docOKRUŽENJE - Center for Democracy and Reconciliation in
download 
Report Transcription
OKRUŽENJE - Center for Democracy and Reconciliation in
VICINITIES – FIRST REGIONAL NEWS TALK SHOW – II KRUŽENJE – PRVI REGIONALNI INFORMATIVNI TV ŠOU – II KRUŽENJE PRVI REGIONALNI INFORMATIVNI TV ŠOU – II SEZONA CENTER FOR DEMOCRACY AND RECONCILIATION IN SOUTHEAST EUROPE CENTER FOR DEMOCRACY AND RECONCILIATION IN SOUTHEAST EUROPE FIRST REGIONAL NEWS TALK SHOW – 2ND SEASON VICINITIES Prvi regionalni informativni TV šou OKRUŽENJE UREDNIK ZVEZDANA KOVAČ OKRUŽENJE Prvi regionalni informativni TV šou Urednik ZVEZDANA KOVAČ Izdavači CENTAR ZA DEMOKRATIJU I POMIRENJE U JUGOISTOČNOJ EVROPI EVROPSKI FOND ZA BALKAN Za izdavače HEDVIG MORVAI i NENAD ŠEBEK Copyright © 2013. CDRSEE & EFB Lektura DANIJELA ĐOKIĆ Korektura NEVENKA ANTOVIĆ Oblikovanje i slog IVAN HRAŠOVEC Fotografija DUŠKO FILIPOVIĆ Štampa GAMA DIGITAL CENTER, Beograd CIP zapis je dostupan u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije ISBN 978-86-6371-002-3 COBISS.SR-ID 202971916 Predsjednik upravnog odbora Upravni odbor ERHARD BUSEK ATJE DREXLER– Robert Bosch Stiftung; Izvršni direktor NENAD ŠEBEK Projektni tim KORINA NOAK AETOPULOS, ANTONIS HADZIJANAKIS, SUZAN NADO, GERRIT RAUWS, FABRICE DE KERCHOVE – King Baudouin Foundation; KNUT NEUMAYER, FRANZ KARL PRÜLLER – ERSTE Stiftung Izvršna direktorka HEDVIG MORVAI FLORIAN SPAHIU, DANE KORUGA, Projektni tim MIHAELA ZERVIDU, ELENA FARINI IGOR BANDOVIĆ, BRANKA PANIĆ, Krispou 9 Ano Poli, 54634 Solun, Grčka tel: +30-2310-960-820, ELENA PETKOVSKA-GJORGJEVSKA, NATAŠA SMILJANIĆ fax: +30-2310-960-822 Resavska 35, Beograd, Srbija e-mail: [email protected] tel. +381-11-3033-662 www.cdsee.org www.balkanfund.org SADRŽAJ UVOD 4 PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM 9 PRVO POGLAVLJE S ONE STRANE IDENTITETA 12 DRUGO POGLAVLJE EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE 22 TREĆE POGLAVLJE OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU 31 ČETVRTO POGAVLJE NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA 38 PETO POGLAVLJE NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA 48 ŠESTO POGLAVLJE SPORTSKI O SPORTU 57 SEDMO POGLAVLJE LGBT POPULACIJA 67 OSMO POGLAVLJE CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA 76 DEVETO POGLAVLJE RATNI ZLOČINI 86 DESETO POGLAVLJE CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE 97 JEDANAESTO POGLAVLJE DRŽAVNA UPRAVA 106 DVANAESTO POGLAVLJE ETNO MUZIKA 116 ZA KRAJ UTISCI UČESNIKA 124 O SAJTU 130 MEDIJSKA PODRŠKA 132 POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA 137 O PLANOVIMA ZA NAREDNU GODINU 140 4 : UVOD UVOD Televizijski program koji se gotovo istovremeno emituje u svim zemljama okruženja, skrenuo je pažnju publike još prošle godine kada je emitovano probnih pet epizoda. U ovu godinu smo zakoračili nešto ambicioznije pripremivši dvanaest epizoda, a televizijama koje su nas emitovale, pridružile su se i Top TV iz Ljubljane i TV Kosovo iz Prištine. U publikaciji koja je pred vama, naći ćete sve informacije o ovoj jedinstvenoj televizijskoj emisiji: od toga ko je iza i ispred kamera i gdje ste nas sve mogli gledati, preko najzanimljivijih dijelova emisije do izjava učesnika, glodura televizija i medijskih sponzora. Zato ću u nastavku ovog uvoda reći ponešto o ličnim utiscima. Uzbuđenje s kojim sam kao zaposlena u CDRSEE posmatrala pripremu i realizaciju prve serije Okruženja, preraslo je u pravi kreativni izazov i radost kada mi je CDRSEE povjerio da vodim ovaj projekat. Rad na 12 epizoda u kojima smo razgovarali o mnogim bolnim temama, bio je ispunjen zadovoljstvom, jer su prije svega na jednom mjestu razgovarali ljudi iz različitih zemalja. Naravno da, kao i svi misleći ljudi, moj kolega u studiju Nenad Šebek i ja imamo stav na svaku temu o kojoj smo govorili. No, nikako nam nije bila namjera da ga dokažemo ili usmjerimo sagovornike u željenom pravcu. Mogućnost da čujemo ljude iz susjedstva koji iz poznatih razloga dugo nijesu bili u prilici da pričaju u zemljama u kojima se njihov jezik savršeno razumije, privilegija je koju smo mogli da im pružimo i da ih, zauzvrat, zajedno sa gledaocima širom okruženja, pažljivo i s uživanjem slušamo. To je ta osobenost Okruženja kojoj nisam mogla odoljeti. 5 : UVOD Pokazali smo da je na teme poput identiteta, ratnih zločina, uloge crkve, istorije itd. moguće razgovarati čak i onda kada su naši gosti imali potpuno suprotne stavove. Stavovi o univerzalnim vrijednostima, međutim, svima su bili isti, pa civilizovani dijalog nije niti jednog momenta bio u opasnosti. Ovogodišnji ciklus, završili smo vedrom pričom iz okruženja. Govorili smo o etno muzici. Vlatko Stefanovski, Bilja Krstić, Amira Medunjanin i Tamara Obrovac, zajedno su u studiju otpjevali „ Jovano, Jovanke” čiji vam snimak, zajedno sa kratkim pregledom najmarkantnijih izjava poklanjamo u dodatku ove knjige. „ Nakon svega, Okruženje je neka vrsta antičkog trga kome se iznova vraćamo, da razgovaramo i da se čujemo”, pročitaćete ovdje da je uz ostalo i ostale rekao Balša Brković, jedan od četiri novinara i pisaca kojima je bila povjerena uvodna riječ. Zaista se nadam da ćemo se još dugo godina iznova vraćati na male ekrane vaših omiljenih televizija. To će zavisti koliko od nas, toliko i od vas. Do gledanja. Zvezdana Kovač Glavna i odgovorna urednica Okruženja 6 : UVOD U ovo vreme prošle godine pozdravio sam samu činjenicu da je privedena kraju prva sezona „Okruženja”. Bilo je nedoumica oko toga može li televizijski tok-šou da se bavi složenim problemima pomirenja i može li da se takmiči i bude prihvaćen kao alternativa u veoma prestižnim, udarnim terminima. Veoma sam ponosan na rad i uloženi napor urednika, gostiju, pa i gledalaca koji su bili voljni da pruže šansu toleranciji i razumevanju. Ove godine to opet posmatram sa hvalom, ponosom i divljenjem, ali je ovoga puta moj pogled čvrsto usmeren ka budućnosti. Vidim uticaj koji ovaj televizijski program ima i važno mesto koje je zauzeo u regionu. „Okruženje”, čija je druga sezona uspešno na progamu, postoji, i tu je da ostane. U toku su planovi za treću sezonu, pošto ljudi zapadnog Balkana računaju na ovaj program. I dok ova knjiga odlazi u štampu, pet članova Evropskog parlamenta organizuju prezentaciju našeg televizijskog programa u Evropskom parlamentu. Ne samo Balkan, već i Evropa je primetila „Okruženje”. „Okruženje” je pokazalo ljudima, na svoj živahan i neuobičajen način, kako slušati, čuti, razgovarati, debatovati, pa i uživati u tome. Spremni smo za dalje! Dr Erhard Busek, Predsjedavajući Borda direktora CDRSEE 7 : UVOD Posle dve uspešne sezone, “Okruženje” pokazuje kako različitost i iskrena komunikacija mogu da predstavljaju pokretačku snagu za regionalnu saradnju i uzajamno razumevanje. Prvi regionalni televizijski tok-šou koji se odnosi na probleme čitavog regiona nema skrivene namere, niti upada u zamku Jugonostalgije. Na svoj dinamičan i kreativan način, ovaj program uspeva da ponovo uspostavi veze između susednih zemalja, ne samo na osnovu i dalje zajedničkog jezika, već i na osnovu zajedničkih nevolja koje se tiču životnog standarda, ekonomske krize ili novih generacija. Postoji nada da će takav otvoren dijalog, van uobičajenih političkih tokova, doprineti stvaranju osećaja zajedništva i ohrabriti ljude na Balkanu da učestvuju u oblikovanju vlastite budućnosti. Upravni odbor Evropskog fonda za Balkan ponosan je na ovu jedinstvenu prekograničnu inicijativu koja unosi nov, osvežavajući dah u televizijske programe. Želeli bismo da čestitamo timovima Evropskog fonda za Balkan i Centru za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi na veoma inspirativnim dvema sezonama, sa nadom da će se serija nastaviti i da će postati otvoren forum za javnu debatu u zemljama zapadnog Balkana. Fabris de Keršov Predsedavajući Upravnog odbora Evropskog fonda za Balkan 8 : UVOD U našem Okruženju razgovarali smo o ratnim zločinima, o muzici, o pravima homoseksualaca, o Evropskoj uniji, o identitetima, o civilnom društvu, o odnosu crkve i države, o sportu, o dalekoj i bližoj istoriji, o nasilju među mladima, o državnoj upravi..... i kroz karikature smo posmatrali realnost ovog regiona. Okruženje je jedinstveno po svojoj zamisli, realizaciji, širini prostiranja i načinu razmišljanja u našem okruženju. Ono promoviše ciljeve Evropskog fonda za Balkan i Centra za demokratizaciju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi, da se na Balkanu ostvari pomirenje i demokratizacija i da se sve države što više približe članstvu u Evropskoj uniji. Protekla godina je donela ozbiljne pomake na putu zapadnog Balkana ka Evropskoj uniji: Hrvatska je postala punopravna članica EU, Crna Gora je stupila u pregovore, Srbija je dobila status kandidata, a Albanija je podnela zahtev za članstvo. Ali mi koji živimo u ovom našem okruženju znamo da uprkos pomacima, posla ima na pretek. I da je glavni zadatak ne samo izmena i usklađivanje zakona i propisa sa EU standardima, već nešto daleko više i daleko teže od toga – primena normativnog u praksi, promena načina razmišljanja, podizanje sopstvene svesti o nama kao građanima i o našim obavezama a ne samo pravima. Od toga cilja još uvek smo daleko. Na medijskom planu, jer Okruženje je medijski projekat, situacija je – usudili bismo se da tvrdimo – gora nego ona 2012. godine. Netransparentnost vlasništva, tabloidizacija, senzacionalizam, poplava „rialiti” programa, siromaštvo kako u pravljenju programa tako i u načinu razmišljanja i izveštavanja... ovo nisu „dečje boginje” medija u našem delu sveta, već su na žalost hronično stanje. Sa 12 novih epizoda ove godine Okruženje više nije prolazna kometa na medijskom nebu našeg okruženja već planeta koja se solidno postavila i našla svoju orbitu. Bavili smo se teškim temama i dilemama, u svakoj smo emisiji imali goste iz četiri pa i pet različitih sredina, podelivši sa njima potragu za odgovorima. Evropski Fond za Balkan i CDRSEE su odlučni u tome da takva televizijska emisija nastavi svoj život i u 2014. a i dalje. Hedvig Morvai, izvršna direktorka EFB Nenad Šebek, izvršni direktor CDRSEE 9 : PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM Nakon prvog serijala „Okruženja”, koji je bio emitovan tokom 2012. godine i bio veoma gledan u zemljama regiona, Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi i Evropski fond za Balkan uz podršku i pomoć Ministarstva inostranih poslova Njemačke, krenuli su još ambicioznije u drugu sezonu. Gosti su opet bile ugledne i osobene ličnosti u svojim sredinama. Krug zemalja koje su učestvovale ili pratile ovaj program je proširen: Alsat – M (BJR Makedonija) BHRT (Radio-televizija Bosne i Hercegovine), HRT (Hrvatska radio-televizija), RTK (Radio – televizija Kosovo), RTS (Radio – televizija Srbije), RTRS (Televizija Republike Srpske), Top TV (Slovenija) i TV Vijesti (Crna Gora). Voditelji su bili glavna i odgovorna urednica Zvezdana Kovač, dugogodišnji radijski i televizijski novinar, sada zaposlena u CDRSEE i Nenad Šebek, direktor CDRSEE, nekadašnji novinar Radio Beograda i BBC-ja. Umjesto stand – up komičara, emisiju su otvarali i zaključivali vrhunski novinari i satiričari iz država okruženja. Prvih šest epizoda emitovano je od maja do prve polovine juna 2013, a ostalih šest od oktobra do sredine novembra iste godine. U emisijama su aktivno učestvovali alumnisti Evropskog fonda za Balkan. Režija „Okruženja” je povjerena Draganu Elčiću, a izvršni producent bio je Predrag Kajganić – Pixi. 10 : PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM CENTAR ZA DEMOKRATIJU I POMIRENJE U JUGOISTOČNOJ EVROPI WWW.CDSEE.ORG CDRSEE je nevladina i neprofitna organizacija sa sjedištem u Solunu, čija je misija podsticanje demokratskog pluralističkog društva evropskih vrijednosti, tržišne privrede po principima vladavine prava i društvene odgovornosti i pomirenja među narodima. CDRSEE je dobitnik ovogodišnje nagrade za ljudska prava koju dodjeljuje njemačka fondacija Fridrih – Ebert Stiftung. Na kraju ove knjige, možete pročitati govor Martina Šulca, predjsednika Evropskog parlamenta, prilikom uručivanja nagrade CDRSEE-u. EVROPSKI FOND ZA BALKAN EFB je nastao na inicijativu četiri evropske fondacije (Robert Bosch Stiftung, The King Baudouin Foundation, Compagnia di San Paolo i ERSTE Foundation), a osnovan je s ciljem da potpomogne priključivanje zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Kao nasljednik Međunarodne komisije na Balkanu, Fond radi na jačanju funkcionisanja državne uprave. MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA NJEMAČKE WWW.AUSWAERTIGES-AMT.DE Značaj ovog projekta prepoznalo je i finansijski podržalo Ministarstvo inostranih poslova Republike Njemačke, kako bi podstaklo razvoj demokratskog društva u novim državama na Balkanu nastalih nakon rata. Pomogli su realizaciju ovog projekta koji je doprinio boljem međusobnom razumijevanju i afirmaciji evropskih vrijednosti. 11 : PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM Zvezdana Kovač glavna i odgovorna urednica je više od 20 godina radila kao novinar. U RTV Crne Gore na novinarskim i uredničkim poslovima provela je 15 godina i još tri godine kao novinar, potom i glavni i odgovorni urednik televizije YU info. Trenutno je zaposlena u CDRSEE. Diplomirala je na Fakultetu Univerziteta Crne Gore srpsko – hrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Govori engleski i grčki jezik. Nenad Šebek je izvršni direktor CDRSEE. Prije toga je 16 godina radio u BBC World Service, gdje je, između ostalog, izvještavao o ratovima na našim prostorima i u Čečeniji, bio dopisnik sa Balkana i iz Moskve. Prvih 10 godina u novinarstvu, proveo je u Radio Beogradu. Pisao je, takođe, i za štampane medije, radio na televiziji i predavao novinarstvo na Američkom koledžu u Solunu. Moderator je brojnih skupova za EU. Predrag Kajganić – Pixi izvršni producent, diplomirao je 1989. godine na odsjeku za filmsku i TV produkciju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a magistrirao 2008. Radio je na gotovo svim značajnijim televizijama u Srbiji. Radio je na desetinama televizijskih projekata. Na Katedri za produkciju u umetnosti i medijima Akademije umetnosti u Beogradu, predavao je predmet TV produkcija u zvanju vanrednog profesora. Dragan Elčić reditelj, rođen je u Sarajevu 1959. godine. Redovni je profesor i šef katedre za televizijsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu. Režirao je više od 250 dokumentarnih i kratkometražnih filmova i oko 600 različitih dokumentarnih emisija i tv reportaža, spotova, dvije tv drame, četiri tv filma, sedam igranih tv serijala. Režirao je oko 1.500 direktnih prenosa, muzičko – zabavnih, sportskih i drugih televizijskih događaja… 12 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA PRVO POGLAVLJE S ONE STRANE IDENTITETA Šta je identitet; individualni i kolektivni identitet; kriza identiteta; zašto se javlja, kako se rješava; uloga nacionalnog identiteta u zemljama okruženja; da li je moguće izgraditi regionalni identitet i da li je regionu tako nešto uopšte potrebno? Koliko je identitet predmet zloupotreba, manipulacija i političkih trgovina? Ova pitanja dominirala su u prvoj emisiji drugog ciklusa „Okruženja” na koja su odgovore tražili Slaviša Orlović (Beograd), Ivan Lovrenović (Sarajevo), Dragoljub – Duško Vuković (Podgorica) i Đorđe Obradović (Dubrovnik), dok je uvodničar bio Enver Kazaz (Sarajevo). 13 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA UVODNA RIJEČ ENVER KAZAZ PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA,SARAJEVO OČEVI IDENTITETA SU SVETI I MNOGO KRVAVI Identitet je najskuplja južnoslovenska riječ. Naši problemi su počeli kad se on na društvenom horizontu pojavio devedesetih godina prošlog vijeka. I to najprije kao kulturološki, potom ideološki, politički, a bogami i vojni. I mnogi tvrde zato što smo previše slični, neki zato što su među nama razlike premale, a neki zato što smo gotovo isti. Identitet nije najskuplja južnoslovenska riječ samo zato što se zbog njega ginulo i ubijalo, nego zato što se identitetom trgovalo. Postoji, reklo bi se berza identiteta: uzmemo malo svoga od drugog identiteta, pa ga utrapimo svojima, i to s kamatama i po skupu cijenu. Identitetom se bave mnogi. Postoje elite identiteta, one su svete i nedodorljive. One su u univerzitetima, u religijskim institucijama, u političkim partijama. One su i kulturne elite. Postoje i očevi identiteta. Oni su sveti i mnogo krvavi. Očevi identiteta vole da formiraju heroje identiteta, a heroji identiteta, djecu tuđeg identiteta, naprave malo žrtava. Očevi identiteta vole da oplode naše umove i naše nacionalne duše. Mi smo mali, ali zato ponosni na sebe. Ugledali smo se na mnoge druge i postali jedni drugima bijeli crnci. Zaželjeli smo da imamo sve kao veliki narodi, samo smo se smjestili u svoje geto. Sad svoj nacionalni teritorij plijevimo, obilježavamo simbolima, kao što to rade lavovi u savanama.Elite identiteta, kad su napravile taj identitet, shvatile su da mogu da ga utrape masama. A mi smo u međuvremenu izgubili sebe. Jednoga dana doći ćemo do pećine identiteta. Tamo kad se ugledamo, shvatićemo da smo u dalekoj prošlosti. Drugi će biti u budućnosti, znatno mlađi i slobodniji od nas. 14 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA IVAN LOVRENOVIĆ KNJIŽEVNIK, SARAJEVO NALAZILI SMO SMO SEBI identitet naših zajdenica, grupa, naroda, kako hoćete, on je jasan i on se ponaša vrlo distinktivno. Naši kulturni identiteti nisu tako distinktivni i jasni, iako bi htjeli da budu. Oni se ponašaju kao duga. U dugi mi prepoznajemo svaku posebnu boju, ali ne možemo odrediti granicu između njih. Tako je otprilike s našim kulturnim identitetom. I sad kad se to dvoje, na nepriličan način u praksi, pogotovo političkoj, miješa jedno s drugim, onda dolazi do problema. Zapravo dolazi do konfuzije kod samih ljudi, zato podvlačim tu razliku. SLIČNE, ALI PRIJE SVEGA SMO TRAŽILI SEBI RAZLIČITE STRANCI SU ANDRIĆA Davno prije nas, negdje tridesetih godina prošlog stoljeća, Žorž Devere zasnovao je jednu disciplinu o kojoj se danas malo zna, etno – pshioanalizu u kojoj je već tada objasnio da, ako čovjek previše insistira na svom nacionalnom identitetu, onda to znači da ima veliki problem sa svojim ličnim identitetom. Nalazili smo sebi slične, ali prije svega smo tražili sebi različite. A sebi različite smo nalazili u onima koji su nam najsličniji. I to je taj paradoks. I to je zapravo, osim što je paradoks i izvor svih naših nevolja, barem jednog dobrog dijela naših ozbiljnih nevolja. MNOGO BOLJE SHVATILI VAŽNA JE RAZLIKA IZMEĐU KULTURNIH I NACIONALNIH IDENTITETA U našoj praksi nameće se sama od sebe razlika između nacionalnih i kulturnih identiteta. Vrlo često se preklapaju, naravno, čak sinonimno, ali je važna ta razlika. Zašto? Nacionalni identitet kao politički Pitanje je koliko mi možemo uopće govoriti o konstituiranosti jugoslovenskog identiteta. Jugoslovenski identitet je konstruiran sa političkog nivoa, naravno, kao nacionalistički. To zaboravljamo. Mi smo kao Jugosloveni bili jaki nacionalisti u odnosu na sve drugo. Ta energija nacionalizma koji je bio emancipatorski, mogli bismo čak reći i pozitivan u određenom smislu, iako ne uvijek, ona se zapravo transferirala u ove parcijalne nacionalitete i nacionalizme koje imamo od devedesete. Ta veza kod nas nikad nije osvijetljena kako treba, a bilo bi jako važno da bude osvijetljena. Ako govorimo o Ivi Andriću, ne bih o drugima, Ivo Andrić je baš paradigmatičan, možda jedini koji je paradigmatičan. I po književnom duhu i po jeziku, njega doista nije moguće svrstati u bilo koju od naših nacionalnih književnosti bez ostatka. Dakle, on pripada svim književnostima štokavskoga jezika. Ako govorimo politički, 15 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA to su današnje četiri države, iako je to književno irelevantno, ali ne pripada po nekoj političkoj odluci, nego pripada bazično, po svome književnom i jezičnom duhu. Jedino tako ga možemo shvatiti. To su stranci shvatili davno ali mi još nismo. BIH SE RAPIDNO VRAĆA UNAZAD Mi u Bosni I Hercegovini smo u paradoksalnom položaju jer ne da kasnimo, nego se vrlo rapidno vraćamo natrag. Zašto, zato što Bosna i Hercegovina osim ovih problema sa parcijalnim nacionalnim identitetima i kulturama, ima jedan veliki problem identiteta države, ne u smislu njezinog funkcioniranja (to je katastrofa), nego baš u smislu njezinoga samopoimanja. Ona se uopće ne samopoima, ona se iznutra poima na nekoliko različitih načina. I nije problem što su različiti nego što su jedan drugom suprotstavljeni. Dokle god je to tako, Bosna i Hercegovina, bojim se, neće moći u suštinskom smisli imati neki benefit od globalizacije, od evropskoga puta itd. PRERANO JE ZA REGIONALNI IDENTITET Vidimo da čak i u Evropi paralelno postoje dva oprečna toka. Jedan je ovaj koji bi da pitanje identiteta digne i univerzalizira, evropeizira, a drugi tok je onaj koji ponovo vraća stvari na afirmaciju, čak i pomalo neugodnu afirmaciju parcijalnih državno – nacionalnih identiteta. Mi, bili Evropljani ili ne, morali bismo sami o sebi da mislimo, sami sebe da gledamo u lice i da radimo na tome da jedni drugima – ako već ne možemo da budemo u ovom trenutku prijatelji – ne smetamo. A da onda polako, malo pomalo, gradimo neki novi regionalni identitet koji neće baštiniti ništa lošega od onoga što baštinimo kao loše iz zadnjih 150 godina moderne historije. Tada bismo možda mogli mi izaći pred Evropu pa reći, govorim figurativno: E, evo nas kao kandidata. Ali ne zato što što ste vi nama superiorni pa mi želimi biti kao vi, nego zato što smo sami izgradili neki boljitak, neku harmoniju i neku sreću… Mislim da je važno istaknuti to da mi danas još uvijek živimo na ruševinama. Ne možemo danas, nažalost, govoriti o ovim stvarima u nekom optimističkom, konstruktivnom, pozitivnom tonu jer nam to ne da vrijeme. Prekratko je vrijeme od onoga što se devedesetih godina dogodilo kao kataklizma. Historijski gledano, mi smo još tu – u tom trenutku. I sada razmišljati o tome da gradimo nekakav novi, regionalni identitet je, nažalost, prerano. 16 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA ma raznih drugih vrsta itd. Na tome konstruišemo ono što mislim da je problem ne samo našeg regiona i naših okašnjelih nacija, ili problem sadašnjih naših tranzicionih postmodernističkih pristupa. To je civilizacijski problem, upravo zato što je to osnovna paradigma da se naša civilizacija zasniva na prisvajanju onoga što je tuđe. DRAGOLJUB – DUŠKO VUKOVIĆ NEZAVISNI NOVINAR, PODGORICA DVA IDENTITETA U CRNOJ GORI Mi u Crnoj Gori imamo problem što imamo najmanje dva nacionalna identiteta, a čim imamo dva identiteta imamo i krizu identiteta… Jedan se otprilike koncipira u pozadini nečega što je srpski nacionalni identitet, pa onda to aforistično izraženo (mislim da je to Mitropolit Amfilohije Radović rekao) glasi: Ako su Srbi nebeski narod, onda su Crnogorci munje nebeske. Druga vrsta nacionalnog identiteta pokušava da se osloni na nešto što je autentična, crnogorska, nacionalna istorija. Obično se prave neke vrste mikseva. Pokušava se toj nekoj građevini nacionalnog identiteta dodati nešto u armaturi kako bi ona bila čvršća, pa su tako, recimo, dodata u azbuku dva nova fonema, kako bi se jezik učinio drugačijim od ovih ostalih… VOLIMO DA PRISVAJAMO TUĐE Priča o identitetu nužno podrazumijeva i priču o pripadanju, odnosno prisvajanju. Tako je sa piscima, tako je i sa umjetnici- IZ EVROPE STIŽE I ŠTO NIJE EMANCIPATORSKO Kad govorimo iz perspektive nacionalnog identiteta, pa onda to negdje postavljamo u kontekst evropskog identiteta, želim da naglasim da u svakom nacionalnom identitetu postoji nešto što je emancipatorsko i čega se ne treba odricati, što ne treba negirati i odbacivati pošto – poto... Nije sve što stiže iz Evrope – mislim u političkom, ekonomskom, kulturnom i bilo kom drugom smislu, emancipatorsko. Naprotiv, ima dosta toga što nam dolazi iz Brisela, metaforički govorim o Briselu, što nije emancipatorsko, što djeluje kao orobljavajuće u odnosu na neke druge identitete. Prema tome, važno je da se afirmiše taj emancipatorski potencijal nacionalnog identiteta, a da se onaj drugi žigoše ili na neki način problematizuje, kako ne bi postao previše destruktivan. SVI TREBA DA SE ULJUDIMO Mi, nažalost imamo novi regionalni identitet – to je varvarstvo. Mi smo svi zajedno pali u varvarstvo. Zašto ovo kažem? Zato što koračamo unazad. U tom varvarstvu, na ovim razvalinama o kojima je govorio Ivan, neke druge su strukture bile itekako 17 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA povezane i doprinosile tom novom identitetu. A, to su mafijaške strukture. Mi čitavo vrijeme rata i poslije rata imamo to da mafijaši u regionu fantastično sarađuju. Ono što je potrebno za gradnju novog identiteta jeste da se svi uljudimo, da se vratimo negdje, i da učinimo ono što jeste minimum, a to je da učinimo da funkcionišu zakoni, da funkcionišu institucije, jer nas institucije i zakoni čine slobodnima u nekom ljudskom, višem smislu… Kad sam bio mlađi bio sam optimista više nego što je trebalo, bojim se da sam u ovim godinama skloniji pesimističkim vizijama budućnosti, jer ovo što je moje životno iskustvo, a da ne govorim o iskustvu naše civilizacije, više daje za pravo pesimistima nego optimistima. Jedno su moje želje, šta bih volio da bude, a nisam siguran da ćemo u tako skoroj budućnosti imati baš previše svijetlih trenutaka. SLAVIŠA ORLOVIĆ PROFESOR FAKULTETA POLITIČKIH NAUKA, BEOGRAD MITOVI SU OSNOV NAŠIH IDENTITETA Ono što je zajedničko za sve identitete pa i srpski, jesu mitovi (između ostalog, osnivački mit kosovske države, zatim teritorija jer su veći problem ispale teritorije nego ljudi), zatim zajedničko sećanje, kultura sećanja, istorija i sve ono što nas je delilo ovih godina u odnosu na činjenicu da postoje razlike koje mogu da obogate. Problem regiona je što je ispalo da je dominantan taj nacionalni identitet. Jedan od razloga je što imamo proces zakasnele izgradnje nacija, država, ono što su savremene, moderne države završile vek ili dva ranije. Mi ovde imamo dva modela: jedan evropski, građanski i drugi istočno – evropski i azijski. Recimo, imate odrednicu nacionalni pisac, pa onda on umisli da je otac nacije. Ako je on stvaran pisac, pravi pisac, onda on treba da bude čitan na različitim jezicima, nezavisno od konteksta. Pogledajmo, recimo, rok muziku – oni koji su pokušali da nacionalno zaodenu svoje stvaralaštvo, recimo Riblja čorba, ne mogu danas da naprave koncert po drugim repu- 18 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA blikama, dok Đorđe Balašević ili Zdravko Čolić mogu, od Skoplja do Ljubljane napune hale. U bici za jugoslovensko nasleđe, što je delimično vezano i za identitet, svi hoće da svojataju ono što je dobro, a niko neće da se odrekne onog lošeg. NOVAK JE KOMPENZACIJA ZA SVE SRPSKE PORAZE Danas bi u Srbiji verovatno svi da se identifikuju sa Novakom Đokovićem jer je on pobednik, prvi u svetu i on je potencijalno onaj ko kompenzuje poraze Srba i Srbije. S druge strane, ljude poput Andrića, kao jedinog nobelovca iz regiona, ili danas Kusturice kao osvajača palmi u Kanu, svako bi da ih svojata. Međutim, treba da odvojimo dve stvari – jedno je kako se mi identifikujemo, a drugo je kako nas drugi vide. Da li mi pripadamo Evropi? Geografski, da, kulturno u značajnoj meri da. Ali, u čemu je problem? Na zapadnom Balkanu je izražena usitnjenost etničkih grupa i nacija. Svuda u regionu imamo nacionalne manjine i dijasporu. Tu je problem, jer su one možda najugroženije po pitanju nacionalnih identiteta. S jedne strane, oni mogu biti mostovi saradnje, a s druge strane mostovi uvek služe da bi se gazili i da bi se rušili, uvek stradaju. Ukazujem na još jedan problem – postoje oni koji neće tu identifikaciju sa Balkanom. Ja, na primer, nemam problem da se nazivam Balkancem, iako to znači jedan pežorativan, izvan – evropski put, iako je demokratija nastala upravo na Balkanu, doduše u Grčkoj. NISMO SKLONI KOMPROMISIMA Nacionalni identitet u sebi nosi visoke elemente emotivnog naboja i strasti. On je potencijalno konfliktan. Mi smo imali konflikte nacionalnih identiteta koji su onda završili u konfliktima krvavih razmera. Zbog nacionalnih identiteta bili smo spremni da žrvujemo mnogo – ekonomske i razne druge interese. To znači da nismo bili skloni građenju nekog kompromisa, nekog zajedničkog imenitelja. Mi smo lagali da smo se dobro slagali. Hajde da se više ne lažemo, pa da počnemo da se slažemo, da komuniciramo i da vidimo koji je to integrativni faktor, a videli smo da ga dosta imamo. ZATOČENICI PROŠLOSTI Ovde imamo jedan paradoks: Kada pogledamo šta nam je zajedničko, videćete da ne možemo bez prošlosti i svog onog nasleđa koje imamo. S druge strane, tu leže i problemi jer smo mi zatočenici prošlosti, bez spremnosti da se suočimo sa prošlošću. Problem u ovom regionu je što svako vidi problem kod onog drugog. Svi, treba da počnemo sa čišćenjem sopstvenog dvorišta. To je pretpostavka za pomirenje, to je pretpostavka za napredak i to je pretpostavka da se otvori perspektiva o izgradnji regionalnog identiteta. Svako od nas će delimično ostati pri nekom svom identitetu, ali će biti podsticaja spolja i nametanja da možda jednoga dana budemo sazdani na nekom novom identitetu. 