gde se voćnjaci i vinogradi, u blagim kosinama, spuštaju ka reci, bojeći obale i samu reku nijansama koje se, od
sezone do sezone, lagano menjaju. Ta priča o heroju i kraljevskoj lozi, o plemenu patuljaka koji ljubomorno čuvaju svoje blago,
kao da govori o ovdašnjim ljudima, vrednim, pomalo povučenim u sebe, ali s velikom ljubavlju prema lepoti i vrednosti koju
umeju da čuvaju i iznova stvaraju. Čini mi se da je upravo ovde najizraženiji taj psihološki arhetip germanske kulture koji na prvom mestu podrazumeva etiku rada i stvaralaštva, ali i izvesnu tajnovitost i skrivenost u pogledu načina na koji se ona postiže.
Možda jedino Dunav, koji ima neprekinuto sećanje na istoriju gradova kroz koje protiče, tu tajnu zna.
i radio u Lincu, gde je formulisao svoje najznačajnija
astronomska otkrića. Inspirisan lepotom Dunava i
očaravajućom prirodom, tu je nalazio mir potreban
za posvećivanje naučnom radu.
Od svih dunavskih avantura kroz Austriju, najlepši je
svakako prolazak kroz Gornju i Donju i put od Melka
do Kremsa sa jedinstvenom koncentracijom istorije
i umetnosti, na kojem iz jutarnjih izmaglica izranjaju
zamkovi i manastiri, svedoci slavne prošlosti.
Brodovi nekako tiho, kao u Disovoj pesmi, plove pored Mauthauzena, mesta u blizini Linca, koje i danas
evocira najtamniji deo istorije Drugog svetskog rata.
Zloglasni koncentracioni logor, preuređen u memorijalni kompleks, sada je tužna uspomena, ali i zastrašujuća opomena da se sličan zločin više nikada
ne ponovi. Kamenolom, baraka za smeštaj zatvorenika i glavna zgrada služe kao memorijal, a uz njih
je izgrađen i moderan medijski centar u kome je, na
upečatljiv i veoma plastičan način, prikazano vreme
na koje se čuva uspomena. Svedočanstva preživelih,
sačuvana u obliku knjige, nadohvat su ruke svakome,
a obimna biblioteka je proširila ponudu i na vodiče
prevedene na više jezika. Svaka zemlja koja je imala
žrtve u logoru, svoj bol je izrazila jednim umetničkim
delom – skulpturom, a sva ta dela su danas izložena
u okviru memorijalnog centra na otvorenom. Jugoslaviju reprezentuje spomenik Nandora Glida.
Na samoj granici Austrije, okupan trima rekama, sa
106
uskim ulicama uz koje se nižu tradicionalne radnje
i barokne kuće, Pasau je svojevrsna dunavska Venecija. Katedrala u Pasauu, obnovljena u XVII veku u
stilu baroka, čuvena je po svojim orguljama, jednim
od najvećih na svetu. Iz ove nekada važne trgovačke
luke i danas kreću brodovi, ali oni znatiželjne putnike vode u avanturu krstarenja Dunavom.
Na promenadi u Lincu, ranije području gradskih zidina,
bilo je smešteno Narodno pozorište (Landestheater),
velika zgrada koja je podignuta kao balska dvorana, a
kojoj su članovi pokrajinske Skupštine, u posleratnom
periodu, promenili namenu i dogradili kamernu pozornicu. Prvobitno, pozorište se zvalo Vodeno pozorište (Wassertheater) jer ga je Dunav često plavio. Ono
danas sadrži još dva popularna prostora: Sala Reduta
služi za balske priredbe u vreme poklada, a sjajan, nadaleko čuveni restoran Promenadni dvor (Promenadenhof) ima interesantan vinski podrum.
Pozorišna ponuda dopunjena je Teatrom u podrumu na Glavnom trgu, Feniks teatrom u Vinerštrase
(Wienerstraße) i Gostujućom scenom u zgradi pošte,
Intersport arenom, Brukner hausom i ostalim pozornicama, a u toku je izgradnja zgrade Opere na trgu
Blumauerplac u blizini železničke stanice. Sa strane,
takođe umetnuta u park pored Dunava, sija staklena,
osvetljena palata, nova galerija grada Linca nazvana Lentos, u kojoj je moderna umetnost našla svoje
utočište. Izgrađena 2003. godine, predstavlja biser
G
rađani Linca veoma su ponosni na crkvenu građevinu u neogotičkom
stilu – novu Bogorodičinu katedralu. Posle perioda gradnje, koja je finansirana isključivo od priloga, a trajala je 62 godine, u Lincu je 1924. završena najveća crkva u Austriji. Pošto je biskup želeo da svakom stanovniku
grada ponudi da učestvuje u misi, u crkvi je bilo mesta za 20 hiljada žitelja.
Danas Linc ima 200 hiljada stanovnika i po veličini ga nadmašuju samo
Beč i Grac. Zabrana iz Beča onemogućila je stanovnicima Linca da svoj toranj
naprave višim nego što je toranj Stefanove katedrale (Stefanskirche) u Beču.
Zvanično, građani su nevoljno popustili; nezvanično, toranj je ipak produžen
za ona dva zabranjena metra (visok je 134,8 metara) tako što je krst montiran na kuglu.
Z
grada Oblasne skupštine za Gornju Austriju, pored nacionalne istorije koju simbolizuje i političkog značaja koji nosi, čuva
sećanje i na romantičnu epizodu jedne čuvene Austrijanke koja je u njoj, sticajem okolnosti ili hirom Dunava, provela
svoju predbračnu noć. Carica Elizabeta – Sisi, putovala je Dunavom iz Pasaua na venčanje, ali je morala da prespava u Lincu
zbog visokog vodostaja i niskog mosta ispod kojeg nijedan brod nije mogao da prođe. Za nju je tom prilikom nameštena
soba, donesene su specijalne fotelje s kraljevskim grbom i niskim naslonima, zbog njene duge kose. Na iznenađenje svih,
u zgradu Skupštine te večeri pristiglo je i njegovo nestrpljivo carsko visočanstvo, a već sutra, veoma rano, požurio je da pre
verenice stigne u Beč i tamo je, zvanično, sa svim počastima pozdravi u Hofburgu.
moderne arhitekture koji se u plavoj, ljubičastoj i ružičastoj boji svog noćnog osvetljenja ogleda u Dunavu.
U sredini zgrade je otvor, takozvani pogled na Urfar ili
Linc, mesto koje služi kao prostor za evente i proslave,
a ispod kojeg se nalazi pristanište za brodove. Dunavski
park, s kojim se galerija graniči, ne služi samo za odmor već i kao izložbeni prostor, a skulpture sa ranijih
izložbi čine ovo mesto muzejem na otvorenom. Manifestacija Klangwolken, kada ulicama Linca oživljava
na stotine figura životinja uz pomoć volontera koji ih
pokreću, sasvim menja atmosferu gradskog centra i
daje joj bajkovito obeležje. Umetnost i kultura, posebno ona moderna, kako se to vidi u muzeju budućnosti
Ars Electronica, gde se svake godine dodeljuje nagrada Golden Nice, Oskar u svetskoj kompjuterskoj
branši, referentna je tačka u životu današnjeg Linca.
Ars Electronica je jedinstveno mesto koje vešto objedinjuje vizije iz domena umetnosti, tehnologije i društvenih nauka. Uvek drugačije, ovo artističko-naučno
događanje podrazumeva podjednako provokativan
aktivizam, filozofske debate i edukaciju fokusiranu
uvek na neko pitanje od ključne važnosti za savremeno društvo. Veče u znaku moderne tehnologije, kombinovani šou laserskih zraka i muzike čine da i nebo
iznad Dunava postane pozornica. Hiljade gledalaca
smešta se u parku da posmatra performanse i aktivno u njima učestvuje. Već sledećeg vikenda, a to se
održava svake godine, počinje manifestacija Bruckner Fest, klasičnim oblakom muzike iznad Linca.
Tih nekoliko dana hiljade ljudi sluša muziku pod vedrim zvezdanim nebom. Linc danas gradi svoj imidž
kulturnog centra, a kruna tih napora bilo je njegovo
proglašenje za Evropski grad kulture 2009. godine.
F
ridrih III je još u XIV veku iz Linca dao doprinos razvoju medicine i istraživanja. Bio je prvi suveren koji
je odobrio da se tela osuđenika na smrt, po izvršenju
kazne, koriste za medicinska istraživanja. To je bila značajna odluka za hirurgiju, jer su do tada dozvoljavana
istraživanja jedino na životinjama. Tako je popločan put
tradiciji visokokvalitetne medicine u ovom delu Evrope.
107
Kompanija Zepter – iskovati žezlo
Postoji jedna legenda o pticama koje legu svoja jaja u vazduhu na velikim visinama,
a ptić mora da se ispili i počne da leti pre nego što stigne do zemlje. Volim tu priču.
Bio je to i za nas jedini mogući izbor. Skok u nepoznato koji će možda postati let, a
možda i ne
Kompanija koju smo stvorili moj suprug i ja podignuta je našom zajedničkom voljom, snagom i energijom – vizijom. Mislim da je, pre svega, nastala kao
posledica svesti da je neophodno svoj život učiniti
vrednim i doživeti čudo nastanka.
Za početak smo imali: mnogo volje, slobodu, solidno
obrazovanje, dovoljno životnog stila kao temelj na
kojem je trebalo graditi. Um je bio otvoren za smele ideje koje su se poklopile s ambicijom poslovnog
čoveka i dušom sanjara. Moj suprug je stvarao sopstvenu karijeru i našu Kompaniju tako što je ljudima
pokazivao kako nastaje uspešna i samostalna ličnost.
Imao je punu veru u ono što govori i radi, jer u poslovnom svetu u kome se kretao nije bilo prostora
ni za tračak sumnje. On je i u XX veku znao da će
XXI biti vek intelektualne konkurencije, te je zato
svoju inteligenciju neprestano usmeravao ka novim
saznanjima. Uspeh koji smo ostvarili u narednom
periodu, do tada, a ni kasnije, nije ponovila nijedna
kompanija u Evropi koja je bila vršnjakinja naše.
Kažu da videti znači verovati. Videli smo i verovali
jedno u drugo. Ali, kako zapravo nastaju imperije?
Koliko je vremena potrebno da se iskuje žezlo?
Mogućnost stvaranja i radni elan kao poslovni pokretač došli su do izražaja, na sreću, u našim srednjim
godinama. Na sreću, jer je u njima čovek zreo da se
nosi i s uspesima i sa padovima. Za svaki stvaralački
čin potrebna je zrelost, pa i za biznis. Ličnost je tada
već izgrađena i u emociji, koncentraciji, ukusu...
Mislim da tu, kao i kod mnogih drugih stvari, i genetika igra važnu ulogu, ali i milje u kome se ličnost razvija. Moj suprug je detinjstvo i dečaštvo proveo u sredini u kojoj je život, neposredno pre tog perioda, bio
surovo sasečen. Ta sredina danas se zove Republika
108
Srpska. Tamošnji narod je mnogo propatio u Drugom
svetskom ratu. Kada je, posle te tragedije, život ponovo buknuo, rasplamsao se upravo kroz te mlade ljude
koji su bili prepuni prkosa i pobedničkog mentaliteta.
Moj suprug je bio potpuna emanacija te siline. Gde
god bi se našao, oslanjao se o taj snažni unutrašnji
izvor pouzdanja koji ga je gonio napred. A uspeh se
formira upravo tako: sve se zasniva na velikoj količini
unutrašnje snage, podrške predaka, na silini namere
koja se vidi u očima i ide ispred reči.
S druge strane, bio je pomalo i buntovnik, kao i ja.
Postavši, usled životnih okolnosti, samostalan veoma rano, bio je oduvek kreator po nuždi i umetnik
po osećanju, sposoban da bilo koji misaoni koncept
prenese u stvarnost. Znala sam to od trenutka kada
sam ga prvi put ugledala.
Ime ZEPTER nastalo je i iz moje želje da stvorimo nešto
vredno, a ja sam ga prvi put izgovorila posle jedne besane zimske noći, u Lincu 1986. godine. Sećam se da sam
se tog trenutka osetila kao neko ko je stigao do samog
kraja jedne dugačke iscrpljujuće potrage i obreo se pred
nekim čudesnim, skrivenim vratima koja je dugo tražio.
Ime je izraz suštine. Ime je put. Postoje verovanja koja
ne odvajaju ime, njegov izgovor i pokretačke sile koje ga
tvore. Ime je simbol, a sve simboličko jednom postaje
stvarno. To je zakon imena. Godine 1986. osnovali smo
svoju Kompaniju i ja sam joj dala ime, pažljivo vodeći
računa da u njemu budu sadržane njena budućnost,
njena snaga i njene granice. Da budućnost bude svetla,
snaga velika, a granice nesagledive.
Kada smo u Lincu 1988. godine kupili prvu poslovnu
zgradu, bio je to stvarni početak. Ljudi su počeli da
nam prilaze i upijaju naše reči. Znali smo šta želimo i
u šta verujemo. Bilo je to nešto gotovo idealno, blisko
Monako, 1998.
109
Uspeh
Zepter miting, Rim, 1995.
Reprezentanti Kompanije Zepter iz Linca: izleti, Egipat, 1987, Beč, 1988.
Zepter miting, Varšava, 2002.
savršenom. Ime Zepter je taj osećaj prenelo do stotina hiljada ljudi koji su s njim naučili kako da grade
bolje nego što su inače umeli, koji su pronašli sebe u
njegovoj planetarnoj misiji da kroz humano i demokratsko nastojanje svakom stanovniku Zemlje omogući više zdravlja i lepote. Danas ono zvuči moćno,
jer je svetlim, neizbrisivim tragom obeležilo protekli
i stupilo u novi milenijum.
Mnogo toga bilo je mistifikovano u pogledu naše
Kompanije, a mi smo uradili najjednostavniju stvar:
opredelili smo se za jedan sistem prodaje, usavršili
ga, zatim uložili sebe u taj projekat – i uspeli! A onda
su događaji sustizali jedni druge: mitinzi, poslovna
putovanja, hiljade intenzivnih razgovora s mnogim
izuzetnim ljudima. Menjali smo svet oko sebe, ali i
sebe same. Naše delo je to učinilo, promenilo nas je,
sjedinili smo se i s njim i kroz njega.
Posle svega, odluka da promenimo prezime došla je
sasvim spontano. Jednostavno smo se poistovetili sa
svojim ostvarenjem u koje je uloženo dvadeset pet
godina danonoćnog rada.
Vera ljudi u Zepter
Kroz oprobanu formulu uspeha: rad, rad i samo rad,
stekli smo neophodnu veru u sebe i shvatili da sami
moramo da napravimo čitavo ovo tkanje koje se danas prostire preko gotovo svih zemalja sveta, da je
baš to naša misija – i da je moguća. Mislim da se
110
u toj, naizgled jednostavnoj činjenici, krije mnogo
toga, jer niko ko je dolazio s našeg podneblja pre nas
nije verovao da je moguće napraviti takvu i toliku
Kompaniju koja će, pri tom, lako prelaziti granice i
među kulturama i među državama.
A upravo su granice bile ono što je sprečavalo mene i
mog supruga da ostanemo zaposleni samo u Austriji.
Bili smo ograničeni radom u jednoj zemlji, i to nismo
prihvatali. Naše znanje jezika i želja da probijamo granice, ili tačnije, da ih prevazilazimo, bili su jači. Poznato je da je uspeh dete smelosti. Mi smo bili smeli.
Uporišna tačka direktne prodaje je besprekorno uverenje, iskonska vera u ono što se govori. To mi se svidelo na samom početku. Ne možete uraditi ništa ako
sami sumnjate u ono što govorite. Prvo smo eliminisali sumnju i nevericu. Od nas su, jedan po jedan, počeli da „otpadaju” ljudi koji nisu verovali u sopstvene
reči. To nam je postalo veoma važno, jer smo uvideli
da od stanja duha koji stoji iza izgovorene reči, od
unutrašnje vere i samopouzdanja, zavisi sve.
Tada, na početku, mogli smo zaista mnogo, tolika je
bila snaga naših ličnosti. Događalo nam se da jedno
drugo uplašimo na trenutak, kada bismo osetili s
kakvom strašću komuniciramo s poslovnim partnerima ili saradnicima. Pošto bi poslovni sastanci bili
završeni, a mi ostali nasamo, to bi najpre bila napeta, ali odmah potom opuštajuća i nežna atmosfera,
trenuci prepoznavanja šta značimo jedno drugom.
Gete je jednom rekao da nema vremena da se bavi
onim stvarima u koje ne veruju ni oni koji ih izgovaraju. Verovanje je suština, na njemu je sve zasnovano. A da je uspeh samo stvar sreće, reći će vam svako
ko nije uspeo.
Za nas je uspeh uvek pretpostavljao i obavezu da se
proizvodu doda nešto više, nešto ekstra. Kvalitet i
korisnost proizvoda bili su dobra osnova, ali je samo
uz stalnu nadogradnju znanja koje su saradnici dobijali od Kompanije, uz novu vrstu odnosa ili standarda
ponašanja koje smo uvodili, bilo moguće stvoriti internacionalnu kompaniju.
Oni koji su radili u našoj Kompaniji dobijali su mogućnost da zarade, ali i da mnogo nauče, da postanu
umešniji, bolji i elegantniji. Davali smo ljudima šansu
da se popnu stepenicama i pređu mostove koje smo
i mi ranije prešli. Neki su to prihvatili sa snažnom
verom, a neki ne. Danas i jedni i drugi znaju da li su
pravilno postupili.
Širom sveta u preko četrdeset zemalja pod imenom
Zepter ostvaruje se više od 130.000 saradnika. U
svako doba dana na svetu uporedo traje na stotine
Zepter prezentacija. U sedam naših fabrika u Italiji,
Nemačkoj, Švajcarskoj i Poljskoj nastaju proizvodi
koji donose dobrobit ljudima na svim meridijanima,
a preko 750 miliona tih predmeta pronašlo je svoje
zadovoljne korisnike.
111
Uspeh
Zepter mitinzi
Zepter proslave
Mitinzi – svetkovine slobode
Prvi zadatak lidera jeste definisanje misije, a mi smo
je precizno odredili još na početku u stalnoj komunikaciji sa svim zaposlenima. Kada uspeh Kompanije
zavisi od toliko hiljada ljudi, onda se zajednički duh
i ideja moraju neprekidno obnavljati kroz masovne
susrete, mitinge, na kojima je najvažnije dokazati da
ste i vi sami deo poslovnog sistema i da funkcionišete
zajedno s njim, odnosno da osećate svaku promenu i
razumete šta znači raditi težak posao kao što je onaj
112
u direktnoj prodaji. Zaista se ne zna broj svih velikih
okupljanja koje smo organizovali da bismo animirali
ljude koji su činili, i danas čine, naš sistem. Neprekidno smo podizali kvalitet naših skupova, pokretali
druge na akciju i demonstrirali veru i u njih i u sebe.
Naši internacionalni, ali i nacionalni mitinzi, ma gde
da smo ih organizovali, od Barselone, Atine, Rima,
Varšave, Beograda... uvek su bili dostojni imena naše
poslovne imperije.
Na svakom od njih, kao u zgusnutoj, intenziviranoj
stvarnosti u kojoj se mnogo toga događalo i još više
učilo, davali smo sve od sebe. Menjali smo se i mi sami
motivišući ljude da menjaju sebe i svoju stvarnost,
na različitim jezicima i različitim rečima, ali najčešće
sopstvenim primerom. Taj neposredni odnos s ljudima, taj zajednički entuzijazam i pokret duha, bio je i
ostao odlučujući za sveobuhvatan uspeh.
Trudili smo se da ti događaji budu vrhunski osmišljeni, da imaju svoju dinamiku, svoj scenario. Da
se s bine, onima u publici, obraćaju ljudi koji zaista
imaju šta da kažu i prenesu. Sećam se brojnih scenarija koje smo razvijali detaljno, a koji su morali da
budu prezentovani spontano i naoko jednostavno.
Umeli smo to da učinimo jer smo želeli što vernije
da prenesemo ono što smo hteli i što smo znali.
To su bili i ostali spektakli koji podižu emocije i zasenjuju sve ono što se prethodnih i potonjih meseci
događa u svakodnevici. Generatori ujedinjujuće energije, manifestacija volje i duha zajedništva, trenuci kada sve postaje dostupno, prilika za zajedničko
uvežbavanje pobedničkog stava i pristupa bez koga
se ne može zamisliti nijedna kompanija poput naše.
Iz mitinga u miting podizali smo sve više ljudi na
noge, stvarali atmosferu svečanosti, poverenja i snage. Hiljade i hiljade ljudi dizale su ruke u vazduh da
pozdrave to osećanje veličine i to novo znanje o sebi
koje smo im prenosili. Mitinzi su bili i prilika da nagrađujemo najbolje. Jedno od pravila za upravljanje
koje smo prvo usvojili, jeste da kritikujete u četiri
oka, a da nagrađujete javno.
Događalo se da na našim mitinzima bude i potresnih
scena, suza, pozitivnih šokova, ali i smeha, radosti
i mnogo, mnogo nagrada. Ti naši skupovi bili su
mesto buđenja mnogih ljudi, njihovog oživljavanja i
prelaska iz stanja hibernacije u stanje svesne akcije.
Uz burne reakcije, rumene obraze i poneke, često
logički nepovezane ali emocijama prepunjene reči,
ljudi su se menjali prelazeći od introvertnih u ekstrovertne, postajući od skromnih osoba zvezde dana.
Uvek smo pokušavali da od posla napravimo spektakl snage i volje, a od mitinga svetkovine slobode.
Kao što kaže Ruso: Svetkovina je samo jedno od sredstava izražavanja opšte volje, koja donosi jedinstvo.
Na dosadašnjim Zepter mitinzima više od milion naših
saradnika, osetilo je tu energiju i taj duh koji pokreće.
113
Uspeh
Svečano otvaranje Zepter Shopa, Monako, 1998.
Zepter proslava, Atina, 1997.
Zepter proslava, Monako, 2001.
Muhammad Ali, Njujork, 1994.
Prostori ispunjeni smislom
Za svako individualno ostvarenje potrebna je struktura koje će vas držati i ideja veličine u koju ćete
ugraditi svoje misli. Da biste izgradili imperiju, potrebna je i jedna drugačija vrednosno-simbolička
struktura, kao specifična vrsta konstrukcije da bi se
čitava građevina sačinjena od ljudi održala i ostala
uspravna. Tri faktora arhitekture: stabilnost (firmitas), korisnost (utilitas) i lepota – zadovoljstvo
(venustas) odražavaju strukturalne, funkcionalne i
estetske kvalitete prema kojima smo u svim našim
izborima bili opredeljeni. Mi žene smo tim odlikama
naročito sklone.
Mnogo smo gradili u zemljama u kojima posluje
naša Kompanija. Gradili smo sa ljudima, ali i opekama, betonom i staklom, uglomerom i šestarom.
Trideset tri poslovne zgrade i mnogo manjih i većih
poslovnih prostora.
Veoma cenim umove arhitekata – stvaralaca, volim
stoga i razgovore s njima. Volim da prepoznajem
emocije u materijalu, nežnost u snazi. Učestvovala
sam u stvaranju projekata za svaku od naših poslovnih zgrada u svetu. Dobro sam se potrudila da one u
sebi, sem funkcije, nose i značenje. Simbolizam koji
ugrađujete u zgrade čvršći je nego onaj koji se prenosi putem reči, traje duže i ima jači efekat. Svaka naša
zgrada ima sopstvenu priču u nekoliko slojeva.
Gradeći te lepe i moderne zgrade u evropskim
114
gradovima, uvek smo tragali za načinima da one
budu simboli vremena u kome su nastale, ali i prošlosti i budućnosti koje im pripadaju. Posebno bih
istakla one u Pragu i Varšavi, ali ni one u Beogradu,
Moskvi ili Monaku ne zaostaju za njima.
Godine 2003. otvorili smo svoju novu, najveću
poslovnu zgradu – u Varšavi, površine 24 hiljade
kvadratnih metara. Bio je to spektakl za pamćenje.
Ipak, kao Beograđanki, meni je najdraža ona koju
smo otvorili u Beogradu u vremenima koja svi pokušavaju da zaborave. I u to teško vreme smo pokazali da je moguće spojiti Beograd sa svetom. O
tome svedoče gosti koji su bili prisutni i sama zgrada, koja je do najsitnijeg detalja čudesna po svojim
arhitektonskim parametrima.
Širom sveta Zepter International ima više od 400 hiljada kvadratnih metara poslovnog prostora, od kojih
su bar desetine hiljada najlepših i najatraktivnijih kvadrata osmišljeni i građeni uz moje lično učešće.
Za razliku od naših velikih poslovnih zgrada, koje su
lako vidljive tačke na karti svih većih evropskih gradova, mreža naših shopova je fino tkanje našeg stila, nešto
gušće raspoređeno u poslovnim kvartovima evropskih
metropola. Svi oni, bez izuzetka, osmišljeni su i dizajnirani uz moju asistenciju i od početka zamišljeni
kao domovi budućnosti. Volim da mislim o njima
kao o materijalizaciji našeg zajedničkog osećanja za
koje smo uvek spremni – optimizma kojim zaista
odišu svi ovi izložbeni prostori.
Prazan prostor ispuniti smislom – to je bio moj
zadatak. Dok sam posmatrala kako nastaju oplemenjeni prodajni saloni, u sebi sam već zamišljala organizaciju događanja u njima. Direktni marketing
zahteva i marketing događaja, promenu svakodnevice, takozvani event marketing. Jedino tako se može
lansirati proizvod, učiniti neophodnim i u isti mah
široko poznatim. Naši shopovi su imali prevashodno
tu ulogu – propagandnu, a posredno su se izdvojili
stilom, svečanošću i sjajem. Toj svrsi služe i danas
kao svojevrsni paviljoni za umetnička dela koja su istovremeno i upotrebna.
Veliki sajmovi u Frankfurtu, Kelnu, Čikagu, Milanu
predstavljali su mesta na kojima je trebalo potvrditi svoj kvalitet među stotinama sličnih, a to je, opet,
zahtevalo lično prisustvo. Kompanija Zepter bila je
zastupljena i na gotovo svim većim sajmovima zdrave
ishrane ili nutricionizma. Danas se s velikim zadovoljstvom prošetam prostranim i svetlim sajamskim
halama, gde se svako ko proizvodi bilo šta lepo i
značajno na svetu trudi da sebe predstavi na najbolji
i najoriginalniji način. Mirno i opušteno, jer je sve
preduzeto da paviljon koji će se izdvajati svojom osobenošću, svojom pozicijom, nosi ime Zepter.
Godinama smo i na taj način modelirali našu misiju
podizanja svesti ljudi o neophodnosti zdrave ishrane.
Sigurno smo mnogo doprineli u tom smislu, jer je
kultura ishrane, pre dvadeset pet godina kada smo
počeli s radom, za običnog čoveka bila velika nepoznanica. Mi smo išli u korak s pokretom i saznanjima
koja su se na Zapadu rađala, a ponekad i ispred njih.
Na mnogobrojnim stručnim skupovima sticali smo i
znanja i poznanstva. Mnogi od stručnjaka s radnim
iskustvom postali su deo naše Kompanije, a deo njih
kao nutricionisti koji su davali savete u svim našim
shopovima i bili podrška našim programima edukacije saradnika.
Simultanost proizvoda sa velikim novim trendom,
koji podržava vitalne potrebe ljudi, bio je dobar
put za mogući uspeh. Kroz autentičnost ličnog
stvaralačkog procesa u prilagođavanju našeg biznisa svetskim standardima i merilima, dobili smo
kvalitet koji je prepoznat i priznat u celom svetu.
Milioni ljudi postali su zdraviji i srećniji koristeći
Zepter proizvode i usluge u svakodnevnom životu. Stotine hiljada njih ostvarili su svoje poslovne
i lične ambicije sledeći jedinstveni sistem uspeha
Kompanije Zepter.
Što se mene tiče, sačuvala sam naše snove, poetiku i
senzibilitet kroz dane i godine samopregornog rada
na postavljanju temelja jedne velike poslovne građevine koja je zahtevala celog čoveka.
115
Snaga jednog sna
Kako smo počeli – pitanje je koje nam najčešće postavljaju. Hrišćanski: u nadi, ljubavi
i veri – najčešće odgovaram. Iskreno verujem da na tom trojstvu počiva sve i da pravi
uspeh ima samo jedno lice
Od osnivanja naše Kompanije prošlo je skoro četvrt
veka. Izgleda mi kao da sam taj period provela u vremenskoj kapsuli iz science-fiction filmova, u kojoj je
vreme komprimovano. Sve se događalo brzo, prebrzo. Taj sprinterski tempo koji malo ko može da
prati, diktirao je moj suprug i do danas Kompanija
pulsira u istom ritmu – svakog dana dešava se neki
novi početak.
U vremenskoj mašini Zepter, u kojoj se događaji utrkuju i prestižu, nemoguće je biti precizan hroničar. Zato
će moj pokušaj retrospektive našeg uspeha biti samo
fragmentalna hronologija ispisana ličnim iskustvom.
Po odlasku u inostranstvo, moj muž se ubrzo zaposlio u jednoj kompaniji koja se bavila direktnom
prodajom. Od statusa saradnika u prodaji do prvog
Zepter Shop, Atina
menadžerskog zvanja bilo mu je potrebno samo nekoliko meseci. Usledile su nagrade, priznanja, odlična zarada. Nakon tri godine već je bio jedan od ključnih ljudi
u kompanijskom establišmentu, zadužen za najvažniji
segment – prodaju. Sa zadatkom da osveži i unapredi
prodaju poslat je u grad Salcburg, a posle godinu dana
s istim zaduženjem u Gornju Austriju, u grad Linc.
Za sve te godine upoznali smo Austrijance kao ljude,
ali i državnu upravu i način njenog funkcionisanja.
Na poziciji u karijeri, dovoljnoj da zadovolji i najviše
ambicije, moj suprug donosi odluku – da krenemo
iz početka! Nezavisnom, hrabrom, kreativnom, a pre
svega graditeljskom duhu ponovo je postalo tesno. On
je imao viziju kako se može drugačije, bolje, više, ali na
svoj način, autentično.
Zepter Shop, Minhen
116
Zepter godina 1986.
Austrija
Austrija je zemlja iz koje smo iskoračili u… ostatak
planete! Naravno, da bismo osvojili „veliki svet”, prethodno je bilo potrebno osvojiti „malu Austriju”. Bila
je to proba valjanosti naših ideja, provera veličine i
postojanosti naših snaga. Austrija je bila naš Rubikon.
U to vreme direktna prodaja u Evropi bila je u povoju, te se može reći da su mnogi naši poslovni potezi
bili pionirski poduhvati.
Iako je Austrija bila uređena zemlja, i u ono vreme
prilično otvorena za svaku vrstu poslovnih inicijativa i inovacija, ipak je postojalo mnogo legalističke
krutosti koju smo morali hrabro, ali s poštovanjem,
„omekšavati” i prevazilaziti. Pre svega trebalo je definisati nepostojeće pravne formulacije za situacije
koje nisu bile zakonski regulisane.
Nebrojeni sastanci s doktorima prava i poreskim
savetnicima, u njihovim ušuškanim kancelarijama
u najotmenijim delovima grada, s astronomskim tarifama za konsultacije, ipak su, najčešće, završavali
našim definicijama još nedefinisanih pravnih okvira neophodnih za funkcionisanje mlade kompanije.
Zakon je ime. Zato se i kaže da je stanje nepostojanja zakona – anomija, nešto bez imena. A mi smo
dali ime ne samo svojoj ideji i ostvarenjima, već smo
uneli i mnoge novine u zakonsku regulativu raznih
zemalja. Bilo je to vreme kada smo znali da možemo
sve, i stvarnost oko nas je to potvrđivala.
Moj suprug je izuzetno hrabar čovek, a ja… ženski
oprezna. Sećam se naših dugih noćnih rasprava o
tome da li da krenemo s jednim predstavništvom,
pa da ih postepeno umnožavamo ili da „nastupimo
odjednom”, kako je moj suprug voleo da kaže. Ja sam
Zepter poslovna zgrada, Linc
bila za varijantu festina lente, kako bi, verovatno, postupila većina žena.
Otvorili smo, istovremeno, sedam predstavništava!
Brzo smo razvili široku distributivnu mrežu i pokrili
čitavu Austriju. Kupili smo reprezentativne poslovne
prostore u Beču i Mocartovom Salcburgu i uredili izložbene salone. Tada je presudnu ulogu odigrala inventivnost mog supruga – uspeo je da patentira originalna funkcionalna i dizajnerska rešenja posuđa, po
čemu će Zepter postati poznat širom planete.
U kratkom vremenu svih sedam predstavništava je proradilo s velikim entuzijazmom i uspehom. Finansijsku
prenapregnutost, pritisak rizika i nemerljivih obaveza,
smo delili, ali glavni teret nastajanja je nosio on.
Bilo je to vreme zaista velikog mentalnog i fizičkog
iscrpljivanja, jer smo sve radili sami: birali i usavršavali proizvod, fotografisali ga, pisali brošure, putovali
117
Uspeh
Biro, Linc, 1990.
Franz Vranitzky, bivši predsednik vlade Austrije i Philip Zepter
Salcburg, 1981.
po sajmovima, zapošljavali administrativno osoblje,
kreirali poslovnu strategiju, obučavali prezentante,
otvarali i opremali biroe...
Gotovo da nema nijedne knjige prevedene na nemački jezik, s ekonomskim temama i metodama
unapređenja prodaje, a da je nismo pročitali. Na desetine časopisa s tom tematikom stizalo je na našu
adresu. Uspeh je došao posle godina učešća u igri s
mnogo skrivenih pravila, a kao rezultat velike, specifične kreativnosti. Stekli smo svoj prvi milion. Zamajac je pokrenut, ostalo je – istorija.
Zgrada u Lincu, koju smo kupili dve godine posle
osnivanja firme, bila je veliki psihološki oslonac i
podsticaj za dalji rad. Arhitekta Alfred Belar znalački
je uskladio novi, dograđeni deo zgrade sa starim i enterijerski ga uredio tako da sam i danas impresionirana harmonijom drveta i čelika od pre dve decenije.
Gospodinu Belaru smo ukazali poverenje i prilikom
potpune restauracije naše poslovne zgrade u Monaku,
u oktobru 1997. godine.
Shopovi u pešačkoj zoni Linca i elitnim delovima Pariza, Budimpešte, Barselone i Čikaga, takođe su delo
ovog arhitekte, kao i naša prva velika fabrička zgrada
u Italiji, MENFI industrija.
Da ne bismo zaboravili i izgubili zadovoljstvo građenja, u aprilu 2010. godine u Beču (Linke Wienzeile
170) smo otvorili novu poslovnu zgradu. Muzej proizvoda Zepter biće otvoren sledeće, 2011. godine u
našoj poslovnoj zgradi u Lincu. Tada ćemo, u društvu
najboljih dve hiljade saradnika, na svečan način obeležiti veliki jubilej – dvadeset pet godina Kompanije
Zepter. Biće to slavlje na ishodištu našeg životnog i
poslovnog uspeha.
Čime smo uspeli da pridobijemo naklonost probirljivih kupaca u razvijenim potrošačkim društvima?
Prvenstveno dobrim idejama, vrhunskim kvalitetom i neprestanim, profesionalnim radom. Zdravlje
i lepotu, dve iskonske ljudske težnje, stavili smo u
centar kompanijske misije. Sledeći tu humanu ideju,
prodrli smo na tržišta pomalo blaziranog Zapada, sa
već hiljadama proizvoda vrhunskog kvaliteta i dizajna. Našoj ponudi, koja dotiče dušu čoveka, očigledno, mnogi nisu odoleli – gens una sumus – svi smo
jedan rod, kaže latinska izreka...
Idealna korespondencija naše ideje o zdravlju i lepoti s večnim, ali i vaskrslim i novim potrebama ogromnog broja stanovnika našeg kontinenta, uz sve
prethodne napore koje smo uložili, iskazala se kao
eksplozija u izuzetno kratkom vremenu.
Govorili smo ljudima samo ono u šta smo i sami
duboko verovali. Taj princip utkala sam u marketinšku kampanju iz 1992. godine, koju sam sama
osmislila, a ona je do kraja izrazila naša vrednosna
utemeljenja. Bila je potpuno fokusirana na ključne
komparativne prednosti naših proizvoda u odnosu
na konkurenciju i glavne dobrobiti za potencijalnog
kupca, ali i na društvene i moralne vrednosti koje
su za nas bile odlučujuće.
Kreirala sam jednu matričnu poruku koja je glasila:
MI UMEMO! Ta kratka poruka nosila je neviđen
mobilizirajući potencijal. Ljudi cene i slede one koji
znaju i umeju, koji su direktni i hrabri i koji za to što
tvrde imaju pokriće. Iz te bazne poruke granali su se
slogani koji su eksplicirali naše umeće: Da ostvarimo
trajne veze, Da pokrenemo, Sa dimenzijom budućnosti, Kreativno, Najuspešnije, Savršeno profesionalno,
Epohalno, Da zaboravite vreme, Humano... Bio je to
miks poruka upućenih jednako potencijalnim kupcima kao i budućim saradnicima. Kasniji razvoj događaja pokazaće da su te jednostavne i zato univerzalne poruke dotakle dušu i jednih i drugih.
Kada danas sagledam marketinške kampanje velikih
kompanija vidim koliko je taj pristup bio moderan,
čak i avangardan za vreme u kome je nastao. Svi veliki oglašivači trude se da naglase izvesnu vrednosnu
dimenziju u svakoj prilici. Naročito u razvijenim zemljama i kompleksnim društvenim sistemima, gde
kupci od proizvoda i kompanije traže pored kvaliteta
i svojevrsnu širu poruku, značenje.
Sve smo investirali u dalji razvoj. Neverovatnom
brzinom, koja je i nas ponekad zaticala, niču Zepter
zemlje. Pokušaću da se prisetim tog uzbudljivog vremena „velikog praska”.
118
Žika Gajić i bračni par Vasić, Linc, 1983.
Nova Zepter poslovna zgrada, Beč
119
Uspeh
Zepter godina 1987.
Švajcarska
Istorija Kompanije Zepter u Švajcarskoj počela je
1987. godine, s prvom lokacijom u centru Ciriha.
Bogata, uređena, lepa Švajcarska u kojoj već pune
dvadeset tri godine razvijamo brojne poslovne aktivnosti, pružila nam je izvanredno gostoprimstvo.
Posao je brzo napredovao i regionalne kancelarije su
se širile po čitavoj zemlji: Lozana, Bern, Bazel, Soloturn, Lucern, Cug, Olten, Roršah…
Švajcarska za nas ima posebnu važnost i zbog toga
što se u njoj proizvode dve grupe Zepter proizvoda:
Bioptron, sistem svetlosne terapije (u gradu Volerau,
Poslovni prostor Zepter, Volerau, Švajcarska
Bioptron AG fabrika, Volerau
blizu Ciriha) i kozmetika (u Nešatelu) koja slavi tradiciju proizvodnje dužu od pola veka.
Bioptron AG postoji od 1980. godine i bavi se istraživanjima, razvojem i proizvodnjom medicinskog
terapijskog sistema Bioptron Light Therapy. Sistem
je razvijan u bliskoj saradnji s univerzitetskim istraživačkim centrima, klinikama i svetskim ekspertima.
Sledile su godine neprekidnog testiranja i usavršavanja, što smo s velikim interesovanjem pratili. Rezultat – ova kompanija je kupljena 1995. godine i čini
integralni deo Zepter grupe.
Iste godine započeli smo i proizvodnju Zepter kozmetike. Odlučili smo da kupimo fabriku Interkozmetika
u Nešatelu, frankofonskom delu Švajcarske, na obali
istoimenog jezera, sa strateškim položajem u blizini
švajcarskih Alpa, gde raste većina planinskih biljaka
čiji se ekstrakti koriste u našoj proizvodnji. Tako su
naši tehnolozi u neposrednom kontaktu s dobavljačima sirovina i aktivnih sastojka za razvoj kozmetičkih preparata. Stvorena još 1956. godine, fabrika
niže već šestu deceniju bogatog iskustva u produkciji
različitih biohemijskih proizvoda. Danas je to moderna fabrika površine 8.043 kvadratna metra, godišnjeg kapaciteta od 2.600 tona, ili 20 miliona različitih pakovanja kozmetičkih proizvoda! Proizvodnjom
rukovodi tim iskusnih stručnjaka, među kojima je i
nekoliko doktora nauka.
Zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu u primeni najsavremenijih naučnih metoda i impresivnim rezultatima, naše odeljenje za testiranje i efikasnost kozmetike 1998. godine preraslo je u Institut, jedini u
Švajcarskoj koji daje profesionalna – stručna znanja
iz oblasti kozmetologije ne samo Zepter grupi već i
drugim kompanijama.
Proizvodnja visokokvalitetne kozmetike koja ne
samo što traje, nego se svake godine uvećava, donela
je pravo osveženje našoj prodajnoj mreži, a Kompaniji novi, trajni izvor profita.
Od 2000. godine sedište firme i holdinga u Švajcarskoj nalazi se u modernom, poslovnom kompleksu,
smeštenom u Volerauu, na brdima iznad Ciriškog
jezera u neposrednoj blizini grada Ciriha.
Intercosmetica, fabrika u Nešatelu, Švajcarska
S Emmom u proizvodnom pogonu
120
121
Uspeh
1. i 2. Zepter ambasadori i Josef von Ferenczy sa suprugom, otvaranje shopa, Minhen, 1999.
Zepter Shop
Nemačka
Firma u Nemačkoj, pod originalnim nazivom Zepter
Deutschland Gmbh osnovana je 1987. godine u Minhenu. Za razliku od drugih zapadnih zemalja, Nemačka
je bila plodno tle na kome se posao uči i usavršava.
Zemlja u kojoj su već radile gotovo sve svetske firme
po sistemu direktne prodaje, zemlja s najvećom kupovnom moći u Evropi, zavidnom pravnom regulativom i zaštitom proizvođača i potrošača, ali i posrednika u prodaji, što je nama bilo dragoceno iskustvo.
U to vreme, a i danas, Nemačka je zemlja u kojoj preko šest miliona ljudi radi u ovom načinu prodaje, a za
njih 80 odsto ona je glavno zanimanje.
Otvorili smo biroe u Štutgartu, Diseldorfu, Hanoveru, Hamburgu, Berlinu... Postali smo i vlasnici
dve vrlo poznate fabrike. Jedna je Barenthal SMS u
Loreni, na samoj granici s Nemačkom. Ova fabrika, osnovana još pre Drugog svetskog rata, imala je
dugu reputaciju proizvođača najboljeg i najkvalitetnijeg pribora za jelo. Kao čitava oblast i fabrika je menjala
vlasnike – jednom su to bili Nemci, jednom Francuzi.
Svečano otvaranje shopa
122
Valjda su zbog toga njeni proizvodi u sebi nosili preciznost jednih i lepotu kreacija drugih. U drugoj, Silberwarenfabrik GMBH, kao što i samo ime govori
(fabrika za proizvode od srebra), naši proizvodi se
oplemenjuju srebrom i zlatom. Serije nisu velike, ali
su izrada i završna obrada vrhunskog kvaliteta. Kao
neprikosnoveni autoritet u svom domenu, ova fabrika radi posrebrivanje raznih proizvoda i za druge renomirane svetske marke.
Na najekskluzivnijoj lokaciji u Minhenu – u ulici Brinerštrase 2 (Briennerstrasse), koja izlazi na prelepi
minhenski trg Odeon, sa susedima kao što su kuće
Dior, Cartier, Luis Vuiton – 1999. godine otvoren je
prvi Zepter Shop u Nemačkoj.
Otvaranje je organizovala najprestižnija marketinška
agencija u Minhenu Jozef von Ferencija (Josef von Ferenczy), što se i dalo videti po prisutnim zvanicama,
predstavnicima medija i velikih TV stanica – na kojima se sledećih godinu dana, pod oznakom „Ekskluzivno”, prikazivala svečanost otvaranja i impresivan
enterijer shopa, kakav do tada nije postojao ni u bogatom Minhenu, a čiji je autor arhitekta Dušan Tešić iz
Beograda. Preko 400 pozvanih gostiju, najviših predstavnika preduzetničkog, umetničkog i sportskog miljea, proveli su gala veče u tipičnom a luksuznom minhenskom restoranu Bajerišer hof (Bayerischer Hof).
Kako je svaka Zepter inauguracija propraćena humanitarnim, kulturnim i visoko umetničkim sadržajima, gosti su ovom prilikom uživali u spektakularno sinhronizovanom baletu na vodi i u muzici mladog virtuoznog
pijaniste Viktora Montetona (Victor E. V. Montetona).
Od samog početka rada u Nemačkoj osećali smo veoma izraženu želju samostalnih distributera da potpuno preuzmu prodaju i tako, naravno, uvećaju svoje
zarade. Posle više od deset godina rada u Nemačkoj,
postepeno smo počeli da izlazimo u susret njihovim
željama. Danas ovo veliko i izuzetno atraktivno tržište, pored naše osnovne firme, pokriva i stotinak
distributera. Njihovim radom se upravlja iz centrale
Kompanije koja se nalazi u Menhengladbahu.
123
Uspeh
Zepter godina 1989.
Italija
Otvaranje shopa, Monte Napoleone, Milano, 1998.
Philip Zepter i Carol Alt, Milano
U maju 1989. godine u Milanu osnivamo Zepter
Italiju. Izbor sedišta nije bio nimalo slučajan – Milano je moćan finansijski i industrijski centar, poznat
po proizvodnji visokokvalitetnog čelika, razvijenih
komunikacija, svetski centar mode, dizajna… Sve to
nas je opredelilo da na industrijskom severu Italije
instaliramo fabriku za proizvodnju posuđa od najkvalitetnijeg čelika, revolucionarnog posuđa koje će
postati naš „zaštitni znak”. Severna Italija poseduje
pravu kombinaciju vrhunskih tehnoloških procesa i
tradicionalnih vrednosti manufakturne proizvodnje.
Upravo ovakva klima je i jedina pogodovala progresivnom duhu Kompanije koja od početka stavlja
akcenat na oba ova segmenta u svojoj proizvodnoj i
poslovnoj orijentaciji.
Posle 1990. godine nicale su fabrike, ali se i proširivao proizvodni asortiman: sistem za vakuumiranje,
aparati za domaćinstvo, široka paleta proizvoda od
plemenitog čelika… Ubrzo smo imali tri velike fabrike u Italiji, ali i stotinak kooperanata. Oni su, neočekivano brzo, iskazali potpunu lojalnost i pripadnost
jednom novom brendu, iako su i sami bili firme s
bogatom tradicijom. Prilikom ceremonije dodele ordena Vitez rada Italije, koji je mom suprugu uručen
u Breši 1997. godine, istaknuta je uspešna saradnja
naše firme s italijanskim partnerima, pogotovu s firmom Inoxpran gospodina Akila Prandelija (Achille
Prandelli). Napisano je da Zepter zapošljava više od
500 radnika u četiri svoje fabrike koje se nalaze u
Činizelo Balsamu, Setali, Premozeli i Brugeriju, ali
i omogućava posao još hiljadama radnika iz Milana i
okoline. Italijanske novine, na primer Riviera Gardone,
tada ističu da... sa 91 hiljadom prodajnih agenata, u
36 zemalja sveta, ova Kompanija je, na više nivoa,
do 1997. godine obezbedila Italiji impresivan obim proizvodnje od dve milijarde sedamsto miliona nemačkih
maraka, što i jeste motiv za dodelu počasne titule menadžeru – osnivaču Kompanije Zepter International
koja je, zahvaljujući energiji i sposobnosti svog osnivača, u konstantnom porastu.
Te godine završena je i izgradnja velelepne proizvodno-administrativne zgrade Menfi Industria I od
14 hiljada kvadratnih metara. U nju smo preselili
naše prvo sedište Kompanije iz stare elegantne vile u
centru Monce u Milano. Zgradu je projektovao austrijski arhitekta Belar (Bellar) uz moje aktivno asistiranje, što je podrazumevalo: odlaske u Kararu po
mermer, u Austriju po drvo, nadgledanje i dizajniranje nameštaja u Beču, izbor osvetljenja u Holandiji...
Danas se u ovoj zgradi proizvodi celokupan program
od čelika. Zepter je 2008. godine kupio novu zgradu
Menfi Industria II od 15 hiljada kvadratnih metara
koja s prvom čini jednu celinu. U naredne tri godine
planirali smo da realizujemo i projekat Menfi Industrija III koji će biti povezan sa dva postojeća objekta
i činiti radni i proizvodni prostor od impresivnih 40
hiljada kvadratnih metara, gotovo u centru Milana.
Samo sedam kilometara od matične zgrade, na autoputu za Veneciju, nalazi se zgrada Zepter Interdoks Logistics od 15 hiljada kvadratnih metara, sa najmodernijim logističkim centrom, carinskim i bescarinskim
skladištem iz kojeg se na najsavremeniji način vrši distribucija Zepter proizvoda prema celom svetu. Svakog
dana četrdesetak Zepter kamiona vozi naše proizvode
ka zadovoljnim kupcima širom Evrope.
U poznatoj industrijskoj zoni Briance, u Ronko
Briantinu, Zepter poseduje dve zgrade ukupne površine osam hiljada kvadratnih metara koje se koriste kao skladište za sirovine.
Kompanija je poznata po izuzetnom kvalitetu radne sredine i ambijentu na kakav se ne nailazi često.
Brojne nagrade za kvalitet proizvoda, uređenje radne
sredine i tehnologiju, među njima i nekoliko Zlatnih
Merkura (Mercurio d’Oro) to najbolje potvrđuju.
Kruna velikog i neprikosnovenog uspeha je otvaranje
luksuznog Zepter Shopa 1998. godine u najprestižnijoj i verovatno najskupljoj ulici sveta – Via Montenapoleone – gde mnoge poznate svetske kompanije nisu uspele da se smeste, pored strogo odabranih
starosedelaca zvučnih imena.
U proleće 2010. godine, Zepter je, povodom svojih
20 godina u Italiji, poklonio Milanu svoj novi Zepter
Concept Store, udaljen svega 50 metara od milanskog Duoma. Moderan enterijer, kvalitetni Zepter
proizvodi i uvek novo kulturno događanje učinili su
da ovaj prostor prijatelji, milanska privredna i kulturna inteligencija, ali i potrošači ubrzo prepoznaju
kao svoje omiljeno mesto susreta. Ovaj multifunkcionalan i rafinirani prostor, gde se organizuju i događaji i susreti s ličnostima iz sveta zabave i umetnosti,
124
Brugerio, Milano
1
2
1. i 2. Činizelo Balzamo, Milano
125
Uspeh
pravi je velegradski salon, raskršće trendova i lider
koji diktira lifestyle. Predmeti iz Zepterovog sveta,
raspoređeni na policama od oniksa osvetljenim iz
pozadine, kupaju se u blagoj svetlosti velikih lustera od češkog kristala, pravih umetničkih dela koja je
realizovao češki arhitekta i dizajner Borek Šipek za
Zepter Lifestyle Milano, još jedno u nizu od preko
500 prodajnih mesta Zepter u čitavom svetu.
U Italiju smo smestili i naše dizjanerske centre. Baš
tu, u Milanu, razvojno istraživački centar pri fabrici
posuđa okuplja u svom radu najprogresivnije i najeminentnije svetske dizajnere, kao što su Leo Erts
(Leo Aerts), Mateo Tun (Matheo Thun) i Pinjo Spanjelo (Pigno Spagnolo), krunišući tu saradnju proizvodima koji su istinska remek-dela industrijskog
dizajna. Upravo zbog vizionarskog duha Komapanije i ulaganja u istraživanja i dizajn, Zepter je postao
moderna referenca za naprednu generaciju proizvoda kako u Italiji, tako i u čitavom svetu.
Uprkos činjenici da su mnogi konkurenti davno napustili proizvodnju u Evropi, i otišli na druge lokacije iz
ekonomskih razloga, naša je odluka da i dalje ostanemo u prestonici svetskog dizajna i na taj način omogućimo našim klijentima da uvek mogu da očekuju ne
samo kvalitetne proizvode, nego i primerke koji imaju
umetničku vrednost potvrđenu Zepter pečatom.
Sve svoje fabrike instalirali smo u zemljama sa razvijenom industrijskom tradicijom. Pored italijanskih,
konfirmirana solidnost nemačkih ili švajcarskih proizvoda argument su sami za sebe. Tako smo stvorili, ali
i zadržali osnovne pretpostavke za osvajanje Evrope i
mesto lidera koje držimo već treću deceniju u svetu.
Inkorporirajući ideale i misiju zdravlja i lepote naše
Kompanije u funkciju proizvoda, kontinuirano demonstriramo kako moderan dizajn može da oblikuje
način na koji živimo i delujemo u modernom društvu.
Budući da je Milano centar kreativnosti, pored razvojno istraživačkog centra, odlučili smo da i naš
marketinško produkcijski centar bude smešten u
okviru našeg poslovnog centra. Lokacija, ali i tradicija ovog regiona, pružaju mogućnost da imamo direktan kontakt s najkreativnijim stvaraocima u svetu
uz naš stvaralački tim koji se sastoji od vrhunskih pisaca, grafičkih dizajnera, umetničkih direktora, fotografa, čiji se proizvod rada ogleda u revolucionarnim
kampanjama i štampanim materijalima koji kroz
126
Merkurio d’Oro (Zlatni Merkur)
celokupan Zepter sistem nalaze svoje mesto u svetu.
Potvrda da su naša stremljenja iznedrila vrhunski rezultat su i mnogobrojne nagrade koje smo dobili na
polju dizajna – jedna od njih je i godišnja evropska
nagrada za štampu – SAPPI – koju smo osvojili 2007.
godine kao prestižno priznanje za vrhunski kvalitet u
štampi. Poznatija i kao Oskar za štampu, ova nagrada
je došla baš nama u ruke u konkurenciji od šest hiljada
Miting, Rim, 1995.
Mohammad Ali, počasni gost na mitingu, Rim, 1995.
radova iz preko 35 zemalja. Zahvaljujući brilijantnom
timu u nastojanjima da kreativnost, umetnički utisak,
izbor papira, fotografija i tekstova dostojno reprezentuju Zepter standarde, katalog za kozmetku EXXXTRA je
dobio zlatnu medalju u konkurenciji kataloga.
Nagrada je obrazložena sledećim rečima: Ovaj katalog je izabran za najviše odlikovanje zbog vanserijskog artističkog utiska, odličnih tehničkih karakteristika i majstorske veštine u izradi.
Te 2007. godine osvojili smo s istim katalogom i drugo mesto na svetskom takmičenju u konkurenciji selekcije najboljih radova iz čitavog sveta.
Tokom godina rada, naši kreativni timovi su napravili više od 40 hiljada sati filmova i video materijala,
kreirali više od dva miliona šesto hiljada sekundi TV
advertajzinga – što odgovara jednom mesecu neprekidnog emitovanja materijala na televiziji.
Pored ovoga, napravljeno je preko milion reklamnih
stranica, a površina štampanih materijala, ako bismo
ih poređali jedne do drugih, veća je od tri površine
Singapura. Snimili smo više od 24 miliona fotografija,
od kojih smo pola selektovali a „samo” pola miliona
uvrstili u naše finalne materijale. To govori o rigoroznom standardu koji naši materijali moraju da ispune.
Ovakav stav i principi u stvaranju i vođenu naših
dizajn centara, rezultirali su i otvaranjem galerije
Artzept takmičenja, međunarodnog konkursa za dizajn koji ima za cilj da animira mlade talente stavljajući
njihovu kreativnost u službu modernog dizajna. Rukovođeni idejom da je dobar dizajn ne onaj koji je
1
Internacionalna konferencija – miting, Baveno, 1994.
2
1. i 2. Otvaranje shopa, Zepter Lifestyle, Milano, 2010.
127
Uspeh
Zepter godina 1990.
Srbija
Otvaranje Zepter Shopa, Milano, 2010.
Gospodin De Capua, Madlena Zepter i Bob Krieger, svečana
večera povodom otvaranja shopa
samo estetski privlačan i funkcionalan, već i onaj koji
vodi boljem životu, Artzept i njegova galerija upravo u
našem poslovnom cetru u Milanu promovišu dizjan
kao katalizator pozitivnih promena u modernom svetu i svojevrsno socijalno oruđe. Budući da je Milano
centar dizajna, bilo je prirodno da mesto okupljanja
radova i žirija, bude upravo tu, u epicentru dešavanja
kreativnog sveta.
Značaj Zepter Italije za samu zemlju je višestruk.
Svojim proaktivnim poslovanjem i internacionalnim uticajem koji poslovi Zepter Italije imaju u
preko 40 zemalja, naši poslovno-dizajnerski centri su
okarakterisani kao kapaciteti koji doprinose ne samo
kroz zapošljavanje i industrijski razvoj, već i direktno
grani po kojoj je Italija najčuvenija – dizajnu. Multikulturalnost Kompanije značajno omogućava slivanje različitih kultura u epicentre dizajna koji zatim
produkuju novu, kosmopolitsku vrednost. Takav
koncept u samom proizvodu je od izuzetnog značaja jer našim saradnicima u čitavom Zepter sistemu
daje dodatnu garanciju o vrhunskom kvalitetu proizvoda, ali i njegovoj umetničkoj vrednosti za kupca,
motivišući ih time za rad i dalji profesionalni razvoj,
a kupce dugoročno vezujući za Kompaniju.
Godine 1990. osnovali smo firmu u Beogradu, a zatim
i po celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Bilo je to vreme koje
beogradski taksisti pamte kao „srećno vreme – kad su
se svi vozili i nisu pitali koliko košta vožnja”. Prosečna
plata bila je viša nego u mnogim evropskim zemljama
i ljudi su živeli u uverenju da su na pragu novog Periklovog doba.
Niko nije hteo da veruje da smo dospeli do ivice velikog sunovrata. U takvoj atmosferi koja još nije mirisala na barut, dogodilo se čudo. Ljudi su u redovima
čekali da sklope ugovor o kupovini posuđa. Moram
da priznam da smo bili zatečeni erupcijom potražnje.
Fabrički kapaciteti nisu mogli da isprate narudžbine,
ali kupci nisu postavljali pitanje – bili su spremni da
čekaju, jer… Zepter je postao statusni simbol. Zapravo, oduvek se na tražen i skup proizvod čeka duže jer
se on proizvodi samo za poznatog kupca.
Osvedočeni u mogućnost dobre zarade, ali i građenja
vrhunske profesionalne karijere, ljudi svih profesija
i uzrasta pohrlili su u Zepter. Pretežno su aplicirali
oni s višim obrazovanjem. Obuke za prezentante održavane su svakodnevno, a u prodaju su se uključivale čitave porodice. Postali smo svesni da smo postigli
ono što smo želeli: tržište je prihvatilo naše proizvode, ljudi su nas sledili, bili su to dovoljni razlozi da
kažemo: uspeli smo! Međutim, vremena koja su dolazila nisu obećavala ništa dobro. Zemlja je počela
da se raspada, neke druge teme postale su preokupacija masa. Politika i primitivne strasti zagospodarili
su životom. Naš kredo se sudarao s tada vladajućim
vrednosnim sistemom. Počeli su diskretni pritisci,
suptilno državno reketiranje, tiha opstrukcija...
Te godine doneli smo još jednu životnu odluku: posle
deset godina provedenih u Austriji preselili smo se
Menadžment Kompanije Zepter, Beograd, 1990.
128
129
Uspeh
Beograd, 1996.
Miting, Beograd, 2005.
u Kneževinu Monako, odakle smo nastavili da upravljamo daljom sudbinom Kompanije.
Neposredno po našem odlasku u Monako u Jugoslaviji
se razbuktao rat. Teško smo podneli to veliko opšte zlo
u otadžbini, tu zajedničku tragediju. Zepter je svuda u
svetu prihvatao i pružao šansu mnogima koji su gonjeni nesrećom, sticajem okolnosti ili po vlastitom izboru,
napustili ove prostore. Nismo dozvolili „prebrojavanje”
po nacionalnoj, verskoj, kulturnoj ili nekoj drugoj osnovi. A dobro se dobrim vraća, uvek. Nama se vratilo.
Nijednog klijenta nismo zaboravili, niti izneverili. Sve
obaveze prema našim kupcima iz vremena pre rata
do kraja smo izmirili. Osećaj odgovornosti prema
preuzetim obavezama je, između ostalog, bio jedan
od razloga što nismo ugasili preduzeća u bivšim jugoslovenskim republikama. Sve Zepter firme počele su
još pre dezintegracije zemlje da rade samostalno. Sve
one, „od Vardara pa do Triglava”, i danas su ne samo
vitalne, već i veoma aktivne. To je svakako fenomen i
poučan presedan kojim mogu da se pozabave ekonomisti, politikolozi, sociolozi, psiholozi...
Srbija je, tada još u državnoj zajednici s Crnom Gorom, bez obzira na sve nesreće kroz koje je prolazila,
ostala tržište s potencijalom. Mi smo bili svesni te
činjenice i znali da nesreća ne traje večno. Tokom
dugog perioda hiperinflacije i nestašica, potpuno
smo obustavili prodaju. Finansijskim infuzijama iz
inostranstva održavali smo u životu Zepter Srbiju i
uredno plaćali stalno zaposlene, njih oko 250.
130
Početkom 1995. godine dolazi do smirivanja inflacije
i mi ponovo krećemo s prodajom. Tada je i započeta
izgradnja Palate Zepter u samom centru Beograda,
u Ulici kralja Petra 32. U to vreme najlepšu zgradu
u prestonici, otvorili smo 1997. godine hepeningom
kakav grad ni do danas ne pamti. U stigmatizovani
Beograd doveli smo svoje prijatelje: sportskog gorostasa Sergeja Bubku, vozače Formule jedan Dejmona
Hila i Pedra Diniza, svetskog kulinarskog asa Alena
Dikasa, glumicu Katarinu Oksenberg... S lica naših
sugrađana ponovo se čitao izgubljeni ponos.
A uveče, za mladost Beograda i Srbije organizovali
smo koncert Bajage i Instruktora. Mediji su objavili da
se na Trgu i okolnim ulicama okupilo oko sto hiljada
Beograđana. Nakon godina političkog mitingovanja,
Zepter poslovna zgrada, Novi Beograd
Zepter miting, Beograd, 2000.
demagogije i poziva na mržnju, iznad popularnog trga
„Kod konja” ponovo su lebdele reči nežnosti i ljubavi.
Mnogo tuge i sete, ali i ponosa, prkosa, nade...
Srbija je, zaista, zemlja čuda – rezultati prodaje koje
smo tada postizali bili su fascinantni i u mnogo čemu
rekordni. Broj saradnika je rastao, a 1998. godine premašio je dve hiljade. Čitave porodice su se uključivale
u prodaju – Zepter je bio realna šansa za dobru zaradu od vlastitog rada. Veoma sam ponosna što su hiljade porodica u Srbiji, u ta zla vremena, uspevale ne
samo da prežive već i da dobro žive od rada u Zepteru.
U Srbiji danas imamo preko pola miliona zadovoljnih
kupaca, u više od trideset gradova postoje Zepter biroi, a poslovni prostori Kompanije prostiru se na preko
200 hiljada kvadratnih metara. Kada smo već kod brojki, spomenuću još i to da je Kompanija do sada u Srbiji
investirala oko 200 miliona evra.
ekonomskom okruženju, društvenim previranjima,
ogromnoj nezaposlenosti, pa čak i oružanom sukobu 2001. godine. Sve to je podrazumevalo stalne amplitude u poslovnom uspehu u ovoj zemlji, ali i onda
i danas dokazivalo kako duh i poslovna filozofija
Kompanije Zepter prevazilaze ideološke, političke,
pa i nacionalne barijere. Osim pozicije u centru glavnog grada, Zepter je danas prisutan i u Bitolju, Kavadarcima, Štipu, Ohridu, Đevđeliji, Prilepu, Gostivaru,
Strumici, Negotinu i Kumanovu.
Makedonija
Koncert Bajage i Instruktora, otvaranje Palate Zepter, 1997.
Kompanija u Makedoniji posluje pod nazivom Zepter
Mak. S obzirom na to da smo bili prva velika inostrana
kompanija na makedonskom tržištu i ovde smo odigrali pionirsku ulogu. Bili smo jedan od prvih primera novog duha preduzetništva i privatne inicijative.
Zahvaljujući našem poslovnom modelu, makedonska
zakonodavna tela bila su prinuđena da obezbede savremena pravna rešenja u zakonima o trgovini. Zepter
Makedonija se razvijao i rastao u zaista nepovoljnom
Bosna i Hercegovina
Zepterov duh fleksibilnosti i građenja porušenih
mostova najočiglednije je došao do izražaja u Bosni i
Hercegovini. Prilagođavajući se faktičkom stanju političko-teritorijalnih odnosa, u Bosni danas imamo
dve kompanije: Zepter KD (KD je skraćenica od Kozarska Dubica) u Republici Srpskoj, i Zepter International Ltd. u Federaciji BIH, sa središtem u Sarajevu.
U Federaciji smo Kompaniju osnovali tek kad su se
smirile ratne strasti, početkom februara 1999. godine.
U proteklih jedanaest godina na teritoriji Federacije
je zaključeno više od sto hiljada ugovora o kupovini
Zepter proizvoda. Osim u Sarajevu, regionalni biroi
se nalaze još u Tuzli, Mostaru, Vitezu, Bihaću, Zenici,
Bugojnu, Širokom Brijegu, Čapljini...
Istorija Zeptera KD duža je za osam godina jer su u njoj
1991. godine podignute dve supermoderne fabričke
131
Uspeh
1. i 2. Zepter fabrike, Kozarska Dubica
hale ukupne površine oko 11 hiljada kvadratnih metara, koje su sudbinu pravih fabrika doživele tek 1998.
godine, kada je u njima pokrenuta proizvodnja. U
tim modernim objektima polira se posuđe, a taj posao obavlja oko stotinak zaposlenih.
U centru grada nalazi se Zepter restoran koji bi svojom ponudom mogao postideti i velegradske restorane: meni je sastavio još pre dvadeset godina čuveni
Stevo Karapandža. Pre pet godina izgrađen je poslovno-tržni centar, popularni Zepter plato, sa 23 lokala i
devet kancelarija, a završen je i supermoderan poslovno-hotelski kompleks u samom centru grada.
U proteklih desetak godina na teritoriji Republike
Srpske zaključeno je više od 80 hiljada kupoprodajnih ugovora što govori da svaka četvrta porodica
poseduje neki od Zepter proizvoda. Pored Kozarske Dubice, otvorene su i regionalne kancelarije
u Banjaluci, Bijeljini, Brčkom, Istočnom Sarajevu,
Prijedoru, Gradiški...
Kozarska Dubica nije slučajno izabrana za „centralu”
Kompanije u Republici Srpskoj – u ovom malom
gradu na severozapadu Bosne svoje detinjstvo i srednjoškolske dane proveo je moj suprug. Zbog toga
su intenzivnije i aktivnosti Kompanije u ovom kraju.
Hrvatska
Za mnoge je zagonetka naše dvadesetogodišnje
kontinuirano poslovanje u Hrvatskoj. Od početka
devedesetih godina Zepter u Hrvatskoj beleži stalni
rast. Nesumnjiva popularnost Zeptera u ovoj zemlji
posledica je našeg dobrog rada i malih kulturoloških
razlika – koje nismo suprotstavljali, već obogaćivali. Rezultat: od svih postkomunističkih država,
najverovatnije je u Hrvatskoj najbolje prepoznata i
usvojena kompanijska misija. Bez Zepter proizvoda i
stručnih savetnika, u tamošnjim medijima je gotovo
nezamisliva TV emisija ili novinski prilog o zdravlju
i lepoti. Kao rezultat poslovnih uspeha, ali i osmišljenih promotivnih aktivnosti, Zepter je 2008. godine
proglašen za Superbrand – i ušao je u obavezne udž-
S direktorima Zepter KD, Dragom Jajčaninom i Gojkom
Jankovićem sa suprugama, miting, Beograd, 2005.
132
Zepter poslovna zgrada, Zagreb
Zepter poslovna zgrada, Slovenj Gradec, Slovenija
benike za studente Ekonomskog fakulteta kao primer
najuspešnije kompanije u direktnoj prodaji. Prema
istraživanjima, 53 odsto domaćinstava poseduje naše
proizvode, 85 odsto građana zadovoljno je Zepter
proizvodima, a 72,9 odsto pojam direktne prodaje
povezuje isključivo sa Zepterom. Nije čudno, jer je u
Hrvatskoj održano više od dva miliona prezentacija, a
sklopljeno milion i šesto hiljada ugovora. Oko 32 hiljade građana Hrvatske može se pohvaliti da su prošli
kroz Zepter školu direktne prodaje.
Pre jedanaest godina u Zagrebu su izgrađeni Zepter
poslovna zgrada, površine 2.011 kvadratnih metara, u
Radničkoj 30, i skladište u Slavonskoj aveniji 3 (3.963
kvadratnih metara). Danas Zepter ima četiri regionalna centra (Zagreb, Split, Rijeka, Osijek) i 22 biroa po
čitavoj Hrvatskoj. Krajem ove godine otvorićemo i
polivalentni maloprodajni objekat u najvećem Shopping
centru u Hrvatskoj (West Gate Shopping Center).
Slovenija
Zepter Slovenica, kako je zvaničan naziv Kompanije,
odličan je primer postojanosti, duge dve decenije. Od
prvog dana u alpskoj republici radimo iz sopstvene
poslovne zgrade u Slovenj Gradecu. Uprkos turbulentnim vremenima Zepter u Sloveniji nikad nije poslovao s gubitkom. Iz godine u godinu promet raste,
a uspešno se nastavlja i osamnaest godina duga saradnja s firmom Nestle.
Još pre devetnaest godina kupili smo poslovni prostor u centru Ljubljane, u Gregorčičevoj ulici, u blizini sedišta vlade, rezidencijalnom i poslovnom kompleksu poznatom kao Ferantov vrt. Narednih godina
postali smo vlasnici novih prostora: još jednog u Ljubljani, Mariboru, Celju, Slovenj Gradecu... Dovoljno
za jednu malu zemlju vrednih i ambicioznih ljudi.
133
Uspeh
Zepter godina 1991.
Vreme našeg poslovnog zamaha koincidiralo je i
s tektonskim promenama na svetskoj, a naročito evropskoj političkoj i društvenoj sceni. Evropski
komunizam je nestajao. Sovjetski Savez se raspao,
pao je Berlinski zid... Novi vetrovi nagoveštavali su
svežinu. U takvom kontekstu bilo je potrebno prepoznati, korektno protumačiti i ispravno primeniti
pravu poruku za tržišta koja su se otvarala. Mi smo u
tome uspeli. Oslobođeni stega komunističke ideologije, ljudi su poželeli više lične slobode. A sloboda je,
pre svega, podrazumevala vraćanje izgubljenog dostojanstva pojedincu i porodici. Kompanija Zepter
krenula je u susret njihovim željama. U našim proizvodima oni su prepoznali lepotu i sjaj života o kome
su sanjali, zaboravljenu estetiku, prijateljske poruke,
dobronamerne savete. Posedovati Zeper proizvode značilo je doživeti posebnu socijalnu promociju,
prestiž – biti uvažen, zadovoljan, sigurniji nego juče,
odškrinuti vrata nekog boljeg, kvalitetnijeg života...
Od našeg odlaska u Monako, Zepter se širio neverovatnom brzinom – Češka, Poljska, Mađarska, Slovačka, Francuska, Grčka, Bugarska, Rusija, Rumunija,
SAD, Ukrajina, Egipat, Belorusija, Jordan, Kazahstan,
Letonija... Nisam nabrojala ni polovinu, jer danas ih je
više od četrdeset.
1. i 2. Zepter miting, Monako, 2009.
1
Monako
Od preseljenja u Monako sedište firme se nalazilo u
lepoj iznajmljenoj trospratnici, u ulici 3 Ruelle SaintJean. Ušuškana među novosazidanim visokim zgradama, karakterističnim za današnji Monako, svojom
položajem, iako u samom centru, pružala je idealne
uslove za rad. Ubrzo uvereni da će nam Monako biti
134
2
1
2
1. Zepter zgrada, Monako
2. Zepter ambasadori, svečanost otvaranja Zepter poslovne
zgrade, Monako, 1998.
privatno i poslovno središte za godine koje su pred
nama počeli smo s postepenim traganjem za poslovnom zgradom koja će biti u našem vlasništvu. Punih
pet godina trebalo je sačekati do momenta kada smo
u Petoj aveniji Sen Loren Monako (5 Avenue Saint
Lorent Monaco), u starom delu grada pronašli i kupili zgradu. Već tada za Monako je bila prava retkost
pronaći gradnju belle epoque a da nije isparcelisana i
sa mnogo vlasnika. Preko dvadeset firmi radilo je celokupnu restauraciju zgrade u koju smo se uselili u oktobru 1997. godine. Spektakularno svečano otvaranje
poslovne zgrade, ali i dva luksuzna shopa, upriličili
smo godinu dana kasnije, u februaru 1998.
Od samog početka Monako je mesto naših sastanaka
s direktorima i vodećim menadžerima naše firme kao
i s poslovnim partnerima iz čitavog sveta. Ovaj grad je
i stecište naših susreta s prijateljima, poznanicima, ali i
slučajnim prolaznicima, često saradnicima ili kupcima
Zepter proizvoda iz sveta, koji kada ugledaju zgradu
žele da se fotografišu ne samo ispred nje već i sa nama.
Poštovanje Kompanije prema svojim najboljim pojedincima se pored unapređenja njihovih profesionalnih
veština ispoljava i kroz proslave kakve dolikuju najboljima – na ekskluzivnim mestima, s maštovito osmišljenim programom i vrednim nagradama. Tako smo
petnaestogodišnjicu firme obeležili početkom 2001.
godine sa čak 1.800 odabranih saradnika i gostiju uz
prisustvo princa Alberta II i poznatih svetskih glumaca i pevača. Organizatori međunarodnog takmičenja u
1
2
1. i 2. Zepter miting, Monako, 2009.
135
Uspeh
1
Zepter poslovna zgrada, Češke Buđejovice, Republika Češka
Philip Zepter i Vaclav Klaus, predsednik Republike Češke
vatrometu, koje se svake godine održava u Monaku,
uložili su sve svoje znanje i umeće da se o tom spektakularanom plesu svetlosti, koji su nam priredili za tu
priliku, govori još mnogo godina nakon što je krunisao
našu proslavu i obasjao nebo nad Monakom.
U Monako smo 2009. godine ponovo doveli preko hiljadu i petsto učesnika – top menadžera, pažljivo odabranih između 120 hiljada saradnika iz više od 40 zemalja sa pet kontinenata, na međunarodni Zepter miting koji je održan pod simboličnim nazivom Zepter:
The golden Age. Tako su, tokom dva konferencijska
dana i tri gala večeri učesnici mitinga u Monaku
uživali u atmosferi najprestižnijih hotela kao što su:
Fermont (Fairmont), Monte Karlo Bej (Monte Carlo
Bay) i klubova: Sporting i Džimis (Jimmy’s), gde su
ih zabavljali Boni M (Boney M), Džipsi Kings (Gipsy
Kings), Goran Bregović, grupa Riki e Poveri (Ricchi e
Poveri) i više od 30 poznatih umetnika iz Evrope i sveta. Kruna događaja svakako je bilo gala veče pod nazivom Walk like the Zeptician – kostimirana zabava
u atmosferi zlatnog, drevnog i prosperitetnog Egipta.
Republika Češka
Godine 1991. punim kapacitetom počela je s radom
Zepter Češka. Radilo se o neviđenoj eksploziji prodaje
i razvoja prodajne mreže – Ostrava, Prag, Brno, Češke
Buđejovice, Hradec Kralove, Usti nad Labom, Plzenj…
do današnje 53 lokacije širom Češke.
136
Zepter poslovna zgrada, Prag
2
1. i 2. Philip Zepter s Viborom Mulićem, Sylvesterom Stalloneom, Bobom Živojinovićem i Aranchom Sanchez Vicario, miting,
Budimpešta, 1993.
U modernoj istoriji Republike Češke, koja se računa
od Plišane revolucije 1989. godine i pada „gvozdene zavese”, osnivanje Kompanije Zepter International predstavlja bitan događaj u poslovnom svetu ove zemlje. To
nije bio samo početak rada firme koja nudi dobre proizvode što olakšavaju život, već i započinjanje novog
poslovnog razmišljanja. U Ostravi smo već 1990. godine kupili izuzetno veliku poslovnu zgradu. Direktna
prodaja i vrlo profesionalno ponašanje prodavaca, lepo
su bili prihvaćeni u ovom gradu rudarstva, metalurgije
i ostalih grana teške industrije, u kome su vredni stanovnici bili dobro plaćeni za svoje poslove. Naše kućne
prezentacije videli su i kao prijateljski gest, a ne samo
kao trgovinu. Ukratko: učtivo ponašanje, dobro pripremljeni prodavci i proizvodi vrhunskog kvaliteta imali
su pozitivan uticaj na građane. U našim proizvodima
mogli su da vide lep, moderan dizajn, uštedu energije,
ukusne, zdrave i hranljive obroke, što im je bilo veoma
važno, zbog posla koji su obavljali i životne sredine u
kojoj su živeli.
Kompanija se razvijala i nastavila da raste veoma brzo
i za deset godina prodato je proizvoda u vrednosti od
15 milijardi čeških kruna.
Za dve decenije, Zepter je u velikoj meri izmenio
živote ljudi – svojih zaposlenih, prodavaca, menadžera i njihovih porodica. Dao im je ono o čemu su
mogli samo da sanjaju pre 1989. godine – prostor za
samorealizaciju, društveni prestiž, profesionalni napredak, dobru zaradu, timski rad, poštovanje prema
drugim ljudima i humanost koje je pisac Karel Čapek
opisao kao: Čovek čoveku čovek.
S godinama je rastao ugled Kompanije, pa se predsednik Republike gospodin Vaclav Klaus 2005. godine
susreo s mojim mužem koji mu je ispričao istoriju
„fenomena Zepter”.
Od prvog dana, punih deset godina centrala Kompanije
bila je u Češkim Buđejovicama, u prekrasnoj Zatkovoj
vili koja je jedan od dragulja češke arhitekture iz predratnog perioda, u našoj svojini. Tek 2001. godine kupovinom istorijske Križikove palate preselili smo središte
firme u Prag. Svečanom otvaranju poslovnog centra,
koji smatram jednim od najlepših u našem poslovnom
sistemu, prisustvovali su najviši politički, društveni i
kulturni zvaničnici Češke. Sama zgrada kao spomenik
kulture sa dva luksuzna izložbena salona u prizemlju
privlači pažnju lokalnog stanovništva i turista, i na taj
način savršeno reprezentuje našu Kompaniju.
Mađarska
Sredinom 1991. godine osnovana je firma u Mađarskoj.
U njoj je već radilo nekoliko kompanija koje su svoju
prodaju zasnivale na takozvanom MLM (multilevel)
sistemu. U takvim okolnostima su se pokazale sve
prednosti našeg originalnog modela prodaje, koji se
suštinski razlikuje po mnogim parametrima.
Krenuli smo iz „centrale” (ulica Kikerič, u prekrasnoj
Pešti) u razvijanje predstavništava: Segedin, Miškolc,
137
Uspeh
Zepter poslovni centar, Varšava
Zepter poslovna zgrada, Budimpešta
Sombateli, Đer, Senteš, Sekešfehervar, Njiređhazi…
Računali smo sa činjenicom da je mirnoću, osnovnu
odliku panonskog mentaliteta, teško zatalasati. Radili
smo strpljivo, ali temeljno. Prvi veliki rezultati došli su
već posle dve godine rada, a Zepter Mađarska danas
je jedna od najstabilnijih kompanija u Zepter sistemu.
Ono što je za Beograd Knez Mihailova, to je za
Budimpeštu Vaci ulica. U njoj je danas poslovna
zgrada naše Kompanije, površine oko sedam hiljada kvadratnih metara. Nedovoljno da primi sve
zainteresovane za rad u Kompaniji. Samo u prošloj
godini prijavilo se 8.279 zainteresovanih.
Posle promena u političkom sistemu Mađarske,
Zepter je bio prva kompanija koja je organizovala
evente velikih razmera, čime je na sebe skrenuo pažnju, stekao ogroman ugled i osvojio naklonost ponekad flegmatičnih Mađara. Pamtim neke izuzetne
goste na našim godišnjim druženjima u Budimpešti:
fudbalsku legendu Ferenca Puškaša (Ferenc Puskas),
Sergeja Bubku, Silvestera Stalonea (Sylvester Stallone),
Edija Džordana (Eddie Jordan), ministra sporta Mađarske, nacionalne sportske zvezde, umetnike, političare…
S radošću se sećam 22. marta 2004. godine kada je
Madlenianum gostovao na Prolećnom festivalu u
Budimpešti sa Zlatnom pticom Nižinskog. Mikloš
138
Sinetar (Miklos Szinetar), direktor Mađarske opere,
režirao je kasnije u Madlenianumu, u Beogradu.
Organizovali smo i koncerte u Muzičkoj akademiji
u Budimpešti, a posebno pamtim jednu simpatičnu
umetničku pikanteriju „na Zepter način”: poznati
mađarski operski pevači Jozef Gregor (Joseph Gregor)
i Deneš Guljaš (Denes Guljas) snimljeni su kako pripremaju svoja omiljena jela u Zepter posuđu i, naravno, pevaju. Taj snimak je mesecima, svakodnevno, puštan u avionima koji su leteli na relaciji Budimpešta – Njujork.
Ponosna sam i na naše humanitarne aktivnosti – donacije za Dečji dom u Miškolcu, Školu za slepe… i
sponzorisanje raznih kulturnih manifestacija: Dan
mađarske kulture, Svetski dan plesa, koncerti mladih
talenata, sport…
Poljska
Za razliku od Mađarske, Poljska je od samog osnivanja, krajem 1991. godine, obećavala brz uspeh. Ta
mnogoljudna zemlja (oko 40 miliona stanovnika) u
periodu između 1992. i 1996. godine beležila je izuzetno brz privredni rast. Bilo je potrebno veliko umeće
da bi se bezbedno zaplivalo na tom visokom talasu.
Potrudili smo se da formiramo kvalitetan tim, pa je
već početkom 1992. godine svakoj obuci koju smo
organizovali prisustvovalo bar po 300 zainteresovanih za rad u Kompaniji. Uključivanje u direktnu
prodaju Poljaci su doživljavali kao savremeni oblik
poslovne inicijative, koji je došao sa Zapada.
Za početak, iznajmili smo jednu od najlepših kuća u
centru prestonice i u nju smestili centralu Kompanije.
Ali, budući da smo ubrzo imali nekoliko hiljada zaposlenih s prometom od 100 miliona dolara, na desetine predstavništava i više od pola miliona zadovoljnih kupaca, sedište selimo u prostranu zgradu jedne
ambasade. I ona se uskoro pokazala tesnom, pa smo,
pre osam godina, izgradili sedmospratni „plavi brod”
– jednu od najmodernijih zgrada u Varšavi, površine
24 hiljade kvadratnih metara. Posebno me raduje što
je novi poslovni centar projektovao naš tim arhitekata
i građevinaca: Simić, Bešević, Božović.
Zepter Poljska je primer munjevitog napredovanja.
Tome u prilog govore i podaci s kraja prošle godine:
1,4 miliona kupaca, 6,9 miliona prodatih proizvoda.
Poljska je „premrežena” sa 86 Zepter predstavništava
i kancelarija, ali to nije kraj…
Za takav uspeh Zepter Poljske izuzetne zasluge ima
naš marketinški tim, koji je sjajno razvio i osmislio
Svečanost otvaranja zgrade Zepter, Varšava, 2002.
139
Uspeh
Zepter godina 1992.
Philip Zepter i Aleksander Kwaśniewski, predsednik Poljske
Audijencija kod pape Jovana Pavla Drugog
bezbroj propagandnih akcija. U akcije za pamćenje
svakako spada dvostruka audijencija naših predstavnika kod njihovog omiljenog pape Jovana Pavla Drugog. Ako se tome doda i da je druga ličnost poljske
crkve, kardinal Jozef Glemp, prisustvovao otvaranju
Zepter poslovnog centra, onda je jasno da smo zauvek pridobili poverenje Poljaka, koje smo uspeli da
opravdamo i na mnogo drugih načina, a pre svega
kvalitetom proizvoda. Sopstvena fabrika elektronike
u Poljskoj sigurno je doprinela da je naš medicinski
uređaj Bioptron još pre tri godine nagrađen Zlatnim
Otisom, prvom nagradom poljskih potrošača. U godinama koje su sledile Zepter Poljska je dobio i zvaničnu titulu Pouzdana kompanija, a to je veliko i
drago priznanje, među mnogima koje smo dobili za
našu misiju zdravlja i lepote.
Kompanija Zepter danas uživa visok društveni ugled u
Poljskoj zbog svojih aktivnosti u svim sferama društvenog života – od privrednih, humanitarnih, kulturnih
i sportskih, do nesumnjivog doprinosa unapređenju
zdravlja i kvaliteta života. Stoga je 2001. godine tadašnji predsednik Poljske, Aleksandar Kvašnjevski, dugo
i srdačno razgovarao s mojim suprugom i ponudio mu
svaku vrstu pomoći ukoliko bi Kompanija naišla na bilo
kakve birokratske probleme. Naravno da je to bio sasvim prirodan čin odgovornog političara koji ume da
vrednuje značaj i doprinos jedne zdrave i vitalne kompanije u svojoj zemlji.
Mnogi državnici i predsednici zemalja koriste naše
proizvode ili nose na rukama satove iz kolekcije
Philip Zepter.
140
1
2
3
1. Philip Zepter i Miller Leszeki, predsednik vlade, otvaranje
Zepter fabrike u Poljskoj
2. Anja Mulić i Henry Kissinger, Zepter Shop, Poljska
3. Kardinal Jozef Glemp, John Malkovich i Vibor Mulić, 2002.
Francuska
Godina 1992. donela nam je mnogo radosti, posebno meni, jer osvajamo Grad svetlosti! Kad smo
otvorili firmu na najpoznatijoj pariskoj aveniji, Jelisejska polja broj 144, izgledalo mi je da je Trijumfalna
kapija, na koju su neposredno gledali prozori našeg
biroa od 500 kvadratnih metara, podignuta u slavu
našeg uspeha! Čak i oni koji nikada nisu videli Pariz
znaju šta znači naći se u društvu najprestižnijih svetskih brendova. Sećam se utiska koji je činjenica da
je sedište Kompanije upravo na Jelisejskim poljima
ostavljala na naše saradnike iz Francuske – mešavina
neverice i respekta!
A krenulo nam je iznenađujuće dobro. Za kratko vreme imali smo nekoliko hiljada saradnika u prodaji
– bila je to kvalifikovana, kompetentna, visokoobrazovana kosmopolitska armija: Francuzi, Nemci (u
pograničnim oblastima), Španci, Balkanci… Direktna
prodaja je u Francuskoj živela odranije, njome su se
bavile neke od velikih svetskih firmi. Međutim, mi
smo i u toj oblasti napravili preokret – paralelno s direktnom prodajom otvorili smo i nekoliko klasičnih
shopova. Ubrzo su počeli da nas kopiraju, pa neke od
tih kompanija i danas imaju više paralelnih načina distribucije. A neke su doživele sudbinu da ih... kupimo!
U Parizu, 1999. godine, Zepter International postao
je vlasnik britanske kompanije Cabouchon, lidera u
sektoru luksuznog nakita. Cabouchon je imao veliki
broj radnika u Zapadnoj Evropi. Ti prodavci ili, da budem preciznija, prodavačice (pošto su veliki procenat
činile žene) bili su oduševljeni činjenicom da će raditi
za Zepter, i da će se asortiman proizvoda koje prodaju proširiti. Zaista, nastavile su da prodaju luksuzan
Zepter Shop, Pariz
nakit, a dobile su i nove proizvode: čitav asortiman
Zepter prvoklasne kozmetike, proizvedene u Švajcarskoj od najfinijih komponenti, kao i medicinske i elektro-prozvode za kozmetičku upotrebu. Prodavačice
ovih proizvoda su žene različitih profila i društvenih
slojeva; među njima ima čak i majki i žena poznatih
francuskih glumaca, sportista, političara… One vole
da rade sa Zepterom zbog interesantnih i poučnih tematskih prezentacija koje se organizuju da bi se promovisali Zepter proizvodi, a koje često drže zanimljive i poznate ličnosti iz struke i javnog života.
Ubrzo posle pariskog otvorili smo predstavništva u:
141
Uspeh
Supružnici Dušan i Nada Ilić i Philippe Séguin, ministar finansija
u vladi Francuske, otvaranje Zepter Shopa, Pariz, 1998.
Strazburu, Miluzu, Lilu, Nantu, Lionu, Bordou, Nici…
Ako se za neku zemlju može reći da ima sve vrste roba
– onda je to Francuska. I zato je konkurencija jaka, a
pravila igre surova! Ali ako imate vrhunske proizvode
– uspeh ne može da izostane.
Francuzi, u svetu poznati po svom kulinarskom
umeću, bili su iznenađeni našim posuđem i njegovim,
do tada neviđenim, performansama. To oduševljenje
svedočilo je o velikom interesovanju za zdravu ishranu, ali i o gastronomskom hedonizmu koji je budila
hrana pripremljena u blistavom čeličnom posuđu.
Verovatno najbolji svetski kuvar Alen Dikas (Alain
Ducasse) – 19 zvezdica u Mišlenovom gastronomskom vodiču, više restorana po čitavoj Francuskoj
– opčinjen osobinama našeg posuđa postao je ekskluzivni ambasador Kompanije. Ako vam se ukaže
prilika da ručate u nekom od njegovih ekskluzivnih i
skupih restorana, budite uvereni da je najveći deo Dikasovih gastronomskih čarolija pripremljen u posuđu
s potpisom Zepter.
Mislim da smo srca Francuza definitivno osvojili našim VacSy – sistemom za vakuumiranje hrane i namirnica u domaćinstvu. Poznati proizvođači i ljubitelji
sireva (postoji oko 450 poznatih vrsta sireva) bili su
oduševljeni činjenicom da svoje „frižiderske ljubimce”
(od kojih neki, ruku na srce, i ne mirišu baš najprijatnije) uz pomoć VacSy sistema mogu da očuvaju i do dva
meseca od dana otvaranja!
Tako se Zepter potpuno pronašao u Francuskoj, a
Francuska u Zepteru prepoznala ono, što joj je ipak
nedostajalo. Ljubav je obostrana i traje i danas.
U veliki izložbeno-prodajni salon Zepter na Bulevaru Sen Žermen svakodnevno svraćaju privrženici
naše ideje o zdravlju i lepoti. Sen Žermen je jedan od
najelitnijih pariskih kvartova. Tu su: Narodna skupština, premijerova rezidencija, ambasade, ministarstva, apartmani poznatih Parižana, tako da su naši
kupci i Katrin Denev (Catherine Deneuve), Žerar
Depardije (Gerard Depardieu), Filip Noare (Philippe
Noiret), Karol Buke (Carole Bouquet), slavna imena francuskog filma – kao i gospođa Bernadet Širak
(Bernadette Chirac), supruga sada već bivšeg francuskog predsednika.
Zbog savršene lokacije pariskog Zepter Shopa klijenti iz čitavog sveta dolaze da s nama podele pozitivna
iskustva sa Zepter proizvodima. Ovog leta sam bila
prisutna kada nam je prelepa dvadesetpetogodišnja
Meksikanka objasnila na koji način je za lepotu njenog lica zaslužna Bioptron lampa. Devojka je doživela
Osvećenje zgrade Kompanije Zepter International, Atina, 1992.
Poslovna zgrada Zepter International, Atina
nesreću u kojoj je zadobila opekotine drugog stepena ali, zahvaljujući Bioptronu, ona sada nema nijedan ožiljak na licu, a njena koža je ponovo elastična
kao i pre nesreće.
Zadovoljni klijenti često dolaze i pravo s obeda u nekom od okolnih restorana – u isto vreme oduševljeni
i zbunjeni jedinstvenim ukusom jela pripremljenog
u Zepter posuđu.
Moj muž i ja smo odlučili da naš treći dom, pored
Beograda i Monte Karla, bude u Parizu. Kupili smo,
od porodice Karađorđević, vilu u 16. arondismanu i u
njoj provodimo naše pariske dane. To mesto odavno
prepoznaju kao mesto dobrog druženja i zanimljivih
kulturnih performansa, koje priređujemo pri svakom
dolasku u Pariz. Svakog decembra, u legendarnom
Fuketsu dodeljujem nagradu koju sam ustanovila
pre osam godina za najbolji evropski roman i pri tom
uvek pomislim da smo upravo tu, na Jelisejskim poljima, pre osamnaest godina počeli naš uspešan pohod
na Francusku.
Grčka
1
2
1. i 2. Enterijer shopa
142
Drevna Atina otvorila nam je vrata 1. oktobra 1992.
godine. Tako smo stupili u Grčku, kolevku svetske
civilizacije. Specifična zemlja, posebni uslovi za rad.
Valjalo je prilagoditi se… Mi smo u tome uspeli.
O Grčkoj razmišljam u slikama; međunarodni Zepter
miting 1997. godine, nezaboravan noćni koncert na
otvorenom, zidine Akropolja kao autentične kulise
antičkog teatra, večera na brodu Olimpija u toploj
luci Pireja i druženje sa Dejmonom Hilom, tadašnjim šampionom Formule jedan i promoterom
naše Kompanije… Za mene je 1997. godina ostala
upamćena i kao godina u kojoj smo izgradili modernu petospratnicu u Kolonakiju (Ulica Haritos, broj 6)
prestižnom rezidencijalnom delu prestonice. To je
zgrada na čijoj fasadi od belog mermera, stakla i aluminijuma može da se pročita rukopis beogradske
ekipe arhitekata – Tešić, Božović, Bešević, koju smo
angažovali i na ovom projektu.
Slovačka
Za razvoj Zeptera u Slovačkoj bila bi najprimerenija sportska terminologija: lagani, maratonski tempo
kojim se sigurno stiže na cilj. Već punih sedamnaest
godina Zepter u Slovačkoj ide samo uzlaznom linijom. Sećam se jednog priznanja našem timu iz Slovačke još iz 1997. godine – proglašeni su najuspešnijima po prodaji u odnosu na broj stanovnika. Tad
sam pomislila: Šta bi ti mladi ljudi tek postigli da im
je zemlja velika, recimo, kao Brazil?
Za naše uspehe, ali i zasluge u Slovačkoj, brzo se saznalo. Već 1997. godine predsednik Republike Mihal
Kovač iskazao je interesovanje za rad Kompanije u
143
Uspeh
Zepter godina 1993.
Zepter poslovni prostor, Slovačka
S Michalom Kováčem, predsednikom Slovačke, dodela
priznanja Zlatni Piatok
Slovačkoj i primio u audijenciju našeg predstavnika.
Pet godina posle toga, takođe uz prisustvo predsednika
Slovačke, mom suprugu su uručena dva visoka priznanja – Zlatni Piatok i Istaknuti privrednik. Još jedan
dokaz da pošten i strpljiv rad mora uroditi plodom.
Sudbina Češke i Slovačke, tačnije njihov mirni razlaz,
uvek mi je izazivala asocijaciju na našu tragediju. Te
dve zemlje su primer civilizovanog rešavanja i najkrupnijih političkih problema. Dojučerašnji „zemljaci”
su dokazali da je moguća saradnja i nakon razlaza.
Zepter je, na svoj način, simbolično doprineo tom
povezivanju; obe zemlje snabdevaju se danas robom
iz zajedničkog logističkog centra u Češkoj. I nijednoj
od njih to ne smeta.
Ugled Kompanije rastao je i zbog brojnih humanitarnih
akcija i donacija: za izgradnju Dečje hematološke klinike
u Plovdivu, Domu za nezbrinutu decu u Lukovitu, za
gradsku bolnicu u Sofiji… Bugarska je oduvek imala
dobre sportiste, pa je Zepter sponzorisao gimnastičare, maratonce, plivače, automobiliste, jahače, plesače… Ali, u moju žensku svest urezalo se i nešto što
smatram veoma važnim – tokom osamnaest godina
uspeha u Bugarskoj, na čelu Kompanije bile su tri
dame! Tri veoma uspešne poslovne žene.
Bugarska
Početak u Bugarskoj 1991. godine bio je gotovo stvar
rutine. Malo, ali kompetentno jezgro od iskusnih menadžera instaliralo je Kompaniju, odabralo atraktivnu
lokaciju za centralni biro i napravilo plan razvoja na
terenu. Od 24 saradnika, koliko ih je bilo na početku,
brzo je formirana mreža od nekoliko hiljada prodavaca
i taj broj sve do danas nije imao manje od četiri cifre.
Teško je nabrojati sve gradove koje je Zepter osvojio
za kratko vreme. Posle Sofije došli su: Plovdiv, Varna,
Burgas, Pleven, Vidin, Ćustendil, Haskov, Sliven...
Poslovni uspesi su se nizali, a s njima je rastao i ugled
Kompanije. Zepter je donosio ideju o boljem životu,
filozofiju zdravijeg i predlog srećnijeg života. Podatak
da je nekoliko sofijskih restorana prešlo na pripremu
hrane u našem posuđu bio je znak da su se naše poruke i ideje iz propagandnog materijala preselile u realan
život i da je uspeh izvestan i u ovoj zemlji.
144
Izrael
Krajem 1992. godine otvaramo vrata Izraela. Sedište
Kompanije smeštamo u poznato mesto Hercija
Pituah (Herziliya Pituach) – Medinat Hayehudim
Street 60. Primenili smo klasičan pristup direktnoj
prodaji, s osloncem na brojne emigrante iz bivšeg
SSSR-a. U zemlji, u kojoj iz svakog kamena zrači
svetlo istorije i danas beležimo izvanredne rezultate
u prodaji Bioptrona, našeg medicinskog programa
svetlosne terapije.
Zepter poslovni prostor, Varna, Bugarska
Amerika
Godine 1993. probili smo granice našeg kontinenta i krenuli Kolumbovim stopama – u otkrivanje
Amerike. Hteli smo da prvom svetskom trgovcu i
mi nešto prodamo.
Već punih sedamnaest godina opstajemo na ksenofobičnom američkom tržištu, što je, samo po sebi,
veliki uspeh. Svake godine istražujemo nove mogućnosti, izbegavajući klišea i proverene formule.
Krenuli smo iz Njujorka, s Treće avenije broj 767, na
Menhetnu. Direktna prodaja je američki patent i bilo
je potrebno naći način kako da ih pobedimo na njihovom terenu. Udobno smešteni, već petnaestak godina,
u sopstvenoj dvospratnici (River Road, Nort Bergen,
Nju Džerzi) pokušavamo iznova da nađemo pravi put
za potpuno ovladavanje američkim tržištem.
U početku smo pribegli principu direktne prodaje po
etničkim imigrantskim grupama. Poslali smo najiskusnije menadžere iz Poljske i Moskve da obuče američke
Poljake i Ruse. To se pokazalo kao dobar potez jer se
saradnička mreža brzo širila – Njujork, Nju Džerzi,
Konektikat, Čikago, Vašington, Filadelfija, Los Anđeles,
Baton Ruž… U konkurenciji s Poljacima i Špancima
pobednici su Rusi, čija prodajna mreža danas ostvaruje
najveći promet.
Tokom prvih pet godina Zepter USA je izlagao na
sajmu NHMA-a (Nacionalna asocijacija proizvođača kućne opreme), gde je toliko odskakao kvalitetom,
cenom i funkcionalnošću proizvoda da sam se potpuno osvedočila da Amerika, zaista, još nije sazrela
za naš proizvod i da će biti potrebno još mnogo truda da ga prihvati.
Punih pet godina, blistao je svojom belinom Zepter
1
2
3
1. Zepter poslovna zgrada, USA
2. Taja Dragišić s kolegama i prijateljima, otvaranje shopa,
Čikago, 1999.
3. Enterijer shopa
145
Uspeh
Poslovna zgrada Kompanije Zepter International, Moskva
Zepter poslovna zgrada, Bukurešt
butik, najlepši i najluksuznije opremljen u čitavom
Čikagu, koji se u to vreme nije mogao pohvaliti preteranom lepotom svojih radnji. Nažalost, 2000. godine
smo ga zatvorili, jer su prodaju naših proizvoda preuzeli veliki trgovački lanci.
U traganju za što efikasnijim kanalima distribucije,
adekvatnim zahtevnom američkom tržištu, najveći
finansijski uspeh postigli smo u saradnji s poznatim
trgovačkim lancem TJMaxx koji je distribuirao našu
liniju za negu kože Swissological. To nam je bio dragocen putokaz koji smo sve češće primenjivali kako
bismo se s vrhunskim kvalitetom proizvoda približili
američkom kupcu.
Svečano otvaranja zgrade, 2006.
Rusija
U julu 1993. godine krenuli smo u pohod na najveću
zemlju na planeti. Za razliku od ranijih osvajača, koji
su, uglavnom, neslavno završili, mi smo se u Rusiji
ovenčali slavom. Punih sedamnaest godina Zepter
Rusija ide uzlaznom linijom.
Početak nije bio nimalo lak – počev od suočavanja
s problemima neuređene pravne regulative, do loše
predstave o direktnoj prodaji, formirane na osnovu
prethodnih zloupotreba i prevara. Rusija je prolazila kroz težak tranzicioni period, bilo je to često
vreme haosa koji je donosio veliku borbu s brojnim
Zepter Shop, Moskva
146
nepoznanicama i problemima. Naoružani iskustvom
i dodatnim strpljenjem, mi smo narednih pet godina
uspevali da svake godine udvostručujemo broj saradnika i širimo Kompaniju pored Moskve i na Sankt
Peterburg, Jekaterinburg, Rostov na Donu, Kazanj, Voronjež, Samaru, Novosibirsk, Novgorod, Habarovsk…
Godine 1996. glavno predstavništvo Kompanije premestili smo u Nižnju Maslovku, u sam centar Moskve.
To se pokazalo kao dobar potez jer je interesovanje za
obuke naglo poraslo. Kako je broj prijavljenih uvek bio
oko pet stotina i novi poslovni prostor uskoro je postao tesan. Velika ruska ekonomska kriza 1998. godine
prekinula je planove mnogih stranih kompanija u toj
zemlji, ali ne i naše. Mi smo u Rusiji nastavili s rastom.
Odlučili smo da izgradimo novu poslovnu zgradu.
Početkom jula 2006. svečano smo otvorili poslovni
centar površine 12 hiljada kvadratnih metara.
U velikoj Rusiji je sve veliko. Tako je i sa Zepterom
– brojke koje bi u nekoj manjoj zemlji bile fascinantne, ovde su normalne. Zepter Rusija posluje na dva
kontinenta: evropskom i azijskom! Ima više od 200
predstavništava u ruskim gradovima. Svakog meseca
niče nova kancelarija, od Kalinjingrada do Kamčatke, a plan je da se u svakom gradu iznad 50 hiljada
stanovnika otvori predstavništvo Kompanije. Više
od 200 hiljada Rusa oprobalo se u službi Zepterovog
saradnika a danas ih radi oko 25 hiljada. Dosadašnja
ukupna zarada zaposlenih iznosi fascinantnih milijardu i po rubalja!
Kao uvek i svuda, veoma smo vodili računa o humanosti. Tokom ekonomske krize poklonili smo sirotištima i bolnicama robu u vrednosti 500 hiljada
američkih dolara. Ostale humanitarne i sponzorske
aktivnosti ne mogu ni da se nabroje.
Stizala su i priznanja, a i njih je tako mnogo da je
teško i prisetiti se svih. Spomenuću dva, jedno koje
je skorijeg datuma – Nagrada za izvanredan doprinos unapređenju medicine i brige o zdravlju, koju je
primio moj suprug 1. marta 2008. godine u Moskvi,
i drugo, meni veoma drago – zlatnim slovima ugravirano ime Kompanije u Crkvi Hrista Spasitelja koja
ima poseban značaj za ruski narod.
Rumunija
U proleće 1993. godine porodica Zepter uvećala se
za još jednog člana. Zepter je bio pionir direktne
prodaje u Rumuniji. Taj podatak smatram veoma
važnim jer danas u ovoj zemlji posluje 76 kompanija koje se bave direktnom prodajom. Put njihovim
uspesima utro je Zepter.
Zepter je u Rumuniji rasplamsao zapretani žar života.
Pre svega, pružio je šansu za izvanrednu zaradu svima
koji su želeli da rade. Sa Zepterom su došli proizvodi
147
Uspeh
Zepter godina 1994.
Zepter Shop, Bukurešt
Zepter miting, Rumunija, 2000.
o kojima su Rumuni sanjali – blistavi, lepo dizajnirani,
kvalitetni, praktični, prestižni. Rumuni su prepoznali
prijateljske i plemenite poruke o zdravlju, lepoti, boljem i lepšem životu. Zepter je, ne služeći se demagogijom, otvarao perspektive u realnom životu.
Od oktobra te godine – nicala su predstavništva po
čitavoj zemlji – Bukurešt, Temišvar, Kluj, Konstanca,
Arad… Već naredne, 1994. godine, kupili smo poslovni prostor u srcu Bukurešta, površine 3.700 kvadratnih
metara. Danas je to nadaleko poznati Zepter biznis
centar, prepoznatljiv po originalnim arhitektonskim
rešenjima i enterijerskoj harmoniji kompanijskih boja
– plavo, sivo, srebrno, koju je ponovo izvela ista ekipa
arhitekata iz Beograda (Tešić, Bešević i Božović).
Broj Rumuna koji su sebe prepoznali radeći za Zepter
148
naglo je rastao. Tokom svih proteklih godina bilo ih je
više od 80 hiljada. Tako je rastao i ugled Kompanije u
rumunskom društvu i danas, posle sedamnaest godina, izuzetno je visok. Uostalom, u svim zemljama
u kojima poslujemo renome naše Kompanije gradili
smo ne samo uspešnim poslovanjem već i nebrojenim drugim aktivnostima. U Rumuniji, zemlji sporta, posebno gimnastike, u naše aktivnosti su se uključili sportisti svetskog glasa: Nađa Komaneči (Nadia
Comaneci), Jon Tirijak (Ion Tiriac), Gabrijela Sabo
(Gabriela Szabo)… Kompanijski sastanci održavani
su u zgradi Nacionalne opere, što je samo po sebi
priznanje. Naša zasluga je postavljanje pozorišnog
komada Povratak kraljice Marije Karađorđević u
Nacionalnom pozorištu u Bukureštu…
Belorusija
U Minsku, beloruskoj prestonici, 19. aprila 1994.
godine registrujemo Kompaniju Zepter. Prvoj obuci
prisustvovalo je oko hiljadu zainteresovanih. Pošto
je postsovjetska inteligencija bila najžešće pogođena
krizom izazvanom raspadom SSSR-a, za posao su
aplicirali visokoobrazovani Belorusi: lekari, inženjeri, profesori, državni službenici u penziji… Iz njihovih redova rodili su se lideri i vrhunski menadžeri, od
kojih su mnogi i danas aktivni.
U to vreme u Belorusiji nije postojao nijedan veći biznis, a svi poslovni prostori koji bi odgovarali potrebama naše Kompanije bili su u državnom vlasništvu.
Prvim privatnim preduzetnicima nuđeni su prostori
veličine jednog prodajnog salona, tako da je za sve
bilo pravo iznenađenje kad smo se uselili u trospratnicu od čak hiljadu dvesta kvadrata, koja je nekada
pripadala fabrici Etalon. Od te prve iznajmljene zgrade do vlastite četvorospratnice, koju smo izgradili po
našoj ideji i projektu, u staroj ulici Nemiga, u centru
Minska, prošlo je samo pet godina. Još 2000. godine
arhitekta koji je projektovao izložbeni salon u našem
poslovnom centru osvojio je prvu nagradu Belorusije
za ekskluzivan dizajn.
Za Beloruse željne novog puta do zarade Zepter je
predstavljao prvu istinsku priliku da konačno raskrste sa siromaštvom, a angažovanje u Zepteru nije od
njih zahtevalo nikakva početna ulaganja. Uz kvalitet
proizvoda koji je garantovao tržišni uspeh, očekivana je samo rešenost da se bude istrajan u poslu. U
Belorusiji je ta sinergija brzo dala rezultate. Nicala
su predstavništva u gradovima koji su mi bili poznati samo po bitkama iz Drugog svetskog rata: Gomelj,
Zepter poslovna zgrada, Minsk
Mogiljev, Brest, Grodno, Vitebsk… i mestima čiji su
nazivi malo poznati: Novopolock, Baranovič, Molodečno, Bobruisk, Lido… Danas u Belorusiji postoje
23 regionalna predstavništva, a u svakom gradiću
postoji makar Zepter kancelarija.
Zepter je u Belorusiji bio prva kompanija koja je poslovala po sistemu direktne prodaje. Posle našeg pionirskog prodora ohrabrile su se i druge kompanije,
ali taj ključni korak ispred uspeli smo da održimo do
današnjeg dana.
Od svih uspeha koje smo postigli u Belorusiji, veoma
sam ponosna na dva. Prvi: danas svaki peti Belorus
poseduje Zepter proizvode; i drugi: u situaciji kad je
čitav svet u finansijskoj krizi Zepter u Belorusiji zapošljava nove ljude i beleži rast prodaje. Danas u ovoj
zemlji imamo finansijske fondove, banku, osiguranje
i tu nije kraj našem angažovanju …
149
Uspeh
Zepter Shop, Belorusija
Zepter poslovna zgrada, Jordan
Poseta Belorusiji ostala mi je u sećanju i po jednom
lepom susretu. Pre nego što se odlučila za rad u Zepteru, gospođa Irina je bila profesor u gimnaziji. Na
francuskom jeziku, koji je ranije predavala u školi, s
uverljivošću i iskrenim oduševljenjem opisivala mi je
svoje otkrovenje da se u Zepteru za samo jedan dan
može da zaradi nekoliko prosvetarskih plata. Podsetila me je na naš sopstveni početak, kad smo spajali naizgled nespojivo – poetski zanos i praktičan poslovni
angažman. Pričala mi je o tome kako je njoj, ali i celoj
njenoj porodici, rad u našoj Kompaniji promenio život nabolje. Bio je to momenat kada sam bila zaista
ponosna na ono što smo uradili.
Koreja
Jordan, 2008.
Zepter Shop, Jordan
vrednosti. Ali naša hrabrost i vera u uspeh urodili su
prvim plodovima. Već u jesen 1994. godine sklopljeni su
prvi prodajni ugovori. Grupa od tridesetak visokoobrazovanih Jordanaca, od kojih je dvoje vodećih menadžera
na čelu Kompanije završilo fakultet u Beogradu, bili su
inicijalno-operativno jezgro. Zahvaljujući svom ugledu
u društvu i visokom obrazovanju, oni su bili u stanju da
pridobiju poverenje zainteresovanih i Kompanija je ubrzo imala više od 100 prezentanata, a otvoreno je i prvo
predstavništvo u gradu Irbidu. Razvoj Kompanije odvijao se zavidnim tempom. Izgradili smo poslovnu zgradu
s jednim od najreprezentativnijih izložbenih salona u zemlji, ali i u Zepter svetu uopšte, logističkim i poslovnim
prostorima, Zepter klinikom, salonom lepote …
Uspesi u Jordanu stvorili su uslove da počnemo s radom u Libanu, a zatim se naša ambicija proširila i na
zemlje Srednjeg istoka i Severne Afrike.
Egipat
Egipat je bio pri vrhu naših planova. Egipćani, tradicionalni trgovci, imaju naviku da lako menjaju poslove,
kompanije i proizvode. Veliki izazov je bio pridobiti
njihovo poverenje i vezati ih za našu Kompaniju. To
smo uspeli zahvaljujući čvrstim kompanijskim pravilima igre koja nisu ostavljala prostor za iznenađenja.
Ono čime smo ih potpuno osvojili bila je jednaka
mera poštovanja za sve zaposlene, nezavisno od
U maju 1994. godine počinjemo da prodajemo i u
Koreji, zemlji koja je svetski primer privrednog preporoda. Firmu registrujemo u Seulu (Kangnam-Ku
144-25) i krećemo s prodajom standardnog asortimana – od posuđa do kozmetike. U Koreji su naši
kozmetički proizvodi naročito prihvaćeni, pa i danas
beležimo izuzetne uspehe u njihovoj prodaji.
Jordan
Te 1994. godine rodila se i prva bliskoistočna Kompanija – Zepter Jordan. Bio je to hrabar iskorak u nepoznato, na tržište društva sa specifičnim sistemom
150
1
S Gordanom Mill i direktorima Kompanije Zepter u Jordanu,
Labibom Zaatarom i Sufjanom Kačanom, 2008.
2
1. i 2. Miting, Egipat, 2010.
151
Uspeh
Zepter poslovni prostor, Ukrajina
Zepter Shop, Ukrajina
nacionalnosti, podneblja i religije. Oni su nam to
uzvratili iskrenom lojalnošću i izvanrednim rezultatima prodaje. U sedmomilionskom Kairu Zepter je
prisutan na tri mesta: u centru, Mohadesinu i Nasr
Sitiju, ali i u Aleksandriji i po čitavom Egiptu. Zemlja
faraona, poznata po drevnoj kulturi i tradiciji, poslednjih godina postaje i veoma prepoznatljiva na mapi
uspešnih Zepter zemalja.
Veliki internacionalni miting pod nazivom Zepter:
Zlatno doba, održan je 2010. godine u predivnom letovalištu Port Galib – Marsa Alam u Egiptu. Ovo letovalište je šest dana bilo centar sveta za više od 1.500
vodećih ljudi iz Zepter kompanija širom planete koji
su stigli na obalu Crvenog mora da dožive Zepter san.
Ukratko, petnaest godina posle našeg izleta na Bliski
istok Kompaniju Zepter susrešćete u Jordanu, Egiptu,
Kuvajtu, Saudijskoj Arabiji i Libanu.
Naravno da tu nije kraj našim planovima i ambicijama.
Ukrajina
U proleće 1994. godine stigli smo i do velike Ukrajine.
Bio je to neobično hrabar čin, s neizvesnim ishodom
– zemlja je bila na ivici haosa, ekonomija uništena,
vladala je nezaposlenost.
Prvi internacionalni poslovni skup zbio se 1997. godine, u nekadašnjem Lenjinovom muzeju!
Atmosferu ovog preozbiljnog zdanja u trenutku je
preokrenuo mali kamerni orkestar, a vedrinu i radost
152
unele su hostese u divnim narodnim nošnjama. Na
samom početku skupa u nebo je poletelo 2.000 golubova. Zatim je usledio Zepter pobednički miting,
koji je Ukrajincima pokazao da se može biti ponosan i na nešto drugo, a ne samo na pripadnost partiji.
Miting je završen očaravajućim vatrometom. Kasnije smo saznali da je to bio prvi vatromet u Ukrajini
koji nije bio organizovan povodom državnog praznika već u čast jedne kompanije.
U to vreme bili smo najznačajnija zapadnoevropska
kompanija na ukrajinskom tržištu koja je svojim nastupom donela privatno preduzetništvo, zdravu konkurenciju, kapitalizam… sve što je bilo nepoznato i
čime su plašene generacije Ukrajinaca. Kompanija
Zepter bila je među prvih deset ustanova koje su uredno plaćale porez i punile budžet mlade države. Zvuči
kao kuriozitet, ali je činjenica: naš godišnji doprinos
nacionalnom budžetu bio je jednak doprinosu nacionalne industrije uglja. Tako smo, svojim primerom, indirektno ubrzali razvoj poreskih zakona i nominovani
za nagradu Najsavesniji platiša poreza u Ukrajini.
Više od svega, pomogli smo Ukrajincima pružajući
im priliku za poštenu zaradu, otkrivanje i afirmaciju
vlastitih potencijala. Time smo trajno osvojili njihovu
privrženost Kompaniji koja se, već godinama, meri
hiljadama zaposlenih.
Sve je počelo skromno. Naš prvi biro u ulici simboličnog naziva Drujba Narodov (Prijateljstvo nacija) i
30 prezentanata koji su daleke 1994. godine završili
Sa Svetlanom Ivanovnom, v. d. direktorom Opere, Odesa, 2010.
U društvu s Tatianom Blagodarovom, generalnim menadžerom i
Svetlanom Asatryan, direktorkom prodaje, miting, Ukrajina, 2010.
obuku za prodavce. Do kraja godine osvojili smo dva
velika grada, Kijev i Dnjepropetrovsk. Ali već naredne godine otvorili smo reprezentativne kancelarije
u najvećim gradovima: Odesi, Donjecku, Vinici, Harkovu, Lavovu, Simferopolu… Tad preseljavamo sedište firme u kijevski Monmartr, u ulicu Strotinskogo,
poslovni centar od 24 sprata, a dve godine kasnije u
ulicu Frunze, u zgradu koja je istorijski spomenik iz
carske epohe, u srcu grada, naspram Operete. Danas
je centrala Kompanije u srcu Kijeva, Ulica Gorkog 58,
u nekadašnjoj zgradi Instituta Paton koju smo temeljno restaurirali i opremili. U centrima šest najvećih
ukrajinskih gradova otvorili smo reprezentativne izložbeno-prodajne salone koji su pravi arhitektonski i
dizajnerski dragulji.
U Kijevu, Odesi, Harkovu, Lavovu, Dnjepropetrovsku i Donjecku, Zepter prodavnice se nalaze u
centralnim poslovnim i administrativnim delovima
ovih gradova, u veoma lepim ulicama i zgradama
moderne, ali i klasične arhitekture.
Naše humanitarne aktivnosti i sponzorstva kulturnih
i sportskih događaja su svakodnevni. Od 2007. godine
Dom za decu s ograničenim sposobnostima u Novgorodu, Volinija, nalazi se pod Zepterovim pokroviteljstvom. Tom centru se uplaćuje po jedan evro od svakog ugovora za proizvode koje prodamo.
Godine 1988. Kompanija Zepter International Ukrajina odlukom Međunarodnog odbora direktora Ekološke akademije Ukrajine dobila je međunarodnu
nagradu For the European Concord (Za evropsku slogu). Zatim je Zepter postao kolektivni član Akademije,
a zvanje akademika dodeljeno je predsedniku Philipu
Zepteru, aktivnom članu Ekološke akademije nauka.
Najvažniji sertifikati i nagrade dodeljene Kompaniji
Zepter u Ukrajini: Sertifikat Antarktik centra Ukrajine
(1999), Sertifikat mitropolita Kijeva i cele Ukrajine
Vladimira (2001), Sertifikat za zasluge Saveta kabineta
Ukrajine (2005), Sertifikat za zasluge Kulturnog kabineta Ukrajine (2005) i Sertifikat Državne turističke
administracije Ukrajine (2005).
Sergej Bubka, jedan od najvećih sportista svih vremena,
iskren je prijatelj Kompanije i nekoliko puta je boravio
u Beogradu. I veliki bokserski šampion Vitalij Kličko
privrženik je ideja koje propagira naša Kompanija. Posebno sam ponosna na dve stvari koje spadaju u samo
moje zasluge – projekat Artzept, kao podršku mladim
ukrajinskim dizajnerima i umetnicima i sponzorstvo godišnje filmske smotre Srpski film.
Petnaest godina uspešnog poslovanja Zepter Ukrajina je proslavio u Odesi, gradu snova mnogih generacija. Ponosan na svoju istoriju, jedinstvenu arhitekturu, blagu klimu, more i multinacionalnu različitost
ovaj grad je odavno izborio mesto prestonice pozitivne atmosfere i dobre i kvalitetne razonode. U tom
duhu, u impresivnom zdanju Nacionalnog teatra
opere i baleta održan je i Zepter miting. Ova barokna zgrada sagrađena krajem XIX veka, a nedavno
potpuno renovirana, u punoj raskoši i sjaju ugostila
153
Uspeh
je hiljadu petsto odabranih Zepter saradnika, pruživši im kompletan umetnički doživljaj sa svim svojim
ansamblima – orkestrom, horom, pevačima i baletom – podsetivši na vremena kada su njom vladali –
komponovali, svirali i upravljali – veliki kompozitori
Pjotr Ilič Čajkovski, Nikolaj Andrejevič Rimski-Korsakov, Sergej Rahmanjinov, u njoj pevali Enriko Karuzo i Fjodor Ivanovič Šaljapin, a igrale Ana Pavlova
i Isidora Dankan.
Australija
Na krajnji jug planete, u „Južnu zemlju”, udaljenu od
Evrope 20.000 kilometara, Zepter je dospeo 2. marta
1994. godine.
Iako na suprotnoj strani Zemljine lopte, stanovnici
Australije su iskazali „evropski senzibilitet” i izvanredan interes za Zepterove proizvode. U početku je program čeličnog posuđa bio pravi potrošački hit među
Australijancima, a kasnije su to postali i kozmetika,
VacSy i Bioptron... U poslednje vreme Kompanija učvršćuje svoj status u prodaji Bioptrona, i osvaja tržište
novim proizvodima iz Zepterovog ekološkog programa, kao što su aparati za prečišćavanje vazduha. Iako
je u proteklih 16 godina promenio tri sedišta, aktuelna adresa Zeptera u Australiji glasi: 5/17-21 Bowden
Street, Alexandria, NSW 2015.
Engleska
Da nije slučajno to što Englezi voze levom stranom, i
da su u mnogo čemu posebni, svedoči i primer Zeptera u Ujedinjenom Kraljevstvu. Od 14. marta 1995. godine, kada je osnovan Zepter International UK, bilo je
jasno da će naš razvojni put na Ostrvu ići „suprotnim
smerom” od onoga „na kontinentu”, da nećemo startovati s programom posuđa a postepeno uvoditi nove.
Britansko tržište je zaista posebno – tamo smo prve
velike uspehe postigli sa Fashion Jewellery, zatim kozmetičkim proizvodima, a onda su usledili VacSy program, Bioptron i posuđe! Ali mi smo uvideli potrebe,
specifičnost i pravila lokalnog tržišta i ne samo opstali,
već se i učvrstili: prodajom preko manjih i većih distributera, malih i luksuznih lokalnih shopova, i preko
mnogobrojnih mreža direktne prodaje drugih firmi
koje rade u ovoj velikoj zemlji
Švedska
U rano proleće 1995. godine počinje sa radom Zepter
Švedska (Gullbergs Strandgata 34, Geteborg). Hladni
Šveđani pokazuju da imaju toplu dušu. Izuzetno su
prihvatili sve naše proizvode, a posebno Bioptron, koji
se pokazao izvanredno efikasnim u rešavanju psihosomatskih problema vezanih za sezonske depresije,
tako karakteristične za predele u kojima se sunčevi
zraci teško probijaju kroz sivilo neba. Zato sam lokaciju našeg butika u Geteborgu, svetlog, prostranog i
toplog, lično izabrala i opremila. Ušuškan u jednoj od
glavnih ulica Geteborga on predstavlja prijatno pribežište od sivila i hladnoće... ne samo u fizičkom smislu.
Zepter godina 1995.
Kazahstan
Godina 1995, 10. avgust. Čudesna, neobično bogata
zemlja, smeštena je, kao i Rusija, na dva kontinenta,
s površinom većom od Zapadne Evrope. Ne spominjem bez razloga datum jer toga dana Kazaci su proslavljali 150. godišnjicu rođenja Abu Kunanbajeva,
njihovog nacionalnog velikana, pesnika, kulturnog
reformatora, prosvetitelja. Mnogi i danas smatraju
da je taj datum predstavljao blagoslov za naš uspeh
u Kazahstanu, a on traje sve do danas. Naravno, početak nije bio lak – put od iznajmljenog prostora
na drugom spratu jedne zgrade do centra tadašnje
prestonice Almati, trajao je pet godina. Danas Zepter zauzima počasno mesto u centru najvećeg grada
Kazahstana, u sopstvenoj zgradi koja je označena
kao spomenik kulture, divna trospratnica, površine
3.078 kvadratnih metara, s prostranim parkingom.
Na televiziji Kazahstana od 1997. godine mogu se
gledati emisije Zepterova čuda. Ovaj program je dobro primila ne samo šira publika već i vodeći lekari
i kulinari u zemlji. Od početka emitovanja, mnogo
poznatih ličnosti Kazahstana i Rusije gostovalo je u
Zepter kuhinji. Čitav Kazahstan svake nedelje nestrpljivo očekuje novu epizodu Zepterovih čuda.
Danas se kancelarije Kompanije Zepter mogu da
nađu u 15 regiona Kazahstana, u svim većim gradovima: Šimkentu, Karagandi, Ust-Kamenogorsku,
Pavlodaru, Petropavlovsku… Više od pet hiljada žitelja ove prelepe zemlje našlo je zaposlenje u našoj
Kompaniji, a u poslednje četiri godine promet je ni
manje ni više nego utrostručen!
Zepter poslovna zgrada, Kazahstan
154
155
Uspeh
Litvanija
Zepter Shop, Letonija
Zepter poslovni prostor, Litvanija
Zepter Shop, Litvanija
se danas nalaze naše kancelarije, prelepi je predstavnik
jugendstila, karakterističnog za glavni grad Letonije, ali
i za čitav Baltik. Iz zgrade se prema dvorištu otvaraju
veliki prolazi koji služe kao svojevrstan nastavak ulice,
na spratovima su stanovi, a u prizemlju poslovni prostori. Prava inspiracija za mene. Nekoliko meseci smo
razvijali inicijalnu ideju arhitekte koji je uspeo da naše
korporativne vrednosti – modernost, kvalitet, funkcionalnost – prenese u materijal. Maja 1999. godine svečano smo otvorili ovaj izvanredno osmišljen prostor.
Svi elementi enterijera dovedeni su do perfekcije. Zbog
njih je naš salon u Rigi, četiri godine zaredom, osvajao
nagradu kao najlepši u čitavoj Letoniji.
Ugled koji Zepter danas uživa u Letoniji, osvajan je
dugogodišnjim strpljivim radom. Pioniri u mnogo
čemu, bili smo i među prvim kompanijama koje su demonstrirale visok nivo društvene odgovornosti usmeravajući svoje početne aktivnosti ne toliko ka profitu,
koliko ka unapređenju socijalnog zdravlja podižući
nivo obrazovanja kupaca i podržavajući socijalno nezaštićene članove društva, posebno decu. Društveni
renome, a pogotovu poverenje, ne mogu se lako steći.
Oni se osvajaju strpljivo, ali zato traju dugo.
Posle Rige, širili smo predstavništva u Daugavpilsu,
Lijepaji, Ventspilsu, Rezekneu, Valmieri, Jekabpilsu,
Jelgavi, Tukumsu, Gulbeneu… Sve Zepter kancelarije
nalaze se u prestižnim ulicama u centrima najvećih
gradova, što odražava ugled Kompanije najvišeg nivoa.
Danas, verovatno, ne postoji osoba koja nije čula za
ime Zepter, jer više od 450 hiljada stanovnika Letonije koristi Zepter proizvode.
Letonija
Baltik volim oduvek, i njegovu posebnost čuvam kao
dragu tajnu. To je bio razlog više da učinim da naš nastup u ovom regionu bude kao i u ostalim delovima
Evrope – fascinantan.
Čudnim sticajem okolnosti, 10. avgusta 1995. godine, istog dana kada je osnovan Zepeter Kazahstan,
registrovali smo Kompaniju i u Letoniji. Ta činjenica
svedoči o širokom ekspanzivnom zamahu Kompanije
koja je potirala prostorne i vremenske distance, ali i o
već uhodanom sistemu osnivanja na novim tržištima.
Kao što je poznato, pribaltičke zemlje Letonija, Estonija i Litvanija bile su prve koje su se odvojile od SSSR-a,
s kojim su u zajednici provele pola veka. Sama po sebi,
politička emancipacija nije automatski donela bolji
život i dugo sanjani viši standard. Posle četiri-pet
godina od osamostaljenja i prolaska kroz razne političke i ekonomske šokove, u ovim zemljama su se nazirali uslovi za slobodnu tržišnu inicijativu. Naravno,
mi smo prepoznali našu šansu donoseći, uvek, sa sobom duh slobodnog preduzetništva. Kao i u drugim
postsovjetskim zemljama, i građani ove zemlje brzo
su u Zepteru prepoznali šansu za promenu života i
ostvarenje sopstvenih ideala.
Posle tri godine rada u ovoj zemlji u decembru 1998.
godine preselili smo se u novi prostor u centru Rige, u
ulicu Krisjana Valdemara. Zgrada na broju 33, u kojoj
156
Estonija
U Talinu, glavnom gradu Estonije, Kompanija je
smeštena u eksluzivnom zdanju, simboličnog imena
Triumf Plaza, u ulici Narva broj 7. Zgrada se nalazi
u pešačkoj zoni centra Talina, naspram najvećeg tržnog centra Viru Keskus. Zanimljivo je da je 1996.
godine, kad smo osnovali Zepter Estonija, naše glavno sedište bilo u istoj ulici, ali na broju 9. Zbog gradnje hotela na toj lokaciji bili smo prinuđeni da promenimo nekoliko adresa, ali smo se, na kraju – vratili
na početak… I taj povratak nam se posrećio!
Posle četrnaest godina uspešnog rada Kompanija,
pored onog u Talinu, ima ogranke u još šest oblasti:
gradu Narvi, na granici s Rusijom, gde samo jedan
most deli, ili bolje reći, povezuje Estoniju i Rusiju, zatim u Parnu, Kohtla Jarveu, Tartu, Valgi, Silameu…
Ma koliko nam imena ovih gradova bila nepoznata,
to su najveći centri u ovoj maloj, ali predivnoj zemlji
koja ima manje stanovnika nego naš Beograd.
Istovremeno kada i Estoniju, osvajali smo i Litvaniju.
Sećam se da je zamajac uspešno pokrenut zahvaljujući, između ostalog, i entuzijazmu jednog izvanrednog Litvanca, inače doktora hemijskih nauka, kome
smo poverili funkciju izvršnog menadžera. Jedna od
tajni našeg uspeha je i u tome što je kompanijski sistem prepoznavao i pružao maksimalnu šansu najboljima. A oni su znali da je iskoriste. Drugi primer
iz Litvanije, ilustruje tu sinergiju: najuspešniji menadžer, inače Rus po nacionalnosti, nije znao ni reč
litvanskog kad je krenuo u okupljanje i obuku saradnika u toj zemlji. Životnu šansu koja mu se pružila
iskoristio je na najbolji mogući način postavši direktor prodaje ove zemlje.
Prve godine poslovanja otvorene su kancelarije u
Viljnjusu, Kaunasu i Klajpedi, u centrima najvećih
litvanskih gradova. Sledeće godine predstavništva
su nikla u Panevežisu i Šiuljaju… da bi danas u Litvaniji bilo 28 Zepter biroa. Za proteklih trinaest
godina, broj zaposlenih se ušestostručio. Posle 500
hiljada prezentacija naših proizvoda, teško bi se našla osoba koja nije čula za Zepter ili koja ne koristi
naše proizvode. Najprodavaniji proizvod je posuđe,
a na drugom mestu je naš Bioptron – sistem svetlosne terapije. Jedan košarkaški tim, ponikao iz Akademije slavnog košarkaša Marčiulionisa, nosi ime
Bioptron, a taj medicinski aparat koriste i Virgilijus
Alekna, svetski i olimpijski šampion u bacanju diska i proslavljeni košarkaši Žalgirisa… Fascinantan
je i podatak da je za samo nekoliko meseci prošle
godine sklopljeno tri hiljade osamsto prodajnih
ugovora za naš sve popularniji proizvod – aparat za
kafu Zespresso Café.
Španija
Zepter Španiju (Zepter Espana SL) osnovali smo u
junu 1995. godine sa sedištem u prestižnom delu Barselone – Paseo de Gracia 110.
Krenulo se s klasičnom direktnom prodajom, prvo u
Barseloni i bližoj okolini, a kasnije se mreža lokalnih
biroa širila i na druge veće gradove – Madrid, Sevilju,
Valensiju... Veliki impuls prodaji, ali i svetskom imidžu
Kompanije, dao je internacionalni godišnji miting,
157
Uspeh
Zepter godine od 1996. do 2010.
S Alainom Ducasseom, otvaranje shopa , Barselona,1997.
Tim menadžera, Barselona, 1997.
Tim beogradskih arhitekata: Božović, Bešević, Tešić, Milunović i
Mitrović, miting, Barselona, 1997.
Figerasu... Taj miting je predstavljao istinsko nadahnuće za podvige koji su usledili.
Tada je inaugurisan i koncept retail prodaje iz sopstvene radnje koja je bila smeštena na raskrsnici dve
glavne šoping arterije u Barseloni (Avenija Diagonal
i Paseo de Gracia). Lokacija je postala mesto gde su
se održavale javne prezentacije, klavirski koncerti i
druženja u prijatnoj i opuštenoj atmosferi. Novi pristup retailu bio je novost u Barseloni i komercijalna
prodaja iz shopa je neprestano rasla.
Danas se Zepter Španija nalazi u rukama nekoliko
sposobnih samostalnih distributera, čime se, nažalost, znatno umanjila potreba za našim odlaskom u
ovaj prelepi grad.
Danska
održan u septembru 1997. godine u jednom od najlepših hotela Barselone koji nosi ime aktuelnog španskog kralja. Katalonci su tvrdili da je naš vatromet, koji
je više od pola sata obasjavao nebo iznad Barselone,
nadmašio vatromet povodom Letnjih olimpijskih igara. Četiri dana učesnici mitinga, saradnici Kompanije iz čitavog sveta, uživali su u lepotama Barselone
– čudesnim Gaudijevim građevinama, luci iz koje
je Kolumbo zaplovio u Novi svet, poseti Dalijevom
158
Zepter Danska (BDO Scanrevision, Havneholmen
29, 1561 Copenhagen) po mnogo čemu je najuspešnija Zepterova kompanija u Skandinaviji. Takvoj
oceni doprinosi svakako činjenica da Zepter Nordic
APS (kako glasi puni naziv Zepterove kompanije u
Danskoj) od samog početka prodaje sve proizode iz
raskošnog proizvodnog programa.
Potpuno bajkovito, kako bi, verovatno, glasio komentar slavnog Danca Hansa Kristijana Andersena (Hans
Christian Andersen), koje se u Zepter svetu ostvaruje.
Opredelila sam se da narednih 15 godina razvoja
Kompanije (od 1996. do završetka ove monografije)
opišem u jednom tekstu, iz dva razloga. Prvo, globalni
strateški cilj u pogledu širenja Kompanije već je bio
ispunjen u 1996. godini – u periodu od samo deset
godina instalirali smo se u 33 zemlje! Strategiji stalnog
ekspanzionizma, koja je obeležila našu prvu deceniju,
pretpostavili smo neophodnu strategiju konsolidacije
i „unutrašnjeg širenja” u svakoj od osvojenih zemalja...
U tom smislu veoma je asocijativan naslov onog našeg
filma Doći i ostati – u svetu velikog biznisa mnogo je
delikatniji zadatak ostati, nego – doći. Mi smo u tome
uspeli – u svim zemljama u koje smo stigli za prvih
deset godina rada, ne samo da i danas uspešno poslujemo, već smo proširili svoje poslove na mnoge oblasti
koje nisu bile u portfoliu „ranog Zeptera”. Drugi razlog
je taj što smo se u tom periodu opredelili za prodor na
daleka tržišta. Većina zemalja u koje smo stigli nakon
1996. godine bile su prekookeanske zemlje (Japan,
Argentina, Meksiko,Brazil, Kina, Indija, Kanada, Novi
Zeland...) sa svim svojim specifičnostima. Ta činjenica
je znatno umanjila moj lični angažman na pokretanju
poslovnih aktivnosti, tako da nisam bila neposredni
svedok svih događanja.
I period od 1996. do 2010. potvrđuje da je širenje
Kompanije Zepter proces koji nema kraj. Naredni
opis širenja na tržišta petnaest novih zemalja u tom
periodu svakako afirmiše tu tvrdnju.
smo otvorili i izuzetno lep Zepter Shop, koji je bio zapažen po originalnim arhitektonskim i enterijerskim
rešenjima. I danas, posle četrnaest godina, preko mreže lokalnih distributera, Zepter proizvodi nalaze svoje
kupce u ovoj velikoj i prosperitetnoj zemlji.
Ono što mi pruža najveću radost su slike svetskih prvenstava u hokeju na ledu kada se preko čitavog TV
ekrana vide kacige s imenom Zepter na glavama zadovoljnih svetskih prvaka – Kanađana.
Norveška i Finska
I Norveška, „zemlja 1.000 fjordova”, otvorila je vrata
Kompaniji Zepter. U ovoj srećnoj živopisnoj zemlji
uspešno se prodaju svi Zepterovi proizvodi, a posebno Zepter kozmetika.
Slična situacija je i sa Zepterom Finska. U postojbini
Deda Mraza, već dvanaest godina svi naši programi
nailaze na topao prijem.