19 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA ĐORĐE OBRADOVIĆ DOCENT SVEUČILIŠTA U DUBROVNIKU I MOSTARU, DUBROVNIK SVI PATIMO ZA ONIM ŠTO NEMAMO Postoji jedna teška činjenica zbog čega slavenski narodi pate za identitetom, a to je zbog toga što svatko pati za onim što nema. A, ne može ga biti jer jedino na području od Jadrana do Vladivostoka, jednom golemom području, nikad nije nastala jedna velika kultura. U svim drugim djelovima svijeta je nastala bar po jedna velika kultura, od kojih kineska traje već tisućama godina, a na ovom području nikad nije nastala. Zbog toga su tu zakašnjele nacije, zbog povjesnih okolnosti. Treba shvatiti da je to traženje identiteta nešto sasvim prirodno. Treba pustiti vremenu da uz pomoć tolerancije učini svoje. To je kao kad dijete odrasta, ne može poslije druge godine doći do punoljetnosti. Treba mu vremena. OVDJE SE POVIJEST KONSTRUIRA Ukoliko se identitet pokuša nametnuti odozgo, onda to nema uspjeha jer se javljaju otpori. To je povijest pokazala u mnogim državama. Recimo, ne mogu danas Amerikanci nametnuti bosansko – hercegovački identitet narodima koji žive u Bosni i Hercegovini zato što time stvaraju samo velike otpore. Treba pustiti maksimalnu toleranciju da svatko uvažava drugoga i da svatko iživi svoj identitet koji je često predmet konstrukcije, jer se u južnoslavenskih naroda, i opće kod Slavena povijest ne proučava nego konstruira. Kopaju se piramide u Bosni da se dokaže da je tu živjela neka civilizacija. Slaveni u Makedoniji prave spomenike antičkoj kullturi, u Hrvatskoj se traži iransko podrijetlo itd. Izvlače se bogumili, čije je upitno postojanje u Bosni i Hercegovini i Sloveniji. Dakle, povijest se konstruira da bi se dokazalo nešto danas. Zato bi bilo potrebno pustiti da ljudi žive svoje identitete, da odrastu u identitetima, što nije lako i neće se brzo dogoditi. Nikome ne bi trebalo smetati što se aerodrom u Beogradu zove Nikola Tesla, ali nekome smeta. Ne bi trebalo smetati nikome što netko Teslu smatra Amerikancem, netko Hrvatom, netko Srbinom iz Hrvatske, netko Srbinom… Važno je da je njegova vrijednost svjetska. Uostalom, ne moramo se držati samo naših naroda. Uzmite Ruždija. Uopće nije sporno da je on i indijski i britanski pisac, a ujedno i svjetski pisac. Prema tome, treba kod ovih zakašnjelih nacija pustiti da vrijeme učini svoje. EU nije idealno rješenje ali bi bila dobro rješenje, bolje od sadašnjeg za ove južnoslavenske države. Zato što bi jedno od ključnih pitanja, a to je pitanje granica i pitanje kome pripadaju koji narodi i djelovi naroda bar time bili ublaženi. Znači, nije idealno rješenje ali neko rješenje jeste. Samo EU ne želi ubrzati taj postupak i pi- 20 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA tanje je kad će BIH ući, premda bi bilo bolje rješenje za BIH da uđe odmah. Ali, BiH je i tako eksperiment međunarodne zajednice da se vidi šta će se zbivati u Novom Meksiku i Teksasu kad Latinoamerikanci postanu većina. Ljudi koji žive u BiH misle da žive svoje živote, a, u stvari, sudjeluju u eksperimentu na koji ne mogu utjecati. I nitko na svijetu ne može utjecati. NEKIMA DRUGI SVJETSKI RAT JOŠ TRAJE Koji je problem u ovim državama gdje se govori srodnim jezicima? Jedno veliko istraživanje studenata iz Zagreba, Dubrovnika, Mostara, Podgorice i Novog Sada pokazalo je da oko 85 % anonimnih komentatora na portalima u ovoj regiji još uvijek živi u Drugom svjetskom ratu. Pa kad su u pitanju utakmice, izbor pjesme Evrovizije itd, onda prevladavaju izrazi kao – ustaše, četnici, partizani, balije i slično. Dakle, još uvijek kod mnogih ljudi na ovim područjima nije završen Drugi svjetski rat, a kamoli ovaj sadašnji, posljednji. Još je nešto strašno, to je ovaj termin „zapadni Balkan”. To je manipulacija međunarodne zajednice. Žele pokazati – to su primitivci, Balkanci, oni nisu Evropa. Ovo područje treba zvati jugoistočna Evropa, ali su ovdje ljudi prihvatili termin koji je manipulacija – zapadni Balkan. Baš zbog toga da se pokaže da to nije nešto. Neka zovu jugoistočna Evropa, jer kad su u Dubrovniku postojali vodovod i kanalizacija, Versaj je smrdio na 30 km. Zaista treba pustiti da vrijeme čini svoje i da se, ne samo regionalni, nego i evropski integritet i identitet grade iznutra. Dakle, da ljudi počnu osjećati evropske vrijednosti ili regionalne vrijednosti unutar svojih identiteta koji još nisu završeni, još nisu izgrađeni… ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN DEJAN RADIĆ – SARAJEVO: Sasvim je oči- MILOŠ ĐINĐIĆ – BEOGRAD: Nova tema gledno da u posljednjih dvadesetak godina proživljavamo jednu krizu identiteta koja se ogleda prije svega kroz mrežu različitih elemenata identiteta kao što su religija, nacija, teritorija, jezik, državljanstva i ostali fenomeni. Tako da društveno – političko okruženje u kojem živimo očigledno nameće jednu situaciju da se određeni slojevi identiteta favorizuju ili preferišu, dok su neki drugi slojevi identiteta stavljeni na margine i ostavljeni u određenoj sjenci. koja se danas nametnula bila je zapravo kolektivni versus individualni identiteti. Kolektivni identiteti kao takvi su često prisilno nametnuti i politički instrumentalizovani. Na prostorima kao što je naš koji ima skorašnje konfliktno nasljeđe, ta instrumentalizacija ide do visokih razmera i samim tim nacionalni identiteti kao takvi, kao kolektivni identiteti, dobijaju svoju destruktivnu dimenziju. Ono što je bitno reći u kontekstu stvaranja novog, regionalnog identiteta jeste da paradigma mora da se promeni ka više individualnom 21 PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA identitetu. Dakle, ono što ste vi, nevezano od pripadnosti nekoj grupi, nego ono što ste vi kao osoba, odnosno individua. ALEKSANDAR JOVANOVSKI – SKOPLJE: Iako je izrečeno više pozitivnih ocjena i stavova o tome kako je region napredovao u posljednjih 20 godina, ja sam pesimista, jer smo – mislim na sve u regionu – ostali zakopani u rovovima. Naše političke kvazi-elite zloupotrebljavaju identitet nacije i države, manipulišu nacionalnim identitetom kako bi očuvali vlast. PRILOG 1 KRAĐA IDENTITETA Jovo Nikolić, nezaposleni bravar iz Smedereva žrtva je krađe identiteta. Neko je napravio kopiju njegove lične karte i postavio ga za direktora dva preduzeća. Napravio je višemilionske dugove i pronevere za koje je Jovan saznao tek kad ga je pozvala policija. Još je nezaposlen i po svemu sudeći još dugo vremena će provesti po lavirintima pravosuđa. U Banja Luci je policija zabeležila oko 150 slučajeva krađe identiteta. Na Kosovu su stotine stanova i imanja prodati uz falsifikovanje identiteta vlasnika. PRILOG 2 „TVRDI” RUSI Fenomen evropskog identiteta kao trajnog osećaja zajedništva prošlih, sadašnjih i budućih generacija Evropljana, možda najbolje odslikava komplikovan put gradnje identiteta. Zajedništvo već formiranih nacionalnih identiteta, plus izrazit anti – ratni stav, plus nastojanje da se izbegne osećaj superiornosti jednih prema drugima, samo je jedna formula za građenje evropskog identiteta. Druga je da se on zasnuje na apstraktnom nivou visoke kulture, udaljenom od svakodnevnog života najvećeg broja građana. Mnogi smatraju da evropski identitet određuje geografija. Ipak, u istraživanju Univerziteta Stratšild, na pitanje – da li, i kada sebe smatrate Evropljaninom, više od četvrtine Rusa je odgovorilo nikad ili retko. 22 DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE DRUGO POGLAVLJE EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE U najmlađoj članici evropske porodice – Hrvatskoj, ljudi su uplašeni jer su svjesni šta su sve morali da prođu tokom dugog puta do punopravnog članstva, a još ih čeka mnogo obaveza. Građani Slovenije su davno izašli iz te faze neizvjesnosti, ali ekonomska kriza, prije svega, pojačava euroskepticizam. Crna Gora, koju svi vide kao sljedećeg člana EU, predstavlja dobru priču, ponajprije zbog toga što nema potencijala da izazove ozbiljnije probleme u regionu i bilo koga ugrozi. Srbija, pak, jeste dugo bila jedno od „nestašnije djece” na zapadnom Balkanu jer je paralelno morala da se suočava sa ekonomskom i političkom tranzicijom, ali i sa jednom specifičnom tranzicijom koja je podrazumijevala drugačiji pogled na ono što se dešavalo u nedavnoj prošlosti. U drugoj emisiji Okruženja o temi „Evropska unija između lamenta i rapsodije” govorili su Daliborka Uljarević (Podgorica), Vjera Šuman (Dubrovnik), Igor Mekina (Ljubljana) i Maja Bobić (Beograd). Uvodničar je bio književnik Balša Brković (Podgorica). 23 DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE UVODNA RIJEČ BALŠA BRKOVIĆ KNJIŽEVNIK, PODGORICA DOK GOD MI NE BUDEMO LIČILI NA EVROPU, SVE NAŠE EVROPE LIČIĆE NA NAS Ima jedna lijepa rečenica kod Danila Kiša, koji kaže: „Primijetio sam da sve lijepe stvari kada dođu izgledaju mnogo manje lijepo nego dok smo ih čekali, a sve ružne stvari kada dođu izgledaju mnogo ružnije nego dok smo ih zamišljali”. Možda je taj psihološki mehanizam razlog zašto lament uvijek zvuči ubjedljivije od rapsodije. S jedne strane, dok neki prostor ne uđe u Evropsku uniju imate naglašeno glorifikovanje, jednu vrstu beskrajno idealizovanog diskursa. S druge strane, kada se neki prostor nađe sa one strane kapije, vrlo često se čuju različiti tonovi pa bi se gotovo moglo zaključiti da je sa Evropom kao sa ljubavlju iz one pjesme Desanke Maksimović, da je Evropa lepa samo dok se čeka, dok od sebe nagoveštaj da. Na neki način, i Evropa je, dakle, jedna od tih priča i to je razlog što vrlo često stariji žitelji našeg prostora imaju osjećaj da su sve te priče već jednom davno čuli, samo što je tada umjesto riječi Evropa, recimo, bila riječ komunizam ili neka druga. Možda bi se prije svih priča o Evropi trebalo prisjetiti jednog sjajnog naslova Karverovog i reći – o čemu zapravo pričamo kada pričamo o Evropi. Ja volim da se prisjetim činjenice da prvi evropski moderni roman, ili vjerovatno najveći roman koji je ikad napisan – Don Kihot jeste priča takođe o tome, o jednoj vrsti razlike između one zone utopijskog i zone realnog, što god to bilo. Možda je upravo najizazovnija ta pozicija očekivanja, jer na koncu, bojim se, dok god mi zaista ne budemo ličili na Evropu, sve naše Evrope ličiće na nas. 24 DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE MNOGO JE POBOLJŠANJA, ALI... Ja dajem primjer, možda najočigledniji koji svaki građanin može da osjeti, gdje se zaista dokumenti dobiju za par dana, veoma brzo, gdje nema redova. Imao sam priliku da vidim kako to izgleda u Srbiji kad se vadi pasoš i bio sam apsolutno zgrožen. IGOR MEKINA PUBLICISTA, LJUBLJANA EU NEMA ČAROBNI ŠTAPIĆ Priča svih država koje su ušle u EU na neki način jeste priča o uspjehu. Samo, treba znati da EU nije čarobni štapić. Ona sigurno daje neke mogućnosti, ali ne rešava sve probleme, mnogo zavisi od samih država članica. Recimo, na području diskriminacije u Sloveniji sa tim imamo veliki problem, što je zaista neočekivano. Slično je i na području korupcije. Goran Klemenčić, čovjek koji je u Sloveniji predsjednik Komisije za borbu protiv korupcije, kaže da Srbija ima bolje zakonodavstvo od Slovenije jer je nama u Sloveniji potrebna macola, dakle veliki čekić, a zakonodavstvo nam daje šrafciger. Slovenija je dobila mnogo više novca nakon što je postala članica EU, mislim da je riječ od oko četiri i po milijarde eura i to je dosta značajan novac. Taj novac treba pametno upotrebiti. Kad postaneš neto platiša jako teško je pripremiti dovoljno dobre projekte da bi mogao da crpiš taj novac. Ako nemaš projekte, kvota koja ti je na neki način data može da ostane neiskorištena. Slično je i na drugim područjima, recimo kod osnivanja firmi. Mnogo se radi na tome da bi sve to teklo elektronski, da bi išlo brže, da ne bilo više toliko birokratije. I tu su pomaci evidentni ali ima još dosta posla. U januaru je kod nas izbila velika afera, jedan preduzetnik, Slovenac, htio je da uloži milion i po eura u privatnu pivaru i da pravi pivo Bevok. U Gornjoj Gradini već je kupio zemlju i mašine. Šta se potom desilo...Tražili su dozvole. Da bi dobio građevinsku dozvolu bila mu je potrebna posebna koncesija za vodu. U ministarstvu su mu rekli – „znate, to bi moglo da traje nekoliko godina”. Čovjek je ljepo odustao, otišao preko granice u Austriju, razgovarao sa gradonačelnikom, napravio projekat, za četiri nedelje su bili pozvani na odbranu tog projekta, dobili su primjedbe. Posle dva dana su morali da isprave te primjedbe, jedan dan posle toga su dobili građevinsku dozvolu. Oni sada rade u Austriji, pivo ima natpis slovenački, nemački i engleski i izvoze. Bez ikakvih problema radnici dolaze iz Slovenije u Austriju, jer su jeftinija radna snaga. Tamo su troškovi interneta nešto viši, kao i neki drugi troškovi ali, sve zajedno je mnogo brže, jednostavnije, efikasnije. 25 DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE Evropsku uniju, a onda će biti love, biće svega. E, onda se shvatilo da sami moramo najviše napraviti. VJERA ŠUMAN GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA „DUBROVAČKOG VJESNIKA”, DUBROVNIK Zemlje kao što je Hrvatska morat će jako puno radit. Mi smo još u velikom procesu restruktuiranja koje nije dovršeno. Političke elite bit će prisiljene napravit restruktuiranje, morat će se jednostavno uvesti red. Nama EU, svima skupa, možda i ne bi trebala da smo sami uveli red puno prije. Ali, očito da za to nismo bili sposobni. DUBROVČANI NEĆE U KONOBARE SAD SMO DRUGAČIJI Puno je razloga da se veselim zbog ulaska Hrvatske u EU, ali mislim da je generalno u ovim prvim mjesecima stav ljudi podijeljen u smislu da se boje. Zapravo, niko ne zna šta će nam sve to donijeti. Mi smo imali taj euroskepticizam koji je vjerojatno uzrok, jer je sasvim logično mučan i dug je bio period do ulaska, pa onda od onogda neću više moći proizvoditi sir, rakiju... Ruralno stanovništvo je dosta protiv Evropske unije, dok su mladi, naravno – za, i sretni su jer imaju veću mogućnost zapošljavanja. Ali, činjenica je da smo se počeli drukčije ponašati. Pokazalo se da se ne može „muljat”, da se kontrolira svaki korak, da se mora raditi javna nabava, da nema po babi i stričevima. I to je, zapravo, jedan početak stvaranja novog mentalnog sklopa, koji mi se čini da je najvažniji. Kriza koja traje već petu godinu je dovela do depresije. Takva jedna depresija se dogodila Grčkoj, pa Španjolskoj. I onda su strah i nezadovoljstvo veći jer u jednoj percepciji je bilo samo to da uđemo u tu Mladi odlaze i odlazili su svih godina. Sad se pojavljuje strah od radnika iz Bugarske i drugih zemalja. Evo konkretno, Dubrovčani se boje da će doći konobari iz cijelog svijeta valjda u Dubrovnik raditi. Ali, kad se traži konobar već unatrag sedam – osam godina gotovo ne možete naći Dubrovčana. Tako da mislim da su to strahovi sasvim druge prirode. Mi imamo problem sa zakonodavstvom, radnim zakonodavstvom. Kod nas je rad preskup i fluktuacija radnika premala. Dakle, to su neke stvari koje ćemo mi morati urediti. STRANKE NAJBOLJA VEZA Generalno, svi moramo mijenjati mentalni sklop i to je ključno. Od radnih navika do načina na koji se borimo protiv korupcije koja je ključan problem, i to ne samo u hapšenju premijera u Hrvatskoj, nego, naprosto, u tome da doktoru doneseš poklon. I da niko ne smatra uopće čudnim da sestri nosiš bombonjeru. Mislim da je u svim zemljama mentalni sklop takav da ćeš nešto dobiti ako nešto daš, ali u nagradi. Mlada 26 DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE generacija je već savladala tu tehniku u kojoj zoveš, tražiš vezu za posao, zapravo ne možeš dobiti posao ako ti nije stric ili neko sredio. Sad je najnovije uhljebljenje preko stranke. Pazite, da se razumijemo, i u Evropi ima korupcije, svuda ima veza, ali to što je kod nas, to je prešlo sve moguće granice. DRŽAVA JE PRESKUPA I PREGLOMAZNA Država je preskupa, prevelika je administracija koja je navikla ne radit svoj posao. Od socijalizma je ostalo da se vi zaposlite u državnoj upravi i da vam je onda do mirovine sve super. I otuda je prvo što kažu na šalteru – ne, ne može. U Hrvatskoj godinama investicije ne ulaze. I evo, sad su to izbezumljeno shvatili. Gle, čuda! A, svaki projekt po sedam godina čeka. Te ne može ovo, ne može ono. Tu su i lokalne administracije. Svako ima neku ideju, čak i kad prođu urbanistički planovi koji su prije bili veliki problem. Postoji i strah od stranaca, strah od nekog ko će doći i sve ponijeti na leđima, valjda u tu neku Evropu. MAJA BOBIĆ GENERALNI SEKRETAR EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI, BEOGRAD NESTAŠNO DETE Srbija jeste jedno od nestašnije dece na zapadnom Balkanu. Ispostavlja se da je uzrok nekih problema i naravno da joj samim tim Evropska unija posvećuje pažnju u smislu rešavanja problema i stabilizacije regiona. Naravno, Srbija je u ovom procesu koji traje već 12 – 13 godina, imala dosta spor i težak put jer je morala da se paralelno suočava i sa ekonomskom i političkom tranzicijom, ali i sa jednom tranzicijom koja je podrazumevala drugačiji pogled na ono šta se dešavalo u nedavnoj prošlosti. Ono što svi očekujemo u Srbiji je otvaranje pregovora sa Evropskom unijom. Srbija je zemlja u statusu kandidata i to je prekretnica. Otvaranjem pregovora bismo zaista ušli u jedan ozbiljan reformski proces koji je vođen od strane Brisela i gde je veliki deo državne administracije angažovan u njegovom sprovođenju. Čini mi se da već neko vreme traje, jedan proces koji je prilično bolan, ali koji je istorijski jako važan. Ne samo za proces evropskih integracija nego za regionalno pomi- 27 DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE renje i završavanje nasleđenih konflikata i suočavanja sa prošlošću. Pokušava se učiniti jedan ozbiljan napor da se normalizuju tzv. odnosi između Beograda i Prištine. To znači da ne pravimo jedni drugima probleme, ni na putu evropskih integracija, trgovine, ekonomije, kretanju ljudi itd. Da uspostavimo mirne i dobre preduslove za prosperitet celog regiona. DOBRA ADMINISTRATIVNA STRUKTURA Novac zaista jeste značajan. Nije on toliko veliki, on je važna podrška od strane Evropske unije u procesu tranzicije i institucionalnoj izgradnji. On je dopuna jednom ozbiljnom budžetskom planiranju, razvojnom, usmerenom ka procesu pristupanja Evropskoj uniji. Tako da, vi ako ne planirate dobro svoje domaće finansije i programe strategije i razvoja, on vam ne može mnogo pomoći. Srbija ima taj apsorpcioni kapacitet, odnosno sva sredstva koja su nam bila na raspolaganju mi smo dobro iskoristili. Postoji jedna dobra administrativna struktura, znanje i kapacitet da se iskoriste ta sredstva. Naravno, ona su prilično mala, to je 200 miliona evra godišnje bespovratne podrške. Ovo što kaže kolega iz Slovenije, da je Srbija u ovom momentu članica Evopske unije, ona bi za sedmogodišnji period umesto 1,4 milijarde primala sigurno preko 8 milijardi, što je svakako veoma značajno, ali je pitanje da li bismo imali dovoljno kapaciteta uprkos dobroj administraciji da iskoristimo ta sredstva na najbolji mogući način. DOSTIZANJE STANDARDA KOŠTA Za region je važno što smo svi negde u ovom trenutku na istom zadatku što postoji ta neka zajednička evropska vizija za sve zemlje koje su članice regiona. S druge strane, ovo jeste proces koji treba da pomogne da se mi sami transformišemo. Nije proces koji će nas uvesti u jedan raj. Članstvo u Evropskoj uniji jeste mogućnost i šansa da vi iskoristie na najbolji mogući način svoje resurse, što ljudske, što prirodne, što sve ostale koje imate na raspolaganju tako što ćete njima efikasno upravljati. Ali, s druge strane, to jeste jedna jako oštra utakmica na svakom polju. Znači, vi morate biti jako dobri da biste bili uspešni. Mi dobijamo podršku Evropske unije za prilagođavanje, za pripreme za članstvo ali mnoge, dostizanje tih nekih standarda zaista košta. Recimo, u oblasti životne sredine, da bi Srbija ispunila sve ono što jesu standardi koji važe u Evropskoj uniji, to košta skoro 11 milijardi eura, što je zaista ogromna cifra za zemlju kojoj budžet nije toliki. Mi nismo neko ko može da napravi krucijalni skok da krene napred i izađe iz ekonomske krize. Ako Evropskoj uniji krene bolje, krenuće naravno i nama bolje. STRAHOVI OD EU Kod nas postoji jedan od najvećih strahova, prvo da ćemo postati poligon za jeftinu radnu snagu zemalja članica Evropske unije koje su to već sada. S druge strane, postoji strah da će veliki broj ljudi otići. Međutim, oni mnogo više sada odlaze iz 28 DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE Srbije, oni koji su školovani, u koje je ulagano i koji su uložili dosta u sebe nego oni što će to uraditi kada Srbija bude zemlja članica. Kod nas postoje uobičajeni strahovi koji postoje u onim zemljama koje su pristupile ranijih godina. Veliki deo tih predrasuda i uopšte tog nekog opreza se tiče poljoprivrede, ruralnog razvoja, statusa seljaka, poljoprivrednika i koliko će oni gubiti od toga... Gubitak identiteta, jezika, religije čini mi se, neutemeljeni su strahovi jer u Evropskoj uniji već postoje zemlje koje su pravoslavne, postoji već ćirilica u upotrebi. To su zapravo više neki strahovi o kojima se ne razgovara i samim tim postoji nerazumevanje toga šta zapravo znači biti članica Evropske unije. Ima dosta manipulacija. reći da je u proteklih par godina Crna Gora dosta dobro prošla određene faze koje su dominantno tehničke. Usvojili smo dosta lijepih zakonskih tekstova, strategija, akcionih planova, ali ono što je meni kao građanki Crne Gore jako važno, to su mjerljivi rezultati, to su prakse. Mi imamo prilično mršav učinak i ja se nadam da će upravo proces pristupanaja EU dovesti do toga da naše političke elite postanu odgovorne i da kroz tu praksu pokažu posvećenost standardima koji su ugrađeni u zakone. Najveći izazov su svakako političke elite koje još uvijek žive u, rekla bih, prije mitskim nego evropskim vremenima. Mi tradicionalno njegujemo jedan pristup gdje se institucije pokušavaju maksimalno zaobići, zakoni se pokušavaju poštovati na način da se pronađu rupe u njima. EVROPA JE NAŠ PROSTOR DALIBORKA ULJAREVIĆ POLITIKOLOG, PODGORICA POLITIČKE ELITE JOŠ ŽIVE U MITSKIM VREMENIMA U regionalnom kontekstu, Crna Gora predstavlja dobru priču, prije svega zbog toga što nema potencijal da proizvede ozbiljan problem i bilo koga drugog ugrozi. Treba U Crnoj Gori ne postoji nijedna kredibilna društvena struktura koja se opire pridruživanju Evropskoj uniji, što ne znači da je neće biti u nekoj perspektivi. Nije loše za jedno društvo da imamo sadržajan, argumentovan dijalog o koristima i eventualnim štetama u onoj mjeri u kojoj je to postavljeno na zdravim osnovama. Ali, na drugoj strani, meni se čini da i ta priča o krizi u EU počinje da bude pomalo opravdanje za usporavanje reformi u kući Proces evropskih integracija nama pomaže da učvrstimo institucije i da učvrstimo na, kraju krajeva, čitav taj državotvorni okvir, ali na zdravim osnovama, bez ideologizacija, bez mitologizacija. 29 DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE Mi treba da počnemo da razmišljamo o tome da su zapravo evropski poslovi domaći poslovi i to što je dio nekakve naše evropske agende nije ništa nego dio istih onih standarda koji nam pomažu da se kao društvo demokratizujemo i da uspostavimo jedan ekonomski održiv sistem. U trenutku kada završimo sve to i kad uspijemo da ispunimo takve standarde, možemo da otvaramo i tu vrstu debate – da li je Evropska unija alternativa ili nije. Ali, u ovom trenutku mi se čini da je ta priča samo pokušaj usporavanja određenih reformi. Ne bih rekla da bi za region uopšte bilo dobro da razmišljamo o alternativama, koje nas i geografski i na neki drugi način izmještaju iz našeg prostora. Evropa jeste naš prostor. DRŽAVA SRASLA SA PARTIJAMA Nadam se da ćemo se mi zapravo i u tom identitetskom smislu mijenjati, da ćemo biti više građani i građanke a mnogo manje vojnici različitih drugih identitetskih stanja i da će to pomoći na kraju krajeva i stabilizaciji regiona, da ćemo shvatiti da ne živimo od toga koliko ćemo puta dnevno izgovoriti to ko smo i što smo po nacinalnom opredjeljenju ili mjerenju nacionalnih krvnih zrnaca bilo kome, nego od toga koliko smo mi spremni da uložimo sebe u izgradnju sopstvene države i institucija, koliko smo spremni da radimo, da prihvatamo određene vrijednosti i standarde. Osim tih preglomaznih administracija, mi imamo strašan problem politiziranih administracija. One nisu odgovorne građanima i građankama, one ne rade u javnom interesu (samim tim nisu ni brze ni efikasne) nego su odgovorne onima koji su ih postavili, prije svega političkim partijama. To nije dobar sistem. U Crnoj Gori vlast je već decenijama nesmjenjiva. To postaje nepristojno. Nema jasne razlike između toga gdje nestaje partijski, gdje počinje javni interes i to je nešto što mi moramo da mijenjamo. ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN DEJAN RADIĆ (SARAJEVO): Mislim da će nakon ulaska Hrvatske u EU proces proširenja i integracije na određeni period vjerovatno zastati, ne samo zato što je sama EU naučila određene lekcije iz prethodnih krugova proširenja, već zato što se i sama suočava sa određenom krizom. vrednosti čuvaju i neguju, kojima smo mi odlučili dobrovoljno da pristupimo pre deceniju i više. Zbog toga, mi naš diskurs moramo promeniti i shvatiti da se mi reformišemo prvenstveno zbog sebe a da će samo članstvo jednom doći kao potvrda naših napora. TAMARA BRANKOVIĆ (BEOGRAD): Evropska ALEKSANDAR JOVANOVSKI (SKOPLJE): unija predstavlja jedan mehanizam koji nas tera i pomaže nam da budemo bolji kao prestižan klub država, koje sve te Region Balkana je nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju u posljednjem momentu dobio na značaju. Rješavanje spora 30 DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE Beograda i Prištine daje novu svježinu evropskim procesima. Region ima odgovornost da dijalogom i evropskim ponašanjem postane dio evropske porodice. Iako i dalje postoje krupna pitanja koja treba riješiti, političke elite regiona moraju da uvedu svoje zemlje tamo gdje civilizacijski i istorijski pripadaju. PRILOG 1 PRILOG 2 HRVATIMA SKORO MILIJARDA POLJOPRIVREDA NAJBOLJE PROŠLA Od 2007. do 2013. godine, Hrvatska je iz Posao u Evropskoj uniji potražilo je svega fondova Evropske unije za predpristupnu 31.000 Čeha i 160.000 Slovaka. U prve pomoć dobila 997 miliona evra. Makedo- dve godine zarade su u Češkoj porasle nija je u istom periodu dobila 614 miliona za 11%, penzije za 14%, a cene za 4%. evra. Evropska unija je sa svog računa u Ubrzan je privredni rast, a izvoz za čak Crnu Goru u poslednjih sedam godina upu- 17%. Čak su i poljoprivrednici pritisnuti tila 235 miliona evra, a u Bosnu i Herce- žestokom konkurencijom iz Poljske po ula- govinu su u istom periodu stigla sredstva sku u Evropsku uniju, zahvaljujući donaci- u iznosu od 655 miliona evra. Srbija je u jama iz evropskih fondova, zabeležili rast. istom periodu dobila 1,38 milijardi evra Poljoprivreda je izašla iz gubitaka i ostva- iz Evropske unije na ime predpristupne rila zaradu od 250 miliona evra. pomoći. 31 TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU TREĆE POGLAVLJE OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU Karikature najpoznatijih karikaturista u region u posljednjih 20 – 30 godina su mala istorija regiona. Šta je u region karikaturalno, a šta samo inspirativno za karikaturu, šta nisu napravli, a mogli su, ili šta nisu smjeli. Karikatura kao novinarski žanr ili istorijski dokument, da li je dobrom karikaturisti potrebno da živi u vremenu iskrivljenih vrijednosti, pitanja su na koja su dali odgovore poznati karikaturisti iz okruženja: Davor Štambuk (Zagreb), Mirza Ibrahimpašić (Sarajevo), Dragan Popovski (Skoplje) i Marko Somborac (Smederevo) i uvodničar – kolumnista Voja Žanetić (Beograd). 32 TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU UVODNA RIJEČ VOJA ŽANETIĆ SCENARISTA, KOLUMNISTA I PISAC, BEOGRAD ŽIVOT JE TUŽNA STRANA KARIKATURE, KARIKATURA JE SMEŠNIJA STRANA ŽIVOTA U mojoj porodici, u mom okruženju, odavno se vodi i gaji ljubav prema karikaturi. Do te mere je to izraženo da su moji mama i tata svojevremeno zajednički napravili karikaturu, koja se kasnije devet meseci i rodila. Iz tih razloga, a i iz razloga okruženja u kome živim, ja već godinama razmišljam o karikaturi i o životu i zaključio sam da „onaj gore” nije stvarao svet, nego je stvarao skicu za karikaturu. I da godinama, makar u mom životu, on tu karikaturu samo docrtava. Valjda da bi mu bilo smešno. Mislim lično da on smisla za humor nema. Nacrta televiziju, a docrta rijaliti; nacrta Anđelinu Džoli, a docrta buljuk dece i Breda Pita; nacrta ove što izgube izbore, a docrta ove koji dobiju izbore; nacrta ljubav i seks, a docrta brak; nacrta radost posla, a docrta šefa, kolege, platu i radno vreme. Život je, što se mene tiče, zapravo, samo neka vrsta jedne dobro nacrtane karikature. Karikaturisti su, zapravo ljudi koji su neka vrsta bliskih rođaka Boga, koji za razliku od njega, ono što crtaju – crtaju smešno, a on ono što crta – crta ne baš toliko smešno i ne baš toliko duhovito. Život je tužna strana karikature, karikatura je smešnija strana života. 33 TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU DAVOR ŠTAMBUK KARIKATURISTA, ZAGREB jer smo po cijeli dan govorili: „ I love you „, tako da nisam mogao ni razumjeti francusku politiku. Osim toga, iskreno da vam kažem, politika me nije previše zanimala. Ti prvi dani su me odredili da karikaturu radim na sasvim drugi način i da se posvetim gegu bez riječi jer nisam znao niti pisati. Onda sam ostao vjeran toj karikaturi bez riječi. Ko zna koliko sam hiljada i hiljada objavio jer sam u tom Minsipariju, najvećem tabloidu u Francuskoj, imao ugovor o pet crteža tjedno. SEKS JE SLIČAN POLITICI Seksi karikatura nije daleka od političke karikature jer u seksu uvijek neko nekoga… Tako je i u politici. Ja sam svojevremeno svoju karikaturističku karijeru napravio u Francuskoj. Počeo sam raditi tu karikaturu u vrijeme kada su padali tabui građanskog društva, kad je počela seksualna revolucija. Tad sam bio još mlad i moram vam priznati da sam u toj seksualnoj revoluciji bio dragovoljac od prvog dana. I tako, onda sam se počeo izražavati karikaturom. Ispočetka sam imao jako velikih problema, jer kad mi gledamo Francusku, naravno, gledamo je isključivo kroz Pariz. U Parizu je jedno sasvim drugo mišljenje o tom, hajde recimo, građanskom moralu, nego što je to u provinciji. Provincija je dosta konzervativna, pa je na stotine i stotine pisama dolazilo u redakciju da neke svoje seksualne probleme rješavam između svoja četiri zida. U Francusku me dovela moja prva žena, Francuskinja. Još nisam znao francuski, komunicirali smo na engleskom. Ja uvijek kažem na jednom predivnom engleskom, LJUDI NEMAJU PREVIŠE RAZLOGA DA SE SMIJU Nisam baš nešto vidio da je previše humora izbilo u zadnjih dvadesetak godina, ali sigurno je da humor može amortizirat puno tih mržnji koje su se probudile na ovim prostorima. Ali, ja, iskreno govoreći, nisam našao, bar u Hrvatskoj, takvih karikaturista koji su niti njegovali tu mržnju, a niti su je na neki način amortizirali. Ljudi nemaju baš previše razloga da se smiju. Kada ste u situaciji da se borite što ćete danas jesti, sigurno da vam ne pada previše na pamet da se smijete. Da li su zbog nekadašnje cenzure koja je vladala u bivšem sistemu, a malo se nastavila i u novim sistemima, današnji karikaturisti uškopljenjeni, ja ne znam. Ali, sigurno je da nema ubojitih karikatura. 34 TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU gačije ne ide. Barem je u Bosni tako, vjerujem da ni drugdje nije drugačije. Ne možete objaviti karikaturu u mediju u kojem misle drugačije. MIRZA F. IBRAHIMPAŠIĆ KARIKATURISTA, SARAJEVO ŠALA JE BUNT PROTIV TEŠKE STVARNOSTI U Bosni veoma često, gotovo u pravilu svakodnevno, ljudi zbijaju šale na vrlo okrutnu, skoro morbidnu stvarnost. Ja mislim da se ta potreba da se šaljivim, ironičnim odnosom ljudi opredjeljuju prema tekućoj stvarnosti, prema teškom realitetu. Mislim da je to neka vrsta otpora, neka vrsta anestetika prema stvarnosti na koju uglavnom ne mogu uticati. U ovako turbulentnim vremenima, vrlo teškim vremenima u cijelom regionu, čovjek se osjeća nemoćnim, osjeća se povrijeđenim, osjeća se ugroženim, ima potrebu da nešto uradi. A, čovjek koji nije član neke partije, nije pozicioniran, nije moćan, nije materijalno, na kraju krajeva ni socijalno dobro pozicioniran, faktički ne može uraditi ništa. Kod čovjeka se budi revolt i potreba da nešto učini, to je svuda i sa svim ljudima tako. Karikatura je nekakav pokušaj da čovjek vrisne, da čovjek nešto kaže, da nešto učini, da iznese svoj stav. Mnogim ljudima se to ne posreći, meni se eto posrećilo da imam istomišljenike u medijima. To dru- Mene mnogi označavaju kao izdajnika svog naroda, tako nekako. Svaka kritika je univerzalna. Kritike žigošu neke pojave koje su amoralne, nepoštene... Vrlo često sam u kritici vjere, tako da su me pozicionirali na nekoj listi islamofoba na visokom mjestu. Međutim, ne znači mi to mnogo, ja sam ovako slobodnjak… Karikature su od rata na ovamo, barem koliko sam ja to upratio, više sarkastične i, uslovno rečeno, brutalne, nego što nastoje da budu smiješne. Upravo je to zbog stvarnosti. Stvarnost je takva da karikatura ne može biti drugačija, ona je zapravo odraz u ogledalu društva. I ta brutalnost politike i društva prema građaninu, prema pojedincu, zapravo je rezultirala takvom karikaturom. Tako da je to više kritički osvrt na političko i ekonomsko stanje u zemlji nego što pretendira da bude smiješna. Pitanje je imaju li političari uopšte svijest o bilo čemu osim o vlastitom boljitku i interesu. Pokušati promijeniti svijest građana, odnosno probuditi svijest građana da zauzmu kritički stav prema establišmentu, prema toj politici koja ih do te mjere ugnjetava, kinji, dovodi do prosjačkog štapa, to ima smisla, barem kao pokušaj. NAJBOLJI SAM JER SAM, NAŽALOST, JEDINI Ja za sebe vrlo često u šali kažem da sam najbolji karikaturista u Bosni i Hercegovini jer sam jedini. Sasvim je sigurno, ne živi 35 TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU se od karikature. Gotovo se niko više ne bavi karikaturom. Postoje još jedan, dva čovjeka koji su zaposleni u novinama gdje rade neke druge poslove, plaćeni su za nešto drugo, a usput se bave karikaturom. Kad odu u penziju, mislim da neće nikoga više biti. To je opšti trend. Povremeno objavljivanje donosi neki pristojan honorar za cigarete i tako nešto, a da se može od toga živjeti, nema govora, valjda nas zato i nema u popisu zanimanja. Nekada smo imali „Kerempuh”, „Čičak”, „Jež”, „Veseli svet”... Ja pamtim nekih sedam, osam humorističkih časopisa. „Veseli svet” je bila knjiga, na skoro stotinu strana baš ove vesele humorističke karikature. Sve je to izumrlo, nema više ničega. vladaju ljudima. Ja često pominjem Ajnštajna, svejedno što je on fizičar, mislim da je rekao da su, s njegove strane gledišta, beskonačni vasiona i ljudska glupost. S tim što za vasionu baš i nije sasvim siguran. Kad se diskutira o onim drugim vremenima kad je bila diktatura proleterijata, kako se obično kaže, sloboda štampe je bila izraženija nego što je sada. Moram da potenciram: Bio sam pozvan, zamoljen od redakcije novine komunističke partije – „ Komunista „ da radim za njih karikaturu, normalno kritički nastrojenu karikaturu, prema svojoj sopstvenoj partiji. Danas se ne može zamisliti da neko karikira samog sebe. To se u Makedoniji ne može zamisliti. Koliko stičem utisak i u okruženju je isto tako. U VLADAMA PRVO TREBA RAZBITI SVA OGLEDALA Prvo što treba uraditi, rekao sam više puta, u vladi treba porazbijati ogledala jer oni u ogledalima ne gledaju više sebe. Kad dobiju moć, oni gledaju u ogledalima Napoleona, Voltera, Džon Vejna, možda… DRAGAN POPOVSKI KARIKATURISTA, SKOPLJE U KOMUNIZMU JE BILO VIŠE SLOBODE Ono što radim ne radim da bih zasmejavao ljude, već da bih ismejavao ljude koji vladaju nama. Da ismeje, to je osnovna karakteristika karikature. Da se ismeje ljudska glupost i oni koji praktikuju tu glupost da Nekako se podrazumeva da je karikatura nešto smešno. Opet kažem, smešno je samo u smislu ismejavanja onih koji pretendiraju da vladaju nama. Svejedno da li su na bini političari ili pevači koji se napajaju našom energijom dok mi aplaudiramo. Oni sebe gledaju na toj bini i zamišljaju sebe božanstvom. A, niko se od nas ne pita, kad idemo na koncert, je li mi plaćamo kartu da bi vidjeli tog našeg idola ili plaćamo idolu da nam peva. To je jedna sasvim različita pozicija. I dok on na bini ili 36 TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU u politici, svejedno, na bilo kom položaju, ne shvati da je on plaćen da nam peva ili da nam radi, ili da nam reformu sprovede, ili da nas uvede u EU ili gde već, on mora tako i da se ponaša. Postoji u Makedoniji jedna reč – „ prostun”, što znači uspravno. On mora da stane ispred mene, ispred vas prostun – uspravno i da nam referira za ono što je uradio i za što je pozvan. Po pravilu, karikaturom se obuhvataju ljudi koji su na vlasti, opozicija je karikatura sama po sebi. U Makedoniji više ne postoji karikatura. Nije to dekret političara, nego su gazde novina već dovoljno pametne da ne objavljuju ono što ne treba da se objavljuje. OD SKOPLJA PRAVE KARIKATURU Time što kažem: „Ja živim u Skoplju”, mogu paralelno da kažem: „Ja živim u karikaturi”. Od Skoplja koje je nekad postojalo i od onoga što smo pokušavali da podignemo nakon zemljotresa, mislim arhitektonski, urbanistički, u čemu su nam pomagali veliki svetski autoriteti urbanizma – Kenzo Tange i Borovski – ljudi nove generacije su napravili karikaturu. Pomešali su neoklasicizam sa barokom. U 21. veku, potenciram! Spomenici, stotinjak njih, na konjima uglavnom. Nisu jahali konja, što je još tužnije. Ljudima nisu interesantni Ćirilo i Metodije, oni su dosadni likovi, oni su nešto pisali, oni su opismenili ceo slovenski svet ćirilicom, ali to je nešto bajato, dosadno. Ali, kad čovek drži mač u ruci, na konju, to je nešto značajno. To čini Skoplje karikaturom. MARKO SOMBORAC KARIKATURISTA, SMEDEREVO POLITIČARI SU NAM VELIKA KONKURENCIJA Šta je zapravo suština: imamo medije koji su u državnom vlasništvu pa teško da ćete tu crtati nešto protiv države, imate medije koji su vlasništvo nekog tajkuna i teško da ćete tu crtati tog tajkuna, a imate medije u kojem sam ja, u stranom vlasništvu, kojima je važno samo da je čitano, pa udri…U početku je bilo što političara, što tajkuna, šefova kabineta koji su zvali moju redakciju, kako sam obavešten, pitali su: „Što ovo ovako, što onako”. Oni su bili dovoljno dobri da mi to ne prenose kako bih radio na miru. Otkaz zasad još nisam dobio, a ovi su vremenom digli ruke. Ovde su, uglavnom, političari glavne zvezde i glavni junaci svih dešavanja, tako da je nekako logično da se time čovek bavi ako se bavi karikaturom. Teško je svakodnevno smisliti nešto duhovito, smešno, smešnije od onoga što političari sami rade, tako da su nam oni velika konkurencija. Nekad budem pozvan na neko mesto, pa tu bude i neki od tih političara, pa se tako i upoznamo. Nemam neku preteranu želju 37 TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU da upoznam nekog političara, ali ne bih se bunio da se upoznam sa Berluskonijem, Obamom, šta ja znam. Nemam neku preteranu želju za tim. Svi govorimo da mi karikaturisti moramo da se takmičimo sa postupcima političara, nekad je neke njihove postupke teško iskarikirati. Šta sve njima može da padne na pamet. RAZOČARANI NE PROTESTUJU U Francuskoj, malo karikiram, poveća se porez na bagete i odmah izađe dva miliona na ulicu, u Grčkoj ukinu šesnaestu platu i izađe pet miliona na ulice. U Srbiji nema mleka, nema ulja, nema plata, a Srbi će: „Pa, šta ćeš...” Ovo je mala ocena našeg mentaliteta, s obzirom da i posle 5. oktobra nije puno bolje. Ljudi su razočarani pa ne protestuju. ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN ADNAN OVČINA (SARAJEVO): Karikatura SRĐAN HERCIGONJA (BEOGRAD): Smatram se prije devedesetih godina koristila kao odlično sredstvo protesta protiv vladajućeg establišmenta. Nakon devedesetih godina dolazimo u situaciju kada karikatura više nije toliko zastupljena kao sredstvo izražavanja. Ako pogledate izbor današnjih gostiju, vidjećete da su svi gosti iznad svojih pedesetih godina, što nam govori mnogo o tome kako su generacije mladih ostavile pečat u ovom vremenu i kako se danas ne koristi adekvatno karikatura kao protest protiv establišmenta. Danas mladi prije biraju da se utope u vladajući establišment nego da protestuju protiv njega. da svaki oblik karikature bez obzira da li govorimo o političkoj, socijalnoj ili seksualnoj karikaturi, zapravo jeste jedan oblik umetnosti, upravo zato što predstavlja društvenu stvarnost na jedan inovativan i duhovit način i pomaže građanima da razumeju složenu stvarnost u kojoj žive. A pre svega, zašto smatram da je karikatura umetnost, je zato što uspeva da poveže sve ljude bez obzira kojoj etničkoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj grupaciji pripadaju, da na isti način posmatraju tu karikaturu i na isti način je doživljavaju. 38 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA ČETVRTO POGAVLJE NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA Zašto bilježimo porast nasilja u regionu i kako se tome suprotstaviti; ratovi i svađe u okruženju i njihove posljedice na mlade; ratovi kao vrsta i fizičkog i psihološkog nasilja nad mladima; kult autoriteta kao svojevrsno nasilje nad mladima a istovremeno kao i model ponašanja; da li su mladi u regionu postali kopija roditelja… Ovim pitanjima bavili su se gosti iz regiona: Tanja Vujović (Podgorica), Beljulj Bećaj (Priština), Jasna Barjaktarević (Sarajevo) i Jan Škoberne (Ljubljana). Uvodničar emisije bio je kolumnista Voja Žanetić (Beograd). 39 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA UVODNA RIJEČ VOJA ŽANETIĆ SCENARISTA, KOLUMNISTA I PISAC, BEOGRAD NASILJE JE U PROBLEMU SAMO UKOLIKO SMO MI U PROBLEMU S NJIM Ja sam miroljubiv čovek i kao takav sam protiv nasilja. Do te mere sam čak protiv nasilja da bih svakog onog ko posegne za nasiljem razvalio od batina. Ne ja nego neko jači od mene. Problem s nasiljem je uglavnom u tome što oni koji se bave nasiljem to rade ljudima koji nasilje pogotovo nad sobom ne žele i nemaju mogućnosti i snage da se brane. Problem nasilja nije u njegovim metodama nego u njegovim žrtvama. Ja bih stoga nasilje tretirao tako da se nasilnici uvek moraju baviti nasiljem nad onima koji se bave nasiljem. Npr. fudbal, fudbalski navijači i fudbaleri su na fudbalskom stadionu potpuno pogrešno raspoređeni. Njih 22.000 što vole da se tuku na terenu, 22 bogatuna što jure za loptom na tribine, plus još neki fini svet, pa da vidiš kakav će to divan meč da bude i koliko će divno da legne navijačka pesma tek u tom slučaju. Borba protiv nasilja se najbolje vodi tako što se nasilje suprostavi nasilju. Ja bih u tom slučaju radio sljedeće: organizovao bih čitavo takmičenje u nasilju između onih koji vole da sprovode nasije nad onima koji sprovode nasilje. Pa u tom slučaju u četvrt – finalu igraju mafijaški bosovi protiv sjeverno korejskih vođa. Vođe navijača protiv huligana iz kraja i Brejvik protiv Al Kaide. Četvrt – finale, polufinale, finale. Pa u finalu ko pobedi, taj ide u zatvor i kondicione pripreme i sprema se za novi krug takmičenja. Nasilje je u problemu samo ukoliko smo mi u problemu s njim. Onog momenta kad je ono u problemu s nama tad nasilje zapravo više nije problem. 40 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA JASNA BARJAKTAREVIĆ PROFESOR NA FILOZOFSKOM FAKULTETU, SARAJEVO NASILJE I AGRESIJA SE UČE Nasilje je u porastu, pre svega zato što mi imamo problem definicije šta je nasilje a šta nije. Nije svako agresivno ponašanje nasilje. Međutim ima ono koje se ne registruje upravo zato što mi nemamo kategorizaciju. Kao što je problem s mobingom. Isto je sa svakim nasiljem. Tolerantno ga prihvatamo, ne znamo gde je prag i smatramo da je na ovim prostorima nasilje uobičajeni način ponašanja. Dozvoljavamo ga roditeljima, dozvoljavamo ga šefovima. Deca rastu u naučenom neurotičnom konfliktu. Dakle, nasilje i agresija se uče, niko nije agresivan rođen. I zbog toga se ta vrsta tolerancije nasilja širi i prenosi. Ako ga vidim u svom okruženju, ako odrastam u takvoj porodici, to će biti način na koji ću komunicirati sa okolinom. AGRESIJA – MASKA ZA STRAH Na ovim prostorima, nasilje je prisutnije kod muškaraca i mladića nego kod žena. Upravo zbog te kulturološki očekivane muževnosti. Muškarci i dečaci odrastaju pod jednom hipotekom da moraju da budu hrabri, odgovorni, da brinu o drugima... Postavljaju im se upravo zadaci na koje oni vrlo teško mogu da odgovore. Već sa osam, devet, deset godina suočavaju se s tim da ne smeju da plaču, da se boje, da ne smeju da se zaljube. Muškarac koji plače nije prihvaćen u svojoj sredini, prvo nije prihvaćen od svoga oca. Ta suočavanja sa zahtevima od dečaka stvaraju osećaj borbe u njima samima. Agresivne tendencije uvek tumačimo određenom patologijom ponašanja, a ne strahom. Vrlo često u tim dečacima i u mladim ljudima je prisutan strah, a pošto strah nije prihvaćena osobina maskiraju ga agresijom. S druge strane uloga oca je izuzetno bitna. Ako imamo kod očeva pasivno agresivno ponašanje koje se temelji na ironiji, cinizmu, sarkazmu gde se mladić da bi se jačao, čeličio, izlaže kritikama, prigovorima i kontroli. Time se stvara taj osjećaj suženog identiteta i psihe koji mora negde kao ekspres lonac da eskalira. Balkan je zemlja krvi i meda u kojoj ako niste „muškarac”, bićete izopšteni iz društva. DELINKVENCIJA POČINJE U ŠKOLAMA Nama problem delinkventnog ponašanja počinje u školama. Zašto? Jer imamo ustaljene stereotipne nastavne planove i programe sa edukatorima koji traže odličnog đaka, traže znanje bez mogućnosti da prepoznaju kreativnost u dečaku ili devojčici koji ne vole matematiku ili istoriju ali sjajno crtaju. Mi imamo stereotipe obrazovanja koji izdvaja ono što smo naučili. Ostala deca zapravo u tom periodu od prve godine susrećući se sa načinima provere evaluacije na koju ne mogu da odgovore, prelaze na drugu stranu. 41 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA Mi početak agresivnog ponašanja imamo u osnovnoj školi samo zato što nismo u stanju da se individualno posvetimo svakom učeniku. Ne može se nasilje rešavati na globalnom nivou. Ali upravo individualno možemo da krenemo prvo od škole. Škola može da promeni način evaluacije pojedinačnog deteta i to je zapravo odakle treba početi. VEĆINA MRŽNJE JE PROJEKTOVANA Kada bismo analizirali sve proteste u regionu unazad dvadeset godina videćemo da su uglavnom bili rezultat dirigovanih procesa i da smo često bili kolateralna šteta. Ideju koju je neko plasirao mladi su prihvatali kao odraz svog bunta. Mi imamo problem sa revolucionarnim i agresivnim objašnjenjem situacije. Stalno se vraćamo na taj opis mržnje, nacije, etničkog identiteta nas samih gdje generacije koje dolaze moraju da budu oslobođene toga. Taj deo intimnog identiteta mora da ostane deo porodičnog vaspitanja a ne ulične svesti po kojoj se prepoznaje. Mi se u svojoj etnički čistoj i zatvorenoj sredini ne upoznajemo, ne razmenjujemo iskustva, ne osećamo empatiju i altruizam. Kada bismo više putovali, više razmenjivali iskustva, upoznavali više jedni druge i agresije bi bilo mnogo manje jer većina naše mržnje je projektovana teorijski. Ona je istorijski zasnovana na nečemu iz prošlosti, a ne na budućnosti. NEMA VIŠE OTPORA PREMA TERAPEUTIMA KAO NEKADA Ono što je jako bitno to je prepoznati kvalitet u svakom čoveku. Nema nas tako puno, svaka država u regionu može da organizu- je sistem rada socijalnih službi, psihologa i pedagoga individualno. Jer to je potrebno. Naravno, zakazuje u svim segmentima, baš u okruženju. Zašto? Zato što je potreban dobar menadžment organizacije da svaka porodica nađe rešenje. Vrlo često mi odgovornost tražimo u prošlosti i u ekonomskoj situaciji, to je isto na svakom delu Zemljine kugle. Šta nije isto? Način na koji svaka porodica rešava svoj problem. Govorimo upravo o maloljetnom i osnovnoškolskom nasilju. Dakle, porodice koje su u dodiru sa školama, centri za socijalni rad mogu sa školama da naprave uvek dobru komunikaciju i u porodičnom smislu da to razviju. Nemamo mi više otpor prema terapeutima i psiholozima kao nekada. Ljudi traže pomoć, traže način rešavanja problema. DECA TRAŽE POMOĆ ZA RODITELJE Pazite, deca od deset godina kada ne mogu više da slušaju neurotični konflikt koji postoji u kući, okreću se virtuelnoj komunikaciji, virtuelnim prijateljima, sajber ulogama i odatle kreće. I sajber nasilje i ostalo. Međutim, vrlo često se dešava da deca dolaze i traže pomoć psihologa da bi pomogli njihovim roditeljima. Često su socijalno i intelektualno zreliji od svojih roditelja. Njihova želja da im pomognu može do toga da dovede. Međutim, moramo da izađemo iz kolotečine gde uvek postoji neko iznad nas. Mora da postoji prvi korak u nama samima i gde je ključni problem, jačanje samopouzdanja i samopoštovanja svakog deteta. Kada uđu u vršnjačko okruženje, tu se stvara osećaj identiteta upravo samopouzdanja i samopoštovanja. 42 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA Ako mu date odgovarajuću ulogu, on će je preneti i biti u stanju da pomaže mnogima oko sebe. Deca su puno zrelija, puno intelektualnija nego što mi želimo da im damo tu šansu, samo ukoliko prepoznamo to i upravo mladim ljudima dajemo mogućnost da nam pomognu. reforme itd. Sada se dešava da nije jasan pravac, niti jasna perspektiva mladih ljudi. Prvi put ne bilježimo rast, nego pad. I zapravo tad se dogodilo prvo nasilje, napad na Slovenački parlament kada su mladi počeli da traže odgovor od onih koji treba da budu odgovorni prema njima, da postave platformu na osnovu koje se oni mogu školovati, tražiti posao i obezbediti stan itd. Manjak osjećaja za perspektivu pokreće to nasilje i sad je to što se događa teže od krize. Nasilje počinje ranije i ta politička manifestacija kod mladih biće prisutna. NASILJE NAD UČITELJIMA JAN ŠKOBERNE POLITIKOLOG, LJUBLJANA STANJE NIJE ALARMANTNO Ja mislim da stanje nije alarmantno. Nasilje, svakako mi ga registrujemo, mi vidimo da je u porastu kao što ste rekli. Ali zato što radimo na sprečavanju tog nasilja, mislim da ako govorimo o političkom nasilju, o protestima, da je to normalno da se dešava svakoj generaciji, da svaka generacija i ostvari neko novo nasilje u nekom novom obliku i da se to onda sprečava. Tako da ne bih rekao da je alarmantno ali da je dobro da se radi na tim pitanjima. Kod nas je u Sloveniji šokantno i o tome se puno raspravlja, o psihičkom ili fizičkom nasilju koje provode učenici nad učiteljima. U svakom slučaju apsolutno ne sme biti tolerisano. Sada se događa da i roditelji i učenici sprovode neku vrstu psihičkog nasilja nad učiteljima pošto se raspao sistem vrednosti. Ja dolazim u školu da dobijem peticu. Ne da dobijem znanje, ne da sam tamo u nekom procesu koji ja poštujem i koji mi je potreban za život, važna je ocena. I mi sad tu imamo diskrepancu između pozicije profesora i učenika. Učenik ne poštuje profesora, on od njega traži: daj mi ocenu i poštuj me. Kod nas je sad veći problem taj odnos i kako uspostaviti neku ravnotežu vrednosti i poštovanja. MLADI SU POD PRESIJOM NEDOSTATAK PERSPEKTIVE RAĐA NASILJE Slovenija je imala do ulaska u EU jasnu perspektivu, dobila je euro, provodila Mi pre svega pokušavamo smanjiti tu presiju nad mladim ljudima. To što je politika recimo EU. Ona finansira projekte koji mladima žele da daju kompetenciju. Kažu 43 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA ti treba da budeš lider, ti si kreativan, ti možeš da budeš aktivan građanin itd, ali sve to uz školu, uz obitelj i uz nedostatak neke perspektive to je sad presija koju mladi ne mogu da savladaju. Uloga društva u nekom smislu sada i nevladinih organizacija pre svega jeste da im tu pomažu. Da im postave neku platformu u kojoj se oni mogu snalaziti. Da mogu da procesuiraju informacije i mogućnosti koje su im date, i da naprave izbor. Ako sam dobar u crtanju da me neko i u crtanju usmeri i da ja svoju frustraciju koju imam i od društva i od porodice ili kakve druge situacije usmerim negde gde to nije nešto negativno, nego pozitivno. će i onaj koji ima 15 godina moći da kaže – evo ja verujem toj grupi koja je nova, ja neću više verovati onima koji su izašli iz rata, koji su doneli samostalnost ili bilo šta. Ta politika je prošla, mogućnosti i poverenje. Sa druge strane o svim pitanjima koja su relevantna za mlade, od toga šta jedemo u školi pa dalje treba razgovarati, ne svaki dan, ali barem jednom u godini da ti procesi teku. I da to nije vođeno i dirigovano. Znači, više direktne demokratije. To što mi danas previše radimo je presija bez perspektive i mladima je osećaj da to rade za nekog drugog ne za sebe i onda traže ishod u nasilju. PRAVO GLASA SA 15 GODINA Mi probleme nećemo rešiti novim zakonom ili oštrim zakonom. Mi samo treba da poštujemo zakone. Ali da ih poštujemo na svim nivoima. Mlade ljude koji su recimo, proteste u Mariboru inicirali tražeći i ostavku korumpiranog gradonačelnika, koji su bili jezgro neke revolucionarne politike koja je samo tražila pravnu državu, mi smo naterali na ulicu jer oni više nisu našli odgovor u državi. Sad se traži promena i poštovanje pravne države sa kontriranjem toj pravnoj državi. Tu smo u velikom problemu. Ja mislim da mlade ljude jednostavno treba uključiti što pre u sve procese izgradnje i upravjanja društvom. Treba da dobiju pravo glasa sa petnaest godina možda čak i ranije. Ako može čovek od devedeset osam glasati, može i mlad čovek. Mladi treba da imaju mogućnost da se unutar sistema čuje njihov glas. Da odlučuju i kreiraju. I da jednostavno treba imati poverenja da TANJA VUJOVIĆ SOCIOLOG, PODGORICA NASILJE U PORASTU EVIDENCIJA NEPRECIZNA U Crnoj Gori nasilje mladih postaje sve učestalija i sve rasprostranjenija sociopatološka pojava. O pravim razmjerama ne možemo govoriti zato što različite relevantne institucije vode evidencije odvojeno. Te evidencije nisu jedinstvene, nema jedinstvenog praćenja te pojave pa ne možemo govoriti tačno koliki je to broj ali za 44 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA posljednju 2012 g, bilo je 540 prijavljenih maloljetnih delinkvenata prema podacima našeg Zavoda za statistiku. To je velika i zabrinjavajuća cifra s obzirom na adolescentsku populaciju u Crnoj Gori. Veliki broj tih prijava nije ni procesuiran, veliki broj slučajeva nije ni prijavljen, tako da je to samo vrh ledenog brijega. NASILNICI SU ŽRTVE NASILJA Ja mogu da navedem slučaj šesnaestogodišnjaka koji je ubio svoga oca na spavanju. Riječ je o maloljetniku koji je bio dugogodišnja žrtva zlostavljanja od roditelja. Tako da nasilje nije samo prisutno među mladima nego imamo i nasilje roditelja nad djecom koje produkuje to nasilje među mladima. Ja sam sprovela istraživanje na uzorku od 270 maloljetnih delinkvenata koji su pokazali koliko je zapravo nasilje izraženo u samoj porodici. A to nasilje koje je izraženo u porodici produkuje ovo nasilje među mladima. Tu je glavno težište odnosno izvorište kako bih rekla. Osamdeset posto tih maloljetnih delinkvenata percipiraju da su bile žrtve nasilja u porodici. NAORUŽANI ADOLESCENTI Oružje je dostupno mladim ljudima danas u našim porodicama. Ja ću se opet pozvati na jedno istraživanje koje je pokazalo da u Crnoj Gori svako peto domaćinstvo raspolaže vatrenim oružjem. Oružje se nosi i u školu. Zbog čega? Prije svega zbog osjećaja moći, to je glavno, i nekog osjećaja sigurnosti. Ti patrijarhalni obrasci koji još uvijek postoje kod nas nameću obavezu da se oružje tretira kao posebna dragocjenost. Ostavlja se u nasljeđe muškim potomcima, prema njemu se odnosi na jedan čisto tradicionalan način i mladima je dostupno. U adolescentnom periodu potvrda drugih je jako važna. Mladi često upotrebljavaju vatreno oružje ili bivaju žrtve. Odakle oružje u našim domovima? Možemo reći da su ratno okruženje i devedesete koje sad spominjemo samo početak tog lanca koji je ostavio ozbiljne posljedice. SVE POTIČE IZ PORODICE Smatram da sve ipak ide iz porodice. Današnja porodica je u jednoj velikoj krizi, došlo je do redukcije sadržaja porodičnog života, došlo je do jedne egzistencijalne nesigurnosti. Roditelji su opterećeni borbom za preživljavanje i ne pružaju dovoljno vremena, ljubavi i emocionalne topline svojoj djeci. Djeca bivaju na neki način zanemarena i kod njih se stvara jedan osjećaj nezadovoljstva. Jedan bijes koji dovodi do agresije prema vani, u vršnjačkoj grupi. To je jedan razlog. Drugi, vidimo porodice koje su materijalno jako imućne. U takvim porodicama danas, to je naša svakodnevica, sve potrebe mladih ljudi su zadovoljene. Kod tih mladih ljudi stvara se osjećaj dosade, zasićenosti, nekakva egzistencija bez smisla. Iz neke bahatosti, osjećaja dosade, ravnodušnosti, ti mladi ljudi nalaze ventile upravo u tom asocijalnom ponašanju, pa nije ni čudo što starosna granica ide sve niže. 45 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA još jednu tumornu situaciju koja se odnosi na nedostatak državne politike prema mladima. POLITIČARI VODE RAČUNA SAMO O VLASTITOM OPSTANKU BELUL BEQAJ POLITIKOLOG, PRIŠTINA OVO SU ZEMLJE MRŽNJE Kosovska omladina, kao uostalom i sve omladine sveta, nije predodređena za agresiju ili nasilje. Ali, nažalost, budući da na Kosovu živimo u nekim nenormalnim okolnostima, navešću podatak da je od januara do prošlog meseca na severu Mitrovice bio 21 bombaški i neotkriveni napad. Žrtve su čak i deca. Naravno, motivi i razlozi su uglavnom političke prirode. Drugi slučaj koji je indikativan, a pretpostavljam da se uzrok skriva negde u dubini trauma koje imaju Mitrovčani, dogodio se nedavno na košarkaškoj utakmici Mitrovica i Priština, kada su se potukli navijači. Nažalost, to se prenelo i među igrače. Situacija na Kosovu je više ili manje posljedica jednog nasljeđa. Mislim da treba da parafraziramo Andrića koji je govorio da u zemljama mržnje najviše se mrze oni koji ne znaju da mrze. Mržnja se, nažalost, prenosi sa koljena na koljeno. Međunacionalni sukobi na Kosovu ostavili su ogromne posljedice na mlade. Taj se uzrok ne može preko noći prelomiti. Drugo, kao posljedicu tih teskoba u zadnjih dvadesetak godina imamo Mislim da treba da razlučimo još jedan problem koji je etičke prirode. Zašto to govorim? Usredsređujem se na Kosovo zbog alarmantnosti situacije. U situaciji kad je došlo do ruiniranja etičkih vrednosti, ja kao Albanac mogu biti poštovan jedino ako mrzim Srbina i obrnuto. Dakle, došli smo dotle da je sistem vrijednosti totalno uništen i ukoliko ne napravimo preokret u smislu poštovanja i ljubavi imaćemo silu i nasilje. Politika podrazumeva jednu svesnu društvenu akciju koja treba da razrešava te protivurečnosti, recimo etničke prirode. Ona, nažalost, nije u takvoj funkciji – ona je u funkciji vlastitog opstanka. Dakle, dokle god bude tako imaćemo regeneraciju antivrednosti, a dok budemo imali regeneraciju antivrednosti imaćemo mržnju umesto poštovanja i ljubavi. O VREDNOSTIMA SUDE ONI KOJI NEMAJU VREDNOST Ja imam ćerku i ona meni kaže: OK, imaću sve desetke ali da li mi to obezbeđuje sigurnu budućnost? Da li mogu da se zaposlim kada 50 odsto ekonomski sposobnog stanovništva na Kosovu nema posao. Ona je ubeđena da jedino onaj koji sledi put onih koji su stvorili ovakvu politiku može imati budućnost. Mislim da je totalni raspad moralnog sistema doveo do političke krize... Nažalost, na 46 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA Kosovu mi možda najviše kaskamo kad je u pitanju konsolidacija države. Dok god ne bude vladavine prava, dok god imamo ruinirani sistem i političku elitu koja je nasledila ratne okvire i ratni mentalitet – nisam optimista da ćemo brzo prevazići ovu situaciju jer o vrednostima daju ocene oni koji nemaju vrednosti. Oni koji su imali noževe a nisu kažnjeni, verovatno će sjutra nositi kašikare. Eto to je odlika nedostatka pravne države. NIJE DOBRO DA ŽIVIMO POD PRESIJOM PROŠLOSTI Budimo realni, na ovim prostorima imamo reprodukciju ratnih elita. Ne potenciram bez razloga da svih ovih godina ratnici vode politiku. Mora doći do radikalnog preispitivanja njihovog odnosa prema budućnosti jer nije dobro da budemo pod presijom proš- losti kako je bilo do sada, ili moramo naći alternative koje su dostojne budućnosti. Ja vidim veliku opasnost u tome što sistem stvara prepreke za pojedinca, ne stvara uslove da mu pomogne. Država, sistem i institucije treba da budu u funkciji prava, potreba i zahteva mladih ljudi. Nažalost, za koga danas rade institucije sistema? Neko je ovde predložio da mladi dobiju pravo glasa sa 15 godina. Na Kosovu smo imali izbore, a američki ambasador je rekao da je „izvršena industrijska krađa”. Budimo realni – što ćemo dobiti ukoliko uključimo mlade, a nastavimo da krademo glasove? Kako ćemo graditi demokratiju na takvim osnovama? Kako će funkcionisati država? Kako će mladi obezbediti svoja prava kada znaju da su unapred osuđeni da budu obespravljeni i diskriminisani? ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN Adnan Ovčina (Sarajevo): Postoji danas jedna hiper produkcija nasilja u medijima i mislim da glorificiranje zločina koji se dešava u svim zemljama regije jedan je od gorućih problema i ono što bi trebalo prvo promjeniti ako želimo iskorjeniti nasilje među mladima i nad mladima. Takođe složio bih se sa svim učesnicima što se tiče uzroka nasilja a posebno bih istaknuo obitelj kao glavni faktor sprečavanja nasilja nad mladima i među mladima. Evica Kuč (Beograd): Kada govorimo o temi nasilja ono što je izuzetno važno jeste prevencija. Veliku ulogu u preveciji nasilja pre svega bi trebalo da imaju mediji. Tu pre svega mi- slim na televiziju jer edukativno – zabavni sadržaji na televiziji datiraju iz vremena naših roditelja i trebalo bi prosto da budu više prilagođeni potrebama, afinitetima i interesovanjima mladih ljudi. Drugu važnu ulogu treba da imaju društvene mreže jer su mladi tu najviše prisutni i sve institucije, uključujući školu kao glavnu instituciju u kojoj mladi provode najviše vremena. Kao i omladinske organizacije, sportski klubovi treba da budu prisutni na društvenim mrežama i da na taj način direktnije i neposrednije komuniciraju sa mladim ljudima. 47 ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA PRILOG 1 U UČIONICI DVA NAPUNJENA PIŠTOLJA je teško ozleđeno tokom nasilnih akata a Najviše problema je bilo sa bivšim učeni- među nasilnicima je 33% dečaka i 17% cima. Dolazili su u dvorište škole i pravili devojčica. Učenici koji su bili žrtve nasilja probleme. Maltretirali učenike i profeso- često posežu za nasilničkim ponašanjem i re. Bilo je mnogo tuča. Nalazio sam svašta postaju počinitelji nasilja. od narkotika do vatrenog oružja. Jednom sam na času našao dva napunjena pištolja. PRILOG 3 Profesor je pisao po tabli okrenut leđima STRAŠNI PRIMJERI NASILJA a đaci su se zabavljali tako što su mu nišanili u potiljak. (Izjava Milorada Grujića školskog policajca u srednjim školama). U jednom gradu u unutrašnjosti, četiri školske drugarice su trinaestogodišnju devojčicu punih pet sati zlostavljale, tukle, seksualno maltretirale i snimale kame- PRILOG 2 rom. Snimak su prosledile drugim učenici- ŽRTVE ČESTO POSTAJU NASILNICI ma i postavile na youtube. U tuči osnovaca Svako peto dete u Srbiji je fizički zlo- u Valjevu povređen je jedan učenik. Doga- stavljeno, a emocionalno i psihičko nasilje đaj je snimljen i emitovan na lokalnoj tele- trpi četvrtina dece. Šezdeset četiri odsto viziji. Tri devojčice i osam dečaka u Novom nastavnika uzroke nasilja među mladima Sadu tukli su učenicu osmog razreda i vidi u porodici. U Hrvatskoj 33% slučaje- terali je da jede travu. Devetogodišnjeg va nasilja je isključivanje iz igre i ne obra- D.Ž, učenika trećeg razreda u Čačku, za ćanje pažnje, dok se četvrtina nasilnič- vreme časa fizičkog vaspitanja u dvorištu kih akata svodi na svakodnevne pretnje. škole, prebila su tri vršnjaka iz razreda, na Prema istraživanju UNICEF-a, 19% dece samo nekoliko metara od učiteljice. 48 PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA PETO POGLAVLJE NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA Vlast uvijek utiče na pisanje programa, bira autore direktno ili indirektno, tu je nepogrešiva, mehanizmi su nepogrešivi i uvijek se nastoji prikazati – to što smo mi danas na vlasti, to je potpuno logična posljedica istorijskog toka, a ciljevi za koje se zalažemo takođe logično proističu iz tog istorijskog toka. Ne znači da ni u okviru toga istoričari ne mogu da saopšte istine. Falsifikovanje istorije ne mora se izvršiti time što će se saopštiti netačni podaci, može se napraviti željeni izbor podataka i onda ćemo opet imati neku drugačiju sliku. Ove ocjene čule su se tokom rasprave o temi „Naša istorija – vaša istorija”. Gosti su bili Slavko Burzanović (Podgorica), Jasna Babić (Zagreb), Srđan Milošević (Beograd) i Edin Radušić (Sarajevo), a uvodničar scenarista Feđa Isović (Sarajevo). 