U obe zemlje zabeležen je fascinanatan rast interesovanja za Zepterov medicinski program, posebno
za Bioptron. Zahvaljujući dokazanoj delotvornosti u
otklanjanju sezonskih depresija, karakterističnih za
sever kontinenta.
Oslo, gostoljubiva i lepa prestonica Norveške, adresa je
Zepterove centrale u Norveškoj (Droning Mauds Gate
15), a u Helsinkiju, glavnom gradu Finske, Zepter ćete
pronaći na adresi Pretax City OY, Antinkatu 3 C.
Kanada
Novi Zeland
Uspevali smo čak i to: da u dva dana osnujemo dve
firme i to na veoma udaljenim delovima planete – u
Kanadi (Waterfront Center, Vankuver) i u Hong-Kongu (Johnston Road 118).
U Kanadi smo započeli u Britanskoj Kolumbiji, a kasnije u Ontariju (Toronto i šira okolina). U Vankuveru
Nakon „osvajanja” Australije (1994. godine), nijedna
svetska destinacija nije nam više bila nedostižna. Nekoliko godina nakon Australije „otkrili smo” i Novi Zeland (A3-39 Arrenway Drive, Aucland). Slično iskustvu
sa Velikom Britanijom, „bum” nije napravljen s posuđem, kao u Evropi, već s Zepter kozmetikom!
159
Uspeh
I još jedna specifičnost Novog Zelanda – u vrednosti
ukupne prodaje, Bioptron učestvuje sa 60 odsto! To
svedoči o prihvaćenosti ovog revolucionarnog medicinskog aparata na svim meridijanima, i prepoznavanju blagodeti polarizovane svetlosti.
Moldavija
Kada smo stigli u Moldaviju bili smo prva zvanično
registrovana kompanija koja se bavi direktnom prodajom. Centralu smo locirali u Kentford biznis centar
u Kišinjevu, u glavnom gradu Moldavije, i tu ostali dve
godine. Ali, kao da sudbina vodi Kompaniju u zdanja
od istorijskog značaja – od 1998. godine poslovne
prostorije se nalaze u zgradi (Puškinova 12) koju je
projektovao svetski poznati arhitekta Aleksandar Osipovič Bernardaci.
Uskoro se Zepter širi na jug, u grad Kahul, pa na severozapad, u grad Belci, a zatim u Transnistriju – u Tiraspol
i Ribnicu. Rezultati koje postižemo u Moldaviji sigurno
nadmašuju opšte prilike u zemlji. Zepter Moldavija traje već punih 14 godina, a u toku je i izgradnja sopstvene
poslovne zgrade u samom centru grada Kišinjeva.
Gruzija
Kompanija Zepter Gruzija, (ulica Akhvlediani 6) u
Tbilisiju, pokrenuta je po već ustaljenoj šemi, što znači da je na krilima Kompanije prvi put na ovo tržište
došla direktna prodaja. Tržište je perspektivno, ali politička previranja i stalna socijalna napetost guše njegov realni potencijal. Mi smo, kao i uvek, spremni da
istrajemo i sačekamo „svoj trenutak”.
Uzbekistan
U Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana, smestili smo
se u ulici Nukus, broj 29. Prodaja je krenula odlično,
ali smo se ubrzo suočili sa zakonskim ograničenjima.
Suviše komplikovana zakonska regulativa dovela nas
je u poziciju da obustavimo rad dok se uslovi za slobodnu tržišnu inicijativu ne promene.
Turska
U Turskoj smo imali stalne amplitude u poslovanju.
Kompanijski staf, smešten u Nisantasi, elitnom trgovačkom kvartu Istanbula (Valikonagi Cadesi 16), počeo je da dejstvuje veoma snažno – distributivni centar
160
Projekat Zepter poslovne zgrade, Moldavija, u izgradnji
Zepter miting, Monako, 2001.
iz Izmira istakao se prodajom VacSya, a onaj iz Istanbula uspesima u prodaji kozmetike. U februaru 2001.
godine usledila je iznenadna kriza – devalvacija lokalne
valute, što je dovelo do poskupljenja naših proizvoda
i niza poteškoća u poslovanju. Poslovna fleksibilnost i
pravovremena procena – čemu, između ostalog, zahvaljujemo što ovako dugo i uspešno trajemo – doveli su nas
do odluke da privremeno „zamrznemo” naše aktivnosti
i sačekamo da se uredi privredni ambijent. Na sreću,
Turska je svoje unutrašnje probleme rešila a mi nastavili
našu delatnost u ovoj, danas prosperitetnoj, zemlji.
početkom jednog divnog proleća 1998. godine (Sao
Paolo, Av. Bernardino de Campus 98). Očekivano,
kozmetički proizvodi i Bioptron prošli su najbolje.
Angažovali smo i čuvenog svetskog plastičnog hirurga Ivu Pitangija, kao i oca bivšeg vozača Formule jedan, Pedra Diniza. Veliki rad i uspeh ne mogu izostati.
Azerbejdžan
Azerbejdžan je verovatno najslikovitiji primer sudara
dve civilizacije – Evropske i Azijske – i to sa nerešenim rezultatom. Zaista je teško odrediti gde počinje
Evropa a završava Azija, i obrnuto. Pogotovu ako šetate glavnom prestoničkom ulicom Nizami, koja je
po lepoti i raskoši građevina ravna glasovitim avenijama evropskih metropola. Ali, samo nekoliko koraka
dalje... to je već druga priča. Socijalna polarizacija je
jednako akutna; na jednoj strani su ekstremno bogati... a na drugoj – ostali. Azerbejdžan je zemlja srdačnih i gostoljubivih ljudi, ali i zemlja pravno nesavršeno regulisana, što predstavlja problem u poslovanju.
Uprkos tome, priča o Zepteru u Azerbejdžanu traje već
punih dvanaest godina. I još će trajati.
Brazil
Storija o Brazilu zaslužuje da bude ispričana na više
strana. U ovoj velikoj, prelepoj zemlji, čija je sudbina
da postane svetska velesila, osnovali smo Kompaniju
Argentina
Zepter Argentina je ugledao svetlo Buenos Ajresa u
Avenida del Libertador 602. Najevropskija od svih latinoameričkih zemalja uvek je u previranjima. Finansijska kriza pogodila je „Srebrnu zemlju” sredinom 2000.
godine i ona se još oporavlja. I za Argentinu, kao i za
Brazil, važi isto: Zepterov „veliki prasak” se priprema!
Meksiko
U Meksiku smo smešteni u istoimenoj prestonici, na
najprestižnijoj adresi (Meksiko Siti, Newton 30). Tu je
naša centrala, ali i luksuzna prodavnica s modernim
show-roomom. Bogata meksička klijentela redovno kupuje u ovoj prodavnici, ali Zepter proizvodi se
uspešno plasiraju i u unutrašnjosti zemlje.
Japan
Prethodnu „američku hronologiju” svakako prekida
Japan. Zepter adresa u Tokiju je tako komplikovana
da ju je teško napisati, a kamoli izgovoriti – Suite
401, Shuwa Daini Shiba Koen 3 Chrome Building
22-1, Toranomon 3-Chrome, Minatu-Ku. Jednako je
komplikovano i japansko tržište na kojem smo, ipak,
uspeli, naročito s VacSy sistemom, kozmetikom,
nakitom, a zbog specifičnog načina ishrane Japanci
su bezrezervno prihvatili naše čelično posuđe. I koriste ga na pravi način!
Kina
Kompaniju u Hong Kongu osnovali smo sa ciljem da
naše poslovne aktivnosti proširimo i na Daleki istok,
a prevashodno Kinu. Angažovali smo vrhunske profesionalce sa iskustvom na kineskom tržištu, i oni su
pronašli trgovačke lance zainteresovane za prodaju
našeg VacSy sistema. Veliko je interesovanje i za naše
posuđe od plemenitog čelika (u tom asortimanu
imamo i kineski vok), jer je kineski način pripremanja hrane potpuno kompatibilan sa performansama
našeg posuđa. Kina je prosperitetno tržište koje ne
zahteva samo finansijske i ljudske resurse već, pre
svega, vreme. Ovo je naš drugi početak u Kini, nakon
pauze od deset godina. S obzirom da se, u međuvremenu, mnogo toga promenilo na bolje, pre svega zakonska regulativa, sigurna sam da će ovaj pokušaj
uroditi plodom.
Indija
I čarobna Indija, zemlja visoke duhovnosti i slavne
tradicije, ali i zemlja kontrasta, ukazala nam je svoje
raskošno gostoprimstvo. Iz sedišta Kompanije u Bangaloru (Ring Road 307) upravljamo našim poslovnim
aktivnostima. Iako daleko po navikama, duhu i mentalitetu, stanovnici ove mnogoljudne zemlje, po broju
stanovnika odmah iza Kine, odlično su prihvatili direktnu prodaju. Mi, ipak, računamo da je ovo tek početak, jer potencijal Indije je nemerljiv.
161
Uspeh
Zepter godina 2010.
· Svakih 10 sekundi negde u svetu započne nova pre-
· Više od 65.000.000 ljudi godišnje poseti neku od
· Kompanija Zepter prisutna je u više od 40 zemalja,
· Tokom proteklih nekoliko veoma uspešnih dece-
zentacija Zepter proizvoda
na pet kontinenata, ne samo kroz direktnu prodaju,
već poseduje i brojne shopove i salone, locirane u
najlepšim ulicama svetskih metropola
· Zepter prodajna mreža ima više od 130.000 repre-
zentanata širom sveta
· Kompanija poseduje sedam fabrika, smeštenih u
Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj i Poljskoj
· Više od 400.000 kvadratnih metara poslovnog pro-
Zepter prezentacija
nija, Kompanija Zepter stekla je više od 80.000.000
zadovoljnih korisnika
· Prodato je više od 760.000.000 Zepter proizvoda
· Zepter grupa je uspešno proširila svoje poslovanje
i na oblast finansija i osiguranja
· Ime Zepter uvek znači: vrhunski kvalitet, prepoznatljiv stil i trajnu vrednost proizvoda
stora na najboljim lokacijama u metropolama širom
sveta pripada Kompaniji
Svesna sam da je u ovom pokušaju retrospektive
mnogo toga preskočeno, a ponešto i zaboravljeno.
Ipak, bilo je lepo prisetiti se naših pionirskih, a svakako i herojskih vremena, obeleženih verom, nadom,
voljom za uspehom...
Mnogi su uspeli i kad drugi nisu verovali u njih, ali
niko nije uspeo ako nije verovao u sebe. Samouverenost je osnovni kôd našeg poslovnog uspeha. Imali
smo dovoljno hrabrosti da se okrenemo licem prema
cilju, i krenemo mu u susret, bez straha i kolebanja. 162
Nismo gubili nadu ni u najtežim situacijama, a bilo
je mnogo takvih trenutaka. Nada nije isto što i sanjarenje – ona je ljudska dužnost i obaveza, naše sredstvo da ostvarimo svoje snove. Gde nema nade, tu
prestaje čovek. Ipak, u središtu svakog uspeha je volja. Ali ne volja trenutnog nadahnuća, već ona koja ne posustaje, koja se
svakodnevno uvećava i mobiliše. Takvu volju srela sam
samo kod svoga supruga, i zato volim da kažem da on i
dalje, svakoga dana, ima sastanak sa svojim snom.
Monako, 2009.
163
Suvereni stil
Danas ime Zepter u Srbiji ne označava samo vrhunske proizvode visoke tehnologije i
kvaliteta izrade, već svakako i seriju visokoestetizovanih prostora u kojima se odvijaju
aktivnosti svih vrsta razmena – finansijskih transakcija, vrhunskih ideja u oblasti likovnih
i scenskih umetnosti, književnosti, izdavaštva, antikviteta i promovisanje svih vidova
umetničkog stvaralaštva. To okruženje, koje je stvorila gospođa Zepter, apsorbuje čula:
ono je u isti mah i zahtevno i prepoznatljivo. Njene aktivnosti u arhitekturi su stvorile za
Srbiju dodatnu estetsku vrednost u čijoj se žiži nalazi njena prava poruka, a to je da je
kultura osnova, a ne nadgradnja društvenog života
Dr Miloš Perović, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu
Bivša Oficirska zadruga, Beograd, Masarikova 4, sada poslovna zgrada Kompanije Zepter
Šireći svoj program stvaranja okruženja najviših svetskih standarda za potrebe poslovanja i odvijanja različitih aktivnosti u oblasti kulture, Kompanija Zepter
je, u Beogradu, od zgrada Prve hrvatske štedionice
u Knez Mihailovoj ulici i Oficirske zadruge na uglu
Masarikove i Resavske, kao i zgrade Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu, koja se nalazi na uglu
ulica Svetozara Miletića i Grčkoškolske, stvorila poslovne centre vrhunske estetike.
Sem navedene tri, i poslovna zgrada Zora u Makenzijevoj ulici, po svom stilu izgradnje, sigurno će imati
zavidno mesto u istoriji srpske arhitekture.
Zgrada Prve hrvatske štedionice sagrađena je 1922.
godine, po projektima zagrebačkog arhitekte Dionisa
Sunka. Završivši studije arhitekture na uglednoj Visokoj tehničkoj školi u Karlsrueu, Sunko odlazi u Hamburg, gde se zapošljava u projektantskoj i izvođačkoj
firmi Raabe & Wohlecke, koja je bila strateški partner
hamburške luke na izgradnji Dokova svetog Paulija.
Radeći na projektima firme Raabe & Wohlecke, Sunko dovodi do savršenstva zanatsku stranu svoje struke. Po završetku Prvog svetskog rata Sunko se vraća
u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. S Rudolfom
Jungmanom osniva u Zagrebu građevinsku firmu
Sunko i Jungman. Firma ubrzo postaje jedna od najuglednijih u zemlji, dobija veliki broj narudžbina i
njeno najznačajnije ostvarenje je hotel Esplanada
Zgrada Prve hrvatske štedionice, Beograd, Knez Mihailova 42,
sada Muzej Zepter
164
(danas Regent) u Zagrebu. Ovo vanredno ostvarenje,
zbog visokog stila i izrazite kontinentalne estetike, često veoma kritični Miroslav Krleža sentimentalno naziva starom, udobnom foteljom s pogledom na Evropu.
Projektovanje i izgradnju zgrade filijale Prve hrvatske
štedionice u Beogradu, Dionis Sunko dobio je pobedom na konkursu raspisanom 1921. godine. Zgrada
je koncipirana kao petospratni poslovno-stambeni
objekat. U prizemlju i na prvom spratu bile su smeštene prostorije filijale Prve hrvatske štedionice, dok
su se na ostalim spratovima nalazili luksuzni stanovi.
Zgrada je projektovana u smirenoj severnonemačkoj
mešavini ogoljenog neoklasicizma i secesije. Glavnom
fasadom dominira rizalit koji je u nivou prizemlja i
prvog sprata naglašen pseudojonskim polustubovima
i koji se završava timpanom. Posebnu vrednost zgrade
predstavlja skulpturalna dekoracija na glavnoj fasadi
koja simbolizuje plodnost, bogatstvo i budućnost, kao
i enterijer zgrade koji je izveo Emerik Sunko.
U enterijeru poslovnog dela zgrade korišćeno je obilje veoma dragocenih materijala kao što su različite
vrste mermera, štuko, mesing, bakar, kovano gvožđe,
brušeno staklo, vitraž, ali je opšti ton veoma uzdržan
i odiše smirenom elegancijom. Prvu rekonstrukciju i
adaptaciju poslovnog dela zgrade izveo je Dušan Tešić
2002. godine, a drugu, za potrebe Muzeja Zepter, arhitekta Boško Urošević.
Zgradu Oficirske zadruge, kao blistavi hram potrošnje, projektovali su Svetozar Jovanović, Danilo
Vladisavljević i Vladimir Popović. Godine 1906. Svetozar Jovanović pobedio je na užem internom konkursu Ministarstva građevina za ovaj objekat. Kako
Jovanović, kao veoma mlad stručnjak u to vreme,
nije imao pravo potpisa pri izradi planova, za rad na
ovom projektu dodeljena su mu dva iskusna partnera. Svetozar Jovanović je studirao na Univerzitetu
Berlin – Šarlotenburg, a sem zgrade Oficirske zadruge autor je zdanja Bogoslovskog fakulteta, Ministarstva saobraćaja i većeg broja stambenih zgrada.
Danilo Vladisavljević je studirao u Minhenu i diplomirao u Ahenu. Autor je kompleksa Vojne bolnice
u Beogradu, Inženjerijske kasarne u Nišu i većeg
broja značajnijih javnih objekata u Beogradu kao što
su Prometna banka, Izvozna banka, hotel Splendid
i drugi... Vladimir Popović je studirao u Beogradu.
Njegovo najznačajnije samostalno delo je zgrada
Matematičke gimnazije u Beogradu.
Zgradu Oficirske zadruge Jovanović, Vladisavljević
i Popović projektovali su po ugledu na velike pariske robne kuće s kraja XIX veka. U njima, odmah
po ulasku, kupac uranja u ogroman prostor koji je
presvođen kupolom. Čitavim prodajnim prostorom dominiraju stepeništa i galerije s providnim
ogradama, na kojima je izložena roba. Ovakvim
165
Uspeh
Bivši Centralni kreditni zavod, Novi Sad, Grčkoškolska 2, danas poslovna zgrada Kompanije Zepter
projektantskim postupkom dobijen je impresivan
prostor, blistavi svetlošću okupan hram potrošnje u
kome su posetioci imali lak pregled ponuđene robe.
Na fasadnim platnima javni prostori unutrašnjosti
zgrade, dostupni posetiocima, naglašeni su ogromnim zastakljenim površinama. Secesijski karakter
zgrade naglašen je dekoracijom koju čine ženske
glave, floralna plastika, dekorativne konzole i rešetke od kovanog gvožđa. Godine 1966. zgrada je proglašena spomenikom kulture, a 1979. i kulturnim
dobrom od velikog značaja.
Zgradu Centralnog kreditnog zavoda u Novom
Sadu projektovao je Franc Voruda, arhitekta iz Beča.
Zdanje je završeno 1896. godine. Voruda je građevinu
osmislio u neobaroknom stilu. Godine 1921. Voruda
je dogradio sprat, takođe u stilu neobaroka. Infrastruktura zgrade je, u periodu između 1949. i 1956.
godine, u nekoliko navrata osavremenjivana.
Današnji izgled zgrade Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu svedoči o znalački sačinjenom
proporcionalnom objektu čiji je arhitekta suvereno
vladao stilovima prošlosti, ali i umetnošću građenja. Posebno je zanimljiv ugaoni motiv sastavljen od
valjka presvođenog dominantnom kupolom oblika
166
polulopte s lanternom na čijem se temenu nalazi
skulptura boga Hermesa. Ona je rad vajara Đorđa Jovanovića. Obrada fasada je izvedena uz bogatu primenu plastike, kao što su nizovi masivnih konzola, biljni
ornamenti i pilastri s različitim kapitelima. Prizemlje
zgrade je u dubokoj rustici. Krila ulaznih vrata su od
kovanog gvožđa, bogato ornamentisana i s inicijalima
u ligaturi naziva banke. Enterijer šalter sale je posebno raskošno obrađen u plastici s pozlatom. Zgrada je
1997. godine proglašena spomenikom kulture.
Poslovna zgrada s lokacijom u Makenzijevoj
ulici u Beogradu, završena je 2007. godine. Projektant zgrade je Spasoje Krunić, autor nagrađivan
najvišim priznanjima za prethodna dela. Oblikovni
koncept ove poslovne zgrade zasnovan je na veoma dramatičnoj geometriji kosih i vertikalnih ravni,
oštrougaonih i oblih volumena. Procepi u zidnim
platnima i kao brid postavljene ivice punih masa
samo pojačavaju ovaj utisak.
Ova Zepter zgrada je zanimljiva i po tome što, osim
nesumnjive originalnosti i kvaliteta, sadrži i jednu
neuobičajenu karakteristiku, a to je da je projektovana kao omaž zgradi Generalštaba Nikole Dobrovića u Beogradu, ali i samom Dobroviću kao ličnosti.
Zepter poslovna zgrada, Beograd, Makenzijeva 34
Ovaj veliki srpski arhitekta bio je jedan od najvećih
pobornika modernizma i dugogodišnji profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.
Između većeg broja razmatranih mogućnosti orkestracije zidnih površina konačno opredeljenje je bilo
za korišćenje alukobond ploča. Glatka, svetlosiva,
metalizirana završna obrada fasada s jačim akcentom
boje na ulaznoj partiji srećno je potencirala skulpturalne kvalitete zgrade. U ovoj Zepter poslovnoj zgradi
Krunić uspeva da dinamični likovni izraz Dobrovićevog dela u potpunosti transformiše u likovnu sintaksu
primerenu novom veku.
1
2
1. i 2. Enterijer kabineta Philipa Zeptera u Monaku
167
Uspeh
Zgrada u Balkanskoj ulici 44, Beograd
Zepter zgrada u Knez Mihailovoj ulici, Beograd
Rekonstrukcijom VI sprata i nadogradnjom poslednje VII etaže zgrade u Knez Mihailovoj ulici broj 1
u Beogradu, po projektu arhitekata Branislava Mitrovića i Vasilija Milunovića, spoljni izgled objekta
usklađen je s ambijentalnom celinom makrookruženja i dat mu je akcenat ugaonog objekta i to s izdignutom kupolom, obloženom staklenom fasadom i
metalnim stubovima sa prohromskim brisolejima,
prstenastog oblika. Funkcionalno i simbolično oblikovanje asocira na svetionik i tvrđavu, čuvara ulaza u
najlepšu beogradsku ulicu. Ostatak fasade prati ritam
168
postojećih prozora, a zakrivljeni alukobond kao motiv
terasnog parapeta, naglašava kontrast. Apsolutno
sam sigurna, da kada kupola bude otvorena za publiku, staro jezgro Beograda neće imati funkcionalniji i
reprezentativniji prostor.
Zgrada u Balkanskoj ulici broj 44 u Beogradu izgrađena je početkom tridesetih godina prošlog veka
kao četvorospratnica u stilu modernizma, a tokom
šezdesetih je dograđen još jedan sprat, koji se uklopio u postojeći stil. Novom nadogradnjom i rekonstrukcijom dobijen je luksuzan apartmanski prostor
u sistemu dupleks, dok je na tipskim etažama sređen
poslovni prostor za rentiranje. Ujednačeni ritam
ulične fasade od pikovanog veštačkog kamena u potpunosti se zadržao s dodatkom savremene nadstrešnice kao budućeg svedoka epohe.
Dragulj beogradske arhitekture, u najstrožem centru
grada, zgrada na Terazijama broj 10, izgrađena je
tokom tridesetih godina prošlog veka po projektu arhitekte Đorđa Đorđevića u duhu akademizma, a zatim nekoliko puta obnavljana i osavremenjavana, kao
i danas, sa strogim vođenjem računa da se materijali
iz više epoha vešto uklope stvarajući poseban stil. Fasada je u mermeru s bogatom ornamentikom i dominantnim glavnim stepeništem, u delikatno ostvarenoj
vezi starog i novog, sa skladnim enterijerom rešenim
od najsavremenijih materijala, prilagodljivim i fleksibilnim po pitanju organizacije prostora.
Ornamentika na fasadi i dominantan venac prvi su sinonim za kuću u Kneginje Zorke 7, u Beogradu U
svom gabaritu i volumenu, građena je sa dubokim smislom. Sada, kao stara dama, nadmena u dekoru, svoju
jednostavnost duguje starim klasifikacijama lepog.
Objekat Art House u Bulevaru kneza Aleksandra
53, u Beogradu, reprezentativnog karaktera, obrađen
je materijalima visokog kvaliteta. Izgrađene tri etaže
s poslovnim prostorom, salama za sastanke i sedam
luksuznih apartmana, orijentisane su svim svojim prostorijama na besprekorno uređeno dvorište i velike
Terazije broj 10, Beograd
terase kao produžetke unutrašnjeg prostora koji
pružaju uživanje u dedinjskom miru, a utisku doprinosi i fasada koju odlikuju elementi starih beogradskih rezidencija.
Objekat Jugocentar, popularno nazivan Stari Merkator, nalazi se na Novom Beogradu u ulici Palmira
Toljatija 7. Izgrađen je 1970. godine po projektu arhitekata Ostojića, Mihajlovića, Đurkovića a planirana
je kompletna adaptacija. Jasno definisana trgovačka
Zgrada u Ulici kneginje Zorke 7, Beograd
169
Uspeh
Projekti s planovima za izgradnju
Zgrada u Bulevaru kneza Aleksandra 53, Beograd
Jugocentar, Palmira Toljatija 7, Novi Beograd
funkcija opredelila je kubičnu formu objekta, a fasadom, sasvim nezavisnom u odnosu na aranžman
osnove, dominira skeletni betonski sistem ispunjen
opekarskim blokovima.
Hotel Zepter u Kozarskoj Dubici nalazi se na mestu
starog hotela, srušenog posle rata. U okviru izgradnje
komercijalnog Kompleksa Zepter platoa u samom centru grada, na reci Uni, na postojećoj konstrukciji, arhitekturu eksterijera i enterijera hotela potpisuje arhikta
Zoran Aleksić sa saradnikom arhitektom Borisom
Rakovićem. Lagan i lepršav, ambijent ne stvara otklon
prema okruženju, već donosi novi kontekst. Pažljivo
rešena arhitektura svojim akcentima i razigranošću
stvara idealan susret prirode i modernog. Neprestano
prožimanje eksterijera i enterijera glavna je logika, a
prefinjena estetika, luksuz i funkcionalnost osećaju
se neposredno pri kretanju kroz objekat koji u svojoj
celini iznenađuje mikroambijentima. Bez praćenja
trenda hotelskog dizajna, akcenat je na unikatnosti,
različitosti i ekskluzivnosti.
Blok 8, Beograd, 36.000 m2
Quanto, Beograd, 75.000 m2
Hotelski kompleks Zepter, Kozarska Dubica
170
171
1
1
2
3
2
4
1. i 2. Brodogradilište, Beograd, 550.000 m2
1. Vapa, Beograd, 14.800 m2
172
5
2, 3. i 4 Novi Beograd, Blok 30, 17.000 m2
173
5. Kompleks Banjaluka, 27.464 m2
Uspeh
Između dva ritma
Zarobljena emocijama, ispunjena sećanjima, nedavno sam putovala u prošlost, u Kozarsku Dubicu, a
dočekala me je budućnost. Posle dvadeset godina,
iste ulice, poznati drvored koji se nadvio nad put pored reke, Una koja teče kao da se pored nje ništa nije
događalo svih ovih godina... A na samoj obali moderno zdanje kojim smo moj suprug i ja želeli da se
zahvalimo mestu iz koga je krenuo u pohod ka svetu.
U dizajnu ovog hotela, kao svojevrsni umetnički rukopis mog supruga (avion, jahta) sjajno su iskorišćene
tri osnovne boje: crvena, žuta i plava, svaka u svojoj
nadrealnosti. Preklapanje tih planova donosi novu
igru volumena, koja čini da hotel lebdi ili liči na brod
uronjen u smaragdno zelenu boju reke Une.
Moje oduševljenje celokupnim objektom nagrađeno je poverenjem kojim mi je pripao zadatak o njegovoj komercijalizaciji.
Bez obzira na emotivni naboj, od početka gradnje bili
smo svesni da svi putevi ne vode u Kozarsku Dubicu.
Ova činjenica je sada, otkad je hotel završen, samo postala eklatantnija i skuplja. Za početak, hotel će uskoro
biti uvršćen u dva značajna svetska hotelska lanca –
Relais & Chateaux i Design Hotels, što je već ogroman
uspeh i priznanje za Zepter, ali i za naš turizam uopšte.
U ovom elitnom društvu hotela ne nalazi se još nijedan
iz naše zemlje, a samo poneki iz susednih zemalja.
Hotel je u moj život uneo nepoznati dodir novog
vrtoglavog iskustva i to sportskog, koji nikada nisam praktikovala. Neočekivano, čudan prekid između dva ritma.
Postoje sportovi i neke sportske discipline koje sam
uvek izuzetno cenila znajući da su među onima kojima se nikada ne bih bavila: lov, ribolov, rafting, hiking... Upravo na njih sam morala da se oslonim kada
sam razmišljala o mogućoj klijenteli za hotel. Ali
neko ko ima Veliku nagradu Ukrajinske akademije
za ekologiju treba da bude sposoban u propagiranju
eko-turizma i sportova vezanih uz njega. Odlučila
sam da klijentelu našeg hotela potražim među članovima odabranih društava za zaštitu prirode i sportskih
udruženja iz inostranstva jer verujem da će oni najlakše prepoznati lepotu i uzbuđenja koja im nudim,
s uverljivošću sopstvenog doživljaja koji sam proveravala skoro čitavo proteklo leto.
174
Emma, Kozarska Dubica, 2010.
Reke, jezera, planine, rezervati, banje! Veličanstvena
lepota, uzburkane vode jedne, jedine – Une, čistoća,
lekovitost i obilje vrstama – Sane, brzaka najboljih u
Evropi za kajak na brzim vodama – Vrbasa.
Uronila sam kao strastveni ronilac u tri nepoznata
sporta ne kao uživalac, ali kao iskreni propagator mogućnosti za njihovo sprovođenje u Republici Srpskoj.
Lično mi je najteže išlo s lovom, najubedljivija sam
bila u raftingu, a najopuštenija u ribolovu.
Ljudi bi se zaista začudili da čuju da idem u lov. To
bi bilo kao da vodim dvostruki život. Jeste to nekada
bila aristokratska zabava, ali se danas krem evropskog društva ipak okrenuo drugim zadovoljstvima.
Kažu da ljudi koji odlaze u lov to čine iz najdubljeg
ljudskog instinkta i posebnog uživanja prema prirodi koja ih okružuje. Da je lov i način da se oslušnu
osećanja iz daleke prošlosti, a pri tom stekne stvarno
iskustvo u takmičenju s prirodom uz velike rizike
prolaska kroz nepoznato. Nisam u sebi prepoznala
taj instinkt, moguće je da bih ga vremenom razvila. U vezi s njim satisfakcija mi je bilo saznanje da
fascinaciju lovom imaju samo muškarci. Tome doprinosi osećaj posebne moći i uspešnosti koja budi
njihov pobednički duh, naročito pri dobrom i značajnom ulovu. Svaki će lovac priznati da se prilikom
lova oseća kao da je ponovo dečak, što objašnjava
činjenicu da je lov kao sport u stalnom porastu. Na
njemu, u poslu, neću insistirati.
Rafting je savlađivanje brzaka reke koji vam daje
uzbuđujući osećaj. On predstavlja jednu od najboljih avantura koju bi svako trebalo da proba makar
jednom u životu. Pruža vam osećaj apsolutne nadmoći u trenutku kada silazite sa splava misleći: Ponovo sam pobedila još uvek nesvesni da li mislite na
reku ili na sebe. Vrlo je bitno da rafting predstavlja
aktivnost koja uključuje sve mišiće tela kao i kontrolu nad emocijama. Nijedna teretana ne može se
porediti s raftingom koji telo održava u vrhunskoj
formi. Kako sam teretani apsolutno odolela, sigurno je nepošteno prema sopstvenom telu ne koristiti
vrednosti raftinga. Fantastičan sport, ambivalentan:
opasan, ali štitnici za telo i savremeni splavovi vas
čuvaju najbolje što mogu. Priroda je svuda oko vas,
ali vi prolazite kroz nju što brže možete kako bi izbegli prepreke koje postavlja. Voda je izbor zabave
u kombinaciji s iritantnim prskanjem. Rafting vas
podseća da je priroda čovekov najveći partner, ali je
istovremeno i moćno biće koje zahteva vaše puno
poštovanje. Kakav način da se iskusi priroda, da je
savladate ne škodeći joj! Kao posebna vrsta muzike
koja u vama budi najdublje emocije ako ste član tima
koji do savršenstva svira melodiju koju diriguje divlja
reka. Ne postoji mnogo načina kretanja koji se mogu
porediti s uzbuđenjem koje sa sobom nosi rafting.
Ovaj adrenalinski, ekstremni sport često koriste velike kompanije šaljući svoje vodeće ljude da se u borbi
s vodom izdvoje najbolji: sposobne vođe u kritičnim
situacijama. Iako odavno osvedočena da postati odličan vođa predstavlja vrstu svakodnevnog splavarenja,
svesna sam i istine da navike, koje se stiču godinama
guše želju za inventivnošću i novim izazovima.
Već posle prvog pravog raftinga ponovo budim svet
i sopstveni život.
Primesa filozofije uvek čini primamljivim i ono što
ne razumemo i ono što ne volimo, tako je i sa ribolovom. Neosporno, postoji i malo magičnog u zabacivanju udice i očekivanju da nešto zagrize. Na neki
način to je kao i u poslovnom svetu, ili umetnosti.
Izbacite novu ideju i čekate da li će je neko prihvatiti.
Analogijom između biznisa i pecanja mogu reći da
Zepterom zabacujemo mrežu svakog dana i to širom
sveta i često slavimo veliki ulov.
Ipak, u pravom ribolovu reka je ta koja uvek šapuće
neke mudre reči. Zato se ribolovom bave ljudi kojima je potrebna tišina prirode, koji vole da osluškuju
kako ona diše i da se preko svoje udice spoje s ulovom. Ribolov je neprekidni izazov između ribe i ribolovca, priča o istrajnosti i strpljivosti, naporima i ponovnim pokušajima do konačnog uspeha. Samo pravi
pecaroš zna da znanje koje se prenosi s generacije na
generaciju, u kombinaciji s ličnom veštinom stečenom
kroz iskustvo i intuicijom koja inspiriše, dovodi do
kompletnog doživljaja i dotiče iskonsku mudrost.
Obišavši ceo svet propustila sam priliku da do sada
saznam za posebnu vrstu ribolova – fly fishing – mušičarenje. Po našim istraživanjima, Bosna je druga destinacija na svetu za ovu vrstu ribolova i to najviše posećena od klijenata skandinavskih zemalja. Za istinske
ljubitelje ovog kraljevskog sporta na raspolaganju je
6.000 kilometara rečnih tokova naseljenih salmonidima – porodicom vrsnih rečnih riba. Veštački mamac
koji odgovara lokalnim insektima, s posebnom tehnikom zabacivanja udice s obale ili u vodi do kolena,
neodoljivo mami ribe a one ljubitelje ribolova.
Ribolov je sport, posao i hobi. Sve u jednom. To nam je
ovako objasnio najbolji svetski lovac Hemingvej: Nisi
ubio ribu samo da bi ostao živ i da bi prodao hranu,
mislio je. Ubio si je zbog ponosa i zato što si ribolovac.
Voleo si je dok je bila živa i voleo si je posle toga. Ako
je voliš nije greh da je ubiješ. Ili, ima li tu još nečega?
Ne znam. Ponovo ću da probam.
175
Dobročinstvo na širokom planu
Oduvek sam nalazila ispunjenje u davanju. Saosećanje duhovno obnavlja, obogaćuje i
oslobađa. Ako možete da se saživite s nekim kome je pomoć potrebna, onda to ta osoba
sigurno oseća i vi više niste stranci. To je vrednost po sebi, zato darivanje nema cenu
Donacija za decu Indije
Ramovi i tašne, umetničke tvorevine Dijamante
Marcoto (Diamante Marzotto), prodavani su na humanitarnoj aukciji u galeriji umetnosti u Monte Karlu.
Organizatori akcije, Gabrijela Freza (Gabriela Fresa)
i Liu Veneri, bili su mi veoma zahvalni zbog kupovine skupocenih rukotvorina u vrednosti od 15.000
evra. Novac sakupljen u okviru ove akcije upućen je
kao pomoć za 400 devojčica i dečaka u Rišabdevu
(u Radžastanu), 1.000 dece koja će biti usvojena na
daljinu (Mumbaj), šezdesetoro školske dece iz bolnice za lečenje lepre Vimala Dermatological Center
(Mumbaj), dvadeset devet dečaka iz škole u Avramati, tridesetoro dece na usvajanju u Bangaloru i Utarpradešu, izdržavanje i lečenje trideset pet devojčica
obolelih od dečje paralize.
Internacionalne donacije
Naselje na Madagaskaru
Na početku je naše davanje bilo usmereno ka osobama u našem okruženju, prvo najbližem, potom
sve širem i širem. Kako su se uvećavale mogućnosti,
tako su se menjali i pravci delovanja i skala kojom
se pomoć merila. Često je naše saosećanje stizalo i
do veoma udaljenih delova sveta. Tako je bilo i kada
smo se uključili u inicijativu našeg porodičnog prijatelja, tada princa Alberta, a sada krunisanog vladara
Kneževine Monako – u akciju izgradnje domova za
porodice bez krova nad glavom u jednom od najnerazvijenijih delova Afrike, na Madagaskaru. Beskućništvo u zemlji s klimom koja obiluje padavinama
šest meseci godišnje najteže podnose deca. Stoga
smo odlučili ne samo da doprinesemo toj akciji već
da sami u potpunosti finansiramo izgradnju čitavog
jednog naselja. To mesto je i dalje za nas samo tačka
Zepter naselje na Madagaskaru
na karti sveta, ali i draga spoznaja da tamo, hiljadama
kilometara daleko, postoji neko dete koje s osećanjem
zahvalnosti izgovara ime Zepter.
Philip Zepter i grofica Marta Marzzoto sa rukotvorinama Diamante Marzzoto, galerija Monte Karlo, novembar 2006.
Uspomena na Maestra
Zahvalnica, Monako, 2001.
Natpis na zidu jedne od zgrada
176
Poznati operski umetnik Lučano Pavaroti (Luciano
Pavarotti) oduvek je želeo da održi koncert u Petri.
O tome je maštao zajedno s jordanskim kraljem, svojim prijateljem, ali to je ostao jedan od umetnikovih
nedosanjanih snova. Zbog toga je, godinu dana posle
Maestrove smrti, njegova udovica realizovala veliki
humanitarni koncert upravo na ovom lokalitetu.
Ovaj grad, koji je pod pokroviteljstvom UNESCO-a
i jedno od sedam novih svetskih čuda, postao je
mesto na kome su se okupili vrhunski umetnici
i odabrani Pavarotijevi prijatelji na gala koncertu
pod nazivom U slavu života. Sa zadovoljstvom sam
prihvatila poziv gospođe Mantovani-Pavaroti, što je
označilo i početak saradnje i najavu budućih koncerata u Madlenianumu na kojima će nastupiti pobednici
Pavarotijevog konkursa.
U društvu Tanje Peternek-Aleksić, Nikolette Mantovani-Pavarotti i Gordane Mill, Petra, Jordan, 2008.
177
Uspeh
Donacije italijanskim
dobrotvornim udruženjima
Na večerama koje dole nabrojana udruženja organizuju nekoliko puta godišnje, pojavljujem se kao lični prijatelj njihovih predsednika ili drugih članova, s kojima
delim ista opredeljenja. Kao potvrđeni dobrotvor, cenjeni mecena umetnosti, vlasnica moćne Kompanije u
Italiji, rado sam viđen i poštovan gost na ovim događanjima.Doprinos svih prisutnih, pa tako i moj, najčešće
predstavlja uvećan novčani iznos svečane večere, nekoliko proizvoda iz našeg asortimana za tombolu i učešće u
njoj – uvek oproban način da dodatno podržite čitavu
akciju.Teško je precizno reći koliki je do sada donirani
iznos tokom dugogodišnjeg učešća na manifestacijama ove vrste. Sigurno nije mali. Ipak, mislim da je veoma značajno što se sa svakim takvim pojavljivanjem,
s drugim poznatim i društveno priznatim ličnostima,
pojačava javni senzibilitet za društvena i karitativna pitanja i što italijanska štampa i poneka TV stanica svojim izveštavanjem to iskreno podrže.
S profesorom Umbertom Veronesijem i Adrianom Cartossi, Milano, novembar 2006.
Milansko udruženje prijatelja lirike Associazione Milanese Amici della Lirica
Osnivač: Markiz Lita (1974), predsednik Daniela Javarone (2006). Udruženje nastaje s ciljem da čuva, širi i brani važnost lirske muzike u Italiji, organizujući muzičke
večeri u milanskim pozorištima da bi predstavili mlade umetnike koji obećavaju,
pod pokroviteljstvom već afirmisanih pevača.
Italijansko udruženje za proučavanje
malformacija ASM – Associazione Italiana
Studio Malformazioni ONLUS
Osnovano 1966. Predsednik Marinella di Capua. Sredstva prikupljena na Božićnim
koncertima 2007. i 2008. godine, namenjena proučavanju i naučnom istraživanju
prevencije patologija malformacija u neonatalnom periodu i u dečjem dobu,
omogućila su stvaranje Centra za eksperimentalnu hirurgiju fetusa – jedinstvenog u Italiji.
Udruženje SOS – Solidarnost odmah,
svuda (ONLUS SOS Solidarieta Ovenque
Subito)
Osnivač: profesor Umberto Veronesi, 1994. Predsednik Marinella di Capua Udruženje za pomoć i ekonomsku podršku osobama koje prolaze kroz velike životne
teškoće.
Italijansko udruženje za istraživanje raka
(AIRC - Associazione Italiana per la ricerca
sul Cancero)
Osnivači: profesor Umberto Veronesi i Giuseppe della Porta 1965. Predsednik: Piero Siera. Finansiranje naučnog istraživanja pri Univerzitetu u Milanu.
Emergency days
Osnivač: Gino Strada, 1994. Predsednik: Teresa Sarti. Cilj Udruženja je pružanje
medicinsko-hirurške pomoći žrtvama ratova, podizanjem bolnica u najugroženijim zonama.
Zajednica Sveti Eđidio: projekat Bravo
(Comunita’ Di Sant’Egidio: Progetto Bravo)
Osnivač: Andrea Riccardi, 1968. Aktivnosti ove Zajednice su najrazličitije vrste:
druženje sa siromašnima, služenje miru, humanizacija sveta, registrovanje u matične knjige dece koja postaju „ilegalci“ samim tim što postoje.
Udruženje fondacija Operation Smile
(Fondazione ONLUS: Operation Smile)
Osnivači: lekari dobrovoljci, 2000. Predsednik: Santo Versace. Lekari volonteri, članovi
ove Fondacije, u preko 30 najsiromašnijih zemalja sveta leče svake godine na hiljade
dece sa teškim malformacijama na licu. Takođe sarađuju s institucijama i lokalnim
lekarskim osobljem da bi potpomogli stvaranje samostalnog sanitarnog sistema.
Udruženje Home for people for home –
Olimpijada srca (Onlus Home x people x
home – Olimpiadi del Cuore)
Osnivač: Stefano Benedetti, 2000. Predsednik: Stefano Benedetti.
Udruženje City angles
Osnivač: Mario Furlan, 1994. Dobrovoljci koji na ulicama pomažu najslabijima i
bore se protiv kriminaliteta. Jedan od projekata Udruženja je i Kuća Silvana, porodična kuća za osobe bez stalnog prebivališta u Milanu, otvorena za ljude u poteškoćama – žene, majke s maloletnom decom, parove, porodice...
Padanska humanitarna fondacija Borci
za mir (L’Umanitaria Padana ONLUS –
Guerieri per la pace)
Osnivač: Bruno Caparini, 2004. Predsednik: Simona Signoracci. Podrška projektu
za mir u svetu, u korist naroda pogođenih konfliktima.
AISM Italijanski centar za multiplex
sklerozu
Osnovač: lekari volonteri. Centar pruža pomoć obolelima od multipleks skleroze.
Zaštitno lice: Nicoletta Montovani-Pavarotti
178
Philip Zepter i Daniela Santanche, članica Italijanskog parlamenta
1
2
3
1. Potpisivanje čeka u dobrotvorne svrhe, Minhen, 1998.
2. Predsednica Lombardije, Clarissa Burt Colli, Philip Zepter
i Ombretta Colli, predaja čeka za pomoć hendikepiranoj
deci Lombardije
3. Philip Zepter i J.M. Lushkov, gradonačelnik Moskve,
uručivanje čeka
Ispred obnovljene Crkve Hrista Spasitelja, Moskva, 2006.
179
Uspeh
Internacionalna priznanja
Most između čoveka i prirode
Vreme u kome živimo je vreme velikih iskušenja. Čovek
Orden Viteza rada Republike Italije
je ustao protiv prirode naivno očekujući vlastiti trijumf.
Jedno od prvih velikih internacionalnih priznanja, kojima smo bili nagrađivani tokom godina, bio je orden
Viteza rada mom suprugu i Velika zlatna plaketa
meni kao vice presidentu Kompanije. Titula je priznanje za doprinos razvoju italijanske privrede, a dodeljuje je predsednik Republike, u to vreme gospodin
Skalfaro (Oscar Luigi Scalfaro). Mnoge italijanske
novine propratile su ovaj događaj. Ceremoniji su prisustvovale brojne ličnosti iz privrednog i kulturnog
života Breše i Severne Italije, a domaćica proslave bila
je balerina Karla Frači (Carla Fracci).
Umesto pobede, svedoci smo stalnih čovekovih poraza.
Bolesti, ekološke katastrofe, siromaštvo i moralno posrnuće savremene civilizacije samo su dokaz nedostatka
autentične ljudske korespondencije s prirodom i njenim
zakonima. Nema tog ljudskog dela, te čovekove građevine, koja može opstati ukoliko je sazdana na pobuni
protiv prirode. Saobraćanje s prirodom – znači povratak ljudskoj suštini.
Zato su sve poruke koje Zepterovi misionari širom sveta
(a njih je danas više od 130.000) upućuju čovečanstvu
na tragu poštovanja Prirode. Stoga ovo priznanje do-
1
življavam, pre svega, kao priznanje jednoj ideji koja je,
koliko moja lična, toliko i planetarna, i ima smisla samo
ukoliko postane opšte dobro. Raduje me što milioni ljudi
Ceremonija dodele titule naučnog savetnika
na svim kontinentima počinju da žive s tom idejom. Nadam se – duže i zdravije, a svakako lepše i sređenije, to je
suština svih mojih poruka i nastojanja.
Iz pozdravnog govora na dodeli priznanja
Povelja Dinno Ferrari
2
Svečanost dodele ordena, Villa Alba, Garden Riviera, Breša,
novembar 1997.
1. Uručenje ordena
2. Carla Fracci
Stepen naučnog savetnika za ekologiju
Ukrajinske akademije
Stepen naučnog savetnika Akademije za doprinos razvoju nauke i kulture i zvanje laureata Međunarodne
nagrade u oblasti kulture i ekologije za podršku mladim talentima i mecenatsku delatnost dobila sam
posle petnaestogodišnje delatnosti Kompanije na
međunarodnoj sceni. Zahvaljujući ličnim naporima
kao i naporima Kompanije pružena je pomoć mnogim talentima u oblasti kulture i umetnosti, kao i
značajna sponzorska podrška za takmičenja ukrajinskih sportista u čitavom svetu.
1
2
Ceremonija dodele titule naučnog savetnika
180
Udruženje Prijatelji centra Dinno Ferrari, čiji je osnivač Enco Ferari (Enzo Ferrari), nastalo je 1984. godine u Milanu da bi se bavilo sakupljanjem neophodnih sredstava za klinička i naučna istraživanja, ali
i s ciljem promovisanja raznih kulturnih aktivnosti.
Novembra 2006. godine na gala večeri pod nazivom
Musica e Cabaret u Teatru Manzoni u Milanu, dodeljena mi je, kao članu Udruženja i velikom donatoru, specijalna povelja Dinno Ferrari. Pred više od
3.000 prisutnih prijatelja udruženja, predstavljena
sam kao izuzetna ličnost i dobrotvor, a povelja je
dobijena u znak zahvalnosti za brojne humanitarne,
društvene i kulturne aktivnosti koje sam zajedno sa
suprugom Philipom Zepterom sprovela u delo.
Predsednica Centra, gospođa Marija-Lujza Trusardi
(Maria-Luisa Trussardi), toplo se zahvalila na velikodušnom prilogu od 20.000 evra za nabavku naučne
opreme, kao i za dodelu tri trogodišnje stipendije za
mlade naučnike.
1. Dodela povelje Dinno Ferrari, Maria-Luisa Trussardi, Milano,
novembar 2006. 2. Sa suprugom Philipom, dodela povelje
Dinno Ferrari, Milano, novembar 2006.
181
Uspeh
Profilo Donna
Nagradu Profilo Donna svake godine dodeljuje istoimeni renomirani časopis istaknutim ženskim ličnostima iz cele Evrope, za posebna dostignuća na kulturnom, društvenom ili poslovnom planu. Ova nagrada
dodeljena mi je 2008. godine u teatru Pavaroti u
Modeni, za veliki doprinos srpskoj i evropskoj kulturi.
Manifestacija je održana u ovom gradu u znak sećanja na maestra Lučana Pavarotija u teatru koji nosi
njegovo ime. Veliki umetnik i danas nedostaje svojim
sugrađanima baš kao i operskoj publici širom sveta. Direktorka magazina i osnivač nagrade, Kristina
Bičoki (Cristina Bicciocchi), potrudila se uz počasnu
domaćicu večeri, kraljicu milanskih salona Danijelu
Javarone (Daniela Javarone), predsednicu udruženja
Prijatelji opere, da sve bude na najvišem nivou i da
trijumfuju rafiniranost i elegancija.
Ceremonija dodele nagrade Profilo Donna, Teatar Luciano Pavarotti, Modena
S Nicolettom Mantovani-Pavarotti
Nebesko telo Janković
Tokom proteklih petnaest godina postigli smo zaista visok ugled u ukrajinskom društvu, pre svega kao ozbiljan poslovni
sistem, ali i kao kompanija koja propagira autentične vrednosti, sponzoriše kulturu i sport, pomaže ugroženima. Teško je
nabrojati sva priznanja koja smo dobili u Ukrajini. Kompanija je kolektivni član Ekološke akademije Ukrajine, a moj suprug
je ne samo dobio zvanje akademika, već je i jedno nebesko telo (otkriće naučnika Krimske opservatorije) nazvano njegovim imenom. Zahvalnost su nam iskazali i mitropolit Kijeva i cele Ukrajine, Vladimir, Savet kabineta Ukrajine, Kulturni
kabinet Ukrajine, Antarktik centar...
Akademik Ljudmila Visočinska, potpredsednik Ukrajinske akademije. Predaja diplome naučnog savetnika Ukrajinske
ekološke akademije nauka, Monako, 1999.
182
183
Istorija otkrića planete N6589-Janković
Malu planetu N6589-Janković otkrili su, 19. septembra 1985.
godine, dvoje astronoma Krimske astrofizičke opservatorije,
Nikolaj Stepanovič Černih i Ljudmila Ivanovna Černih, pomoću snimaka koji su dobijeni s dvojnog (40 cm) fotografskog teleskopa. Planeta je na snimcima izgledala kao zvezdica sedamnaeste veličine u sazvežđu Riba. Otkrićem male
planete ne smatra se njeno odvojeno posmatranje, kada je
ona uočena, nego celi niz posmatranja, posle kojih se nova
mala planeta ne gubi iz opsega posmatranja. Astronomi
Černih su posmatrali ovu planetu još dve noći, do 18. oktobra 1985. godine, što je bilo dovoljno za proračun njenog
daljeg kretanja u Sunčevom sistemu. U martu 1994. godine, u toku dve noći, planetu je posmatrala grupa astronoma
pod rukovodstvom profesora Toma Gerelsa (Tom Gehrels)
na opservatoriji Kit Pik u SAD. Sledeće godine, u avgustu i
septembru 1995. godine, tokom četiri noći posmatrali su je
astronomi Harvardske opservatorije. Sva obavljena posmatranja nove male planete analizirana su s japanskim astronomom-teoretičarem Sjuici Nakanom. Nakano je ustanovio da su novu malu planetu posmatrali astronomi Krimske
opservatorije još 1978. godine, ali su tada sprovedena samo
dva posmatranja, posle čega je ona „izgubljena” iz polja posmatranja. Zato su ova dva dopunska posmatranja, koja je
Nakano našao u katalogu starih rezultata, predstavljala vrlo
dragocen materijal koji je omogućio da se raširi interval istraživanog kretanja nove planete. Na osnovu svih posmatranja Nakano je odredio konačnu orbitu planete, uračunavajući vrlo bitan faktor delovanja velikih planeta Sunčevog
sistema na nju. Međunarodni centar za male planete (Smitsonovska opservatorija, Kembridž, MA, SAD) zaveo je ovu
planetu, 8. oktobra 1995. godine, pod brojem 6589 u katalog
malih planeta s konačno poznatim orbitama. Otkriće nove
planete u stvari je rezultat kolektivnog rada mnogih učesnika Međunarodne službe malih planeta.
Ime Milan Janković za planetu N6589 predložili su njeni
otkrivači. Komisija Međunarodnog astronomskog saveza
potvrdila je ovaj naziv 24. januara 2000. godine. Pojava u
pojasu asteroida male planete N6589-Janković jeste rezultat
međunarodnog priznanja visokog autoriteta profesora Milana Jankovića i u čitavom svetu poznate Kompanije Zepter
International, kojom on rukovodi i čiji je osnivač.
Kao otkrivači male planete N6589-Janković upisani su Černih
L. I. i Černih N. S.
184
Svetska sportska sponzorstva
Kompanije Zepter International
Već na početku stvaranja naše planetarne misije znali smo da brend Zepter treba
strateški i vrednosno da bude orijentisan ka zdravom načinu života, a da se promoviše
primarno kroz sportske aktivnosti. Taj spoj dao je izvanredan rezultat
U uspehu naše Kompanije veliku ulogu odigrao je
precizan i iskreno postavljen balans karaktera i naklonosti naše dve ličnosti. S jedne strane, tu je moje
kontinuirano traganje za harmonijom i skladom,
koje se u praktičnom pogledu opredmetilo kroz poslovnu strategiju orijentisanu ka zdravom životu u
svim njegovim aspektima, posebno prema zdravoj
ishrani i ekologiji. S druge strane nalazi se kreativna i ekspanzivna priroda mog supruga koja je uvek
vodila ka obaranju granica, kompetitivnosti, ali i
fer-pleju. Ka postizanju uvek novih rekorda, sopstvenim radom i umećem, baš kao što se to čini u
vrhunskom sportu.
Linija sličnosti koja spaja automobilsku Formulu jedan koja
je u Monaku ispisala, ali i dalje ispisuje, istorijske stranice je i
Formula jedan na vodi. Stoga je i čuveni Muzej automobila iz
Monte Karla prvi put otvorio vrata nautici.
U ekskluzivnu kolekciju koja karakteriše Kneževinu, simbol
Formule jedan u svetu, mogao je da uđe samo čamac podjednako ekskluzivan i jedinstven: katamaran Dac F1 Inshore s
kojim je Gvido Kapelini (Guido Cappellini) 11. decembra prošle godine pobedio i osvojio svoju desetu titulu prvaka sveta
u najjačoj kategoriji. Darodavac monegaškom Muzeju ovog
najbržeg motornog čamca na svetu, koji je pored performansi
i primerak genijalnosti ljudi iz Brijance, je Kapelinijev istorijski
sponzor Philip Zepter, a traku je presekao princ Albert lično.
Nice Matin, jul 2010.
Uspeh
1
1
3
2
2
4
1. Dodela nagrada juniorskim šampionima u kartingu
2. Philip Zepter i Andrej Kulundžić
Monako Porche Super Cup
Izvod iz brošure Zepter Internationala
F1 WORLD CHAMPIONSHIP
Zepter Racing Team and Main Sponsor
1997, 1998. Arrows Team
1999. Jordan Team
2001. Grand Prix, Brazil – Main Sponsor
1997, 1999, 2000, 2001, 2002.
Grand Prix, Canada - Main Sponsor
2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008
2009, 2010. Grand Prix, Monaco – Main Sponsor
ZEPTER HERCULIS IAAF GOLDEN LEAGUE ATHLETIC MEETING
Title Sponsor 1997, 1998, 1999, 2000. Monte Carlo
F1 POWERBOAT WORLD CHAMPIONSHIP
Zepter Racing Team Official Sponsor 2000, 2001.
Zepter Racing Team Title Sponsor
2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, 2009.
ATHLETES STARS MEETING
Official Sponsor 1998, 2000. Rieti
ZEPTER IAF MASTERCLASS
Title Sponsor 1998. Monte Carlo
INDOOR ATHLETIC MEETING
Official Sponsor 1998. Tampere
ICE HOCKEY WORLD CHAMPIONSHIP
2002. Sweden, 2003. Finland, 2004. Czech Republic
2005. Austria, 2006. Latvia, 2007. Russia, 2008. Canada
2009. Switzerland, 2010. Germany, 2011. Slovakia
F3000 WORLD CHAMPIONSHIP
Official Sponsor 1998, 1999. Fortec
F3000 ITALIAN CHAMPIONSHIP
Official Sponsor 2000. Benetton Durango Team
Qualifying Games: 2003. Croatia, Hungary
Official national team sponsor for:
2001, 2002. Russia and Ukraine
2003, 2005. Russia, Ukraine and Latvia
2004. Russia, Ukraine, Latvia, Kazakhstan, Canada
2005. Russia, Ukraine, Kazakhstan, Canada, Belarus
2006. Kazakhstan, Ukraine, Canada, Italy, Belarus
2007. Belarus, Ukraine, Canada, Italy
2008. Belarus, Canada, France, Italy
2009. Belarus, Canada, France, USA
2010. Canada, Belarus, France, Kazakhstan
F3000 BRITISH CHAMPIONSHIP
Official Sponsor 2000. Benetton Junior Team
EUROPEAN PORSCHE SUPER CUP
Zepter Racing Team-Title Sponsor 1995, 1996, 1997, 1998.
VAUXHALL JUNIOR FORMULA
Official Sponsor 1999. Lewis Team
188
1. Philip Zepter, Guido Cappellini i Mile Janković
2. Philip Zepter i Marjan Kulundžić
WORLD BASKETBALL CHAMPIONSHIP
Title Sponsor 1997. Barcelona, 1998. Men–Athens,
1998. Women–Berlin, 2002 Men–Indianapolis, USA, 2002.
Women–People’s Republic of China
EUROPEAN BASKETBALL CHAMPIONSHIP
Official Sponsor
2001. European Championship for Men – Turkey
2002. Euroleague Women – France
2002. Saporta Cup – France
ITALIAN NATIONAL BASKETBALL TEAM
SPONSORSHIP Main Sponsor 2001, 2002.
ZEPTER, SPONSOR OF FIBA
Official Sponsor 2003–2011.
t8PSME$PNQFUJUJPOGPS:PVOH8PNFO
2003. Croatia; 2005, 2006. Brazil
t8PSME$PNQFUJUJPOGPS+VOJPS.FO
2003. Malaysia; 2005, 2006. Japan
t&VSPQFBO$IBNQJPOTIJQGPS.FO4XFEFO
2005. (Qualifier for the World Championship);
2008. Greece
t&VSPQFBO$IBNQJPOTIJQGPS8PNFO
2003. Greece (Qualifier for the Olympic Games);
2005. (Qualifier for the World Championship);
2008. Spain
t1BO"NFSJDBO0MZNQJD2VBMJGZJOH5PVSOBNFOU
for Women and Men: 2003, 2005. (Qualifier for
the World Championship)
t"GSJDBO$IBNQJPOTIJQGPS.FO
2003. Egypt (Qualifier for the Olympic Games);
2005. South Africa (Qualifier for the World
Championship)
t"GSJDBO$IBNQJPOTIJQGPS8PNFO
Mozambique (Qualifier for the Olympic Games);
3. i 4. Svetsko prvenstvo u hokeju, 2002.
2005. Morocco (Qualifier for the World
Championship); 2004. Olympic Games
Competition, Athens FIBA Club, 2011. Mali
t'*#"%JBNPOE#BMMUPQUFBNTGSPNFWFSZ
continent: 2004. Belgrade, 2008. China
t68PSME$IBNQJPOTIJQGPS.FO-BUWJB
t68PSME$IBNQJPOTIJQGPS8PNFO$IJMF
t&VSP#BTLFU-JUIVBOJB
t&VSP#BTLFU8PNFO1PMBOE
t"NFSJDBT$IBNQJPOTIJQGPS.FO"SHFOUJOB
t"NFSJDBT$IBNQJPOTIJQGPS8PNFO$PMVNCJB
t"TJB$IBNQJPOTIJQGPS.FO$IJOB8VIBO
t"TJB$IBNQJPOTIJQGPS8PNFO+BQBO
t0DFBOJB$IBNQJPOTIJQGPS.FOBOE8PNFO"VTUSBMJB
- New Zeland
MONTE CARLO TENNIS OPEN
Title Sponsor 1997, 1998, 1999, 2009. Monte Carlo
TENNIS EUROCARD OPEN
Official Sponsor 1998, 1999. Stuttgart
ATP TENNIS TOUR WORLD CHAMPIONSHIP
Official Sponsor 1998. Hanover
TENNIS TOURNAMENT
Official Sponsor 1999. Kitzbühel; Bucharest
MALLORCA TENNIS OPEN
Official Sponsor 1999, 2000, 2001.
MASTERS TENNIS
Official Sponsor 2001. Stuttgart
ATP TOUR MERCEDES SUPER 9 TENNIS
TOURNAMENT
Official Sponsor 1998. Stuttgart
189
Uspeh
ZEPTER PRO-AM GOLF TOURNAMENT
Title Sponsor 1999. Monte Carlo
ZEPTER AMBASSADORS:
INTERNATIONAL BEACH SOCCER
Title Sponsor 1999. Monte Carlo
Guido Cappellini
10 times world champion F1 INSHORE 2001 & 2002. Powerboat
Racing, 2002, 2003, 2004, 2005 & 2006. Zepter Team
MONACO YACHT SHOW
Official Sponsor 1999, 2000. Monte Carlo
Arantxa Sanchez
2001 & 2002. Tennis world champion
FITNESS FESTIVAL
Official Sponsor 1998. Italy
Sergey Bubka
ZEPTER POLE VAULT STARS
11 years Title Sponsorfrom 1998. to 2008.
6 times pole vaulting world champion and 35 world records
broken. The first man ever to jump over 6 meters and record-
1
2
man nominated „Sport Person of the Century” 1997, 1998, 1999,
EURO HANDBALL
2004. Slovenia
2000, 2001, 2002, 2003 & 2004.
4
1
2
3
7
5
3
5
4
6
6
1. Muhammad Ali i Philip Zepter 2. Sylvester Stallone 3. Princ Albert II i Philip Zepter
5. Philip Zepter i Richard Branson 6. Boris Becker i Philip Zepter
190
4. Philip Zepter i nemački tim u umetničkom plivanju
8
1. Wilson Kipketer, Pedro Diniz i Sergej Bubka 2. Dragan Marjanović, Dino Meneghin i Philip Zepter
3. Uz princa Alberta II, atletski
miting Zepter Herculis, Monako, 1997. 4. Philip Zepter, Henri Leconte i princ Albert II 5. Wilson Kipketer 6. Princ Albert II, teniski turnir,
1998. 7. Kevin Costner 8. Philip Zepter, Michael Mc Namara, princ Albert II, Carol Alt i Kevin Costner, Zepter pro golf turnir, 1999.
191
TOPLINA DOMA
V
196 Monako, svečanost koja traje
204 Sledbenici zlatnog osećanja
208 Naši domovi – kuće kulture
Monako, svečanost koja traje
Fransoa Blan (François Blanc) poznat je kao čovek koji je osmislio Monte Karlo
otvorivši u njemu Kazino. Tamo gde su vladali divlje cveće i vetar, nastao je,
zalaganjem ovog vizionara, grad muzike i slavlja. Blan je rođeni dobitnik, kako je za
njega rekao Princ od Velsa: Bilo da je crveno ili crno, uvek dobija Belo (Blanc). Tako
je i ostalo. Monte Karlo je grad onih koji dobijaju
Monako, 1996.
Svih ovih dvadeset godina koliko živimo u Monaku, u
toj prefinjenoj bašti Mediterana, gde se opijajuća, ali
pomalo sirova energija juga s lakoćom transformiše u
nešto suptilnije ne gubeći pri tom svoju snagu, bile su
u najvećoj meri posvećene radu Kompanije. Ujedno,
to je možda i naš najlepši životni period koje traje i danas. Ta čudesna transformacija grubog u fino, to prilagođavanje i mogućnost prevazilaženja suprotnosti
koju u sebi nosi ovaj grad, poslužili su nam da damo
svrhu zadovoljstvu i da tako svoj rad učinimo neverovatno efikasnim. Danas mi se čini da jedno nikada
nije ni postojalo bez drugog. Neuporedivi spektakl
svakodnevnog bitisanja u Monaku postao je moja životna i radna potreba. Nazivi tom načinu života i rada
jesu: sloboda i kreacija.
Monako je prostor slobode. Ne samo poreske. Satkan od lepote grandioznih vila, uređenih vrtova i
parkova, palata sa zlatnim kupolama, često je scena
za čudesne životne priče u kojima, kako je rekao jedan pisac, žene i muškarci u ostvarenju svog bića idu
do kraja. Zaista je tako. Plavetnilo Monaka poziva da
se u sumrak krene na putovanje u potragu za najboljim delom sebe. Ili makar za onim najzanimljivijim.
Taj zov i danas se čuje daleko izvan granica minijaturne države pod patronatom porodice Grimaldi.
Svaki grad ima svoju geografiju kao sudbinu i ljude
kao svoj karakter, kao atmosferu. Njegova blaga klima, lišena ekstremnih uslova, kažnjavajućih oluja i
zimskih nepogoda, ali i poslovni potezi ljudi koji su
stvarali Monte Karlo, okupili su na ovom mestu najrazličitije svetske ličnosti. Svi su imali izraženu inklinaciju ka uživanju i crtu hedonizma u karakteru.
Bilo je tu zbačenih diktatora, prognanih paša, stare
196
evropske aristokratije, umetnika, kockara, ali i vizionara i velikih poslovnih ljudi.
Ista privlačna sila koja je u ovu državicu vukla umetnike i pripadnike svetskog jet seta u svim vremenima, prethodno je u nju dovela aristokrate i krunisane
glave. Mnogi od njih ostavili su svoj imetak na stolovima ovdašnjih kazina. Tako je sve i počelo, u vreme
stvaranja Drugog carstva.
Monte Karlo je zaista čudesno mesto okupljanja najrazličitijeg sveta. Svi su oni ovom gradu ostavili neka
obeležja, ali je i Monako različito uticao na mnoge od
tih svetskih ljudi. Eklatantan primer takvog međusobnog uticaja predstavlja Husein Paša, poreklom iz
bogate familije s Kavkaza, unuk sultana Abdulhamida II, zet drugog naslednika egipatskog prestola, na
kojem je sedeo kralj Faruk. Otac mi je svojevremeno
živopisno pričao o posetama mnogih krunisanih glava, ili članova njihovih porodica, Tunisu i Maroku;
dolazili su u te zemlje da se lično osvedoče kakvo to
čudo od puteva prave Francuzi u svojim tadašnjim
kolonijama. Čovek od ukusa, kako kažu, unutrašnje
i spoljašnje elegancije, Husein Paša posle revolucije
u Egiptu dolazi da živi u jednoj od najlepših vila na
Azurnoj obali, u Sen Žan Kap Ferau, lociranom između Nice i Monte Karla. Plenio je galantnošću, ne
samo u sportu, nego i prilikom mondenskih dešavanja tokom pedesetih godina prošlog veka, kojima
je Azurna obala bila stecište, ali je osvajao i svojom
plemenitošću. Testamentom je ostavio velike svote
Crvenom krstu Francuske i Monaka. Takođe, celokupna dobit od prodaje svih dragocenih predmeta
koje je imao u svojoj vili, a koji su bili ponuđeni na
aukciji u martu 1993. godine, otišla je u dobrotvorne
Emma, Monako, januar 2002.
svrhe. Ta aukcija mi je omogućila da provedem tri
dana u odajama vile i u prekrasnom parku, da doživim susret dve civilizacije koje je podjednako personifikovao ovaj poslednji evropski paša.
I Vinston Čerčil (Winston Churchill) boravio je od
svojih najmlađih dana u Monte Karlu i s godinama
je sve više voleo to mesto, Hotel de Pari, a posebno
Kazino. Čerčil, taktičar, predavao se strastveno i slepo
kocki. Uz karijeru političara i stratega, ovde je otkrio
i drugu pasiju svog dugog života – slikanje. Kocka
i zadovoljstvo slikanja dovodili su ga često u vilu
Dragonniere u Kap Martenu, tada u vlasništvu magnata štampe Rodermira (Rothermere), gde je stizao s armijom sekretarica, sobarica i brdima kofera.