49 PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA FOTO: ANADOLIJA UVODNA RIJEČ FEĐA ISOVIĆ SCENARISTA, SARAJEVO NIJE ISTO ČITATE LI ISTORIJU, HISTORIJU ILI POVIJEST Leže Đuro i Rene u rovu i svađaju se na temu ko je počeo rat. Đuro u rukama ima kalašnjikov pa su naučno-istorijski argumenti na njegovoj strani. Pretpostavljam da svi prepoznajete scenu iz filma Danisa Tanovića „Ničija zemlja”. Ne znam da išta može slikovitije opisati dokumentiranje istorije nego ova scena. Strana koja ima kalašnjikov, u ovom slučaju Đuro, ima istorijske činjenice na svojoj strani. Onaj u koga je uperen taj isti kalašnjikov, u ovom slučaju Rene, poklopi se ušima i nema valjan argument za raspravu. Poenta scene je veoma jednostavna: istoriju pišu pobjednici. E sad, u tom grmu leži zec. Ko može biti vrhovni tumač događaja iz devedesetih? Ko je pobjednik u zadnjim balkanskim ratovima? Svi i niko. Odnosno, to zavisi koji udžbenik čitate, zavisi da li se ta nauka zove istorija, historija ili povijest. To istoriju na Balkanu čini čudnovatom disciplinom, potpuno različitom od ostalih nauka. Matematika, naprimjer, ima istovjetne rezultate i u Beogradu i u Zagrebu i u Sarajevu, a evo čuo sam da je i u Briselu dva plus dva – četiri, isto kao i kod nas. Sa istorijom svjedočimo da nije tako, nije sve baš tako jednostavno. Ako istorija ima više različitih rezultata, dakle ako nemamo samo jednu istinu, da li je onda možemo uopšte smatrati naukom, jer bi nauka trebala imati jednu završnu istinu. Ja mislim da ipak možemo smatrati istoriju naukom i na ovim prostorima jer onog časa kad smo dopustili da se vjera izučava kao nauka – da podsjetim da se predmet u javnim osnovnim školama zove vjeronauka – od tog momenta nema razloga da sve naše istorije, historije i povijesti ne budu priznate kao relevantne nauke. Svaka ponaosob i svaka u svom toru. 50 PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA za to, to su radioničarski postupci, ali većina profesora nije obučena za to, nije stimulisana da to radi, a ponekad se i određeni uslovi zahtijevaju. Sigurno je da kada postoji ta interakcija između profesora i đaka, istorija postaje mnogo zanimljivija. SLAVKO BURZANOVIĆ ISTORIČAR, PODGORICA POBJEDNICI IPAK NISU SVEMOĆNI Negdje je neko rekao da istorija prethodnih generacija pritiska sve sadašnje generacije. Nije sporno da je pišu pobjednici, ali ne pišu je samo pobjednici jer niko ne ostane toliko dugo na pobjedničkoj sceni da ne ostavi prostora za neka nova pisanja istorije. Osim toga, ostane uvijek, bar u savremeno doba, dovoljno svjedočanstava da se može korigovati. U zanatu istoriji postoji jedan princip, a to je istorijska distanca. Dakle, potrebno je da prođe malo vremena da se stvari ohlade, da postanu pristupačni oni najvažniji izvori koji objašnjavaju neku pojavu, neko vrijeme, onda se da jedna odmjerenija slika onoga što se stvarno desilo. ISTORIJA MOŽE DA BUDE I DOSADNA I INTERESANTNA Ako se na istoriju gleda kao na jednu sumu činjenica koju na neki način treba predati učeniku, a koju će on da memoriše, to mora biti jako dosadno. Posebno ako se radi o onim ex katedra predavanjima u kojima nema aktivnosti učenika. Postoji lijek Često raspravljamo o sadržaju, o odabiru sadržaja, istinitosti sadržaja i onda se zaboravlja jedan od najvažnijih ciljeva istorijske nastave, a to je upravo da se razvije istorijsko, ne istorijsko, nego kritičko mišljenje, sposobnost kritičkog mišljenja koja prevazlazi bavljenje tog učenika u nekoj budućoj životnoj situaciji istorijskim sadržajima. U bilo kojoj situaciji taj način razmišljanja je moćan instrument koji služi životu. Onda je istorija jako bliska životu. PISANJE UDŽBENIKA JE TRAUMATIČNO ISKUSTVO U Crnoj Gori udžbenici istorije su promijenjeni 2001. godine, a u međuvremenu su rađene neke male ispravke, dopune. Vlast uvijek ima uticaj na to; ona utiče na pisanje programa, bira autore (direktno ili indirektno). Tu nema greške, mehanizmi su nepogrešivi i uvijek se nastoji prikazati da to što smo mi danas na vlasti jeste potpuno logična posljedica istorijskog toka, a ciljevi za koje se zalažemo takođe logično proističu iz tog istorijskog toka. Ne znači da ni u okviru toga istoričari ne mogu da saopšte istine. Falsifikovanje istorije ne mora se izvršiti time što će se saopštiti netačni podaci, može se napraviti željeni izbor podataka i onda ćemo opet imati neku drugačiju sliku. 51 PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA Ja sam pisao udžbenik koji se bavi 20. vijekom, dakle najnezahvalnije područje, i bilo je to traumatično iskustvo. U jednom trenutku sam zbog različitih pritisaka bio odlučio da odustanem od svega, onda sam shvatio da će taj rad neko prešminkati i napraviti možda ono što se hoće. Na kraju sam prihvatio određene sugestije, makar se nisam slagao s njima. Onaj ko naruči posao ima mogućnost da napravi izmjene u udžbeniku. Meni je izgledalo da je toga puno, ali posle mi je bilo drago što nisam odustao, taj udžbenik već funkcioniše deset godina. INTERNET OTVARA VELIKE MOGUĆNOSTI Predavao sam u vrijeme kada internet nije postojao i nije bio dostupan. Mislim da upravo otvara velike mogućnosti zato što postoji. Jedan od problema u nastavi istorije je što imate djecu različitih predznanja, različitih interesovanja, a vi dajete jedan tekst za sve. Dajete isto jelo svima. A, upravo internet omogućava da domaći zadaci budu individualni, referati i različiti oblici i da oni mogu da istražuju i da na taj način, naravno uz saradnju sa nastavnikom, prolaze taj istraživački proces i da prošire znanja prema vlastitom afinitetu. Dakle, ne onako kako je uobročen u udžbeniku. JASNA BABIĆ NOVINARKA, ZAGREB ISTINE SU STVAR DOGOVORA Tko su pobjednici minulih ratova? To nisu ljudi koji su ratovali, to su političari i oni zauzimaju prostor u Skoplju, Zagrebu, Beogradu i u Sarajevu. Ova priča o distanci, to je jedna prastara predrasuda, floskula. Istine su, koliko ja vidim, što vrijeme odmiče, stvar dogovora. Naravno, svako će unijeti dio svog interesa i tu će nastati kompromis. Ali,mene kao novinara stvarno ne zanima ta vrsta istine koja je zapravo inficirala i naše povijesti… Imamo mi tu jednu mitološku povjest koju njeguju takozvani državotvorni povjesničari, zajedno sa svojim sljedbenicima, nepovjesničarima... Kao učenik, mrzila sam povijest. Leksikoni i enciklopedije otvore se kada vam treba neka godina, imate kratki opis toga. Nisam voljela povijest, jer toliko su mi je napravili antipatičnom da sam stvarno mislila da je to znanost. A, zapravo sam poslije otkrila da su ti jadni moji profesori učili na isti način i onda su svoju muku prenosili na nas učenike. Da je povijest zanimljiva otkrila sam osamdesetih godina čitajući francuske povijesne knjige. I onda sam shvatila da je to jedna nevje- 52 PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA rovatno novinarski inspirativna situacija i da je to zapravo jedno ogovaranje prošlosti. MARGINALCI U UDŽBENICIMA Početkom ove godine najavljena je promjena udžbenika za srednje škole zbog toga što više ne odgovaraju faktičkom stanju koje je bilo prije, recimo da je Gotovina u bijegu, a da je premijer Ivo Sanader. Ono što je mene užasnulo jutros dok sam to gledala jeste da tako tričave, minorne stvari kao što je jedan premijer koji se mijenja svake četiri godine i samim tim predstavlja povjesnu epizodu, ulazi u udžbenike. INTERNET PODSTIČE DEZINTEGRACIJE Internet koji pomaže da se mi integriramo na razini komunikacije, a ujedno proizvodi upravo dezintegraciju. To se vidi čak na razini jednog društva. Ljudi sjede kući, nemaju potrebu komunicirati fizički sa drugom osobom. Dakle, ne znaju zapravo kako ona živi, ne uspostavljaju nikakve relacije, ali komuniciraju. I stvara se osjećaj, kako to zovu „globalnog sela”. To dosita jeste prednost, ali samo na tehničkom nivou. SRĐAN MILOŠEVIĆ ISTORIČAR, BEOGRAD ZA NEKE TEME MORA DA PROĐE VREME Za neke teme je neophodno da prođe neko određeno vreme da bi vam oni najrelevantniji izvori postali dostupni. S druge strane, činjenica je da u savremenom dobu mi mnogo lakše dolazimo do nekih saznanja, zahvaljujući medijima, zahvaljujući tome što su sredstva komunikacije takva da se mnoge stvari ne mogu sakriti. Osim toga, ranije nam je bilo potrebno da prođe puno godina da bi se nešto saznalo, danas je, u stvari,mnogo toga saznatljivo u trenutku kada se događa. Oko istine s onim velikim „ I” se može dogovoriti, ali oko onoga što je znanje, što je jedan naučni pristup stvarima, jako teško može da se dogovora. Prosto, to je jedan rad sa istorijskim izvorima koji će onda dati različite rezultate. Mi smo još na prvoj godini studija učili da dva istoričara od istih istorijskih izvora neće napraviti istu istorijsku priču. UČENICI MORAJU RAZMIŠLJATI KAO ISTORIČARI Budućnost nastave istrorije jeste u tome da učenici nauče da razmišljaju kao istoričari. 53 PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA Dakle, da im se ne prezentuju te gotove činjenice, već prosto da se oni nauče da sučeljavaju različite istorijske izvore. Taj metod koji istoričari primenjuju zove se kritika istorijskih izvora i on po svojoj definiciji treba da razvija kritičko mišljenje. Ukoliko se to kroz nastavu istorije ne postigne, ona nije postigla da kao nauka bude korisna onima koji se njom bave, odnosno koji je uče kao nastavni predmet u školama. Recimo, meni je hemija bila beskrajno dosadna sve dok smo pisali formule na tabli, ali kad smo počeli da pravimo sapun i dokazujemo kiselost ili baznost sredine, video sam da to, u stvari, može da bude jako zanimljivo. NEMOJTE SE NI BAVITI ISTORIJOM AKO JE TO NEŠTO ŠTO JE NAPORNO Početkom devedesetih za sve razrede nastali su novi udžbenici istorije. Druga velika promena bila je posle 2000, možda čak nešto kasnije, 2002. ili 2003. godine. Usvojen je i jedan novi pristup sa većim brojem autora i većim brojem udžbenika, tako da sada to dobija jednu sasvim novu formu, ali je osnovni plan i program ostao praktično isti u svim tim udžbenicima koji danas pišu različiti autori. Knjiga francuskog istoričara Marka Feroa „Upotreba i zloupotreba prošlosti „, kroz 10 – 15 primera iz najrazličitijih krajeva sveta bavi se time na koji način se istorija u nastavi upotrebljava i zloupotrebljava. Mi moramo imati u vidu da je udžbenik istorije možda samo jedno, ili najintenzivnije iskustvo učenika sa istorijom, ali postoje medijska istorija, porodična istorija, ono što se od strane političara sugeriše kao jedna poželjna slika prošlosti u opravdavanju nekakvih političkih postupaka, tako da celu tu interakciju, u stvari, treba uzeti u obzir kada govorimo o tome šta mi o toj istoriji znamo. Ukoliko želimo istoriju koja zaista podučava, onda je jedini put sučeljavanje različitih istorijskih pristupa, rezultata, izvora itd. Drugog načina nema. Nemojte se ni baviti istorijom ako je to nešto što je naporno. NA INTERNETU IMA DOSTA NETAČNIH ČINJENICA Na internetu cirkuliše gomila informacija koje su često potpuno netačne. Tu se dešava ona situacija kada imate neograničeno veliki izbor, ali je pitanje da li je to što je ponuđeno zaista relevantno. S nekim usmeravanjem – da. Dobro je i to da je dostupan mnogo veći broj informacija, ali je pitanje kvaliteta tih informacija. E, tu je uloga nastavnika istorije veoma važna, dakle da pravilno usmerava korišćenje onoga što kao resurs postoji na internetu. SVE BOLJE SARAĐUJEMO Postoiji saradnja istoričara u regionu. Ona je meni lično dragocena, ali to su sve relativno male zajednice naučnika, tako da se vrlo često dogodi da se u čitavom regionu samo jedan istoričar bavi određenom temom, pa mu je možada zanimljiviji kolega iz nekog nemačkog instituta ili nekog drugog u svetu koji se bavi tom sličnom temom. Ali, komunikacija postoji i negde je vrlo intenzivna. Ona je obnovljena već krajem devedesetih, početkom 2000 – tih kroz jedan koncept sastanaka i konferencija 54 PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA istoričara iz regiona koji se zvao „ Dijalog povjesničara i istoričara”. Od tada to ide uzlaznom putanjom. Postoje i zajednički projekti. Tačno je da je ta saradnja uglavnom na nekom ličnom planu, ali postoje i neki institucionalni okviri i to se sada odvija u jednom dobrom pravcu. Svakako bi uvek bilo bolje da je intenzivnije... dica – uvijek postoje polemike. Ključna je stvar da imamo problem kako da se ono što utvrdi nauka spusti među đake. Često se dogodi da se ono što nije istina đacima predstavi kao apsolutna istina. E, problem je transferiranje znanja sa akademskog nivoa među đake. PONEKAD MI SE ČINI DA SU ĐACI PAMETNIJI OD NASTAVNIKA EDIN RADUŠIĆ HISTORIČAR, SARAJEVO RAZLIČITE NACIONALNE ISTINE U Bosni je poznata ta priča oko dvije škole pod jednim krovom, to je neka vrsta aparthejda. S druge stane, možemo da govorimo o tri škole pod jednim krovom i to je odraz situacije na terenu. Mislim da je to proizvod činjenice da se historija smatra, ne samo u Bosni i Hercegovini, kao nacionalni predmet, jer ako imate tri nacije očekujete da imate tri nacionalne priče, tri nacionalne istine. Problem nije kada smo u akademskim krugovima i govorimo o različitim stavovima, različitim zaključcima, jer se može utvrditi istina oko neke činjenice. A, izvan toga – oko motiva, uzroka, posljedica, pogotovo dugoročnih poslje- Ako pođemo od nas koji se bavimo istraživanjem prošlosti, znamo da je to zanimljivo. To znači da od djece treba da napravimo istraživače. Da bismo napravili istraživače, ne treba im ponuditi gotovu činjenicu, jer gotova činjenica vodi gotovoj ideologiji, skovanoj ideologiji, a to je veoma blisko želji političkih elita. Trebamo od njih napraviti istraživače i trebamo vidjeti perspektive drugoga i drugačijega. Na taj način ćemo istoriju učiniti zanimljivom. To možemo uraditi i učionici, a ključna je stvar da to vodi rasterećenju nastavnih sadržaja. Ponekad mi se čini da su đaci pametniji od svojih nastavnika i to je nešto što ohrabruje. Te mlade generacije razumiju ako se njima servira „jedna” istina. Ja sam imao prijedlog da bi trebalo zamijeniti udžbenike pa učenicima iz Banja Luke dati udžbenike iz Sarajeva, onima iz Mostara udžbenike iz Banja Luke, onima iz Sarajeva udžbenike iz Mostara… U Bosni su se tri puta do sada mijenjali udžbenici i stvarno je vidljiv značajan napredak, pogotovo 2004. godine kada su usvojene smjernice za pisanje udžbenika historije. Tada je više fokusa dato društvenoj historiji u odnosu na političku historiju. Imamo značajno bo- 55 PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA lje udžbenike nego što su bili oni naslijeđeni iz rata. Samim tim što su naslijeđeni iz rata, možete misliti kakvi su sadržaji bili. TIPIČNO BOSANSKI Postoji saradnja među istoričarima, ali je kada govorimo o BIH ta saradnja, nažalost, više lična nego institucionalna. Sarajevo bolje sarađuje sa Beogradom i Zagrebom nego sa Banja Lukom i Mostarom. To su neki unutrašnji bosanski problemi, ali ova emisija pokazuje da historičari ne treba da se dijele na one iz BiH, Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i ne znam odakle već, nego prema njihovom pristupu podučavanju historije. Mislim da smo večeras mogli čuti koliko su ova približavanja i lični razgovori izuzetno vrijedni. ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN NATALIJA PIŠIK (SKOPLJE): Ono što možemo i što treba da uradimo je to da na individualnom nivou ne izgubimo istraživački duh, da zapravo unesemo dosta energije i da otvorenog srca pristupimo izučavanju drugih, ličnih priča. THEODORA MATZIROPOULOU (SOLUN): Istorija se piše mnogo puta, interpretira se mnogo puta. Mislim da bismo, posebno ovdje u našem okruženju, morali da imamo nepristrasniji pristup, kako u vezi sa događajima iz prošlosti tako i u vezi sa događajima koji se odnose na sadašnjost, bez olakog reprodukovanja predrasuda i pristrasnosti. DEJAN TOMIĆ (BEOGRAD): Živimo na prostorima gde se svakodnevno srećemo sa činjenicom da je istina jedno, istorija nešto drugo, a tumačenje istorije već nešto sasvim treće. S jedne strane, mi se busamo u grudi, mi volimo našu istoriju, cenimo ono ko smo i šta smo, a opet, s druge strane, nipodaštavamo tuđu istoriju, tuđe viđenje. 56 PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA PRILOG 1 DVIJE ŠKOLE POD JEDNIM KROVOM Najveći problem u obrazovanju u Bosni I Her- novim metodologijama predavanja, uz podatak cegovini, prema ocjeni OSCE misije, nije u da se čitanke u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji, segregaciji nego u onomo šta učenici uče, kako uz preporuku ministarsatva prosvjete, i zvanič- oni u jednonacionalnim, tako i oni u višenacio- no koriste u školama. Do 2014. godine ukupno nalnim školama. Godinama je javnost zapljusnu- tri hiljade nastavnika na Balkanu imaće koristi ta problemom postojanja dvije škole pod jednim od ovog projekta, a već su otpočele i aktivnosti krovom, koji kao posljedica rata egzistira od nove faze projekta u sklopu kojeg će do 2017. 1997. godine, u 54 škole sa 30 hiljada đaka. godine biti objavljene dvije nove radne knjige „Gdje su kruške da budu kruške, gdje su jabu- na šest zapadno-balkanskih jezika. ke da budu jabuke”. Ova čuvena izjava bivše ministrice obrazovanja u jednom kantonu PRILOG 3 Federacije BiH, svojevremeno je uzburkala BOLJE JE DA UČENICI ŠTO javnost jer je jedan zvaničnik javno aludirao na nemogućnost zajedničkog pohađanja nastave hrvatske i bošnjačke djece, dakle, na razdvajanje po etničkom principu. Djeca u istoj zgradi i dan danas u nekim školama ulaze na dva različita ulaza, ali razmišljaju zdravije od svojih nastavnika. Dok u Republici Srpskoj postoji jedinstvena baza u sferi obrazovanja, svaki kanton u Federaciji BiH određuje standarde, uspostavlja zakonodavstvo i propisuje sadržaje nastavnih planova. A, kamen spoticanja i dalje je grupa nacionalnih predmeta, među kojima je i nacionalna historija. MANJE RAZMIŠLJAJU Još dok je praktično trajala revolucija u Libiji svrgavanjem Moamera el Gadafija počela je revizija istorije u toj zemlji. Naime, mesec i po dana posle ubista Gadafija u zemlji u rasulu u kojoj je poginulo 30 hiljada ljudi, a mnoge škole oštećene u borbama, tamošnje Ministarstvo obrazovanja naručilo je štampanje 35 miliona udžbenika istorije, napisanih u kratkom roku. Ministar prosvete Sulejman al Sahli to je objasnio potrebom da libijski đaci treba da umesto što uče izmišljenu Gadafijevu, uče pravu istoriju libijskog naroda. Ruski predsednik Putin ocenio je da su ruskoj srednjoj PRILOG 2 školi potrebni novi udžbenici istorije, napisani ZAJEDNIČKA ISTORIJA U KNJIGAMA po jedinstvenoj koncepciji na dobrom ruskom Poznat pod nazivom zajednički historijski pro- jeziku i ne smeju imati unutrašnjih protivureč- jekat, četvorotomna čitanka je u opticaju na nosti niti dvojaka tumačenja. Ruski istoričari deset jezika, a prema mnogim pokazateljima podržavaju ovu ideju. Važeća doktrina da tre- dobro je prihvaćena u društvima jugoistočne ba imati što više udžbenika a da učenici sami Evrope, napose u zemljama nastalim na našim biraju iz kojeg će učiti ne dopada se ni nastav- prostorima. Hiljadu nastavnika je obučeno da nicima. Tako imamo učenike koji znaju šta je ih koristi a njihovim posredstvom oko 500 hilja- to borodinski hleb, a ne znaju šta je Borodin- da učenika imaće pristup novim materijalima i ska bitka, jadaju se nastavnici istorije. 57 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU ŠESTO POGLAVLJE SPORTSKI O SPORTU Sport u službi nesportskih vrijednosti; sport kao praonica prljavog novca; važno je poniziti, a ne pobijediti; huliganstvo na sportskim terenima kao evropski ili regionalni problem; navijači bez kontrole ili pod (čijom) kontrolom, sport u službi nacionalizma, sport u službi promovisanja nacionalnih vrijednosti– pitanja su na koja su odgovore tražili nekadašnji vrhunski sportisti iz regiona: Predrag Pašić (Sarajevo), Miodrag Perunović (Podgorica), Nenad Borovčanin (Loznica) i Hrvoje Prnjak (Split). Uvodničar emisije bio je književnik Balša Brković (Podgorica). 58 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU UVODNARIJEČ BALŠA BRKOVIĆ KNJIŽEVNIK, PODGORICA RAT, IGRA, VITEŠTVO I JOŠ PONEŠTO… Vjerovatno bi bilo nemoguće naći temu koja u sebi ujedinjuje svu onu složenost i kompleksnost stvarnog svijeta kao što je tema sporta. Čak i u organizacionom smislu, vi imate sportske organizacije, svjetske, koje gotovo imaju istu težinu kao UN ili neke slične organizacije toga tipa. Porijeklo sporta jeste u nekoj vrsti simboličnog transfera ratnog sukoba u nešto što nije rat, nije sukob nego je igra. Trag toga možda je ponajprije jednostavno uočiti u retorici sportskih komentatora koja je vrlo često zapravo neka vrsta prerada ratne retorike. Pa imate igrače koji će da poginu na terenu, jak šut je uvijek bomba, artiljerija, itd. I čini mi se da to na neki način svjedoči o tom porijeklu sporta kao fenomena. Ali, druga stvar koja jednako je važna za porijeklo sporta jeste – viteštvo. Budući da takav transfer ratnog sukoba u igru naprosto nije bio moguć bez momenta viteštva koji će podrazumijevati pravila, uvažavanje pravila i da ta pravila važe za sve. Ali, kada se ispriča priča na ovaj način, onda djeluje potpuno suludo, ili opet potpuno očekivano, da gotovo sve negativne stvari koje možete da vidite u raznim društvima možete da vidite i u sportu u tim društvima – od kriminala, pranja para do nekih manipulacija drugog tipa – ideoloških, nacionalnih i raznih drugih, čega smo mi posebno na ovom prostoru bili svjedoci. I gotovo da bi nemoguće bilo očekivati da sudbina sporta bude drugačija od sudbine društva. A, možda nam opet i ovakva sudbina sporta govori ponešto o tome šta sve čeka naša društva na ovom prostoru. 59 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU dobiti, dobiće tek dio, a ostali, veći uzima neko drugi. DRŽAVA MOŽE LAKO DA SMIRI NAVIJAČKE GRUPE MIODRAG PERUNOVIĆ BIVŠI ŠAMPION U BOKSU, PODGORICA OSTVARIO MI SE DJEČAČKI SAN DA BUDEM VITEZ Ja sam rastao i odrastao u ambijentu i u vremenu kada nije bilo tehnoloških čuda koja u savremenom životu imamo. Bili smo prepušteni svojoj mašti, pričama starijih od nas, nadahnjivali se pričama o viteštvu, o junaštvu, i taj duh koji je tada u meni začet odveo me do bokserske dvorane. Jedino sam u boksu našao pravi ekvivalent tom dječačkom htijenju da budem vitez. U SPORTU JE MNOGO PRLJAVOG NOVCA Novac je posljedica ogromne popularnosti sporta, posjećenosti sportskih priredbi, interesovanja velikih svjetskih firmi za reklamiranje svojih proizvoda itd. Sport pruža, svi smo svjedoci toga, velike mogućnosti za finansijske manipulacije i pranje novca. Svi znamo da se kroz sport i u sportu vrte ogromne sume i da je kroz sport najlakše prati novac. Evo jednog primjera kako to može vrlo lako da se izvede. Kada fudbaler potpisuje ugovor za ogromnu sumu svjestan je da on tu ogromnu sumu neće Smatram da postoji način i mogućnosti od strane države, od strane društva da se preduprijede loša događanja na sportskim priredbama i da se te navijačke grupe dovedu „poznavanju prava”. Činjenica je da sve to može da se kontoliše i to veoma lako samo ako neko hoće da se to svede u neke normalne okvire i da se navijači vrate onom što treba da budu, tj. da navijaju, a ne da se tuku i prave raznorazne nepodopštine. Državne insitucije zadužene za sport morale bi da utiču na klubove da oni svoje navijačke grupe dovedu u okvire normalnog sportskog ponašanja i navijanja. Situacija u Crnoj Gori je manje-više ista kao i u ostalim bivšim republikama, dakle nismo mi ništa u tom smislu ni ispred, ni iza ostalih. Dešava se to što se dešava. Ja bih opet apelovao da se jednostavno pojačaju kontrole. Možemo mi da donosimo pravila i propise i zakone, ali ako se to ne bude primjenjivalo na pravi način sve će to biti samo slovo na papiru. Činjenica da sve navijačke grupe imaju itekako veliku finansijsku pomoć od klubova za koje navijaju, govori o tome da ti klubovi itekako mogu, ili bi mogli da utiču na ponašanje svojih navijača. Činjenica da navijačke grupe čak imaju svoje predstavnike u skupštinama klubova takođe služi kao potvrda tome. Hoću da kažem da nekome očigledno odgovara takvo ponašanje. 60 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU Sport je bio sredstvo određenih ljudi i struktura moći koji su ga zloupotrijebili upravo zbog toga što je sport djelatnost koja je itekako popularna, koja se gleda, koja je posjećena. I kroz sport su ubačene mnoge ružne stvari i virusi koji su kasnije metastazirali. NIKO NAS NIŠTA NE PITA Vi ste me na neki način potpuno opravdano prozvali zbog toga što sam išao linijom manjeg otpora, ne želeći da upirem prstom u određene krivce. Vjerujte da me veoma bogato iskustvo naučilo da to nije strah od upiranja prstom u nekog krivca, nego jednostavno svjesnost da udaranje glavom u zid ne bi promijenilo ništa, sem što bi se moja glava slomila. Objektivno posmatrano, ja sam svjestan, a mislim i moje kolege, da mi veoma malo možemo uradimo, jer nas niko ništa ne pita. Pravo da vam kažem, mene konkretno u Crnoj Gori o tim pitanjima niko ne pita ništa. Volio bih da se i u Crnoj Gori i u ostalim državama okruženja postavljaju pravi ljudi na prava mjesta. Da se ne dešava ono što se dešava godinama unazad u Crnoj Gori da sportom rukovode ljudi koji nemaju mnogo veze sa sportom. Oni treba da rješavaju pitanja sa kojima jednostavno nisu na pravi način upoznati. Nadam se da će se u tom smjeru stvari pokrenuti. HRVOJE PRNJAK UREDNIK U „SLOBODNOJ DALMACIJI”, SPLIT ŠTO JE ULAGANJE U SPORT Mislim da je zapravo malo ko načisto na ovim prostorima šta je zapravo ulaganje u sport. Je li to ulaganje u profesionalne klubove, u njihovu infrastrukturu i njihove kadrove, ili je to omasovljenje sporta? Jer, kad pogledate broj izgrađenih dvorana, bazena, na koncu konca novih škola, onda ćete vidjeti da je ulaganje u sport i dalje samo fraza na razini dobre volje. Kad naši sportski dužnosnici, funkcioneri kažu da treba ulagati u sport, onda oni misle da im treba dati lovu da kupe nekakve dobre nove igrače, u košarci Amerikance, u nogometu Brazilce... Dakle, to je ta suštinska razlika sa kojom nije raskrstila nijedna od bivših naših republika. VLASTI DRŽE HULIGANE KAO PSE NA LANCU Neću otkriti ništa novo ako kažem da su navijačke strasti svojevrsni ispušni ventil društvenih frustracija, prije svega besperspektivnosti mladih. Da se razumijemo, navijači ne pristaju na onu – važno je sudjelovati, to je tako jasno, već grade svoj 61 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU identitet... Naravno da su njima loši momci uzori, da je jedna od točki navijačkog identiteta natjecanje u huliganizmu. To je uvezeno iz Engleske, Italije, itd. Ključno je pitanje je li tu nogomet metafora društva, ili je društvo metafora nogometa. To je ono što je ključno za prepoznavanje problema, na ovim prostorima. Kad god se dogodi nešto ovako strašno – ispadi šovinizma ili huliganizma – onda se uvijek govori o nekim radnim grupama, o novim zakonima, ali ja sumnjam da tu postoji istinska politička volja da se to riješi. Mogu samo špekulirati zašto. Ne bih sad neke teorije urote razvijao, jednostavno vlasti kao da žele imati taj navijački bijes kao nekog psa na lancu kojeg će oni puštati po potrebi... Zakon o sprečavanju nereda na sportskim borilištima je donesen i u Hrvatskoj i u Srbiji. Međutim, sve se to može kažnjavati po nekim drugim točkama zakona, počev od širenja mržnje... Kad bi stvarno postojala istinska volja da se to riješi, to bi se riješilo – i u Hrvatskoj i u Srbiji. Još sam skeptičniji kada je u pitanju Ivica Dačić, ne zbog njegove osobnosti, nego zbog njegove policijske prošlosti. Pitanje je koliko će on imati senzibiliteta da to riješi a da ne bude samo represija. Kad spominjemo paljenje ambasade u Beogradu, to je očigledan primjer političke zloupotrebe. Koliko znam, to se nije dugo ni procesuiralo. To je upravo dokaz da određeni mig tu postoji... KAKO JE MATE PARLOV OSTAO BEZ DVORANE U SVOM KRAJU Neko je pomenuo Matu Parlova koji je rekao: Kako mogu biti nacionalista, ja sam svjetski šampion. E sad, kako vratiti ove neke vrijednosti koje trancendiraju, koje nadilaze novo – uspostavljene, da tako kažem, nacionalne okvire. Dajem primjer kako to ne ide, upravo sa asocijacijom na Matu Parlova. Naime, on je iz Imotskog kraja i kad je prije par godina sagrađena dvorana u jednom od mjesta, mislim da se radilo o Proložcu, razvila se žučna rasprava na razini lokalne vlasti treba li dvorana nositi njegovo ime, što na prvi pogled izgleda čudno. Međutim, prevagnuo je zaključak da je on bio Jugosloven, da je bio sve što hrvatskom sportu očito ne treba, i to vam je odgovor na ovo pitanje. Što, nije bio dovoljno velik za tako malo mjesto, je li?! PREDRAG PAŠIĆ BIVŠI REPREZENTATIVAC U FUDBALU, SARAJEVO KOŠEVO JE CENTAR MOG SVIJETA Porodilište u kojem sam ja rođen nalazi se 50 metara od stadiona Koševo. Stan mojih roditelja nalazi se isto tako 50 metara od stadiona Koševo. Moja osnovna škola nalazi se 50 metara od stadiona Koševo. Moj život je, u stvari, proveden na stadionu Koše- 62 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU vo, moji snovi, prvi snovi dječački, vezani su za fudbal. I tako je to počelo, sanjajući na stadionu Koševo. KAKO JE INTER KUPIO RONALDA Novac se u sportu koristi na razne načine, jer sport za to pruža jako puno mogućnosti. Ja sam recimo u kontaktu sa Interom iz Milana. Bio sam u prilici da vidim da je jedan od generalnih sponzora Intera – Pireli u to vrijeme imao jako puno problema sa transakcijom novca. Pireli je brazilska firma koja je puno novca prikupila u kruzeirosima i onda je problem bio šta da rade sa kruzeirosima. Tada im je palo na pamet da kupe Ronalda, brazilskog igrača kome je transfer plaćen u kruzeirosima, a sljedeća prodaja je bila u eurima. Tako je Pireli svoj novac obrnuo iz jedne devize u drugu. POLITIČARI NE VODE RAČUNA O ZDRAVLJU NACIJE Mislim da političari na ovim prostorima uopšte nisu svjesni važnosti sportske kulture i vježbanja, uopšte. Dakle, na televiziji se pojavi na glavnim vjestima vijest da je Klinički centar kupio najsavremanije aparate koji pomažu kod infarkta ili srčanih oboljenja. U državi u kojoj se manje od 10 % stanovništva bavi sportom, logično je da će biti puno infarkta, srčanih udara na koje država ne zna da odgovori, ne zna da shvati i ne želi da shvati da je sport najbolja zdravstvena preventiva. U ukoliko imate zdrav narod u jednoj državi, sigurno će biti manje potrebe za klinički skupim aparatima i svom ostalom opremom. VELIKI NOVAC TROŠIMO NA POGREŠAN NAČIN Priča o strategiji sporta rođena je prije 30 godina u zapadnim, savremenim zemljama. Ta strategija koju nijedna od država u regionu nema, bila je zamišljena tako da se u prvih 10 godina sav novac koji je predviđen za sport ulaže isključivo u infrastrukturu. Pa je prvih 10 godina u Evropi taj novac iz budžeta zaista odvajan za gradnju stadiona, igrališta, dvorana. Sljedećih 10 godina je zamišljeno da se sport omasovi. Tada se ulagalo u edukaciju trenera, osnivanje klubova i podsticanjes masovnosti, da bi u trećoj fazi, u kojoj se sada sport nalazi u Evropi, on postao fantastično mjesto za ostvarivanje biznisa u kome imamo jako puno sportista i sport koji je onakav kakav bi trebao biti u svim državama. Nažalost, u našim državama ne postoji nikakva strategija i novac koji se troši na ovim prostorima troši se na sasvim pogrešan način. MNOGO JE NACIONALIZMA NA SPORTSKIM TERENIMA Od nastanka BiH još nijedan slučaj huliganizma ili mržnje na sportskim borilištima nije procesuiran. A, puno je bilo događanja na kojima se to moglo učiniti. Dakle, sigurno je da je sport zatrovan nacionalizmom. Političari to podstiču jer im odgovara takva situacija. Sport je polje na kome se izražava nacionalizam i vrlo često se navijačke grupe koriste upravo u političke svrhe. Nije problem samo utakmice Velež – Zrinski, tu je utakmica Borac – Željezničar, pa Sarajevo – Zrinski. Dakle, to su sve putevi nacionalizma koji dolaze iz sve tri nacije. 63 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU Sport se koristi u svrhu širenja nacionalizma i jedno je od ljepših mjesta za tako nešto. Ja sam izuzetno ponosan na svoju školu fudbala jer je to upravo ovo o čemu je bilo riječi – to je bio moj odgovor na dešavanja na ovim prostorima. Sve što sam ja kao jedinka mogao da učinim – učinio sam i zbog toga sam jako ponosan ali je druga stvar što država u kojoj živim i kriteriji koji vladaju u toj državi ne cijene moj rad. Nisam optimista sve dok ljudi koji vode državu ne budu gledali pozitivnije na svijet i ne budu tražili i finansirali ljude koji se bave s ovim čime sa ja bavim. NENAD BOROVČANIN EVROPSKI ŠAMPION U BOKSU, LOZNICA FUNCIONERI SU, NAŽALOST, MNOGO POZNATIJI OD SPORTISTA Ja sam rođen u Loznici. U mojoj rodnoj Loznici boks je jedan od vodećih sportova. Nekada je bio vrlo popularan, bokserski klub Loznica dovodio je mnoga imena, gostovale su mnoge ekipe iz regiona. Mislim da su u toj jednoj divnoj atmosferi, u sportskoj hali Lagator koja je uvijek bila prepuna, mnogi željeli da pođu stopama velikih šampiona kakav je bio i Miodrag Perunović. Ali, ono što je razlika između onog i današnjeg vremena jeste da danas nemamo tih uzora. Danas su, nažalost, najpoznatija imena u sportu funkcioneri ili treneri zbog svojih sukoba, svađa i svega onoga što ne želimo da gledamo. POLITIČARI KORISTE SPORT ZA VLASTITU PROMOCIJU Novac je u 21. veku dominantan. Bez novca se ne može ništa kvalitetno organizovati. Međutim, novac ne sme da bude nešto što će korisiti za prljave poslove, već novac treba da pomogne sportu. Nameštanje sportskih utakmica, doping u sportu, menadžerske mahinacije i nasilje u sportu svakako su četiri elementa koja ugrožavaju integritet sporta. Neophodno je zaštititi integritet sporta, tu svi zaista moramo da se uključimo. Gde ima novca, tu uvijek ima nekih ličnih interesa. Mnogi žele nezakonito da dođu do tog novca. To je jedna pojava protiv koje moramo da se borimo i da sport zaštitimo od te vrste kriminala, radi budućnosti naše dece i naše omladine. Politika može da pomogne sportu, ali sport ne treba da pomaže politici. Mnogi političari su nekako zamenili uloge i koriste sport što materijalno, što zbog vlastitog promovisanja... IZGREDNICI ĆE USKORO PRAVO SA STADIONA U ZATVOR Srbija će u toku ove godine imati petogodišnju strategiju o razvoju sporta. Sport ima jednu od ključnih uloga u izgradnji kvalitetnog društva, jer, baveći se sportom, mlad čovek ili dete gradi pre svega svoj 64 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU karakter, uči se fer-pleju koji kasnije koristi u životu, na poslu, sa prijateljima... Zatim, zdrav način života nije samo trening i takmičenje, već filozofija života da mlad čovek nauči u detinjstvu i mladosti kako da padne i da je pad samo prilika da ustane i da se bori, odnosno pomaže mu da lakše prevazilazi prepreke u svom životu. U tome je ključna uloga trenera. Ne mislim na to kako će ga naučiti da dribla, da daje koševe, golove ili nešto slično, već kako će ga naučiti da živi, da stvara ljude od njih... Srbija je formirala nacionalni savez za borbu protiv nasilja u sportu kojim predsedava sam premijer Ivica Dačić, što govori da se tom problemu se ozbiljno pristupilo i da postoji politička volja da se tim stvarima odupremo. Formirana je i radna grupa koja svakodnevno zaseda. Uskoro će ugledati svetlost dana jedna nova strategija koja predviđa da će tužioci i sudija biti praktično prisutni na terenu, izgrednici će se odmah seliti u zatvor sa svojim kaznama... Uključen sam u taj rad. Nisu predviđene samo represivne mere, već i mere koje su edukativne i preventivne. Uključivaće se sami akteri koji će sa terena slati pozitivne poruku. Već na narednom derbiju Zvezde i Partizana igrači i jedne i druge ekipe će obući majice protiv govora mržnje. LIČNIM PRIMJEROM PROTIV RUŽNOG U SPORTU Kada sam boksovao neke mečeve, dok se intonirala himna mojih protivnika publika je zviždala. Uslovno rečeno, moja publika je zviždala. Već za sledeći meč sam pripremio kampanju gde sam snimio video po- ruku, a istovremeno sedam dana, na svim konferencijama za medije pozivao sve navijače da aplauzom pozdrave himnu protivnika. Poručio sam im da tako poštuju ne samo njega, već i mene. Ljudi su me poslušali i na to sam posebno ponosan. Dakle, ta preventivna i edukativna mera, poruka aktera sa terena je veoma bitna. Na ovim prostorima sport je bio inicijalna kapisla za razdvajanje i za sve sukobe koji su kasnije nastupili. Šta svi mi zajedno možemo da uradimo da sada sport počne da povezuje ljude. Spominjali smo ružan derbi u Mostaru, ako uprave tih klubova daju zeleno svetlo svojim igračima da sednu zajedno i da popiju piće pre utakmice, da razgovaraju, da prošetaju Mostarom zajedno, onda će i na tribinama biti drugačije. Kao što je Nelson Mendela rekao, sport ima ogromnu snagu, može da razdvaja ili spaja. Sport može da spaja ljude sa lakoćom kao nijedna druga stvar na svetu. Ali, isto tako i da ih razdvaja. Zato je jako bitno da se ne samo treneri edukuju nego da se edukuju i ljudi u klubovima, da korporacije, odnosno kompanije koje finansiraju sportske klubove kažu – ok, finansiraćemo vas, ali pod tim i tim uslovima, želimo pozitivnu promociju. Isto tako je neophodno da se svi ostali akteri, pre svega mislim na državu, uključe i pošalju pozitivnu poruku. I slika koju mediji prenose jako je važna. Ako vi na naslovnoj strani ili na dve strane u sportskoj rubrici stavite dva trenera koji su u sukobu i ne pričaju o sportu već šalju jedni drugima neke ružne poruke, onda to nikako ne može promovisati sport i sportske vrednosti... 65 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN NATALIJA PIŠIK (SKOPLJE): Što se tiče situ- acije u sportu, mislim da smo odrastali u vremenima koja su zaista bila teška i kada je sport bio jedini izlaz iz surove realnosti i kada su sportisti bili nešto u šta smo se ugledali, kada su njihovi uspesi bili, da kažem, i naši uspesi. DUNJA PEJIĆ (BANJA LUKA): Postavlja se pitanje zašto je uopšte potrebno raspravljati na temu – sportski o sportu? Ono što je nesportski jeste što se sport od strane šire javnosti sve više percipira kroz nasilje, politiku i novac. A zaboravimo da je na kraju dana sport zanimanje kao i svako drugo. EVICA KUČ (BEOGRAD): Govor mržnje se često sa tribina prenosio i na ulicu gdje se multiplicirao pa evoluirao u veoma ozbiljne probleme koji su uticali na zategnutost odnosa u regionu. Srećom, čini mi se da to u posljednje vrijeme više nije slučaj, da su to sada samo sporadični slučajevi i da se više ne reflektuju na društveno – politička zbivanja u regionu. Očito je da za sport sa njegovim iskonskim vrijednostima još uvijek ima nade. DEJAN BURSAĆ (BEOGRAD): Kada se govori o sportu, nekako kao zaključak uvek ostaje da država treba da rešava probleme koji se tu dešavaju, počevši od kriminala, korupcije i nameštanja pa sve do onog mikro nivoa, odnosno uključivanja mladih u sport. A nekako smo svedoci da čega god se država uhvati u našem regionu ostane nekako nedorečeno, traljavo uređeno, neefikasno i na koncu nekako poveća se ta korupcija i problemi. Tako da je možda rešenje i negde drugde. 66 ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU PRILOG 1 PRILOG 2 AFERE I SKANDALI RUŠE SPORT NAVIJAČKE GRUPE PRODUŽENA Najčešće se anomalije u sportu povezuju RUKA POLITIKE sa pranjem novca, preprodajom sportista, Prvi veliki problemi na tribinama ali izvan nameštanjem utakmica. Poslednjih godina, sportskih borilišta, počeli su osamdese- kažu znalci, sport na ovim prostorima tero- tih godina prošlog stoljeća. Tada su navi- riše kladioničarska mafija čiji kriminalni jačke skupine prvi put postale produžena ogranci širom sveta na čelnim mestima ima- ruka određenih političkih struktura koji- ju ljude upravo sa Balkana. Setimo se samo ma su iz nekih razloga odgovarale takve priče o nameštanju utakmice i Bohumskog stvari. Posljednje godine su također doni- procesa za koji su Šapina i Cvrtak prizna- jele mnoštvo navijačkih nereda od kojih li umešanost. Ili afere OFSAJD u Hrvatskoj su neki, nažalost, završeni sa tragičnim gde je uhapšeno čak 15 fudbalera, među posljedicama. Smrt navijača Sarajeva, kojima je najpoznatiji Nenad Pralija. Poli- Vedrana Puljića u Širokom Brijegu, ubi- ciji se u Italiji predao Almer Gegić i javno stvo francuza Brisa Tatona koji je stigao progovorio o procesima i vezama za dogo- u Beograd da bi bodrio svoj klub, zatim varanje utakmica. U BiH se umalo ras- tragično stradanje simpatizera Vojvodine pao Nogometni savez zbog dubioze nastale Dejana Dimitrijevića u tuči sa navijačima neplaćanjem poreza, odnosno preusmera- Partizana itd, teme su o kojima se, naža- vanjem novca na privatne račune. Tadašnji lost, više pisalo i govorilo nego o uspjesi- generalni sekretar Šapić i direktor finansija ma i dobrim stvarima u sportu. Kureš osuđeni su na po pet godina zatvora. U Srbiji je uhapšen deo rukovodstva Crvene Zvezde pod optužbom da su prodavali fudbalere. Možda najveća sportska boljka je govor mržnje nastao i pre ratova devedesetih. Upravo je zbog toga predsednik zagrebačkog Dinama Zdravko Mamić jedno vreme proveo u pritvoru. Ovo su samo neki primeri afera u sportu kojima se ne nazire kraj. 67 SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA SEDMO POGLAVLJE LGBT POPULACIJA Kako živi i kako društvo tretira LGBT zajednicu, da li imaju slobodu izbora, kako se bore sa predrasudama, da li su spremni da priznaju svoje opredjeljenje, koliko su upoznati sa zakonima koji ih štite, da li su parade ponosa kontraproduktivne – samo su neka od pitanja kojima će se baviti gosti Okruženja: Jelisaveta Blagojević (Beograd), Gordan Duhaček (Zagreb), Zlatiborka Popov Momčinović (Sarajevo) i Aleksandar Zeković (Podgorica). Uvodničar je bio Renato Baretić (Split). 68 SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA UVODNA RIJEČ RENATO BARETIĆ PISAC I NOVINAR, SPLIT STRAH Ja sam bio pripremio nešto drugo za ovaj uvod, međutim jučer kad smo se dogovarali, kolega Duhaček mi je promijenio stav jer je kazao u jednoj sasvim usputnoj primjedbi da ne koristim termin homoseksualizam nego homoseksualnost. Homoseksualizam ostavlja jedan dojam ideologije i pokreta. Kao što ne postoji heteroseksualizam, tako ne postoji ni homoseksualizam. Međutim, kako ja živim od riječi, ja se bavim riječima, ja bih volio da zadržimo obje riječi jer ta dinstinkcija među njima je meni sjajna – ljudima kojima je karakteristika homoseksualnost se pripisuje homoseksualizam. Nije da oni ponekad ne odu, kako bih rekao, prenaglašeno u aktivističku stranu, ali volio bih da ostanemo pri tim pojmovima i volio bih da ćemo nešto kroz ovaj razgovor večeras naučiti. Danas smo čuli ovdje mnogo puta spomenutu riječ STRAH. Međutim, govorilo se isključivo o strahu LGBT ljudi. Nije se govorilo o strahu, sad moram reći, oprostite, nas koji to nismo. Ne smije više biti Mi i Vi. Treba govoriti o strahu ove populacije, uostalom u njenom imenu je fobija, strah. To je ono što se radi kroz medije, ono što se mora vrlo nježno kroz školu provoditi, kroz obrazovanje, i drago mi je da je prepoznato da u Hrvatskoj stvari idu bolje. Krenuće one i u okruženju koncentrično. Pomenut je i Split, bilo je zaista ugodno iznenađenje da već na drugom skupu nije bilo ni blizu tih prestrašenih nasilnika koji bi napadali. I zaključiću još jednom sa strahom i citatom jedne velike američke glumice Vupi Goldberg koja je rekla: Bojite se istospolnih brakova? Ništa lakše, ne ulazite u njih! 69 SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA te školstvo koje odgaja djecu da je Zemlja ravna ploča, da je dva plus dva – pet. GORDAN DUHAČEK NOVINAR, ZAGREB PROCES DVOSTRUKE EMANCIPACIJE Pa postoji jedan fundamentalni problem iz kojeg mnogo toga dalje izlazi, a to je da u okruženju tj. na prostoru bivše države, većina heteroseksualnih ljudi misle da zbog toga što su rođeni heteroseksualni nekako više vrijede i zaslužuju veća prava od ljudi koji su rođeni homoseksualnima, a zapravo bi svi trebali imati jednaka prava i prema svima bi se trebalo jednako odnositi. A onda iz toga izlazi i problem nasilja i raznih drugih vrsta diskriminacije... Dodatni problem je to što većina LGBT populacije vjeruje u to da s njima nešto nije u redu i da su bolesni, poremećeni, manje vrijedni, tako da je to jedan proces dvostruke emancipacije i dvostrukog oslobađanja koje se mora dogoditi. OBRAZOVANJEM PROTIV LAŽI Vrijedno je spomenuti da je 2009. u Hrvatskoj rađeno relevantno istraživanje i da 60 % srednjoškolaca izlazi iz srednje škole sa uvjerenjem da je homoseksualnost bolest, što jednostavno nije tako, bez obzira šta neko mislio, to jednostavno nije tako. Ima- Kad sam se ja rodio svi su mislili da sam heteroseksualac i kad sam odrastao svi su mislili da sam heteroseksualac. Niko ni u jednom trenutku nije pomislio da ja možda mogu biti gej. Naravno pitali su me kad ćes naći curu, iako su mene zanimali dečki i nikom nije palo na pamet da bi mene uopšte mogli zanimati dečki. I onda u jednom trenutku kad je meni svega toga bilo dosta i kad sam zapravo želio reći istinu u vezi toga što jesam, onda je reakcija negativna. Društvo želi da se laže. I laž se predstavlja kao nešto dobro. ZAKONI SE U HRVATSKOJ DOGAĐAJU Što se tiče Hrvatske zakonska regulativa je dobra i trebalo bi da postane još bolja sa Zakonom o životnom partnerstvu koji bi trebalo da bude usvojen do kraja godine. Ali prava promjena se zapravo događa u društvu. Zakoni ovako ostaju mrtvo slovo na papiru. A u Hrvatskoj se ta društvena promjena zapravo događa, što se najviše vidi po velikom broju mladih gej ljudi koji su „out”, koji znači slobodno, iskreno i otvoreno žive svoj život. Da pojasnimo, „u ormaru” znači skrivati da si homoseksulac tj. gej, a „ out” znači vani, izaći iz ormara, znači biti iskren, otvoren u vezi toga. Mnogo toga se promijenilo na bolje, naročito u Zagrebu. Možda samo jedan ilustrativan primjer, 2007. u Zagrebu nije postojao nijedan gej klub ili kafić, danas postoje tri različita gej kluba, pedero-lezbijski, po kafićima se otvoreno i slobodno ponašaju, postoje tri gej partija koji se redovito održa- 70 SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA vaju na hetero – lokacijama gdje je publika miješana, ima različitih ljudi. To je samo mala promjena što se tiče noćnog života vidljiva u samo pet godina. PARADA JE PROTEST Iz perspektive nekoga ko je nekoliko godina organizirao povorku u Zagrebu, apsolutno sam za paradu. Problem je što ljudi smatraju da to jako ima veze s njima, gledaju kao da je to nekakav prst u oko, a to je zapravo kako smo mi to i definirali jedan protestni marš, a ono što je najbolje u vezi njega je upravo da se gej ljudi koji u njemu sudjeluju osjećaju jako dobro, osnaženo, sretno. To je taj paradoks zapravo koji se mora nekako proći. U jednom trenutku te okružuje policija, recimo jedan par je tad prvi put prošao centrom Zagreba držeći se za ruke. Ali što se tiče policije, naš standardni transparent koji smo imali mnogo godina, a mislim da ćemo ga sad ukinuti je – policija je tu zbog vas. Nikad niko iz povorke nije prekršio zakon ili izvršio bilo kakav nasilan čin, znači policija je tu zbog onih koji ih žele napasti. S obzirom da je ove godine bilo između deset i petnaest tisuća ljudi, policije je bilo mnogo manje, nisu se zapravo ni vidjeli, i sljedećih godina možda će sudjelovati u paradi ali neće biti potrebe za osiguranjem. JELISAVETA BLAGOJEVIĆ VANREDNA PROFESORKA NA FAKULTETU ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE SINGIDUNUM, BEOGRAD DISKRIMINACIJA I U JEZIKU Pitanje diskriminacije je naravno vrlo kompleksno, između ostalog se čuva i u jeziku i vrlo su značajne ove terminološke rasprave. Problem sa terminom homoseksualizam je između ostalog zato što je to termin koji dolazi iz medicinskog, tačnije psihijatrijskog diskursa i koji u sebi čuva tu diskriminatornu dimenziju, zapravo da se mi uvek vraćamo i pitamo da li jeste bolest ili nije, da li jeste poremećaj ili nije... Sa problemom homoseksualnosti isto imamo problem zato što se iza tog pojma najčešće govori o muškoj homoseksualnosti i u tom smislu unutar same LGBT zajednice obnavlja se jedna vrsta diskriminacije. PRIPADNICI LGBT ZAJEDNICE NE MOGU MIJENJATI DRUŠTVO Stvari jesu bolje, manje ili više, ali zašto nisu još bolje mislim da je između ostalog razlog i to što mi svi očekujemo iz nekog čudnog meni razloga da će pripadnici i pri- 71 SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA padnice LGBT populacije menjati društvo u kome živimo. I mislim da je to jedan veliki teret koji je nametnut jednoj društvenoj grupi. Pripadnici i pripadnice LGBT zajednice treba da se zalažu za svoje interese ali da se suštinski stvari neće promeniti dokle god svi oni koji misle da su građani i građanke, govoriću sad o Srbiji, ne shvate da je to pitanje za njih važno barem koliko i za pripadnike i pripadnice LGBT zajednice. POLITIZACIJA UNUTAR SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE Religija je inače nešto što u osnovi, bez obzira koja je, pokušava da zagovara tradicionalne vrednosti i održanje status quo-a. Nije religija i nisu crkve mesto gde mi, makar u prvi mah, možemo očekivati da će voljno odgovarati na izazove sveta u kojem živimo i da će biti spremni da preispituju svoje pretpostavke. Govorim o srpskoj pravoslavnoj crkvi i ne želim da kažem da su svi glasovi koji su do sada do nas došli, da je to neki opšti stav srpske pravoslavne crkve, ja mislim da su ipak put do medija našli pre svega oni koji su vrlo nasilni. To su neke struje i politizacija priče unutar srpske pravoslavne crkve. Želim da verujem da u srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje oni kojima je važno da žive u društvu i da ta institucija funkcioniše u društvu koje nije nasilno i koje nije diskriminatorno, a ne neke potpuno metafizičke pretpostavke o tome kakva je nečija seksualnost i čemu ona treba ili ne treba da služi. DODVORAVANJE EVROPSKOJ UNIJI Preko priče o paradi se u Srbiji u poslednjih 12 godina desio jedan fenomen koji je veoma loš, to je da je tema položaja LGBT osoba u srpskom društvu zapravo politizovana na dnevno – političkom nivou, i da sada taj odnos prema paradi ponosa i organizaciji parade u Srbiji više zapravo govori o tome kako procenjujete čije ćete glasove prikupiti i da li ćete se dodvoriti EU i biti deo procesa evropskih integracija, nego što zaista brinemo o tome u kakvom društvu živimo i u kakvoj zajednici želimo da živimo. PARADA – BORBA ZA INTERESE SVIH GRAĐANA Ja se potpuno slažem da ima i razloga – za, i razloga – protiv. Među razlozima ZA vidim to kao jedno markiranje političkog prostora i ponavljam argument od ranije – dokle god svi u zemlji Srbiji ne prepoznaju da je parada ponosa mesto gde se bore svi građani i građanke za svoje interese, dotle će dometi te parade biti limitirani i obnavljati to markiranje jedne društvene grupe. 72 SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA utemeljen naučni način, mislim da nećemo imati probleme koje imamo danas. BEZ PODRŠKE INTELEKTUALNE ELITE ALEKSANDAR SAŠA ZEKOVIĆ PREDSJEDNIK UPRAVNOG ODBORA LGBT FORUMA „PROGRES”, PODGORICA HOMOSEKSUALNOST NIJE BOLEST Posljednji primjeri ističu da su manifestacije koje su bile organizovane, a koje su imale karakter javnog izlaska na ulice dovele do eskalacije nasilja u gotovo svim opštinama. Koliko je tema vidljivija u društvu, toliko se i pritisak prema LGBT zajednici i LGBT pokretu i opšte prema toj temi povećava. Ono što je suština problema je strah. Pripadnici LGBT populacije osjećaju strah da iskažu svoj identitet u takvom okruženju, a okruženje je takvo da se u njemu homoseksualnost dominantno tretira kao bolest. Mislim da to važi za cijelu regiju, da nije dovoljno učinjeno već par decenija da se ispravi jedno nepravilno tretiranje homoseksualnosti. Jer više ni zvanično ne postoji nijedna naučna činjenica koja potvrđuje da je to bolest i mislim da su zvanične politike u gotovo svim našim zemljama zakazale. Mislim da jedan od glavnih instrumenata u tom dijelu mora biti obrazovanje. Znači, kada naši građani, pogotovo mlađe generacije, počnu da uče o tome na jedan kvalitetan, korektaran, Registrovali smo na prvoj crnogorskoj povorci ponosa u Budvi da se značajan broj javnih radnika našao na protivnoj strani. Naravno, jedno je da neko može imati protivan stav o nečemu, što je u domenu slobode govora, izražavanja, ali čim se pridružite rulji koja je spremna da linčuje one druge koji su samo htjeli da potvrde da žele da budu ravnopravni u društvu, e to je onda već po meni jedna jako loša poruka. Nažalost, tu je bilo niz univerzitetskih profesora, čak dekana sa državnih univerziteta. Ono što bih rekao, mislim da je jedna solidarnost crnogorske intelektualne scene i elite, nažalost izostala i da je bila selektivna u tom dijelu. Međutim, generalno mislim da se gaji jedna solidarnost prema LGBT zajednici kao jednoj zaista diskriminisanoj, ugroženoj i marginalizovanoj grupi. Spadam u one koji smatraju da parada možda proizvede socijalnu distancu ali takođe mislim da ništa bolje ne podstakne razvoj mentalitetski i sazrijevanje mentalitetsko – institucionalno nego jedna povorka ponosa. I mislim da treba da se desi u svakom okruženju i da ih treba imati svake godine. NEDOSTATAK SOLIDARNOSTI Kada govorimo o podjeli odgovornosti i tereta, na neki način je zaista previše LGBT zajednica u cijeloj regiji prepuštena sama sebi i čini mi se da se upravo osjeća taj nedostak solidarnosti koji smo na nekim drugim poljima, kad je riječ o ljudskim pravima i borbi za neko pravednije društvo 73 SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA itekako zajednički puno više dijelili. Društva u čitavoj regiji su opterećena pitanjima organizovanog kriminala, korupcije, nedostatka dovoljne vladavine prava itd, ali prosto mora se razumjeti da ne možemo stati i suspendovati realizaciju i unapređenje ljudskih prava zato što društvo ima druge prioritetne obasti. Prosto to su procesi koji moraju teći paralelno i moraju teći zajedno i moramo imati dovoljno kondicije i energije da sva ta pitanja zaista i riješimo. VIŠESTRUKA DISKRIMINACIJA Ključna je diskriminacija u porodici jer ona sprječava saopštavanje osnovnog identiteta. Najčešće su ta da kažem našim rječnikom „ bruka i sramota” koja se može nametnuti porodici u tom okruženju, ključni i sputavaju osobu da se oslobodi i naravno da se u nekim teškim i dramatičnim situacijama opredjeli i na suicidan korak. U Crnoj Gori smo imali primjera da se roditelji čak javno odreknu svoje đece zbog toga što su kazali javno svoj seksualni identitet. I to je nešto što se doživljava kao teška sramota koja je učinjena za te porodice. I mislim da LGBT osobama na Balkanu treba čestitati koliko su mentalnu snagu pokazali, živjeti ovih 20 godina u svom zlu i nevoljama koje su se zadesile po svakom osnovu, a često su LGBT osobe u poziciji višestruke diskriminacije. Kao pripadnici nekih drugih grupa, da li manjina ili osobe sa invaliditetom, još u toj situaciji su trpjeli diskriminaciju po osnovu svoje seksualne orjentacije i rodnog identiteta. Kada to uporedimo sa okruženjem mislim da tim osobama treba čestitati na toj snazi koju su pokazali. ZLATIBORKA POPOV MOMČINOVIĆ SARADNICA „SARAJEVSKOG OTVORENOG CENTRA”, SARAJEVO OSNAŽITI INSTITUCIJE Najveći problem jeste zakonodavstvo koje je doneto, koje je sad relativno povoljno kada ga poredimo sa ranije važećim zakonima, ali je problem što nisu institucije dovoljno osnažene i dovoljno senzibilizirane da te zakone sprovode, a s druge strane LGBT osobe često nisu dovoljno ni same upoznate sa svojim pravima koje im ti zakoni pružaju. A onda ima i taj segmet da i kad jesu upoznate, boje se da se javno bore za svoja prava i otkriju svoj identitet. Legistlativa svakako doprinosi promjeni položaja populacije LGBT, ali ukoliko samo društvo ne iznese tu promjene u smislu da ne pretvori u pakao život pripadniku LGBT populacije koji se grčevito bori za svoja prava, onda zaista ne možemo računati da smo napravili nešto veliko. U BiH kada je bilo slučajeva napada, fizičkog nasilja nad pripadnicima LGBT zajednice, dešavalo se da na sudovima oni daju izjave pred napadačima. Znači postoje te neke rupe u samim procesima kad se nešto pokušava 74 SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA rešiti i sankcionisati neko krivično delo i onda to izaziva dodatni strah kod samih pripadnika i pripadnica LGBT zajednice. DA LI JE PARADA PONOSA KONTRAPRODUKTIVNA? Parada je jedan od potpuno legitimnih načina njihove borbe, s tim što je u kontekstu BiH i Balkana ne bih zvala paradom ponosa, pre bih je zvala protestom. Znači mi još nismo došli do tog društvenog sazrevanja da bi se LGBT osobe izborile za ravno- pravnost, za svoja prava. Tamo gde jesu, to jeste pride, one jesu ponosne na rezultate koje su postigle, ali kod nas ja bih to pre nazvala protestom i promenila i tu terminologiju. Ali ono što je bitno što se same strategije tiče, postoje stajališta da to može biti kontraproduktivno, da je možda bolje postepeno raditi par godina na senzibilizaciji svesti, na edukaciji, na senzibilizaciji institucija, obrazovnog sistema itd, pa onda praviti paradu. Tako da postoji podeljenost unutar zajednice oko toga. ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN PETRA PEKICA (ZAGREB): Jako mi se svidjelo ovo što je rekao gospodin iz Crne Gore, jer mislim da je zaista obrazovnaje nešto što čini prevenciju iznimno bitnom u cijeloj ovoj priči. Zato što naše nerazumijevanje prema drugom, što god to točno značilo ili potencijalna mržnja kao i ljubav, počinju od najranijih dana. NERIMANA RIFATBEGOVIĆ (SARAJEVO): Ne, ne bojim se za produžetak ljudske vrste. Ono čega se ja bojim su silna djeca u sirotištima. Toga se bojim. I bojim se društva koje smatra da je u redu da imamo djecu po sirotištima u situaciji kada mogu da dobiju ljubav, o čemu mi u stvari danas ovdje govorimo? Mi pričamo o ljubavi i pravu da voli onoga koga želi i u situacijama kada imamo djecu koja bi mogla da dobiju svu tu ljubav, da imaju svoje roditelje, da imaju brigu i njegu koja im treba, smatramo da je bolje zadržati ih u sirotištima da bi na neki način konzervirali našu predstavu o zajednici onakvoj kakva treba da bude. VLADICA JOVANOVIĆ (BEOGRAD) : Smatram da postoje dva glavna problema. Prvo je to što postoji taj neki podsvesni stav da su 75 SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA mama, tata i dvoje dece koji su pravoslavci i ne znam šta, samo to je porodica, a druga stvar da svi ti ljudi koji su takođe deo društva prosto ne postoje na sceni. To se ne odnosi samo na LGBT populaciju nego i na sve ostale manjinske grupe. Ono što obrazovanje treba da uradi, pošto se stavovi naših roditelja i starijih ljudi ne mogu promeniti, onda u školi mora da postoji jedna atmosfera da smo mi svi jednaki, da svi imamo prava i da sva ta nova deca i mladi treba da se uče da imaju prava da iskažu svoje mišljenje i da je ono relevantno. PRILOG 1 14 država članica se homofobični incidenti PORAŽAVAJUĆA STATISTIKA prihvataju kao otežavajuća okolnost u kri- Pema ovogodišnjem istraživanju Ipsos vičnim delima. U samo dve države članice Stratedžik marketinga 35% građana Srbi- se rodni identitet i zločin na osnovu transfo- je ne želi u susedstvu LGBT osobe, 40% bične mržnje eksplicitno spominju zakoni- ih ne želi za šefa, a 47,5% za prijatelja. ma o zločinima iz mržnje. Zbog inkrimina- Posebno je zabrinjavajuće to što je 28% cije i progona na osnovu seksualne orjenta- ispitanika navelo da su ljudi drugačije sek- cije ili rodnog identiteta jedan broj pripad- sualne orjentacije bolesne osobe i drža- nika LGBT populacije odlučuje se za napu- va treba da im obezbedi lečenje, dok 34% štanje zemlje porekla. 33 države članice smatra da nisu bolesni ali da je ta pojava priznaju seksualnu orjentaciju kao osnov za štetna po društvo i da država treba da je progon u zahtjevima za azil, ali samo šest suzbije. U Hrvatskoj je 60 % osoba izja- država članica tu priznaje rodni identitet. vilo da je bilo maltretirano u poslednjih godinu dana. Negativno mišljenje o LGBT populaciji u CG ima 47 % anketiranih, dok 42% smatra da je homoseksualizam bolest. Zanimljivo je da 17% anketiranih smatra da u CG ne postoji homoseksualizam. PRILOG 2 PRILOG 3 OD POREMEĆAJA LIČNOSTI DO NAUČNOG OBJAŠNJENJA U XVI, XVII i XVIII veku, istopolni seks je tretiran kao kriminalni prestup i oni koji su ga počinili nisu bili smatrani ljudskim bićima. Odnos se promenio u XIX veku kada je medicina, posebno psihijatrija ovu poja- DA LI JE PODSTICANJE vu počela da posmatra kao oblik mental- MRŽNJE KRIVIČNO DJELO ne bolesti. Do kraja 40-tih godina XX veka Homofobični i transfobični incidenti ili zlo- homoseksualnost se smatrala vidom psiho- čini iz mržnje se u većini zemalja EU ne patskih, paranoičnih i šizoidnih poremeća- prikazuju u zvaničnim statističkim poda- ja ličnosti. Homoseksualnost tretirana kao cima o zločinima iz mržnje. Podsticanje bolest lečena je zabranama i surovim medi- mržnje, nasilja i diskriminacije na osnovu cinskim tretmanima – kastracijom, ali bez seksualne orjentacije smatra se krivičnim efekta. Današnja nauka ne smatra homo- delom u samo 18 država članica. U samo seksualnost mentalnim poremećajem. 76 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA OSMO POGLAVLJE CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA Da li nas i danas civilno društvo uči kako živjeti slobodno i kreativno, zašto se najveći dio nevladinog sektora sada bori za puko preživljavanje, koliko su NVO uticajne i moćne, kakav je odnos vlada, civilnog društva i nevladinog sektora – neke su od tema kojima su se bavili gosti Okruženja: Ivica Šola (Osjek), Vanja Ćalović (Podgorica), Hedvig Morvai (Beograd) i Luan Shllaku (Priština). Uvodničar emisije je književnik Enver Kazaz (Sarajevo). 77 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA UVODNA RIJEČ ENVER KAZAZ PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA, SARAJEVO CIVILNO DRUŠTVO NAS UČI SLOBODI Civilno društo nastaje tamo gdje postoji potreba za prostorom slobode, demokratizacije, pluralizacije i građanske akcije. Emancipatorska faza civilnog društva na južnoslavenskom prostoru bila je devedesetih godina prošloga stoljeća. Trebalo je potkopati, dovesti u pitanje, srušiti nacionalističke režime. Tada je civilno društvo označavano nacionalnom izdajom, petom kolonom, a radilo se o najboljim pojedincima koji su na ovom prostoru imali viziju društvenog razvoja, istinu povijesnog udesa i koji su znali šta žele zapravo da postignu od društvenih vrijednosti. Vlade su vrlo brzo shvatile koliko su opasne nevladine organizacije pa su u nevladinim formirale vladine organizacije. Tada dolazi do targetiranja, prodžektiranja, vorkšopiranja cijelog jednog praznog pojmovnog jezika kojim je neoliberalna ideologija htjela da simplementira u kvazikapitalizam, prvobitnu akumulaciju kapitala, divlja tranzicijska društva. Danas, civilno društvo uči nas kako je moguće živjeti potpuno slobodno, kreativno i danas se civilno društvo bori za preživljavanje. Nikad mu nije bilo teže, a, u stvari, ako ga pažljivo osluškujemo, vidjećemo da su jedni politički klijenti vlada, a drugi ideali demokracije. Vidjeli smo historijat civilnog društva u zemljama regije i otvorili pitanje budućnosti civilnog društva. Naime, ako rješava životne probleme ono je neuništivo. Ako je kapilarno uključeno u društvene probleme ono će se nužno kontekstualizirati i rješavati probleme građana. Ideološke priče su završene. Ostaju izazovi budućnosti. Ekologija, otvorene ljudske potrebe tipa zdravstvenog, socijalnog i sličnog osiguranja, školstvo, umrežavanje itd. Civilno društvo je pobijedilo teške ideologije ali život još nudi izazova. 