Spomenik na raskršću između Mentona i ulaska u
Kap Marten svedoči o njegovom dugogodišnjem boravku na ovom mestu.
Mnogi od njih su se vraćali Monaku još u vreme
kada železnica nije stizala do njega, kada se danima
putovalo kočijama, a zatim parobrodom. Šta ih li je
tako snažno privlačilo? Da li sama lepota mesta, jedinstveno osećanje stalnog praznika i svečanosti ili,
možda, prisustvo srodnih duša, umetnika koji su sa
svoje strane tražili pažnju i osvedočenje.
Ovde je svoj dar do kraja ispoljio Djagiljev, stvarajući
ruski balet koji je u to vreme već dobijao mitski značaj. Kneževina je bila prestonica avangardne evropske
umetnosti, a ruski balet postaje njen zaštni znak, s
umetnicima poput Nižinskog, koreografa Masinova,
ali i Žana Koktoa (Jean Cocteau), Stravinskog, Kolet...
Iako po obrazovanju nije bio baletski umetnik, Djagiljev je imao snažan dar i inovativni duh kojim je oko
svoje trupe okupio i mnoge pesnike, slikare i muzičare
svog doba, i tako stvorio jedan drugačiji scenski izraz,
obeležen kvalitetnom novom muzikom, kostimima, libretima. Scenografiju su za njegovu trupu stvarali Matis (Matisse), Dali, Pikaso i De Kiriko (De Chirico)… Pikaso je radio kostime, ali budući da je i sam bio očaran
ovom jedinstvenom umetničkom skupinom, naslikao
je mnoge poznate portrete i karikature članova trupe,
među kojima i Djagiljeva, ali i Olge Koklove, kojom se
ubrzo i oženio. Jedan od najznačajnijih pomaka koji je
ruski balet načinio u Monaku bilo je isticanje i uzdizanje muške igre, ali i muškog tela. Tako je on promenio
shvatanje ove umetnosti u Parizu, u celoj Francuskoj,
a potom i širom ondašnjeg umetničkog sveta. Koliko
je jak bio njihov uticaj vidi se iz činjenice da je Stravinski po Djagiljevljevoj narudžbini napisao tri baleta, a
po narudžbini su za njega radili i kompozitori: Štraus,
Sati (Satie), Debisi (Debussy) i Ravel.
Još jedna poznata ličnost, osoba koju su i deca na ulici prepoznavala i nazivala „čovekom od kule”, provela
je veći deo života na Rivijeri. Njegovo ime je Gustav
Ajfel (Gustav Eiffel). Čuvena pariska kula, simbol
197
Toplina doma
1
1
S princom Albertom II, Monako, 2007.
Emma, Philip Zepter i princ Albert II, Monako, mart 2010.
2
Vila Trianon, Monako, 2003.
Grada svetlosti, nosi njegovo ime. Poznata je u čitavom svetu, hvaljena, ogovarana, slavljena. Ali, kula
mu je kratko pripadala. Postala je deo imidža Pariza,
Francuske, koju posećuju milioni turista iz čitavog
sveta. Već dvadesetih godina prošlog veka Ajfel se
osećao zapostavljenim kao ličnost i kao stvaralac.
Nastavio je da živi i da radi u svojoj kući na Azurnoj
obali, ali ono što mu je davalo snagu do poslednjeg
trenutka života bile su gotovo svakodnevne posete
Operi Monte Karlo. Njima je nadoknađivao nedostatak profesionalnih izazova i održavao budnim
pažnju i kritičko rasuđivanje.
I mala mesta, kao i veći gradovi i svetske metropole,
poseduju svoju lokalnu scenu na koju je uveče moguće
izaći, gde ima više svetla, govora i osmeha nego drugde, gde se uvek nešto dešava. Odmah pored Monaka,
krajem XIX veka, bila je to biserna riva sunčanog grada Mentona, a ispred nje cvetno i raskošno zelenilo
Kap Martena, na kojem se danas nalazi naša vila.
Umetnici su tu dolazili tragajući za inspiracijom, a
aristokratija za spektaklom, sjajem i događajima ili
pak za utehom, poput dve carice austrougarske i
francuske monarhije. Bile su to Elizabeta od Bavarije i Evgenija Bonaparta. I jedna i druga sagradiće za
sebe palate izvan svojih dvorova, Elizabeta – Ahileon na Krfu, a njena srećnija prijateljica, Evgenija
– božanstvenu vilu Kirnos na Rtu Marten, iz čijeg
je vrta posmatrala more i stenu Monaka. Vreme je
198
pokazalo da je, u odnosu na potpunu tragiku životne
priče njene prijateljice, donela dobru odluku odlučivši
da ostane na ovoj obali. Iako su se od tada promenile
mnoge generacije biljaka, kao i koncepcija uređenja
vrta, kamena ograda koja i danas odvaja naš vrt od vile
Kirnos odolela je zubu vremena.
Obe su bile vezane za Rt Marten i boravile na njemu kao na zaštićenom prostoru, jedna do kraja zagnjurena u snove, u hotelu Le Grand Kap, a druga u
miru sopstvenog doma. Ove dve žene, iako različitih
godina, bile su dobre prijateljice, vrsne poznavateljke
umetnosti, veoma slične po karakteru i ličnoj patnji,
ali i po visokoj, gotovo vidovitoj inteligenciji. Često
su se mogle videti u dugim šetnjama pored obale.
Upamćeno je da su dve carice imale vizije budućnosti koje bi se ostvarivale. Tako je Elizabeta predosetila rat 1914. godine i dramu u Srbiji, a sticajem okolnosti, koje samo život može da uredi, njena palata
Ahileon na Krfu poslužiće tokom tog rata kao bolnica za srpske i francuske oficire.
Vrtom naše vile na Rtu Marten često je šetala ova imperatorka kad je išla u posetu prijateljici lejdi Montgomeri (Montgomery). Često uhvatim sebe da mislim o
njoj kao o evropskoj ženskoj ikoni XIX veka. Mislim
o njenim putovanjima, o ljubavima i tragedijama, o
lepoti kojom se okruživala i slobodi koja joj je izmicala.
Slobodoumnom ličnošću i poduhvatima snažno je
uticala, a i danas utiče, na hiljade žena.
1. S arhitektom Simićem, profesorima Božovićem i Mitrovićem, Kan, 1997.
2. S Tanjom i Tamarom Aleksić, Bal de la Rose, Monte Karlo, 2007.
Engleska kraljica Viktorija, takođe, se rado vraćala
tom mestu, baš kao i ruske princeze Marija i Aleksandra Fedorovna. Danas na to podsećaju luksuzni hoteli
koji nose njihova imena.
Brojni slikari pronašli su u svetlostima Azurne obale
ključ koji im je otvorio vrata slave. Tako je rad na Rtu
Marten bio jedan od najvažnijih perioda stvaralaštva Kloda Monea (Claude Monet), Pabla Pikasa ali
i mnogih drugih.
Zaista je svetlost ovde posebna, a minuti kada se preliva u nežnim nijansama pri prvom sumraku, moje su
omiljeno doba dana. Taj period, dok je svetlost zlatna,
a senke još pomalo nesigurne u svoju prevlast, kada
se sve utiša i pretvori u iščekivanje, pun je vizija i želja
koje treba da budu izmaštane i ostvarene.
Azurna obala i Monte Karlo imaju zaleđe koje ih razlikuje od svih drugih obala. Imaju Provansu koju mnogi
doživljavaju na platnima Van Goga (Van Gogh), kroz
jačinu njegovih boja, vibrirajuću punoću njegovih
crteža i jarku svetlost njegovog neba. Ništa nije preterano, ni njegovi irisi puni lišća, ni njegovi zelenosivi maslinjaci, ni njegova plava noćna sunca. Toplota
i suv vazduh traju tokom dugih letnjih meseci, dajući
Provansi atribute zemlje blagoslovene od Boga. Zahvaljujući imperatoru Avgustu, Provansa doživljava
prosperitet i zlatne godine u vreme Rimskog carstva.
Tada cvetaju najlepši gradovi: Eks an Provans, Arl,
Nim, Avinjon, Kavajon… ukrašavaju se fontanama,
akvaduktima, termama i spomenicima podignutim
u čast pobeda Rima: trijumfalnim kapijama, amfiteatrima, hramovima, mauzolejima… Čitavo zaleđe
Azurne obale predstavlja jedno veliko umetničko selo
poznato po svojim vrhunskim restoranima, među kojima je i legendarni Le Mulan de Mužen (Le Moulin
de Mougins), mlin, u kojem me je njegov nekadašnji
čuveni kuvar Rože Verž (Roger Verge) više puta uputio u finese svoje nadaleko priznate „kuhinje sunca”.
Pored Gogenovog sunca postoje i oni milioni manjih
koja svojim jedinstvenim mirisom i zelenkastožutim
bleskom osvetle veliki deo Zemljine kugle usred zimskog perioda. Naravno, mislim na mimoze, koje je
još u XVIII veku Džems Kuk (James Cook) prvi doneo zimskim gostima Rivijere željnim svetlosti i boja.
Ipak, treba znati da je ono što se na Rivijeri obično
smatralo mimozama zapravo akacija (bagrem). Prava mimoza, mimosa pudica, na ovim prostorima nije
uopšte kultivisana, njeni cvetići su ružičaste boje, a
lišće se prilikom dodira zatvara, ali oplemenjivanjem
robusnih dealbata stvoreno je više od sto osamdeset
podvrsta ovih ljupkih ranocvetnica unapređenih u
mimoze zaogrnute svojom nežnom tajnom.
Mislim da nikada ne možemo preterati u pripisivanju
estetskog i čarobnog značenja jednom gradu jer time
slavimo i ljude koji u njemu žive. Neka je sva počast
velikim arhitektima, ali užitak ne potiče samo od njih.
Užitak je plod vremena, slučajnosti, ukrštanja nekih
199
Toplina doma
3
1
2
4
1. i 2. Formula jedan, Monako, 2008.
3. Miodrag Kostić i Bane Stojaković
4. Pogled s terase, Monako, 2008.
malih anarhija kojih ima dosta i u malenom i sređenom Monte Karlu. Samo što je tu nered šarmantan, a
anarhija bezazlena i meka. A slučajnost je često preduslov sreće. Najlepši je i najviše zadovoljstva donosi
slučajan dodir, uhvaćen pogled, reč koja je izletela,
miris koji nam doluta neznano odakle, sklad koji prepoznamo u haosu, saznanje koje stigne niotkuda. To
je kao poruka u boci, koja nije vama upućena, ali kao
da je baš vama napisana. Naravno, da biste zaista uživali u slučajnostima morate najpre da razumete kako
ništa u životu nije slučajno jer Bog nikada ne baca
kockice. Zato nikada i nismo ušli u Kazino da bismo
pasionirano igrali rulet ili karte, već da bismo se osetili delićem istorije i društvenog života ovoga grada,
sami ali i sa svim prijateljima koji su nam dolazili u
goste prvi put.
Intimno sam se uvek više identifikovala s onim slobodnim stvaraocima koji zakon nalaze u sebi, koji
poznaju i poštuju pravila sveta, ali ipak igraju prema nekim svojim. Svega nekoliko desetina takvih
zanimljivih ljudi, kreativnih osoba mogu jednom
gradu da omoguće renome kulturne prestonice i
turističku besmrtnost.
Dvadesetih godina prošlog veka, Gabrijela Šanel
(Gabrielle Chanel) odvodi u Monako velikog kneza
Dimitrija Pavloviča. Rulet u Kazinu, apartman u hotelu Pariz, mala krstarenja jahtom, balovi, raskošna
trpeza – njih dvoje se opijaju muzikom, plesom, ljubavlju i kockom. Godinu dana zanosa, bezbrižnosti,
200
života u duhu ludih godina Monaka. Koko Šanel upija
Rivijeru, guta je pogledom, udiše punim plućima, sve
do momenta kada je veliki knez ostavlja da bi se oženio bogatom Amerikankom. Monako u sezoni – to su
stranice i stranice mondenskih rubrika o ličnostima
koje paradiraju lukom. Jedna od najprimećenijih figura, vojvoda od Vestminstera, poziva je na Leteći oblak,
svoju luksuznu jahtu sa četiri jarbola. Koko pristaje,
zabavlja se. Boemski duh, krstarenja, svetkovina u
punom jeku. Ali jednog dana, kada proceni da vojvoda u njoj vidi samo „luksuznu metresu”, baca u more
divni smaragd koji joj je on poklonio i odbija njegovu
bračnu ponudu, ne želeći da je smatraju izdržavanom
ženom. Ubuduće će ona, tokom leta, gostiti svoje prijatelje u sopstvenoj kući… Vinston Čerčil, vojvodin
najbolji prijatelj, poseduje imanje na Rtu, a Koko će
svoj letnji dom sviti blizu njega, u Rokbrinu, srednjovekovnom seocetu uskih uličica koje se tokom vremena spojilo s Kap Martenom. I danas očarava njegov
terasasti predeo i pogled koji se pruža do Mentona, i
dalje do Italije. Visoko nad morem gradi vilu La Pausa,
u rimskom stilu. Četrdeset soba za uživanje u životu
koje postaju njeno sidrište, svetiljka, busola. Njeni prijemi, najlepši na obali, urezuju se u sećanje.
Svi koji žive u Monaku u slobodnom vremenu priželjkuju dinamičniji sled događaja, a upravo su šetališta,
gde srećemo i prepoznajemo jedni druge, mesta gde
se za kratko vreme može sakupiti bogat buket utisaka. Nikada ovakva stecišta nisu velika, čak ni u
1
2
1. Andrej Kulundžić, Porche cup, Monako, 1996.
2. Andrej Kulundžić sa suprugom Marinom i majkom Kaćom, Monako, 1996.
metropolama. Ona uvek čine mitološki predeo jarko
osvetljenog mesta koje nas u trenutku prima u sebe,
uzima pod svoje krilo kao u gnezdo. Kada je Monte Karlo u pitanju, to je svakako prostor oko Opere
i Kazina. Raskošan vrt koji se nalazi ispred, i terase
okrenute moru iza zdanja, čine jedinstven spoj prirodne lepote i one koju je stvorio čovek.
Simbolično, ove dve najlepše zgrade i ova dva prostora
različitih namena, Kazino i Opera, spojene su jednim
krovom. Ovakvo zajedništvo izraz je prošlog vremena u kojem se dijalog između aristokratije i umetnosti
vodio na jedan specifičan, plodotvoran način. Kao što
se to jasno vidi na ovom primeru, ta važna interakcija različitih socijalnih slojeva prolazila je vremenom
kroz različite faze, a na svoj način živi i danas. Živi, jer
je lepota prirodno stanje duha i naša vitalna potreba.
Enterijer Opere je neuporediv po svojoj raskoši koja
ide gotovo do raskalašnosti. Impresivna sala s četiri
velika temata oslikana na gornjim delovima zidova,
koji predstavljaju veštine muzike, igre, pevanja i glume, građena je tako da podseća na bombonijeru. Naravno, u ono vreme bombonijera je bila dar vredan
kraljevskih domova.
Nataloženo iskustvo i lepota prošlih vremena nastavljaju da žive ugrađene u kolektivno sećanje, arhitekturu ili umetnost.
Monte Karlo ne poznaje ulične muzičare, glumce,
prodavce ili druga zanimanja čija se praksa odvija
pod vedrim nebom. Te vrste umetnosti ulice, koje na
S bračnim parom Grujić, Monaco Open, 2008.
bilo koji način remete mir prestonice, ovde nikada nisu
zaživele, ali zato Monte Karlo svoj veliki centralni park
ispred Kazina, svakog meseca pretvara u izložbeni
prostor za delo jednog vrhunskog svetskog skulptora.
Vrtovi su nekako prirodno mesto za skulpturu, a izložbe na otvorenom najbolji način da umetnost dođe u
dodir s najvećim brojem ljudi i direktno postane deo
javne sfere i kolektivne svesti. Zato je i odgovornost za
njihov kvalitet još veća nego inače. Sve se to promeni
pred fudbalske utakmice u Monaku, kada stignu navijači iz Francuske i okolnih zemalja i stvore neopisivu
gužvu i galamu na ulicama.
Pojam neopisivo možda više pripada događaju pod nazivom Velika nagrada Monaka, kada čitav grad obavije miris benzina, a buka turirajućih motora bolida
Formule jedan se čuje kilometrima unaokolo. Tradicija
automobilskih trka traje u Monaku od 1911. godine,
kada je održan prvi reli na kojem je prosečna brzina
pobednika bila oko četrnaest kilometara na sat. Pobedniku je nagrada uručena na, cvećem okićenom, trgu
ispred Kneževe palate, što je više bio dekor za konjičke
trke. Prvi Grand Prix Monaka održan je 1929. godine;
bilo je to takmičenje na sto krugova. Iako godinama
sponzorišemo ovaj događaj, zbog ogromne gledanosti
širom sveta kakvu takav spektakl donosi, ja ga malo
kad posmatram jer nisam ljubitelj brzine i veoma sam
zadovoljna kada, svega jedan dan posle trka, sva ta silna oprema bude volšebno brzo spakovana i odnesena
u neku drugu zemlju.
201
Toplina doma
Monako je i danas ostao stecište aristokratije roda,
ali i aristokratije novca i znanja jer je postao najveći
evropski centar kongresnog turizma, a Forum Grimaldi jedan je od najmodernijih kongresnih centara
u svetu. Ova impresivna zgrada locirana na samoj
obali mora, mesto je gotovo svakodnevnih najrazličitijih događaja iz sveta biznisa, nauke i umetnosti.
Poetika Monte Karla, njegova raskošna melanholija
i vedrina, čini da se u njemu od prvog dana osećate
kao da je tu sve pravljeno po nekoj vašoj unutrašnjoj
meri, čini se da ste baš ovde osvojili slobodu da budete samostalni i potpuno svoji, iako vas iz svakog
izloga s fotografije prati pogled nasmejanog suverena (princa), a svako vaše kretanje snima bezbednosna kamera.
Dok odmarate pogled na skladnim obrisima Kneževe
palate, na kupolama Opere ili Kazina Monte Karlo,
posmatrate najlepše jahte i verovatno najveće brodove, namenjene isključivo uživanju, kako samouvereno miruju u marini; dok se napajate nijansama mora i
slikom jedara kojima se poigrava morski lahor, osećate se jednostavno baš onako kako i želite, a to je, bar
za one koji znaju šta u životu žele – veoma važno.
Melanholija je ovde podređena sveukupnom i konstantnom isceljenju. Uživanje i relaksacija spadaju
u svakodnevne obaveze žitelja Monaka jer je dobro
raspoloženje nešto po čemu se ljudi ovde prepoznaju i identifikuju. Neki od najboljih spa centara zato
su se smestili na ovom delu Azurne obale i nude
neverovatan luksuz i bogatu ponudu tretmana morskom vodom.
Monako je svečanost i slavljenje života koje traje, a
svečanosti i svetkovine ujedinjuju jer postaju medijumi koji nose svest. Zato sam sigurna da ako ikada
dođe do potpunog ujedinjenja našeg Kontinenta, biće
to ovde, na ovoj Obali, kao nastavak procesa započetog samitom EU u Nici, kada je odlučeno da se Unija
proširi na zemlje Istočne, takozvane, Nove Evrope.
Monako je sav prožet jednim duhom, koji njegovi
stanovnici šire oko sebe, a koji je najprepoznatljiviji
u tom specifičnom maniru i načinu življenja: kosmopolitizam, umeće komuniciranja koje prevazilazi državne, jezičke i kulturne granice i umeće stvaralaštva.
Tu otvorenu mogućnost da se nešto novo stvara, da
se iznova započinje, tu šansu da se sanja i da se oslobađa, ja osećam ovde u moru i u vazduhu, vidim je
u očima ljudi. Prepoznajem je podjednako kod onih
koji Monako samo posećuju, kao i kod onih koji su tu
došli da ostanu. Ipak, oni vide dve različite stvarnosti.
Za one koji kroz njega prolaze Monako je – lepota,
raskoš i sjaj, dok je za one koji u njemu ostaju – izvor
podsticajne snage i energije.
Izložba skulptora Dušana Džamonje, organizator Madlena Zepter, Monako, april 2006.
202
203
Sledbenici zlatnog osećanja
Poznajem mnogo ljudi širom sveta, pa i predstavnike jet seta. Ali ja ne pripadam
nijednom, pa ni tom krugu, sasvim i do kraja. Ja sam – svoja
Moj javni život često me dovodi u kontakt s takozvanim jet setom, tim fascinantnim svetom kome mnogi
ljudi sanjaju da pripadaju. Bonvivansko društvo obožavatelja životnog slavlja, ljudi što podstiču i slede svoje „zlatno osećanje” koje ih vodi na mesta gde mogu
da eksponiraju svoje umeće življenja, deo je mozaika
koji čini Azurnu obalu.
Godinama unazad, ali i danas, važnost i primećenost
u medijima dobija se preko takozvanih celebrities,
odnosno slavnih. Živeći u Monte Karlu, stecištu globalnog mondenskog života, imali smo sreću da nam
njihovi predstavnici budu blizu i dostupni u našoj poslovno-marketinškoj strategiji koju smo prvenstveno
kreirali iz ovog grada. Obezbediti prepoznatljivo ime,
svetski poznat imidž, poslovno i privatno, bio je imperativ. Ne želim da kažem da su ljudi koje sam animirala i dovodila da uveličavaju naša slavlja bili samo
scenografija za promociju našeg imena. Moja veza sa
tim društvom obostrano je imala izvestan kompromis
kao pretpostavku. Svi su oni znali da je njihovo pojavljivanje photo opportunity, mogućnost za medije da
dobiju priču koju publika traži, a ja sam znala da je
potrebno da pozovete poznate ličnosti ako želite da
kreirate značajan medijski događaj.
Prilikom otvaranja novih ogranaka naše Kompanije
po svetu, nije bilo dovoljno što posedujemo besprekorno uređen prostor, ultramoderne proizvode u
njemu, bila su neophodna i odgovarajuća dešavanja
koja će sve to trenutno učiniti vidljivim na širem –
medijskom planu. Nikad mi to nije pošlo za rukom
s toliko uspeha kao na otvaranju izložbenog salona
u Monte Karlu. Naš dobar prijatelj, princ Albert II
od Monaka bio nam je počasni gost te 1998. godine. Poneseni događanjem demokratije i slobode ljudi širom Srbije, a naročito Beograda, povezali smo
taj politički trenutak s našim, poslovnim. To što je
204
princ Albert samoinicijativno počeo da udara palicama po našem posuđu kao po bubnjevima, bilo
je neočekivano atraktivno, a sigurno kao posledica
toga što sam mu tokom čitave večeri prenosila svoje
impresije o čuvenoj beogradskoj protestnoj muzici
kuhinjskih udaraljki. U to vreme sam samo o tome i
govorila prisutnima sa svih strana sveta.
Zvezda među gostima bio je Kevin Kostner (Kevin Costner). Posle odigranog golf-meča s mojim
suprugom, najpre za prisutne medije, a zatim za
sopstveno zadovoljstvo, jer je izuzetan igrač golfa,
Kostner je proveo s nama čitavu noć. Veoma zgodan čovek, prijatan sagovornik. Osobine koje imaju
samo istinske zvezde i veliki ljudi. Bilo je proteklih
godina i susreta sa predstavnicima bogatih, slavnih,
lepih i uspešnih koji ostaju za ceo život, ali mnogo
više sa onima koji zanemarujući svoju društvenu
ulogu vode život popločan lošim navikama, propuštajući šansu da prenesu pravu poruku mladima
kroz moćni i efikasni medijum kao što je slava. Biti
ponekad deo ovog malog kosmosa u kome su zvezde
sebi jedina stvarnost, čvrsto verujući u svoju medijsku sliku da su najbolji upravo takvi kakvim ih ona
predstavlja, sa izraženom mehaničkom potrebom
za stalnom pažnjom i opterećenjem u komunikaciji iziskivalo je od mene da budem svoja i za sebe,
ali i za druge, da oživim brojne statične identitete
onih koji svoje uloge rutinski igraju već godinama,
da ih za ovu specijalnu priliku učinim zadovoljnim,
lepim i upotrebljivim. Jet seting podrazumeva da izvedete i one man show... Ili one woman show.
Stoga danas postoje samo dve vrste prijema kojima
prisustvujem. Prvi su oni koje sama priređujem i koji
su privatnog karaktera ili vezani za institucije koje
nose naše ime; na te događaje pozivamo ličnosti koje
su visokorangirane na našoj skali vrednosti. Drugi su
Otvaranje shopa, Monako, 1998.
oni gde sam počasni gost, sama ili kao jedna od pet do
deset osoba jasno obeleženih nekim kvalitetom koji ih
sjedinjuje ili izdvaja. Nekoliko puta prisustvovali smo
i svečanosti povodom dodele nagrade The Best. Jedne
godine i sama sam bila dobitnica glavnog priznanja.
The Best je nagrada koja ima zavidan renome jer se
već dvadeset pet godina dodeljuje u Parizu. Ona je
svojim kvalitetom opravdala naše prisustvo, pogotovo
što je poslednjih godina evoluirala od prvobitne nagrade za eleganciju u nagradu za životni stil, odnosno
sveukupni kvalitet rada i življenja obojen ličnim izrazom prepoznatljivim u internacionalnim razmerama.
Naša vila Trianon nalazi se na jednom od najlepših
delova velike Azurne obale koja već više od jednog
stoleća neodoljivo privlači jet set čitavog sveta. Kada
smo doselili, sačekale su nas priče o legendarnim,
glamuroznim prijemima u susednim vilama porodica: Čerčil, Grundig, Anjeli, Madam Roša (Mme
Rochas)... Nisu sve te zabave imale aristokratsku svedenost i diskretnost, ali su imale ljude koji su davali
smisao i talenat, životu i zabavi. Svetski poznati slikari, vajari, glumci, domaće zvezde, prijatelji i gosti koji
su, specijalno za tu priliku, dolazili iz okolnih zemalja,
Amerike, Bliskog istoka davali su neponovljiv ukus
dobro organizovane anarhije. Bio je to jet set u svom
izvornom značenju.
Posle tih divnih, uzbudljivih godina, većina vila dobila je svoje porodične naslednike, ili je bila prodata.
Nastao je period kada se u njima živelo smirenije,
tajanstvenije. Gotovo da je samo Trianon, tih devedesetih, podsećao da nam život svima, i vlasnicima i
zvanicama, odmiče galopom.
A onda je na prelazu u novi vek nastao pravi generacijski jaz, a društvena izmešanost – nestala. Jet set
na Azurnoj obali, pretrpeo je u poslednjoj deceniji
kvalitativnu promenu. I dalje se luke njišu u ritmu jarbola na vetru i iz zelenila se bele stogodišnje vile, ali
njihovi uživaoci su novi vlasnici, uglavnom industrijalci, mladi ljudi pristigli iz istočnih i azijskih zemalja.
Zvezde novog vremena, slavni i bogati u isto vreme,
željni života i zabave na Zapadu, ostavljaju za sobom
trag novca koji odiše bezbrižnošću, ali često i ekscentričnošću, kapricom, arogancijom i ekstravagantnim
preterivanjem koje iritira. Ponovo se s nostalgijom
odmotavaju sećanja na nekadašnje prijeme.
Biti deo jet seta današnjice ne podrazumeva više ni
dobar jet, ni dobru jahtu, ni kuću u Nici, ili usred Pariza, Londona, već mnogo dublji odnos koji se gradi
desetinama godina. Ni obavezan protokol, u krugovima u kojima se krećemo povezanim visokom klasom
i kulturom, ne umanjuje toplinu, srdačnost, iskrenost
i poštovanje. To mi znači jer zaista držim do toga da
naše pojavljivanje u javnosti bude na nivou društvenog statusa koji smo zasluženo stekli gradeći godinama svoj ugled i poslovni uspeh, makar ono zahtevalo
i umerenu dozu glamura, danas tako neophodnu kao
jezik koji svi razumeju.
Volim tu svoju mogućnost izbora.
205
Naši domovi – kuće kulture
Naš izbor su bile kuće s uzbudljivim biografijama, istorijska zdanja, znamenja sredina u
kojima su građena i obnavljana. Harmonija s prirodnim okruženjem, otmena elegancija
linija, umerenost u korišćenju fasadne dekoracije svedoče o našoj želji i nastojanju – kao
obnovitelja ovih vila – za dostizanjem najvišeg nivoa kulture stanovanja, ali i o neumornom traganju za sadržajem koji će oplemeniti okruženje ostavljajući neizbrisiv trag
Tri elegantna zdanja, naši porodični domovi – vile
Trianon u Monaku, Madeleine u Parizu i Emma u
Beogradu – odlikuje daleko više zajedničkog nego
što na to ukazuje dosledni sklad njihovog neoklasicističkog stila. Naš ukus i kreativni rukopis uočavaju se
već u izboru lokacija, u opredeljenju za prebivališta u
kojima ćemo živeti skladno i udobno, u načinu opremanja enterijera vrednim antikvitetima, umetničkim
predmetima i slikama.
Namenska otvorenost ovih kuća za duhovnu elitu
Vila Trianon, prijem
i vrhunsku umetnost svedoči o našoj svesnoj težnji
ka kanonu.
Žvimo u skladu s našim ličnim i poslovnim vjeruju.
„Misija zdravlja i lepote”, na kojoj počiva naša globalna poslovna imperija, prerasta i u duhovno mecenastvo u težnji da se deo imetka uloži u očuvanje tradicije, u izgradnju uzvišenijeg vrednosnog sistema, u
kulturu i obrazovanje – u permanentnoj težnji da se,
nesebično, usrećuju drugi. Najpre, prirodno, u svojoj
zemlji. Potom, u Evropi i u svetu.
Gosti iz Amerike: dr Ilija Srećković, Catherine
Oxemberg i Puniša Leković
208
Milano, 2005.
Fotograf: Roger Corona
209
Toplina doma
Villa Trianon
Vila Arethuse, kasnije Trianon, verovatno zbog graditeljevih asocijacija na versajski Mali Trianon, izgrađena je 1893. godine o čemu svedoči prigodan tekst
objavljen u mantonskim novinama te epohe. Njen
naručilac bio je engleski lordovski par Montgomeri
(Montgomery). Njen autor, danski arhitekta Hans
Žorž Tersing (Hans Georges Tersing, 1857–1920)
pofrancuzio je ime jer je živeo i stvarao u Francuskoj. Potpis ovog plodnog neimara nose neka od najlepših zdanja Rivijere, često fotografisana, navođena
u stručnoj i popularnoj literaturi, brižljivo održavana
i restaurirana.
Ova vila je još u XIX veku definisana kao umetničko
delo, kao skulptura iznikla usred parka, u vreme kada
je gradić Manton i njegovu slikovitu okolinu posećivala evropska, mondenska publika – aristokratska i elegantna: od austrijske imperatorke Elizabete, supruge
Franje Josifa I, do egipatskog kralja Faruka I. Oboje su,
u različitim razdobljima, prebivali u vili Trianon.
Žorž Tersing, jedan od najznačajnijih arhitekata
Azurne obale u periodu od 1890. do 1914. godine
stvarao je pod uticajem dva dominantna stila: eklekticizma i neoklasicizma, s naglaskom na drugom koji usvaja graditeljske elemente renesanse, stila Luj XV (rocaille),
neoklasicizma Luja XVI i ampira Napoleona I. Tersing
je bio i autor hotela Heriot u Parizu, kazina Karusal,
Vila Trianon, Monako
210
crkve Sakr-Ker (Sacre-Coeur) i vile Masena (Massena)
u Nici, hotela Imperijal (Imperial) u Mantonu i brojnih kuća svojevremeno čuvenih francuskih ličnosti,
pripadnika aristokratije i visoke buržoazije. Njegovo
delo je i poznati komemorativni spomenik carici
Elizabeti u Kap Martenu.
Naslednik briljantnih prethodnika, Tersing je rano
izgradio lični manir rafiniranog klasicizma sledeći
sopstveni, prevashodno akademski ukus. Njegove
projekte odlikuju precizan, delikatan crtež, naglašena elegancija kompozicije i težnja ka čistoti stila.
Rukovodi ga neumorna potraga za lepotom kojoj
nije žrtvovao kvalitet. Bio je „kompletan” arhitekta,
čije je delo ilustrovalo složenost i raznolikost epohe
bogate značajnim ostvarenjima. Njegova produkcija nije zanimljiva samo u istorijskom smislu, kao
svedočanstvo o dometima arhitekture s kraja XIX
veka. Ona je privukla i armiju obožavalaca estetskih
kvaliteta koje predstavlja. Velike, neoklasicističke vile,
istinski jednostavne i gospodstvene, uvek su izazivale
divljenje, a njihova sadašnja konzervacija i luksuzno
održavanje pokazuju da lekcija lepote u arhitekturi
nalazi u svakoj generaciji nove „poklonike”, zapisao
je poznati hroničar arhitekture Azurne obale (Steve
Michel, Hans Georg Tersing, Architecture de la Côte
d’Azur, Ed. Serre, 1990, str. 6).
211
Vila Trianon
Veliki salon u vili Trianon
Toplina doma
Vila Arethuse (Trianon), u kojoj je tako rado boravila
carica Elizabeta, smatra se jednim od Tersingovih najreprezentativnijih ostvarenja.
Trianon ima dve paralelne, glavne fasade – onu s
ulazne strane i onu ka moru – što vili daje, zahvaljujući i polukružnoj terasi usaglašenoj s rotondom
građevine, skulpturalnost umetničkog dela smeštenog u očaravajući predeo parka. Belina fasade akcentirana je redom stubova od ljubičastog mermera
s korintskim kapitelima, što rezultira prefinjenim,
antičkim skladom. Lepoti opšteg utiska doprinosi
decentnost fine, lake ornamentike, koju Tersing primenjuje u permanentnoj težnji ka rafiniranoj simplifikaciji ekspresije. Rezultat je elegancija svih skladno
uravnoteženih elemenata (arkade, tremovi, stubovlje), što doprinosi utisku ukupne proporcionalnosti.
Vila Trianon je zato, s pravom, svrstana među Tersingova remek-dela, reprezentativne primere neoklasicizma uopšte.
Zdanje Trianon ima tri nivoa – suteren, prizemlje
i sprat. Suteren je kompletno renoviran (zadržani
su samo drveni zidovi iz XIX veka), promenjena je
namena prethodnih prostorija, koje su pretvorene u
odaje, salon, bilijar salu. Prizemlje je ostavljeno kao
u originalnoj zamisli, autentično, s rasporedom prostorija kao u prvobitnom projektu: hol, biro, veliki
salon, trpezarija, biblioteka. Sobe i kupatila na spratu
su u celosti preuređeni. Na rekonstrukciji i adaptaciji, koje su pod mojim budnim okom trajale skoro dve
godine, radilo je trideset specijalizovanih italijanskih
214
i francuskih firmi s brojnim stručnjacima različitih
profila uz ogromnu odgovornost kako ne narušiti
tragove prošlosti.
Vrt vile Trianon, koji se prostire na površini od 14
hiljada kvadratnih metara (1,4 hektara), najviše podseća na estetski kapric bogova koji se pobrinuo za
idilično-romantične vizure mediteranskog parka. Saglasje rastinja, neposredne blizine morske obale i mirisnih biljnih vrsta daruju pogledu ukućana i gostiju
odnegovani pejzaž u kome se susreću priroda, istorija
i lokalni ambijent. Vrt je diskretno obnovljen: umesto
starih, oštećenih, rasađene su nove biljne vrste, smaragdnozeleni plišani travnjaci oivičeni su palmama,
maslinama, smrčama i duglazijama.
Kaktusi žive u saglasju s fikusima, bonsai drvećem i
strelicijumom, paprat s bršljanom i perenom, lovor
upotpunjuje vrtne kompozicije, koje ponegde deluju arhitekturalno, kombinujući neverovatne boje.
Uz mirise aromatičnih kultura, tu je i istočnjačko,
kinesko rastinje kao začin egzotičnosti. Sve to čini
samo deo velikog vrta s engleskim pedigreom i želje
da moj park ima – dušu. I da ukućanima garantuje
okrepljujući, podsticajni mir.
Kada smo u Monaku, naša kuća postaje deo elegantne scenografije za gala večere, prijeme, primanja
današnjih prinčeva i princeza, vrhunskih svetskih
sportista, industrijalaca i glumaca, muzičara i proslavljenih zvezda gastronomije koji prate trke Formule
jedan, teniske turnire, atletske mitinge, izložbe jahti
i najlepših jedrilica na svetu, muzičke festivale ili su
glavni akteri u nekima od njih. Teško je nabrojati sve
sportove i događanja u koje je sistematski ulagano
od 1995. godine do danas.
Princ Albert II od Monaka, Alen Dukas, mag gastronomije, vozač Formule jedan Dejvid Koultard (David Coulthard), Edi Džordan (Eddie Jordan), Kevin
Kostner, Rodžer Mur (Roger Moore), Kerol Alt (Carol Alt), Robert Vagner (Robert Wagner), Silvester
Stalone, Boris Beker (Boris Becker), Alberto Tomba (Alberto Tomba), Ingemar Stenmark (Ingemar
Stenmark), Britni Spirs (Britney Spears), Enrike
Iglesias (Enrique Iglesias), Kristina Agilera (Christina
Aguilera), Maraja Keri (Mariah Carey), Riki Martin
(Ricky Martin)... samo su neka od imena iz planetarnog svetskog „Ko je ko” koja se, uz rastuću armiju
Zepterovih ambasadora (osoba od svetskog renomea iz različitih oblasti sporta, kulture i umetnosti)
pojavljuju kao naši gosti u vili Trianon i tako pišu
nove uzbudljive stranice istorije ove kuće koja upravo slavi 117. rođendan.
S Bobom Živojinovićem, Ljiljanom Henessy i Dolores Dimitrijević
S Gilom Von Bismarck
215
Toplina doma
Villa Madeleine
Palata, koju je 1925. godine projektovao francuski
arhitekta Morej (Maurey), u jednom od najlepših
i najelegantnijih pariskih kvartova, u XVI arondismanu (Rue Scheffer 31), pripadala je, do početka
devedesetih godina prošlog veka, srpskoj kraljevskoj
porodici Karađorđević. U njoj su, posle Drugog svetskog rata, u izgnanstvu živeli knez Pavle (do 1976) i
kneginja Olga (do 1990), gajeći sve slabiju nadu da će
se jednom ipak vratiti u svoju zemlju.
Kuća je bila svedok jednog značajnog dela srpske
istorije. Iz nje su godinama na aukcije odlazili vredniji predmeti s grbom prognane dinastije.
Kada smo kupili kuću, koja od tada nosi naziv vila
Madeleine, u njoj je još bilo tragova lepše prošlosti,
lične i istorijski vredne zaostavštine, od dnevničkih
beležaka kneginje Olge, svezaka troškova kneza Pavla,
do predmeta, porodičnih portreta, komada nameštaja... Sve to imalo je prevashodno istorijsko-emotivnu,
nostalgičnu vrednost. Izbor i kupovina baš te, među
mnogim drugim pariskim palatama bio je akt svesnog
patriotizma i želje da se sačuva i obnovi zdanje koje je
bilo pozornica dela naše nacionalne istorije.
Proces restauracije i rekonstrukcije vile Madeleine
započet je pod rukovodstvom arhitekte Dušana Tešića. Solidno građeno neoklasicističko zdanje zatečeno je u lošem, zapuštenom stanju. Rekonstrukcija je
podrazumevala temeljne intervencije u konstrukcioni
Vila Madeleine, Pariz
216
sistem, zamenu fasadnih obloga kamenom, promenu namene unutrašnjih prostora i vertikalnih komunikacija kao i nove instalacije. Enterijersko uređenje
vile obuhvatilo je opremanje prostora vrednim, autentičnim, na aukcijama (Sotheby's, Christie's) nabavljenim nameštajem, prostirkama, mermernim
skulpturama i retkim porcelanom. Najveći broj slika
su dela naših savremenih umetnika. Deo enterijera
je opremljen u japanskom stilu antikvitetima i vrednim, istočnjačkim dekorativnim komadima.
Zavojito stepenište, jedna od specifičnih odlika pariskog neoklasicizma, ukrašeno je originalnom,
unikatnom stepenišnom ogradom, gelenderom koji
ga prati čitavom visinom kuće. Metalni rukohvati
u zelenkastozlatastim tonovima rad su umetnika
Zvonka Novakovića i Dušana Petrovića. Zaokruženi
utisak prefinjene raskoši proizvod je eklekticizma
klasičnog izraza autora kuće i našeg modernog,
originalnog senzibiliteta.
U prizemlju i na prvom spratu izgrađena su dva salona opremljena nameštajem iz XVIII veka, namenjena događanjima i prijemima, dok su tri preostala
sprata uređena za porodični život. Ekipe stručnjaka
vraćale su vili Madeleine, vrednom arhitektonskom
ostvarenju, lepotu i sjaj, ne oduzimajući joj deo misterije s kojom je izranjala iz prošlosti.
Vila je, pored porodične rezidencije, trebalo da preraste
217
1
Vila Madeleine
Veliki salon u vili Madeleine
Toplina doma
u salon, po ugledu na tu čuvenu francusku intelektualnu instituciju XVIII i XIX veka, stecište različitih
kulturnih zbivanja i mesto okupljanja evropske duhovne elite, jedan neprestano pulsirajući podsticaj
intelektualnom dijalogu.
Želela sam da ambijent s takvom istorijsko-nostalgičnom konotacijom postane idealna scena ponovnog povezivanja naših i francuskih, intelektualaca, umetnika,
ličnosti koje kreiraju javno mnjenje i mogu da pomognu u reintegraciji naše zemlje i njene kulture u aktuelne evropske tokove. Naime, u proteklim nevremenima,
preuzimala sam često odgovornu i zahtevnu ulogu zaštitnika intelektualnog duha našeg naroda i time započela skup, spor i osetljiv posao kulturnog emisarstva.
U našem novootvorenom pariskom salonu prvo je
održano Francusko-srpsko muzičko veče 2002. godine
kome su prisustvovale dve princeze, Jelisaveta od Jugoslavije i Maša Magalov (Masha Magaloff), kao i brojni
francuski pisci i srpski slikari, kompozitori, pijanisti...
Verujem u misiju ambasadora duha, izjavila sam prilikom ustanovljavanja Evropske književne nagrade koja
nosi moje ime (Prix Littéraire Européen Madeleine
Zepter), inaugurisane u junu 2003. godine, u dekoru
naše vile. Zalažući se za privlačnu ideju „ujedinjene,
evropske kulture”, svesna činjenice da Stari kontinent
ima zajedničko, kulturno nasleđe, svoje potencijale
stavila sam u službu vitalnosti najstarijeg medija, knjige, podstičući tako dijalog koji ne isključuje nijedan
geografski region Starog kontinenta.
Povodom inauguracije, ali i posle nje, u njoj su se sretali poznati francuski literati, izdavači, književni laureati, esejisti, književni kritičari i novinari. Uz eminentne
članove žirija ove nagrade, i dva akademika - Mišel
Mort (Michel Mohrt) i Mišel Deon (Michel Déon).
Sasvim drugačiju vrstu elitne publike ugostila je vila
Madeleine (u septembru 2004) prilikom uručivanja
počasnog doktorata Beogradskog univerziteta arhitekti Aljoši Josiću, članu poznatog urbanističko-projektnog tima Kandilis-Josić-Vuds iz Pariza, autoru
čije se ime nalazi u svim enciklopedijama i istorijama
moderne arhitekture i urbanizma.
Vila Madeleine postala je i izvanredan dekor za snimanje serije emisija TV Beograd o srpskim umetnicima koji žive i rade na relaciji Pariz – Beograd: Goranu
Paskaljeviću, Ciletu Marinkoviću, Vladi Veličkoviću,
Ljubi Popoviću... čiji je autor novinar Tanja Peternek.
Značajan broj predstavnika francuskih, nemačkih,
engleskih i srpskih medija, redovno prate zbivanja
u vili Madeleine, od njenog svečanog otvaranja do
danas. Njihovi reporteri neizostavno fotografišu
simbol kuće, njen zaštitni znak, skulpturu La Danza, rad Đovanija Marije Benconija (Giovanni Maria
Benzoni) iz 1867. godine. Vajar je alegorijom ljubavne igre Flore, boginje cveća, lepote, simbola mladosti i materinstva i Zefira, vesnika proleća, čiji topli
dah podstiče novi život, izrazio upravo ono na čemu
insistiramo moj suprug i ja spajajući naše lične i profesionalne težnje, ciljeve i želje.
Faience de Delft, XVIII vek, Holandija, prva Emmina akvizicija antikviteta
220
221
1
Uručenje doktorata Arhitektonskog fakulteta arhitekti Aljoši
Josiću, Pariz, septembar 2004.
1
2
2
3
1. Ivan Josić, arhitekta, Miloš Perović, profesor Arhitektonskog
fakulteta, Marija Bogdanović, rektor Beogradskog univerziteta
(2000 –2004), Zoran Nikezić, dekan Arhitektonskog fakulteta
2. S akademikom Michelom Mohrtom
3. Philip Zepter, Ivanka i Louis Dalmas
3
1. Princeze Masha Magaloff i Jelisaveta
Karađorđević
2. Danica i Cile Marinković
3. S Gordanom Papić
Vladimir Milošević, Ivan Jevtić i Erick Aubier, septembar 2002.
222
223
Toplina doma
Ograda i rukohvat u vili Madeleine
Autor: Dušan Petrović, vanredni profesor FLU u Beogradu
Koautor: Zvonko Novaković, vanredni profesor FLU u Beogradu
Ograda je spiralnog oblika, dužine 17,5 metara i završava se plafonskim vitražom. Asocira
na biljni ornament loze, koji se od poslednjeg sprata spušta do prizemlja.
Loza je od davnina smatrana životvornim simbolom i vekovima je inspirisala brojne umetnike. Iskorišćena kao osnovni motiv za izradu ograde stepeništa, ona je omogućila realizovanje
ideje spiralnog prirodnog toka, a svojom asocijativnom porukom stvorila je atmosferu topline i dobrobiti. Patina ograde je zelenoplava u prizemlju, a kako se proteže ka poslednjem
spratu sve je svetlija i na kraju prelazi u zlatastu boju.
224
225
Toplina doma
Vila Emma, svečano otvaranje, 2002.
Sa Zoranom Simićem, arhitektom i
Rajkom Popivodom, vajarom
Villa Emma
Rezidencijalna vila u blizini Belog dvora u Beogradu,
s adresom na prestižnom dedinjskom Bulevaru kneza Aleksandra 61, najmlađe je od tri neoklasicistička
zdanja u našem vlasništvu. To vredno ahitektonsko
ostvarenje izgrađeno je 1933. godine, po projektu
uglednog arhitekte Franje Urbana, kao porodična
kuća beogradskog trgovca Milana Tomića.
František (Franjo) Urban, poreklom Slovak, član poznatog arhitektonskog tandema Urban-Kostić, spada među izuzetno plodne beogradske autore između
dva svetska rata. Njegova najznačajnija dela, nastala
tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka, su
brojne rentijerske zgrade beogradskih trgovaca u
centralnim zonama grada Beograda.
Vila Emma, koja od 2001. nosi današnje ime po našoj
tada jednogodišnjoj kćerki, postala je 1995. godine
naše vlasništvo.
Bila je kupljena u lošem stanju (u njoj je živelo pet
porodica) od starih vlasnika – što je bio preduslov
na kome smo, pri izboru, isključivo insistirali. Promenila je vlasnike pod uslovima koje su prihvatili
svi dotadašnji stanari, bez potresa, negativnih naboja, otpora i lomova koji obično prate takve velike
prodaje i kupovine. Možda zato u njoj danas vladaju
spokoj, mir i gotovo opipljiva pozitivna energija.
Vila Emma, Beograd
226
Dve godine je bilo potrebno za prikupljanje neophodne dokumentacije, jer je u pitanju bila kuća pod zaštitom za čiju rekonstrukciju važe veoma strogi propisi. Građevinski radovi trajali su pet godina. Kuća se
iz sopstvenog pepela rađala sporo – sedam dugih
godina. Autor projekta, arhitekta Zoran Simić, filigranski precizno je sledio naše želje.
Površina vile Emma, smeštene u parku od 4.090
kvadratnih metara, iznosi 1.380 kvadrata. Čine je
suteren, prizemlje, sprat i potkrovlje. Projekat, je
podrazumevao kompletnu, temeljnu rekonstrukciju
– od promene namene prostora preko novih, fasadnih obloga, do opremanja i uređenja enterijera.
Pored dogradnje salona od 200 kvadratnih metara,
koji se po potrebi produžava na popločani atrijum i
dalje, na negovane zelene travnjake, čime se dobija
zaokružen prostor za velike svečanosti i prijeme, izgrađeni su i salon-bioskop, ulazni hol s drugim salonom, radni kabinet-biblioteka i dve trpezarije. I ovu
vilu okružuje brižljivo negovani, osmišljeno kreiran
vrt, čija lepota dolazi do posebnog izražaja kad služi
masovnijim kulturnim okupljanjima.
Enterijer vile Emma podseća na muzej u kome se i
udobno živi. Enterijerskim rešenjem dominiraju dva
elementa: vredni komadi stilskog nameštaja doneseni
227
Vila Emma
Veliki salon u vili Emma
Toplina doma
1
4
2
1
2
3
4
5
6
3
1. Vila Emma, prijem, 2003.
3. Milka Stojanović i Živan Saramandić
2, 4, 5. i 6. Prijem povodom 25. Seminara međunarodnog olimpijskog
komiteta, maj 2004.
iz čitavog sveta i reprezentativna postavka modernog
domaćeg slikarstva. Taj neuobičajeni spoj, u prostoru s
mnogo raskoši, spoljne svetlosti, s belinom visokih zidova, finih štukatura, mermernih podova i stepeništa
s mozaicima Mladena Srbinovića, stepenišnom ogradom Zvonka Novakovića i Dušana Petrovića, muralnim postavkama Marije Dragojlović, Rade Selaković
i Rajka Popivode – rezultirao je originalnošću koja
svedoči o našim sklonostima. Kolekcija nameštaja nastajala je komad po komad. U izboru između
pragmatizma i ljubavi, uvek sam se opredeljivala –
230
srcem. Izabrani komadi birani su za čitav život. Rezultat: enterijer vile Emma odlikuje se atmosferom
zaokruženog umetničkog dela. Pravi okvir za izvanredne kulturne događaje, za dostojnu prezentaciju
najboljeg u srpskoj kulturi.
U rezidenciju smo se uselili 2002. godine, a svečano je
otvorili za kulturnu elitu, saradnike i bliske prijatelje
19. oktobra te godine.
Sa dve manifestacije evropskog karaktera – Literarnoumetničko veče, oktobar 2003, i prijemom povodom
25. Seminara evropskih olimpijskih komiteta (EOK) za
1. Bračni par Veselinović, Eva Ras i Konstantin Kostjukov
2. Philip Zepter i primadona Biserka Cvejić
generalne sekretare i šefove misija, na kome su, pored
„celog umetničkog Beograda”, učestvovali i članovi
pariskog žirija Evropske književne nagrade, maj 2004,
ponovo je, posle dosta vremena, jedan privatni dom
postao otvorena kuća umetnosti internacionalnog
karaktera s kojim se lakše ide na evropsku scenu.
Želela sam da oplemenjivanje svakodnevnog života različitim umetničkim sadržajima, započeto u
vili Trianon na Azurnoj obali, nastavljeno u kući
istorije, vili Madeleine u Parizu, zaokružim u vili
Emma u Beogradu. Da se duh glamura i vrhunskog
3. i 4. Doček Nove 2006. godine
događanja stopi s jedinstvenim duhom Beograda
u odu radosti življenja, umetničkog stvaranja, hrišćanske ljubavi i dobrote. Da se kao takva potvrdi
kao antipod svega pomodnog i novokomponovanog što niče ponekad i u njenom najbližem okruženju, postavši još jedan reper, merilo, kanon. I to ne
samo ovog grada i ove zemlje.
231
Toplina doma
Ograda stepeništa u vili Emma
Autor: Dušan Petrović, vanredni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu
Koautor: Zvonko Novaković, vanredni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu
Za Zlatni salon, koji je manjih dimenzija i samim tim intimniji, osmišljeno je da ograda, poput nakita, svojom prefinjenošću
podržava privatnost tog salona.
Početak ograde Zlatnog salona kreće sa balusterom koji je uslovno nastavak ograde Velikog salona. Poseban pečat daju brižljivo odabrani kružni oblici raznobojnog oniksa. Pažljivo obrađena površina kamena dopušta prodor svetlosti, otkrivajući nam
prelive skrivenih boja. Polukružna terasa u Zlatnom salonu nametnula je forme prepletenih traka koje tom prostoru udahnjuju
neobičnu lakoću.
Veliki salon svojim impozantnim dimenzijama i terasom, sa koje se sagledava čitav prostor, nametnuo je reprezentativno rešenje ograde stepeništa, koje treba uspešno da se nosi s elementima zidne plastike i masivnim kamenim stubovima. Ograda
stepeništa je sačinjena od niza originalnih balustera, koji su ujedno i oslonac za kružne forme oniksa.
Pažljivo odabrana intarzija dve boje oniksa istakla je svu lepotu izabranog kamena. Međusobno povezivanje niza balustera
ostvareno je rukohvatom od oniksa. Sve to pojačava utisak ograde stepeništa, koja stavlja pečat na čitav prostor Velikog salona.
Treća ograda je smeštena na izdvojenom stepeništu u pratećem delu kuće. Sam prostor je isprovocirao drugačiji pristup rešenju.
Lepeza, kao polazna ideja, ostvarena je kombinacijom bronze i bojenog vitražnog stakla. Bronzani elementi čine sklop trouglova koji se protežu kroz tri nivoa stepeništa. Staklo je ugrađivano u pojedine segmente ograde, s pažljivom kombinacijom boje
u prostoru. Samo staklo izrađeno je tehnikom zatapanja, čime je postignuta reljefna struktura. Brižljivim izborom boja i nijansi
vitraža prostor je oživeo čudesnom igrom obojene svetlosti.
232
233
Toplina doma
Mozaik
Autor: akademik Mladen Srbinović, slikar
Mozaici Mladena Srbinovića rađeni za vilu Emma sastavljeni su iz 23 segmenta: četiri su s ovalnim završecima, a ostali pravougaoni.
Svaki od mozaika nosi određenu simboliku, pa samim tim i poruku koja je u nekim elementima vrlo jasna i prepoznatljiva, dok je u
drugim apstraktnija i zbog toga su moguća različita i višeslojna tumačenja. Pojedini imaju jasne naznake s natpisima, dok su drugi
bez takvih natpisa i, samim tim, podložniji slobodnim interpretacijama.
Srbinović je uradio četiri kompleksa sa po tri kompozicije. Prvi kompleks mozaika je segment s ovalnim završetkom: predstava starca
i mlade žene koja može da asocira na mitološku kompoziciju Suzane i starca, omiljene Srbinovićeve teme. Iznad njih je korpa obilja
koja može da ima konotacije blagostanja i bogatstva. Pano do starca predstavlja, u kružnom poretku, smenu četiri godišnja doba:
leto, zima, jesen i proleće, u čijem je centru ptica. Do devojke je pano koji, takođe u kružnom poretku, ističe vremensko i svetlosno
proticanje života: godina, mesec, nedelja, dan, noć. U sredini kruga je biljna vreža. Sve ovo može imati konkretno značenje, ali omogućava i ezoterično čitanje znakova i simbola.
Na drugom kompleksu mozaika – segmentu s ovalnim završetkom – predstavljen je jedan antički lik u sedećem stavu, prekrštenih
nogu u obliku krsta. U levoj ruci drži jabuku, a desnom blagosilja. Uz njegov levi bok je predstava vepra. Iznad njega se nalazi hrastov
list sa žirom – prastari simbol plodnosti. Levo i desno su četvorougaone kompozicije koje asociraju na umeća ili umetnosti: levo je
predstava mladića s frulom, okruženog muzičkim instrumentima i notama, desno je drugi mladić, poput pisara, okružen slovima
koja govore o simbolu civilizacija različitih epoha i naroda: od kineskih, egipatskih, arapskih do srednjovekovnih i modernih slova.
234
Sledeći kompleks mozaika – predstava mlade nage devojke, večne Srbinovićeve teme, u stavu Orante. Razbarušena kosa mogla
bi da bude protumačena kao raširen paunov rep – simbol večnosti, dok se u njenom naručju ređaju simbolične predstave bogatstva prirode: forme plodova, obilja i slično. Levo u odnosu na posmatrača je predstava koja simboliše zanatstvo – ćilimarstvo,
grnčariju, korparstvo – vezu s lokalnom domaćom tradicijom. S desne strane su simboli u vidu alata – teg, klešta, makaze, čekić,
dleto, mistrija, šestar i slično – koji predstavljaju brojne zanate, što bi se, u slobodnoj interpretaciji, moglo vezati i za masonske
simbole: mistrija, šestar, lenjir.
Sledeći kompleks mozaika – u sredini, nosi simbol mlade žene, polunage, u poluprofilu. Iznad njene glave je predstava jarca i hrasta
sa žirom – simbola plodnosti. Njene ruke su upućene ka mozaiku s kružnom predstavom dvanaest zodijačkih simbola oplemenjenih grančicama cveta i ploda. Udesno od njenih leđa je mozaik koji, takođe u kružnoj kompoziciji, prikazuje religijske simbole:
Davidovu zvezdu u čija su tri kraka smešteni crveni krstovi, a u sredini je ptica. Tu je i prikaz menore, znak Hristovog mira, natpis
Pax sa krstom, forma koja podseća na omegu i ćirilični natpis – Uspešna trgovina. Na ostalim mozaicima su predstave sove i ježa,
plodova i cveća, ptica, patki i pčela sa saćem, leptirova i šišarki, šipuraka, gljiva, raznog voća, zmija, jaja, riba, klasja, kestenova, ruža,
zeca i šargarepe, fazana i kornjače, venaca od plodova i cveća, sokola, zvonaca. Tu je i predstava jednog ženskog monaškog lika, s
naznakom Jefimija, i asocijacijom na nabatejsku boginju Dušaru, kao i prikaz jednog neidentifikovanog starca uz kog je natpis ZM.
Svi ovi simboli, najčešće vezani za prirodu, kako floru tako i faunu, u veoma su raznovrsnoj upotrebi i to u različitim civilizacijama, pa
i u našoj. Najopštije mogu da se vežu za ideju rađanja, protoka života, dugovečnosti, bogatstva, plodnosti, obilja i sreće, vere, nade.
Ovi mozaici Mladena Srbinovića, jedan panoptikum, zapravo podsećaju na srednjovekovnu katedralu, enciklopediju znanja ili
zanimanja do kojih seže interesovanje ovog umetnika i slikara.
235
ZOV PUTOVANJA
VI
238 Ja sam deo svega što sam srela
248 Putovanje kao način postojanja
260 Aukcije, umetnost odabiranja
Ja sam deo svega što sam srela
Putovanje je ubrzanje događaja i promena same ljudske sudbine, ono je uvek novi
početak. Zahvaljujući putovanjima, izgradila sam i sačuvala mladost sopstvene mašte
tako neophodne za autentično stvaranje. Putovanja su mi bila potvrda razumevanja
sveta kao jedinstvene duhovne zajednice i kulture kao jedine prave komunikacije
Kada otkrivamo nove zemlje, gradove, predele teško
nam je da razlučimo šta smo stvarno videli, a šta proističe iz naše imaginacije. Kad smo na putu, učimo se
sveznanju i svejeziku. Dok vodimo dijalog sa sobom,
čitav svet govori s nama.
Posetila sam gotovo sve najveće, najvažnije i najlepše
gradove na svetu, žudeći uvek za poznanjem onoga
što je za sobom ostavila ruka graditelja i umetnika,
kao zapis o njima samima, ali i o vremenu u kome
su živeli. Ta žeđ za upoznavanjem kulturnog diverziteta, pre svega evropskog, a kasnije i ostatka sveta,
koja me nikad ne napušta, samo je izraz moje urođene sklonosti ka kretanju, ljubavi prema putovanju
i promeni koju sam ponela iz ranog detinjstva, uz
umirujuće kloparanje točkova voza i snažnu svest da
putujem i da se osećam srećnom.
U nekim zemljama sam, tragajući za zapisima u kamenu i na platnu, obišla i mnoga mala mesta, sve
skrivene kutke poznate samo meštanima, u koje turisti malo kad ili nikad ne zalaze. Čini mi se da se
prava istina o gradovima i zemljama, o životu, nalazi
baš u malom, teško dostupnom, skrivenom. Danas
je to još uočljivije jer pored arheoloških lokaliteta,
koji su često izvan urbanih centara, kulturna politika razvijenih zemalja sve više uspeva da i vrhunsku
umetnost izmesti iz prestonica i najvećih gradova i
tako je na neki način pravednije rasporedi s ostatkom zemlje. Zato danas i ka mnogim manjim mestima vode nove reke turista, koji iako imaju svako
pravo da putuju kuda žele, svojim masovnim prisustvom pomalo kvare individualno uživanje.
Lepota velikih evropskih gradova me je još u mladosti
238
očarala odsjajem vekova kulture koju kao stanovnici
Starog kontinenta svi delimo; osećam je kao svoju i ta
bliskost nikada neće nestati.
Posete gradovima povezane su s mojom drugom velikom strašću – muzejima, kao mestima osame, mira
i kontemplacije. Kao i većina putnika i turista prilikom svojih prvih putovanja obišla sam sve najveće
nacionalne muzeje, odgledala poneku predstavu u
najpoznatijim pozorištima ili operama, ili se bar divila spoljašnjosti tih gotovo uvek najstarijih i najlepših
arhitektonskih ostvarenja većih gradova pojedinih zemalja. Izvesno je da su ova interesovanja dobila jednu
dublju i drugačiju dimenziju kada je počelo moje profesionalno angažovanje vezano za operu i slikarstvo.
Za razliku od „ćudljivih opera”, čiji se repertoar često
menja, muzejske postavke su uvek tu da vas dočekaju i
isprate kad god da dođete ili odete. Uz to, uvek vas pored stalnih postavki iznenadi i nešto novo što je, kao i
vi, na proputovanju. Tada su ti susreti još draži.
Muzeji predstavljaju slobodan prostor za razumevanje
kulture zemlje koju posećujete, oni su vrata kroz koja
ulazite u biće jednog naroda ili nekog drugog pojedinačnog ili kolektivnog entiteta. Dok u tišini upijamo
njihove postavke, krećemo se i po jednom intimnom
predelu koji smo zapravo mi sami. Ljudi koji ne putuju ne mogu da otkriju osećaj da pripadaju delu
čovečanstva. Iako danas taj sveti trenutak gledanja
umetničkog dela morate da delite sa stotinama ljudi
pored sebe i sve teže možete u potpunosti da osetite pomenuta bogatstva prostora i duha, ja i dalje
s entuzijazmom obilazim muzeje, a naročito novosagrađene, koji mi pružaju mogućnost da osvežim i
1
2
1. Španija, 1978.
2. Verona, 1986.
podstaknem sopstvene kreativne impulse. Moram
priznati da su danas moje posete muzejima komfornije, često u vreme koje samo meni odgovara, i gotovo uvek povezane s projektima u vezi Kompanije ili
međunarodne kulturne saradnje.
Kao učenica, a naročito kao studentkinja, imala sam
veliku pasiju, a ona traje do današnjeg dana – Italiju,
koja je čitava jedan veliki muzej. Sav taj prostor antičke civilizacije uvek mi je bio beskrajno interesantan. Volela sam Toskanu, obožavala Veneciju. Italija
nalikuje na riznicu, prepuna je ostataka raznovrsnih
građevina i umetničkih dela koja fasciniraju, a bila
su deo javnog i privatnog života. Ljudi iz tog perioda
živeli su i radili okruženi umetnošću. I danas mi je
pred očima Pompeja i prefinjena boja njenih fresaka, njene ulice, trgovi… Čitav taj svet, zaustavljen u
jednom trenutku usled prirodne katastrofe, zaista
predstavlja arhetipsku sliku života.
Kada smo napustili Jugoslaviju 1980. godine, izvesno vreme živeli smo u Beču, a zatim dve godine u
Salcburgu. Salzburger Festspiele nudio je uživaocima
prave svečanosti duha – operu, dramu i vrhunske
koncerte svetskog nivoa, pogotovo nama, koji smo
tek došli iz druge sredine. Mnogo je detalja ostalo
upamćeno iz tih prvih nekoliko godina, ali najlakše
i najčešće prizivam čudesno izvođenje Vagnerovog
Letećeg Holanđanina, pod Karajanovom palicom,
Lisabon, 1999.
na uskršnjem koncertu aprila 1982. godine. Oduvek sam volela tu Vagnerovu priču o iskupljujućoj
moći ljubavi, napisanu posle bekstva od poverilaca,
a u duhu začetu na putovanju od Rige do Londona,
koje je zbog olujnog vremena, umesto osam dana,
trajalo nedeljama. To virtuozno izvođenje, a do tada
nikada viđena scenografska rešenja i ekspresija maestra, ostavili su na mene utisak potpune perfekcije.
Karajan je zaista bio jedan od najvećih. Kao i mnogi
njegovi sunarodnici, doživeo je mnoge oluje, ali je
zahvaljujući potpunoj posvećenosti uspeo da ih prebrodi i ostvari sve što je bilo moguće da se zamisli u
jednoj karijeri.
Živeći u Lincu, udaljenom samo sto kilometara od
ovog grada, svake od narednih deset godina uživali
smo u vrhunskim muzičko-scenskim izvođenjima
koje ovaj svetski festival priređuje poznavaocima i
ljubiteljima umetnosti.
Dodeli najprestižnijeg evropskog pozorišnog priznanja Premio Europa per il Teatro, prisustvovali smo
bar pet puta. To nam je uvek bio motiv da odemo
do Taormine, izuzetno lepog letovališta na Siciliji,
koje smo prvi put posetili 1983. godine. Pozorište na
gotovo spektakularan način dominira gradom Taorminom. Od ostataka antičkih gradova, poseban utisak
na mene su uvek ostavljala pozorišta, jer u njima nisam
videla samo bolje ili lošije sačuvane ruševine, nego i
239
Zov putovanja
Egipat, 1981.
Taormina, 1984.
Prag, 1985.
mesta na kojima su stvarana i izvođena prva dramska dela. Dodir s antičkim pozorištem evocira nastanak pozorišta kao najsveobuhvatnijeg umetničkog
izraza iz kojeg su proistekle i sve druge scenske forme.
Pomenuto pozorište u Taormini na Siciliji, u nekadašnjoj Velikoj Grčkoj, zidano je decenijama. Zidali su
ga i Grci i Rimljani.
Pozorište u Oranžu, u mirisnoj i suncem okupanoj
Provansi, koja je puna spomenika iz antičkog doba,
nije najveće, ali iz ogromne rimske imperije nema
bolje očuvanog. Sačuvano je jer su u vreme varvarskih najezdi stanovnici svoje utočište našli upravo ovde, u pozorištu, čiji su zidovi dobili značenje
utvrđenja. U modernoj epohi vraćena mu je prvobitna funkcija. Ovde se danas održava letnji operski
festival, dok se pozorišne predstave izvode na festivalu u obližnjem Avinjonu. Umetnička crta i logička nit
organizatora festivala bile su da moćnu arhitektonsku celinu Papske palate, sagrađenu da bude crkveno
središte, izabere za mesto gde će u drugoj polovini
XX veka osnovati pozorišni festival, jer je svako pozorište, na svom izvorištu, religiozna svetkovina. Ovu
manifestaciju posećujemo još od osamdesetih godina,
ali intenzivnije po preseljenju u Monako. Nekako od
tog vremena se i festival sve više otvara ka inostranim
programima, što je od njega napravilo istinsko ogledalo evropskog pozorišta, koje takođe predstavlja i
scenska dostignuća azijskih i latinoameričkih zemalja. Više puta sam prisustvovala predstavama velikih
reditelja i koreografa u Svečanom dvorištu papske
240
palate, ali i u drugim prostorima – jer manifestacija
se proširila na dvadesetak lokacija u gradu.
Avinjon je grad koji svakog proleća diše u ritmu
najpoznatijeg pozorišnog festivala u Evropi, ali je i
jedino mesto, pored Vatikana, u kojem su stolovale
pape, njih deset u periodu od sedamdesetak godina
tokom XIV veka. Tada je i stvorena današnja fizionomija grada. Posmatrana s druge strane Rone, panorama Avinjona se oslikava u nemirnim vodama i
prepoznatljiva je posebno po svom mostu. Na njemu
su nekada plesale pesmom proslavljene gospođice iz
Avinjona. Da li one iste koje su inspirisale Pikasa da
krene u stvaranje kubističkog pravca u slikarstvu?