78 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA HEDVIG MORVAI IZVRŠNA DIREKTORICA EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN, BEOGRAD NVO NISU EKVIVALENT CIVILNOG DRUŠTVA Civilno društvo je stub demokratije. Ako gledamo, civilno društvo se nalazi između države i privatne sfere. To je tzv. treći sektor. Civilno društvo obavezuje pravni poredak i ono ne traži moć. Civilnim društvom dominiraju oblici organizovanja koji su pluralistički i različiti. Civilno društvo nije isto što i nevladina organizacija. Znači, nevladine organizacije nisu ekvivalent civilnog društva. VLASTI SATANIZUJU CIVILNO DRUŠTVO Ja mislim da je tretman nevladinih organizacija u svim zemljama Balkana još uvek na nekom čudnom nivou, i od strane građana, i od strane vlasti. Građani imaju veliko nepoverenje u civilno društvo koje poistovećuju sa nevladinim sektorom tako da tu uvek dolazi do zbrke. Tu naravno ima puno razloga zašto je to tako. Razlog su i međunarodni donatori koji su praktično stvorili taj nevladin sektor u celom regionu, kao što smo i čuli, što je, naravno, doprinelo tome da se region razvije, ali je s druge strane unelo neko nepoverenje zbog netransparetnosti i zbog nekih procesa koji građanima jednostavno nisu dovoljno vidljivi, dovoljno jasni. Tome doprinose i mediji, a naročito vlasti koje satanizuju civilno društvo kako kad im odgovara, nekad koriste, nekad doprinose tome da se civilno društvo tretira kao izdajničko… UKLJUČITI GRAĐANE U PROCES ODLUČIVANJA Da se demokratija gradi u jednom društvu neophodno je uključivati građane u procese odlučivanja i zato postoje NVO koje rade na tome da utiču na donošenje raznih politika, zagovaraju određene politike i one uspevaju da otvore razne kanale prema vlastima. Ta komunikacija nije kvalitetna. Ja imam pregled opet na regionalnom nivou zato što moj fond podržava tink-tenk organizacije koje se bave istraživanjima i zagovaranjem, i one bez obzira na kvalitet posla, jako teško mogu da pronađu načina kako da utiču zaista na procese odlučivanja. Često bi te organizacije mogle biti konsultovane, često bi vlasti mogle da se posluže znanjem, iskustvom itd. Međutim to još nije uobičajeno, i zbog nepoverenja i zbog nedostatka mehanizama kako to na najbolji način da se radi. CIVILNO DRUŠTVO KAO FAKTOR EVRO-INTEGRACIJE Civilno društvo je u suštini faktor evro-integracije zato što je civilno društvo stub demokratije. Civilno društvo je, u stvari, demonstracija koncepta građanina, zato što 79 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA se u civilnom društvu građanin angažuje. On se aktivira i na taj način se pokazuje da građanin razume da ima odgovornost i prava. Na taj način civilno društvo ako u svojoj aktivnosti promoviše vrednosti koje su u skladu sa demokratskim principima koji su opet istovetni sa onima kojima težimo u evropskim integracijama, na taj način ono utiče. Opet, imamo i dio izdvojenog civilnog društva, odnosno taj podskup nevladinih organizacija koje i na direktan način rade u partnerstvu sa vladom i sa vlastima kako bi unapredili ove naše države na tom putu. ima svoju ulogu zato što je to način organizovanja i učešća građana. Ja mislim da je ovo vrijeme društvenih pokreta i oni se razvijaju zahvaljujući novim tehnologijama i moglo bi se reći u nekom idealnom svetu ako imate dovoljno osnažene društvene pokrete nije više u stvari ni toliko važno ko je na vlasti. NEVLADIN NE ZNAČI ANTI-VLADIN Danas nevladine organizacije prvenstveno teže da postanu partneri vlastima. Organizacije koje mi podržavamo u celom regionu, pokušavaju da utiču na proces donošenja određenih zakona, odnosno zagovaraju određene javne politike i neke su uspešne, a neke nisu. Ono što je meni problematično je da u ovom slučaju, pruža se neka usluga, neki kvalitet i te organizacije moraju jako da se potrude i bore da uopšte dođu do nekog stepena razmene informacija. Meni je užasno žao, zato što je jako veliki trud uložen u taj posao, a sa druge strane jednostavno nema dovoljno razumevanja da se to iskoristi na pravi način. CIVILNO DRUŠTVO – NAČIN ORGANIZOVANJA I UČEŠĆA GRAĐANA Danas se približavamo onome što se dešava u razvijenijim demokartijama gdje civilno društvo ima i te kako svoju ulogu. I u najrazvijenijim državama civilno društvo VANJA ĆALOVIĆ IZVRŠNA DIREKTORICA MANS, PODGORICA BORBA PROTIV KORUPCIJE I ORGANIZOVANOG KRIMINALA Mi se borimo protiv korupcije i organizovanog kriminala. Kad govorimo o tome primarno se bavimo korupcijom na visokom nivou. Vi znate da je Crna Gora jedina zemlja u regionu i jedna od rijetkih u Evropi koja nikada nije promijenila vlast. I znate vrlo dobro da su protiv čelnika i naše aktuelne vlasti nekoliko zemalja pokrenulo sudske procese, upravo zbog povezanosti s organizovanim kriminalom. Tako da to jeste težak posao, ali to je pitanje izbora. Svaki posao je težak ukoliko ga zaista ozboljno radite. Ono što je vrlo važno kada je MANS u pitanju to je da mi imamo vrlo 80 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA veliku podršku građana za to što radimo i u velikoj mjeri utičemo na javno mnjenje i utičemo na stavove građana da oni budu što slobodniji i da traže da vlast radi ono što je u javnom interesu. sarađuju sa zemljama EU, objašnjavaju da je to otvorenost Crne Gore prema saradnji sa međunarodnim organizacijama. A, kada mi sarađujemo sa EU, onda oni kažu: šta to vi radite protiv Crne Gore? PREPOZNATI PROBLEME GRAĐANA (NE)PARTNERSTVO NVO I VLADE Izuzetno je značajno da organizacije budu u kontaktu sa građanima. Znate, jedno je pitanje kada vi radite u jednoj NVO koja ima odličnu kancelariju i dobijate ogromnu platu i nikad u životu niste pošli na teren a pretendirate da znate koji su to problemi građana. A drugo je to kada zaista pođete na teren i razgovarate sa tim ljudima o svakodnevnim problemima sa kojima se oni susreću i svakako pokušate da učinite sve što je u vašoj moći. Mojim kolegama bih sugerisala da nikada ne dođu u situaciju da zavise od volje samo jednog donatora. Jer onda dođu u situaciju da rade ono što taj donator hoće. To partnerstvo zavisi od vlade. Mi se borimo protiv korupcije i organizovanog kriminala i bilo bi prilično licemjerno da sa pojedincima iz vlasti koji su korumpirani i povezani sa organizovanim kriminalom pričamo o tome kako će oni da se odvežu od organizovanog kriminala. Međutim, ono što je mnogo opasnije, to je ono što vlast formira svoje nevladine organizacije da bi dobila legitimitet za određene politike i da bi na taj način pokušala da fingira neku demokratiju. Ali, ja zaista mislim da će u procesu evropskih integracija, nevladin sektor imati i već ima jednu funkciju koja će ići ka tom pravcu da se određene stvari i određena prava koja građanima pripadaju i određeni zakoni koji nisu fer i pošteni promijene i u tom smislu da ćemo imati priliku da zaista poguramo, ne mogu reći vlast, koliko same građane da oni izvrše pritisak na tu vlast da zaista dođe do nekih promjena. VLAST NAS VIDI KAO STRANE PLAĆENIKE Mi se trudima da kada god otkrijemo konkretan slučaj organizovanog kriminala ili korupcije da ga dokumentujemo i objavimo i tražimo neku konkretnu izjavu. Na osnovu toga naravno, s jedne strane, tražimo da tužilaštvo i sudstvo to procesuiraju i da te ljude pošalju u zatvor, a s druge strane, ukoliko su to namjerne ili sistemske greške u zakonima da se ti zakoni promjene, da do toga više ne bi dolazilo. I onda kad imate vrh vlasti koji je korumpiran onda se oni trude da nas prikažu recimo kao strane plaćenike. I kada oni UKAZIVATI NA PROBLEME I PREDLAGATI RJEŠENJA Povjerenje se stiče samo radom i nadovezaću se na ovo što ste govorili vezano za uticaj na izmjene određenih zakona. Mogu vam dati primjer da smo mi na prethodnim predsjedničkim izborima u Crnoj Gori ukazali na ogroman broj nepravilnosti i korup- 81 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA cije koja se dešavala i danas smo u situaciji da smo u parlamentarnoj radnoj grupi i da je gotovo 50% izmjena zakona koje su prihvaćene i predložene upravo od strane Mansa. Dakle, mi smo bili u stanju da ukažemo na problem i da predložimo rješenje toga problema i to je nešto što građani prepoznaju. Ako se vi samo pojavite i kažete – evo mi smo sad odlučili da se nečim bavimo, vrlo teško možete da dobijete bilo čije povjerenje, kako samih građana tako i donatora i bilo koje političke strukture. Veliki broj nevladinih organizacija jednostavno, iako ima neka rješenja, ne može da uspije da ih predloži vlasti. Mislim da je to i pitanje odgovornosti vlasti koja neće da primijeni određena rješenja, ali mislim da je i u velikom broju slučajeva to i problem nevladinih organizacija koje nemaju utemeljenje u javnoj podršci, nemaju nikakva konkretna znanja iza toga, a guraju neka rješenja koja možda zaista i ne odgovaraju stvarnom kontekstu zemlje nego ih prepisuju iz nekih drugih zemalja. LUAN SHLLAKU IZVRŠNI DIREKTOR KFOS, PRIŠTINA NVO KAO DAMOKLOV MAČ Mi sve više i više bivamo jedna nevladina organizacija koja ima svoj program i koja radi kao da je jedna obična nevladina organizacija, a ima i onaj drugi deo donatorski gde pomažemo ostale institucije. NVO su uletele u nešto što se zove tržište NVO. A to tržište je u prvom redu donatorsko tržište, a ono drugo tržište koje bi trebalo da bude normalno, gde bi vlade trebalo da imaju određeni deo budžeta za pospešivanje rada nevladinog sektora, uglavnom ne radi u regionu. Sama činjenica da jedan deo nevladinih organizacija stoje kao Damoklov mač iznad vlada, da one znaju da će napraviti veliki šou ako nešto veoma konkretno u oblasti korupcije ispadne. Onda je vrlo moguće da te vlade sve manje hrabro ulaze u takve transakcije. IZMEĐU PRESIJE I PARTNERSTAVA Nevladine organizacije su stalno negde na rubu. One mogu biti i grupa presije prema vladama za sve ono što oni ne učine dobro i sve reforme koje još ne idu nikako. Sve to dovodi do situacije da mi jednostavno 82 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA očekujemo da ćemo u Evropi biti nakon 10 ili 15 godina. Drugim rečima, to je jedna od uloga, da ti stalno budeš ta grupa – presija. Druga grupa je da budeš partner vladama. Celo društvo u sebi ipak sadrži dosta potencijala koji vladi potpuno fali. Jednostavno ga vlada nema, pogotovu ove naše mlade civilne administracije, koje jednostavno nemaju potencijala da bi same odradile nešto, pogotovu u nekim oblastima, recimo u oblasti ljudskih prava, očuvanja životne sredine, kulture i svega ostalog... ja je da će one pospešiti demokratizaciju određenih sektora u društvima, a populisti i ostali imaju bolju ponudu. Oni kažu mi ćemo skinuti ove koji rade loše i koji ne znaju, mi ćemo ih skloniti. I to je u ovom trenutku malo bolja ponuda u odnosu na ponudu civilnog društva. REVOLUCIJE SA UKUSOM CIVILNOG DRUŠTVA Civilno društvo često ima tu ulogu da ono informiše na neki način bolje javnost da bi tu stvorilo kritičnu masu za malo veće promene. Kad pričamo o velikim promenama, mislimo na one promene koje je civilno društvo napravilo, recimo u Srbiji obaranje Miloševića pa u Hrvatskoj Tuđmana i svih ostalih. Na neki način su sve te obojene revolucije imale taj ukus civilnog društva, odnosno nevladinih organizacija koje su te velike promene uspele da naprave. I sada u ovom kontekstu, ja mislim da ipak nije 100% istina da su nevladine organizacije bile samo one koje su tako velike promene uspele da stimulišu. IVICA ŠOLA ŠEF KATEDRE ZA MEDIJSKU KULTURU NA SVEUČILIŠTU U OSJEKU, OSJEK GRAĐANSKO DRUŠTVO – PROSTOR SLOBODNE INICIJATIVE Najveći problem građanskog društva ovdje je razvijati građansko društvo u plemenskoj kulturi. Tu sve počinje i završava. Građansko društvo, to je ono područje neprisilnog, slobodnog udruživanja u svrhu određivanja vrednota i interesa između države i pretjerane regulacije države i pretjerane divljine tržišta. To je dakle prostor slobodne inicijative koja je neprisilna. BORITI SE PROTIV POPULIZMA Nevladine organizacije će jednostavno morati i da ojačaju u prvom redu zbog toga što će sigurno izgubiti rat protiv populizma i nadorastućeg nacionalizma jer ponuda civilnog društva i nevladinih organizaci- BAVLJENJE KONKRETNIM PROBLEMIMA Ja nisam investigivac niti ćemo se igrati teorija zavjere, ali najbolje su prolazile one udruge koje su se bavile konkretnim proble- 83 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA mima ljudi tih devedesetih godina. Znači, koje su živjele u zajednici, kojima neko iz vana nije rekao što treba ljudima činiti, ajmo razvijati otvoreno društvo. Gdje ćeš razvijati otvoreno društvo kad granate padaju. Dakle, to su, prije svega, karitativne udruge, dobrotvorne udruge, to su studentske udruge koje su se bavile problematikom demokracije ali tada u medijima nisu dobivale toliko prostora. Dakle, bilo je uspjeha ali paradoksalno: najviše su uspjeli oni koji su imali najmanje novaca, uglavnom ljudi domaći, a puno manje udruge koje su bile iz vana i koje su nastupale docirajući i elitistički. NGO MAFIJA Najgori izraz koji sam ja čuo o civilnom društvu je NGO mafija, s obzirom da mnogi od tih ljudi vozi audi 6. Izašli su sada podaci za Hrvatsku: od države su dobili 1,5 milijardi kuna, iz drugih izvora 3,3 milijarde, znači preko pola milijarde eura se vrti u cijelom tom sektoru, a za znanost samo 0,7 posto proračuna, za poljoprivredu mnogo manje. I ljudi tu stječu stereotipe – veliki novac. I tu je nastao zraz NGO mafija. Samo pet ljudi se stalno pojavljuje, oni od toga dobro žive, bave se isključivo onim što ja opet naglašavam, ne problemom zajednice, nego nekom svojom ideologijom, nekom svojom pričom. I stalno njih pet, kao da u cijelom NGO sektoru u Hrvatskoj ima samo pet ljudi, to je problem. IZMEĐU INTERESA GRAĐANA I KRUPNOG KAPITALA Najčešći uzroci nesporazuma događaju se upravo oko velikih investicijskih projekata. Tu se radi o problemima okoline, urbanizma, ekologije. S jedne strane je krupni kapital koji želi da investira (slučaj Dubrovnika), a s druge strane su interesi građana da sačuvaju okolicu kakvu oni misle da bi trebalo. Imamo, s jedne strane, kapital i s druge, sve veći trend u Evropi gdje se sve veći broj tema vrti oko ekologije, održivog razvoja itd. Trenutno u Hrvatskoj, meni je to drago, više se ne bavimo ideologijama, već se bavimo konkretnim problemima koji su bitni za život zajednice. S jedne strane kapital, s druge strane investicije, i tu najviše nevladin sektor, od Istre do Dubrovnika, preko Slavonije, u kontekstu ekologije i održivoga razvoja, najviše ulazi u sukobe i sa vlašću i sa kapitalom. Ja ću zadržati za sebe na čijoj sam strani. NOVAC JE KLIZAV TEREN Mi stalno govorimo o novcu i to je loše za nevladine udruge da se stalno priča o nekom novcu, o finansiranju. Najveće projekte u Hrvatskoj, (ja ću spomenuti u Osijeku udrugu volontera Veronkin rubac), najuspjelije projekte napravili su volonteri. Često je volja građana da daju svoje znanje i čuda se naprave. Mislim da je to jedan od puteva, dakle put volonterizma kojim treba ići građansko društvo jer što se tiče novca to je uvijek klizav teren, razvijanje teorija zavjera. S druge strane, kad neko finansira, on traži nešto za uzvrat. Tijekom Haškog tribunala, jedan čelnik jedne nevladine udruge je priznao da je morao naći više žrtava što je dobijao više novca, to je objavljeno i to nije na čast civilnog društva. 84 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN NERIMANA RIFATBEGOVIĆ (SARAJEVO): Uz sve što smo čuli i uz sve kritike koje postoje kao što je već rečeno i osnovano, ja mislim da se ne smije zaboraviti uloga koju su nevladine organizacije imale i koju i dalje imaju. Ja bih se osvrnula samo na primjer udruženja koje je u Crnoj Gori. U današnjim državama u regionu, gdje možemo reći opravdano da postoji sistemska korupcija, vi ne možete očekivati da borba protiv korupcije dođe od samih institucija i upravo iz tog razloga civilni sektor je taj koji može da stavi na dnevni red one teme koje treba da budu riješene. PETRA PEKICA (ZAGREB): Zbog toga što civilnom društvu nedostaje finansija to se u Hrvatskoj odrazilo na to da su organizacije civilnog društva doživjele svoj bum, odnosno našle izvor za konstantno finansiranje, međutim, iz toga razloga sada, nakon ulaska u EU, pojavljuje se jedna potencijalna prijetnja za civilno društvo u Hrvatskoj. Sa novim fondovima koji će biti na raspolaganju, tim organizacijama tražiće se mnogo veće sufinansiranje, odnosno novac od strane organizacija koje one same moraju uložiti u organizaciju projekta. DUNJA PEJIĆ (BANJA LUKA): Ja bih se osvr- nula na jedan od emitovanih priloga u kom su iznijeti rezultati istraživanja gdje se kaže da zapravo 1% ispitanika potvrđuje da je dijalog između nevladinog sektora i države zapravo vrlo opsežan i opravdano sumnjam da su ispitanici zaposleni u javnoj upravi... Govorim o tome da dobrim dijelom u javnoj upravi postoji inicijativa za uključivanje civilnog sektora u proces odlučivanja samo u smislu ispunjavanja formalnih uslova koji su potrebni za usvajanje nekog zakona ili akta. Ne postoji ona istinska želja i nada i potreba da se zapravo donose rješenja koja su u korist i na korist samog građanstva. MILOŠ ĐINĐIĆ (BEOGRAD): Dakle, mi smo prešli put od antiratnih, humanitarnih akcija, veće demokratizacije, ostvarivanja elementarnih ljudskih prava i došli smo danas 85 OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA do toga da se građani, sve više udruženi, bave stvarima kao što su post – materijalne vrednosti. Dakle, zaštita životne sredine, rodna ravnopravnost, neki drugi korpus ljudskih prava itd. Dakle, civilno društvo kao jedna vibrantna fleksibilna, dinamična, inovativna skupina građana kao takva ima potencijala da radi još dugo nezavisno od menjanja konteksta evropskih integracija ili promena nekih konkretnih politika. PRILOG 1 BROJ NIJE SRAZMERAN MOĆI koji ne znaju da li taj dijalog uopšte posto- Stvarna snaga civilnog društva se suštinski ji. Većina organizacija ima jasno napisanu ne može statistički izmeriti. Broj udruže- misiju ali tek polovina ima napisan stra- nja građana i NVO nije srazmerna moći teški plan. Zanimljivo je da skoro polo- koju poseduju u zemljama u okruženju. U vina nije upoznata ili je samo delimično Hrvatskoj je registrovano 46.000 udru- upoznata sa pravnom regulativom koja se ženja građana u Srbiji preko 19.000. odnosi na organizacije civilnog društva. Broj udruženja građana registrovanih u Više od polovine organizacija sarađuje sa BiH neznatno premašuje 12.000, dok je državom organizovanjem vaninstitucional- u Makedoniji evidentirano 4.000 udruže- nog obrazovanja (seminari, treninzi) dok nja. Najviše njih, 27% bavi se socijalnim ostali uglavnom sprovode akcije u lokalnoj uslugama. Kulturom i medijima se bavi zajednici. 23%. Obrazovanjem oko 10%, a međunarodnom saradnjom, religijom, filantrop- PRILOG 3 skim posredništvom i promocijom volonte- OD KOGA ZAVISI OPSTANAK ra manje od jedan odsto. Tek svaka deseta organizacija ima više od dvadesetak aktivista. Najčešće je broj aktivnih ljudi među njima između pet i deset. CIVILNOG DRUŠTVA? Opstanak i održivost civilnog društva najviše zavisi od podrške države. Čak 82% ispitanika smatra da države ne pružaju dovoljno podrške. Glavnu prepreku u PRILOG 2 razvoju civilnog društva 78% njih vidi u NEMA DIJALOGA nerazvijenosti donatorstva poslovnog sek- O dijalogu između države i civilnog druš- tora. Zanimljivo je da 73% ispitanika oce- tva ankete u gotovo svim zemljama regi- njuje da je osnovni problem u povlačenju ona dale su slične rezultate. Odgovor: domaćih donatora. Isti je procenat onih dijalog ne postoji dalo je 5% ispitanika. koji upućuju na nerazvijenu saradnju sa Da je dijalog ograničen smatra 47% njih. lokalnim vlastima. S druge strane, najma- Dijalog je osrednji odgovorilo je 42%. nje značenje za održivost civilnog druš- Samo 1% ispitanika smatra da se izme- tva prema mišljenju ispitanika imaju loša đu države i civilnog sektora vodi opsežan saradnja sa medijima i negativan stav oko- dijalog, što je dvostruko manje od onih line, oko 55%. 86 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI DEVETO POGLAVLJE RATNI ZLOČINI Cilj ove emisije nije bio ispitivanje pravičnosti Haškog tribunala nego potenciranje potrebe da se procesuiraju ratni zločini; šta se uradilo, dokle se stiglo, šta predstoji, gdje su smetnje i koliko su se naša društva suočila sa svim onim što je počinjeno. Gosti emisije su: Dragan Markovina (Split), Veseljko Koprivica (Podgorica), Smail Čekić (Sarajevo) i Ivan Jovanović (Beograd). Uvodničar emisije je književnik Renato Baretić (Split). 87 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI UVODNA RIJEČ RENATO BARETIĆ PISAC, SPLIT ZLOČINCI SA AUROM VITEZOVA Ja bih volio prvo napraviti jedan mali test. Da li postoji u ovom studiju danas neko ko misli, ko je siguran, da u njegovo ime nije počinjen baš niti jedan ratni zločin? Dobro je...nema. Naime, ratni zločini se uvijek čine u tuđe ime. Kad bi zločinci radili to što su radili, u svoje ime, oni bi bili jednostavno ubojice ili koljači ili silovatelji. Kad bi radili u svoje osobno, lično ime, ne bi ih mogli napraviti toliko koliko su ih napravili. Zato rade u tuđe ime i pozivajući se na nas, tad dobiju stanovitu auru vitezova sa čak plemenitom misijom. Nikad nas nisu pitali da li mi to želimo. Nikad nisu doduše pitali ni one koji se s tim na neki način i slažu, čak im i odgovara da je to napravljeno u njihovo ime ali bez pitanja. Jer oni ne bi da zaprljaju ruke sami i oni bi htjeli čuvati svoj miran san. Ja bih volio da ova emisija i razgovor koji će uslijediti budu usmjereni upravo prema toj drugoj grupaciji, ali nekako mi se čini da ga danas neće slušati baš previše ljudi iz te grupacije jer oni ne gledaju ovakve emisije, oni vole nešto da im može opustiti mozak. A ova emisija nije usmjerana opuštanju mozga. Svešćemo se ponovo na ono – pometimo svi ispred svoga praga. Nemojmo dopuštati drugima da nam metu, nemojmo se mi praviti važni i mesti pred tuđim pragom. Ali treba mesti dok se metla ne istroši pa onda uzeti novu i mesti dalje zbog ovih mladih ljudi. Šta će njima neprijatelji u životu, treba imati prijatelje i stvarati nove prijatelje. Šta će im neprijatelji? Možda je poredba neumjesna, ja silno mrzim plaćati porez i račune, a plaćam ih redovito, svakih dva mjeseca. Mene duša boli, ali kad platim osjećam se dobro jer sam onda miran dva mjeseca. Nekako na ovom tragu bih volio da razmišljamo svi i da to jednostavno platimo sami sa sobom, otvorenog uma da se ne bi događalo ništa slično. A što se tiče satire koju ste spomenuli na ovu temu, ja vam mogu svima preporučiti knjigu pjesama „Pjesme iz Lore” Borisa Dežulovića, to je jedna od tih metli koje metu naše nevolje. 88 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI „BILI SMO NAPADNUTI” DRAGAN MARKOVINA POVJESNIČAR, SPLIT POSLJEDICE NERAŠČIŠĆENE PROŠLOSTI Mislim da je ključni problem naših društava nakon raspada zemlje ta činjenica nesuočavanja sa zločinima koji su se događali u njihovo ime, svakog društva pojedinačno, a mislim takođe da to vuče genezu iz Drugog svjetskog rata i činjenice da nismo osvijestili što je taj rat zapravo bio i kako se to zlo događalo. Dakle, činjenica je da nismo ništa iskreno razgovarali o onome što se događalo, da su tada etnički čišćeni manjinski narodi radi neke kolektivne odgovornosti Njemaca, Italijana, da se bilo normalno useliti u tuđi privatan stan itd. Tako da je taj Drugi svjetski rat ostavio trajne posljedice koje smo mi sada u puno žešćem obliku, barem u civilnim sredinama, proživjeli ponovo. Što se tiče broja žrtava mislim da je to potpuno suludo raspravljati jer ako se u nečemu vidi sistem i sustav, vidi se neovisno o tome koliko je ljudi ubijeno ili nije, a to nije nikad incident. Mislim da je nešto u Hrvatskoj ipak napravljeno. Ne postoji dakle nikava izravna negacija da se ništa nije događalo, ali se to uglavnom pravda činjenicama – eto, bili smo napadnuti, to je posljedica, pa to nije bilo planski itd. I to se moglo možda najbolje vidjeti na slučaju kada je Gotovina oslobođen svih optužbi i kada je 90 % društva ušlo u jedan kolektivni trans u kojemu više jednostavno nije bilo mjesta ni za žrtve ni za ono što se događalo. Na nekoj razini visokoj i zakonskoj, Hrvatska je svakako došla do kraja. Ali, meni je užasno neprijatno živjeti u gradu u kojem nije riješen slučaj Lora i to mislim da sasvim dovoljno govori. INTELEKTULNA KLIMA NA POSTULATIMA DEVEDESETIH Što je ambijent u kojem se u ime nekog nacionalnog romantizma po meni 19-stoljetnog, tu nacionalnu samostalnu državu postavlja kao jedan apsolut koji bi trebao biti ispred svega, zapravo nas sprječava da izgradimo humanije društvo, i da recimo, konkretno u Hrvatskoj, uvažimo manjine, tako sad imamo ovaj problem Vukovara itd. Dok se ne promijeni intelektualna klima koja je u gro slučajeva u Hrvatskoj ipak ultra-konzervativna ili možda malo blaže konzervativna ali na temeljnim postulatima devedesetih, teško da će doći do pomaka. 89 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI IZ ISTORIJSKOG NASLJEĐA NISMO NIŠTA NAUČILI Da sad ne ulazim u detaljnu analizu, naravno da se rat vodio iz viših interesa, naravno da su mnogi ljudi iz idealističkih razloga branili svoj dom, ali oni svakako ne znaju ništa o velikoj priči koja se po meni događala u cijelom tom procesu gdje sam prilično uvjeren da je dobar dio toga planski izveden i dogovoren unaprijed. Sad nemam nikave stopostotne dokaze ali mislim da je prilično izvjesno da je ovo što govorim činjenica. A tom nekom negativnom povijesnom ili istorijskom nasljeđu, naprosto ako smo mogli da imamo ljepše pozitivno istorijsko nasljedje od oslobodilačke borbe naroda protiv fašizma, ako se na to ne želimo oslonili, nego ćemo se oslanjati na ovo iz 1941. sve vrste fašizma domaćeg, onda je stvarno pitanje kakvi smo to mi ljudi. Nema nazad, što se na ovim prostorima odigralo, odigralo se. Ja se bojim da nažalost nemamo lijeka za to, jer ako je bilo moguće nakon onih strahota Drugog svjetskog rata, ne samo na prostoru bivše zemlje, nego na prostoru čitavog evropskog kontineta pa i šire, ako nam to iskustvo i takvo zlo u prilično nedavnom razdoblju nije bilo dovoljno da ponovimo isto, onda zaista ne znam što će biti… VESELJKO KOPRIVICA NOVINAR, PODGORICA POSLIJE NALOGODAVCA IZVRŠIOCI Na teritoriji Crne Gore počinjeno je pet ratnih zločina od njih je procesuiran samo jedan koji je dobio konačan sudski epilog. Ostala su još četiri, maratonski sudski procesi su u toku, još niko nije osuđen i po meni je najbitnije da primjereno i zaslužno prvo budu kažnjeni nalogodavci i aspiratori, a onda neposredni izvršioci. Uglavnom se znaju imena ubijenih, a ubica, oni i dalje imaju status osumnjičenih. Još niko nije zvanično punosnažno osuđen, tako da mislim da je vrlo teško i utvrditi imena počinalaca tih zločina, zato što je bio veliki broj učesnika, sve je manje svjedoka, uništena je dokumentacija i sve je manje interesovanja čak i od sudova. Manipuliše se i u medijima i u javnosti, tako da je iluzorno očekivati da se zna precizan podatak. ZLOČINI BEZ ZLOČINACA Niko ne negira da nisu zločini počinjeni, ali imamo zločine bez zločinaca, sporu pravdu, gotovo nepravdu. Sudovi odugovlače, sve ide na to da se stvar zataška, 90 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI u stvari suština je kad se govori o ratnim zločinima u Crnoj Gori da se ne dođe do nalogodavaca, da se oni ne izvedu pred lice pravde, a to su i u devedesetim skoro isti ljudi koji su na vlasti i danas, naravno tu nijedna vlast neće protiv sebe da radi i onda je krivica svaljena na neposredne izvršioce, čak na svjedoke koji su se usudili da svjedoče o ratnim zločinima, kao što je Slobodan Pejović svjedočio protiv deportacije BH izbjeglica. Tako da se sve tu pomiješalo i traje... Apsurd je, kod nas se sudi pripadnicima vojske i policije za ratne zločine, uglavnom njima i zato se oni brane da su dobili naloge od vrhova vojske i policije i da su poštovali zakon. I niko nije priznao da je počinio zločin. Politička elita, odnosno aktuelna vlast je bila involvirana u sve te zločine koji su se desili tokom devedesetih i sve radi da spasi sebe, da krivicu svali na neposredne izvršioce i to one najnižeg ranga. Dalje, čak i opozicija nije zainteresovana, makar se javno ne eksponira kao takva, da se istraže ti ratni zločini. NEDOSTAJE JAVNA OSUDA Što se tiče intelektualne elite, mislim da se ne može govoriti o nekom većem broju intelektualaca. I oni koji nisu bili na vlasti početkom 90-tih, oni su prešli na stranu vlasti, uhljebili se, udomili, kao poslanici ili kao novinari, urednici, po raznim udruženjima. Tako da je vrlo mali broj ostao i zato nemamo snage. Okupljeni su oko nekoliko medija i nevladinih organizacija i nemaju snage da se izbore sa političkom elitom koja kontroliše i sudstvo i medije i policiju. Ono što je zanimljivo, posebno nama koji to osuđujemo je da nema moralne osude u javnosti. Sudske će možda i biti, nekoga će zakačiti, ali javnost ne osuđuje nego čak i opravdava. HIPOTEKE PROŠLOSTI Da ne zaboravimo, mi živimo na području gdje imamo višak istorije i nažalost manjak razuma i pameti, tako da uvijek to može da se ponovi i nisam optimista da neće opet iz naftalina iskopati neki događaj, sve dok sudovi ne kažu svoje, istoričari svoje, dok se potpuno ne rasvijetle svi zločini i da nema tabu tema, uvijek će to ove mlade generacije nositi kao hipoteku, kao i mi. Tako da bez rasvjetljavanja svakog ratnog zločina uvijek postoji potencijalna opasnost da se jave ratni zločini i ratni zločinci. 