Jedan od najsnažnijih susreta s ovim idealom graditeljstva i davanja značaja scenskoj umetnosti kao
paradigmi života imala sam, kao mlad profesor, opet
pod suncem Provanse. Drevna građevina podignuta
u čast teatra ostala je sačuvana do današnjih dana u
malom gradu Arlu. Stojeći u podnožju tog „gigantskog uha” koje spretno hvata svaki zvuk i odašilje ga
do bilo kog mesta u gledalištu, mislila sam o poštovanju koje je antičko društvo odavalo rečima drame.
Pozorišta su me dočekivala, uvek i nadano, u Grčkoj: u
Epidauru, ili podno Akropolja u Atini – gde su nastala
svevremena dramska dela Eshila, Sofokla i Euripida,
na čije se stvaralaštvo naslonilo sve ono nastalo u dvadeset pet vekova kasnije istorije evropskog pozorišta.
Ostajete potpuno zatečeni prepoznatim osećanjem da
se koreni naših sopstvenih kultura, a time i oni lični,
pojedinačni, nalaze upravo u ovom kamenitom tlu.
Lindos, 1979.
Granada, 1981.
Pred tim mirom i veličinom jednostavno se ništa ne
može, osim da im se prepustimo, da se radujemo u tišini, kao kada se s dugog putovanja vratimo kući, jer...
svi smo mi Grci, kako je Šeli jednom rekao.
Teatri su me dočekivali i na destinacijama koje po
njima nisu prepoznatljive, poput Amana u Jordanu,
podsećajući na sklonost rimskog carstva da svoju
kulturu širi na sve teritorije koje je prethodno osvojilo mačem. Tako ovo lepo pozorište i danas stoji ponosno na obodu minule, antičke civilizacije.
Prvobitno sagrađeni za masovne zabave, kao što su
gladijatorske borbe, za današnje pojmove vrlo surove
„predstave”, veliki amfiteatri (arene, koloseumi) i danas imaju omamljujuću privlačnost. Te građevine, poput arene u Puli ili čarobnoj Veroni, danas se na svojevrstan način „pročišćavaju” od prvobitne funkcije,
posredstvom vrhunskih operskih i drugih predstava
koje se u njima izvode.
Iako su moja interesovanja za umetnost omeđena
evropskim prostorom, naravno da sam malobrojne
odlaske u Ameriku iskoristila da posetim njihove
najpoznatije muzeje. Kako se to zbilo tek u poslednjoj
deceniji prošlog veka, posle već dosta viđenog novog i
modernog, nije čudo što me je Muzej Pola Getija (Paul
Getty) u Los Anđelesu pomalo i razočarao, valjda zbog
moćne reputacije koju uživa od svog nastanka. Naravno, nije reč o samoj kolekciji, koja je izuzetno bogata, već o arhitektonskom rešenju i načinu na koji
su dela predstavljena, dok Muzej Gugenhajm, koji
dominira jednim od najprestižnijih delova Njujorka
Jordan, 2008.
na famoznoj Petoj aveniji upravo impresionira arhitektonskim rešenjem Frenka Rajta (Frank Wright),
jednog od najinventivnijih arhitekata svih vremena, i
predstavlja krunu njegove karijere. Centralni izložbeni
prostor, koji se proteže na pet spratova, dobija prirodno svetlo iz staklene kupole na vrhu, do koje se
stiže spiralnim stepeništem po obodu centralnog
hola, što kod posetilaca stvara osećaj gotovo duhovnog iskustva.
Ponekad vas i nemile prilike dovedu u situaciju da sagledate neki novi ugao, ili da grad vidite iz drugačije
perspektive. Tako sam za vreme boravka u Vašingtonu, zbog lekarske intervencije koju je imao jedan
od članova moje porodice, sticajem neuobičajenih
okolnosti bila upoznata s ambicioznim planovima
za rekonstrukciju tamošnje galerije Korkoran, koja je
osnovana polovinom XIX veka kao najveća nevladina muzejska institucija u Vašingtonu i jedini koledž
za umetnost i dizajn. Galerija zauzima prominentnu
poziciju, blizu Bele kuće, u severozapadnom delu
Vašingtona, a predlog rekonstrukcije predviđa povezivanje starog i novog dela zgrade monumentalnim
novim atrijumom. Po arhitektonskom rešenju, krov
treba da bude otvoren, apstraktan dizajn u prostoru,
sa strukturom školjke.
Nažalost, da li zbog nerazumevanja ili samo zbog
nedostatka sredstava, ovaj projekat je stavljen ad
acta. Žao mi je što je njegova realizacija odložena jer
je to moja omiljena arhitektonska forma – mešavina
starog i novog. Takvo uklapanje novog s postojećim
241
Zov putovanja
10
S Gordanom Obradović, Novi Zeland, 1998.
Australija, 1998.
Fidži, 1998.
snažno simbolizuje napredak na temeljima već
postignutog.
Naravno, nisam propustila priliku da obiđem Nacionalnu galeriju, ne zbog impozantnog neoklasicističkog
arhitekturnog rešenja zgrade u neposrednoj blizini
Kapitol hila, koliko zbog dragocene zbirke koja obuhvata velikane poput Rafaela ili Leonarda, kao što se
može i očekivati od jedne institucije s nacionalnim
predznakom u bogatoj i razvijenoj zemlji kakva je SAD.
Sličnim, nepredviđenim spletom okolnosti, prošetala sam kroz Visoki muzej u Atlanti koji me je iznenadio neobičnim konceptom. Zamišljen je kao
umetničko selo u centralnom delu Vudrof art centra
(Woodrooff Art Center), a prostire se u kampu od desetak hektara, u kome se još nalaze i Atlanta umetnički
koledž, teatar i simfonijski orkestar. Pjaca, u centru
muzeja, višestrukim ulazima, uvodi posetioce iz okolnih ulica među drvorede s pravougaono trimovanim
krošnjama koje bacaju hlad na travnjake s lepim stablima kedra, magnolije i japanskih trešanja. Fasadni
beli porcelanski panel sa skulpturalnim elementima
natkriljuju lukovi s metalnim okvirima. Belina, kao
nagoveštaj prirodne lepote i čistoće, pojačava efekat
dela, dok, staklom zaštićeno, šetalište predstavlja prirodnu vezu s ulazom u zgrade sa više nivoa. Ambiciozno
projektovani prostori visokih tavanica, ekspanzivni
beli zidovi i podovi od belog hrasta, stvaraju savršene uslove za prezentovanje kolekcije umetnosti iz
perioda posle šezdesetih godina prošlog veka, dok
strateški pozicionirani prozori, od poda do plafona,
uokviruju pogled na grad.
Posle povratka s jednog dugog puta 1998. godine, po
Kanadi, Australiji i Novom Zelandu, postala sam još
sigurnija da je Evropa kulturni prostor u kome se najbolje osećam i da će upravo njoj, osim možda Južne
Amerike, biti okrenuta sva moja buduća interesovanja
i ulaganja u umetnost. U ovim zemljama sam susrela
mnogo naših ljudi, uglavnom moje generacije i vratila
se kući potpuno skrhana, s ogromnom tugom. Činjenica da za svoje sudbine i živote nisu mogli naći ispunjenje i sreću u zemlji u kojoj su proveli pola života,
već da su morali da počinju iz početka u zemljama iz
kojih su tada svi odlazili, osim domaćina i pridošlih
Kineza i Japanaca, već po sebi je bila poražavajuća.
Poveli su sa sobom decu i roditelje, spremni da u novoj zemlji borave četiri godine bez prava na izlazak, s
elanom su se prihvatili posla koji do tada nisu radili,
iskreno zahvalni državi koja ih je primila, socijalnoj
pomoći koja je bila dovoljna, prirodi koja je raskošna. Sve to navelo me je da posumnjam u sopstvene
moći i snagu u koju sam do tada bila sigurna. Njihova adaptacija bila je brza i gotovo neprirodna, za nju
ja ne bih bila sposobna, ubeđena da mi ona ne može
doneti istinsku sreću. Takvom osećanju sigurno je
doprinela činjenica da Australija, kao bivša kolonija,
zaista nije nudila previše u smislu kulture i civilizacije. Nedostatak istorije je upadljiv, u svemu se prepoznaje odsustvo tradicije. Verovatno me je iz tog razloga i Sidnejska opera donekle razočarala. Danima
sam sedela i iz hotelske sobe gledala to izvanredno
arhitektonsko i funkcionalno osmišljeno zdanje, ali
jeftini materijali od kojih je sagrađeno i još jeftiniji
kojima je opremljeno, svedočili su o stotinama godina
što nas dele u shvatanju opere kao najkompleksnije i
najskuplje umetnosti, koje u našem poimanju zahteva da i enterijer simbolizuje tu vrednost. Našle su se
tu i izložbe koje su upravo pristigle iz sveta, bilo je i
građevina koje su obećavale da će to, jednoga dana, biti
svetski gradovi, ali saznanje da ste na kraju sveta i da se
nema kuda dalje, da gotovo rukom možete dosegnuti
tu nevidljivu granicu, s tim osećanjem, apsolutno, nisam mogla da se izborim. Kako je kult prirode veoma
izražen, najveći deo vremena provodila sam u posetama zoološkim vrtovima, okeanografskim muzejima
i akvarijumima, na svetu najbolje snabdevenim svim
vrstama i s najboljim uslovima za njihov život.
Novi Zeland je zemlja s više od 15 hiljada kilometara
obale. Plaže od sitnog peska na kojima na svakih nekoliko metara izbijaju topli izvori kao rezultat vulkanske
aktivnosti ostrva, fjordovi, ogromne stene razdvojene
usled podvodne erozije voda okeana, kameni lukovi
nad uvalama, izvanredno bogata fauna, samo su deo
onoga što ovu daleku zemlju čini tako egzotičnom.
Novozelandski grad Oklend, u kojem sam posetila prijateljicu, poseduje sopstveni muzej koji čuva originalnu
kulturu naroda – Maora – koji je, tokom sto pedeset
godina postojanja, sakupio vrednu zbirku od oko 200
hiljada predmeta i milion i po prirodnjačkih primeraka.
U njemu su eksponati poput: svadbenog poklona jedne
maorske princeze – cela kuća ili ogromni ratni čamac
izrađen iz jednog komada endemskog totara drveta,
divne zbirke crteža, slika i fotografija, kao i pisanih dela
koja govore o zemlji Aotearoa, što je maorski naziv za
Novi Zeland. Slučaj je hteo da te 1998. godine bude
otvoren Muzej Novog Zelanda, Te Papa, u Velingtonu.
Osvojili su me hrabro arhitektonsko rešenje, pristup i
način prezentovanja nacionalnog blaga i predanja, koje
na neobično maštovit način podstiče imaginaciju, dočaravajući osobenu kulturu života starosedelaca.
242
S Mirjanom Petrović, Vankuver, 1998.
Na ostrvu Fidži, udaljenom tri sata leta od Novog Zelanda, u toj oazi prirodne lepote, ali i mestu ljudskog
siromaštva, provela sam izuzetnu nedelju sa školskom
drugaricom koja se s porodicom odselila iz centra
Beograda u daleku „Zemlju dugog belog oblaka”. U
pauzi prisećanja na lepe dane mladosti, pronašla sam
radionicu srednjovekovne tehnologije nameštaja od
kokosovog drveta, ali sasvim modernog dizajna. S ponosom sam tim nameštajem, 1999. godine, opremila
naš prvi biro na Novom Zelandu, ali i moj biro u centru Pariza na Sen Žermen de Preu. Briga za očuvanje
prirode neguje se i na ovom ostrvu, a o njoj svedoči
i jedini muzej živih slepih miševa na svetu, koji je na
mene ostavio poseban utisak kako zbog spomenute
prirodnjačke strasti, tako i zbog grotesknog izgleda
samih egzemplara.
Iako su opraštanja s prijateljicama bila bolna i s ponekom suzom, nisam mogla da dočekam da točkovi
aviona dotaknu pistu na Orliju. Bila sam ponovo kod
kuće. Hodajući Sen Žermenom mislila sam o tome
kako će proći mnogo vremena pre nego što ću ponovo da odlučim da putujem preko okeana. Mada sam
veliki ljubitelj prirode, najviše volim gradsko okruženje, duhovnu nadgradnju koja dolazi kada prestanete da se borite sa silama prirode.
Moja jedina prava strast oduvek je bila Francuska.
Kako pre našeg konačnog odlaska iz zemlje nisam
poznavala lepote Provanse, Normandije, Azurne
obale ili pojedinih manjih gradova ove zemlje, sva
moja pažnja bila je koncentrisana na bleštavu, opojnu, pulsirajuću prestonicu Zapadne Evrope – Pariz.
Taj grad, sačinjen od tajne i sjaja, imao je odgovor
na sva moja pitanja. U njemu sam se osećala onako
243
Zov putovanja
Kjoto, 1996.
Sa supružnicima Tajom i Brankom Dragišić, Čikago, 1988.
Južna Karolina, 1996.
kako sam želela, u njemu sam bila sve ono što mi se
činilo nemogućim. U njemu sam uvek imala osećaj
savršene sreće. Pariz je bio i ostao grad moje unutrašnje svetlosti. U Parizu ja nisam samo kod kuće.
U Parizu sam kreativna, puna ideja i planova. To
je grad u kome sanjam ono što kasnije nastojim da
ostvarim u Beogradu. Dok sam posećivala pariske
Opere, u meni se začela ideja o Operi Madlenianum.
I danas me u Parizu sa čuđenjem pitaju da li je moguće da sama izdržavam ni manje ni više nego jednu
opersku kuću. Odmahujem rukom i ne pokušavam
da objasnim. Svesna sam da je osnovati, podržati i
održati jednu opersku kuću čista lepota, da je lepota
u životu luksuz, a da se svaki luksuz plaća.
Mislim da je Pariz najpotpunija slika savremenog
multikulturalnog društva, grad koji sažima sve: stvarnost i pamćenje, sadašnjost i istoriju, selektivno sećanje okamenjeno na nekim stepenicama, u imenima
ulica, a najviše u muzejima.
Oduvek su zgrade muzeja same po sebi bile jedno veliko umetničko delo koje je pozivalo da se krene u traganje i istraživanje ambijenta u kom izložbe žive. Svojim sadržajem muzeji usporavaju putnika i sjedinjuju
sa sredinom koju posećuje, ali oni, pogotovo u novije
vreme, i transformišu gradove u kojima se nalaze. Najbolji primer za to je pariski Bobur, prvi koji je svojim
arhitektonskim rešenjem bio svojevrstan šok najviše
za same Parižane. Iz daljine posmatran podseća na
neku plavu fabriku snova, dok je iznutra to odlično
isplaniran prostor, prostran i savršeno osvetljen prirodnim svetlom, prostor koji otvara mogućnost ne samo
za prikazivanje već, u velikoj meri, i za stvaranje nove
umetnosti. Na neki način Bobur je mali grad unutar
grada. Stoga je njegova današnja vrednost za grad Pariz, ali i za Francusku, nemerljiva.
Sigurno je da ne bih pronašla jači razlog da vidim
Bilbao u Španiji da nije njegovog neverovatnog muzeja Gugenhajm koji je, odmah po otvaranju, ovaj
grad učinio vidljivim na kulturnoj mapi Evrope i od
neuglednog mesta stvorio novi kulturni centar. Danas se već govori o takozvanom Bilbao efektu i metamorfozi koju su ovakvi građevinski projekti sposobni da indukuju ne samo u kvartovima u kojima se
nalaze, nego i u čitavim gradovima, pa i zemljama.
Sam muzej predstavlja neverovatan poduhvat. Lociran na obali reke, muzej je gotovo potpuno nevidljiv
iz okolnih ulica. Iako je zgrada veoma visoka, ne narušava okruženje i predstavlja čudesnu kombinaciju
međusobno povezanih oblika koji je čine zanimljivim umetničkim delom. Posetilac je na svakom koraku izložen vidicima od kojih zastaje dah.
Po uzoru na muzej u Bilbau, u Gracu je 2003. nastao
Kunsthaus – muzej savremene umetnosti, koji liči
na „prijateljskog vanzemaljca” kako su i želeli njegovi
autori Piter Kuk (Peter Cook) i Kolin Furnije (Colin
Fournier), obojica iz Londona. Izgled njegove fasade
snažno se opire konvencionalnosti. Više od 900 neonskih sijalica, koje se noću naizmenično pale, na
244
Moskva, 2000.
glatkoj površini ovog zdanja prave nestvarne vizuelne impresije stvarajući tako neverovatnu fuziju baroka s pop kulturom, izvedenu na način koji obogaćuje
obe tradicije. Dok „klizite” po njegovom podu nalik
na ogledalo, ispod biomorfnog krova otvara se neverovatan pogled na romantični stari Grac koji je specifičnom vizurom ovde pretvoren u veliku živu sliku.
Uopšte, posle 2000. godine, putovanja koja preduzimam često su motivisana potrebom da vidim neki novi
izložbeni prostor. U svetu je odavno počela ekspanzija
ove vrste kulturnih sadržaja zbog spoznaje odgovornih
koliki je značaj takvih nacionalnih i internacionalih
institucija. Svrha koja mene pokreće je i Kolekcija
srpskog slikarstva Zepter koja će mojim zalaganjem
putovati po Evropi i dostojno predstaviti darovitost
i visoke domete naših umetnika. Osim toga, posmatrajući te briljantne enterijere, pronalazila sam inspiraciju za uređenje naših poslovnih prostora širom
sveta, pošto posle nekog vremena i broja originalnih
rešenja zaista morate da pomognete sebi i po nešto
zanimljivo preuzmete od drugog.
Poput Beograda i Lion može da se pohvali s dve
reke koje se spajaju pod njim. Ima Ušće, doduše ne
tako lepo kao naše, ali i neverovatan projekt već u
velikoj meri dovršen – prostor novog Muzeja Ušće
koji čine četiri divergentne, ali ipak harmonične, elegantno povezane celine. Takav poduhvat ne zahteva
samo arhitektonski superiorna rešenja, nego celovit
i vitalan koncept koji će omogućiti trajanje prostora
u budućem vremenu i njegovu sposobnost menjanja
i prilagođavanja novim potrebama. Ovaj projekat to
uspešno ostvaruje dodajući novi kvalitet muzejskom
prostoru jer ga vidi ne samo kao hram umetnosti
nego i kao jedan šire upotrebljiv socijalni teren za
učestvovanje koje kreira nove sadržaje. Pored edukativne svrhe, muzej je zamišljen kao arhitektonska,
eksperimentalna celina koja treba da stimuliše ljubopitljivost publike.
Posle grandioznog Centra Pompidu (Centre Pompidou) u Parizu još jedna institucija s ovim imenom
trebalo bi da bude izgrađena u gradu Mecu. Prilikom
jedne od svojih redovnih poseta ovom delu Francuske, poželela sam da vidim da li je moguće ponoviti,
na drugačiji način, idejno i arhitektonsko rešenje čuvenog Bobura. Odgovorno mogu potvrditi da jeste.
Fokusiran na modernu i savremenu vizuelnu umetnost, ovaj Centar će biti prvi muzej satelit pariskog
Centra Pompidu, a kao stalnu postavku imaće probrana dela internacionalne zbirke Nacionalnog muzeja
moderne umetnosti u Parizu. Biće to dom i za teatar
u kome će moći da se vide performansi i filmovi, a
posedovaće i sve ostale najmodernije muzeološke
sadržaje. To neće biti mesto koje služi samo posetiocima muzeja, već jedan dinamičan prostor gde se
aktivnosti preklapaju i tako međusobno stimulišu,
pokrećući kulturna dešavanja u čitavom gradu. Već
je uočljivo da će heksagonalni krov, inspirisan kineskim slamenim šeširom, postati novi simbol grada.
245
Zov putovanja
Ostvarenje ovakvih projekata nije ni lako ni jednostavno. Osim velikih sredstava koja treba prikupiti,
moraju se hrabro, ali i veoma promišljeno, odabrati
lokacija i projekat; neophodno je dalekovido misliti na
buduće postavke, na programe koji će se nuditi i koji
će to mesto održavati živim i posećenim. Ali sve to
je oduvek bilo potrebno za vrhunsku umetnost. Ona
zahteva da se u nju ulaže i da se o njoj misli, da se s
njom živi. Inače – nestaje.
Berlin je grad jedinstven po mnogo čemu, a naročito
po raznovrsnosti prezentacija kojima slavi umetnost.
Po broju talenata, ali i načina da se umetnički talenat eskponira, Berlin je u samom evropskom vrhu.
Ovo je postignuto kontinuiranim ulaganjem i angažovanjem svih finansijskih, društvenih i duhovnih
potencijala, a vidljivo je u prostorima poput Ostrva
muzeja (Museuminsel). Pet institucija, sagrađenih
između 1824. i 1930. godine, čine da ovaj vizionarski
projekat prati razvoj koncepcije muzeja u Nemačkoj
tokom čitavog jednog veka. Važnosti kolekcija, koje
svedoče o razvoju civilizacija, pridodaje se i vrednost
građevina, jer su namenski rađene upravo za kolekcije koje se u njima čuvaju. Po jedan deo posećivala sam svaki put kada sam kao profesor dolazila na
ispite u Berlin. Ostrvo muzeja je izvanredan primer
koncepta muzejske institucije u samom središtu grada, odnosno jednom od njih, uz koje su u Berlinu
umešno pozicionirani kulturni sadržaji koji privlače
domaće i strane posetioce. Jedan od njih je Hamburger banhof muzej, nekadašnja železnička stanica, a
danas reprezentativni hram savremene umetnosti.
Posle inicijalne prepravke, kada je od stanične zgrade
iz perioda kasnog klasicizma, kakvih je u Evropi preostalo tek nekoliko, napravljen ovaj muzej, zgrada je
pretrpela još jednu značajnu rekonstrukciju pa je izložbeni prostor proširen za nekoliko hiljada kvadratnih
metara i sada pokriva korisnu površinu od 13 hiljada
kvadrata. U njemu sam bila 2005. godine, kada je ta
druga rekonstrukcija već bila završena.
Muzejski prostor mora da ima vezu sa sadržajem, ali
ona ne sme biti jednodimenzionalna nego višeslojno
izgrađena i suštinska, da bi na kraju, kao takva, mogla kompletno biti doživljena. Dobar primer za ovo je
Centar Paul Kle (Paul Klée) u Bernu, nastao kao plod
saradnje umetnikovih naslednika, koji su donirali
preko četiri hiljade dela, patrona umetnosti Morisa
Milera (Maurice Miller) koji je obezbedio finansijsku podršku, i arhitektonskog studija Renco Piano Building, koji je dao formu građevini. Centar obuhvata
ne samo muzeološke nego i muzičke, literarne, teatarske i plesne sadržaje. Forma zgrade je postavljena u
246
vidu tri paviljona sa širokim koridorom, poznatim kao
Muzejska ulica, koji spaja sva tri prostora. Centralni
paviljon posvećen je Kleu kao pesniku, severni Kleu
kao muzičaru i nastavniku, a južni Kleu kao matematičaru i istraživaču. Posebno su me impresionirali scenski prostor s auditorijumom, kao i Kleova
arhiva, istraživačke prostorije koje su pronašle svoje
mesto pod zatalasanim krovom južnog paviljona. Iza
završetaka zaobljenih paviljona, koji gotovo da se stapaju sa zemljištem, nalaze se plodna polja koja se i dalje
obrađuju.
Nedaleko odatle, u gradu Bazelu, postoji događaj tokom druge nedelje juna, koji ne propuštam godinama unazad. Art Basel nedelja umetnosti, ili kako se još
naziva Sajam moderne i savremene umetnosti, događaj je u kome učestvuje na stotine galerija iz Evrope, Amerike, Azije i Afrike predstavljajući posetiocu
najuspešnija dela velikih imena moderne umetnosti,
ali i mladih, neafirmisanih autora. Iako se imena
razlikuju po zvučnosti, kvalitet umetničkih dela je
standardno visok, najbolji, jer za Bazel je i najbolja
umetnost – samo dovoljno dobra.
Idilična atmosfera starog grada, osvežena modernom
arhitekturom, s mnogo vrhunski dizajniranih izložbenih prostora i brojnim skulpturama na otvorenom, s
koncertnim i teatarskim dvoranama, pruža mogućnost
da svako u ovom gradu pronađe svoj deo lepote.
Novi Akropolj švajcarskog arhitekte Bernarda Čumija
(Bernard Tschumi) ostavlja sve bez daha hrabrim, ali
istovremeno minimalističkim, pristupom koji odražava divljenje velikom postignuću antičkih umetnika.
Izuzetno elegantno rešenje dobijeno je, kako je sam
autor rekao, korišćenjem pitagorejski čistih geometrijskih formi i nerđajućeg čelika i stakla u kome se
ogleda nestvarno lep Panteon. Ova „kristalna kutija”
samo je deo ukupne izložbene površine koja se prostire na oko 14 hiljada kvadratnih metara. Pošto je i
pod od stakla, pod nogama možete da vidite eksponate u njihovom originalnom okruženju, što dodatno
pojačava utisak potcrtavajući činjenicu da se ovde radi
o muzeju, ali i o autentičnom arheološkom lokalitetu
čije obe dimenzije treba da budu sačuvane.
Moje sledeće putovanje u ime umetnosti biće odlazak
u Oslo, na otvaranje tamošnje nacionalne Opere, čim
definitivno bude realizovan taj najambiciozniji projekat ove vrste na početku novog stoleća. Još u doba nacionalromantizma u Norveškoj XIX veka, sanjalo se o
zgradi Opere koja bi, monumentalnošću i ukorenjenošću u vrednosti svojstvene norveškom načinu življenja
i mišljenja, dosegla katedralu Nidaros u Trondhajmu,
koja je, kao simbol duhovnosti ovog severnog naroda,
dugo građena i završena početkom XIV veka. Na samom kraju XX veka u norveškom Parlamentu odlučeno je da se taj projekat realizuje i raspisan je konkurs
za idejno rešenje Opere u starom delu Osla. Najambicioznije zamišljen umetnički projekat – prenošenjem
sadržaja slike Kaspara Davida Fridriha (Caspar David
Friedrich) pod nazivom Ledeno more, iz slikarske vizije u realan prostor fjorda dobila bi se kompoziciona
celina koja bi, iz jedne vizure, trebalo da deluje kao ledeni breg, a iz druge kao leteći ćilim s koga se pruža
pogled na luku. Spolja obložena italijanskim mermerom, iznutra hrastovinom kakva se koristi za zidove
norveških seoskih koliba, ta građevina zamišljena je
tako da privlači prolaznike, a šetnja im je omogućena
po njenom veoma bezbednom i lako pristupačnom
krovu. Svečano otvaranje premijernim izvođenjem
opere Gisle Kverndoka (Gisle Kverndokk), po motivima Žila Verna, uz inauguraciju vizuelnih instalacija u
javnom prostoru i uz niz propratnih programa, već je
jednom odloženo. Građani Osla nisu dobili svoju velelepnu Operu ni za proslavu Nove 2009. godine, kako
je naknadno obećano. Zato je Opera te godine postala
dobitnik Evropske nagrade za savremenu arhitekturu
koju dodeljuje Evropska komisija sa fondacijom Mis
van der Roe (Mies van der Rohe). Zaista se nadam da
ću im se tokom 2010. godine pridružiti u trijumfalnom otvaranju nove Opere.
Jedan od događaja, koji mislim da neću propuštati u budućnosti, je festival u Bukureštu, posvećen
slavnom rumunskom kompozitoru Enesku (George
Enescu). Veliki umetnik verovatno nije ni slutio da će
festival njemu u čast po kvalitetu dostići one najprestižnije u Evropi, poput salcburškog. Ta svečanost
muzike traje skoro mesec dana i tokom četiri nedelje
prepliću se vrhunski koncerti velikih, kamernih orkestara opere i baleta, ali i klasične muzike u džez
aranžmanima. Organizacija ovakvog festivala godišnje košta više miliona evra, što za nekoga ko želi da
krupnim koracima stupi na kulturnu scenu Evrope i
ne predstavlja preveliku investiciju.
Za kraj sam ostavila da kažem nešto o Marijanskom
teatru, u Sankt Peterburgu, ali i o onom modernom i
novom pozorištu koje se tek gradi. Rekonstrukcija prvoga je u toku. Planovi su veoma upečatljivi, a grupa
arhitekata ima zadatak da brižljivo obnovi ovu građevinu koja je simbol Petrograda XIX veka. Biće mi teško da se naviknem na promenu tog živog plemenitog umetničkog prostora sa snažnom tradicijom, koji
uskoro očekuje 227. sezona baleta i opere, a s kojim
Madlenianum već godinama uspešno sarađuje. Susret
s novim kompleksom ovog velikog teatra, čija je izgradnja već premašila predviđenu sumu od pola milijarde evra, ne očekujem tako brzo jer mu je sudbina zbog
obima posla još neizvesna.
247
Putovanje kao način postojanja
Ako umete da oslušnete, shvatićete da vam se svaki grad koji posetite obraća upravo
jezikom vaših osećanja. Obraća nam se kolektivna ljudska svest, skup različitosti
ujedinjenih individualnom slobodom i shvatanjima o lepom i dobrom. Pojedina,
sasvim posebna mesta, pogotovo stari gradovi koji emituju iluziju večnosti, imaju
moć da zbore glasom čovečanstva
Spoznajući svet, čovek upoznaje sebe – zato je putovanje oduvek bilo povezivano s duhovnom potragom.
Svako putovanje je mala revolucija uma koji više ne
pristaje na postojeća pravila i traži novo viđenje,
novo verovanje. Novi horizonti vizuelnog otvaraju
nova polja misaonog. Putovanje gotovo uvek uklanja
zablude, oslobađa skrivene snage i potencijale. Taj
poziv daljine, kao kakav odisejski kompleks lutanja,
nikada se u meni ne gasi.
Kao i svaka velika ljubav i moja strast za putovanjima
ima svojih nijansi, svojih rukavaca i razvođa, različitih poriva i nepoznatih razloga. Beskompromisno
uživanje i bezbrižna radost uvek me odvode Mediteranu, melanholija me vuče ka Atlantiku, a nemir i
ekstravagancija pozivaju daleko na Istok...
Postoje četiri zemlje kojima se uvek vraćam s jednakim žarom jer u njima iznova otkrivam lepotu u
odorama u kakvim je, na drugim mestima, nikada
nisam upoznala. Otuda i ovo malo bekstvo u geografiju i forma kratkog putopisa u jednoj autobiografiji.
Belgija mi je bliska zbog neprolazne lepote gradova
koja ne može da se uporedi ni sa jednom drugom,
ili bar ne po količini i kvalitetu klasične arhitekture
koja se smestila na tako malom prostoru. Baltičkim
zemljama se vraćam zbog ideje beskonačnosti koja
zrači iz pogleda i hipnotičke prirode. U zemlju bogova – Maroko putujem zbog prijatelja koji tamo žive,
ali moram da budem iskrena i zbog neuporedive,
božanske lepote tamošnjih ljudi i njihovog umeća
uživanja. Irsku volim zbog umetničkog dara čitavog
jednog naroda, usaglašenog s lepotom prirode koja
ga okružuje.
248
Moja putovanja u te zemlje tokom nekoliko poslednjih godina dobila su jednu sasvim novu, racionalnu notu zahvaljujući nekim neočekivanim susretima. Tamo sam stupila u kontakt s nekolicinom veoma interesantnih i kompetentnih ljudi i institucija
otvorenih i raspoloženih za saradnju, čime će misija
kulturne razmene koju negujem biti, uz tradicionalne
partnere u Francuskoj i Italiji, proširena od Brisela
do Dablina.
Riznica Evrope
Mnogi naprave grešku i kroz Belgiju jednostavno
„protrče”, što nije teško s obzirom na njenu veličinu i
odlične puteve i pruge. Nisu svesni da se lišavaju neponovljivog iskustva. Tokom prethodnih putovanja
nisam imala dovoljno motiva, ni vremena da se dublje uputim u istraživanje ovog prelepog delića Evrope, da zađem dalje od staza opisanih u turističkim
vodičima. U zemlji koja je prepuna mesta vrednih
pažnje više puta sam se zadržavala samo u glavnom
gradu, a on me je dočekivao neponovljivim sjajem i
raskoši. Ne želim da kažem da u Brisel više ne odlazim, ali danas je za mene čitava Belgija ono što je nekada bio njen prelepi glavni grad.
Mala zemlja, koja se udobno smestila na obali Atlantika, kao zalog mira između Francuske i Nemačke,
danas je jedna lepa i zadovoljna, pomalo sanjiva
kraljevina, koja je nekada bila poprište sukoba velikih razmera u borbama između ove dve, ali i drugih
velikih evropskih nacija, oko prestiža na kontinentu.
Istovremeno, Belgija je sada i prebogata evropska
riznica neverovatne lepote koja se prepoznaje u svemu i na svakom mestu. Belgijanci su na lepotu toliko
navikli da je visoka estetika postala deo njihovog
identiteta, a mislim da je na neki način i čuvar same
njihove države. Belgija je zemlja koja se ne pojavljuje
mnogo u vestima, a pojavljivala bi se i manje da u
njenom glavnom gradu nisu sedišta i Evropske zajednice i NATO pakta. Mogućnost podele na valonski
i flamanski deo uspe malo da uzburka strasti, ali ne
toliko da bi to postao internacionalni problem.
Kud god da sam krenula po Briselu završila bih ili na
trgu Gran Plas (Grand Place) ili Grote Markt, kako
ga zovu stanovnici Belgije koji govore holandski, s
gradskom većnicom u gotskom stilu i baroknim
zgradama koje je okružuju, i divnim cvećem koje se
tu prodaje svakog dana, ili na Plas du Gran Šablon
(Place du Grand Sablon), u čijoj okolini se nalaze
najbolje antikvarnice i prodajne galerije.
Gran Plas je i zbirka poezije pod otvorenim nebom
– fasade krase stihovi na latinskom, a u letnjim mesecima i velika cvetna bašta. Rascvetale terase pivnica
dopunjuju raskoš mirisa i boja posebano kada u leto,
svake parne godine, u središtu „najlepšeg trga” osvane
cvetni tepih sačinjen od preko 500 hiljada sadnica begonija. Ja sam ga videla i doživela (udahnula) dva puta.
Tu su i muzeji u kojima uvek može još nešto da se
pronađe. Brojna platna poznatih flamanskih slikara
nalaze se u muzejima i privatnim kolekcijama širom
sveta, a opet je mnogo toga ostalo u Belgiji, pre svega
u Briselu. Od Van Ajka (Van Eyck), još u XV veku,
preko Brojgela (Breugel), Rubensa...
Bojeno staklo i kovano gvožđe odlike su art nouveau
arhitekture. U Briselu su početkom XX veka Anri
van de Veld (Henry van de Velde) i Viktor Orta (Victor
Horta) bili najpoznatiji arhitekti tog perioda i njihov
rukopis je svuda prepoznatljiv.
Mnogo toga sam već videla u Briselu tokom ranijih
putovanja, ali kuda god da krenete izvan grada naići
ćete na urbanizovane prostore prepune umetničkih
dela, visoku izgrađenost kulture i stila. Gotovo čitavo stanovništvo živi u gradovima. Budući da je Belgija ispresecana rekama koje lagano teku ka moru,
brodovi su dobro prevozno sredstvo za upoznavanje ove zemlje iz drugačije perspektive.
Na reci Mezi ili Mas nalazi se grad Lijež. Ova reka,
koja izvire u Francuskoj i teče kroz Belgiju i Holandiju do Severnog mora, odličan je primer za navedenu tvrdnju, s obzirom na to da je većina kulturnih
sadržaja ovog grada, ali i čitave Valonije, upravo na
249
Zov putovanja
njenim obalama, poput zgrade Muzeja moderne i savremene umetnosti (Musée d’Art Moderne et d’Art
Contemporain), koja se nalazi na rečnom ostrvu u
samom centru grada Liježa. Ostrvo je potpuno urbanizovano, jedanaest mostova spaja ga s gradom. Na
njemu postoji naselje s trgovima i popločanim ulicama, dok se na samom špicu nalaze prelep park i vrt
ispred pomenutog muzeja.
Nešto uzvodnije na Mezi nalazi se Muzej Kurtis
(Musée Curtius) koji ima izuzetnu kolekciju dekorativne umetnosti, ali i svoj arheološki odeljak. Nekada
je ova vila iz XVII veka bila kuća industrijalca Žana
Kurtisa (Jean Curtius).
Svakako, treba pomenuti istorijsko jezgro grada Karea, njegovu tvrđavu, četiri stotine stepenika i još
mnogo toga...
Šta tek da se kaže o čitavoj aglomeraciji gradova –
Briž, Gent, Antverpen i Luven – koja se naziva Flamanskim dijamantom.
Čitav grad Briž je jedno malo umetničko delo sastavljeno od impresivnih crkava, restauriranih kuća,
vijugavih uličica i kanala zaostalih iz vremena kada
je grad imao izlaz na Severno more. Briž je postojbina slobodne trgovine, a njegova luka bila je jedan od
najznačajnijih trgovačkih centara Evrope. U njemu
su poslovali britanski, francuski i flamanski trgovci,
a kasnije su im se pridružili i Đenovljani, Venecijanci
i ostali. Po trgovačkoj porodici Vanderberze ovde
je osnovana prva berza. Neodoljivom šarmu ovoga
grada nisu odoleli ni veliki književnici: Bodler, Rilke,
Prust... U Brižu se i danas proizvodi najfinija i najskupocenija čipka na svetu.
Kada pomenemo Antverpen odmah pomislimo na
lučki grad u kome je sve okrenuto biznisu, naročito dijamantima, ali ovaj grad u kome su živeli i Rubens, Van
Ajk i Brojgel ostao je i veliki kulturni centar sa zadivljujućom arhitekturom. Muzeji, crkve i spomenici pod
zaštitom države, skulpture i pozorišta, sve to skoncentrisano u gradu koji nije naročito veliki, čini da Antverpen predstavlja evropsku riznicu sveukupne lepote.
Nekada su se na obalama Belgije nalazila vrhunska
mondenska letovališta koja su, u prvoj polovini XX
veka, opsedali evropski i američki turisti.
Nije redak prizor videti na pustoj plaži mlade žene u
večernjim haljinama koje, pošto su noć provele plešući
ili u Kazinu, gutaju svež vazduh kao da je reč o čašama
šampanjca. U toku leta, prava groznica zahvata grad,
a novac se troši kao nigde drugde.
Ostende i danas posećuju milioni turista kao ekskluzivno odmaralište, bez obzira na prenaseljenost i gustinu saobraćaja. Još čitav vek pre njih bilo je onih koji
250
su u očaravajućem prizoru negovali svoj umetnički
dar, na primer Lord Džordž Gordon Bajron (George
Gordon Byron) koji je imao kuću u Ostendeu.
Princ de Gal (Prince de Galles), sin kraljice Viktorije, svih četrdeset godina koliko je bio naslednik engleskog prestola, bio je pasionirani ljubitelj Azurne
obale ali i Ostendea. Na njima je sve ove godine negovao svoju odvažnost i potpunu vlast nad uživanjima – kako nad kockom, tako i nad erotskim naponom
svoga tela. Za Rivijeru ga je vezivala duga i romantična ljubav s Dženi (Jennie), majkom Vinstona Čerčila
(Winston Churchill). Ovaj naslednik prestola, u svojim poznim godinama, na putu između Monte Karla i Ostendea, doživljava i svoju drugu veliku ljubav s
Karolinom Otero (Caroline Otéro), ženom slobodnog
morala, kakvima je, inače, bio vrlo naklonjen, baš kao
i igrama na sreću. Prepuštao im se veselo, s pasijom
i željom da provocira i alarmira svoju konzervativnu
majku, kao i samu Englesku.
Kao i Monte Karlo i Ostende nosi u sebi neku čudnu,
drugačiju energiju slavlja i izobilja čulnosti. Tako je za
vreme boravka u njemu, sa svega petnaest godina, Aleksandra David-Nel (Alexandra David-Néel), avanturistkinja koja je 1924. godine ušla kao prva žena u tibetanski zabranjeni grad Lasu, odlučila da se otisne u svet.
Njena knjiga Putovanje jedne Parižanke u Lasu prevedena je na više jezika i bila je svetski bestseler. Boravak
Madam Blavacki (Blavatsky) u Ostendeu rezultirao je
jednim od važnijih poglavlja njene Tajne doktrine.
Kazino u ovom gradu je najveći u Belgiji, a plaža
nezaboravna, iako danas ni najmanje ne liči na onu
iz vremena kada ju je opisao moj omiljeni belgijski
slikar, Džejms Ensor (James Ensor): Plaža je izvanredno puna života. To je jedan čudno išaran svet. Kicoši u dobro skrojenim flanelskim odelima bujaju na
polju peska. Dagnje preko dagnji... Vitke Engleskinje
kruto prolaze. Kupači nose svoje slonaste oblike na
širokim ravnim stopalima. Seljanke slične krastavim
žabama. Kreštave žene velikih zadnjica. Seljaci sapunjaju svoje prljave noge. Groteskno poskakivanje.
Pohlepno pleme koje se gadi svim osetljivim dušama i
koje pravi lom po ljupkoj, nežno obojenoj plaži.
Slikar i graver Džejms Ensor, jedan od najnekonvencionalnijih i najorginalnijih evropskih umetnika s kraja XIX i prve polovine XX veka, rođen je u Ostendeu,
gde je i proveo veći deo života. Veoma mi je draga
njegova satirična gravira Plaža u Ostendeu kao i nezaobilazna slika Le désespoir de Pierrot, impozantnih
razmera, koja uvodi posmatrača u slikarev fantastični
svet koji je često stvarao s prijateljem Ernestom Rusoom (Ernest Rousseau).
5
1
2
1. i 2. Emma i Anja, Hajligendam, 2008.
Pored Ensora, za mene, kao ljubitelja moderne umetnosti, simbol Belgije svakako je i najpoznatiji slikar
iz novijeg perioda Rene Magrit (René Magritte).
Živeći na početku prošlog veka u konformističkoj i
konzervativnoj sredini, uprkos ili zahvaljujući tome,
stvorio je dela koja su razbijala konvencije tradicionalnog slikarstva i otvarala nove dimenzije stvarnosti i likovne umetnosti. Njegov muzej na Rojal Plasu
(Royal Place), u kući koju je umetnik sa suprugom
iznajmljivao preko dvadeset pet godina, danas je mesto gde se mogu videti pored slika i njegovi crteži,
brojne ilustracije, skice i studije. Mnogo Magritovih
radova inspirisano je upravo detaljima iz neposrednog okruženja. Razgledanje njegovog doma ima
posebnu draž jer je moguće prepoznati motive koji
su kasnije preneseni na platna i tačno osetiti u kom
pravcu se umetnikova imaginacija razvijala.
Monte Karlo i Ostende su zbratimljeni gradovi. Monumentalne stepenice koje vode od luke do Kazina
i Opere Monte Karlo, kao i jedna lepa avenija, nose
ime po Ostendeu.
Sve belgijske katedrale, ali i mnoge svetovne građevine gotičkog stila – ostavile su me ponovo bez daha,
a posebno ona u Ostendeu posvećena Petru i Pavlu.
Okrenuta ka moru, posetiocu nudi dvostruki estetski doživljaj: kad ulazi – prelepa unutrašnjost katedrale, a kad izlazi – nepregledni morski horizont.
Obišla sam gotovo čitav svet, Evropu veoma dobro
poznajem. U njoj ima velelepnijih zdanja iz iste epoha,
ali tako raskošna dekoracija fasada, kao da je u čipki izrađena, može da se vidi samo na mnogobrojnim
katedralama u gradovima Belgije. Dok sve to posmatrate i sami se osećate delom magične sile koja je kroz
vekove vodila ljudsku maštu, volju i ruku, da bi stvorila ovu katkad spektakularnu, katkad bajkovitu okamenjenu muziku.
Ipak, najveće blago koje se čuva u ovoj zemlji jeste
dugo sanjani evropski mir koji je kao takav, uvek, ishodište svake lepote i harmonije.
Na obalama Baltika
Neobjašnjiva, iako najličnija, je moja naklonost ka
svetlostima Severa. Teško mi je da pretočim u reči
to osećanje koje me dodirne kad god se nađem na
obalama Baltika. Možda ga čine magične večeri pod
nebom osvetljenim severnom svetlošću ili lica i glasovi: Bergman, Ekberg, Garbo i svih drugih velikih zvezda iz severnih krajeva, koji su, još u ranom detinjstvu,
zauvek definisali moju percepciju misteriozne lepote.
Možda je to umeće uživanja u visokoj kulturi nekog
sasvim običnog sveta ili opredeljenje da se uvek radi
predano do kraja i po pravilima, jer je tako bolje za
sve. Ta zemlja prožeta je iskustvom lepote ispunjene
značenjem, inteligencijom i razumevanjem stvari po
sebi. Nije slučajno da su najmanje razlike između polova upravo na severu Evrope i da je civilizacija tamo
najrazvijenija, a razumevanje stvarnosti šire.
251
Zov putovanja
Kada govorim o Baltiku mislim i na Litvaniju, Letoniju i Estoniju čija mi je lepota postala dostupna tokom rada na osnivanju firmi u ovim zemljama. Njihova suverenost pre sovjetske okupacije i ponovno
osvojena nezavisnost 1991. godine, učinile su da ove
države dožive turistički bum zahvaljujući svom bogatom prirodnom, kulturnom i istorijskom nasleđu i
da se o njima dosta zna.
Mene je oduvek neko neimenovano osećanje vuklo
ka severu Nemačke, ali sam bila ograničena samo
na njen zapadni deo. To je jedini razlog što sam pre
pada Berlinskog zida, od tog, meni omiljenog dela
Evrope videla samo Hamburg i Libek, u kojima sam
mnogo puta boravila.
Zato su mi danas tako interesantni gradovi na severoistoku Nemačke koji su tek posle ujedinjenja postali
pristupačni, ali još uvek skrajnuti u odnosu na metropole i kulturna središta te velike zemlje. Mislim na
mesta pokrajine Meklenburg – Zapadna Pomeranija.
Svi oni duguju svoj razvoj Prvoj internacionalnoj trgovačkoj asocijaciji, koja je njihovim građanima donela
bogatstvo, finansijsko, ali i duhovno. Na čelu, takozvane, Hansa lige nalazio se grad Libek. Ova trgovačka
asocijacija imala je veliki uticaj na ekonomski, ali i
kulturni razvoj čitavog baltičkog regiona i Skandinavije uopšte jer je obezbedila višak kapitala i donela
razmenu između različitih tradicija, nasleđa i kultura.
Može se reći da je Hansa liga bila preteča multinacionalnih kompanija ili međunarodnih organizacija jer
je otvorila severne narode za saradnju preko nacionalnih granica. Gradovi koji su joj pripadali imali su
sopstvene zakone i negovali međusobnu zaštitu i saradnju. Iako nikad nije imala striktnu hijerarhiju, ova
organizacija je u jednom trenutku istorije pod svojim
okriljem okupljala 170 gradova.
Svojim šarmantnim zdanjima od crvene cigle, koja
su zaštitni znak gotovo svih gradova na Baltiku, utvrđenim gradskim jezgrom iza Kapije Hostenor iz XV veka,
divnom Gradskom kućom i Crkvom svete Marije, Libek i danas čuva vidljive podsetnike na svoje zlatno
doba u vreme procvata trgovine, tokom XVI veka.
Odatle je potekao književnik Tomas Man koji se rodnom gradu odužio romanom Budenbrokovi, čija se
radnja zbiva u Libeku.
Nedaleko od Libeka nalazi se Travemunde, nekadašnje idilično ribarsko naselje, a danas mondenska
banja i letovalište. Neverovatno je s koliko ukusa je
sačuvana jednostavnost ovog mesta iako je pretvoreno u odmaralište najviše klase.
Grad Vismar je još jedan stari hanzeatski grad, svedok
ugaslog sjaja koji ponovo stiče svoju lepotu, magijsku
252
snagu i privlačnost. Prepoznatljiv po trgu s malim
umetničkim paviljonom s bakarnom kupolom, Vaserkunst (Waserkunst), u kome se nalazi fontana iz koje
se grad snabdevao vodom sve do XIX veka. Svuda
okolo raspoređene su romantične kuće napravljene
od kamene cigle. Jedna od njih, nazvana Stari Šveđanin, podseća na vreme kada je grad bio pod jurisdikcijom švedske kraljevine, od sredine XVII do početka
XIX veka. Iako sasvim mali, to je grad koji uvek iznova
otkrivam, kroz lepe crkve, šarmantne restorane, plažu
i kilometrima dugačak kej.
Rostok, koji ponovo doživljava procvat, dom je jednog od najstarijih univerziteta u Evropi. Valjda zahvaljujući velikom broju studenata, grad živi intenzivnim kulturnim i socijalnim ritmom, s mnoštvom
malih kafana, prodavnica, ali i izložbenih i scenskih
prostora. Kapija severa, kako ga još nazivaju, divan je
primer čuvanja arhitektonske istorije jednog grada,
bez zaustavljanja njegovog razvoja, kroz prirodno
uklapanje starog i novog. Uvek se rado vraćam drevnoj
gradskoj luci Warnemunde ili Usta Varne, u kojoj se
istoimena reka uliva u Baltik, s pitoresknim svetionikom koji je i dalje u funkciji, starim kanalom oko
koga su načičkane prodavnice i kafei.
Sasvim blizu Rostoka, ali ipak nekako sklonjen od pogleda, nalazi se jedan mali, sveti beli grad – Hajligendam, nekada omiljeno odmaralište nemačkih careva i
meklenburškog plemstva, danas centar elitnog turizma.
Heic te laetitia invitat post balnea sanum – Ovde te
čeka sreća posle isceljujućeg kupanja, natpis je na spahotelu u Hajligendamu koji sada zvuči pomalo sladunjavo, ali ne i za vreme u kome je kupanje u moru
bilo neuobičajen ritual. Turistička tradicija ovoga
mesta traje već više od dva veka, a pored nemačkog
plemstva ovde je rado odsedala i carska porodica Romanov. Čitav Hajligendam, sa svojim belim vilama,
a posebno Kempinski hotel, danas privlači klijentelu
evropskog visokog društva. Ništa ovde nije jednolično,
sve je bogato svojevrsnim značenjem, čak i kada se
radi o svakodnevnim aktivnostima ili dodiru s prirodom. Taj osećaj imate već dok se približavate Hajligendamu prilaznim putem kroz avenije stoletnog
drveća, dok udišete prohladan avgustovski vazduh
ispunjen mirisom morske soli i uživate u panorami.
Prepoznatljive plaže sa sedištima (strandkorb) koja
posetioce štite od sveprisutnog vetra, pružaju se stotinama kilometara, a odvojene su od gradskih naselja
pojasevima guste listopadne šume. Duž čitave obale
stoje plastovi sena, nemački pedantno pokupljeni,
kao kakve skulpture. Mnogi su namenjeni rasnim
konjima, pošto je čitav ovaj region prepun vrhunskih
ergela i često pored puta mogu da se vide lepa grla
kako uživaju u svežem morskom vazduhu, baš kao i
ljudi. Kao i ljudi, i oni sa strepnjom očekuju trenutak
kada će klasje, bujne zelene krošnje listopadnog drveća i cveće nestati i za sobom ostaviti ogolelu obalu
i more. Do sledećeg proleća.
Na istoj obali, istočno od Rostoka, nalazi se Štraslund.
Gotovo sa svih strana okružen vodom, jedan je od
najbolje očuvanih gradova. Njegovoj panorami glavno obeležje daju tri velike crkve koje potiču iz zlatnog
doba, pre Tridesetogodišnjeg rata. Kao i Rostok, i on
je bio deo velike trgovačke lige gradova. Zato je za razumevanje ovog grada okrenutog i upućenog ka moru
najbolje krenuti baš iz stare luke, meni posebno interesantne zbog simpatičnih pozorišnih predstava koje
se u njoj stalno održavaju na mnogim lokacijama.
Čitav grad odiše kulturnim sadržajima, od performansa, preko muzičkih koncerata, do istorijskog
Wallenstein festivala koji se održava krajem jula,
kada se grad, do najsitnijih detalja, vizuelno premešta u srednji vek. Staro jezgro grada okruženo je sa
svih strana jezerima i morem, tako da predstavlja
ostrvo, a nalazi se na listi UNESKO-a svetskog kulturnog nasleđa. Stara pijaca i Gradska kuća iz XIII
veka izuzetno su očuvane, baš kao i zidine oko grada.
Meklenburška Švajcarska, neobičan rezervat čiste
prirode prepun ledničkih jezera, glečera, zelenih padina i malih, lepo uređenih sela s kućama od crvene
cigle, podseća na idilu Švajcarske. Prirodna lepota
ovog kraja nije njegova jedina specifičnost. Ovde i
najmanja mesta imaju razvijenu kulturnu tradiciju
tako da, zaista, možete da se iznenadite estetskim
nivoom vrtova i kuća sasvim običnih ljudi.
Kada vam prvi put kažu da se Šverin zove i Grad sedam
šuma i sedam jezera odmah se prisetite početaka priča za decu. Ali, kada uđete u sam grad, očarani onim
što vidite, stvarno pomislite da ste ušetali u bajku.
Bojama, atmosferom i gostoljubivošću Šverin lako
osvaja srce putnika. Ovaj grad je pokrajinska prestonica koja se za svoj status izborila, pored većeg i politički značajnijeg Rostoka, upravo svojom lepotom
i šarmom, ali i zanimljivim kulturnim sadržajima.
Za razliku od Minhena, Drezdena, Berlina i mnogih
drugih nemačkih gradova, Šverin nije bombardovan
u Drugom svetskom ratu. Drago mi je što je taj čarobni grad bio pošteđen. U samom središtu bajke o
Šverinu nalazi se njegov dvorac, nekada Dom meklenburškog vojvodstva, a danas Dom parlamenta. Lociran
na ostrvu na najvećem od šverinskih jezera, podignut
na temeljima slovenskog utvrđenja iz XI veka, razvijao
se u različitim stilovima, a svoj finalni, renesansni oblik
dobio je u XIX veku. Sala trona najlepši je dragulj čitavog zamka; savršeno je izvedena u mermeru iz Karare
i ukrašena drevnim freskama i grbovima.
Državni muzej čuva jednu od najreprezentativnijih
zbirki Rubensa i Brojgela, ali i dela modernih nemačkih i svetskih umetnika XX veka. Zajedno s pozorištem i zamkom on čini izvanrednu arhitektonsku
celinu u kojoj se, tokom letnjih meseci, održava operski
festival Kastel, s vrhunskim evropskim i svetskim solistima u glavnim ulogama.
Zgrada Opere je izuzetno lepa, izgrađena u renesansnom stilu. Poput Opere Monte Karlo, pročelje joj
se ogleda u vodi, a iza nje se nalazi raskošan park.
Zapamtila sam da me šofer nikada nije duže vozio
oko jednog zdanja namenjenog čaroliji muzike nego
tada, toliko je ono monumentalno.
I dalje me opijaju svojom atmosferom kilometarske
plaže koje nisu zatrpane mnoštvom ljudi, baš kao ni
one u Normandiji. One daju čoveku mogućnost da
bude u kontaktu s idejom beskonačnosti a da on bude
intiman, da ostane ličan. Iako nas putovanje opominje da se ne vezujemo tako što nam daje pravu perspektivu života u kome smo uvek samo prolaznici, ja
već nekoliko godina, sa istom tihom radošću odlazim
253
1
Zov putovanja
tamo, zbog tog osećanja intimnosti, zbog ideje humanosti koja dostojanstvo individualnosti vidi kao nužnu
pretpostavku ostvarenja čoveka.
Zemlja bogova – Maroko
Na raskršću Sahare, Visokog Atlasa i Antiatlasa putnik
se susreće s vatrometom boja rascvetalih vrtova, oker
-crvenkastim zidinama oko raskošnih palata i rijada,
s najlepšim, najvećim i najraznovrsnijim sukovima
Orijenta. Piramide egzotičnih začina i gomile šarenih
tepiha, akrobate, fakiri, muzičari... Nema onoga ko ne
podlegne čarima Marakeša. Ovaj grad sa preko milion
stanovnika, od kojih se gotovo 90 odsto naselilo poslednjih desetak godina, liči na zeleni plato rasprostrt na
samo dva i po sata leta od Monaka.
Marakeš je idealna predstava orijentalnog kraljevstva. Sami Marokanci nekadašnju prestonicu Almoravida i Almohada i danas doživljavaju kao prestoni
grad. Odavde je krenulo osvajanje Magreba i Španije, a dinastije koje su vladale moćnim carstvom svoju veličinu su pokazivale ne samo kroz vojnu moć,
osvajanja i imperijalne težnje nego i kroz graditeljstvo i podršku nauci. Ipak, kako je Marakeš poslednji
grad u Maroku koji je integrisan francuskom kolonalizacijom od 1912. godine, kada je „Plavi sultan”
potpisao konvenciju o finansijskom i političkom protektoratu Francuske, posledice su danas vidljive kroz
usporeniji ekonomski razvoj ovoga grada u odnosu
na druge velike gradove Maroka.
Ime Marakeš potiče od berberske reči koja znači
„zemlja bogova”, a ovaj grad naziva se još i Crveni
grad. Ovde je oazu i nomadski logor 1062. stvorio
Jusuf Ibn Tahfin, vođa berberskog plemena Almoravida i osnivač istoimene dinastije. Zasadio je palme,
iskopao bunare i podzemni irigacioni sistem, koji i
dan-danas navodnjava divne vrtove Marakeša. Već
u XII veku sagrađena je džamija Kutubija, poznata
i kao Džamija knjižara. Trg Džema El Fna, u medini
Marakeša, kao da je premešten iz neke orijentalne
bajke: sve vrvi od muzičara na neobičnim instrumentima, životinja, iscelitelja, proročica, kojima se u
večernjim časovima pridružuju i prodavci hrane. Iza
piramida od pomorandži i orijentalnog voća čuju se
njihovi gospodari, čiji se glasovi mešaju s udarcima
u tambure narodnih pevača, a pogled stalno pada na
inventar raznolikih slatkiša. Otvorena pozornica, kafana, cirkus i zoološki vrt, istovremeno. Ovakvu kulisu jednog dobro organizovanog života, koja dolazi
od mešavine arapskih, berberskih i afričkih običaja,
samo prošle godine je posetilo milion i po turista.
254
S prijateljicom, Tanger, 1976.
S groficom Martom Marzzoto, Marakeš, 2010.
Gibraltar, 1979.
1
1
2
3
1. Gospođe Gordana Mill i Branka Jeremić-Subota
2. Tamara, Anja i Emma
3. Na ulicama Marakeša
Trg je upisan na UNESKO-vu listu usmene i nematerijalne baštine čovečanstva.
Marakeš je svojom magijom privukao mnoge slavne i bogate ličnosti koje u gradu imaju svoje kuće,
u njemu žive ili kraće borave, praveći poneku sjajnu
feštu kojoj i ja prisustvujem. Čitav grad je u bojama
lososa i indiga. Svi zidovi kuća prekriveni su lososružičastom nijansom, dok vrata i prozori prelaze u
plavo, što se u ovoj bleštavoj svetlosti sjedinjuje na
najharmoničniji način. Mešavina rimske, arapske,
španske, portugalske i francuske kulture dala je svojevrsnu sintezu raskošnoj arhitekturi. Lepota marokanske kuće ipak je iskazana svojom otvorenošću
ka unutrašnjosti, odakle dobija svetlost, strujanje
vazduha, senku. Uvek je upotpunjava fontana ili bazen s neobično bogatom dekoracijom, zanatski dovedenom do savršenstva. Pored pravolinijskih staza
sve vrvi od bujne vegetacije. Dok se spušta noć, mirisi
narandžinog cveta, jasmina, zumbula, narcisa, nane i
ruzmarina šire se i mešaju sa svežinom koja dopire od
mnogobrojnih fontana.
Pisac i član žirija Evropske književne nagrade, Frederik
Begbede, govoreći o Africi, poručuje da požurimo da
je vidimo, jer mnogi njeni delovi nestaju i umiru. Kaže
nam da ne treba da se zaljubimo u jedan kontinent,
kao što se njemu dogodilo. A koliko je pametno zaljubiti se u jedan grad?
Za grad Tanger se govori da je toliko lep da oplakuje one koji ga ne poznaju, dok oni koji ga upoznaju
– sami zaplaču. Onaj ko se zaljubi u ovaj grad smrtno
pati, piše Muhamed Čukri. Mnogi Evropljani nisu mu
odoleli, a naročito ne oni sa sklonošću ka umetnosti
i slobodnom životu. Tanger se nalazi na mestu koje
je za Evropljane nekada predstavljalo kraj sveta – po
antičkom mitu, iza Herkulovih stubova, današnjeg
Gibraltara, nalazio se beskrajan ponor. Njegovu mitologiju su stvarali slikari, pisci, muzičari koji su, tragajući za inspiracijom, dolazili u ovaj grad da bi tu
nakratko umirili svoju umetničku žeđ ili se zauvek tu
zadržali. Dobro je poznata orijentalna estetika na platnima Ežena Delakroa (Eugene Delacroix), slikara čije je
stvaralaštvo obeleženo Tangerom i putovanjima po Maroku. Svetlost Tangera hipnotisala je umetnike poput:
Džejmsa Vilsona Morisa (James Wilson Morrice), Žaka
Mažorela (Jacques Majorelle), Kiza Van Dongena (Kees
van Dongen), Anrija Matisa (Henry Matisse) i, u novije
vreme, Džejmsa Makbeja (James McBey). Mnogi američki pisci bit generacije, poput Barouza (Burroughs),
Ginzberga (Ginsberg) i Keruaka (Kerouac), živeli su
neko vreme u Tangeru u žudnji za bezgraničnom slobodom koju je tada nudio. Ovde se miris hašiša često
mešao s mirisima drugih zabranjenih zadovoljstava.
Ovaj je grad tako dobro, tako veličanstveno predstavljao izdaju, da nisam mogao, čini mi se, a da u njega
ne doplovim, pisao je Žan Žene (Jean Genet) u Dnevniku kradljivca. Pisac je došao u Maroko i u njemu
ostao – njegov se grob, nedaleko od obale, obilazi kao
mesto hodočašća.
255
Zov putovanja
1
1
2
1
2
1. i 2. Marakeš, 2010.
1. Irska, 1997.
2. S Radom i Emmom na pecanju, Dablin, 2009.
U vreme moje prve posete Maroku 1976. godine
Tanger je bio praktično mrtav grad, bez gotovo ikakve kulturne aktivnosti, tako da je za mene bila nedoumica šta je to u njemu toliko oduševljavalo sve
te moderne američke pisce. Doduše, sjajan šou transvestita, na najvišem umetničkom nivou, kakav do
danas više nisam videla, učvrstio me je u uverenju
da je Maroko zemlja s najlepšim ljudima na svetu,
muškarcima i ženama, ali i onima kojima je priroda
podarila dvostruku seksualnost. Od statičnog mesta
bez gotovo ikakvog događanja, Tanger je vremenom
postajao ponovo vibrantan grad u kome se prepoznaje multikulturna tradicija, gde se neprekidno
smenjuju događaji, od privatnih partija za pamćenje,
do izvrsnih koncerata na mestima s bogatim kulturnim i istorijskim nasleđem. Za Maroko i Marakeš
vezuje me i dugogodišnje prijateljstvo s groficom
Martom Marcoto (Marta Marzotto).
Zahvaljujući izuzetnom bogatstvu svoje ličnosti, ona
je simbol prijateljstva, velikodušnosti, radosti i optimizma. Ne nalaze se često osobe koje zrače takvom
pozitivnom energijom, koje imaju dar da uživaju u
životu, da pobede teške lične situacije izuzetnom duhovnom snagom. Kada sam u Marakešu, uvek boravim u njenoj vili Pustinjska ruža (Le Rose du Desert),
dizajniranoj u skladu s autentičnim ukusom jedne
grofice – umetnice, kao u pričama iz Hiljadu i jedne
256
noći. Njene legendarne fešte su nezaboravne i predstavljaju prirodni spoj jedinstvenih prijatelja, poznanika,
prolaznika, šampanjca, leda, ruža, sladoleda, kavijara,
kus-kusa, elegantnih haljina i, naravno, Martinog unikatnog nakita. Lepi i neponovljivi komadi, svaki put
kada bacite pogled na njih, emituju jednaku privlačnu snagu. Tu su i njeni umetnički ramovi za slike koji
krase i čuvaju neke meni veoma drage fotografije, kao
i modni accesoire koji kreira Dijamante, njena kćerka
školovani dizajner. Za svoje radove obe nalaze inspiraciju, u bojama Maroka i razumem ih kada to kažu.
Kao da su boje ove zemlje odraz Martine široke duše;
poput drveta argana koje na nepristupačnom tlu opstaje i daje ljudima jedan od najlekovitijih plodova
na svetu, prkoseći visokim temperaturama, suši i pustinjskim vetrovima...
Zelena Republika
Talasi okeana, gonjeni strujama i vetrovima, koji bez
prestanka šibaju nanoseći morsku penu na kopno,
stvorili su uzbudljive konture irske obale i više od
stotinu manjih ili većih ostrva u njenom arhipelagu.
Zbog jedinstvenog položaja te fascinantne litice, poslednji zraci sunca obasjavaju peščane plaže na gotovo mistično lepoj zapadnoj obali Irske i onda kada se
noć spusti nad čitavom Evropom.
Geografski pejzaž Irske bogat je kao i onaj duhovni.
Priroda je divna, obala prelepa na jedan pomalo divlji način. Strme stene uzdižu se iznad vode i po nekoliko stotina metara. Visokih planina nema, najviši
vrh jedva prelazi hiljadu metara.
Posmatrajući u sumrak Nasip džinova, to čudo prirode nastalo erozijom pod dejstvom vetrova, koje
„čuva” severne obale ostrva, pomislila sam kako
spektakularne prirodne granice Irske nagoveštavaju
one metafizičke, usađene u dušu ovog naroda nadarenog za umetnost možda više od ijednog drugog u
Evropi. Ovo duboko utemeljenje u natprirodnom, i
traganje za lepim približilo mi je emotivno, na geografskoj, ali i klimatskoj skali mereno – daleku Irsku.
Pri prvom dolasku na aerodrom u Dablinu dočekalo
me je tipično vlažno vreme. Ta stalna vlaga koja dolazi
s Atlantika razlog je što je sve u Irskoj zeleno. Na izlasku iz aerodromske zgrade čula sam lokalnog vodiča
kako grupu turista, kroz šalu, upozorava da se uzdržavaju od stalnih povika: „Jao, kako je zeleno”. Upamtila sam to upozorenje iako nije bilo upućeno meni
i često sam taj povik, koji posetiocu u Irskoj dolazi
nekako spontano, zadržavala u sebi.
Fascinira to što je priroda očuvana i što se prema okolini Irci odnose s velikom pažnjom. Tako je oko Njugrendža – pet hiljada godina stare grobnice, oko mnogobrojnih zamkova, ali i na ulicama malih mesta kroz
Krstarenje sa ser Michaelom Smurfitom, Irska, 2007.
koja sam prolazila, gde sve izgleda kao da je pravljeno
za ilustraciju neke knjige ili za filmske kulise. Stalno
sam morala da se podsećam da je sve to stvarno, da tu
ljudi žive i rade.
Irska ima samo četiri miliona stanovnika, a pre dvesta godina bilo ih je dvostruko više. U međuvremenu
su u velikom broju emigrirali, u nekoliko talasa, najviše u Ameriku, pa Amerikanaca irskog porekla ima
oko trideset pet miliona.
Mislila sam da mnogo znam o ovoj zemlji i pre nego
što sam nogom kročila na Zeleno ostrvo, kako Irsku
nazivaju zbog bujne vegetacije. Znala sam da je njena istorija bila burna, prilično slična našoj, uz mnogo
animoziteta prema susedima i osvajačima, u njihovom slučaju Englezima, sve dok nedavni ulazak u
Evropsku zajednicu nije mnogo toga izmenio.
Poznavala sam neke Irce i ono što me je privuklo njima je smisao za humor, opet vrlo sličan našem, jer
se i oni često šale na svoj račun. Predusretljivi su, ali
ih je teško razumeti, a ako su prethodno još svratili i
u neki pab, onda je to gotovo nemoguće. Irci su pustolovi i patriote, srećnici i tragičari, propovednici i
pesnici, uvek spremni da se našale na svoj račun i da
učestvuju u farsi i tragikomediji svakodnevnog života. Rado se smeju, iako je mnogo puta tokom istorije
taj osmeh dolazio kroz gorke suze, pa im je, možda,
zato i važniji. Tu zemlju natopilo je mnogo kiša, ali
257
Zov putovanja
Na polo turniru, Irska, 1998.
Dalkey Castle (Dalkey Island), Irska
i krvi i suza. Tamo gde bi drugi zacvileli – Irska se
smeje, njen smeh se uzdiže daleko iznad njene nesreće,
ona se smeje i pobeđuje. Irska sanja, a život tog sna
vidi se u radoznalim očima dece koja gutaju priče
ostavljane im u nasleđe kroz vekove, kao i na licima
odraslih koji su uvek spremni da, sa osmehom, prenesu u današnjicu nešto iz velikog rezervoara istorije. Jer, mitovi žive u toj zemlji paralelno s najmodernijom tehnologijom.
Zemlja je to ironije, zapisao je Žan Pari (Jean Paris), autor biografije Džejmsa Džojsa (James Joyce), čije je ime
najprepoznatljivije u prebogatoj riznici irske literature
koja se i danas puni nesmanjenim intenzitetom. Čak
četiri Nobelove nagrade za književnost dodeljene su
autorima iz ove male zemlje: Vilijamu Jejtsu (William
Yeats), Bernardu Šou (Bernard Shaw), Samjuelu
Beketu (Samuel Beckett), Šejmasu Hiniju (Seamus
Heany). Ali, najslavniji među slavnima svakako je
Džejms Džojs. Pored pisaca tu su i muzičari, filmski
glumci, plesni umetnici. Zbog burne istorije i izolovanosti, a samim tim i nerazvijenosti, Irci s umetničkim
sklonostima obično su uspevali u svom pozivu tek kad
bi otišli iz domovine. Oskar Vajld (Oscar Wilde) i
Bernard Šo su pisali drame u Londonu, Džojs i Beket
su u Parizu napisali dela koja su im donela svetsku
slavu. Na ovog poslednjeg sam često mislila dok sam
šetala po čistim, divno uređenim ulicama Dablina. Naime, biografije Beketa uvek opisuju kao koščatu figuru,
obučenog u dugačak kaput u čijim dubokim džepovima se obično krila boca nekog alkoholnog pića koja
mu je služila da se bori protiv depresije iznutra i vlage
spolja. Impresija koju sam dobila o Dablinu čitajući o
Beketu bila je negativna: mračan, u duhu provincijski gradić, gde svako gleda tuđa posla. Dablin danas
258
samo po nazivima ulica, pabova i kafea, po spomenpločama i statuama u prirodnoj veličini, posvećenim
velikim irskim piscima, podseća na dane kad se iz njega moralo pobeći da bi se obezbedio bolji život. Danas je to dinamičan grad koji, uz odlike nacionalnog
karaktera, uveliko prihvata i razvija ultramoderan stil.
Stanovnici Dablina uspeli su da sačuvaju jedan deo
grada u svom originalnom obliku još od srednjeg
veka. To je Temple bar, danas kulturno središte grada,
na levoj obali reke Lifi, s divnim tesnim krivudavim
ulicama, okupiranim najvećim brojem turista koje
sam ikada videla u bilo kom gradu. Ovaj kvart pun
je pabova starih i po dvesta godina, vikendom punih
mladih ljudi iz Irske i Britanije, ali i iz svih drugih delova Evrope, koji čitav dan uživaju u tradicionalnoj irskoj muzici i svom omiljenom Ginis pivu. Ponos Iraca
je, s pravom, Triniti koledž (Trinity College), u centru
grada, na trgu koji se zove Grin koledž (Green College),
jedan od sedam takozvanih „antičkih” univerziteta u
anglosaksonskom svetu, osnovanih u srednjem veku
ili u vreme renesanse. Dva su u Engleskoj, četiri u
Škotskoj, a Triniti koledž je jedini koji je izvan teritorije Velike Britanije. Poznat je i po tome što je prvi
među tim univerzitetima primio žene da studiraju,
pre nešto više od sto godina, tačnije 1904.
Nezaobilazna destinacija na svakom ponovljenom
putovanju je grad Kork, drugi po veličini u Irskoj, čiji
je romantični centar smešten na ostrvcu koje pravi
reka Li, te ga neki nazivaju i gradom za sebe. U svakom slučaju, prepun je šarmantnih barova i restorana
u kojima je lako osetiti esenciju irskog načina života.
Sa stotinak hiljada stanovnika Kork je i važan univerzitetski centar, a tom utisku doprinosi i moderna
Opera s hiljadu mesta.
Svaka kuća obojena je na svoj način, po sistemu što
intenzivnije to bolje, a ipak zajedno čine jednu prekrasnu celinu i nekakav sklad u svoj toj razbarušenosti stila. Umetnički centar Sirius (Sirius Art Centre)
je dom za čitavu paletu muzičkih i vizualnih umetnika, performera, kao i za poklonike literarnog izraza.
Nekadašnji jaht-klub na samoj obali preuređen je takođe u svojevrsnu kuću umetnosti.
Kada ste u Irskoj, gde god da boravite, osećate da
ste sa svih strana okruženi vodom. More je svuda
okolo, ono se oseća, ono šalje svoje poruke, ima ga
u vrhovima drveća i u vlatima trave. Golvej je jedini
veći grad na zapadnoj obali zemlje, i u potpunosti je
prožet ovim osećajem. Moji boravci u Irskoj poklapaju se, i to ne slučajno, s velikim konjskim trkama
koje u ovom gradu počinju krajem jula svake godine.
Posebno uživam u Damskom utorku, kada se tribine
i prostor oko staze pretvaraju u neverovatan vašar
taštine sastavljen od bleštavih osmeha, dramatične
šminke i, naravno, ekstravagantnih šešira. Tu se na
glavama, manje ili više elegantnih, dama mogu da
vide svakojake kreacije, u velikoj meri inspirisane
prirodom, odnosno cvećem, što daje svoj toj pometnji izvestan šarm. Kada se sve spoji sa uzbuđenjem
trke i lepotom rasnih životinja, Golvej na mene uvek
ostavi utisak dobre zabave i rasterećenog uživanja na
svežem irskom vazduhu.
Prilikom prvih boravaka u ovoj zemlji bila sam svedok
da je Ircima, naviknutim na mir i tišinu, teško padalo što je čitava zemlja pretvorena u veliko gradilište.
Građeni su autoputevi, renovirane pruge i gradska železnica, pravljene obilaznice i petlje. U te poduhvate
uložen je ogroman novac. Ova zemlja je poslednjih
decenija doživela veliki ekonomski razvitak i rast i taj
razvoj se zaista osećao prilikom svakog mog narednog dolaska na ostrvo. Danas nas dočekuje jedna
građevinski i infrastrukturno potpuno dovršena i
sređena zemlja u kojoj, čak i uz puteve, umesto zaštitnih ograda stoje žardinjere s cvećem. Još poneki
preostali kran, takođe, je estetizovan i obojen u zeleno
kao i tramvaji i velike radnje suvenira po kojima je
Irska prepoznatljiva.
Jedan od ljudi koji simbolizuju ekonomski razvoj
Irske je svakako i naš kućni prijatelj ser Džon Smarfit (John Smurfit), koga su velika upornost, posvećenost poslu, ali i lična hrabrost, dovele do toga da ga
danas nazivaju „kraljem papira”. Poslednji avion koji
je sleteo na beogradski aerodrom neposredno pred
početak NATO bombardovanja 1999. godine, bio je
upravo Džonov. Iako se ratna mašinerija već uveliko
zahuktavala i pretnje postale direktne i neposredne,
on je, ipak, došao kako i kada je planirao u svojoj beležnici. Toliko o irskoj upornosti.
Posle decenija života izvan svoje zemlje, uglavnom u
Monte Karlu, gde smo se i upoznali, a odakle je i on
granao poslovnu imperiju, danas ser Smarfit sve više
vremena provodi u svojoj zemlji. Njegove gostoljubive kćerke po svom karakteru savršeno predstavljaju arhetip irske žene kroz harmoniju fizičke lepote
i stamenosti karaktera. Žene koja stvara porodicu s
mnogo dece, neopterećena razmišljanjem da li će ih,
možda, jednog dana sama izdržavati, kako su to Irkinje
često činile kroz vekove. Boravci u njihovom porodičnom hotelu i luksuznom Golf resortu, na preko
pet stotina hektara, naša su prilika za neponovljivo uživanje u svemu što priroda Irske nudi. Sam
klub ima najviše standarde komfora i usluge u mirnoj
i okrepljujućoj atmosferi, a sve to na samo trideset
minuta od Dablina. Ovde je 2006. godine održan
prestižni Ryder kup koji je jedno od najvažnijih takmičenja u ovom sve popularnijem sportu.
Napuštajući Irsku, uvek kada iz aviona pogledam naniže, ne mogu a da ne kažem glasno o zelenilu koje se
probija često kroz pramenove magle: Stvarno je zelena.
259
Aukcije, umetnost odabiranja
Želim da svi moji voljeni predmeti: moji crteži, pečati, ukrasi, moje knjige, najzad
umetničke stvari koje su činile moju životnu sreću, ne budu u grobnoj hladnoći jednog muzeja, gledani praznim pogledom indiferentnog prolaznika. Tražim da svi
pojedinačno budu razasuti pod udarcem čekića procenjivača i da uživanje koje mi je
dalo uzimanje svakog od njih bude ponovo dato jednom nasledniku po mom ukusu
Edmon de Gonkur (Edmond De Goncourt)
U vili Emma, Beograd
Prvo me je osvojila njihova tajna, udahnuvši mi
osećaj koji me je gonio na dugogodišnje proučavanje
ne samo na povlasticu kolekcionara i zaljubljenika.
Svaki antikvarni umetnički predmet koji kupujete
nosi u sebi makar jednu, ako ne i mnogo različitih priča, nosi podjednako lepotu forme i materijala, kao i
izvesno sećanje na prostor u kome se nalazio pre nego
što je stigao kod vas. Probrana zbirka stilskog nameštaja svedok je prošlog vremena, ali svakako i stila
sadašnjih vlasnika. Može vas povesti na put u daleke
predele, dovesti u dodir sa zanimljivim ličnostima,
učiniti svedokom nekog važnog istorijskog događaja.
Prikupljanje antikviteta je stvaralaštvo odabira i interpretacije. Kroz njih se spaja ono što zajedno pripada, iako nije stvoreno da bi se ujedinilo. Sjedinjuju
se umetnički komadi potekli s raznih strana sveta i
iz različitih istorijskih razdoblja, da bi voljom novog
vlasnika činili jednu drugačiju, nikad ranije naslućenu celinu. Izvesno vreme provode zajedno, a zatim
se njihovo putovanje nastavlja. Nastavlja se i priča,
bogatija, zanimljivija – nova.
Veliki sam ljubitelj i poznavalac modernog dizajna.
U tom stilu su opremljeni enterijeri svih naših stanova, poslovnih zgrada, pojedinačnih biroa i shopova.
Naš poslovni angažman išao je uvek u korak s vremenom, a po potrebi i prednjačio, tako da je modernizam bio prirodni izbor, ali zaljubljenost u antikvarni
nameštaj prevazišla je sva moja ikad ispoljena interesovanja. Pod suncem te ljubavi, petnaestak godina sam
260
putovala, proučavala, kupovala, objedinjujući najlepši nameštaj i predmete, verna samo svom ukusu
i potrebi.
U periodu od 1985. do 2000. godine sva moja putovanja dobila su dodatnu dimenziju, jer sam iz svake zemlje u kojoj sam boravila počela da donosim po neki
vredan komad autentičnog nameštaja. Iz Portugalije,
odnosno Lisabona, prvi put sam donela dva sakralna
stuba izuzetne lepote, iz XVIII veka. Sledeći put to
je bio jedan kabinet iz XIX veka, a potom dva divna
friza Azuleosa iz XVIII veka. Iz Holandije posedujem
dve izvanredno izrezbarene salonske klupe iz kasnog
XVII veka. Identičan model jedne od njih nalazi se
u muzeju Bojmans van Bojningen (Boymans Van
Beuningen) u Roterdamu. U carskoj prestonici Kjoto, na potpuno čuđenje saputnika s obzirom na ograničeno vreme kojim smo raspolagali, uspela sam da
izaberem jedan vredan mizya orman iz sredine XIX
veka, dva kabineta i još nekoliko dekorativnih komada koje sam kasnije razmestila po svojim kućama u
Beogradu, Monaku i Parizu u slavu još jednog divnog
susreta s prošlim vremenima. S velikog i dugog puta
po Americi, iz Los Anđelesa brodom sam prebacila
engleski kabinet iz XVIII veka i veliki tepih Savonery.
Iz Italije, iz Padove, donela sam ugaonu apotekarsku
vitrinu iz 1830. godine, ampir divan iz 1840. godine i
mermerni pisaći sto iz 1630. godine, koji pridržavaju
dve glave anđela, sve urađeno u manufakturi u Sorentu.
Dva velika salonska ogledala u belom ramu, u sredini
ukrašena medaljonom sa ženskim likom, nabavila
sam u Geteborgu kada sam u tom gradu otvarala naš
Zepter Shop. Malu konzolu iz XVIII veka, minuciozne severnoitalijanske izrade, kupila sam na održanoj
aukciji u vili porodice Diodati u Ženevi.
To su bili počeci jedne strasti koja će se tek razbuktati
na – upravo u tu svrhu organizovanim – događajima širom sveta. Putovanja su postala sredstvo da se dođe
do predmeta želja. Ponekad ne bih ništa kupila; sam
dodir s izvesnim predmetom i komunikacija s ljudima koji su, kao i ja, bili očarani njegovom lepotom,
bili su mi dovoljni.
Posebno pamtim tri dana provedena u Ravensburgu,
1993. godine, na aukciji Die Fürstliche Sammlung
Turn&Taxis, koju je kuća Sotheby’s organizovala da
bi pomogla princezi, tada već udovici, da plati državi
zaostali porez. Moj doprinos bila je kupovina para
velikih Satsuma pepeljara s poklopcem, retke veličine i lepote, i nekoliko salonskih ogledala. Prisustvo
toj aukciji, kao i sve izlicitirano, bilo je izraz bolnog
prkosa, beg od stvarnosti, jer se u mojoj zemlji u isto
vreme licitiralo teritorijama i ljudskim životima, bez
ikakve adekvatne nadoknade.
Ako sam u mladosti bila zasenjena sjajem zlata pariskih antikvarnica, moje je oko s vremenom naučilo da
gleda majstorsku izradu, rezbariju i kvalitet drveta, da
ceni autentičnost i snagu izraza stvaraoca, kako u
materijalu tako i u ideji. Postajale su mi naročito važne
priče koje stoje iza svakog predmeta, osluškivala sam i
tumačila njihovo značenje i u svojim prostorima preobražavala simfoniju njihovih pojedinačnih estetika,
ali i istorija, u jednu veliku, novu i moju.
Fascinirali su me poznati majstori ebenisti u Francuskoj; oni su to ime dobili zato što su najradije koristili
drvo abonos, koje je zbog velike gustine tkiva idealno za izradu nameštaja jer se dâ perfektno obraditi i
uglačati. Od ovog plemenitog materijala načinjen je
primerak koji mi je posebno važan, italijanski kabinet – sekreter iz 1840. godine, ukrašen intarzijama
zeleno obojene slonovače i cvetovima od sedefa. Taj
savršeni koloplet abonosa, orahovine, zlata, slonovače i sedefa osvojio me je kada sam ga prvi put ugledala u katalogu. Mojoj čvrstoj odluci da ovaj deo nameštaja uključim u svoju kolekciju doprineo je, svakako, impozantan izgled ovog divnog kabineta već
u izložbenom prostoru kuće Sotheby’s u Londonu.
Još draži mi je zbog priče koja ga prati kao jedan od
predmeta iz Palate Hamilton, koja, nažalost, više ne
postoji. Ovu vitrinu izradili su Luiđi (Luigi) i Anđelo
Falčini (Angelo Falcini), firentinski stručnjaci i restauratori intarzijskog nameštaja. Kako je takav uzorak
italijanskog nameštaja danas veoma teško naći, nadmetanje je bilo žestoko. On spada u moje najvrednije
i najlicitiranije antikvitete.
261
Zov putovanja
P
rema mišljenju znalaca i ljubitelja decenijama
nije bilo slične prodaje, eksperti tvrde da je to
bila jedna od najznačajnijih za koju je tržište umetnosti ikada znalo. Kolekcija Iv Sen-Lorana i Pijera
Beržea bila je manifest, izraz jednog izvanrednog
ukusa, jedinstvena u svom žanru, kao karakteristika
epohe u kojoj je postojala sklonost da se u salonima
i odajama mešaju stilovi, vekovi i kontinenti. Zadatak
organizatora bio je težak. Kako obezbediti komercijalni i medijski uspeh ove celine koja ujedinjuje
predmete – među njima i mnoga remek-dela – od kineske umetnosti do art decoa, od antikviteta do moderne umetnosti, od časovnika do slika. Kako gladnu
publiku opčiniti scenografijom koja raspaljuje čak i
snove onih koji nemaju realne mogućnosti da nešto
kupe. Kako ući u kompeticiju „Pariz prestonica umetnosti” u momentu kada kriza duboko pogađa svet?
Izazov je bio stvarno veliki, uzbudljiv. Kako je to rekao
Pjer Berže: Pokretanje prodaje podstiče mnogo stvari u
isto vreme. Kao što srce ne dajemo svakome, ni kolekciju
ne poveravamo nepoznatom; za tako nešto potrebno je
obostrano poštovanje i potpuno poverenje. Jedna takva, prestižna prodaja postavlja se i vrednuje gotovo
kao premijera u teatru. Neophodan je dekor na visini
tog događaja. Odatle i izbor „scene” Grand Palea i precizna rekonstrukcija određenih dekora iz Sen-Loranovih salona. Ova dva čoveka, tokom kolekcionarskog
života, preneli su snove i tu svoju pasiju i u svet mode.
Tokom tri dana aukcije, 733 predmeta predstavljeno
je kao u nekom svom poslednjem, zajedničkom zanesenom defileu. Uprkos krizi, prodaja je imala i „ljubavni parfem” koji uzdiže vrednost svakog predmeta čineći ga neodoljivim. Čak i skandal oko kupovine skupocenih figurica s kineskog dvora, odnosno odbijanje
da se one plate pod izgovorom da ionako pripadaju
narodu Kine, neće uzdrmati aukcijski posao, mislim da
će ga učiniti još zanimljivijim. Ove figure iz kolekcije
kreatora Iv Sen-Lorana nestale su iz Kine kada su francuske i britanske trupe upale u carsku Letnju palatu,
tokom drugog Opijumskog rata. To me je podsetilo
na reči Viktora Igoa (Victor Hugo), koji je gorko osudio
sadejstvo Britanaca i Francuza u tom ratu i gušenju
ustanka u Kini, nazivajući te dve vojske razbojnicima
i palikućama. Ali, lepota je oduvek privlačila moć, a
moć ima različite oblike i koristi se u različite svrhe. Na
kraju, kao potvrdu o uspešnosti jedne prestižne aukcije, dovoljno je reći kako je kolekcija bila procenjena
na sumu između 250 i 480 miliona, a ostvarila je cenu
od gotovo 500 miliona dolara.
Danas, kada posedujem odnegovan ukus za dramu i predstavu (pojedinačnu i kolektivnu) u aukcijskim salama, bez
obzira što je moja kolekcija kompletna i objedinjena, srce
mi uvek brže zakuca pri pomisli ne neke posebne događaje
ove vrste, na neke prodaje velikog formata. Bila sam privilegovana da kataloge kuće Christie’s za kolekciju Iv SenLorana (Yves Saint-Laurent) i Pjera Beržea (Pierre Bergé)
održanu u Parizu, februara 2009. godine, dobijem svega
dva dana posle njihovog štampanja (pet knjiga teških desetak kilograma), ali zbog ranije planiranog puta nisam
prisustvovala aukciji. Svejedno. Iako sam bila hiljadama
kilometara daleko, na drugoj strani sveta, gde se vrednost
lepote meri jedino kroz njen zasenjujući sjaj koji šokira i
zaslepljuje čoveka u holovima palata i hotela, u zemlji čija
je istorija počela pre nekoliko decenija, moje misli bile su
tog dana u jednoj otmenoj sali u gradu moje unutrašnje
svetlosti, Parizu. Pravi ljubitelj umetnosti, autentični aukcionar, ne može ostati indiferentan ni onda kad je fizički
odsutan. Nije pomogla ni svest da u mojim kućama nema
više nijednog slobodnog mesta za neki komad nameštaja,
da nijednu od ponuđenih slika ne bih kupila jer posedujem kolekciju srpskog slikarstva, a ne stranih slikara, ni činjenica da su cene možda previsoke u odnosu na njihovu
realnu vrednost. Žal će ostati, makar zbog toga, što nisam uživo videla sliku Džemsa Ensora (James Ensor) – Le
désespoir de Pierrot, koja je dostigla cenu od 4,9 miliona
evra, a toliko sam to želela.
Pariz je, inače, grad u kome možete pronaći najbolju ponudu antikviteta u slobodnoj prodaji. Antikvarnice u nekoliko delova grada, u blizini centra, kao što su Trg na levoj
obali (Le Carré Rive Gauche), koji oivičavaju ulice: Ru de
Bon (Rue de Beaune), Ru de Lil (Rue de Lille), Ru de SenPere (Rue des Saint-Pères) i Ru de Luniverzite (Rue de
l’Université), zatim Luvr de Antiker (Louvre des Antiquaires),
kvart Sen-Pol (Saint Paul) ili Švajcarski kvart pružaju istinsko bogatstvo ponude. Postoje i vrlo stare i luksuzne prodavnice antikvarnih predmeta, razbacane po najelitnijim
i najskupljim ulicama Pariza skoncentrisanim, na primer,
oko Ru du Foburg Sent-Onore (Rue du Faubourg SaintHonoré), gde ih ima bar desetak.
Uske ulice između Ru de Bak (Rue de Bac) i Ru de Sen (Rue
de Seine), koje pronalaze svoje vijugave puteve od reke do
Bulevara Sen Žermen, udomile su brojne fascinantne antikvarnice koje favorizuju evropske, francuske i poneke
azijske umetničke eksponate. I veći deo arhitektonskog
ambijenta potiče iz istog vremena kao i komadi koji se prodaju u prodavnicama, pa je utisak potpun. Oduvek se ovaj
kvart smatrao intelektualnim i umetničkim centrom grada u kome se događa sve ono što je važno za stvaralaštvo
pariskih umetnika. Jedna od najpoznatijih galerija Liova
– Marc Perpitich nalazi se do Zepter Shopa na Bulevaru
262
Par francuskih carskih stolica od mahagonija
Pariz, oko 1870.
Sotheby’s, London, mart 1996.
XIX i XX vek, Furniture and Decorations
Inspirisane dizajnom Perciera i Fontainea. Svaka stolica ima
okrugli tapacirani naslon unutar okvira ukrašenog vencima lovora i bobica, s umetnutim perlama. Tapacirana sedišta i tapacirani
nasloni za ruke završavaju se glavom bradatog muškarca koji
predstavlja Herkula. Nožice su u obliku šapa. Ovaj par stolica
urađen je prema čuvenom modelu ceremonijalnog trona imperatora Napoleona u Palati Tiljeri (Palace des Tuileries)
Sen Žermen i specijalizovana je za fini nameštaj, umetničke predmete i dekorativne elemente koji uglavnom
datiraju iz perioda renesanse, od XV do ranog XVII
veka. Moja omiljena škrinja sa žigom portugalske krune, kupljena je u njoj. Druga, galerija Santanđelo, isto
toliko poznata, nalazi se preko puta, a specijalizovana je
za predmete od mermera. U njoj sam nabavila nekoliko
divnih primeraka kamina i mermernih mozaika, koji su
oplemenili moje domove u Beogradu i Parizu.
Grupacija od preko dvesta pedeset antikvarnica i prodavnica nakita čini pariski Luvr antikvara. Ovo mesto,
više nego bilo koje drugo u Evropi, sadrži izvanredno
širok raspon ponude umetničkih predmeta, koji mogu
da zadovolje i slučajnog, impulsivnog kupca kao i znalca koji traži isključivo autentičnost. Jedinstvenom atmosferom, izobiljem lepih predmeta, pomešanim stilovima i epohama, prigušenom svetlošću u hodnicima i
bleštavim osvetljenjem u izlozima, ovo mesto čini da se
osećate kao da ste u velikoj carskoj riznici. Svake godine više od 500 hiljada posetilaca iz čitavog sveta prođe
ovuda. Luvr antikvara je mesto na kome se susreću
mnogi ljubitelji umetničkih i finih predmeta, osobe s
istom pasijom prema blagu istorije. Iako nerado posećujem mesta na kojima cirkuliše veliki broj ljudi, ne
pamtim nijedan odlazak u Pariz a da nisam prošetala
kroz ovaj magični prostor. Bar dvadesetak mojih komada azijatike, zatim delovi kineskog nameštaja, kao i
nekoliko lepih lustera nabavljeni su upravo tamo.
Kada je reč o umetničkim predmetima, najvažnije
ime u Parizu je svakako poznata aukcijska kuća Drouot–Richelieu, najstarija aukcijska institucija u zemlji. Pošto se nalazi na mestu nastanka brojnih umetničkih izraza, oduvek raspolaže gotovo neiscrpnim
zalihama slika, nameštaja i umetničkih predmeta
iz različitih perioda i različitih vrednosti. Sala kuće
Drouot–Richelieu poznata je kao jedno od mesta na
kojem je posebno zastupljena ponuda art decoa i
moderne umetnosti. Taj prostor je imao uticaja na
tokove istorije umetnosti, jer su tu prvi put prodavane i slike impresionista. Svake godine nove vlasnike
ovde pronađe preko 800 hiljada različitih predmeta.
Nisam previše doprinela tom impozantnom broju.
Nabavila sam samo nekoliko art deco predmeta, s
potpisima: Žansen (Jansen), Rulman (Ruhlmann),
Legren (Legrain), Dinan (Dunand) stoga što je za
mene kupovina umetničkih komada često bila ciljana, promišljena, ali uvek i mala svečanost. Najčešće
se događalo da na njihovim aukcijama ne bude iznesen na prodaju gotovo nijedan komad koji bi po vrednosti i poreklu mogao da bude deo moje kolekcije
a i sam način organizovanja aukcija nije odgovarao
mom senzibilitetu, jer ambijent u kome se održavaju
prodaje nije mogao da pokrene niti inspiriše. Veliki
pritisak ljudi i eksponata daje ovom mestu nešto od
atmosfere bazara na kojem se, ipak, drži do davno
ustanovljenog nivoa kvaliteta i autentičnosti, što ga
263
Zov putovanja
čini prepoznatljivim i pozicionira između osnovne i
srednje visoke ponude.
Uvek rado prošetam po Mareu, otmenom, živopisnom i ponovo trendi kraju istočnog Pariza, koji se
pruža oko fascinantnog trga iz XV veka – Place des
Vosges. U ulicama koje vode do njega nalaze se brojne antikvarnice s umetničkim litografijama, tomovima knjiga u kožnim povezima, srebrninom i drugim
sitnijim komadima, kao i nekoliko zaista izvrsnih galerija, kojima se uvek rado vraćam.
Za vedre i bezbrižne dane na raspolaganju je pijaca
antikviteta na Sent Kvinu, najstarija u Parizu, s preko dve hiljade štandova specijalizovanih za nameštaj, staklo i sitne umetničke ukrasne predmete. Tu
se zaista može naći mnogo toga, od jeftinih ukrasa,
delova velikih umetničkih instalacija, do elegantnog
nameštaja. Brojni, dragi detalji u mojim stanovima
potiču odande. Kada se nađete tamo, u tom obilju
lepih i često jeftinih stvari, uvek dobijete poriv da i
sami nešto napravite i osmislite. Ništa spektakularno
ili vredno, ali značajno kao mali ljudski čin slobode,
uživanja u spontanosti trenutka. I danas, kada odavno više nemam potrebu za nekim konkretnim predmetom, uvek postoji nešto čemu ne mogu da odolim. Sada smo u tome već nas dve. Moja kćerka i ja.
Prepoznajem i negujem kod Emme želju da prostor
oko sebe, sopstvenim izborom, učini lepšim kako bi
mogla da ga prihvati kao svoj. Neka lepa stara lutka
za nju, porodica gusaka iz francuske društvene igre
Ki, nalik na kuglanje, koju igraju odrasli – za mene,
kragna od belgijske čipke za rođendansku haljinu,
stari most za naš kineski vrt u Monaku.
Iako je gotovo čitav Pariz jedna velika umetnička
kompozicija i mesto koje je valjda najprijemčivije za
umetnički nameštaj, veliki deo mojih komada došao
je iz Engleske, odnosno iz Londona. Razlog tome je
što je parisko tržište antikviteta dugo bilo čvrsto regulisano eliminišući svaku mogućnost konkurencije
domaćim kućama. Nedostatak komparacije zaštitio je
tržište u pogledu ponude, ali ga je, po mom mišljenju,
unazadio u pogledu organizacije.
Velike, engleske aukcijske kuće Christie’s i Sotheby’s
održavale su zato dvadesetak godina svoje prodaje u
Monaku. Tu je za njih postojala i klijentela spremna da
potroši velike svote za radost oka i potvrdu ukusa. Ove
renomirane aukcijske kuće umele su oduvek da stvore i specifičnu atmosferu na tim svojim događanjima,
da ih zaista učine posebnim. Nameštaj koji je nuđen
na prodaju u Monaku bio je uvek izuzetnog kvaliteta, obično je nosio žig najboljih majstora. Prodaja je
ovde bila veoma uspešna, pa se tako širila reputacija
264
londonskih kuća i izvan Britanije, jer su u Monako dolazili Nemci, Italijani, kao i zaljubljenici u umetnost iz
drugih evropskih zemalja.
Od našeg preseljenja u Monako, svaki jun i decembar
bili su za mene vreme velikog iščekivanja zbog izlaska kataloga koji najavljuju aukcijsku prodaju kuća
Sotheby’s i Christie’s. Ove dve kuće uvek organizuju
prodaju jedna za drugom, dan za danom, da bi potencijalni kupci mogli da nabave nešto od izloženog
ili planiranog u kratkom periodu, odnosno prilikom
istog boravka u Monaku. Posle detaljnog proučavanja kataloga i prikupljanja dodatnih informacija o
potencijalno interesantnim komadima, sledila bi tri
dana obilaska predaukcijske izložbe, kada se javljaju
prvi nagoveštaji vezanosti za odabrani eksponat.
Ti dani, kada s katalogom u ruci prolazite pored predmeta vaših želja, samo su lagani uvod u kulminaciju
koja sledi, samu aukciju. Aukcija jeste prodaja, ali je
i društveni događaj par exellence. Dame u dugim crnim haljinama, elegantna gospoda, sofisticirani osmesi, šarmantna, ali napeta lica organizatora. Meni su za
ovu vrstu kupovine potrebni upravo takav mizanscen
i atmosfera. Uvek sam smatrala da za svaku svečanost
duha, što jedna aukcija svakako jeste, čovek treba da
i svoje telo dovede, formalnim presvlačenjem, u istu
uzvišenu ravan.
Trenutkom podizanja kažiprsta u vazduh, kada objavljujete svoju volju i rešenost da kupite neki komad,
vi stavljate do znanja da vam on već uistinu i pripada,
da jeste deo vaše estetike i da ga vidite kao sastavni
deo svog intimnog životnog ambijenta. Taj pokret,
gest bidovanja predstavlja esenciju, sublimat jedne
gotovo erotizujuće situacije. Za trenutak pažnja gotovo čitave sale je na vama, polako svi postaju svesni
vaše volje, i kako nadmetanje dalje odmiče – i vašeg
izgleda, interesovanja, znanja i slobode da upravljate
ili velikim sredstvima ili velikom željom. Svi oko vas
počinju da vas na svoj način upoznaju, da naslućuju
vaše biće, vaše motive. Uz sve to ostaje i primesa tajne, diskrecije koja čitavu stvar čini još zanimljivijom.
Magija traje i kontinuitet uživanja se ne prekida sve do
trenutka dok tupi udarac čekića ne objavi da predmet
ima novog vlasnika.
Ove dve kuće umele su uvek da stvore taj uzbudljivi,
elektrizirajući štimung koji predstavlja samu bit aukcije. Valjda je zato London za mene uglavnom asocijacija na brojne događaje ove vrste kojima sam tamo
prisustvovala i, naravno, na predmete koje sam odatle
donela. Čitavo to dostojanstvo aukcijskih dvorana, atmosfera tihe strastvenosti, susret trgovine i umetnosti,
istorije i sadašnjosti, ozbiljnog i slobodnog, dodatno je
U pozadini:
Mizya orman
iz sredine XIX veka, Kjoto, Japan
U prvom planu:
Dve kineske stolice i stočić
XIX vek, Pariz
S Mirom Adanjom-Polak, Monako, 1997.
ovde potpomognuto britanskim autoritetom, sticanim kroz vekove „vladanja talasima”. Stvorena je predstava o tome da kupovina antikvarnih predmeta, bilo
da su posredi ukrasne stvari, nameštaj ili umetničke
slike, predstavlja i vrednu investiciju, a ne samo strast
kolekcionara i zaljubljenika u umetnost. Times je objavljivao indeks cena umetničkih predmeta i antikviteta predstavljajući ih kao odlične investicije, kao što su
to nekretnine ili berzanski produkti. London je zato, s
dobrim razlogom, jedno od najvećih čvorišta trgovine
antikvarnim predmetima u svetu i to naročito otkako
je narasla količina kapitala koja je glavni grad Engleske
učinila jednim od najeminentnijih finansijskih centara. Porast kapitala donosio je novu vrstu estetike kroz
izraz u umetničkim predmetima kojima su menadžeri
ispunjavali i oplemenjivali svoj životni prostor, dodajući enterijeru u kome žive nove dimenzije. Izobilje
novca transformisalo se u izobilje lepote, a aukcijske
kuće etablirale su se kao glavni nosioci te metamorfoze moći.
U njihove sale, tih osamdesetih godina, često bi dolazili njujorški dekorateri koji su se takmičili s evropskim
kolegama. I jedni i drugi usavršavali su znanje, tokom
godina prisustvovanja prodajama, šetajući po velikim
galerijama i posećujući klijente u njihovim monumentalnim kućama. Često sam se, dok bih podizala ruku
da potvrdim novi, viši bid, prisećala filma Volite li
Bramsa, u kome Ingrid Bergman, u ulozi dekoraterke iz Nujorka, na jednoj od aukcija ovih kuća, kaže
klijentkinji, majci svog mladog ljubavnika, koga igra
Entoni Perkins (Anthony Perkins): Ne brinite se, ovo će
biti naše, oko nas su samo siromašni antikvari. Pitam
se da li sam taj film gledala nekoliko puta zbog mog
omiljenog glumca i njegove trenutne emotivne ranjivosti ili zato što sam već tada kao svoju osećala atmosferu aukcije koja reflektuje strast sa finom dozom oholosti, što će kasnije postati integralni deo mog života.
Sve najveće aukcije koje sam posetila i na njima učestvovala održavale su se u matičnim kućama u delu
zapadnog Londona blizu Bakingemske palate, čije
masivne gvozdene kapije i uniformisana garda u crvenom, koja oštrim korakom maršira gore-dole, sa svojim visokim kapama, poliranim puškama na ramenu
i čizmama visokog sjaja, predstavljaju dobro poznatu
turističku razglednicu Londona. Ja sam tu sliku doživljavala iz limuzine voznog parka hotela Ric (Ritz), pa
iako su se lica u uniformi hotelskog šofera menjala,
ruta je uvek ostala ista. Put do hotela vodi na sever,
pored prostranih, dobro održavanih travnjaka koje
presecaju elegantne staze oivičene starim drvećem.
Nekoliko minuta kasnije stiže se do severnog oboda
parka, gde je okretnica koja vrvi od saobraćaja: autobusi na sprat, crna taksi vozila, kuriri na motociklima i
luksuzni automobili. Na uglu ulice koja gleda na park,
uokvirena jakim neonskim svetlima kao i uobičajenom gužvom na Pikadiliju, nalazi se hotel Ric, jedan
od najslavnijih hotela u Londonu, a i u svetu.
Na pet minuta hoda od njega, blizu Bond ulice, smestili su se Sotheby’s i Christie’s. Ne bez dobrog razloga. Poenta je da je veza između aristokratije i trgovine
umetničkim predmetima neposredna i direktna.
Hotel je podigao Sezar Ric (Cézar Ritz), još 1906.
265
Zov putovanja
godine u maniru francuskog dvorca i opremio ga
dosledno u stilu Luja XVI. Restoran, koji je nedavno
renoviran, jedno je od najlepših mesta takve vrste u
Evropi. Volim da popijem čaj u hotelskom Palm Courtu. Prirodno svetlo koje to mesto ima, elegantan nameštaj i uslužno osoblje čine da se tu prijatno osećam.
I promene u ovom restoranu ugodno iznenađuju, jer
su skladne, kao novootvoreni Rivoli bar (Rivoly), potpuno opremljen u art deco stilu. Tepihom obložen
hol – Long galeri (Long Gallery), dugačak koliko i sam
hotel, staza je kojom je svojevremeno prolazilo gotovo
čitavo evropsko plemstvo. Kraljevi, prinčevi, vojvode i
grofovi, u nizu, bez kraja. Šta je to što je u Ric privlačilo evropsku aristokratiju, plemstvo i društvenu elitu?
Hotel Savoj (Savoy) ima prelep pogled na reku, tu je
zatim Dorčester (Dorchester), koji gleda na prostranstva Hajd parka (Hyde Park), ili diskretni i šarmantni
Kleridžis (Claridge’s), koji se nalazi odmah pored juvelirnica i prodavnica odeće u Bond ulici. U čemu je
sadržan prestiž Rica? Delom u tome što je u blizini
Kraljevske palate, a i sam Grin park (Green Park) proglašen je njenim sadržajem, tako da je i zvanično hotel
u neposrednom susedstvu engleskog dvora. Pesma Irvinga Berlina Puttin’ on the Ritz (Hitanje ka Ricu) zauvek je učvrstila u javnosti taj hotel kao jedan od onih
malobrojnih koji se nalaze na samom vrhu, kao magično mesto gde se nevolje prosto tope. Iako je ova pesma
komponovana na Menhetnu i odnosi se na hotel Ric
u Njujorku, impresija o veselom i visokom društvu je
zauvek ostala i primenjiva je na realnost u bilo kojoj zemlji sveta. I veliki američki pisac Hemingvej je govorio
da kada misli o životu posle smrti uvek, nekako, sebe
vidi u pariskom Ricu. U londonskom Ricu zadržana su
stroga pravila odevanja iako su prošla vremena kada
su u njega pozivani krojači da u apartmanima uzimaju
mere za nova odela jer se mesecima odsedalo i živelo u
hotelu. Priređivani su kokteli sa sopstvenim batlerima,
pre nego što bi se otišlo na piće u Harijev bar na Sent
Džejmsu, u Operu ili na baletsku predstavu.
Ja sam odsedala u hotelu onoliko koliko je to zahtevala jedna dobro organizovana aukcijska prodaja, posle
koje bih uvek odlazila na neko fino, probrano događanje iz kulture. Londonski koncert Lučana Pavarotija
u Hajd parku 1991. godine, gde je Maestro pevao
pred preko 150 hiljada ljudi, među kojima su bili i
princ Čarls i princeza Dajana, ostao mi je u sećanju
kao spoj nezaboravnog ambijenta i snažnog umetničkog doživljaja.
Od operskih zvezda pamtim i Silviju Makner (Sylvia
McNair) u Royal Opera House, u bravuroznoj roli Ilie
u čuvenom Mocartovom delu Idomeneo, pre reprizne
Veliki kanabe od rezbarenog, pozlaćenog i belo
lakiranog drveta
Italija, početak XIX veka
Kabinet u renesansnom stilu, proizveden u Milanu u
drugoj polovini XIX veka, verovatno Ferdinando Pogliani,
ukrašen figurama i groteskama
Sotheby’s, London, 1996.
266
predstave u Salcburgu, kao i u prestižnoj Operi Bastij
(Opera Bastille) u Parizu.
Od mog privremenog, ali i dugogodišnjeg doma u
hotelu Ric sva aktuelna muzička i umetnička mesta
bila su udaljena samo nekoliko minuta lagane šetnje,
poput Rojal akademije (Royal Akademy) koja se nalazi u neposrednoj blizini. Jedan od najuzbudljivijih
događaja u ovoj Akademiji tokom devedesetih godina
XX veka bila je pojava Čarlsa Sačija (Charles Saatchi),
vlasnika čuvene umetničke agencije, jednog od dva
brata, onog koji je sakupljao radove mladih britanskih
umetnika i priređivao izložbe pod imenom Senzacija.
Od 1997. godine, one su postale tradicija, a izazivale
su, po pravilu, žestoke reakcije. Ljudi su protestovali
ispred galerije, prosipali su mastilo na neke izložene
slike, na primer portret ubice dece Mire Hindli (Myra
Hindley), koji je naslikao Markus Harvi (Marcus
Harvey) otiscima dečjih šaka, a pojedine skulpture
su proglašavane pornografskim. Ja sam u svemu tome
bila znatiželjna, jer je sve bilo umetnički osmišljeno
i provokativno, razigrano i šokantno, na sve moguće
načine. Skulptura Self (Sopstveno), autoportret Marka
Kvina (Marc Quinn), bila je napravljena od umetnikove zaleđene krvi. Damijen Hirst je izložio ajkulu koja
pluta u formaldehidu. Posle 2000. godine reputacija
ovih savremenih umetnika rasla je do međunarodnih
razmera, a njihova dela prodavana su na aukcijama po
milionskim cenama. Bio je to nov, svež i smeo pravac
u umetnosti, a za mene dodatno uzbudljiv jer sam bila
i neposredni svedok njegovog nastanka.
Kuća Sotheby’s je oduvek, pored prostorija za prodaju,
imala i restoran za one kojima prija lagan ručak, gde su
profesionalni saradnici koristili svaku priliku da proćaskaju sa stalnim klijentima. Na jednom od mnogobrojnih ručkova u ovom restoranu, ljubazna agentkinja
prodaje poklonila mi je sopstvene karte za premijerno
izvođenje Riverdance Show, davne 1995. godine, u sali
Labatts Apollo u Hamersmitu. Gledali smo, moj suprug
i ja, taj spektakl svega nekoliko meseci posle premijere
u Dablinu i bili smo istinski očarani i opijeni nestvarno
dobrim izvođenjem. Tih dva sata, koji su nam približili raskoš irske muzike, nikada nećemo da zaboravimo.
Do danas ga je videlo preko dvadeset miliona ljudi, a mi
sami smo ga odgledali u nekoliko inscenacija.
Konkurencija koja se tokom osamdesetih godina XX
veka razvila između nekoliko glavnih aukcijskih kuća
podstakla je, do početka devedesetih, još veću posvećenost kupcu i organizaciji samog čina prodaje. Iza svakog detalja skrivalo se značenje i namera da sve bude
savršeno, brižljivo selekcionisano i pripremljeno. Dve
najveće aukcijske kuće u Evropi uspele su da ostvare i
Italijanska škrinja s pozlatom. Na bočnim pločama
izrezbareni i oslikani grbovi, XVII vek
Galerija Segrave, London, februar 1990.
Par visokih japanskih vaza, XIX vek
Izlivene u metalu s motivima pejzaža vodopada,
ptica i zmajeva
Christie's, London, februar 1999.
267
Zov putovanja
zadrže primat i neprikosnovenost onim što konkurenti
nisu imali: poreklom kolekcije ili pojedinačnog komada. Za cenu koju eksponat ostvaruje poreklo je važno
koliko i ime proizvođača i vreme izrade. Uvek je dobro,
tako reći bonus, imati priču o svom primerku, to čini
predmet izuzetnim, zaokruženim i, na određen način,
dragim. Poput, na primer, kartaškog stola kralja Faruka
ili štapa koji je pripadao ruskom plemiću u egzilu, velikog stola s pozlatom, urađenog za porodicu Mediči,
para manjih svećnjaka s utisnutim žigom Trianona –
onog versajskog, salona iz vile u Parizu koji nosi potpis
majstora Pjer-Gastona Briona (Pierre-Gaston Brion),
a sem njegovog potpisa ima i provenijenciju iz versajskog dvorca, najverovatnije iz paževskog salona. U takve eksponate sigurno spada i bela, pozlaćena konzola
Džordž II, koja je, bez sumnje, jedan od mojih najvrednijih komada. Friz ovog stola, s ukrasnim okvirom
od akantusa povezanim šupljikavom trakom, potiče iz
1753. godine, koji potpisuje Tomas Čipendejl (Thomas
Chippendale).
Jedan od bisera moje kolekcije svakako je i kasnoviktorijanska garnitura za spavaću sobu i budoar iz
1885. godine, nabavljeni na aukciji kuće Christie’s,
oktobra 1999. godine. Moto ispisan na stolu za toaletu: Nil penna sed usus u prevodu glasi – Pero nema
snagu ali je korisno. Pored natpisa se nalazi izrezbarena ruka koja drži pero i inicijali W.E.G. i J.G.C.
supružnika Vilijama Juing-Gilmora (William EwingGilmour) i Džesi Gertrude-Kembel (Jessie Gertrude
Campbell). Gilmorovi potiču iz porodice uvoznika
drveta i brodograditelja koji su u četrdesetim godinama XIX veka posedovali najveću trgovačku flotu
na svetu, a ovaj set pripadao je njihovom posedu;
stigao je verovatno s imanja u Saderlandu. Simbol
umetnosti na upotrebnom predmetu učinio je da mi
lepota ovog komada postane poželjnija i bliskija. Volim da stvarima dajem smisao, u ovom slučaju kao
susret sa svedokom vremena i potvrdom da se ni u
prošlosti prosvećeni pojedinci koji su se, zahvaljujući poslovnom uspehu, uzdigli, nisu odricali vere u
moć i važnost umetnosti, naprotiv, pridavali su joj
veliki značaj.
Svaki put kada uđem u veliki salon vile Trianon, jasno
mi je zbog čega je par neoklasičnih lustera među mojim najskuplje plaćenim komadima. Iako je poreklo
bilo nemoguće sa sigurnošću utvrditi, raskoš i vrhunski kvalitet izrade, kao i potpisi autora, ukazuju na to
da su oni prethodno krasili prostore nekog od ruskih
carskih dvorova. Naime, na ovom savršenom majstorskom radu od pozlaćene bronze i brušenog stakla stoji
potpis Johana Ceha (Johann Zeh), koji je bio zadužen
Ruski divan, period ampir
Morosini, Monte Karlo, avgust 1998.
Sofa od mahagonija, friz s umetnutim duborezom
školjki i lišća, s loptastim i kandžastim stopama
Christie’s, London, februar 1999.
268
Sto George II, belo obojen, delimično pozlaćen
Christie’s, London, novembar 1997.
Četvrtasta siva bresccia mermerna ploča na izvijenim
nogama sa stopama u obliku šapa. Friz stola s ukrasnim
okvirom od akantusa povezanim kineskom šupljikavom
trakom, potiče od šare za „stočić-buffet” iz 1753. godine.
Izdato u The Gentleman and Cabinet – Maker Director,
1754. Pl. XXXVIII Thomas Chippendale
za izradu većine lustera u ruskim carskim palatama.
Kvalitet bronze i pozlate na njima je nenadmašan. U
to se uverite kada vas njihov sjaj zaseni toplom i prefinjenom svetlošću, istom onom kojom su sijali 1996.
godine u prostorijama kuće Sotheby’s u Londonu.
Među mojim najomiljenijim predmetima je jedno
sasvim posebno delo, za mene značajno i kao logotip naše najkvalitetnije kozmetičke linije – skulptura La Danza (Ples) Đovanija Marije Benconija
(Giovanni Maria Benzoni). Nadahnut jednim prizorom iz Ovidijevog dela Festi (Praznici), umetnik
je prikazao boga zapadnog vetra – Zefira i boginju
cveća – Floru kako igraju; Zefir rasipa cveće iz pletene korpe, koja simbolizuje rog izobilja. Ovo Benconijevo delo, nastalo u Rimu 1867. godine, bilo je
toliko popularno da je napravljeno pet kopija, što
je, inače, mera koja potvrđuje da je svaka od njih
vredna kao i original. Uvek volim da odmorim pogled na njoj, na njenom skladu i dinamici kojom je
tako umešno uhvaćen pokret igrača, da svakog trena očekujete da se on nastavi.
Period u kojem sam se ja prepuštala neograničenom
uživanju u sakupljanju lepih predmeta okarakterisan
je kao vreme povlačenja i uzdržavanja od strane
aukcionara. Aukcijske prodaje se više nisu održavale
ni nedeljno, ni mesečno, već dva do tri puta godišnje.
Čak ni velika promena u svetu umetnosti devedesetih
godina i pojava interneta koji je omogućio razgledanje
umetničkih predmeta i davanje ponuda iz bilo kojeg
kraja sveta, mnogo lakše nego ranije, nisu učinili
ljude bližim i naklonjenijim aukcionarstvu.
Kolektivni ukus i dalje je ostao na relativno niskom,
pa možda i na nižem nivou nego ranije, jedino je
nama zaljubljenicima u atmosferu aukcije oduzeto
nešto od ekstravagancije i ekskluziviteta. Ali, oni i dalje postoje u momentu kada vam u ruke stižu aukcijski katalozi i kada, listajući njihove stranice, osetite
treptaj zadovoljstva i strepnje koji uporedo rastu.
Danas je na stotine ovakvih podsetnika našlo mesto u
biblioteci moje aukcijske kuće Madl’Art.
Možda je vreme procvata aukcionarstva iz osamdesetih i
devedesetih godina XX veka zauvek iza nas, ali aukcije kao mesta susreta posvećenosti i luksuza nikada neće izgubiti svoju aktuelnost. To neće dopustiti
ni nebrojeni strastveni aukcionari koji kao kockari,
u ovom načinu akvizicije ne uživaju samo u lepoti
dela, nego i u činu nadmetanja s drugima za predmete kojima ne mogu da odole.
Jedna od njih, zaljubljenik doba koje nestaje, samo
od osnivanja Madl’Arta u Beogradu, u sopstvenoj
aukcijskoj kući kupila sam stotinak eksponata na, do
sada održanoj, dvadeset i jednoj aukciji.
Zbirka koju posedujem danas uveliko premašuje
brojku od hiljadu izabranih i kupljenih predmeta. Tu
ne računam manje komade srebrnine, porcelana i keramike, azijatiku, stare knjige, čiji broj sigurno prelazi
pet stotina. Iako sama brojka deluje impozantno, ona
ne može ni da nagovesti koliki mentalni i svaki drugi
269
Zov putovanja
Par engleskih stolica, prva polovina XIX veka
Santos & Marcos LDA , Portugalija
napor stoji iza nje. Nebrojeni su dani i časovi provedeni uz knjige, stručne časopise i kataloge, a sve u cilju
detaljnog upoznavanja jedne sfere stvaralaštva u koju
sam uplovila potpuno nenadano, privučena njenom
lepotom i njom se potpuno okružila u tri velike kuće
u kojima živimo u Parizu, Monte Karlu i Beogradu.
Toliki broj i raznovrsnost eksponata otvorili su potrebu
za katalogizacijom. Katalozi mi pomažu da u svakom
trenutku mogu da prizovem u sećanje poreklo predmeta, njegovu autentičnost i sopstvenu racionalnu motivaciju da ga kupim, pošto je ona spoljašnja, vizuelna
uvek jasna. Poslenici medija s kojima povremeno razgovaram smatraju ih veoma korisnim, kao neku vrstu
sertifikata autentičnosti. Kako novinari, pogotovo iz
specijalizovanih časopisa, često insistiraju na detaljima,
270
rado ih uputim na te lepo uređene dokumente u kojima
mogu da pronađu sve potrebne informacije.
Očarana umetnošću odabira i kupovine antikviteta,
znala sam da će to stvaralačko uzbuđenje rezultirati jednom novom – mojom kolekcijom – koja će
objediniti, sa rafiniranom harmonijom, predmete od
vrednosti i koja će, svojom istorijskom i estetskom
vrednošću, nositi decentan muzeološki kvalitet u
evropskim razmerama.
Moja zbirka je prepoznatljiva i drugačija, klasična i
uzbudljiva, imperijalno raskošna i samouvereno svedena, autorski uklopljena u svim svojim različitim
stilovima i epohama. Svakako je ispravno reći da me
odražava, da je slika moje emocije i energije, moje
strasti prema lepom i najboljem.
U pozadini Sakristinski sto s oplatama, XVII vek, Santos & Marcos LDA , Portugalija
271
VOLETI ŽIVOT
VII
274 Tražim ritam u koraku
278 Božanska geometrija dijamanata
284 Šik potekao iz kuće
290 Bezuslovna ljubav
294 Brojim samo vedre sate
300 S prijateljima pod zvezdama
Tražim ritam u koraku
Tek poneku od svojih fotografija volim. Ali to ne zavisi od mene, već od umeća fotografa.
Samo najbolji od njih uspevaju da objektivom prizovu naša istinska lica koja, ponekad,
skrivamo i od sebe samih
Fotografija treba da govori istinu bez dvoumljenja,
da fiksira pokret za večnost i učini od događaja istoriju. Fotografija je ogledalo u kome se ogleda život
i kao takva predstavlja značajnu vrstu umetnosti.
Međutim, znanje, vreme i posvećenost koje fotografija zahteva često su u ovo doba medijske torture
zaboravljene kategorije. S tehnologijom koja je svima dostupna i jednostavna za upotrebu, sada svako
može da napravi fotografiju ili video. Dobijamo stotine originalnih zapisa s autentičnih lokacija, na kojima se vide stvarni akteri događaja, samo... Samo, to
više nismo mi... Ponekad se dogodi da oko amatera,
najčešće ljudi koji su mi bliski, uhvati pravi trenutak
i mene u njemu, raspoloženje, osmeh... Neke od tih
fotografija koristila sam i u ovoj knjizi. Iako fotografisanja i snimanja spadaju u obaveze koje su deo mog
profesionalnog i društvenog angažmana, ne volim
oko kamere, možda zato ni kamera „ne voli” mene.
Tokom godina novinari mnogih tiražnih svetskih časopisa koji pišu profesionalno o svetu u kome se krećemo,
među njima: Chi, Bunte, Le Point, Viennerin, Point de
vue, tražili su i dobijali intervjue od nas. Većina često ne pristaje na moju prvu ponudu – da im dam
fotografije koje već posedujem. Teško je objasniti
da razlog nije kapric, već istina da se teško opuštam
pred objektivima nepoznatih ljudi, nikad sigurna u
konačan rezultat. Bez obzira na vrhunske fotografe
kojima sam pozirala, na odlične snimatelje koji su
me snimali, čini mi se istinitim ono verovanje po
kome vam snimanje krade malo duše. Jedino istinski
majstori te umetnosti uspevaju da objektivom sačuvaju one naše bitne obrise i linije koje odaju karakter
i emociju, u trenutku. Mislim da je u mom slučaju
važna i brzina kojom se snima, što je izvanredno razumeo Čeda Komljenović, naš poznati fotograf koji
274
živi i radi u Milanu, a često boravi u Monte Karlu.
On je imao taj poseban talenat da bude u pravom
trenutku na pravom mestu i uradio je niz slika koje
su mi veoma drage. Milan Đakov, majstor fotografije, umetnik je kome sam takođe više puta pozirala
i koji je napravio veliki broj mojih izuzetno uspelih
portreta. O tome kaže: Jedna od najčešćih tema svih
umetnika kroz vekove, pa i fotografa, jeste portret. Čini
mi se da je on i danas najveći izazov. Jedan od njegovih najvećih kvaliteta jeste da vam sam subjekat priča
priču i pleni pažnju. Ako toga nema, onda je to samo
obična fotografija. Presudno u mom iskustvu, kada su
portreti u pitanju, je prepoznavanje senzibiliteta osobe
koju fotografišete i fotografa. U slučaju gospođe Zepter
treba zabežiti nežnost, ali i odlučnost, mekoću i nepokolebljivost u istoj osobi, u samo jednoj sekundi dok
nastaje fotografija.
Rodžer Korona (Roger Corona) je veliko ime svetske fotografije. Ovaj Italijan, koji radi u Njujorku, zbog mene
uvek nađe vremena da dođe do Milana, uklapajući
svoje produkcijske obaveze s našim dogovorima, iako
su u pitanju obaveze prema najpoznatijim svetskim
časopisima. Kada me Korona fotografiše, to onda nije
hladno oko fotografskog objektiva; on je umetnik koji
prepoznaje u meni ono najlepše i to s lakoćom beleži na svojim fotografijama. Sve rečeno važi za umetničku fotografiju, dok se u svim životnim situacijama
veoma rado fotografišem– amaterski. Svesna sam istine da slikar može da slika i prošlost i budućnost, a
da fotografija beleži samo sadašnjost. Kako sadašnjost
brzo postaje prošlost, s obzirom na moju životnu dinamiku, već sam, odavno, sigurna da bez fotografija
ne bih umela jasno da se sećam. Ta svetlost trenutka
čuva uspomene na mnoge drage ljude i pomaže da u
sećanju ne izblede crte lica, osmesi, pogledi... Saznanje da će fotografijom biti sačuvano jedno vreme, mesto i događaj podstiče me da sve fotografije brižljivo
čuvam i grupišem u albume, te vizuelne naratore u
svrsi povezivanja kolektivnog sećanja različitih generacija jedne porodice, društva...
Odnos prema fotografiji samo je paradigma mog stava prema tehnološkom progresu koji, čini mi se, baš
nije doneo sreću tako glasno obećavanu. Umesto da
upotpunjuje život, tehnologija često čini upravo suprotno. Daleko od toga da od tehnologije zazirem, ali
smatram da ona ne može da bude svrha sama po sebi.
Možda zato ne pamtim brojeve telefona, ne razumem
se u kućnu tehniku, ne zanimaju me marke automobila... U stvari, kad kažem da ne volim automobile,
mislim da ne volim brzinu. Dok je bilo neophodno,
vozila sam auto u Beogradu, ali sam jedva dočekala
da to čini šofer umesto mene. Pamtim prvih nekoliko automobila koje smo imali: zastava, tojota, ford...
i tu konkretna sećanja prestaju. Mesto im ustupaju
delimično memorisane slike sjajnih karoserija, futurističkih i klasičnih, zaprepašćujućih i za mene zastrašujućih snaga motora i imena koja znače luksuz:
rols, mercedes, porše, lamborgini, bentli... Svake godine se po jedna takva bleštava nova zver useljava u
našu kuću, odnosno u garaže, u koje ne pamtim da
sam ušla ni kada pada kiša. Stoga mi se uvek dešava
da na parkingu krenem prema tuđim kolima. To ponekad ume da bude i zabavno, ali mog supruga obično rastuži. Zapravo, svi naši automobili su u početku
predstavljali želju za vožnjom novim putevima. Birani
na osnovu raspoloženja i cilja puta. Danas, kada nema
više naših zajedničkih, svakako najlepših, putovanja
kolima, zbog toga što se gotovo uvek pogodi da je to
probna vožnja nekog novog auta, koji inače može bezbedno da razvije brzinu od trista kilometara na čas, ali
se eto, zbog mog straha, vozi „samo” dvesta, naša kola
za mene su samo sredstvo čiji izbor zavisi od toga da
li je u pitanju izlazak na porodični ručak ili na neko
mondensko dešavanje.
Trebalo je da većina mojih problema s putovanjima
bude rešena kupovinom našeg prvog aviona, ali se ni
to nije dogodilo odmah. Za šest godina uspela sam
da ne zapamtim njegovu marku. Tip sledećeg, većeg
i lepšeg, naučila sam, paradoksalno, pomoću fotoaparata. Njegova fotografija u novčaniku, sa čitko
ispisanim imenom i oznakama, predupredila je sva
neugodna pitanja.
Naš najnoviji avion je umesto hladnim bojama industrijske serijske proizvodnje, na zahtev mog supruga,
obojen u stilu slikarskog platna Mondrijana. Apsolutni presedan na nebu, postao je najsnimaniji avion
od trenutka napuštanja vazdušnog prostora Kanade
gde je konstruisan, ne samo od strane profesionalaca – ljubitelja aeronautike, novinara, snimatelja, već
i od običnih ljudi poklonika svega što je drugačije.
Precizna letilica koja proždire vreme i prostor, otimajući od zvezda tajnu brzine, svojim ograničeno
275
Voleti život
Emma, Kozarska Dubica, 2010.
Monako, 1997.
obojenim površinama, kao prozorima kroz koje naše
oko posmatra beskrajnost neba, prerasla je tehnički duh i senzibilitet mašine u umetnički senzibilitet
i poetiku boje čime je meni postala bliža. Kada sam
nesvesno počela, govoreći o avionu, da koristim prisvojni pridev – moj – setila sam se odlomka iz knjige
pisca i pilota Antoana de Sent Egziperija (Antoine
de Saint Exupery): „Mali princ, koji mi je postavljao
mnogobrojna pitanja, kao da nikada nije čuo moja.
Reči izgovorene slučajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kada je prvi put ugledao moj avion (neću
ga crtati, jer je to pretežak crtež za mene) on me zapita: Ona stvar tamo, šta je to? To nije stvar. To leti.
Znaš, to je avion. Moj avion...”
Što se tiče jahte, koja je nedavno uplovila u moj život,
oduvek mi je bila bliska zbog sećanja na neke stare
276
filmove koji se, po pravilu, završavaju kadrom broda
koji otplovi u nepoznato.
Brodovi i nautika su više ljubav moga muža. Ta borba s prirodnim silama, vodom i talasima, sport je
u kojem ja učestvujem aktivno provodeći prijatne
dane s prijateljima u blizini neke lepe obale. Poštujući istinu da su najnaprednije nacije bile one koje su
plovile, kao i činjenicu da se svaki muškarac za kormilom pomalo oseća kao pirat i sama lepotu svoje
jahte, kao za osvojeni plen, izražavam njenom dužinom u metrima. Naša jahta je dugačka 53 metra i to
je od presudne važnosti, ali ne poređenja i takmičenja radi, koja su u vreme njene izgradnje publikovana
u mnogim novinama, već kao jedina moguća osnova
da se napravi kuća na vodi u kojoj možemo stabilno
da plovimo stvarajući od nje još jedan dom.
277
Božanska geometrija dijamanata
Dugo nisam verovala u pesmicu koju je pevala Merilin Monro o tome da su dijamanti
najbolji prijatelji devojaka. Onda su me dragulji s vremenom zaveli, ne kao blistavi
komadi nakita, nego kao simbol najvišeg principa na Zemlji – božanskog. Nakit
nosim retko i malo. Divim mu se bezmerno i zauvek
Obrada dijamanata je uzvišen posao oplemenjivanja
kvalitetne ali sirove materije, a njihova tako stečena božanska geometrija za mene je neiscrpan izvor
inspiracije. Trebalo mi je mnogo vremena da ih zavolim, zato je danas ta moja pozna i naročita ljubav
prema nakitu nepojmljiva za mnoge.
Budući da umetnost izrade nakita potiče iz najstarijih vremena, čovek je sve isprobao i sve učinio da
dragulje ulepša sečenjem, brušenjem, poliranjem, fasetiranjem, asembliranjem i fasovanjem kako bi nas
što više očarali.
Najdragoceniji kamen, dijamant, ime duguje svojoj
tvrdoći. Dijamant je transparentan, a ipak nesalomiv. Nastaje od običnog komada minerala koji sadrži
ugljenik i svojevrsna je metafora ljudskog potencijala
zato što svaki takav komad ne postaje – dijamant. Dijamanti su čudo prirode nastalo mutacijom u procesu
kristalizacije, koja im daje hromatski spektar sunčeve svetlosti i donosi neponovljiv efekat „plamtenja”.
Stoga se simbolički, u poređenju dragog kamenja sa
zvezdama, dijamant vidi kao odgovarajući Suncu, odnosno kao najviši stepen duhovnog razvoja. Svih dvanaest znakova zodijaka imaju svoje pandane u dragom
kamenju, kao i planete, njihove zaštitnice. Kao najviši
simbol značenja i vrednosti, drago kamenje prevazilazi svoje materijalno obličje i predstavlja susret
trenutka i večnosti.
Posedovanje dijamanata znači i učestvovanje u tajni,
gledanje skrivenog i razumevanje nerečenog. Oni ne
ukrašavaju samo nakit već i razne druge umetničke
predmete. Tako sam ih, sa ne malim iznenađenjem,
prepoznala i na dve lepe damske Cartier tašne koje
su pripadale mojoj majci. Čuvala ih je godinama, još
od vremena kada je bila devojka, pa su i meni postale
278
vrlo drage iako nisam znala njihovu pravu vrednost.
Danas one dele prostor s mojim najvrednijim nakitom. Prva je izrađena od crnog pliša, ukrašena kopčom od crnog oniksa oivičenog dijamantima, dok je
druga dekorisana cvetnim motivima izvedenim u
pozlaćenoj svili, s kopčom od opala oivičenom dijamantima obrađenim u Rose cut maniru. Inače, ovaj
stil sečenja jedan je od najstarijih i seže još u XVI
vek. Danas se veoma retko primenjuje, te je pouzdan
znak da je reč o antikvitetnom nakitu ili predmetu.
Dijamanti imaju svoje pamćenje i uvek makar jednu
ako ne i nekoliko interesantnih ljudskih priča koje se
vrte oko njih. Jedna takva priča stoji i iza prispeća dve
pomenute vredne tašne u ruke moje majke u vreme
kada su oluje revolucije donosile u Beograd svrgnutu rusku aristokratiju. Ondašnji Beograd nije pružao
mnogo prilika da se nose tako raskošni predmeti, a
zameniti ih za nešto svakodnevno i potrebno bio je
jedini racionalan i mogući potez prethodne vlasnice.
Tim tašnama plaćeno je šivenje nekoliko lepih haljina, kao ulaznica iz jednog imaginarnog sveta u stvarni život koji se nametao kao jedina moguća realnost.
Napravljen od dragog kamenja nakit sjedinjuje lepotu
i vrednost, svrhu i smisao, čvrstinu i fluid.
Glorifikacija ženstvenosti predstavlja zapravo neprestanu igru pokreta. On se vrti, treperi, uvija, noseći
nešto od šarma večite igre: lascivne ili skrivene već
prema potrebi i želji. Privesci koji klize po lancu prateći pokret ruke, dijamantske suze koje se njišu na
lančiću, biseri čuvani u prstenu kao u zlatnom kavezu, skupoceni dragulji okačeni za alku – njih ne drži
mesto već neprestanim svetlosnim i zvučnim treperenjem stalno traže pažnju vlasnika ili posmatrača.
Njegova moć se ne može odvojiti od njegove prirode
Za specijalne prilike: ogrlice Art deco, David Webb, Bvlgari ...
ili forme, ali ponekad se manifestuju samo u rukama prave osobe. Verovatno je to bio slučaj i s najstarijom nađenom ogrlicom načinjenom od ribljih
kostiju koja datira oko 20.000 godina pre naše ere,
otkrivenom u jednom praistorijskom grobu pored
Monaka. I mera za drago kamenje i plemenite metale, korišćena od davnih vremena u obliku semena
biljke caratonia siliqua poreklom je s Mediterana.
Nastao kao izraz stremljenja duše ka lepoti, kao slavljenje ženskog principa i duhovne spoznaje, nakit je
kroz vreme postao način da se pokaže status, odnosno poštovanje koje žena ima u zajednici simbolizovanoj bračnim prstenom.
Drevni simboli savršenstva i nepovredivosti, dijamanti svojom čvrstinom i sjajem predstavljaju neku vrstu
idealnog životnog saputnika. Naravno, ovakav ideal
vam ne može dati razumevanje, saosećanje i ljubav,
tako da se pesmi koju peva M. M. samo delimično
može dati za pravo. Ali se slažem da funkcija dragog
kamenja i plemenitih metala nije isključivo estetska,
niti je njihova vrednost samo materijalna. Reč je o višestrukom i višedimenzionalnom doživljaju i učestvovanju. Od načina na koji se svetlost, dakle, najfinija
energija koju poznajemo čulima, prelama unutar kamena, preko spoljašnjeg oblika i značenja, do načina
kupovine. Bitan je doživljaj, ono što lično osetite kada
ga ugledate ili nosite.
Već godinama ja dobijam, ali i pasionirano kupujem
vrhunski umetnički nakit, diveći se podjednako veštini izrade i kvalitetu plemenitog materijala.