91 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI SMAIL ČEKIĆ PROFESOR UNIVERZITETA U SARAJEVU, SARAJEVO PRIČA O RATNIM ZLOČINIMA NIJE ZAVRŠENA U Bosni i Hercegovini priča o ratnim zločinima, o genocidima i drugim oblicima zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava još uvijek nije završena i bojimo se da je pitanje kada će zapravo biti završena. Zadataka je još mnogo, postavlja se pitanje zašto je to tako, prije svega treba imati u vidu činjenicu da su u BiH za razliku od ostalih bivših republika, članica bivše države, izvršeni najmasovniji, najmonstruozniji zločini, uključujući genocid nad Bošnjacima u ambijentu jednog međunarodnog oružanog sukoba. I zapravo na tom planu do sada značajni pomaci su učinjeni u pravcu naučnog istraživanja svih tih oblika zločina... NEGIRANJE GENOCIDA JE POSLJEDNJA FAZA GENOCIDA U Bosni i Hercegovini genocid i drugi oblici zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava se i dalje prikrivaju, minimiziraju, relativiziraju, osporavaju i negiraju. Kad govorimo samo o tom procesu, ja ću vas podsjetiti da svi poznati istraživači iz oblasti holokausta i genocida smatraju da je negiranje genocida zadnja faza genocida. To drugim riječima znači da genocid, nažalost, u BiH još uvijek traje, ne samo kada je u pitanju ova faza o kojoj mi govorimo, nego postoje i akti genocida u skladu sa konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju genocida koji potvrđuju ovu činjenicu – da genocid, naglašavam posebno nad Bošnjacima, i dalje traje. Suštinski je problem utvrditi broj žrtava. Treba naglasiti da se tu radi o jednom veoma teškom, izuzetno složenom, osjetljivom, odgovornom i zaista velikom istraživačkom poduhvatu. I ono što je između ostalog najznačajnije jeste utvrditi suštinske pojmove kao što je pojam žrtva, odnosno žrtava. Šta je žrtva? A onda na osnovu toga utvrditi kategorizaciju svih tih žrtava, kategoriju žrtava i posebno jedno ključno pitanje utvrditi status tih žrtava. PRIHVATANJE ČINJENICA JE PRIHVATANJE ODGOVORNOSTI Većina zločinaca se pred ratnim sudom brane da nisu krivu, da su samo izvršavali naređenje i najveći broj istraživanja govori o tome. Ja sam imao priliku da 2007. godine na jednoj međunarodnoj konferenciji o tom pitanju sa svojim saradnicima razgovaram sa gospođom Karlom del Ponte. Njen odgovor je bio da je to pokušaj svakog optuženog da dobije uvažavanje kazne, odnosno krivice. Dolazimo do jednog ključnog pitanja koje se zove javno izvinjenje. Za žrtve genocida 92 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI bez obzira da li je riječ o žrtvama genocida ili ratnih zločina to je ključno pitanje, a koje u sebi sadrži dva ključna, bitna elementa međusobno povezana ili što bi klasici marksizma rekli, koja se nalaze u dijalektičkom jedinstvu. Riječ je o elementu koji se zove priznavanje činjenica. Prihvatanje dakle da je počinjen genocid ili ratni zločin je u isto vrijeme prihvatanje odgovornosti za učinjeni zločin, i u skladu sa tim ključni proces jeste da nakon takvog javnog izvinjenja dođe do procesa projekta ispravljanja nepravdi koje su učinjene. IVAN JOVANOVIĆ PRAVNI SAVJETNIK U OEBS-U, BEOGRAD NEMAMO POČINIOCE SREDNJEG NIVOA ODGOVORNOSTI POSTOJI SAMO JEDNA ISTINA Postoji jedan problem kada su mediji u pitanju, a taj problem se zove uticaj političkih elita, političkih partija i njihovih vođa. Kada je u pitanju proces obrazovanja, svakako obrazovanje ima ključnu ulogu, međutim i tu se postavljaju problemi. Tačno je, postoje presude, postoje naučna djela, ali postoje ljudi koji ne vjeruju niti prihvataju relevantne činjenice presuda, ne prihvataju relevantna naučna djela, i u tome je onda problem, pojavljuju se različite istine, a u suštini postoji samo jedna istina. Neophodno je pravično, adekvatno obrazovanje gdje će se govoriti, proučavati istina i samo istina, i ona biti jedina mjera i mjerilo u tom društvu. Bez istine neće biti ni pravog obrazovanja, ni nauke, niti novinarstva. Suđenja za ratne zločine su obaveza i po međunarodnom i po domaćem pravu za svaku od zemalja u regionu, a to je i jedna velika moralna obaveza. Osim suđenja isto tako je važno govoriti o zločinima i pomirenje u regionu ne može biti dok svaka neprijateljska strana ne kaže onoj strani sa koje su žrtve – žao nam je što su zločini počinjeni, verujemo vam, ne poričemo, izvinjavamo se. Mi imamo imena počinilaca u velikom broju, i to onih neposrednih izvršilaca i onih koji su sa vrha komandnog lanca, jer su ti sa vrha u Hagu. Ali nemamo imena i odgovornost onih na srednjim nivoima odgovornosti, to je recimo onaj deo koji do sada recimo nije ni dodirnut na suđenjima u Srbiji. UMJESTO PORICANJA RELATIVIZACIJA U Srbiji je započet taj proces suočavanja i dobrano je odmakao, naročito u odnosu na ono što smo imali 90 – tih godina. Pre svega nije tabu priča o ratnim zločinima, političari, uključujujući i vladajuće političke strukture, sa mnogo više otvorenosti se 93 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI odnose prema tome. Imamo i veliki broj suđenja pred domaćim sudovaima što je jako pozitivno, nemamo sad poricanje, ali sad imamo relativizaciju, naročito u pogledu Srebrenice gde imamo ono čuveno pitanje – „šta su oni nama radili”. Međutim i dalje veliki broj ljudi, naročito iz intelektualne elite doživljava to kao zadatak koji nam nameće neko spolja, EU, međunarodna zajednica. Danas lokalna pravosuđa rade mnogo bolje nego što su devedesetih godina ili početkom 2000 – te, veliki napredak je napravljen, međutim i dalje postoje mnogi problemi počevši od tehničkih, poput zaštite svedoka. To je najčešći problem u lokalnim sudovima u BiH, problem na Kosovu, zatim problem vođenja istraga kad imate zavere ćutanja u strukturama policije, vojske, državnim strukturama. I opet pravosuđa često pribegavaju i samocenzuri, nema nekada ni direktnog političkog pritiska nego sami neće da talasaju ili se zameraju nekome moćnom, bilo u političkim strukturama ili nekom moćnom ko još uvek ima snagu u policiji ili vojsci. Naravno, postoje i politički pritisci. Ja sam skeptičan u odnosu na to da li će ikada moći neko sa viših komandnih nivoa da bude procesuiran pred domaćim sudovima bilo gde u bivšim republikama. ZLOČIN JE ZLOČIN BEZ OBZIRA NA BROJKE Mnogo je komfornije s moralne pozicije biti žrtva nego biti optužen i imati ulogu zločinca. Kod nas na Balkanu razvijen je taj kult žrtve, međutim on se koristi za neke političke i kolektivne narative, istorijske obračune, a poštovanje pojedinca žrtve često nedostaje. Odnos prema žrtvama rata, barem u Srbiji je često neljudski. Mislim da je tu Srbija možda najmanje uradila prema svojim žrtvama i seti ih se samo kada treba da se konfrontira sa onom drugom stranom ili da osporava zločine koji se pripisuju srpskoj strani. Zaista tu brojke nisu bitne da bi se utvrdilo da je nešto bilo zločin, recimo primer Srebrenice da li sedam hiljada, osam hiljada ili „samo” dve hiljade, očigledno je da je ubijeno onoliko ljudi, Bošnjaka, koliko ih je vojska Republike Srpske uhvatila, da ih je zarobila deset hiljada, bilo bi ih deset hiljada. Ako je ubijeno „samo” tri hiljade, onda znači da ih je toliko zarobila. Ali je opet bitno popisati žrtve i pobrojati žrtve baš zbog toga da bi se sprečile manipulacije. Ali mi taj zadatak nismo uradili ni od Drugog svetskog rata na ovamo, ali sad bar imamo uslove da to uradimo, imamo i više podataka, i ono što je Haški tribunal uradio je dragocena arhiva za takav neki poduhvat. MUNICIJU POLITIČARIMA DODAJU INTELEKTUALCI Političari imaju najveću odgovornost zbog toga što oni svojim odlukama mogu najbrže da donesu promenu, ali nisu oni jedino odgovorni i mislim da se njihova odgovornost i precenjuje. Recimo samo ako mi dozvolite jedan primer istraživanja empirijskih koje su sprovodili OEBS i Centar za ljudska prava svake druge godine, gde se pokazalo da najveći uticaj na javno mnenje o Haškom tribunalu i ratnim zločinima, generalno o ovoj temi, imaju prvo tzv. analitičari ili intelektualci, zatim novinari, a 94 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI onda su debelo iza njih političari koji imaju samo jedan procenat uticaja više nego nevladine organizacije. Kad političari javno govore, oni koji im dodaju municiju već 20 godina i prave za njih municiju i oružje su intelektualci. KAD ZLOČINCI POSTANU HEROJI Ja malo drugačije vidim razloge zašto ljudi gledaju neke ratne zločince kao heroje i ubeđen sam da ih ne gledaju kao heroje zbog toga što su svesni da su oni počinili ratni zločin i ratni genocid, pa se s tim slažu. Ne slave ljudi Mladića kao heroja zato što misle, odnosno veruju, da je on ubio sedam hiljada Bošnjaka u Srebrenici i kažu neka je, i zbog toga je heroj. Nego oni uzimaju samo, kao što smo svi skloni da o svojim ljudima, o svojoj familiji, o svojoj braći, svom narodu, mislimo uglavnom samo ono pozitivno, a negativno stavljamo sa strane. Ono što je negativno pripisuju manipulaciji, lažima, pogrešnom uverenju, međunarodnoj zaveri i u tome su u Srbiji, a verujem i drugde, konstantno od devedesetih, od početka ratova, ubeđivani u to. ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN ADNAN OVČINA (SARAJEVO): Kako se suočavaju različite zemlje, to je ono što je pitanje. Recimo u republici Hrvatskoj nakon ulaska u EU to pitanje je počelo da se rješava. Međutim pristup međunarodne zajednice rješavanju ratnih zločina za svaku zemlju je različit i on je sam po sebi problematičan. Međunarodna zajednica je posebice fokusirana na ekonomska pitanja što na neki način baca u sjenu pitanje ratnih zločina i kreira probleme. Ako gledamo praksu Haškog tribunala, ona je jedan korak naprijed pa tri koraka nazad, najčešće. Mislim da smo se u ovom trenutku vratili toliko koraka unazad da sada počinjemo ispočetka. EMIR KALAČ (PODGORICA): Ja bih rekao da se države nisu sočile na pravi način do sad, pored te deklarativne osude zločina i deklarativne volje da se država na pravi način suoči sa ratnim zločinima. Izostalo je ono što je suštinsko, a to su konkretni rezultati, procesi sudski i procesi prije svega koji će da vode do onih koji su bili nalogodavci, a ne samo do onih koji su bili počinioci ratnih zločina. DEJAN RADIĆ (BANJA LUKA): Pa evo tokom emisije nametnulo se jedno vrlo interesantno pitanje, a to je – u čije ime su zapravo ratni zločini počinjeni. S tim u vezi smo nedavno u medijima imali priliku da pročitamo oproštajno pismo američkog vojnog veterana Danijela Somersa, dakle vojnika koji je počinio samoubistvo upravo zbog ratnih zločina, i u tom pismu on je otvoreno progovorio ne samo o ratnim strahotama i zataškavanju države u vezi sa tim strahotama, i uopšte o slabostima sistema vezano za zdravstvene posljedice prema veteranima, odnosno učesnicima u tom ratu. Pa evo i ovo bi bilo jedno vrlo interesantno pitanje o kojem bi u budućnosti trebali otvoreno progovoriti, pa možda i u nekoj od narednih emisija „Okruženja”. 95 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI IGOR NOVAKOVIĆ (BEOGRAD: Na nivou pojedinca postoji svest da projekti koji su započeti početkom devedestetih godina, izgradnje naciona, nisu završeni i da će se potencijalnim suočavanjem kako na kolek- tivnom tako i na ličnom nivou na neki način taj projekat koji postoji kod svih država u regionu, na neki način biti delegitimizovan. U tom smislu pojedinci a i ceo kolektiv ne žele da se sa tim zločinima suoče. PRILOG 1 KATEGORIJE RATNIH ZLOČINACA zločinaca, to su indirektni izvršioci – direk- Direktni ratni zločinac ubija iživljavanjem, tni i indirektni naredbodavci. Direktni nagomilanih strast, ideoloških ili šovinistič- naredbodavac pripada srednjem i visokom kih, i najčešće uživa u svireposti. Psiho- komandnom kadru i određuje destrukciju lozi tvrde da u ratu ubijaju i ratnik i ratni koju sprovode direktni i indirektni izvršioci. zločinac, ali da su razlike ogromne. Borac ubija naoružanog neprijatelja koji dejstvuje u jeku borbe, i ne ubija žene, decu, stare, nemoćne, ranjenike i ratne zarobljenike. Direktni zločinac se razlikuje od zločinca po tome koga ubija ali i zašto ubija, ko ubija i šta oseća dok ubija. Ništa manje nisu destruktivne ni ostale kategorije ratnih PRILOG 2 RATNOG ZLOČINCA STVARAJU OKOLNOSTI Nauka tvrdi da se ratni zločinac ne rađa već nastaje, te da se većina ratnih zločinaca svrstava u normalne ličnosti. Sudski psiholog 96 DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI Gilbert testirao je inteligenciju ratnih zloči- PRILOG 3 naca kojima je suđeno u Nirnbergu, rezultati RAZLIČITA IMENA JEDNOG RATA su pokazali da većina ima natprosječnu inteligenciju. Fon Širah 130, Frank 130, Denic 138, Gering 138, Šaht 143. Presudan uticaj imaju ideologija, organizacija i socijalna sredina kao i individualne psihološke karakteristike. Erih From u detaljnim karakterološkim studijama Kernhofa, Staljina, Himlera i Hitlera, zaključuju da su ljudi sa manje ili više izraženom neprofilnom, sadističkom, autoritarnom i konformističkom crtom u karakteru potencijalni teroristi, zločinci i mučitelji. I da se ratni zločinci regrutuju iz redova izrazito sugestibilnih i frustiranih pojedinaca, bez obzira na sklop crta ličnosti, kao i iz redova ličnih osvetnika. Na prostorima nekadašnje države čak je i opis rata diskutabilan. Hrvati ga zovu domovinski rat i proslavljaju kao dan borbe za nezavisnost, u BiH to najviše zavisi od toga kome je pitanje upućeno. U RS prema zvaničnom narativu u pitanju je bio građanski rat, dok u Federaciji preovlađuje mišljenje da je to bila strana agresija. Mada ima i onih koji će dodati kako su se brojni okršaji vodili na religijskim osnovama. Predstavnici vlasti i države Srbije i Crne Gore su godinama tvrdili kako zemlja nije uključena ni u kakav rat. I na tome su insistirali sve dok nisu počele da padaju bombe, kada se zvanični jezik promenio i Srbija objavila da je u ratu sa NATO snagama. U isto vreme kosovski Albanci su tvrdili da vode rat za oslobođenje, dok su pripadnici alijanse o bombardovanju Srbije i Kosova uglavnom pričali kao humanitarnoj intervenciji i na taj način stavljali u drugi plan destruktivnu komponentu rata. 97 DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE DESETO POGLAVLJE CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE Zašto je sekularizam toliko važan, zašto još nema otvorenog dijaloga o položaju religije u društvu i o odnosu crkava i vjerskih zajednica i države, da li su u zemljama regiona sve crkve zaista ravnopravne, da li je moć vjerskih zajednica u našim društvima tolika da može da usmjerava vlade i političare u ovom ili onom smjeru, da li su crkve kompanije koje okreću veliki novac – neka su od pitanja kojima su se bavili gosti desete emisije Okruženja: Aleksej Kišjuhas (Novi Sad), Branko Baletić (Podgorica), Ivan Ugrin (Split), Dževad Hodžić (Sarajevo) i uvodničar emisije književnik Balša Brković (Podgorica). 98 DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE UVODNA RIJEČ BALŠA BRKOVIĆ KNJIŽEVNIK, PODGORICA CRKVE PRETVORENE U NACIONALNE FETIŠE Sama tema religije na neki način dejstvuje na ljude, čak i na one koji nisu vjernici, tako da suspenduje kompletan razumski aparat. Na neki način, osjeća se neka vrsta pijeteta koji često rezultira naprosto odnosom koji ne da da se to kritički preispituje. Neko će reći da je to fenomen vjere, dakle, ne može podlijegati kritičkom preispitivanju. Ali, s druge strane, crkva nije fenomen vjere. Crkva je organizacija koja kada to analizirate djeluje spektakularno, budući da zastupa organizovano sve one koji vjeruju u fiktivnog lika a iz čega proističe kompletna moć te organizacije. Dakle, ako pogledate veličanstveno kulturološko nasljeđe koje su ostavile u ovih nekoliko hiljada godina sve organizovane religije, od islamske umjetnosti preko renesanse, evropske, prekogotičke arhitekture, Bahove muzike – to su vjerovatno zaista najveći dometi. Ali, opet možda možemo reći i ovako: ok, s druge strane stajala je najveća moguća moć koncentrisana u ovih 2000 godina. Da je to bilo, recimo, udruženje poljoprivrednika, možda bi Bah ili Direr, ili najveći slikari opisivali samo zemljodjelce i stočare. Naprosto, živimo u prostoru gdje smo imali jednu potpuno suludu situaciju, crkve su pretvorene u nacionalne fetiše i kao takve one više, s jedne strane, nisu mogle odgovarati svojoj univerzalističkoj prirodi i misiji, a, sa druge strane, pristale su da budu mehanizam u jednom velikom zlu. Crkve imaju kafiće i kafane, ali ne plaćaju poreze. Dakle, imaju vrlo profitabilne djelatnosti, a to je opet u vezi sa onim momentom sa početka. Već sama ta tema kao da suspenduje na neki način jedan kritički racionalni aparat. Na koncu, kad god vidim da je neki, kako se to zove dobrotvor, ktitor sagradio crkvu koju je platio pet miliona eura ili dolara, moram da pomislim koliko bi radnih mjesta bilo otvoreno za taj novac, koliko bi nekih drugih stvari moglo da se učini tim novcem. A, ovdje imate jednu vrstu služenja jednoj povjesnoj utvari. I ne vjerujem da je to dobar put. 99 DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE ALEKSEJ KIŠJUHAS ASISTENT NA ODSJEKU ZA SOCIOLOGIJU FILOZOFSKOG FAKULTETA, NOVI SAD iritantna činjenica da uvek govorimo o pet, šest, sedam verskih zajednica i onda merimo njihovu međusobnu jednakost. Ja ne znam gde se stavlja ta vrsta tačke. Ukoliko su to verovanja u natprirodno, a jesu, ukoliko nema dokaza za njihova uverenja, a nema, kako pravite razliku između tradicionalnih i netradicionalnih. Koja je razlika u verovanjima u relativno – tradicionalne figure sporne istoričnosti kao što su Mojsije, Isus ili, na kraju, Alah i sve ostalo, i nečijeg verovanja u ružičastog jednoroga koji živi na nekoj vrsti oblaka? BOLJE SE OKUPITI POD KROVOM UNIVERZITETA NEGO CRKVE INDIREKTAN I JAK POLITIČKI Ono što je u vezi sa religijama najvažnije zapravo je sekularizam. U pitanju je ne samo prosta odvojenost od države, već i pravo ljudi da budu slobodni od verskih ideja, verskih autoriteta, normi itd. Samo nas sekularizam može izbaviti od zla. UTICAJ VERSKIH ZAJEDNICA Ja bih se složio sa činjenicom da je religija zaista i društvena. Činjenica je da je važno da ljudi otplešu ritual pod nekim krovom. Ali, bih zadržao jednu skeptičku ali i ateističku zamisao o tome da je bolje da se ljudi okupe pod krovom univerziteta nego crkve. ODVOJENOST CRKVE OD DRŽAVE JE FIKCIJA Odvojenost crkve od države češće je fikcija nego realnost, uprkos ustavima i svemu ostalom – od markica za hram Svetog Save, što je banalan primer, pa do veronauke u školama, što smatram zastrašujućim. Kada govorimo o jednakosti među verskim zajednicama, meni je na određeni način Mislim da naši donosioci odluka nemaju neke svoje pastore, poput Džordža Buša mlađeg, sa kojim se savetuju pre donošenja tih odluka. Ali, s druge strane, oni ispipavaju puls, oni nedozvoljeno komuniciraju. Oni to rade prije svega zbog uticaja koji crkva ima u velikom delu stanovništva. Ja to posmatram nalik na paralelu sa Volterom s kojim je na samrti razgovarao sveštenik. Upitao ga je: Da li ste spremni da se sada odreknete satane? Volter je navodno odgovorio da baš sad nije vreme da na samrti stiče nove neprijatelje. Na isti način ponašaju se naši političari, samo što su konstantno na samrti zbog kratkoročnosti njihovih politika, a ne žele sebi da stvaraju neprijatelje među klerom. CRKVE TRGUJU LJUDSKIM STRAHOM OD SMRTI Moguće je posmatrati verske zajednice kao kompanije koje se bave obrtanjem velikog 100 DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE novca, uz već pomenutu činjenicu da za tu vrstu obrta najčešće ne plaćaju porez pa bi ih nazvao ne samo profitnim nego i ekstra profitnim preduzećima. Međutim, nije sve do te mere jednostavno. Njihova funkcija, naravno, nije jedino ekonomska, iako imamo veoma očigledne slučajeve pojedinih pripadnika klera koje samo ta dimenzija interesuje. Ali, generalizacije u tom smislu nisu posebno korisne. Verujem, kako da kažem, da mnogi od njih iskreno veruju da čine uslugu svima nama i da se odriču određenog zemaljskog. Njihova je funkcija šira ali postoji i ta ekonomska dimenzija, prva upada u oči, pogotovo u osiromašenim društvima kao što je naše. a ne na argumentu vere, na argumentima razuma a ne tradicije ili otkrovenja... Ali, mislim da nije sve u novcu, niti vrtićima, bolnicama o kojima govorimo. Mislim da crkve prodaju utehu i trguju ljudskim strahom od smrti. Prodaju im svoj ugled. Mislim da je ta cena previsoka. Ona je kontrola nad našim telima u ovom životu, u ovom svetu, jednom jedinom koji imamo zarad jednog sveta koji nikada neće doći. Ja mislim da je to strašna trampa. U praksi to nije slučaj, kao što se u Crnoj Gori može govoriti i o tome da je crkva veoma povezana sa državom. Naravno, za to ne treba optuživati samo crkvu. Vi ste me pitali za mene vrlo važno pitanje. Nisu ravnopravne, jer Srpska pravoslavna crkva negira postojanje Crnogorske pravoslavne crkve koja je ukinuta dekretom u junu 1920. godine od regenta Aleksandra. Ono što je za mene čudno jeste da nema dijaloga: SPC to odbija tvrdeći da je Crnogorska crkva NVO, a sama nije registrovana u Crnoj Gori i deluje van pravnog sistema Crne Gore. IDEJE ZASNOVATI NA ARGUMENTIMA, A NE VERI Nažalost, malo smo govorili o sekularizmu ili je bio interpretiran kao neka babaroga. Dakle, ideja o odvojenosti javnih stvari i religije je jedna od najvećih ideja modernog doba i preduslov same modernizacije kao takve. Bez obzira na to da li smo vernici privatno ili ne, ne radi se tu samo o toj banalnoj politici, ustavu itd – radi se o pravu građanina da bude slobodan od religijskih ideja, da javne ideje budu zasnovane na argumentu dokaza, BRANKO BALETIĆ REDITELJ, PODGORICA SPC NEGIRA POSTOJANJE CPC NACIONALNA RELIGIJA KAO IDEOLOGIJA Kada je reč o pravoslavnoj crkvi, ona nije imala snage i volje da prođe kroz pakao reformacije. Ona kaska za stvarnošću nekoliko vekova i što je najvažnije kaska za sopstvenim vernicima. Crkva ima svoje konstantne planove, a vlast se smenjuje. 101 DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE Oni ostvaruju svoje planove, a vlast ih samo iskoristi u svom mandatu ne brinući šta će biti kasnije. I po mom uverenju, u Crnoj Gori SPC apsolutno ostvaruje tokom vremena svoje planove, a vlast izbegava razrešenje tog konflikta, gura taj problem ispod tepiha. Čak su političari prihvatili nacionalnu religiju kao ideologiju. U crkvi, koja je mnogo utemeljenija u mnogim stvarima, imate izuzetan broj obrazovanih ljudi i oni vešto koriste sve gafove vlasti koja okleva sa stvarnim dijalogom. EPARHIJSKE GRANICE VAŽNIJE OD DRŽAVNIH Crkva je van pravnog sistema. Po nekim nedavno objavljenim podacima, SPC samo od manastira Ostrog uzima godišnje 50 miliona eura. Možda je ta cifra prevelika, ali ona nije demantovana od crkve a ne može se tačno utvrditi upravo zato što je ona van poreskog sistema. Normalno, ne možete crkvi tražiti da za obavljanje njenih osnovnih delatnosti plaća PDV, ali možete za sve ono što zarađuje od prodaje raznih predmeta, kafane, objekata. Evo sad gradi hotel u Budvi, „ na pjenu od mora”. Vi ste postavili potpuno ispravno pitanje. U zemljama u kojima u polovini osnovnih škola nemate toalet izdvajaju se ogromna sredstva za građenje verskih objekata. Crkva i dalje insistira na tome da su epahijske granice važnije od državnih granica i da ona ima pravo da radi u okviru svojih eparhija što hoće. CRKVA NIJE SMIRIVALA STRASTI Na ovom području žive narodi nedovršenog identiteta. Jedan od načina kako bi se taj identitet konačno dovršio, iako je to proces koji traje, bile su verske zajednice koje su trebale da deluju u tom smislu smirivanja strasti. A, dogodilo se upravo suprotno – ako pogledate šta se dešavalo 20 godina unazad, videćete da one nisu bile u toj nego u obrnutoj funkciji. PUSTITE ME DA NE VERUJEM Visoke ličnosti SPC u Crnoj Gori vrlo često uvredljivo govore o agnosticima i ateistima. Moje uverenje kao čoveka koji se bori za građanska prava je da ja uvek kažem pustio bih ja njih da veruju, neka oni mene puste da ne verujem. IVAN UGRIN NOVINAR I PUBLICISTA, SPLIT ODNOS DRŽAVE I CRKVE Imamo velikih prijepora u posljednje vrijeme. Vlada Zorana Milanovića ima baš veliki problem da uopće nema dijalog sa crkvom. Dapače, potencira neka pitanja koja izazivaju povremeno i sukobe. S druge strane, predsjednik države, iako agnostik, trudi se, uistinu se trudi, imati dobre odnose sa crkvom. Kada je bila inaugura- 102 DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE ciona misa pape Franja u Rimu, 19. ožujka ove godine, bio je tamo, kao i predsjednik Srbije Tomislav Nikolić i mnogi drugi. Uistinu je mnogima bilo stalo da se nađu na tom događaju. RJEŠAVATI SPOROVE U DUHU KRŠĆANSTVA Sedmog svibnja 1991. kardinal Kuharić i tadašnji episkop German su u Sremskim Karlovcima pozvali sve odgovorne političare, vjernike i ljude dobre volje da se nesporazumi i sporovi u interesu mira i sigurnosti svih rješavaju pravedno i u duhu kršćanske ljubavi. Isto su ponovili u kolovozu. Kuharić je govorio, sjećam se kao sad:,,Ako meni neprijatelj uništi kuću, crkvu, ja njegovu neću. Ako mi ubije brata, ja se osvećivati neću”. Problem je kada se spustimo na jednu nižu razinu. Naravno, sa viših razina se pozivalo na mir. Problem je uvijek to što smo mi kao ljudi uvijek spremni gledati crno – bijelo. Teže nam je reći oprostite nego ajmo pokušajmo iznova, idemo dalje. Dakle,” hvala” i „oprosti” su dvije najvažnije riječi u životu. ODNOS PREMA DRUGIM VJERSKIM ZAJEDNICAMA SPC sasvim uredno djeluje u Hrvatskoj, kao i druge vjerske zajednice. Osim četiri ugovora koja je Vatikan potpisao sa hrvatskom državom, postoje i ugovori sa drugim vjerskim zajednicama koje imaju jednaku slobodu i jednaka prava kao i svi drugi vjernici. Kažem, oni jesu u manjini, nisu toliko dominantni ali nisu obespravljeni, zakonski su. U životu to manje-više funkcionira, ne uvijek idealno ali se ne bih složio sa vama da su građani drugog reda. Nisu… Otac nacije u Hrvatskoj se naziva Ante Starčević. On je bio žestoki antiklerik. Isto i Stjepan Radić koji je govorio puno žestokih kritika na račun crkve. Postoji u Hrvatskoj uvijek ta jedna relacija kritičnosti prema crkvi. Ne bih rekao da se doživljava isključivo teza da je biti Hrvat jednako biti katolik. Dakle, nisu subverzivni elementi, sigurno. Nesporazumi postoje na nekim drugim relacijama, a na ovim vjerskim ne, nikako. MNOGI OBJEKTI NISU VRAĆENI KATOLIČKOJ CRKVI I u Hrvatskoj ima slučaj da Katolička crkva prima određena sredstva iz budžeta. Međutim, te dotacije, kao što su i dotacije nevladinim organizacijama, ne podliježu oporezivanju. Druga bi stvar bila ako crkva, na primjer, razvija kongresni turizam ili nešto slično, onda bi svakako trebao ići porez na te stvari, kao što se sad priprema u Italiji, kao što će vjerojatno i mnogim drugim zemljama to doći na red. Druga stvar je transparentnost tih sredstava. I u Hrvatskoj mnogi objekti nisu vraćeni Katoličkoj crkvi. U Zagrebu je npr. puno toga, čitav jedan mali kapitol tzv. građevinski blok. Ipak je crkva za dvije tisuće godina stekla mnogo toga. Bazilika Sv. Petra u Rimu nije nastala odjednom, gradila se stoljećima. 103 DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE DŽEVAD HODŽIĆ PROFESOR ETIKE NA FAKULTETU ISLAMSKIH NAUKA, SARAJEVO DIJALOG VJERSKIH ZAJEDNICA I DRŽAVE TEK PREDSTOJI Naša društva u cijelom regionu trebalo bi tek da otvore dijalog o položaju religije u društvu i o odnosu crkava i vjerskih zajednica i države, kako bismo išli dalje od dosadašnjih modela koje smo imali na djelu. Kada je rječ o BiH, rekao bih da su u formalno-pravnom smislu crkva i država odvojene. Ali, u stvarnosti često nisu. Pogotovo to nije slučaj u jednom od entiteta. Mislim na Republiku Srpsku koja ima svoj krsni dan. Na taj način i u formalno – pravnom i simbiličkom smislu, vezuje se za jednu, u ovom slučaju, pravoslavnu crkvu čime pokazuje povezanost države, odnosno državnih organa i institucija i jedne crkve, a sa druge strane na taj način diskriminira i dovodi u neravnopravan položaj sve građane koji ne pripadaju toj crkvi. tvenog dijaloga koji bi išao za tim da prevaziđemo dosadašnje modele i da se krećemo u jednom u kojem bi sudjelovanje religije u političkom životu bilo demokratski legitimno, na način da u političkom životu imaju pravo da sudjeluju i građani koji su vjernici i da se u artikuliranju svojih motiva, zahtjeva, očekivanja, ciljeva, rukovode i svojim vjerskim opredjeljenjima, odnosno osjećanjima i vrjednosnim sistemima. S tim da nosioci javnih mandata ne smiju političke programe, ciljeve i motive artikulirati u religijskom jeziku, odnosno, moraju ih artikulirati i opravdati na općerazumskoj osnovi prihvatljivoj za sve. „PROMIJENITI GRAĐANE” Građani mogu imati primjedbe i imaju na sljedećim izborima mogućnost da to isprave. Ja na to aludiram ili ciljam. Sve dotle dokle postoje višestranački fer izbori, građani svaku vladu koja u vidu pomoći nevladinim organizacijama, vjerskim zajednicama, crkvama za očuvanje kulturno – istorijskih spomenika, čime se prepliće to područje sa vjerskim zajednicama i crkvama – tu političku opciju mogu smijeniti. U našim, kako bih rekao oštrim nastupima prema političarima koji idu blisko sa crkvama i vjerskim zajednicama, ili u našim kritikama tih odnosa – meni se čini da je jedino rješenje da promjenimo građane. NE SMIJEMO DOPUSTITI OMOGUĆITI VJERNICIMA UČEŠĆE VJERSKO PRIVILEGIRANJE U POLITIČKOM ŽIVOTU Budući da dolazim iz perspektive Islamske zajednice kao Musliman, ja bih htio da kažem nešto, moglo bi se reći samokritički. S Ja mislim da nama tek predstoji otvaranje jednog ozbiljnog, strpljivog i širokog druš- 104 DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE jedne strane, mislim da se pretjeruje s tim eksponiranjem zapostavljenosti, isključenosti ateista i agnostika. Ali, s druge strane, takođe sam duboko uvjeren da svako privilegiranje u našim društvima (a toga ima) građana u društvenom životu, u pro- fesionalnom smislu, političkom i svakom drugom, na osnovu vjerske identifikacije ne bi smjelo biti dopušteno, i šteti vjerodostojnosti samih religijskih života, opredjeljenja i tradicije. ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN ADNAN OVČINA (SARAJEVO): Razlika između BiH i ostalih zemalja regije je u tome što tamo imate tri konstitutivna naroda i praktično tri konstitutivne vjerske zajednice, što slijedi jedno iz drugog, tako da one koegzistiraju savršeno – svaka kontroliše svoju etničku cjelinu iz koje dolazi. Ali, dobar primjer kako je situacija prilično komplikovana kad su u pitanju etničke i vjerske zajednice je popis koji sada predstoji u BiH gdje je jedno od najvećih pitanja pitanje kojoj etničkoj skupini pripadate, a promotivna kampanja ide tako da ako pripadate određenoj etničkoj skupini morate i određenoj vjerskoj zajednici. Ako ne pripadate vjerskoj zajednici, onda ne pripadate ni etničkoj skupini. EMIR KALAČ (PODGORICA): Jezikom brojki, po svim istraživanjima javnog mnjenja crkva je u vrhu ljestvice institucija kojoj se najviše vjeruje. Taj podatak predstavlja oslonac crkvi, odnosno svim vjerskim 105 DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE zajednicama da nerijetko imaju te izlete u ono što se smatra sferom svjetovne vlasti, a na drugoj strani imamo političare koji su i te kako oprezni u vezi te osjetljive teme, pogotovo u Crnoj Gori gdje postoji kontinuitet jedne vlasti. Osjetljiva pitanja se guraju pod tepih, naravno ona će prije ili kasnije da isplivaju na površinu. Ne pokušavam da stvarnost predstavim kao crno-bijelu, ali kad sve stvari stavimo na papir, mnogo je pokazatelja moći crkve, odnosno vjerskih organizacija u odnosu na nemoć države. PRILOG 1 PRILOG 2 UTICAJ NA VLADE NESUMNJIV MILIJARDE ZA VJERSKE ZAJEDNICE Deklarativno, verske zajednice su odvoje- Raskoš u verskim zajednicama u zemljama ne od države, ali je njihov uticaj na vlade okruženja je česta tema u medijima. Dži- nesumnjiv. SPC ima ugovore o saradnji povi muftije Zukorlića, audiji srpskih vla- sa Vojskom Srbije, Ministarstvom zdrav- dika i dom vladike Kačavende, najčešći su lja, Ministarstvom obrazovanja… Imala primeri kojima se ilustruje raskoš supro- je na neki način i svoje ministarstvo u više tan crkvenom učenju o skromnosti. Već na mandata. Rapublika Hrvatska ima četi- samom početku pontifikata, papa Franjo ri ugovora sa Svetom stolicom o pravnim je pozvao na skromnost pa su i hrvatski pitanjima, o suradnji na području odgoja I biskupi skinuli križeve od zlata. Iz državne kulture, o dušebrižništvu katoličkih vjerni- kase, prema tvrdnji hrvatskih medija, po ka, pripadnika oružanih snaga i redarstve- ugovoru Hrvatske i Svete stolice katolič- nih službi Republike Hrvatske, kao i gos- ka crkva godišnje dobije desetine miliona podarskim pitanjima. evra. Srpska vlada godišnje na račun SPC prebaci oko šest miliona evra. Daleko veći novac zarade verske zajednice naplaćujući svoje usluge, kao i od donacija. U Nemačkoj godišnje katolička crkva dobije iz budžeta 10 milijardi evra, a u Italiji devet milijardi evra. Vrednost crkvenih nekretnina u Italiji je 1.200 milijardi evra. 106 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA JEDANAESTO POGLAVLJE DRŽAVNA UPRAVA Kakva je državna uprava u zemljama regiona, postoji li potreba za njenom modernizacijom i profesionalizacijom, kako stvoriti upravu koja će biti partner građana, kakva je naša administrativna kultura, reforma uprave na putu evropskih integracija, neke su od tema kojima su se bavili gosti Okruženja: Đorđije Blažić (Podgorica), Ana Babović (Beograd), Dejan Buha (Sarajevo) i Anže Božić (Ljubljana). Uvodničar emisije je književnik Voja Žanetić (Beograd). 