Unikatni nakit starije izrade, koji danas nabavljam
osećam kao nešto što je samo meni namenjeno. Možda ima vrednijeg, lepšeg, modernije dizajniranog, ali
istog modela – više nema. To su uglavnom krupniji
komadi koje nosim u izuzetnim prilikama ili ih uopšte ne nosim. Vrednujem umetnički rad i mogućnost
da iza kvaliteta materijala prepoznam nečiju ruku i
ideju. U današnjem vremenu malo je majstorstva u
izradi nakita jer je to izuzetno težak zanat – umetnost, te se i ja ponekad okrenem modernim stilovima izrade. I u tim malobrojnim slučajevima moj izbor
se uvek nekako završi na kreaciji Bvlgari. To je samo
dokaz da se afiniteti stvaraju godinama jer dobar deo
moje kolekcije starog nakita, najviše ogrlica, nose potpis Bvlgari. Njegovo majstorstvo kombinovanja boja,
fancy dijamanata, lepota oblika i volumena, je prepoznatljivo i ponekad, basnoslovno skupo.
Dve godišnje aukcije nakita u kućama Sotheby’s i
Christie’s u Ženevi tokom maja i novembra postale
su moja tradicija, kao i odsedanje u jednom od dva
hotela puna gostiju pristiglih iz čitavog sveta, specijalno za ovu priliku. Hotel Bo Rivaž (Beau Rivage),
lociran na samoj obali Ženevskog jezera, poznat po
tragičnom događaju 1898. kada je na tom keju, posle
279
Voleti život
... Cartier, Herz Belperron, Bvlgari...
noći provedene u hotelu, austrijska carica Elizabeta
ubijena u atentatu. I sama veliki ljubitelj umetničkog
nakita, posedovala je jedinstvenu ogrlicu od dvadeset
sedam dijamantskih privezaka u obliku zvezde ispunjene smaragdima, a često se poneki komad iz njene
zaostavštine nađe na bogatoj ponudi. Možda se zato
uvek ugodnije osećam u hotelu Ričmond, u kome prodaju obavlja aukcijska kuća Christie’s, iako je za ovaj
hotel potrebno napraviti rezervaciju godinu dana unapred. Ovo su dve najvažnije godišnje aukcije nakita u
Evropi na koje dolaze da kupuju najveći profesionalni
trgovci, juvelirske kuće i pasionirani zaljubljenici.
Ima nečeg dramskog u atmosferi interakcije te tri grupe ljudi koje vezuje ljubav prema sjaju nakita. Prvi vide
vrednost komada strogo racionalno, kroz njegovu tržišnu cenu, umetnici juveliri kroz delo koje mogu stvoriti, a treći sasvim emotivno, kao biser svoje raskošne
kolekcije ili sjaj prilike u kojoj će ga prvi put poneti.
Uvek ću pamtiti veoma uspešnu aukciju u novembru
1992. godine, kada je bio iznesen u ponudu nakit porodice Turn i Taksis (Thurn und Taxis). Iako je bilo
divnih komada, po cenama koje nisu predstavljale
prepreku, zbog nekog čudnog osećanja da se tu ljudi
koriste nečijom nesrećom, uzdržala sam se od veće
280
kupovine. Ipak, ubrzo sam uvidela apsurdnost svog
tadašnjeg stava i već naredne godine u Ravensburgu
na aukciji nameštaja iste porodice, postupila suprotno i izlicitirala nekoliko lepih komada.
Budući da volim da upoznajem najrazličitije krajeve
planete, veoma mi je blizak sjaj talismana putnika –
safira, čija nebeskoplava boja našim očima najjasnije
približava svetlucanje zvezda. Zbog toga se ovaj dragi
kamen dovodi u vezu s elementom vazduha i povezuje
s planetom Venerom, jutarnjom zvezdom. Safiri i rubini na mojim ogrlicama i broševima iz Kašmira
i Gornje Burme imaju posebnu vrednost jer vode
poreklo iz starih nalazišta od kojih se neka više i
ne eksploatišu, a smaragdi iz nalazišta u Kolumbiji
izuzetno su cenjeni i kvalitetni. Carski topaz zaista
zaslužuje svoje ime koje simbolizuje vatru i strast.
Neverovatno je redak i nalazi se samo u jednom rudniku na svetu, u Brazilu, u mestu Uro Preta.
Kao i kad je reč o duhovnim vrednostima, teško je
porediti lepotu dva draga kamena. Zato mi je toliko draga ona parabola o Jevrejinu koga je kralj upitao
čija je vera superiornija, hrišćanska ili hebrejska. Ovaj
mu je odgovorio pričom o čoveku iz njihovog mesta
koji je pred odlazak na daleki put, da bi sačuvao mir
Ogrlica s dragim kamenjem, Bvlgari
Fotograf: Čeda Komljenović
281
Voleti život
1
2
... biserna ogrlica Bvlgari, set od plavog topaza s dijamantima, komplet nakita Meister...
4
3
među svojim sinovima, obojici dao po jedan dragi
kamen. Ubrzo po njegovom odlasku braća su otišla
kod drugog Jevrejina, trgovca, da on razreši dilemu
koji je od dva kamena vredniji. Dobili su odgovor:
„Vaš otac je veliki umetnik i ekspert za drago kamenje i dušu čoveka. Zašto ne pitate njega? Sigurno je
da će vam dati bolju procenu nego ja.”
Najvrednije drago kamenje nastalo je pre mnogo
hiljada godina u srcima vulkana, u kataklizmičnim
uslovima, na nepojmljivim temperaturama i pri paklenim pritiscima. Dragocenosti iz mora se, s druge
strane, rađaju tajnovito i tiho, potrebno im je na desetine godina da se rascvetaju i izrode neverovatne
materijale. Zato bisere volim na poseban način, naročito one prirodne koji su mnogo ređi od gajenih.
Šansa da se pronađe lep prirodni biser tek je jedan
prema petnaest hiljada. Ovaj simbol čistote, iako
282
nastaje iz običnog zrna peska oko koga školjka obavija sedef, je redak dragulj, skupocen. Zlatna boja
bisera sa Filipina deluje toliko nestvarno da se čini
neshvatljivim da je živo biće sposobno da ga iznedri.
Biser iz Konohe jedan je od najređih na svetu. Ipak,
gajeni biser sa Tahitija, nekada nazivan crnim, nema
premca. Njegov sjaj je raskošniji, boja raznovrsnija,
a sedef otporniji. Svaki biser ima sopstveni identitet,
vibraciju koju i te kako osećam kada nosim svoju
omiljenu nisku crnih bisera.
Drago kamenje, kao predstava savršenstva, neiscrpna
je inspiracija dizajnerima i juvelirima koji kreiraju
jedan drugačiji svet izobilja, lepote i večnosti. Veliki
varijetet materijala i bezgranična paleta boja na raspolaganju su im za izmaštavanje predmeta koji nisu
samo lepši od prirodnih već su obdareni iluzijom
lepe besmrtnosti koja, danas, i mene ushićuje.
5
6
1. Tabakera Lalique, porodična uspomena
2. Komplet za radni sto, Cartier, poklon od Diane i Mileta za godišnjicu
braka 3. Futrola za cigare, radionica Faberge, Rusija, poklon prijatelja
4. Dijamantska kutijica za nakit, radionica
Faberge, Rusija, poklon prijatelja 5. Veliki broš, Čudesni vrt, Jean Boggio, poklon generalnih menadžera za dvadesetogodišnjicu Kompanije Zepter International 6. Niska od crnih bisera s Tahitija, suprugov poklon za godišnjicu braka
283
Šik potekao iz kuće
Moda i movement (pokret) već su skoro čitav vek dva nerazdvojna pojma. Moda je od
davnina predstavljala pre svega način postojanja, življenja, a prošireno značenje odnosilo se i na način odevanja. U francuskom jeziku mode de vie (način života) označava ono
što se čini, ono što se nosi, ono što se govori. Takvim „modama” bili su potrebni arbitri.
Prinčevi, dendiji, estete, Luj XIV, umetnici, slikari, glumci da osvedoče, da uvere, da vas
nateraju da ih sledite
Ako neko ima sreće, mnogo toga što mu treba kroz
život ponese iz kuće. Ljubav, toplinu, nežnost, uljudnost, ukus... i sve ono, malo ili veliko, što pomaže
da se oblikuje sopstvena ličnost i izgradi sopstveni
stil. Kad je reč o izgledu, nezi, oblačenju, ja sam imala sreće da odrastem uz majku u čiji modni salon su
dolazile beogradske dame koje su za sebe umele i
mogle da odaberu najbolje. Njihov istančan ukus u
pogledu odeće, obuće, detalja, slaganja boja i tkanina nepogrešivo me uvodio u odevni bonton: šta se
nosi pre podne, a šta po podne ili uveče, šta obući za
običnu posetu, a šta za svečanost. Ne mogu poreći
ni uticaj koji su na mene izvršili svi fini materijali i
retki modni časopisi kojih je uvek bilo u salonu. To je
nadgradnja kakvu žena samo može poželeti jer, ipak,
neke osobine su nam zapisane i pre nego što smo došli na svet. Onako kako je rekao Balzak: Čovek može
postati bogat, ali se rađa elegantan.
Stara izreka da „odelo ne čini čoveka” bila bi tačnija
kada bi glasila „odelo odražava čoveka”, uključujući tu
sva naša saznanja o tome ko smo i šta želimo; ono spaja naša sećanja, misli, uverenja, osećanja i predstavlja
odraz naše ličnosti i vremena u kojem živimo. Savršeno odelo je ono koje ste izabrali svojim instinktom
i koje vam pristaje na autentičan način, jedinstven i
svojstven samo vama, a prepoznatljiv drugima. Tu
dajem za pravo gospođici Šanel koja kaže: Obuci se
nemarno i ljudi će zapamtiti odelo, obuci se besprekorno i oni će zapamtiti ženu.
O istini da je moda prolazna, a stil večan trebalo bi
da svedoči svaka žena koja vodi računa o sebi i svom
284
izgledu. Trendove treba uvažavati samo do granice
dok moda ne počne da nameće svoje diktate i ne učini nas svojim ovisnicima.
Pošto sam potekla iz kuće modnog dizajnera nikada
se nisam odevala nehajno i neadekvatno. Danas taj
težak posao odabira, ljudima koji za to imaju uslova, s više ili manje uspeha, obavljaju stilisti. Biti čitav
život sopstveni stilista za brojne prilike, koje obični
ljudi gotovo da ne mogu ni da zamisle, uz redovan
posao koji takođe traži visoku kreativnost i inovaciju, nije lako. Naprotiv, veoma je naporno. Bila sam
prinuđena da neprestano pratim tokove modnih
dešavanja, ne samo iz ličnih pobuda nego iz razloga
koji su se nametali promenom poslovnog okruženja,
a time i životnog stila koji je morao da bude prilagođen toj promeni.
Na početku, u vreme postavljanja temelja Kompanije, to
su bile svečane i poslovne večere, prijemi koji su tih
prvih godina bili veoma intenzivni i brojni, a poslovna slavlja manjeg i većeg obima su me primoravala da
se u tim prilikama postavim kao neka vrsta modela
koji bi svojim izgledom i ponašanjem dao primer. U
novije vreme to su dešavanja u sopstvenoj režiji, koja
iziskuju da svaki put budete novi i drugačiji. Naravno,
ovo ne podrazumeva primarno da uvek budete u novoj haljini, ali na prijemima ljudi često vide upravo to.
Zbog posla kojim se bavim, imala sam prilike da mnoge kreatore lično upoznam. Pojedine smatram svojim
dobrim i dragim poznanicima, koji mi nikad neće da
zamere ako se ne pojavim u nekom od njihovih modela. Cenim ih i zbog toga što su ne samo vrhunski
1
2
U modelu Valentino
umetnici nego i izuzetne ličnosti. Ne zameraju mi što
se već davno ne odazivam na dva velika „sajma mode” i
večere posle defilea. Asocijacija Moda i kreacija, formirana u Parizu, predstavlja kolekcije za narednu sezonu
tokom manifestacija Pret à porter Paris i Fashion week
– Milan, koje privlače mase svetskih novinara i kupce
iz čitavog sveta. Na njima visoka moda lansira svoje
sopstvene linije, s kvalitetnom odećom, ali ne i rađene
prema meri. Pret à porter uvodi u modu i jednu drugu
veliku promenu: kako ritam proizvodnje diktira dugačke proizvodne cikluse, stilisti moraju godinu dana unapred da predvide i nametnu ukus budućim kupcima.
Iako je moda uvek bila igra, u njoj je danas ulog veliki. U
sklopu modnih grupa, pored gospodara mode, nalaze
i neki od gospodara sveta. A ja se osećam kao neko od
njih kada „opustošim” najveću milansku radnju s metražnom robom u kojoj kupim desetak najlepših materijala i ponesem ih u Beograd, u modni salon Duka.
Dok se većina ljudi zadovoljava praćenjem modnih
trendova, ja više volim da se približim srcu njegove kreacije. Da bi se od mode načinila umetnost na dizajnerima je da osmišljavaju kako da vaše i svoje želje pretvore
u stvarnost, stvarnost koju nosite svaki dan. Zato volim
da radim s vlasnicom salona i da, kada se naša kreacija
realizuje, ona zadivi i modne znalce na Zapadu.
1. Zimovanje, Sent Moric, 2007.
2. S modnim kreatorom Armaniem, Milano, 2005.
Držanje, pokret i gracioznost su neophodni kvaliteti
koji čine da kreacija dobije sopstveni život. Umetnost nošenja trebalo bi da bude kao ples između
osobe i odeće izražen kroz pokret. Ne sećam se da je
to iko bolje osetio i izrazio od Mome Kapora opisujući šarm i lepotu jevrejskih devojaka Sarajeva: Koliko je bilo potrebno bogatstva pod zemljom i u magazama, koliko bala plemenitog baršuna, svile i kadife,
da bi se baš na taj nehajni način ponela jedna obična
haljina od jeftinog ljubičastog materijala.
Do pre nekoliko godina u mojoj garderobi nije bilo
crne boje i nije bilo kože. Na neki način, to je bio
ustupak mojoj majci koja ih nije volela. Za modnu
elitu je crna boja nekada isključivo bila boja žalosti,
izbor koji je odgovarao izuzetnim prilikama i osobama. Kožu nisam nosila zbog jake asocijacije na posleratne duge kožne mantile koji su mi od detinjstva,
kroz priče starijih, budili asocijaciju na bahatost i nasilje pobednika novog vremena.
Često sam razmišljala o tome kako to da mala crna
haljina, uz sve atribute koje nosi, ne zauzima ni deo
sećanja na decenije rada moje majke, niti delić mesta u mom srcu. Najviše objašnjavana na svetu, kao
elegantna, klasična, jednostavna, osvajajuća, seksi,
već prema onoj koja je nosi stvara misteriju, privlači
285
Šik potekao iz kuće
Linc, 1985.
... Valentino, Alberta Feretti...
U modelima Eskada, Valentino, Versace...
pogled, simbolizuje moć, poštovanje, neosvojivost,
čak nepokornost. Objašnjenje nalazim u tome da
je ona ipak zaživela tek posle pedesetih i to prvo na
filmskim zvezdama, a da nije bila praćena šljokicama, nojevim perjem ili krznom. Jeste da je crnu boju
već godinama pred rat nosila i jedna Valis Simpson
(Wallis Simpson) ali, iskreno, na njoj su preovlađivale
maštovite aplikacije u boji koje je za nju osmišljavao
čak i Salvador Dali.
Bez obzira što nije crna, haljina je dominantan komad odeće u mom stilu oblačenja. Za razliku od
savremenih devojaka, koje su potpuno usvojile pantalone, moja generacija je haljinu smatrala glavnim
odevnim predmetom. Meni je ona omiljena i gotovo
nezamenjiva i danas: duga ili kratka, svečana ili dnevna, uz telo ili nešto šira... Zavisi od prilike. Haljine
najčešće i najradije nosim u kombinaciji s mantilom
koji se uvek može skinuti da biste se osećali prijatnije.
Nažalost, poslednjih godina, haljina kao da nije toliko inspirativna za kreatore. Sve teže je naći običnu
dnevnu ili koktel haljinu. Ili su majušne, kao za devojčice ili su to modeli namenjeni mršavicama dečačkog
izgleda. Kreatori su izgleda zaboravili kako izgleda
žena i kojim se atributima razlikuje od muškarca.
Koliko se sećam, nekada su čak i krojačke lutke u salonima imale naglašen struk, grudi, kukove...
Zato često zavirim kod Valentina. Na njega se uvek
mogu osloniti. Dopada mi se njegov raskošni stil
ekskluzivnih modela koji su elegantni i glamurozni, ali
286
nipošto razmetljivi i napadni. Oni se savršeno uklapaju
u moju želju da izgledam onako kako prilika zahteva i
da se pri tom prijatno osećam jer sam u njima slobodna, sigurna, originalna – svoja. Koliko je, zapravo,
visoka moda Valentina deo moje najdraže garderobe,
postala sam svesna po završetku tri knjige monografije
jer se ispostavilo da sam na gotovo svim fotografijama u odeći koja nosi njegovo ime. Kad god obučem
neki od njegovih modela, setim se još jednog razmišljanja slavne kreatorke Koko Šanel: Raskoš ne pokazuje bogatstvo, već odsustvo vulgarnosti. Valentino je
jedini dizajner koji kombinuje francuski vez (čipku) i
savršenstvo ukusa s italijanskim materijalima, izradom
i glamurom. Njegovi šalovi, zimski i letnji, svojim posebnim kvalitetom i najjednostavniju haljinu mogu da
učine izuzetnom.
Nekada sam često nosila divne, pomalo klasične,
modele Rene Lange, a sada se radije opredeljujem za
odeću s oznakom Armani, Missoni, Loewe i, naročito,
za Akris, švajcarsku modnu marku koja je u poslednjoj
deceniji zabeležila veliki uspeh svojim kvalitetnim materijalima i čistim, jednostavnim linijama koje diskretno naglašavaju žensku figuru. Loewe, kuća za izradu
kožne galanterije, poznata je već preko sto godina, a
poslednje dve decenije ušla je u modu visokog stila,
ali i visokih cena zbog izvanrednog kvaliteta kože
od koje su modeli napravljeni.
Ponekad i ja napravim grešku pritisnuta poslovima,
raznim projektima i događajima kojima prisustvujem,
primorana da kupujem i kad nemam dovoljno vremena da promislim i procenim. Ako nemam izbora, obučem to jednom i nikad više. Ni druge haljine,
komplete, kostime, u kojima se pojavljujem u javnosti, ne mogu da obučem dva puta: takav „propust”
odmah bi zabeležile kamere i fotografski objektivi
koji pomno prate njima zanimljiva zbivanja na kojima sam i ja česta zvanica. Te jednom obučene modele obično poklanjam prijateljicama, vodeći računa
o tome šta kojoj pristaje. Zelena boja, u svim nijansama i dalje mi je omiljena, a osim nje, bež i maron.
Moji najpouzdaniji odevni predmeti za sve prilike
su od kašmira u kombinaciji sa tankim materijalima:
žoržetom, organdinom, voalom... Daju osećaj topline,
nežnosti s diskretnom notom lepršave elegancije. Taj
osećaj nežnosti uvek donese blesak sećanja na davne
dane i rad maminog salona, na stvaralačku žensku
energiju, suptilnost kreacije, svetlost koja se prelama
kroz retke strane materijale. Ono vreme kao i ovo danas, bilo je krizno po mnogo čemu, samo što je ona
kriza stidljivo donosila modna strujanja sa Zapada,
dok ova danas donosi diktat robe, živopisne kao kakvo nacionalno slavlje, s Dalekog istoka. Ono što je zajedničko s tim vremenom je sve veći udeo i uspeh na
svetskoj sceni ženskih kreatora koje polako, ali sigurno prekidaju poluvekovnu prevlast muških dizajnera
u zemljama – kolevkama visoke mode.
Ne bi bilo pošteno da ne pomenem moje bunde. One
će uskoro prerasti moju osnovnu garderobu koja se
menja svake sezone. Ima i onih starijih od četvrt
veka koje će trajati večito jer su kvalitetne, a i retko
se oblače zbog njihove težine. Novim, lakim, kratko
šišanim, koje linijom prate nove trendove u silueti žene, ne mogu da odolim. Ne postoji zamena za
pravo krzno. Ništa nije toliko elegantno, luksuzno,
suštinski ženstveno i toplo. I kao najmanji detalj daje
nepogrešivo elegantnu notu, više i od samog nakita. Ono je dugo bilo predmet brojnih polemika i ja
sam zaista pobornik da krzno koje kupujemo, ali i
koža, budu plod humanog, odgovornog načina uzgoja i eksploatacije životinja, ne bi li i ova ugrožena
industrija nastavila da živi, a žena imala utočište u
njegovom glamuroznom i mekom zagrljaju.
Danas je veliki izazov modni accessoir koji prevazilazi
po izboru, kreaciji, kvalitetu osnovnu garderobu. Šarenilo i bogatstvo izbora, zanimljivog dizajna, boja i
materijala, poput neke izložbe konceptualne umetnosti, rasipa pažnju i čini odabir težim ali atraktivnijim.
Tašne, cipele i poneki par rukavica su ono čemu poklanjam pažnju u izboru, jer imaju najvažnije mesto
među modnim dodacima koji više i nisu samo pratioci, oni su protagonisti stila današnje žene i zaista
zaslužuju da ih toliko vole.
Kao znakovi vremena, svedoci skrivenih tajni, riznice utisaka, tašne su nadživele i preuzele mesto
svega onoga što je savremena odeća izbacila iz garderobe. Uspele su da se održe ne samo na ručnom
zglobu žene, već i da osvoje muška ramena. One
287
Voleti život
... Duka, Barbara Bui, Akris...
na neobjašnjiv način održavaju vezu sa stvarnim i
vidljivim, ali i vrlo intimnim, toliko snažno, da često daju lični pečat garderobi. Porast važnosti tašni direktno je povezan s porastom nezavisnosti
njihovih vlasnica. Kako su se žene udaljavale od
kuće i njihova profesionalna i društvena uloga rasla – torba je postajala ženin partner u modernom
životu, svojim izgledom i spoljnom stranom okrenuta drugima, svojom unutrašnjošću njen intimni
univerzum. Zaista se trudim da moje tašne zadrže
umerenost, budu bez nepotrebnih dodatnih ukrasa, naročito težine, izvanredne izrade, dobro dizajnirane, sa dodirom luksuza u materijalu od koga su
napravljene, dovoljno diskretne da upotpune dnevnu kombinaciju a ne da je nadjačaju.
Tašne i cipele predstavljaju veliko partnerstvo jer i
dalje treba da se slažu i da se savršeno dopunjuju.
Cipele nas privlače na jedinstven i moćan način: dok
gledate u par koji vam se sviđa apsolutno ste ubeđeni da će one svakako izmeniti vaš život, čineći vas
lepšom, gracioznijom i zavodljivijom. One treba da
upotpunjuju kombinaciju, ali i da sijaju same za sebe.
Njihov zadatak nije lak, zato se svuda u svetu traže
dobri, a moderni proizvođači, jer šta je izuzetna haljina bez izuzetnih cipela? Najzavodljiviji deo obuće,
koji se mora osvojiti samo jednom godišnje, su čizme. To im je oduvek davalo autoritativnu ulogu, a
vremenom su postale i sinonim erotizma, magije...
Iako, dok pišem knjigu, primećujem stidljivo vraćanje
288
rukavica na rafove velikih modnih dizajnera, još
uvek, danas, pojaviti se s rukavicama na rukama,
znači biti van sadašnjice. Aristokratska elegancija,
nevinost, neuprljanost, moć... Metaforično upotrebljena u mnogim jezicima, rukavica nagoveštava i
mogućnost simboličnog odvajanja od sopstvene
ličnosti, ne samo od druge osobe. Od svega navedenog ona meni ne treba ništa da pruži. Naprotiv.
Hoću da moja ruka kao izvidnica za kontakt s drugom osobom doživi dodir bez senzacije kože ili nekog drugog materijala kao posrednika.
I za acssesoir, kao i za osnovnu garderobu, istrajavam
da između mode i stila stoji kvalitet.
Svako od nas ima nekakvu predstavu o tome šta mu
bolje stoji, u čemu se dobro oseća i po tome oblikuje sebe, svoj izgled i gradi sopstveni stil. Ako se u to
uklopi i najnoviji modni hit, tim bolje. Jer, stil je izraz čovekove individualnosti i moda samo može da
se prilagođava njemu, a ne obrnuto. Nedavno sam u
jednom nemačkom časopisu pročitala šta treba da
nosi osoba rođena u znaku Strelca i bila zatečena podudarnošću sa sopstvenim ukusom. Između ostalog,
pisalo je da uvek treba da nosim zeleno: …to je boja
koja pokazuje vašu umerenost, odmerenost i prisebnost i to da čvrsto stojite na zemlji... vama pristaju
modeli, prevashodno, Akrisa, ali i Loewea...
To me je ne samo iznenadilo i zabavilo nego i podsetilo
na život kao čudesnu pojavu u kojoj nikad do kraja
ne možemo da odgonetnemo šta nam je zapisano
U modelu Valentino, s mačkom Lolitom
u genima ili zvezdama i kako se to uklopilo ili nije,
s našim okruženjem, trenutnom modom, uticajima, kulturom, vaspitanjem, istorijom i svekolikim
Fotograf: Čeda Komljenović
ovozemaljskim iskustvom, da bi nas načinilo takvim
kakvi jesmo: slični i različiti u isti mah. Jedinstveni i
neponovljivi i u potpunoj nagosti.
289
Bezuslovna ljubav
Moj život nisu obogatili samo staze, predeli, ljudi koje sam sretala i umetnička dela
kojima sam se divila. Mene su mnogo puta usrećila i ispunila radošću, mirom i
spokojem bića koja nikada neće progovoriti ljudskim jezikom, ali koja znaju jezik
ljubavi i odanosti bolje od mnogih ljudi na planeti – moji kućni ljubimci, plemenita
i nežna bića s retkom sposobnošću da me nikada ne razočaraju, a uvek raduju
Rastrzane, usamljene, ubrzane, frustrirane, godine u
kojima živimo verovatno su najpogodniji trenutak u
čitavoj istoriji civilizacije za ekspanzioni porast broja
kućnih ljubimaca, što je sveopšti, planetarni fenomen.
Čitala sam studije nobelovca Konrada Lorenca
(Konrad Lorenz) o ponašanju životinja i načinima
njihovog dijaloga s ljudima i knjige Dezmonda Morisa (Desmond Morris) o dve jedine vrste koje su oduvek slobodno uživale gostoprimstvo naših domova. I
posle deset hiljada godina sustanarstva izvesno je da
su oni odraz naše neugasle težnje za povezivanjem s
prirodom, za povratkom prirodnosti. Svedok sam da
posedovanje mačke ili psa daje vlasniku osećanje ravnoteže i zadovoljstva, da je blagotvorno po zdravlje, a
životinja na ljubav odgovara vernošću koja se ne podrazumeva uvek među ljudima. U tome bi se verovatno
i dva smrtno zavađena tabora, mačkoljupci i obožavatelji pasa, najzad složili.
Smatram da istinski ljubitelj životinja ne pravi razliku, on zna da je svako živo biće, pa i pas i mačka,
univerzum, ostrvo, ličnost...
Zna se da Aleksandar Veliki, Napoleon i Hitler nisu
voleli mačke. Leonardo ih je često slikao, a Kolet i
Margerit Jursenar rado opisivale. Psi su čuvali Platonovu idealnu državu, Bajron je autor najdirljivijeg epitafa na nadgrobnom spomeniku svog njufaundlenda, a
Odiseja je, posle dve decenije lutanja, prepoznao jedino verni Argos pre nego što je zauvek sklopio svoje
umorne, pseće oči... Šarenu mačku Raminu upoznala
sam prvo na slikama Suzane Valadon, jedne od najslavnijih slikarki prve polovine XX veka, majke čuvenog i velikog Morisa (Maurice Utrillo). Mazna i
samouverena, šetajući se i gosteći se na ulicama i u
290
S Alekom
bistroima Monmartra, postigla je da bude inspiracija i
model i Renoaru i Moneu. Kada sam na dužem putu,
i kada osetim gotovo neodoljivu čežnju za svojim psima, pročitam neku od Pasjih noveleta Miljenka Smolea, hrvatskog novinara, književnika i humoriste, koje
su najtoplije ikada napisane priče o psu.
Moje detinjstvo obeležili su psi i mačke, za koje je uvek
bilo mesta u kući moje bake. Volela je životinje na duboko ljudski način, s mnogo razumevanja, kako i priliči.
Svedok sam dirljive odanosti porodičnog psa Džonija,
koji je sam svakog dana brzim hodom u isto vreme
odlazio do Liona, ponekad čak i do Vukovog spomenika, da sačeka moje ujake kad su se vraćali s posla.
S mačkom Ciletom, Monako, 1997.
Fotograf: Čeda Komljenović
291
Voleti život
1
S macom Rišeljeom
2
Mama sa Zvrcom
1. Mace pred spavanje
2. Mile
Zahvaljujući velikom prostoru u kome živim na
Azurnoj obali, imam dva psa. Aleka i Goldija. Vrlo
sam ponosna što je danas Alekova rasa Jack Russel
terijer (active et robuste) apsolutno najpopularnija
na svetu. Oni su obožavani kućni ljubimci, filmski
glumci ili čak profesionalno angažovani u policiji, a
mnogi dele slavu javnih ličnosti u čijem su vlasništvu.
Aleka imam već dvanaest godina i bio je zaista prvi iz
njegove rase koji je korakom prave zvezde prošetao
Monakom, ali i Beogradom.
Istu stazu slave danas slede i primerci rase zlatni retriver, a Goldi je izuzetan predstavnik svoje vrste. On
je zauzeo mesto u našim srcima umesto Markusa,
crnog mopsa, koji više nije sa nama.
Iako su psi komunikativniji, odaniji, s uvek tužnim
očima i večitom radošću u svojim razmahanim repićima, moja ljubav su, ipak, mačke. Njihova mešavina
umiljatosti i samostalnosti opčinila je čitav svet. Nije
čudo što su ih Egipćani smatrali božanstvima. Još kao
dete uživala sam milujući njihova topla, meka krzna.
Bog je izmislio mačku da bi čovek mogao da miluje
tigra, kažu Francuzi. Možda. Volim njihovu uronjenost u realnost i njihovu predanost sadašnjem trenutku. To bezazleno uživanje u svakom trenutku, večita
spremnost za igru koju sačuvaju i kada odavno više
nisu mačići, oduvek mi je bila fascinantna. Pamtim ih
na desetine koje su bile uz mene svaki dan od samog
detinjstva. One koje su deo mog života poslednje
292
tri decenije mahom su imale vrhunski pedigre jer su
kupovane u radnjama za kućne ljubimce ili preko kataloga specijalizovanih za prodaju životinja.
Odgajanje rasnih životinja na Zapadu je unosna i razvijena trgovina. Jednom takvom porudžbinom, posle
hiljadu pređenih kilometara specijalnim transportom,
iz Pariza nam je stigao Zvrca, engleski shorthair
exotic, koji je, uprkos plemićkim titulama četiri generacije unazad, bio toliko nemiran da je zaslužio takvo ime. Na vratu je imao ogrlicu s lekovima i pismom
u kome je stajala dirljiva poruka zahvalnosti što smo
ga izabrali i uputstvo za terapiju pošto se neposredno
pred polazak ka nama razboleo. Živeo je petnaest godina, poslednje dve u Beogradu.
Sećam se i momenata kada su se sa mnom u predsednički apartman najluksuznijeg hotela u Parizu,
Džordž V (George V), uselile dve mace, upravo preuzete iz beogradskog azila Riska, čiji sam dugogodišnji donator. Odmah su dobile i više od onog što im
je potrebno. Bila sam istinski dirnuta kada je neko s
iskrenom emocijom, a ipak poštujući pravila ponašanja, na vizitkarti, pred naš odlazak, ispisao kompliment koji se odnosio na njihov karakter i izgled.
Takav odnos i takva kultura čuvanja životinja i pažljivog ophođenja prema njima, svima nama koji smo
došli s ovih područja, u početku su bili strani.
Kada smo, davnih osamdesetih u Beču kupili dve persijske mačke poreklom iz mađarskog legla i odveli ih
S ljubimcem Markusom
na pregled, veterinar im je otvorio zdravstvene kartone i upitao za imena. Mi smo izgovorili naša. Onda
je doktor ljubazno ponovio pitanje – želeo je da upiše
imena naših mačaka. Nepripremljeni za nova imena,
a ne zapamtivši ona iz rodovnika sa svim titulama generacijama unazad, uz razmenu brzog pogleda uglas
smo izgovorili: Cile i Mile. Izašli smo smejući se – tako
veliki ljubitelji životinja, a nenaviknuti na nešto što je
u svetu krajnje uobičajeno. Cile i Mile su bili pametni,
privrženi, ljupki i odani. S nama su promenili brojne
stanove, dve kuće i tri države. Jednom rečju, bili smo
zajedno srećni petnaest, odnosno šesnaest godina. I
danas, kada gledam dve ljupke njuškice na malim nadgrobnim pločama u našem vrtu, čini mi se da njihova
smrt nije stvarna niti konačna. Ipak, svaki put kada uzmem mače na dlan, znam da će bol kada me napusti
jednog dana biti proporcionalan radosti koju sam imala dok je bilo sa mnom. Tako je bilo i sa Loli i Lolitom
– dve otmene sijamske mačke, Luiđijem – pravim burmanskim mačorom, Igorom – prelepim primerkom
britanske kratkodlake mačke, Zvrcom – najlepšim
mačetom vrste egzotična kratkodlaka mačka, Crnom
– mejnskom rakunskom mačkom, Đanijem, Đinom i
Dijanom – evropskim kućnim mačkama...
Činjenica je da industrije koje rade za ljubimce nezaustavivo šire tržište: hrana, nega, higijena, moda,
medicina, mediji, oglašavanje, ali istovremeno nikada nije bilo više napuštenih životinja. Među njima,
i one visoko pedigrirane, samo su podsetnik da je
posedovanje pseće i mačije aristokratije ponekad
slično vašaru taštine u kome iskonsku ljubav zamenjuje površna pomodnost, prestiž. Za mnoge od
njih, planiram da na svom placu od pet hektara u
Lipovici otvorim stacionar. Ne samo zato što takvo
utočište mom gradu nedostaje, već i zato što će taj
čin i meni priuštiti dodatno unutrašnje zadovoljstvo
i mir jer mi je teško da gledam patnju, kako na ljudskim licima, tako i u očima životinja.
Kod nas zato sada živi, pored ostalih, i jedna bela
maca iz Odese, zvučnog imena Rišelje i crnodlaki pas
mešanac Lola. Ali i Nina, prva naša maca rase Scottich
fold, koju je Emma sebi izabrala kao poklon za deseti
rođendan, kupljena u jedinoj preostaloj radnji za prodaju životinja u strogom centru Pariza.
Broj kućnih ljubimaca stalno se povećava s urbanošću
sredine. Bez njih naši životi postali bi još više mehanički i veštački i, kao što je neko lepo primetio: Kako
bismo ozdravili od podlosti koja nas okružuje da nemamo pred sobom lica koja gledamo bez nepoverenja?
U vreme ogromne inflacije reči, tako nam je dragoceno to nemo prisustvo, ta implicitna komunikacija.
Iskrenost i ljubav kojom životinje zrače čine da mi
njihovo prisustvo prija uvek i da mi je njihova blizina
potrebna, ponekad čak neophodna. Grubost prema
životinjama – uopšte, smatram jednim od najgorih
poroka neplemenitog i primitivnog naroda.
293
Brojim samo vedre sate
Horas non numero nisi serans – natpis koji se nalazi u botaničkoj bašti Jardin des
plantes u Parizu, ostavili su nam još Latini kao večnu istinu o radosti susreta čoveka
i cveta. Zagledati se u cvet znači približiti se sebi, znači biti ovde i sada, ali i uvek
i svuda. Iako ponekad sasvim kratkotrajan i bespomoćan, cvet svojom potpunom
lepotom predstavlja i zastupa neke od najsnažnijih sila u prirodi
Lepota cveća neizostavni je deo moje svakodnevice.
Mirisi i boje potrebni su životu kao vazduh, voda.
Kada stignem u bilo koji naš stan ili kuću, već me
čeka po nekoliko izvanredno aranžiranih cvetnih
aranžmana. Još kao dete imala sam naviku da kupim
svako prvo cveće koje je, najpre, stizalo na Cvetni trg
i kao fini aprilski lahor na licu, svojim spletom mirisa
probuđene prirode, u nama stvaralo sliku sutrašnjice
i nagoveštaje neke buduće sreće.
Kuća moje bake kod Cvetka nije bila mnogo prostrana,
ali je zato vrt bio veliki. Za mene je, zbog tih nekoliko stotina kvadratnih metara žive lepote, čitav taj kraj
opravdao svoje ime. Obožavala sam to staro, mirisavo
mesto. Baka je volela georgine i ja sam pored nje navikla na njihovo nenametljivo prisustvo. Jednostavno su
bile tu, i nekako sam oduvek znala da mi se tamo, u tom
vrtu, ništa loše ne može dogoditi. I bile su visoke, vrlo
visoke s cvetom veličine sunca. A onda su odjednom
nestale iz gotovo svih beogradskih dvorišta. Nisu bile
otmeno cveće. Zaista mislim da smo se odrekli jednog
od najlepših cvetova koji je postojao i vrlo lako uspevao
u našem podneblju iako je došao iz dalekog Meksika.
Danas nam se opet vraćaju pod imenom dalija, u stotinama prekrasnih varijeteta, ali nikada više onako velike
i raskošne kao one iz dvorišta mog detinjstva.
Od našeg vrta u Monaku načinila sam jedan nov, siguran svet, veći i bogatiji od onog koji je postojao tamo
na vrhu Bulevara, ali na neki način sličan, ako ni po
čemu drugom ono po osećaju koji me obuzima kada
se nađem među nežnim rastinjem koje sam posadila.
Uživam da budem deo te mirne snage kojom odiše
moj vrt, dok odmaram pogled na moćnom korenju
drveća ili dotičem nežne listove. Nekoliko minuta
294
šetnje u tišini i zelenilu učine da se vratim u spokoj,
unutrašnji mir i ravnotežu bez obzira na trenutno raspoloženje. Rekla sam u jednom intervjuu da je Renije
III od Monaka stvorio mirisni vrt Mediterana; ono što
sam tada propustila da kažem, iz pijeteta prema tom
velikom čoveku, jeste da je jedna od najlepših oaza u
tom njegovom vrtu baš ona koja pripada meni. Ne
samo zbog uložene ljubavi i umešnih baštovana, već
i zbog jedinstvene, dominantne pozicije koju naš vrt i
čitav posed imaju u odnosu na zaliv Monte Karlo.
U vrtu vile Trianon biljke su kao dobro uvežbani orkestar fikusa, bonsaia, strelicija, palmi, maslina, smreka, duglazija. Prelepi zeleni pejzaži i cvetni tepisi koji
se spuštaju prema moru uglavnom odišu mirisom
jasmina i ruža osunčanih tokom dana. Ima u mom
vrtu eksplozije boja, mirisa, oblika, uz egzotični predah kineskog rastinja. Zapravo, inspiraciju u stvaranju vrta pružile su mi i brojne cvetne oaze koje sam
viđala na putovanjima. Svaka od tih slika stvorila je
neki kutak u mozaiku mojih sećanja i oživela u mojoj
bašti. U Japanu, na primer, bilo je proleće – haru, a u
vrtu sve onako kako sam zamišljala: jezero, japanski
most, bonsai, bordo javor, ružičaste azaleje i trešnje u
cvatu – sakure. Ovu sliku ponela sam u sebi, a jedan
njen deo se već godinama nalazi prenesen i sačuvan
u mom vrtu. Japansko verovanje, ali i stara mudrost
Kineza, da nije potrebno da umreš i odeš u raj da bi
sreo Kami – dušu, već da možeš jednostavno da posetiš vrt, odavno predstavlja i moje vjeruju.
Harmonija grmova i mirisnih biljnih vrsta vode šetače
u jedan pejzaž o kome se veoma vodi računa i u čijem
sam renoviranju i ja učestvovala stvarajući mirisne, kao
i hromatske puteve, koji se međusobno kombinuju i u
2
1
1. i 2. Terasa vile Trianon, 2002.
koje se kao intarzije uklapaju skulpture polusakrivene
između drveća.
Zeleni, mirišljavi itinerer vodi drevnim, kamenim
stazama ili pošljunčanim putićima u neke skrivene,
gotovo tajne prostore vrta, gde se smestio pokoji romantično usamljeni panj načinjena od starih, posečenih stabala, a ljupki rukohvati su postavljeni tamo gde
ih zahteva teren. Kameni bunar i carska klupa iz XVII
veka zrače skladom starinske otmenosti. Sve u ovom
vrtu deluje casual, rađeno iz ljubavi prema flori i bojama neprevaziđenog umetnika – prirode: Igra svetlosti osunčanih, cvetnih tepiha i senki u hladu stoletnih
krošnji, vizuelna atrakcija pogleda s vidikovca nad morem i plavetnila bazena s morskom vodom, neprolazni
šarm kamena koji tako dostojanstveno stari.
Ali, kao i svaka lepota, i divan vrt nosi svoju suprotnost
u bolu koji nas obuzme kada njegovi najbolji primerci
umiru. Drvo je i kroz mitologiju i kroz istoriju uvek
bilo znak vremena. Vlastodršci su ga kroz vekove koristili da bi pokazali moć. Tako su u Francuskoj mnogi
najlepši drvoredi na prostranim avenijama zasađeni
posle nekog trijumfalnog Napoleonovog povratka.
Na drvo gledamo kao na različite manifestacije životne energije vidljive u snazi korenja, delikatnosti
listova, mirisnoj inteligenciji cvetova, i doživljavamo
ga kao simbol trajanja, porodične tradicije, večnog...
Sušenje i nestanak agave, biljke koju ima svaki mediteranski vrt, ne boli toliko jer se pred našim očima,
u isto vreme, dešava život u svom najlepšem obliku.
Izdanak raste na suncu u okrilju velikog kaktusa čiji listovi polako umiru iscrpljeni naporom da svoj životni
ciklus krunišu jedinim cvetanjem, i to najvišim i najlepšim cvetom u prirodi, visokim i do osam metara.
Ali, kada sami morate da lomite drvo staro sto godina i visoko preko dvadeset pet metara, jer mu je
oslabilo korenje i postoji opasnost od pada, onda
promena donosi prazninu u pejzažu, ali i bolnu prazninu u sećanju koju je teško popuniti jer čovek se
najiskrenije divi upravo starom drvetu.
Naizgled robusni kaktusi, stari i po nekoliko desetina
godina, upravo zbog činjenice da se nalaze na granici
vrsta, emituju osećaj univerzalne sile koja ih čini takvima kakvi jesu. Oni su moćni, ne zbog svojih bodlji,
i svakako ne zbog snage svojih tela, već zbog nežne
unutrašnjosti koja krije mnoge tajne... baš kao i ljudi.
Zato što su mirisi osećanja cveća, znam da moje divljenje prema svemu što je zeleno i cveta, biljke duboko razumeju i osećaju i da ta ljubav nije jednostrana jer je i ženska duša cvetna. Sa stotinama nijansi,
kao sa laticama koje se otvaraju i zatvaraju pred egzistencijalnim teškoćama, zna da se poklanja Suncu.
Sebe u vrtu doživljavam idiličnom i romantičnom, ali
295
Voleti život
uz njegovu globalnu harmoniju regenerišem i svoju
kreativnu energiju. Iz ovog ambijenta upravljam zadužbinama i fondacijom. Tu primam brojne poznate
ličnosti iz sveta umetnosti, nauke, politike i biznisa... U
njemu nalazim sigurnu motivaciju za nastavljanje rada
na nekim važnim evropskim ekološkim projektima,
jer: Ekologija je duša budućnosti. Kultura je seme duše.
Podstaknuta Rusoovom (Jean-Jacques Rousseau)
Vrt vile Trianon
idejom Zemaljskog raja, svojevremenom himnom
oplemenjenoj prirodi, načinila sam niz vrtova s
pejzažima i perspektivom koju mi i naši posetioci i
prijatelji otkrivamo voljom naših sanjalačkih koraka. Ukoliko je izveden svojstvenim stilom, svaki vrt
je jedan prostor prepun različitih simbola i kada se
krećete kroz njega dobijate „novo čitanje” svega, a
ponajviše samoga sebe.
Philip Zepter na terasi vile Trianon, 2000.
296
297
Sala zvezda, 4.980 ličnih i poslovnih gostiju u periodu od 1990. do 2010. godine
298
299
S prijateljima pod zvezdama
Kada sam prvi put pročitala zavet Imanuela Kanta (Immanuel Kant) – Moralni
zakon u meni i zvezdano nebo nada mnom – učinio mi se previše romantičarskim,
kao mladalačko maštanje velikog filozofa. Ipak, prihvatila sam ga odmah kao svoj,
kao deo shvatanja ideje slobode koja me je osvojila u ranoj mladosti
Sa suprugom Philipom, Zoranom Đinđićem i Michaelom Smurfitom, Monako 2000.
Volim život i sve njegove boje i mene, njegovu raskoš.
Volim da budem unutar zbivanja radije nego da ih
posmatram ili izmaštavam, pa da izmaštano i sanjano
pretačem u reči kao vino. Moje vino je stvarnost koju
kreiram za sebe, za svoje prijatelje i one koji me razumeju, čak i za gradove u kojima živim.
U razmeni misli s prijateljima održavamo nivo energije i kreativnu snagu. Prijateljstvo nas čini boljim
osobama, jer sve nas određuju ljudi kojima biramo da
budemo okruženi. Još su naši preci vrednovali prijateljstvo iznad svih ostalih osećanja – iznad romantične ljubavi, pa čak i porodičnih veza.
Ima prijatelja koji su tu oduvek, onih koji su to postali
s vremenom, zatim poslovnih partnera s kojima smo
izgradili prijateljski odnos... Trudim se da vreme provodim s ljudima koji poseduju izvestan kvalitet, neku
osobenost, nijansiranost karaktera. S ljudima koji
upravljaju sobom.
Moj odnos s prijateljima, posebno s onima koje sam
zadržala iz školskih ili studentskih dana, oduvek je bio
pun sentimentalnih osećanja. Mnogi od njih i danas su
moji saradnici. Pojedini nisu izdržali; postavili su pred
sebe visoke profesionalne zadatke, uvereni da na njih
mogu da odgovore, a nisu mogli. Većina njih, netaknuti
poslovnim relacijama, ostali su pravi prijatelji. Cenim
što novac i sve što posedujemo nisu promenili suštinu
njihovog odnosa prema nama, njihovo umeće da se s
respektom, ali bez strahopoštovanja, odnose prema
nečemu što je ipak samo sredstvo koje ne treba da poremeti ravnopravnost i ravnotežu u našem odnosu.
Mi smo im uz ljubav i poštovanje uzvratili osećajem sigurnosti na koji mogu da se oslone.
Mnoge smo noći proveli na otvorenom, u vrtovima i
na terasama naših kuća, ali ubedljivo najviše na
300
jednom čarobno lepom mestu koje se zove Sala zvezda (Salle d’ Etoilles), a pripada Monaco Sporting klubu. To mesto je zaista posebno ne samo zbog kvaliteta
usluge nego i zbog ambijenta. Pokretni krov Sale zvezda omogućava da u zvezdanom sjaju, pod otvorenim
nebom zaista pijete zvezde.
A nebo je posebno nad Mediteranom, ono umiruje
čoveka, podstiče ga na vedro, isceljujuće raspoloženje,
kada postajete ubeđeni da će, uprkos svemu, stvari i
problemi oko vas dobiti pozitivan epilog. Jug Francuske još više zrači tim kvalitetom jer poseduje i kontinuitet specifične istorije prožete vrhunskom kulturom
i civilizacijom. A Monako, Monako je njegova esencija.
Još je Tristan Bernar (Tristan Bernard) rekao da je na
nebu možda lepše zbog klime, ali je ipak ugodnije u
paklu – zbog društva. Kada spojite klimu i društvo,
dobijate savršenstvo koje samo Monako može da iznedri! Salle d’Etoilles je upravo idealna za takvo suptilno spajanje. Možda je i to jedan od razloga što je,
za ove godine koje smo proveli u Monaku, sa nama
na večerama i spektaklima u tom čarobnom prostoru
bilo oko pet hiljada gostiju – naših poznanika i prijatelja. To je, verovatno, svojevrstan rekord koji se
prepoznao iz pogleda punog divljenja direktora ovog
velelepnog zdanja kada mi je taj podatak jednom prilikom saopštio.
U tom zvezdanom prostoru odvijaju se svake godine i čuveni balovi: Le Bal de la Rose i Gala de Croix
Rouge. Ova dva događaja uvek su najvažniji datumi u
agendama evropske društvene elite i aristokratije. Naročito prvi, mitski bal, čini Monte Karlo legendom
koja danas sija više nego ikada. On predstavlja jedan
drugačiji susret sa sobom, daleko od svakodnevice, u
nekoliko nezaboravnih sati podeljenih s odabranim i
priznatim ljudima iz sveta u magičnom dekoru ruža
koji se menja svake godine.
Kraljevske porodice i ljudi kojima se na Zapadu veruje imaju neku vrstu obaveze da svoj ugled iskoriste
za prikupljanje znatnih suma novca za dobrotvorne
svrhe. Danas evropsko plemstvo nije tako bogato kao
nekada i zato ne može sâmo da finansira humanitarne akcije, ali može da, u atmosferi glamura i prestiža,
okupi one koji novac imaju i spremni su da plate da
se pojave, uz pompu i vatromet, na nekom dobrotvornom balu. Znajući da sredstva prikupljena na ta
dva bala idu onima kojima su zaista najpotrebnija i
da Monako kao država mnogo čini da na kulturnom
i humanitarnom pejzažu Evrope održi vrlo zavidan
nivo, mi koji tu živimo odlazak na bal osećamo kao
zadovoljstvo, ali i kao vrstu moralnog duga prema
zemlji koja nam je, trenutno, domovina.
Najdraže mi je što sam mnoga uživanja u luksuzu podelila i s prijateljima kojima je on inače nedostižan. Tu
spada moje dugogodišnje zadovoljstvo i mogućnost
da posećujem najbolje restorane i odsedam u najboljim hotelima i Penthause apartmanima, koje je preraslo u jednu od mojih slabosti, ali i potreba. Vrhunska
kuhinja i dobra usluga su nešto što se sada može dobiti samo u zaista najboljim restoranima i hotelima na
svetu. Kad kažem dobra usluga, mislim na prefinjen
odnos koji podrazumeva poverenje i poštovanje prema gostu. Godinama sam odsedala u hotelu Ric, a i
danas sam uverena da šampanjac tu najbolje penuša.
Nažalost, novi vlasnik je doveo i novo osoblje, pa sam
i ja tako postala novi gost, o kome ne postoje sećanja
izuzev u kompjuteru koji me, kako kažu, prepoznaje,
samo što ja prema njemu nemam nikakav odnos.
Vrhunski hoteli nude idealan svet, sigurna utočišta,
kratkotrajan beg od jakih, pozitivnih i negativnih
emocija, od potpunog predavanja u ruke života u
kome često ima više lepote nego ljubavi i više rizika
nego sigurnosti. Mislim da je dobro dozvoliti sebi
izvestan nivo visokog komfora, pa čak i hedonizma,
kako bi se zastalo i problem promislio na miru. Ali,
kao i svaki hedonizam, on ne sme da služi zaboravu
već upravo suprotno: prisećanju, osvešćivanju, viziji i
kreaciji. Drago mi je što većina mojih prijatelja upravo
na taj način shvata moju sklonost da ih iznenađujem
takvom vrstom poklona: kao oazama lepog iskustva
koje donose energiju da se prebrode teškoće svakodnevice, kao dodatnim emocionalnim mostovima
koji uvek mogu ponovo da nas okupe kada god to iskreno poželimo.
Moje drago kamenje, kako sam ih nazvala u jednom
intervjuu, ništa nije izgubilo od sjaja koji ga čini dostojnim dugogodišnjeg prijateljstva. Poštujem ih zbog
toga što nisu poklekli, ni u odnosu na njihovu često sivu
svakodnevicu, ni u odnosu na našu ugodnu stvarnost.
Zbog toga što znam da su neki hteli da odu kada i mi, a
ostali su, što mnogi nisu mogli da odu, a želeli su. Zbog
toga što su mnogi morali da odu, a nije im se odlazilo, a
pre svega, što sam sigurna da ja ne bih umela da živim
u Srbiji ni sada, posle trideset godina boravka izvan nje,
a pogotovo da sam bila prinuđena da u njoj ostanem.
301
Gostoprimstvo u Monaku
302
303
Madlena – mecenatstvo in toto
Profesor dr Manfred Wagner, dekan umetnosti na Evropskoj akademiji nauka i umetnosti u Beču
Koliko je meni poznato, u novije vreme niko nije
za jednu zemlju i njene građane razvio i realizovao
jedan tako sveobuhvatan i složen koncept kakav je
Madlena Zepter poklonila Srbiji, ali i Evropi. Ako bismo pokušali da ukratko opišemo taj koncept mogli
bismo ga označiti kao mecenatstvo in toto jer ga čine
književnost, muzika, pozorište, likovna i primenjena
umetnost, arhitektura...
Pored ujedinjavanja svih umetnosti pod jednim krovom važan je i aspekt trajanja koji Madlena Zepter
stalno naglašava i koji je kamen temeljac svakog
sponzorisanja umetnosti. Jedinstven događaj, event
u oblasti spektakla, kakav je uobičajen u svetu pop i
rok muzike, i pored velikih ulaganja, u najboljem slučaju, je jednokratan uspeh. Operska kuća i Galerija
Zepter sa svojom Kolekcijom savremene umetnosti
predstavljaju investicije za budućnost, više proces
nego događaj, jer je izvesno da će Opera praviti nove
predstave a postojeća zbirka se dopunjavati novim
delima. Očigledno je, reč o autentičnoj ljubavi prema umetnosti jer je u prvom planu stvaralac, njegovo delo i konzument.
Širinu mera kojima Madlena Zepter podržava umetnost i utemeljuje institucije verovatno je odredilo
njeno odrastanje u jednom pravom salonu, gde se
zbog prisustva različitih ličnosti ukidaju uske granice
pojedinih struka i disciplina. Tu se susreću, bez konkurencije, muzika i likovna umetnost, književnost i
dizajn, arhitektura i moda. Na taj način otelotvoruje
se estetska celovitost koja je činila osnovu koncepta prosvetiteljstva. Bečka klasika, odnosno austrijsko prosvetiteljstvo koje je bilo usmereno pre svega
na estetsko, posmatralo je novu republikansku budućnost kao jedinstvo znanja i osećanja, umetnosti i
nauke, elite i građana. O tome da takva celovitost nije
samo neutoljiva čežnja ljudske egzistencije svedoče
periodi u kojima je ona bila ostvarljiva i ostvarivana:
304
renesansa, barok, prosvetiteljstvo i prelaz iz XIX u XX
vek, to jest fin de siècle.
Danas je ostvarenje te čežnje moguće samo pojedincima koji osećaju želju i poseduju znatna sredstva.
Madlena i Philip Zepter ispunjavaju oba uslova: dovoljno je reći da oni stanuju u tri istorijski značajne, i brižljivo opremljene, palate u Monaku, Parizu
i Beogradu. Razume se da i poslovne zgrade koje im
pripadaju poštuju visoke estetske standarde.
Sreća da se rano socijalizuje i od detinjstva susreće s idejom estetike, potvrdila se na studijama srpskog jezika i
književnosti koje su joj omogućile ne samo da stekne
visoko obrazovanje, već i da sretne svog supruga Philipa. On je osnovao privredni koncern bez kojeg njena
delatnost sponzorisanja umetnosti ne bi bila moguća.
Nije lako zaključiti u kojoj meri je desetak godina
življenja u Austriji uticalo na stavove i umetničke
sklonosti Madlene i Philipa Zeptera. Ipak, kulturna
raznolikost stare habzburške metropole, festival u
Salcburgu i nova regionalnost Linca verovatno su
odigrali važnu ulogu.
Vreme posvećeno građenju poslovne imperije i putovanjima širom sveta učvrstilo je želju ove sada već
izgrađeno svestrane ličnosti da i drugima omogući
uživanje u delima koja zadovoljavaju visoke estetske
zahteve tako što će osnovati zadužbine, nagrade i institucije i dodeljivati donacije. Tu ni izdaleka nije reč
samo o sporadičnom sponzorisanju umetničkih dela
i događaja, već o trajnoj dobrobiti celog društva.
Sve to, s jedne strane, omogućava Srbiji da povrati samopouzdanje koje su dugo narušavale rane iz
prošlosti, da ponovo osvoji, pa i premaši dosadašnje
stvaralačke vrhove, a s druge strane, doprinosi kulturnom jedinstvu našeg kontinenta. Takva težnja i
takvi rezultati čine Madlenu Zepter jedinstvenom
pojavom na kulturnoj sceni Evrope.
Izvod iz recenzije prvog izdanja monografije Madlena
iz 2006. godine
305
| rezime | summary | résumé | zusammenfassung | riassunto |
Autobiografija
U ovoj autobiografskoj monografiji gospođa Madlena
Zepter ispisuje uzbudljive stranice o istoriji svoje porodice, o ličnostima i situacijama koje su obeležile
njeno detinjstvo i mladost, o sudbonosnom susretu
jednog muškarca i jedne žene, o nastanku i planetarnom uspehu Kompanije Zepter, jedinstvene pojave
koja je na tržištu Evrope zasijala sredinom osamdesetih godina XX veka. Ova saga omogućuje nam da
bar donekle proniknemo u posebne porive, motive
i vizije jedne ličnosti koja svojim delom, talentom,
mudrošću i insistiranjem na vrhunskim vrednostima, u vremenu kada se vrednostima ne poklanja
previše pažnje, ostavlja neizbrisiv trag u obliku duhovnih i materijalnih zadužbina, dobročinstava i
donacija svesna činjenice da bi za sve što se ostvari,
zaradi ili dobije trebalo dati protivvrednost.
Vraćajući se svojim korenima, gospođa Zepter je sačuvala u srcu posebno mesto za svoju majku Divnu,
jedno od sedmoro dece iz građanske vojvođanske
porodice, ličnost od koje je nasledila temelje sopstvene etike i estetike. Po majci Srpkinja iz Banata, po ocu
Slovenka, Madlena Zepter se priseća dana ranog
detinjstva u posleratnom Beogradu, osvetljavajući
posebnim svetiljkama neke markantne pretke: ujaka Mišu, iz đačke klupe odvedenog na Sremski front,
zahvaljujući kome je kao dete obišla i zavolela Srbiju,
ujaka Đorđa, po povratku iz nemačkog zarobljeništva, bake, stamene žene zaljubljene u epsku poeziju,
snažne, preduzimljive osobe koja je porodicu u teškim
vremenima, kakvih je u Srbiji oduvek bilo, držala na
okupu, tetke Lepe, koja je njoj, jedinici, posvetila
čitav život...
Majčin modni salon, osnovan 1943. godine, u centru Beograda, pored Markove crkve, koji je bio i toplo porodično gnezdo, predstavljao je za devojčicu,
rođenu posle Drugog svetskog rata, jedan specifičan
minijaturni svet u kojem ona postaje svedok uništenja građanske klase i nastanka doba novog socijalnog
terora. Svaka zgrada u njenoj, Resavskoj ulici imala
306
je sopstvenu, dramatičnu priču. Vreme sveopšte nemaštine, zahvaljujući majčinom trudu i stručnosti oca,
inženjera, rođenog u Gracu, koji je radio za inostrane,
pretežno francuske firme i mnogo putovao, njihova
mezimica nije previše osetila. Izbegavši sudbinu logoraša u Dahau, otac se obreo u Srbiji gde je stekao
porodicu. Razvodom roditelja dobila je dve porodice; dom je bilo ono mesto gde je majka, ali je očeva
slovenačka familija časnih oslobodilaca, pored svetlosti Severa njenom karakteru darovala privrženost
redu, radu i disciplini. To što je bila jedinica obeležilo
je pravac i kvalitet njenog života.
Otac, ekspert u profesiji, ljubitelj francuske kulture,
elegantnih odela i panama šešira, fudbalskog kluba
Crvena zvezda i tenisa, naučio je svoju dobro vaspitanu kćerku kako se, s osmehom svetskog čoveka,
prevazilaze nedaće socrealističke realnosti.
Majka, koja karijeru poslovne žene pretpostavlja pozivu konvencionalne supruge i domaćice, uvodi je u
svet francuskih modnih časopisa, psiholoških studija ličnosti uvaženih mušterija, u kuće kćerke i snahe
Nikole Pašića, takozvanih ostataka starog režima koji
su opstajali u senci glasnog, samouverenog, pobedničkog, partizanskog.
Majka kasnije osniva konfekcijsku kuću Šik, o njoj piše
uvaženi časopis Bazar kao o jednoj od deset direktorki najuspešnijih beogradskih preduzeća. Takvom poreklu Madlena Zepter duguje svoj dvostruki kulturni
identitet Srpkinje i Slovenke – jedinstvenu spregu slovenačkog pragmatizma i srpske slobodarske tradicije
– oličen u njenom francuskom imenu koje kao da je
nagoveštavalo logiku stremljenja izvan lokalnog miljea i identifikaciju sa svetskim, a pre svega galskim.
Sama autorka tu multikulturalnost definiše kao raskoš, vrednost različitosti. Svesna je u kojoj su je meri
ta različita shvatanja, običaji i iskustva jednog veoma
zahtevnog detinjstva obeležili, emocionalno i intelektualno, i kako se neuobičajeni, decentni rafinman
u odnosima njenih roditelja preneo na nju i njeno
307
poimanje stvarnosti. Pripadajući istovremeno dvema
crkvama, dvema slikama iste duhovnosti, pravoslavnoj i katoličkoj, ustanovila je u ranoj mladosti da Boga
nosiš u sebi, bez obzira na to kojoj veri pripadaš.
Muzika, ples i putovanja od najmlađeg uzrasta, majčine uspavanke i igranke u očevom Celovcu, i u letnjim
baštama na Jadranu, obeležili su njeno sazrevanje.
Privatni biznis bio je njeno prirodno okruženje u obe
porodice. Klasična literatura: Dostojevski, Tolstoj,
Mopasan, Jakovljević usmeravaju je ka studijama
književnosti. Danas je osnivač i darodavac dveju
književnih nagrada: Le Prix Littéraire Européen Madeleine Zepter i Žensko pero srpskog časopisa Bazar.
Pohađala je najbolje škole: đaci njene gimnazije, Prve
beogradske, bili su najpoznatiji srpski pisci, kompozitori, istoričari, vojskovođe pa i sam kralj Petar Prvi
Karađorđević. Duh pobune i zov slobode osetila je
kao studentkinja Beogradskog univerziteta u burnoj
1968. godini, a pozdravila ga je i lično podržala 2000.
godine, prilikom rušenja diktatorskog režima, iako je
odavno živela izvan zemlje.
Među njenim uzorima su snažne, kreativne, nezavisne žene kao: Lu Salome, Kolet, Margerit Jursenar,
Koko Šanel i Pegi Gugenhajm od kojih je, prema
sopstvenom priznanju, preuzela sklonost ka dekadenciji i hedonizmu, tako očiglednu u njenom dizajniranju svakodnevnog života, bilo da oprema svoje
kuće u Monaku, Parizu ili Beogradu, poslovne zgrade ili prodajne prostore na svim kontinentima, bilo
da okuplja kućne ljubimce ili učestvuje u oblikovanju
vrtova koji asociraju na japanske a zapravo su sasvim
originalni, samo njeni. U pristupu svakom zadatku
oslanja se na svoj poziv pedagoga u kome je, tokom
deset godina, dok je odraslima širom Evrope predavala maternji jezik i književnost, uz znanje prenosila
i mnogo važniju, filozofsku poduku o smislu, svrsi i
cilju života.
Ima neke prefinjene, gotovo stidljive uzdržanosti u
pokušaju gospođe Zepter da odškrine vrata svoje
lične inside story koja je započela legendarnim susretom najlepše studentkinje beogradske Univerzitetske biblioteke i najhrabrijeg, najšarmantnijeg
mladića, Bosanca, koji se odvažio da joj u tom hramu knjige priđe. Doživela je taj susret kao dodir razlika koje se dopunjuju i sjedinjuju, kao međusobno
lekovito isceljenje, kao podsticaj na nešto novo i bolje. Šarm i sigurnost, idealizam i otvorenost, blistavost mladog čoveka i radost deteta, gospodstvenost
i spremnost na učenje, vrednoća, sposobnost, ljubav
308
i razumevanje... To je, ukratko, bio gospodin Zepter
tih sedamdesetih godina u Beogradu, odakle su zajedno krenuli u osvajanje sveta: Beč, Linc, Monako,
a onda još četrdeset zemalja širom planete gde su, u
ograncima svoje Kompanije, kod kuće.
Njihova bratanica i bratić Diana i Mile, deca čije detinjstvo obeležava status izbeglica iz Bosne, završavaju,
uz njihovu nesebičnu pomoć, najprestižnije svetske
privatne škole i ugledne univerzitete da bi se pridružili Kompaniji. Kćerka Emma obeležava svojim dolaskom na svet i u njihov život 2000. godine jedan od
najznačajnijih dana. Ona raste između Pariza, Monaka i evropskih prestonica, ali se njena majka nada
da će posedovati i onaj jedinstveni šarm Beograđanki
koji se oseća i prepoznaje, mada se teško da definisati.
Madlena Zepter je uči radosti davanja jer, kako voli da
kaže, biti darovan je ljudski a darivati je božanski. Nije
neophodno da kćerki o darivanju previše govori jer
ga svojim primerom oličava. Smatra da nas saosećanje duhovno obnavlja, obogaćuje, oslobađa. Počeli su
s davanjem osobama u svom okruženju, najbližima,
a potom se ono prostiralo sve dalje, do najudaljenijih
i najsiromašnijih delova planete. Na Madagaskaru su
porodicama bez krova nad glavom izgradili čitavo naselje. U Petri su podržali koncert U slavu života doprinevši da se, godinu dana posle smrti legendarnog tenora Lučana Pavarotija, bar delimično ostvari Maestrova
želja da tu, na zajedničkom koncertu, okupi prijatelje
i učenike. Brojne povelje i priznanja za humanitarne i
društvene aktivnosti podsećaju na pomoć datu nauci
i naučnicima, ugroženima, deci, obolelima, mladim
umetnicima, sportistima, najboljim studentima... Zajednička nit: humaniji, bolji, zdraviji, pravedniji svet.
Takozvani jet set neminovno je okruženje ako živite u
Monaku, globalnom stecištu mondenskog života. Gospođa Zepter doživljava ga kao podrazumevajući deo
poslovno marketinške strategije Kompanije koja organizuje događaje i skupove od međunarodnog značaja.
Kada je na otvaranju poslovnog prostora Kompanije
Zepter International u Monte Karlu 1998. godine počasni gost i prijatelj princ Albert II od Monaka simbolično udarao palicama po posuđu, to je bio najlepši eho
tadašnjih beogradskih građanskih protesta održavanih
u težnji da se s vlasti skine jedan diktator.
Iako okruženi krunisanim glavama, predstavnicima
evropske aristokratije duha, moći i novca, Madlena
i Philip Zepter do danas su održali začuđujuće veliki broj prijateljstava iz školskih i studentskih dana.
Mnogi njihovi školski drugovi postali su pouzdani
saradnici, prisutni često među hiljadama zvanica
na svečanostima koje bračni par Zepter priređuje u
Monaku ili na drugim egzotičnim destinacijama.
Putovanja – strast iz detinjstva – sada su prevashodno u službi kulture, način da se prošire stručni vidici, da se podstaknu sopstveni, kreativni impulsi i da
se stekne iskustvo neophodno kada se pođe u skupu i
neizvesnu avanturu građenja i stvaranja prve privatne
Opere u Evropi posle Drugog svetskog rata, osnivanja
sopstvene izdavačke kuće, pionirskog pokretanja aukcijske kuće, formiranja jednog novog muzeja u kome je
smeštena lična kolekcija srpskog slikarstva. Kolekcija s
kojom će Madlena Zepter gostovati po svetskim galerijama kao najbolji ambasador kulture svoje zemlje.
Ljubiteljka i poznavalac modernog dizajna koji, prema
sopstvenim rečima, doživljava kao prirodni izbor, pa
su u tom stilu opremljeni enterijeri poslovnih zgrada i biroa Kompanije Zepter International, gospođa
Zepter je svoje kuće opremila iskazujući strast prema
antikvarnom nameštaju. Iza nje je petnaest godina
putovanja i učestvovanja na aukcijama najprestižnijih
aukcijskih kuća Sotheby’s, Chritie’s, Drouot... i prepuštanja istinskom uživanju u sakupljanju lepih, vrednih,
jedinstvenih predmeta. Njena kolekcija sadrži više od
hiljadu, stručnim okom i ogromnim znanjem, odabranih predmeta i preko pet stotina ukrasnih komada.
Tokom dvadeset i jedne dosad održane aukcije njene
beogradske aukcijske kuće, Madl’Art, gospođa Zepter
je otkupila preko sto predmeta koji su postali deo njene kolekcije, svedočanstvo o njenom ukusu, emociji,
strasti prema lepom, najkvalitetnijem. I njena bogata
kolekcija nakita, jedna od poznih ljubavi, više svedoči
o težnji za glorifikovanjem ženstvenosti, o poznavanju
veštine čuvenih juvelira i dizajnera koji kreiraju svojevrstan svet izobilja, i o sklonosti prema plemenitim
materijalima nego o uobičajenoj ženskoj taštini. Kao i
u odnosu prema modi, svojoj ranoj ljubavi, pristalica je
najrafiniranije klasike, mirnih boja, otmene elegancije,
gospodstvene odmerenosti.
Uspeh je naslov autobiografskog dela ove monografije u kome gospođa Zepter ispisuje kratku istoriju Kompanije koja je počela kao neizvestan let u
nepoznato, kao delo jedne zajedničke vizije, volje i
snage. Ona je definiše kao spoj otvorenog uma, ambicije poslovnog čoveka i duše sanjalice, kako karakteriše gospodina Zeptera, ističući da je on tačno znao
da će XXI vek biti doba intelektualne konkurencije.
On je, kako objašnjava gospođa Zepter, kreator po
nuždi i umetnik po osećanju. Ono što je postigao,
od 1984. godine kada je osnovana Kompanija, odnosno od 1986. godine kada je u Lincu nikla prva
poslovna zgrada, do danas, za dvadeset pet godina
danonoćnog rada, nije ponovila nijedna evropska
kompanija nastala u to vreme. Rad, rad, rad... bio je
u osnovi gustog tkanja kojim je premrežena planeta,
koje je prolazilo kroz gvozdenu zavesu i prelazilo granice među kulturama, ljudima i državama. U osnovi
tog inovativnog biznisa bila je direktna prodaja proizvoda koji, pored najvišeg kvaliteta, uvek poseduju još nešto novo, posebno. Kvalitet i funkcionalnost svakog proizvoda osnovna je pretpostavka rada, ali
stalna nadogradnja znanja stotina hiljada saradnika
u više od četrdeset zemalja, njihovo permanentno
obrazovanje rezultira novim, profesionalnim odnosima i višim standardima poslovnog ponašanja. U
fabrikama Kompanije Zepter International u Italiji,
Nemačkoj i Švajcarskoj do sada je proizvedeno više od
760.000.000 proizvoda koji u sebi spajaju korisnost, lepotu i brigu za ljudsko zdravlje.
Ova monografija, najzad, svedoči i o lepoti trajanja.
Prošlo je trideset godina od kada su Madlena i Philip
Zepter napustili Srbiju. Kompanija Zepter napuniće
dvadeset i pet godina. Petnaest godina traje angažman
ovog para dobrotvora i zadužbinara u evropskoj i
srpskoj kulturi i nebrojenim domaćim i internacionalnim humanitarnim delatnostima. Njihov zajednički život traje skoro četiri decenije.
309
Autobiography
In this illustrated autobiography, Madlena Zepter
has penned exciting pages recounting family history,
the people and events that shaped her childhood,
the fateful encounter between a man and a woman,
and the planetary success of the Zepter Company,
a unique phenomenon on the markets of Europe,
from the time of its inception in the 1980s. At the
same time, this saga pays homage to an outstanding personality, whose activities, talent, wisdom and
insistence on high standards at a time when people
are no longer much concerned with values, have already, within in her lifetime, left an indelible mark
in the form of spiritual and material endowments,
charity work and donations. For Madlena Zepter believes that everything man creates, earns or receives
should be repaid in kind.
Returning to her roots, her mother Divna holds a
special place in her heart. One of seven children of
a middle-class Vojvodina family, Divna provided the
basis of what were to become Madlena’s own ethical and esthetic values. A Serb from Banat on her
mother’s side, and Slovenian through her father,
Madlena Zepter recalls her early childhood days in
postwar Belgrade, illuminated with portraits of remarkable family figures: Uncle Miša, dragged off to
the Sremski Front from his school desk, thanks to
whom the young Madlena travelled the length and
breadth of a Serbia she grew to love; Uncle Djordje,
newly returned from a German POW camp; her
grandmother, a strong character who loved epic poetry, resilient and resourceful, determined, like many
of her kind in Serbia, to keep the family together in
those hard times; and Aunt Lepa, who devoted her
entire life to Madlena, an only child…Her mother’s
fashion salon, established in 1943 in the centre of
Belgrade next to St. Mark’s Church, was a warm,
family nest and for this little girl born after the Second World War it became a special miniature world
from which she could view the destruction of the
310
middle class and the start of a new reign of social
terror. In Resavska Street where she lived each house
had its own dramatic story to tell. However, thanks
to the hard work of her mother and the expertise of
her father, an engineer born in Graz, who was employed by foreign, mainly French firms and travelled
a lot, their beloved only child was shielded from the
realities of this harsh economic period. Escaping
the fate of the camp inmates of Dachau, her father
ended up in Serbia where he started a family. When
her parents divorced, Madlena gained two families:
home, where her mother was, but also her father’s
Slovene family, distinguished freedom fighters, and
the northern light of Slovenia taught her a devotion
to order, work and discipline. The fact that she was
an only child determined the direction and quality of
her life. Her engineer father, a lover of French literature, elegant clothes and Panama hats, the Red Star
football club and tennis, taught his well-bred daughter how to rise above the deficiencies of Social Realism with the smile of a cosmopolitan. Her mother,
who sacrificed the calling of a classical homemaker
to a career as an independent businesswoman, introduced her to the world of French fashion journals, psychlogical evaluations of her notable clients,
the homes of the daughter and daughter-in-law of
Nikola Pašić, so-called remnants of the old regime,
all representing a world that co-existed with that of
the noisy, brash, victorious Partisans. Her mother
later set up the Šik ready-made clothing factory and
she was the subject of a piece in the leading women’s
magazine Bazar as one of the ten most successful
directors of Belgrade companies. It is to this background that Madlena Zepter owes her dual cultural
identity. As a Serb and a Slovene, she possessed a
unique combination of Slovene pragmatism and the
traditional Serbian love of freedom, as exemplified
by her French name which seemed to epitomise a
logical aspiration towards something outside the
311
local milieu, towards identification with the cosmopolitan, and especially the Gallic spirit. The author
herself defines this multi-cultural blend as a luxury,
the wonderful value of being different. She is highly
aware of how the different viewpoints, customs and
experiences in a very demanding childhood marked
her emotionally and intellectually and how the unusually civilised relations between her parents affected
her and her view of reality. Affiliated simultaneously
to two religions, two sides of the same religious coin,
Orthodoxy and Catholicism, she realised very early in
life that you carry God within yourself, regardless of
the faith you profess.
Music, dancing and travel from her earliest years –
whether her mother’s lullabies or dances in father’s
native Celovec and on summer terraces along the
Adriatic – accompanied her as she reached maturity. Private business was her natural environment on
both sides of the family. Classical literature – Dostojevsky, Tolstoy, Maupassant, and Jakovljević – drew
her to literary studies: today she is the founder and
patron of two literary awards: the Madlena Zepter
European Prize for Literature and, in conjunction
with the Serbian magazine Bazar, Women’s Pen. She
attended the finest schools: pupils from her First
Belgrade High School became leading Serbian writers, composers, historians, and military leaders, and
one of them even King Peter I Karadjordjević. She
felt the spirit of resistance, the call of freedom as a
student of Belgrade University in stormy 1968 and
she welcomed and supported it again in 2000, when
a dictator’s regime was toppled, even though she had
for years lived outside Serbia.
Her role models are strong women, creative and
striking individuals like Lou Salomé, Colette, Margerit Jursenar, Coco Chanel, and Peggy Guggenheim, from whom she admits to borrowing a liking for
decadence and hedonism. This is evident in the way
she ‘designs’ her everyday life, the interiors of her
homes in Monaco, Paris and Belgrade, her business
buildings and premises on all the world’s continents
the way in which she collects her household pets or
arranges her gardens, which may recall Japan, but
which are actually original creations of her own, and
hers alone. She approaches each task like the pedagogue she was for ten years, teaching language and
literature to adults all over Europe, enriching her
material with the more important philosophy of the
meaning, purpose, and aim of life.
312
Mrs Zepter falters almost shyly as she tries to describe the legendary meeting in Belgrade University’s library between its most beautiful female student
and its bravest, most charming Bosnian youth, who
finally screwed up his courage to approach her in
this temple of books. Madlena experienced this encounter as a meeting of opposites that complement
and complete each other, a mutual healing balm, and
a spur to something new and better. Charm, confidence, idealism and sincerity, the luminous mind of
a philosopher and the joy of a child, dignity and an
eagerness to learn, industry and talent, love and understanding. This is a thumbnail sketch of Mr Zepter
in 1970s Belgrade, and from there they set out together to conquer the world: Vienna, Linz, Monaco, and forty more countries throughout the world
where, in their company offices, they feel at home.
Their nephew and niece, Diana and Mile, whose
childhood was marked by their status as refugees
from Bosnia, were unselfishly put through the most
prestigious international private schools and universities by Mr and Mrs Zepter and now work for
their company. Their daughter Emma arrived in the
world in 2000 on one of the most important days in
their lives. She is growing up between Paris, Monaco
and Europe’s capitals, but her mother hopes that she
will retain the inimitable charm of Belgrade girls, so
palpable, yet indefinable. She is learning the joy of
giving because, as she herself says, to receive is human, to give is divine.
There is no need to lecture her daughter on the art of
giving, as Madlena Zepter teaches by example. She
considers that feeling for others rebuilds, enriches,
and frees us spiritually. It started off with gifts to
people nearest and dearest to them, but has grown
to include the most distant and poorest parts of our
planet. In Madagascar, they erected a complete settlement for homeless families. One year after the
death of the famous tenor Luciano Pavarotti, they
mounted a concert at Petra entitled In Praise of Life,
as their contribution to fulfilling the singer’s wish to
hold a concert here with his students and friends.
The numerous charters and awards they have received for their humanitarian and other activities
are a reminder of the aid they have given to scholars
and scientists, the needy, children, the sick, young
artists, sportsmen, the country’s best students… The
underlying thread linking it all is: for a more humane, better, healthier, and more just world.
The so-called jet set provide an inescapable backdrop
if you live in Monaco, the global focus of fashionable
life. Mrs Zepter sees them as part and parcel of the
marketing strategy of their company that organises
events and gatherings of international significance.
At the opening of the Zepter International Company
business premises in Monte Carlo in 1988, the guest of
honour and family friend, Prince Albert II of Monaco
symbolically beat the chinaware with drumsticks, setting up a wonderful echo of Belgrade citizens’ demonstrations at the time to overthrow a dictator.
Surrounded by crowned heads and representatives
of the European aristocracy of the spirit, power and
money, the Zepters have so far maintained an unbelievable number of friendships dating back to their
school and student days. Many have become trusted colleagues and are often present - an incredible
3,000 of them - at events organised in Monaco and
other exotic venues.
Travelling, once a childhood passion, has now of necessity become purpose-oriented, to expand professional horizons, to stimulate their own creative impulses, and to gain the necessary experience when
setting out for a meeting and uncertain adventure
such as establishing the first private opera house in
Europe after the Second World War, their own publishing house, auction house, and a new museum
housing the Zepter Collection of Serbian Painting a collection that Madlena Zepter will accompany to
put on show at many of the world’s galleries as the
best cultural ambassador of her country of birth. A
lover and connoisseur of modern design, which she
sees as a natural choice and which is applied to the
furnishing of their business space and offices, Mrs
Zepter has fitted out her own homes following her
penchant for antique furniture. Behind her are fifteen years’ experience of travel and participation at
auctions in the world’s leading houses - Sotheby’s,
Christie’s, Drouot’s. And she genuinely enjoys collecting beautiful, valuable, and unique objects. Her
collection includes over a thousand carefully chosen
objects and more than five hundred decorative pieces. Through the displays and sales at her own auction
house – Madl’Art (twenty one auctions to date), Mrs
Zepter has bought up more than a hundred pieces
as part of her own collection and a testimony to her
refined taste, emotion, and passion for the best and
most beautiful. Her extensive collection of jewellery,
a later love, is more a reflection of glorified femininity, of her knowledge of the skills of famous jewellers
and designers, as they create their world of abundance, and her familiarity with the quality of noble
metals than it reflects purely female vanity. As with
her attitude to fashion, an early love, Mrs Zepter believes in elegant classicism – subtle colours, quiet
elegance, and dignified moderation.
At the end of the book, Mrs Zepter offers a short
history of the company she started as an uncertain
flight into the unknown, as part of their joint vision, goal, and strength. She defines the project as a
combination of an open mind, a business ambition,
and a dreamer’s soul, as we find in Mr Zepter, who
underlines the fact that he knew that the 21st century would be an era of intellectual competition. As
he says, he is a builder by necessity and an artist by
feeling. What he has achieved since 1984 when the
company was founded, or rather 1986, when the first
business building went up in Linz, up to the present
time, twenty-five years of night and day activity later,
has never been equalled by any European company
of the time. Work, work, work… was the basis for
the dense patchwork that covered the planet, crossing through the Iron Curtain, and other borders dividing cultures, peoples, and states. The foundation
stone of this innovative business venture was the direct sale of top quality products that also had that
little something extra. The quality and usefulness of
each product was a sine qua non, but so was ongoing professional training of the tens of thousands of
employees (over 120,000 in more than 40 different
countries), resulting in new business relations and
higher standards of business conduct. The Zepter
International Company factories in Italy, Germany and Switzerland have so far manufactured over
760.000.000 products, all aimed at combining usefulness, beauty, and care for people’s health.
Finally, this book is a testament to durability. Thirty
years have passed since Madlena and Philip Zepter
left Serbia. The Zepter Company will son celebrate its
twenty-fifth birthday. And this humanitarian couple
have spent fifteen years making endowments to European and Serbian culture and working on countless
domestic and international humanitarian campaigns.
They have been together now for almost forty years.
313
Autobiographie
Dans cet ouvrage autobiographique, Madeleine
Zepter nous offre quelques pages émouvantes sur
l’histoire de sa famille et sur les personnes et situations qui ont marqué son enfance. Elle y évoque
aussi, bien sûr, sa rencontre avec Philip Zepter, et
la création et l’immense succès de la Compagnie
Zepter, groupe industriel unique en son genre dont
l’étoile s’est levée sur le marché européen au XXe
siècle, vers le milieu des années 80. Ce récit, digne
d’une saga, nous permet de percer un tant soit peu
les aspirations et les motivations profondes d’une
femme qui, par son talent, son esprit clairvoyant et
son insistance sur la qualité de toute chose – à une
époque qui n’attache plus guère d’importance à cette
notion – a déjà créé une œuvre durable sous diverses
formes : fondations, donations, actions de bienfaisance ; consciente en cela du fait qu’il convient de
savoir témoigner sa gratitude à la vie pour tout ce
qu’elle nous a offert. Revenant sur ses origines et ses
parents, madame Zepter nous déclare avoir gardé une
place toute particulière, dans son cœur, pour sa mère
Divna, une des sept enfants d’une famille prospère de
Voïvodine, dont elle a hérité les fondements de son
éthique et de son esthétique personnelles.
Serbe du Banat par sa mère et slovène par son père,
Madeleine Zepter se souvient de son enfance dans
le Belgrade d’après-guerre, en dressant au passage le
portrait de plusieurs proches parents qui ont marqué sa mémoire : son oncle Miša, recruté de force
pendant la guerre et grâce auquel elle a pu voyager
dans tout le pays et a appris à aimer la Serbie ; son
oncle Djordje, qu’elle a connu à son retour d’un camp
de prisonnier en Allemagne ; sa grand-mère, amoureuse de poésie épique, mais aussi femme de caractère et énergique qui, dans des temps difficiles – ce
qui pourrait être une vérité de tout temps en Serbie
– a su tenir sa famille réunie autour d’elle ; sa tante
Lepa qui a lui consacré toute sa vie. Elle se souvient
aussi de la boutique de haute couture de sa mère,
314
ouverte en 1943 au centre ville, non loin de l’église
Saint-Marc, qui, plus qu’un simple refuge, a permis à
une petite fille, née après la Deuxième Guerre mondiale, de découvrir tout un monde, toute une société
qui, à l’extérieur de ses quatre murs, disparaissaient
rapidement avec l’élimination systématique de l’ancienne élite belgradoise et l’avènement d’une nouvelle forme de terreur sociale. Dans une ville qui
était chaque jour le théâtre de nouveaux drames, il
n’est pas une maison, pas un immeuble de la rue Resavska, où Madeleine habitait, qui n’ait connu le sien.
Et si elle, la préférée de la famille, a moins ressenti
que d’autres ces années de grande misère, elle le
doit à l’abnégation d’une mère et à la profession d’un
père ingénieur, né à Grass, qui, travaillant à l’étranger, principalement pour des entreprises françaises,
pouvait plus souvent voyager hors du pays. Ayant
échappé au sort des prisonniers emmenés à Dachau,
celui-ci s’était finalement retrouvé à Belgrade où il
avait fondé une famille. Celle-ci allait bientôt se scinder, mais pour Madeleine ce divorce s’est en quelque
sorte traduit par deux véritables foyers familiaux au
lieu d’un seul : un premier, chez sa mère à Belgrade,
et un second en Slovénie, auprès de la famille de son
père, famille de résistants de la première heure, qui
lui a apporté, outre cette sérénité propre aux gens du
Nord, l’amour du travail, de l’ordre et de la discipline.
Cette situation et le fait d’être une fille unique ont
en quelque sorte tracé par avance ce qu’allait être sa
future vie, tout en lui assurant une enfance de qualité. Ayant reçu une excellente éducation, elle a appris de son père : grand amoureux de la culture française, de costumes élégants et de chapeaux panamas,
supporter de l’Etoile Rouge et passionné de tennis,
comment il est possible de surmonter les aléas de la
société communiste, en arborant tout simplement
un sourire et la contenance d’un homme du monde.
Quand à sa mère, elle lui doit la découverte des magazines de mode français et l’art de savoir observer la
315
psychologie de riches clientes, mais aussi son introduction dans la maison de la fille et de la belle-fille de
Nikola Pasić, et dans bien d’autres lieux de Belgrade
qui étaient autant de vestiges de l’ancien régime,
subsistant à l’ombre du nouvel ordre communiste,
victorieux et arrogant. Plus tard, sa mère, femme
indépendante qui a fait passer sa carrière avant son
rôle d’épouse et de femme d’intérieur, devait créer
Sik, maison de couture renommée, qui lui a valu
un article du magazine serbe Bazar, présentant les
dix directrices d’entreprises parmi les plus prospères
à Belgrade. C’est à de telles origines que Madeleine
Zepter doit sa double identité culturelle – serbe et
slovène – alliant, en elle, la rigueur et le pragmatisme
slovènes à l’amour de la liberté propre aux Serbes,
étonnant contraste que vient souligner son prénom
français qui semblait déjà annoncer des aspirations
qui ne se contenteraient pas d’un seul milieu culturel, mais tendraient à une identification avec un bien
plus vaste milieu – international, assurément, et notamment français. L’intéressée voit et définit, ellemême, ce multiculturalisme comme un luxe qui est
le privilège des différences. Elle reconnaît aussi que
son enfance, en l’ayant confrontée à toutes sortes de
dogmes, d’usages et d’expériences, l’a très tôt forgée
sur le plan émotionnel et intellectuel, et à quel point
l’extrême tact ayant caractérisé les relations entre ses
parents s’est greffé sur elle et sa conception de la réalité. Rattachée par ceux-ci à deux confessions, à deux
visions d’une même spiritualité – orthodoxe et catholique –, elle a très tôt compris que l’on porte Dieu en
soi, quelle que soit l’Eglise à laquelle on appartient.
La musique, la danse et les voyages, et ce depuis sa
plus tendre enfance (depuis les berceuses que lui
chantait sa mère, aux booms organisées par son père
à Celovac, ou, en été, sur les bords de l’Adriatique) ont
accompagné toute la jeunesse et l’adolescence de Madeleine Zepter. Parallèlement, dans l’une comme dans
l’autre de ses deux familles, le monde des affaires et
du commerce constituait un environnement naturel.
La littérature classique, Dostoïevski, Tolstoï, Maupassant et Jakovljević l’ont incitée à opter pour des études
de littérature – et elle est aujourd’hui fondatrice et
principale marraine de deux prix littéraires : le Prix
Littéraire Européen Madeleine Zepter et le Žensko
Pero décerné en association avec le magazine Bazar.
Auparavant, elle a fréquenté les meilleures écoles de
Belgrade et notamment le Premier lycée qui a donné
à la Serbie nombre d’écrivains, de compositeurs et
316
de généraux célèbres, et qui a même accueilli, sur ses
bancs, le futur roi Pierre Ier Karadjordjević de Serbie.
Elle a aussi ressenti le souffle de la révolte alors qu’elle
était étudiante de l’Université de Belgrade en 1968,
appel de la liberté auquel elle a de nouveau répondu
en 2000, en soutenant personnellement les manifestants contre le régime dictatorial bien qu’entre temps
sa vie se soit principalement déroulée hors du pays.
Parmi ses modèles, des femmes qu’elle admire, figurent des êtres forts, créatifs et indépendants, telles que
Lou Salomé, Colette, Marguerite Yourcenar, Coco
Chanel et Peggy Guggenheim dont, de son propre
aveu, elle a aussi repris un certain penchant pour la
décadence et l’hédonisme. Celui-ci ressort notamment des formes dont elle aime s’entourer dans sa vie
quotidienne, que ce soit dans la façon dont elle aménage, tant ses appartements à Monaco, Paris ou Belgrade, que ses immeubles de bureaux et ses espaces
de ventes ouverts sur tous les continents, ou à travers
les animaux de compagnie qu’elle affectionne, ou
même l’agencement de ses jardins d’agrément qui, à
première vue, font penser à des jardins japonais, mais
qui sont, en fait, des créations tout à fait originales,
issues de sa seule imagination. Au moment d’aborder
toute nouvelle entreprise, elle s’appuie avant tout sur
son instinct de pédagogue grâce auquel, durant plus
de dix ans, alors qu’elle enseignait le serbe et la littérature serbe dans toute l’Europe, elle a transmis à ses
élèves quelque chose de beaucoup plus important que
la simple connaissance d’une langue : un enseignement sur le sens et le but de la vie.
Il y a une réserve toute délicate, voire timide, dans la
façon dont madame Zepter entrouvre la porte de son
Inside story personnelle, dont les débuts remontent
à la rencontre, restée légendaire à Belgrade, entre la
plus belle étudiante fréquentant alors la bibliothèque
universitaire et un courageux jeune homme originaire de Bosnie qui, ne doutant pas de son charme, a
eu l’audace de l’aborder dans ce temple du livre. Elle
a vécu cet instant comme la rencontre de deux différences qui se complètent et s’unissent, comme une
cure salutaire et mutuelle, comme un appel à aller
vers quelque chose de nouveau et de meilleur ; à aller
à la rencontre du charme et de l’assurance, de l’idéalisme et de l’ouverture d’esprit, de l’élégance et de la
soif d’apprendre, de l’amour et de la compréhension
de l’autre, en un mot d’un jeune philosophe brillant
d’où émanait une joie propre aux enfants... C’est
là, en bref, tout ce qu’incarnait Philip Zepter dans
ce Belgrade des années soixante-dix, d’où ils sont
tous deux, Madeleine et Lui, partis à la conquête du
monde : ce fut tout d’abord Vienne, Linz, Monaco,
puis quarante autres pays de par le monde où ils sont
partout chez eux, dans les nombreuses filiales de
leur Compagnie.
Ayant trouvé l’aide et le soutien du couple Zepter
après avoir dû fuir la Bosnie, Diana et Mile, nièce et
neveu de Philip et Madeleine Zepter, ont pu être scolarisés dans les meilleures écoles privées et universités étrangères avant d’apporter leurs compétences
à la Compagnie Zepter. Par sa venue au monde en
2000, leur fille Emma a fait de cette année une année exceptionnelle dans la vie de ce couple. Si son
enfance se partage aujourd’hui principalement entre
Paris, Monaco et les grandes capitales européennes,
sa mère espère qu’elle aura, elle aussi, quelque chose
de ce charme si ostensible et si indéfinissable des
Belgradoises. Mais elle tient aussi à lui inculquer
tout le bonheur que procure le fait d’aider les autres,
car, comme elle aime à le dire, il y a quelque chose
de divin dans le fait de pouvoir et de savoir donner.
Il n’est d’ailleurs pas nécessaire que Madeleine Zepter lui tienne de longs discours à ce sujet, car, par son
exemple personnel, elle illustre toute l’importance
du fait de donner. Elle estime que la compassion est
une façon de se ressourcer, de s’enrichir et de se libérer spirituellement. Ayant tout d’abord apporté
son soutien aux membres de son entourage, aux parents les plus proches, le couple Zepter a progressivement étendu le cercle des bénéficiaires de son
aide jusqu’aux endroits les plus reculés et les plus
défavorisés de la planète. A Madagascar, Madeleine
et Philip ont financé la construction d’un village entier pour des populations sans abris. A Petra, ils ont
fait partie des donateurs du concert A la gloire de
la vie, contribuant ainsi, un an après le décès de Luciano Pavarotti, à réaliser partiellement le souhait de
ce dernier de réunir ici tous ses amis et élèves pour
un concert exceptionnel. Les nombreuses chartes et
diplômes qui leur ont été décernés, en marque de reconnaissance pour leurs œuvres humanitaires et sociales, attestent de toute l’aide apportée aux enfants
dans le besoin, aux malades, mais aussi à la science
et aux scientifiques, aux jeunes artistes, aux sportifs
et aux meilleurs étudiants... Toutes ces actions ont
un point commun : l’aspiration à un monde meilleur,
plus humain, plus sûr et plus équitable.
La fréquentation de la jet-set est une chose inévitable
lorsque vous vivez à Monaco, lieu de convergence
du gotha international. Madeleine Zepter perçoit
cependant cette activité mondaine comme faisant
partie du marketing de la Compagnie et qui vient
s’inscrire aux côtés des manifestations et autres événements internationaux organisés par celle-ci. Ainsi,
lorsqu’en 1998, à l’occasion de l’inauguration de l’immeuble de bureaux de la Compagnie Zepter International à Monaco, l’invité d’honneur et ami de la
famille, le prince Albert II de Monaco, a symboliquement frappé sur une pièce du service de table à l’aide
de deux baguettes, cela a été le plus bel écho retentissant en signe de soutien aux manifestants de Belgrade qui appelaient, de façon semblable en frappant
sur leurs ustensiles de cuisine, à la chute du régime
d’un dictateur. Bien qu’étant entourés de têtes couronnées et de représentants de l’élite européenne,
s’agissant aussi bien de l’intelligentsia, du monde
du pouvoir ou de l’argent, Madeleine et Philip Zepter ont gardé un nombre étonnant de contacts avec
leurs anciens amis d’enfance et d’études. Plusieurs
d’entre eux sont d’ailleurs devenus de proches collaborateurs, et souvent on les retrouve parmi des milliers d’invites lors des manifestations organisées par
le couple Zepter à Monaco ou dans d’autres contrées
exotiques de la planète.
Pour Madeleine Zepter, les voyages – ancienne passion d’enfance – sont à présent une activité visant à
enrichir sa culture générale, mais aussi à lui apporter
une plus large vision des choses, notamment sur le
plan professionnel. Il s’agit donc à la fois d’y trouver
une stimulation pour ses impulsions créatrices et
de recueillir toute expérience, indispensable, avant
de se lancer dans de nouveaux et lourds projets de
construction immobilière ou dans la fondation du
premier opéra privé en Europe après la Seconde
Guerre mondiale, ou encore celle d’une maison
d’édition ou d’un musée dans lequel est exposée sa
collection personnelle de peintres serbes ; collection dont madame Zepter entend aussi présenter
les pièces dans de nombreuses galeries à l’étranger,
s’érigeant ainsi en une des meilleures ambassadrices
de la culture de son pays. Passionnée et amateur
avertie en matière de design moderne qui est pour
elle, de son propre aveu, un style s’imposant de façon naturelle, d’où l’agencement de l’intérieur des
centres commerciaux et immeubles de bureaux de
la Compagnie Zepter international, madame Zepter
a pourtant opté pour un mobilier de style lorsqu’il
317
s’agit de ses appartements. Séjournant le plus souvent à l’étranger, elle a, en effet, derrière elle près de
quinze années de participation aux ventes aux enchères organisées par les plus prestigieuses maisons :
Sotheby’s, Christie’s, Drouot, etc... lors desquelles,
elle s’est entièrement abandonnée à ce plaisir authentique que procure la collection d’objets rares ou
de luxe. Sa collection compte aujourd’hui plus de mille
objets certifiés et plus de cinq cents objets décoratifs,
choisis par un œil connaisseur et une grande expérience. Attestant, tous, de son goût, de ses émotions et
de sa passion envers la beauté et la qualité des objets.
Sont venus s’y ajouter plus d’une centaine d’objets acquis lors de vingt ventes organisées à Belgrade dans sa
propre maison de ventes aux enchères, Madl’Art. Loin
d’être l’expression de quelque vanité féminine, sa riche
collection de parures – une de ses dernières passions –
témoigne, avant tout et surtout, d’une volonté de glorifier la féminité, de sa connaissance de l’art des plus célèbres orfèvres et designers capables de créer des univers de luxe et d’abondance, et de son penchant pour
les matériaux précieux. Tout comme lorsqu’il s’agit de
la mode – sa première passion – ses goûts vont ici vers
un raffinement classique, des couleurs plutôt sobres et
une élégance distinguée, mesurée.
La réussite est le titre de la partie autobiographique
de cet ouvrage dans lequel Madeleine Zepter retrace
brièvement l’historique de la Compagnie qui, tout en
représentant alors une aventure vers l’inconnu, a été,
à ses débuts, l’expression d’une vision, d’une volonté
et d’une force communes. Pour elle, cette compagnie
est avant tout le fruit de la réunion, en un même être,
de l’esprit ouvert et ambitieux d’un homme d’affaires
et d’une âme de rêveur, comme elle nous décrit Philip Zepter, dont elle note, aussi, qu’il avait parfaitement pressenti que le XXIe siècle serait le siècle de
la concurrence intellectuelle. Finalement, comme en
conclut Madeleine Zepter, il s’agit d’un artiste dans
l’âme, devenu créateur par la force des choses. Ce
qu’il a réalisé en vingt-cinq ans de travail jour et nuit,
318
soit depuis 1984, année où il a fondé la Compagnie, et
1986, année qui a vu l’érection à Linz du premier immeuble de bureaux, jusqu’à aujourd’hui, n’a été égalé
par aucune autre compagnie européenne apparue à
la même époque. Le travail, le travail, et toujours le
travail... a été cette fibre, compacte et sûre, qui lui a
permis de tisser un réseau couvrant toute la planète,
en passant à travers le rideau de fer et en franchissant les frontières entre les cultures, les hommes et les
Etats. A la base de cette activité industrielle innovatrice
se trouvait l’idée de mettre en place une vente directe
de produits qui, outre leur grande qualité, possèdent
tous quelque chose de nouveau, de spécifique comparés aux produits concurrents. La recherche de la qualité et de la fonctionnalité de chaque produit est donc
à la base même des activités de la Compagnie, sans
qu’ait été oubliée la nécessité du perfectionnement
constant des connaissances de centaines de milliers
de collaborateurs dans plus de quarante pays, en tant
que garante d’une qualité toujours plus grande et de
standards toujours plus adaptés dans la réalisation des
tâches et les relations entre les employés. Les usines
de la Compagnie Zepter international, en Italie, Allemagne et Suisse, ont produit jusqu’à présent plus de
760 000 000 de produits qui allient en eux l’utile et le
beau, mais aussi, et en lui ménageant une place prioritaire, le souci d’une réelle qualité quand à la protection
de l’environnement et de la santé des hommes.
Pour finir, cet ouvrage constitue aussi un hommage
à la beauté de tout ce qui se réalise dans la durée.
Trente années se sont en effet écoulées depuis que
Madeleine et Philip Zepter ont entrepris leur aventure à travers l’Europe et le monde. Leur Compagnie
va avoir 25 ans d’existence et depuis quinze ans ce
couple poursuit son œuvre de bienfaiteurs et de mécènes en faveur de la culture serbe et européenne à
travers un très grand nombre d’actions humanitaires
dans le pays et à l’étranger. Enfin et surtout, tous
deux comptent à présent presque quatre décennies
de vie commune.
Die Autobiographie
In ihrer Autobiographie beschreibt Frau Madlena
Zepter die spannende Geschichte ihrer Familie, Personen und Situationen, die ihre Kindheit und Jugend
geprägt hatten, die schicksalhafte Begegnung mit ihrem Mann und die Entstehung sowie den globalen
Erfolg der Firma Zepter, die Mitte der achtziger Jahre eine einmalige Erscheinung auf dem europäischen
Markt war. Diese Geschichte ermöglicht den Lesern,
die besonderen Beweggründe und Visionen dieser
Frau zu verstehen, die in einer Zeit, die sich mit echten Werten nicht besonders intensiv beschäftigte,
mit ihrem Werk, ihrer Begabung, dem Talent, der
Weisheit und dem Insistieren auf hohem ethischen
Niveau in Form von geistigen und materiellen Stiftungen und Schenkungen eine unauslöschliche Spur
hinterlässt, da sie sich bewusst ist, dass man für alles,
was geschaffen, verdient oder einem zuteil wird, einen Gegenwert ermöglichen soll.
Frau Zepter beschreibt ihre Wurzeln. In ihrem Herzen hat ihre Mutter Divna einen besonderen Platz.
Diese war eines von sieben Kindern einer angesehenen Bürgerfamilie aus der Vojvodina und ein Mensch,
von dem Frau Zepter die Fundamente der eigenen
Ethik und Ästhetik geerbt hat. Eine Serbin aus Banat mütterlicherseits und Slowenin väterlicherseits,
erinnert sich Madlena Zepter an die frühe Kindheit
im Belgrad der Nachkriegszeit, wobei sie einige ihrer Verwandten besonders eindringlich schildert: ihren Onkel Mischa, der als Schüler an die Front nach
Srem geschickt wurde und dessen Verdienst es war,
dass Madlena bereits als Kind Serbien bereiste und
zu lieben lernte, den anderen Onkel Đorđe, der aus
der deutschen Gefangenschaft zurückgekehrt war,
ihre Oma, eine stämmige Frau, die epische Lieder besonders mochte und in den schweren Zeiten, die es in
Serbien immer gab, mutig und unternehmungslustig
die Familie zusammenhielt, die Tante Lepa, die dem
Einzelkind Madlena ihr ganzes Leben gewidmet hatte
... Der Modesalon, den ihre Mutter 1943 im Zentrum
von Belgrad neben der Kirche des Hl. Markus eröffnete und der auch als liebevolles Familiennest diente,
bedeutete für das nach dem Zweiten Weltkrieg geborene Mädchen eine Welt für sich, in der sie zur Zeugin
des Niedergangs der Bürgerklasse und des Entstehens
des Terrors eines neuen gesellschaftlichen Systems
wurde. Jedes Gebäude in der Resavska-Straße hatte
seine eigene dramatische Geschichte. Die Zeiten der
Armut haben die Einzeltochter nicht stark getroffen,
da ihre Mutter immer Arbeit hatte und ihr Vater, ein
in Graz geborener Ingenieur, für ausländische, hauptsächlich französische Firmen arbeitete und oft reiste.
Nachdem er dem Lager von Dachau entkommen war,
kehrte Madlenas Vater nach Serbien zurück, um eine
Familie zu gründen. Durch die Scheidung ihrer Eltern
bekam sie zwei Familien: Zu Hause fühlte sie sich nach
wie vor dort, wo ihre Mutter geblieben war, wobei die
slowenische Familie ihres Vaters, zu der auch Widerstandskämpfer zählten, den Charakter der kleinen
Madlena mit der Neigung zu Ordnung, Arbeit und
Disziplin bereicherte. Dass sie ein Einzelkind war, hat
Richtung und Qualität ihres Lebens bestimmt. Ihr Vater, ein anerkannter Experte in seinem Beruf, zugleich
Liebhaber von Tennis, französischer Kultur, eleganter
Anzüge, Panama-Hüte sowie des Fußballklubs „Roter
Stern“, brachte seiner Tochter bei, wie man die Unannehmlichkeiten der sozialistischen Realität mit dem
Lächeln eines Weltmannes überwinden kann. Die
Mutter, die eine Karriere als selbstständige Frau dem
Beruf einer konventionellen Ehegattin und Hausfrau
vorzog, führte Madlena in die Welt französischer Modezeitschriften ein, nahm sie mit zu Hausbesuchen bei
der Tochter und Schwiegertochter von Nikola Pašić
und zu den so genannten Überresten des alten Regimes, die im Schatten der lauten, selbstgefälligen, siegreichen Welt der Partisanen lebten. Die Mutter gründete später das Modehaus „Schick“. Über sie hat die
beliebte Frauenzeitschrift Bazar als über eine der zehn
erfolgreichsten Belgrader Direktorinnen berichtet.
319
Ihre Herkunft begründet die doppelte kulturelle Identität Madlena Zepters als Serbin und Slowenin – eine
Mischung aus Pragmatismus und Freiheitstradition –,
die sich aber auch in ihrem französischen Namen widerspiegelt, dem ein nachvollziehbares Streben nach
dem Verlassen des lokalen Milieus und eine Identifikation mit dem mondänen, insbesondere gallischen
Element folgte. Die Autorin definiert die eigene Multikulturalität als wertvolle Vielfalt. Gleichsam ist sie
sich bewusst, in welchem Ausmaß die verschiedenen
Anschauungen, Bräuche und Erfahrungen ihrer besonders anspruchsvollen Kindheit sie in emotionaler und intellektueller Hinsicht prägten und welchen
Einfluss das Raffinement in der Beziehung ihrer Eltern auf sie und ihren Realitätssinn hatte. Nachdem
sie gleichzeitig der orthodoxen und der katholischen
Kirche bzw. zwei Varianten derselben Spiritualität angehörte, kam sie noch in früher Jugend zum Schluss,
dass man Gott in sich selbst trägt, unabhängig davon,
welcher Konfession man angehört.
Musik, Tanz und Reisen von klein auf, die Wiegenlieder ihrer Mutter und Tanzabende in Klagenfurt,
von wo der Vater stammte, sowie in Sommergärten
an der Adria, haben ihr Heranwachsen begleitet. Privates Business war das natürliche Element beider Familien. Die klassische Literatur, Dostojewski, Tolstoi,
Maupassant, Jakovljević, zeigten in Richtung des Literaturstudiums: Heute ist Madlena Zepter Stifterin
zweier Literaturpreise: Prix Littéraire Européen Madeleine Zepter i Žensko pero der serbischen Zeitschrift
Bazar. Sie besuchte die besten Schulen. Viele Schüler
des Esten Belgrader Gymnasiums sind unter anderem bekannte serbische Schriftsteller, Komponisten,
Historiker und Offiziere geworden. Unter ihnen war
sogar der serbische König Petar I. Karađorđević.
Den Geist der Revolte und den Ruf der Freiheit verspürte sie als Studentin der Belgrader Uni im turbulenten Jahr 1968, und diesen folgte sie auch persönlich im Jahr 2000 anlässlich des Sturzes des diktatorischen Regimes, obwohl sie damals schon lange im
Ausland gelebt hatte.
Unter ihren Vorbildern sind mutige, kreative, unabhängige Frauen wie Lou Salomé, Colette, Marguerite
Yourcenar, Coco Chanel und Peggy Guggenheim, von
welchen sie – wie sie freimütig zugibt – unter anderem die Vorliebe für eine gewisse Dekadenz, einen gewissen Hedonismus übernommen hat, die sich auch
in ihrem Alltagsleben offenbaren, ganz gleich, ob sie
ihre Häuser in Monaco, Paris oder Belgrad oder die
320
Geschäftsgebäude und Verkaufsräumlichkeiten auf
verschiedenen Kontinenten einrichtet; ganz gleich,
ob sie Haustiere um sich schart oder sich am Gestalten japanischer Gärten beteiligt. Bei jeder dieser
Aufgaben machte sich auch ihr Beruf als Pädagogin
bezahlt. Während sie zehn Jahre lang Sprache und Literatur in verschiedenen Ländern Europas unterrichtete, übertrug sie ihren Schülern nicht nur Wissen,
sondern auch die viel wichtigeren philosophischen
Lehren über Sinn, Zweck und Ziel des Lebens.
Der Versuch von Frau Zepter, uns ihre persönliche
inside story zu erzählen, wird von einer feinen, fast
schüchternen Zurückhaltung begleitet. Diese Geschichte beginnt mit der Begegnung der bildhübschen Besucherin der Belgrader Universitätsbibliothek und einem charmanten jungen und sehr mutigen Mann aus Bosnien, der es wagte, sich ihr zu nähern. Dieses Treffen erlebte sie als eine Zusammenkunft der Unterschiede, die der Vervollkommnung
und Vereinigung dienten, als gegenseitige Heilung
und Ansporn, etwas Neues und Besseres zu erleben.
Der Charme und die Sicherheit, der Idealismus und
die Offenheit des jungen Philosophen, kindische
Freude, die Feinheit und Wissensbegierde, der Fleiß,
viele Fähigkeiten, die Liebe und das Verständnis ... so
kann man in kürzen Zügen Herrn Zepter in Belgrad
der siebziger Jahre beschreiben, als sich die beiden
zur gemeinsamen Eroberung der Welt aufmachten:
Wien, Linz, Monaco, später noch weitere vierzig
Länder, wo sie sich in den Zweigstellen ihrer Firma
stets wie zu Hause fühlen.
Die Nichte Diana und der Neffe Mile, deren Kindheit von der Flucht vor dem Krieg in Bosnien überschattet wurde, bekommen durch ihre großzügige
Hilfe die Möglichkeit, die besten Privatschulen und
Elite-Universitäten zu besuchen, um nachher auch
im Firmenimperium zu arbeiten. Einer der wichtigsten Tage ihres gemeinsamen Lebens war die Ankunft ihrer Tochter Emma im Jahr 2000. Sie wächst
zwischen Paris, Monaco und anderen europäischen
Metropolen auf, wobei ihre Mutter hofft, dass auch
sie einmal jenen einzigartigen Charme der Belgrader
Frauen besäße, den man sofort spürt und erkennt,
aber nur schwer definieren kann. Madlena Zepter
lehrt sie die Freude am Schenken, denn – wie sie zu
sagen pflegt – beschenkt zu werden ist menschlich,
aber andere zu beschenken göttlich.
Darüber muss sie ihrer Tochter nicht viel erzählen,
da sie selbst die personifizierte Großzügigkeit
darstellt. Sie vertritt die Meinung, dass das Mitgefühl
uns geistig erneuert, veredelt und befreit. Das Ehepaar Zepter hat mit seinem großzügigen Beschenken
der Menschen in seiner Umgebung begonnen, aber
dann hat sich diese Selbstlosigkeit bis in entfernteste
und ärmste Weltregionen ausgebreitet. So bauten sie
für obdachlose Familien auf Madagaskar eine ganze
Siedlung. Weiters haben sie das Konzert „Zum Ruhm
des Lebens“ in Petra gefördert und dadurch geholfen, dass nur ein Jahr nach dem Tod des legendären
Tenors Luciano Pavarotti dessen Wunsch zumindest
teilweise in Erfüllung ging, dort seine Freunde und
Schüler zu einem gemeinsamen Konzert zu versammeln. Zahlreiche Dank - und Anerkennungsschreiben für humanitäre und gesellschaftliche Aktivitäten
erinnern an ihre Förderung von Wissenschaft und
Wissenschaftlern, Menschen in Not, Kranken, jungen
Künstlern, Sportlern sowie talentierten Studenten. –
Der gemeinsame Faden: eine menschlichere, bessere,
gesündere und gerechtere Welt.
Der so genannte Jetset ist die unvermeidliche Lebensumgebung für jene, die in Monaco leben, wo sich
die globale Begegnungsstätte des mondänen Lebens
befindet. Für Frau Zepter stellt die Organisation international wichtiger Events und Versammlungen in dieser Welt einen selbstverständlichen Teil ihrer geschäftlichen Strategie sowie des Marketings ihrer Firma dar.
Als Ehrengast und Familienfreund Prinz Albert II. von
Monaco anlässlich der Eröffnung der Geschäftsräumlichkeiten der Firma Zepter International in Monte
Carlo 1998 symbolisch mit Schlägern auf Kochgeschirr
schlug, konnte man das als einen schönen Widerhall
der damals stattfindenden Proteste der Bürger in Belgrad verstehen, die täglich mit gleichen „Stilmitteln“
für den Sturz des Diktators gekämpft hatten.
Obwohl von gekrönten Häuptern und Vertretern
europäischer Aristokratie des Geistes, der Macht
und des Geldes umkreist, pflegen Madlena und Philip Zepter nach wie vor überraschend viele Freundschaften aus der Schule und den Studententagen.
Viele Schulfreunde sind ihre zuverlässigen Mitarbeiter geworden und oft bei den Veranstaltungen anwesend, die das Ehepaar Zepter in Monaco oder an
anderen exotischen Orten organisiert.
Frau Zepter reist seit ihrer Kindheit leidenschaftlich
gerne. Heutzutage in erster Linie in kultureller Mission: Ihre Reisen dienen der Erweiterung fachlicher
Horizonte, der Animation ihrer eigenen kreativen
Impulse und der Sammlung von Erfahrungen, die
wohl unerlässlich sind, wenn man das teure und ungewisse Abenteuer von Ausbau und Eröffnung des
ersten privaten Opernhauses in Europa seit dem
Zweiten Weltkrieg in Angriff nimmt, einen eigenen
Verlag und ein Auktionshaus gründet und ein Privatmuseum gestaltet, in welchem die Privatkollektion der serbischen Malerei Zepter ausgestellt wird. Es
handelt sich um eine Sammlung, mit der Madlena
Zepter als Botschafterin der Kultur ihrer Heimat in
Weltgalerien zu Gast sein wird. Als Liebhaberin und
Kennerin zeitgenössischen Designs, das sie als ihre
natürliche Veranlagung schildert und das den Innenausstattungstil der Geschäftsgebäude und Büros
der Firma Zepter International auszeichnet, hat Frau
Zepter ihre eigenen Häuser auf Grund ihrer Leidenschaft für antike Möbelstücke eingerichtet. Rund
fünfzehn Jahre reiste sie, nahm an Auktionen von
Sotheby’s, Christie’s, Drouot usw. teil und genoss das
Sammeln von schönen, wertvollen und einzigartigen Gegenständen. Ihre Kollektion beinhaltet mehr
als tausend, mit Kennerauge ausgewählte Objekte
und über fünfhundert Schmuckstücke. Im Rahmen
der zwanzig bisher abgehaltenen Auktionen ihres
Belgrader Auktionshauses Madl’Art kaufte Frau
Zepter für ihre Kollektion über hundert Stücke, die
ihren Geschmack und ihre leidenschaftliche Liebe
zu Schönheit und Qualität beweisen. Ihre wertvolle Schmuckkollektion – eine der späten Lieben von
Frau Zepter – beweist ihre Vorliebe für edle Metalle
sowie Kenntnisse der Künste berühmter Juweliere
und Designer, die eine einzigartige Welt der Fülle
kreieren. Ein solches Verständnis pflegt sie auch für
ihre frühe Liebe, die Mode: Madlena Zepter ist eine
Anhängerin der raffinierten Klassik, ruhiger Farben,
vornehmer Eleganz und der edlen Ausgewogenheit.
Am Ende des autobiographischen Teils dieser Monographie beschreibt Frau Zepter in kurzen Zügen
die Geschichte der Firma Zepter, die als ein Flug ins
Ungewisse und als ein Werk gemeinsamer Vision,
des Willens und der Kraft startete. Als Haupteigenschaften ihres Ehegatten, Herrn Zepter, führt sie
seine Offenheit, den Ehrgeiz des Geschäftmannes
und seine träumerische Seele an und betont, dass
er genau wusste, dass das XXI. Jahrhundert eine
Epoche der intellektuellen Konkurrenz sein würde. Ihrer Meinung nach sei er ein Schöpfer aus der
Not und ein Künstler von Gefühl. Das, was er seit
1984, als die Firma gegründet wurde, bzw. seit 1986,
als in Linz das erste Firmengebäude gebaut wurde,
321
bis heute – also in fünfundzwanzig Jahren der unermüdlichen Arbeit – erreicht hat, hat keine andere
Firma wiederholt, die zu dieser Zeit entstanden war.
Die Arbeit war das Fundament des dicht gewobenen
Netzes, mit dem die Firma den Planeten umspann,
den eisernen Vorhang durchbrach und die Grenzen
zwischen Kulturen, Völkern und Staaten überschritt.
Die Grundlage dieser innovativen Businessart bestand
im direkten Verkauf der Produkte, die sich neben der
höchsten Qualität immer auch durch Innovation und
Exklusivität auszeichneten. Die Qualität und die Funktionalität jedes einzelnen Produkts sind die Hauptvoraussetzung für die Arbeit der Firma. Die kontinuierliche Fortbildung von hunderttausenden Mitarbeitern
in mehr als vierzig Ländern resultiert in neuen professionellen Verhältnissen und höheren Standards der
322
Betriebskultur. In den Fabriken der Firma Zepter International in Italien, Deutschland und in der Schweiz
wurden bisher mehr als 760.000.000 Produkte erzeugt,
die in sich Nützlichkeit, Schönheit und die Sorge um
die menschliche Gesundheit vereinen.
Diese Monographie ist auch ein Zeugnis der Schönheit des Dauerns. Es sind dreißig Jahre vergangen,
seit Madlena und Philip Zepter Serbien verlassen
haben. Die Firma Zepter wird bald fünfundzwanzig
Jahre alt. Fünfzehn Jahre engagiert sich dieses Wohltäterpaar mit seinen großzügigen Förderungen und
Stiftungen für die europäische und serbische Kultur und hat unzählige heimische und internationale
humanitäre Aktivitäten. Ihr Zusammenleben wird
demnächst schon vier Jahrzehnte gedauert haben.
Autobiografia
Nella sua affascinante autobiografia Madlena Zepter
scrive pagine emozionanti sulla storia della sua famiglia, su personaggi e situazioni che hanno segnato la
sua infanzia e la sua giovinezza, sull’incontro fatale
di un uomo e una donna, sulla nascita e il successo
planetario della Società Zepter nel mercato europeo,
dalla metà degli anni '90 del XX secolo.
È questa una saga che ci aiuta a comprendere, almeno in parte, gli impulsi, i motivi e i punti di vista della
ricca e poliedrica personalità della signora Zepter.
Con la sua opera, il suo talento e il suo sapere, e soprattutto la sua perseveranza nel sostenere i valori
più alti – in tempi in cui a questi valori non si presta
più molta attenzione – Madlena lascia un segno prezioso e indelebile sotto forma di lasciti e donazioni,
con la consapevolezza di come nella vita si è tenuti a
ricambiare quanto si è ottenuto, conquistandolo con
il proprio impegno o ereditandolo.
Di madre serba di Banat e padre sloveno, la signora
Zepter conserva nel cuore un posto speciale per la
madre Divna che, nata da una famiglia benestante
di sette figli, originaria della Vojvodina, le trasmise i
principi etici ed estetici nei quali crede ancora oggi.
Madlena ricorda i giorni della prima infanzia nella Belgrado postbellica, in particolare alcuni membri della
famiglia che si distinsero per dignità e coraggio: lo zio
Miša – arruolato direttamente dai banchi di scuola e
inviato al fronte nella regione dello Srem – che quando era bambina le insegnò a conoscere e amare la
Serbia. Zio Đorđe, tornato in patria dopo la prigionia
in Germania. E la nonna, grande amante della poesia
epica, punto di riferimento familiare, donna di carattere e con grande spirito di iniziativa, al pari di tante
donne della Serbia che in tempi assai difficili seppero
tenere le famiglie unite. Nei ricordi ritorna anche zia
Lepa, che a Madlena, figlia unica, dedicò tutta la vita...
E l’atelier di moda della madre, fondato nel 1943 nel
centro di Belgrado nei pressi della chiesa di S. Marco:
accogliente e familiare, per una bambina nata dopo
la Seconda Guerra Mondiale rappresentava un particolarissimo mondo in miniatura dal quale assistere
al brusco tramonto della classe borghese e all’avvento
di un periodo di terrore sociale. Ogni edificio della via
Resavska, dove abitava Madlena, racconta una parte
di quei drammatici anni.
L’ingegnosità della madre e l’attività del padre ingegnere, nato a Graz – che lavorava per imprese straniere, in
particolare francesi, ed era sempre in viaggio – risparmiarono alla figlia Madlena molte difficoltà di quel periodo di crisi. Per sfuggire all’internamento nel campo
di concentramento di Dachau il padre si era rifugiato in
Serbia formandosi una nuova famiglia. Con il divorzio
dei genitori la bambina acquisì due famiglie: la “vera”
casa dove abitava la madre, e la famiglia slovena del padre, di saldi principi, dalla quale apprese sane abitudini
di lavoro, ordine e disciplina.
L’essere figlia unica segnò l’indirizzo e la qualità della vita di Madlena. Il padre – stimato professionista,
amante della cultura francese, degli abiti eleganti e
dei cappelli di Panama, del club di calcio Stella Rossa
e del tennis – le insegnò a superare con ironia gli inconvenienti e le difficoltà del social-realismo.
La madre – che antepose carriera e indipendenza
al ruolo convenzionale di moglie e casalinga – la
introdusse al mondo patinato delle riviste francesi
di moda, insegnandole a studiare la psicologia dei
clienti prestigiosi; la portò nelle case di quei rappresentanti dell'antico regime, quali ad esempio la figlia
e la nuora del famoso politico Nikola Pasic, che sopravvivevano in mezzo al clamore del nuovo ordinamento sociale.
La madre fonderà più tardi la maison di moda Chic
e sarà definita dalla nota rivista Bazar una delle dieci
direttrici di successo delle ditte di Belgrado.
Alle proprie origini, dunque, Madlena Zepter deve
la doppia identità culturale di slovena e di serba, e
l’eccezionale commistione di pragmatismo sloveno e
di tradizione libertaria serba.
323
Il suo nome francese sembrò condurla, fin dall’inizio, a superare il ristretto ambiente locale per identificarsi con modelli stranieri, soprattutto francesi.
L’autrice stessa considera questa natura multiculturale come una ricchezza, come un grande valore
nato dalla diversità. È consapevole di quanto la concezione della vita e le esperienze della sua infanzia
l’abbiano segnata nelle emozioni e nell’intelletto, e di
come la riservata raffinatezza dei rapporti fra i suoi
genitori le abbia trasmesso un atteggiamento aperto
verso la realtà.
Appartenendo sia alla Chiesa cristiana ortodossa sia
a quella cattolica, due aspetti della stessa spiritualità, fin dalla prima giovinezza Madlena ha compreso
che Dio si porta nel cuore, a prescindere dalla fede
professata.
La musica, la danza e i viaggi fin dalla più tenera età,
le ninna-nanne della madre e le feste da ballo nella cittadina del padre, Celovac e nelle sale all’aperto della
costa adriatica, hanno segnato la sua maturazione.
La tradizione di entrambe le famiglie di origine era
l’imprenditoria privata, ma la lettura dei classici – da
Dostojevski a Tolstoj, da Maupassant a Jakovljević – la
portò a studiare letteratura: oggi Madlena è fondatrice e finanziatrice dei premi letterari Premio Letterario
Europeo Madlena Zepter e La penna femminile della
rivista Bazar. Madlena Zepter ha frequentato le scuole migliori, come il Primo Ginnasio belgradese, che
vanta fra i propri allievi famosi scrittori, compositori,
storici, condottieri e perfino re Pietro I Karađorđević.
Come studentessa dell’Università di Belgrado ha assaporato lo spirito della rivolta e il richiamo della libertà
nel burrascoso 1968, libertà che ha salutato personalmente nel 2000 alla caduta del regime dittatoriale, nel
corso del quale era vissuta fuori dal Paese.
Fra i suoi modelli figurano donne forti, dotate di creatività e indipendenza come Lou Salomé, Colette, Marguerite Yourcenar, Coco Chanel, Peggy Guggenheim.
Sente di averne ereditato la propensione alla decadenza e all’edonismo, che ama esprimere così intensamente nella sua vita quotidiana, negli arredi delle sue
residenze a Monaco, Parigi o Belgrado, negli edifici dedicati agli affari e nei punti vendita diffusi in tutti i continenti. O nella cura dei suoi animali, nella progettazione dei giardini, che si ispirano ai giardini giapponesi
arricchendosi del suo inconfondibile tocco personale.
Madlena Zepter si accosta a qualsiasi impegno con
una sensibilità che deriva in parte dall’insegnamento
di lingua e letteratura agli adulti, cui si è dedicata per
324
dieci anni in Europa. Nel libro ricorda che, insegnando, cercava sempre di trasmettere insieme alla materia
un sapere più alto, filosofico: la ricerca del senso e dello
scopo della vita.
Si avverte una tenera riservatezza quando la signora
Zepter fa per socchiudere la porta della sua vita privata: è il momento in cui nasce una storia, grazie al
leggendario incontro fra la più bella studentessa della
Biblioteca Universitaria di Belgrado e il più coraggioso e affascinante ragazzo bosniaco, che aveva giurato
di avvicinarsi a lei proprio in quel tempio dedicato ai
libri. Madlena confessa di aver vissuto quell’incontro
come un contatto fra mondi differenti che potevano
compensarsi e unirsi, come un proficuo, vivificante scambio che diveniva stimolo per la creazione di
qualcosa di nuovo e migliore. Fascino e sicurezza, idealismo e apertura, lo splendore di un giovane filosofo
e la gioia innocente di un bambino, la signorilità e la
disponibilità a imparare, la buona volontà, la capacità, l’amore e la comprensione... Philip Zepter era tutto
questo in quegli anni settanta a Belgrado. Da questa
città partirono insieme alla conquista del mondo:
Vienna, Linz, Monaco, e in seguito altri quaranta
Paesi in tutto il pianeta, fino a sentirsi oggi, in ogni
filiale della loro Società, sempre a casa propria.
I nipoti Diana e Mile, profughi dalla Bosnia, sono
stati accolti ancora bambini dalla famiglia Zepter
a Belgrado e avviati agli studi presso ottime scuole
private e Università prestigiose, per prepararsi a un
futuro lavorativo nella Società Zepter. Con la sua nascita e la sua entrata in famiglia nell’anno 2000, la
figlia Emma ha segnato uno dei più bei giorni della
vita di Madlena e Philip. La piccola cresce fra Parigi,
Monaco e le capitali europee, ma la madre spera che
possa conservare quel fascino particolare delle donne di Belgrado, un tratto inconfondibile che è difficile spiegare a parole ma che si riconosce a prima vista.
Insieme ad altre cose importanti Madlena Zepter le
insegna ogni giorno la gioia di donare, perché, come
ama dire, “ricevere doni è proprio degli uomini, ma
donare ci avvicina a Dio”.
Non le occorrono troppe parole sul significato del
dono, perché Madlena lo mostra con il proprio
esempio. Crede profondamente che condividere le
pene degli altri ci rinnovi spiritualmente, ci arricchisca,
ci liberi. Gli Zepter hanno cominciato a donare alle
persone più vicine, e poi sempre di più, fino ai luoghi più lontani e poveri del pianeta. In Madagascar
hanno costruito un intero quartiere per famiglie di
senzatetto. A Petra hanno sostenuto il concerto In
onore della vita affinché, a un anno dalla morte del
leggendario tenore Luciano Pavarotti, si realizzasse
almeno in parte il desiderio del maestro di riunire
amici e allievi.
Molti premi e riconoscimenti per le loro attività nel
campo umanitario sono legati alle donazioni che hanno destinato a scienza e scienziati, alle fasce più deboli
della popolazione, a bambini, malati, giovani sportivi,
studenti meritevoli... Il filo conduttore è l’anelito verso un mondo più umano, più sano e giusto... in una
parola, migliore.
Il cosiddetto jet set è l’ambiente naturale che si vive a
Monaco, rifugio dorato della vita mondana internazionale: per la signora Zepter rappresenta un aspetto
cruciale nel marketing della Società, che organizza
eventi e convegni di importanza internazionale. Nel
1998, in occasione dell’inaugurazione della sede della
Zepter International a Monte Carlo, il principe Alberto di Monaco, ospite d’onore e amico di famiglia, ha
simbolicamente percosso un recipiente, ripetendo il
gesto, divenuto famoso in quegli anni, con qui i cittadini belgradesi protestarono contro il regime dittatoriale. Circondati da teste coronate, dai rappresentanti
dell’aristocrazia europea dello spirito, del potere e del
danaro, Madlena e Philip Zepter hanno conservato fino a oggi un sorprendente numero di amici dei
tempi della scuola e dell’università. Molti compagni di
studi sono diventati fidati collaboratori, presenziando
spesso numerosissimi alle feste ufficiali organizzate
dai coniugi Zepter a Monaco o in località esotiche.
I viaggi – loro grande passione fin dalla giovinezza
– oggi sono in gran parte al servizio della cultura, e
costituiscono un modo per allargare le conoscenze
professionali, per stimolare gli impulsi creativi e per
raggiungere l’esperienza necessaria alle iniziative più
ardite. Come l’avventura, inizialmente incerta e onerosa, di costruire la prima Opera privata europea dai
tempi della Seconda Guerra Mondiale. O quelle di
fondare una propria casa editrice, istituire una casa
d’aste, fondare un nuovo museo che ospita la collezione privata Zepter di pittura serba. Con questa
collezione Madlena Zepter sarà ospite delle gallerie
di tutto il mondo, in veste di ambasciatrice d’eccezione della cultura serba. Amante e profonda conoscitrice del design moderno per inclinazione naturale, Madlena ha arredato in questo stile gli interni
dei Palazzi pubblici e degli uffici destinati alle attività commerciali della Società Zepter International.
Nell’arredamento dell’abitazione privata ha espresso
invece la passione per i mobili antichi.
Viaggiando intensamente per quindici anni e partecipando alle aste più prestigiose come Sotheby’s,
Christie’s, Drouot, Madlena ha potuto abbandonarsi
al piacere di scegliere oggetti di eccezionale bellezza
e valore, più di mille pezzi e oltre cinquecento elementi decorativi di dimensioni minori, tutti scelti
con occhio esperto e competenza. In occasione di
ben venti aste presso Madl’Art, la sua casa d’aste di
Belgrado, la signora Zepter ha acquistato oltre cento pezzi che sono entrati a far parte della sua collezione, segno del suo gusto raffinato, dell’emozione e
della passione per il bello e la qualità.
Fra le passioni più recenti, il collezionismo di gioielli,
non una vuota rassegna di vanità femminile ma un
modo per celebrare la femminilità e l’apprezzamento
per la grande abilità di famosi gioiellieri e designer.
Anche nel suo rapporto con la moda, passione che
coltiva fin dalla prima giovinezza, Madlena preferisce la raffinatezza del classico, i colori sobri, e un’eleganza sempre misurata che rivela uno stile sicuro.
Al termine della sua autobiografia la signora Zepter
racconta brevemente la storia dell’omonima Società,
nata come un salto nell’ignoto e frutto di una visione
condivisa fatta di volontà e forza. La definisce l’unione di una mente aperta, dell’ambizione di un uomo
d’affari e di un intellettuale.
Philip Zepter sapeva esattamente che il XXI secolo
sarebbe stato caratterizzato dalla concorrenza intellettuale. Lui, spiega la signora Madlena, è un creatore per bisogno e un artista per sensibilità. Ciò che
è riuscito a realizzare in venticinque anni di lavoro
ininterrotto – da quando nel 1984 è stata fondata la
Zepter International, o meglio dal 1986, anno in cui
a Linz ha visto la luce il primo edificio della Società –
non è stato fatto da nessuna Società europea fondata
nello stesso periodo.
Lavoro, lavoro e lavoro... ecco le fondamenta della
fitta trama con cui Zepter ha abbracciato l’intero pianeta, attraversando la cortina di ferro e superando le
barriere fra culture, persone e nazioni.
Un concetto di business innovativo basato sulla
vendita diretta di un prodotto caratterizzato dalla
più alta qualità e da qualcosa di nuovo e speciale.
In azienda, qualità e funzionalità sono i presupposti basilari del lavoro, la formazione aggiornata e il
costante perfezionamento di centinaia di collaboratori in oltre quaranta Paesi hanno creato un nuovo
325
tipo di rapporto professionale e uno standard di alto
livello nell’etica e nella deontologia professionali.
Dalle fabbriche della Zepter International in Italia, Germania e Svizzera sono usciti ad oggi più di
760.000.000 di prodotti che uniscono utilità, bellezza
e attenzione per la salute del genere umano.
Questa autobiografia testimonia la bellezza e il valore di ciò che dura nel tempo. Sono trascorsi trent’anni da
326
quando Madlena e Philip Zepter lasciarono la Serbia. Zepter International festeggia il venticinquesimo compleanno. Compie quindici anni l’impegno di
questa coppia di benefattori e di mecenati a favore
delle culture europea e serba, con la partecipazione a
innumerevoli azioni umanitarie nella loro patria e in
tutto il mondo. La loro felice vita matrimoniale dura
da quarant’anni.
| sadržaj | contents | contenu | inhaltsverzeichnis | indice |
328
5
9
14
Vreme nađeno i poklonjeno / Patrick Besson, književnik
Le temps trouvé et donné / Patrick Besson
Dosegnuti smisao / Madlena Zepter
17
I
18
26
34
42
48
50
Nit koja je sve povezivala
Očevo nasmejano lice
Salon mode
Raskoš različitosti
Kartofil
Ples je život sam
55
II
56
58
62
66
68
74
Život u znaku knjige
Jednog dana desiće se čudo
Od varnice do velike vatre
Prozor u svet
Ženski ideali uspeha
Izbor je carstvo slobode
81
III
82
88
91
92
Lepota trajanja
Deca
Duhovno roditeljstvo
Iskra života
97
IV
98
108
116
164
176
187
Linc – ishodište prema svetu
Kompanija Zepter – iskovati žezlo
Snaga jednog sna
Suvereni stil
Dobročinstvo na širokom planu
Svetska sponzorstva Kompanije Zepter International
195
V
196
204
208
Monako, svečanost koja traje
Sledbenici zlatnog osećanja
Naši domovi – kuće kulture
DETINJSTVO
MLADOST
BOJE LJUBAVI
USPEH
TOPLINA DOMA
329
237 VI
238
248
260
ZOV PUTOVANJA
Ja sam deo svega što sam srela
Putovanje kao način postojanja
Aukcije, umetnost odabiranja
273 VII
VOLETI ŽIVOT
274
278
284
290
294
300
Tražim ritam u koraku
Božanska geometrija dijamanata
Šik potekao iz kuće
Bezuslovna ljubav
Brojim samo vedre sate
S prijateljima pod zvezdama
305
Madlena - mecenatstvo in toto / Manfred Wagner, akademk
307
311
315
319
323
rezime
summary
résumé
zusammenfassung
riassunto
329
sadržaj
contents
contenu
inhaltsverzeichnis
indice
Izdavač: Zepter Book World
Autor autobiografije: Madlena Zepter
Dokumentacija: Madlena Zepter
Urednici: Madlena Zepter, Vesna R. Radović
Dizajn knjige i korica: Carlo Magnoli
Kodizajn: mr Ljiljana Martinović
Fotografija na naslovnoj strani: Roger Corona
Lektura i korektura: Slobodanka Delibašić
Grafička obrada fotografija: Stefano Rizza
Tehnički urednik: Ivo Tauro
Direktor štampe: Massimo Simioni
Štampa: Grafiche SIZ, Verona, Italija
Realizacija: BRID Marketing, Milano, Italija, Miloš Ivanković
Drugo izdanje
Tiraž: 2.500