107 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA UVODNA RIJEČ VOJA ŽANETIĆ KNJIŽEVNIK, BEOGRAD RED JE DA IMA REDA Kad je reč o ovakvoj temi onda je red da kažem nešto o redovima, a ja mrzim redove. Kad su bili redovi za cigarete svojevremeno, ja sam zamalo prestao da pušim, kad su bili redovi za kafu ja sam prešao na čaj. Svoju ušteđevinu imam zahvaljujući tome što nisam čekao u redovima za piramidalnu štednju. I kad god vidim da je negde neki red, ja mislim da je reč o nekom foliranju, varanju ili jednostavno nefunkcionisanju. Najviše me nervira kada vidim red ispred nečega što je državno, jer onda kada ljudi stoje u redu za državu, znači da nešto u državi baš nije u redu. A kad nije u redu, onda znači da može i preko reda, i mimo reda, u principu tu i nema reda. A zna se šta je red, red je da ne stojim u redu zbog onih kojima plaćam porez i doprinos da ne bi stajao u redu. Red je da za jednu stvar nemam petsto papira. Red je da generalno ima reda i da sve bude u redu. Red je da ima slobode. Red je da ima demokratije. Red je da ima šansi, red je da ima blagostanja, ali nije red da ima redova. Kad je ispred mene red, onda to znači da nešto sa državom nije u redu. I molim državnu upravu da mi kaže kako ja nisam u pravu. Što se mene tiče, država je nešto što se tiče mene. I što se mene tiče, najbolju studiju o državi i njenoj upravi napisao je Franc Kafka, i najbolje se i zove – „Proces”. Jer upravljanje jednom državom je proces, koji je dobar ukoliko ja ne ličim na Kafkinog junaka Jozefa K, a loš je ako ja postanem on. Što se mene tiče, ja bih na jedno mesto skupio državne i partijske i ostale funkcionere i ostale dužnosnike, one najveće, ogradio bi ih lepo i dao im da čitaju Kafku, i da ga potom jedno vreme sami na sebi i jedni na drugima primenjuju. Pa, ako nešto nauče iz toga, ako shvate kakva država ne treba da bude, možda ih pustimo. A što da ih pustimo kad su već tu? Što se mene tiče, država je nešto što se tiče mene, i što se mene tiče, treba polako da spremamo gomilu Kafkinih knjiga, jer nikad se ne zna kada će taj lepi dan da dođe. 108 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA Crna Gora ima sada drugu reformu, reformišemo prvu reformu, sad smo u aurumu 2011–2016. godina, tako da ćemo vidjeti rezultate 2016. godine. PROBLEM IMPLEMENTACIJE ĐORĐIJE BLAŽIĆ DEKAN FDS-A, PODGORICA REFORMA IMA SVOJ POČETAK ALI NEMA KRAJ Od klasične autoritativne i represivne uprave ka upravi koja je na usluzi građanima nužne su reforme. Međutim, te reforme ne može da sprovodi uprava jer ona po prirodi stvari nije sposobna sama sebe da reformiše tako da je nužno da je neko drugi spolja reformiše ako želimo da imamo upravu koja je partner građanima, a ne građani podanici uprave. Kako koja vlast dođe, ona kaže – znate, mi ćemo sad u reforme, to traje četiri godine i onda ćemo završiti. U suštini ono što se nažalost ne shvata, da reforma ima svoj početak ali nema svoj kraj. Naravno da je to jedan težak proces, apsolutno proces koji nosi sa sobom jako puno promjena i ono što čini suštinu priče je pitanje ko je nosilac tih promjena. Ima jedan interesantan podatak, za Crnu Goru koja je poslije 90 – te godine, znači od prvog zakona 1991. godine do danas, mijenjala svoju organizaciju uprave ni manje ni više nego 45 puta. Znači za dvadeset i dvije godina 45 puta je promijenjena organizaciju državne uprave. Ono što su manje-više sve zemlje u okruženju uradile, uvele su mjere sistema službeničkih odnosa, sistem profesionalne službe. To je fino napisano u zakonu, sve je to sređeno, ali imate onu drugu dimenziju koja je problematična, pogotovo za Crnu Goru i za zemlje u okruženju, koje ulaze u proces Evropske unije, a to je problem implementacije. Dakle, nije to pitanje da li postoji depolitizacija normativne prirode, ona postoji u smislu legislative. Zakon o državnim službenicima je poređan po standardima dužničkog odnosa i sa tog aspekta je sve u redu. Međutim, imate drugu dimenziju, koja je jako problematična, koja je kontradiktorna, gdje u faktičkom stanju imate sistem plijena, sistem političke podobnosti, a u normativnom stanju imate potpuno drugu koncepciju. Dakle, to je suština problema. DRŽAVNOJ UPRAVI JE POTREBAN ŠKOLOVAN KADAR Kad pogledate naše zemlje u okruženju, nijedna država ne vodi računa o svom kadru. Mi nemamo školovane ljude za državu. Prema tome, ono što rade moje kolege u državnoj administraciji u kojoj sam ja proveo deceniju i po u crnogorskoj Vladi, za to trebaju školovani ljudi. Dakle, ne možemo mi da govorimo o opštim pravnicima, o opštim ekonomistima. Državna 109 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA uprava je multidisciplinarna. Ona ima jako puno inžinjera, tehničara i mnogo drugih struka, koji nisu pravnici. Svi smo mi u okruženju promijenili sisteme, prešli smo iz klasične Veberovske državne uprave u taj treći model New public managementa, savremene uprave, ali šta je problem? Mi možemo promijeniti stotine zakona, ali suština nije u tome hoćemo li mi promijeniti zakone, suština je u mnogo težoj stvari, a to je promijeniti navike ljudi koji decenijama rade jedan isti posao. Kada ih pitate na osnovu čega radite, kažu na osnovu zakona. Izvinite, ali mislim da nije tako. Radite na osnovu navika. E, to je jedan ozbiljan problem, to je problem mentalnog profila ljudi. Mislim da će generacije biti potrebne da se to promijeni. DRŽAVNA UPRAVA – SIGURNO UTOČIŠTE Politička volja je determinisana nekakvom borbom za vlast kao prioritetnim ciljem, s druge strane, ono čemu državna uprava služi u dobroj mjeri je kupovina socijalog mira. Jer, taj socijalni mir se obezbjeđuje u stvari kroz državnu upravu, u ovoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalaze manje-više sve zemlje u regionu, kada je privreda u kolapsu ili blizu kolapsa, vi nemate, ne možete da obezbijedite stabilnost, socijalni minimum egzistencije, osim u javnom sektoru. DEJAN BUHA SAVJETNIK ZA REFORMU JAVNE UPRAVE, SARAJEVO DUG PUT OD STRATEGIJE DO PRIMJENE Reforma javne uprave je jedan od ključnih društvenih procesa u svakoj državi i ono čemu težimo svi da bi dobili efikasniju i efektivniju javnu upravu, moje mišljenje je da moramo uključiti sve segmente društva, jer uprava ne postoji u vakuumu, sama sebe ne može reformisati i s toga smatram da je neopodno uključiti sve segmente društva, neophodno je uspostaviti dijalog sa svim sektorima društva i istovremeno neophodno je raditi na jačanju administrativne kulture. Reforma htjeli mi ili ne, ona se dešava, ona je neminovna. I mislim zaista da je veliki problem to što mi svi imamo strategije. I mi u Bosni imamo jako dobru strategiju ali kad dođe do same implementacije, do provođena tih stvari, tu nam škripi. DRŽAVNA UPRAVA PLODNO TLO ZA KORUPCIJU Sam sistem kao što je državna uprava, gdje su zaista velika prava iz socijalnog, ekonomskog i bilo kog drugog sektora data 110 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA nekome na raspolaganje, plodno je tlo za korupciju. A sigurno da je jedan od velikih problema, a ja bih rekao da je veći problem u ovim nekim izvedenim sektorima kao što je obrazovanje, kao što je zdravstvo, znači te neke nadležnosti države. U samoj državnoj službi možda je korupcija najzastupljenija u prijemu u državnu službu i u tom nekom sistemu napredovanja... Ali, mislim da je korupcija veći problem u ovim sektorima, generalno u javnom sektoru. GLOMAZAN DRŽAVNI APARAT Mi u Bosni i Hercegovini imamo 13 vlada, plus Vijeće ministara i zamislite koliko je tu ministarstava. Ja bih rekao, što se tiče ovog uhljebljavanja političkih kadrova, u BiH mi imamo i taj čuveni nacionalni ključ pri zapošljavanju, gdje mora biti određenih konstitutivnih naroda, po popisu iz devedesetih godina. Ono što je kod nas simptomatično, rekli bismo da stalno raste taj politički nivo zapošljavanja, ti savjetnici ministara, koji ne dolaze javnim konkursom, neko koje ministri, u većoj ili manjoj mjeri imaju diskreciono pravo da imenuju. I ono što je takođe simptomatično kad pričamo o rastu državne službe je strašan trend rasta namještenika, znači ljudi koji nisu državni službenici, koji nisu, da kažem profesionalci sa visokom stručnom spremom, a koji suže kao neka tehnička podrška raznim agencijama. Recimo, čuo sam nedavno podatak u Federaciji BiH, od ukupnog broja zaposlenih u vladi, preko 60 odsto su namještenici. DRŽAVA JE NAJVEĆI POSLODAVAC Sve zemlje, pogotovo razvijene zemlje idu ka smanjenju uprave. Ja mislim da mi još nismo u fazi da će nam samo smanjenje aparata donijeti neko dobro. Nama predstoji niz koraka, kao što su mjerenje učinka, kao što je profesionalizacija u smislu razvoja kompetencija i jednostavno preusmjeravanje – jako je bitno, pogotovo u državi kao što je BiH, gdje imate faktički četiri odvojena upravna nivoa, mobilnost kadrova, znači dovoditi i slati ljude. Nedavno sam u Britaniji imao priliku da vidim šta je kod njih trend. Oni su se pomakli od New public managementa ka ovom nekom, tzv. neoveberijanskom modelu, gdje znači pokušava uprava da razvije kompetencije, tako da ne mora angažovati privatni sektor, nego se sve dešava „in house”. I jako je bitno kada bi državni službenici u tom smjeru išli, znači, da mogu te neke procese sami da rade, da postoji to neko liderstvo.U državama koje su, recimo, još uvijek u tranziciji, kao što su naše, i sa jako tankim, klimavim realnim sektorom, moramo uvijek imati u vidu da je država najveći poslodavac u čitavom društvu, i da bi zaista to moglo tektonske potrese izazvati ukoliko bi se krenulo radikalno. Mislim, mi uvozimo jako puno tih ideja sa zapada, počevši baš od New public managementa... Ne može se nešto samo tako prekopirati, jer mora se imati stalno u vidu kontekst države, i pogotovo to da smo mi društvo u razvoju i demokratije i ekonomije… U Bosni i Hercegovini, a siguran sam i u zemljama okruženja, malo možda i paradoksalno, više nije parametar da li su 111 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA visoke plate ili nisu visoke, državna služba se posmatra kao siguran posao. S obzirom da su nam realni sektori jako loši da faktički ne postoji ekonomija, tako da ta teza pada, nebitno je da li ste kvalifikovani ili nekvalifikovani, svi bi u državnu upravu, više radi stabilnosti plate... Napravimo strategiju, onda je sprovodimo par godina, onda vidimo gdje smo grešili, a znali smo na početku gde ćemo grešiti, pa smo to i uradili, onda radimo sledeću. Sada je nova strategija u pripremi do 2016. i ne bih stvarno mogla da dam procenu za koliko će se vremena popraviti, mislim da kada pravi ljudi dođu na pravo mesto, definitivno. PROFESIONALIZACIJA DRŽAVNE UPRAVE ANA BABOVIĆ IZVRŠNA DIREKTORICA „SRBIJA U POKRETU”, BEOGRAD REFORME SU DEFINISANE IZBORNIM MANDATOM Državna uprava Srbije je pre svega glomazna, jednim delom spora i može se reći lenja, što utiče negde na njenu efektivnost i efikasnost, međutim postoji jedan deo od 300, 400 ljudi koji predstavljaju lokomotivu državne uprave i koji zapravo čine da Srbija dobije uvek dobre ocene kada je reč o administrativnom kapacitetu u izveštajima EU komisije. Reforme su definisane zapravo izbornim mandatom. I kada dođemo na vlast pričamo o reformama koje vrlo često zaboravimo i onda one traju mnogo duže nego što bi morale i mogle da traju. Depolitizacija je jako popularan pojam ali ja ne mislim da je suštinski stvar u tome. Mislim da je jako bitna profesionalizacija. Ako vi imate nekoga ko je zaista profesionalac u onoj oblasti kojom se bavi, ja nemam ništa protiv ako bude politički angažovan. U jednom trenutku je pokušano sprovođenje profesionalizacije tako što su se trenutni kadrovi zaposlili i zaštićeni su kao beli medvedi, aIi nemam utisak da je prošao neki proces selekcije i odvajanja onog što je dobro od onog što je loše. U tom smislu imam utisak da postoji jako veliki broj ljudi koji nisu dovoljno profesionalni da bi se bavili tim poslom i mislim da bi skraćenje državne uprave dalo rezultate. Ono što sam se ja šalila svojevremeno, za neke ljude u državnoj upravi je i ta plata velika u odnosu na to koliko rade, možda ni to nisu zaslužili. Hajde da otklonimo ono što ne treba, pa onaj deo koji je kvalitetan i ostane, treba da ima veću platu, ja se uvek za to zalažem, mi možda treba da kopiramo poslovni svet. 112 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA JAVNE NABAVKE NAJVEĆI PROSTOR ZA KORUPCIJU Sve dokle ne postoji red, ima prostora da se ide preko reda i mi najčešće dajemo novac ili bilo šta da bismo ubrzali proceduru. Ali, ono gde je centralizacija problem je mislim oko javne nabavke i nekih takvih stvari gde vi zapravo ne znate kada tu nema profesionalizma, nego znate koja je osoba zadužena za to i onda možete da dogovorite, to jeste najveće tle za korupciju u državnoj upravi. Javna preduzeća igraju jako veliku ulogu u tome ko će koji deo dobiti jer znamo na kraju krajeva kako koja preduzeća rade i zarađuju, i odatle se najčešće finansiraju njihove stranke. praunučiće, ali time nećemo postići ništa. Dakle, hajde da probamo da dignemo realni sektor i da onda možemo te ljude da zaposlimo tamo. ANŽE BOŽIČ NOVINAR, LJUBLJANA KORUPCIJA STVAR PERCEPCIJE RJEŠENJE JE U REALNOM SEKTORU Elektronizacijom bi veliki broj ljudi ostao bez posla. S jedne strane je to pitanje političke volje, za koju ja mislim da mora da postoji interes zato što, ako se svi građani žale na državnu upravu, onda ćete smanjenjem dobiti političke poene. S druge strane, smanjenjem, odnosno otpuštanjem velikog broja ljudi što bi se sigurno desilo u slučaju elektronizacije svega, imali bi veliki broj socijalnih slučajeva, koje treba ponovo negde da zaposlite, pošto realni sektor nemate, nemate ih gde, i onda imate problem. Ali, zato možda fokus treba da bude na otvaranju realnog sektora jer vi ako nemate ljude koji doprinose budžetu, možete iz tog budžeta da vadite stalno, i da stalno dižete nove kredite koji će zadužiti naše Javna uprava u principu jeste depolitizovana, ali uvijek se događa, kad se neki mandat okončava, onda političari, neka politička opcija zapošljava svoje ljude. Kao novinar sam veoma kritičan prema tome i uvijek kad se to dogodi u medijima treba o tome pisati, treba o tome govoriti, na to upozoriti i ponekad ima efekta. A što se tiče korupcije, mislim da je to malo više stvar percepcije. Čitao sam jednu anketu od Transparency International, to je bilo globalno istraživanje i pokazao je da je svaki četvrti čovek na zemlji u zadnje dvije godine platio mito. U Sloveniji, hvala bogu, toga je bilo samo 6%. Šest odsto ljudi je znači priznalo da je platilo mito, ali percepcija toga je mnogo veća. Ljudi imaju strašno slabo mišljenje o političkim stran- 113 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA kama, o parlamentu, pa i o pravosuđu i mislim da četvrti je bio baš javni sektor. problem su onda i manje službe, direktorati, pa ministrove potporne službe, to je i kod nas strašno. IZMEĐU PROFESIONALIZMA I PODOBNOSTI JAVNO – PRIVATNO PARTNERSTVO Ako vi imate previše centraliziranu vlast, dobijate neku vladajuću elitu i to je katastrofa. U drugom smeru, ako je previše decentralizovano, onda dobijete neke lokalne šerife koji vladaju. Ništa od tog nije dobro, to su ekstremi. Javno – privatno partnerstvo smo u Sloveniji probali na primjeru zdravstva. Država je podijelila ogromne koncesije doktorima ali nije bio baš dobar efekat. Znači, redovi su još isti kakvi su bili, a doktori koji su dobili te koncesije su zaradili velike pare. Do dva radi u javnoj bolnici, posle ima svoje, za njega to je vrlo dobro. A za građane, ne bih baš rekao. Što se tiče profesionalizacije, ima ljudi koji su stvarno kvalifikovani i onih koji su, kako smo rekli, podobni, partijski ljudi. Uvek imate ministra koji je politička figura, onda zavisi od njega, kako on to organizira, kako on to dozvoli kako da se stvori takva praksa. Ja bih rekao ovako, pola-pola, ima profesionalnih ljudi kod nas, ima nažalost i onih drugih. Kod nas se barem broj ministarstava malo smanjio, tako da mislim da imamo 12, 13, ali smo isto prije imali oko dvadeset. Ali, Elektronizacija je ključ za budućnost. Mi smo napravili neke korake u tom smjeru. Imamo e – upravu, i možete tamo nešto urediti, ali, ne možete recimo lične karte dobiti, dozvole za voziti auto. Naš ministar razmišlja i o elektronskim izborima, to je meni jako interesantna stvar, za sada to u Evropi ima samo Estonija. 114 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN JELENA MILJANIĆ (PODGORICA): Jedna stvar koju sam htjela dodati kratko jeste ta percepcija koja mora ići u korak sa reformama legislativnim i strateškim, jeste ta percepcija građana prema državnoj upravi i uslugama i programima koje državna uprava pruža, a to je da građanin, kad dođe na šalter ili u redove o kojima smo govorili, on nije samo klijent, on je i šef onom službeniku koji mu pruža uslugu. Znači da i tu moramo promijeniti tu percepciju kao građani, da mi u stvari plaćamo da dobijemo tu uslugu. Tako da možda, samo da imamo i tu dimenziju dvostruke odgovornosti o ulogama, i onoga koji pruža uslugu, i onoga koji je prima. DUNJA PEJIĆ (BANJA LUKA): Možemo mi da pričamo koliko god o tome kako državna uprava nije efikasna, o tome koliko je preobimna, i koliko treba da se smanji, koliko treba da se smanji broj radnika koji su zaposleni u javnoj upravi, u javnom sektoru uopšte i slično, ali, ukoliko ne postoji politička volja da se uhvatimo u koštac sa svim tim, ništa od toga se zapravo neće ni desiti. ANA ANGELOVSKA (SKOPLJE): Mislim da bi u ovoj fazi sve zemje regiona trebalo da iskoriste ovaj proces evropskih integracija, zato što sada ima ko da nas kontrolira, ko da nas ocenjuje i ko da nam ukazuje gde grešimo. Verujem da ćemo kasnije kad već uđemo u EU, moći sami da radimo sve to. Zato, do tada, treba da promenimo mentalitet. AZRA BEĆIROVIĆ (SARAJEVO): Ono što se može uraditi je da novi zaposleni u javnoj upravi se ne zapošljavaju sa stalnim ugovorima, nego na neke određene periode od 4–5 godina, u tom smislu bi stalno radili na sebi, i pokušavali da se tu održe. Dalje ono što je potrebno jeste promijeniti mentalitet ljudi, jer, ja ću morati da citiram poznatog ekonomistu i nobelovca koji je reko da je sa nagomilavanjem javnih funkcija u oblasti javne uprave postalo nejasno ko je gospodar, a ko sluga. 115 JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA PRILOG 1 PRILOG 2 NAJLOŠIJE OCIJENJEN RAD NAJMANJA DRŽAVA – NAJVIŠE DRŽAVNE UPRAVE ZAPOSLENIH U DRŽAVNOJ UPRAVI Sve ankete ukazuju na to da građani ima- U javnom sektoru u zemljama u regionu ju najviše primedaba na neefikasnost prema procenama ekonomista zaposleno državne uprave. Nezadovoljni su kvalite- je tri puta više radnika od evropskog pro- tom usluga, nedovoljnom stručnošću služ- seka. U Srbiji je u javnom sektoru zapo- benika, a pre svega neljubaznošću radnika sleno oko 550 hiljada ljudi, a u admini- u državnoj upravi. Traženje mita je jedan straciji 63 hiljade. U Hrvatskoj, u javnom od posljednjih razloga nezadovoljstva gra- sektoru radi oko 400 hiljada, od toga 52 đana. Ankete u svim državama okruženja hiljade državnih službenika i nameštenika. pokazuju da oko 50 odsto ispitanika veru- U BiH zaposlenost u javnom sektoru raste je da su korumpirani političari. Oko 30 i prešla je broj od 115 hiljada zaposle- odsto smatra da su sudije korumpirane. A nih, od toga, preko 50 hiljada u organima oko 20 odsto ocenjuje da su korumpirani uprave i lokalne samouprave. U Sloveniji policajci. Zanimljivo je da je oko 35 odsto je u javnom sektoru zaposleno 160 hilja- ispitanika izjavilo da je dalo mito u svrhu da radnika. Nema pouzdanih podataka o ubrzanja postupka. 18 odsto radi osigura- zaposlenima u javnom sektoru u Makedo- nja boljeg tretmana, a čak 13 odsto dalo niji. Procene se kreću između devedeset je mito da bi dobilo željenu informaciju od i sto osamdeset hiljada. Najviše zaposle- radnika u državnoj upravi. nih u državnoj upravi na hiljadu stanovnika ima Crna Gora – 34,2. Dok od Srbije 23,1 više imaju Hrvatska – 24,5 i Slovenija – 24,1. Od zarada u državnoj upravi, najviše je po stanovniku isplaćeno u Sloveniji – 27,7 eura, a najmanje u Makedoniji – 8,7 eura. Dok su Srbija i BiH imale jednako skupu državu, koja je koštala po 11,4 eura svakog stanovnika ove dve države. 116 DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA DVANAESTO POGLAVLJE ETNO MUZIKA Etno muzika kao dio zajedničkog kulturnog nasljeđa, da li je isto što i narodna muzika, koliko se njeguje i čuva, koliko se promoviše, zašto bavljenje ovom vrstom muzike naši gosti doživljavaju kao „kopanje po sopstvenom DNK-u, po sopstvenoj tajni ili formuli postojanja”, saznaćete od Vlatka Stefanovskog (Skoplje), Biljane Krstić (Beograd), Amire Medunjanin (Sarajevo) i Tamare Obrovac (Pula). Uvodničar je književnik Renato Baretić (Split). 117 DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA UVODNA RIJEČ RENATO BARETIĆ KNJIŽEVNIK, SPLIT TRI DIMENZIJE ETNO MUZIKE: LJUBAV, SEKS I PROSTITUCIJA Kao sve stvari na ovom svijetu i etno muzika ima tri dimenzije. Jedna je ljubav, druga je seks, a treća prostitucija. Ljubav je ono kad shvatiš da su toliki divni ljudi prije tebe, premda potpuno muzički nepismeni, stvarali i čuvali predivne melodije i pjesme tamo u nekim gudurama, vrletima i uvalama. Seks, to se dogodi kad i ti poželiš nadograditi nešto svoje na tim temeljima, malo izglobiti, dotjerati, dopisati. Tako da i tvoj trag ostane na putu tih vječnih pjesama. A možda i ostaviti novu svoju. To je ono čime se danas bave naši gosti. A prostitucija, to je ono čime se bave neki kojih danas ovdje nema na našu sreću. To je čisto cipelarenje one ljubavi i ljubavničke strasti u seksu. To je krađa ritmova i harmonija uz koje se može plesati jedino po grobovima predaka. Tako kaže prijatelj, stručnjak, ozbiljna osoba, obrazovana. Ja bih samo volio ako bude prilike da probamo da napravimo ove razdjelnice između tih triju dimenzija danas u razgovoru sa ljudima koji, kako bih kazao uglavnom se bave ovom drugom dimenzijom. Ja sam započeo sa seksom pa ću bože me oprosti tako i svršiti. Nakon ove pjesme, nakon ovoga seksa koji nam je ovo četvoro krasnih ljudi priredilo ja bih samo šutio, smješkao se u plafon i pušio. Ostao sam bez riječi. Nešto ipak moram reći. Ja sam iz Splita, ovaj mladi gospodin ovdje surađuje sa Splićaninom Džibonijem godinama a niko nije spomenuo dalmatinsku pismu. Čekam sljedeći poziv u istom sastavu i uvježbajte vas četvero jedan dalmatinski seks. 118 DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA VLATKO STEFANOVSKI SKOPLJE PREISPITIVANJE SOPSTVENOG IDENTITETA Bavljenje muzikom, sviranje i stvaranje muzike je jedan poseban osećaj, poniranje duboko u sebe, preispitivanje sopstvenog identiteta. A bavljenje muzikom koja te okružuje ili ako hoćete nazovimo je etno muzikom, liči na kopanje po sopstvenom DNK, po sopstvenoj tajni ili formuli postojanja. Meni je drago što sam pre 35 godina jednu kategoriju potpuno zaboravljenu, od kojih su se mladi ljudi na neki način stideli u to vreme jer su bili opsednuti pop, rok muzikom, drago mi je da smo ja i moji drugovi posegnuli za tim blagom i veoma uspešno na nekom nesvesnom nivou napravili veoma dobre aranžmane, veoma dobre izvedbe tih starih tradicionalnih stvari. MUZIKA JE OSVAJANJE SLOBODE To je dodirivanje DNK, postojanja, suština dodirivanja pitanja identiteta. Ko smo? Zašto smo? Odakle smo? Kad te stvari krenamo da sviramo ljudi polude jer smo ih dotakli verovatno u najosetljiviju tačku u tom trenutku. Kod mene je pitanje osvajanja slobode. Mene u muzici zanima sloboda i koja je to teritorija koju moram i koju mogu osvojiti. Kod mene kući je postojala jedna kultna ploča Kirila Mančevskog. On je izvodio uglavnom pesme zapadne Makedonije. Nažalost nije živ i nisam stigao da ga upoznam. Ja sam u mojoj kući pronašao tu ploču i u istom trenu sam uporedio sa najboljim Rej Čarls bluzom, recimo. On je dotakao bluz makedonske muzike. To ima jednu fantastičnu melanholiju, fantastičnu setu i sa jednim neviđenim baršunastim glasom. I onda sam ja počeo da kompariram jer sam preko Hendriksa nekako stigao do svoje tradicionalne muzike. Prvo sam bio fasciniran Rolingstounsima, Bitlsima, Hendriksom, Dilanom da bih kasnije otkrio da ovo isto ne da nije manje vredno, možda je i vrednije. PUBLIKA U LONDONU JE POLUDJELA ZA NAŠOM MUZIKOM Dozvolite da se malo pohvalim da sam u januaru ove godine u Londonu imao to zadovoljstvo i čast da nastupim sa Londonskim simfonijskim orkestrom u Barbikan centru koji je bio rasprodat, imali smo četri bisa, tri dana probe. Sve sam snimio na svom rikorderu a pritom ja sam bio solista a London sinfo iza mene i svirali su „Jovka Kumanovka” i svirali su „ Eleno kerko „. Znači na neki način sam direktno ili indirektno isprovocirao taj orkestar da nauči sedam osmina. Na prvim probama su pitali kako se ovo broji? Da li brojiš jedan, dva,tri, četiri...sedam, ili brojiš jedan-dva, jedan-dva ili jedan-dva-tri. Znači na neki 119 DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA način sam bio ponosan i sretan što mi se to desilo. Nije bio samo taj orkestar, svirali smo prije toga u Monte Karlu i Lajpcigu gdje je dirigovao Kristijan Jarvič, čuveni evropski dirigent. Publika u Londonu je poludela, četri bisa smo imali, znači primili su tu našu priču fantastično. NIKO NEMA AUTORSKA PRAVA Prvo ja nemam sva ta autorska prava. Ali imam jednog prijatelja slovenca iz Celja koji je obišao ceo svet Polineziju, Maleziju, Indiju, Nepal, Englesku, Ameriku, u potrazi za muzikom. Čovek je prirodni etno-muzikolog samo traži lepotu, traži muziku. Još nije bio u Makedoniji. Ja mu kažem: Bošjan vreme je da dođeš u Makedoniju, da piješ sa izvora bistru vodu. Niko nema autorska prava na tradicionalnu muziku. Ali to je fantastično, ko je taj nepoznati autor koji je tako lepe stvari uradio. Meni je to uvek jedan veliki znak pitanja, jedna velika fascinacija. Kako je moguće da neko napiše „Eleno kerko” ili kako je moguće da neko napiše čak južno-srpske vranjanske pesme koje su za mene fantastične. Ja se ne držim ko slep za makedonsku muziku. Ja sviram bluz koji ne pripada našoj tradiciji, ja sviram gipson gitare, uključujem se u glasna pojačala. Ja imam rok bend, mogu da mi Britanci kažu – „alo, ti ne smeš da sviraš rok end roll, ti nisi iz Britanije ili nisi iz Amerike”. ČUVATI TRADICIJU OD NAPASTI GLOBALIZACIJE Važno je reći odakle je svaka pesma, međutim ne do te mere da bismo krenuli da se takmičimo koja je muzika bolja, manje ili više vredna. Čovek koji je kulturan i obrazovan, mora da poštuje sve kulture koje žive oko njega i još dalje. Neka to bude i eskimska kultura, koju nisam doživeo lično, ali imam respekt zato što neki ljudi jedu samo ribe i žive u igloima. Sa druge strane, moramo da čuvamo sve te tradicije od jedne strašne napasti koja se zove globalizacija. AMIRA MEDUNJANIN SARAJEVO PJESME KOJE SU ME NAUČILE UNIVERZALNIM VRIJEDNOSTIMA Pa muzika za mene, posebno tradicionalna muzika sa ovih prostora je u stvari jedno lijepo mjesto gdje pobjegnem kada mi je teško i kada pokušavam da se sastavim sa sobom. Mjesto koje mi pruža i radost i tugu i dotaknem se svih tih nekakvih dubokih osjećanja koje svako ljudsko biće u nekom trenutku svog života osjeti. Ta moja fascinacija tim pjesmama koje su nastale ko zna gdje u kom selu, gradu, mjestu i opstale toliki niz godina su ono nešto što je mene, koliko god to zvučalo smiješno, vodile kroz život i učile nekim dobrim stva- 120 DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA rima. Sve te pjesme imaju neke poruke koje su me kroz te stihove, metafore, naučile nekim univerzalnim vrijednostima u životu i zaista sam se trudila živjeti po tim načelima. PJESMU „EMINA” ČUJEM GLASOM I TIŠINOM Ja jesam odrastala uz tradicionalnu muziku ali sam istovremeno slušala neke potpuno netradicionalne bendove, autore. Ali, su mi nekako u to vrijeme smetali ti stari aranžmani, to nekakvo presviravanje. Jednostavno riječ nije dolazila do izražaja, barem se meni to tako činilo. I onda se pojavi taj čuveni „ Mostar sevdah” 1990. godine, od prijatelja iz Kanade dobijem album, uopće nisam znala da ljudi postoje, i meni se to svidi. Meni je sevdah konkretno fantastična muzička forma, sloboda koja je sjajna za improvizaciju. Slušala sam Himza Polovinu i on mi je jedan od najdražih pripovjedača tih priča sevdalinskih, zbog njegovog senzibiliteta, i ta pjesma „Emina” je generalno himna kod nas. Nju je izvodio po meni na najljepši mogući način. Svakoj emociji koja se govorila tekstom je posvećivao posebnu pažnju i dahom i samom svojom interpretacijom, stvarno je uticao na mene. Ibrica Jusić, opet, način na koji je on doživljava je samo njegov, sve je to individualno. Ja recimo ne čujem „Eminu” sa bilo kakvim instrumentom osim glasom i tišinom, to je to... SNAGA MUZIKE KOJU TREBA POKAZATI OSTATKU SVIJETA Imala sam jednu super ekipu, nas deset muzičara iz deset zemalja Balkana, zajedno na sceni po prvi put i tri dana prije toga se sreli. Imali smo koncert na Trafalgar trgu, u centru Londona. Nelson nas gleda odozgo a mi pjevamo „Jovano, Jovanke”, „Zapjevala sojka ptica”. Trg je bio pun Engleza i apsolutno reakcije u onim momentima gdje mene damar pokrene, gdje se i ja sva naježim u pjesmi, a ljudi su tako reagovali i u publici. To je samo pokazatelj kolika je ta emocija, taj fluid, taj ljubavni 121 DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA odnos koji je prisutan u tom trenutku. To je snaga te muzike koju treba pokazati ostatku svijeta. sam da pevam, u mojoj kući se puno pevalo. Tradicionalna muzika i ovo čime se ja bavim ipak je negde mene pronašla. BEZ PODRŠKE DRŽAVE RAZLIKA IZMEĐU ETNO I Kod nas je trenutno situacija takva da je to segment na koji se najmanje obraća pažnja pored svih tih silnih problema koji postoje u državi. Nažalost, nije posvećeno dovoljno prostora održanju, očuvanju, njegovanju tradicije odnosno promovisanju iste. Sve se svelo na nekoliko nas entuzijasta, individualaca koji to rade sami, uz malu ili nikakvu podršku. NARODNE MUZIKE U samom naslovu etnos jeste narod i to jeste tradicionalna muzika, više se vezuje, kako bih to rekla, za narod. Ja to tako gledam. Možda se razlikuje zato što je to skup svih stilova i tradicija, a ove isključivo vazane za samo jedan narod. Upravo to, kroz tradiciju zaista živimo i to i jeste osnovna baza mnogim žanrovima. Od umetničke muzike do džeza, nije bitno. Samo je važno da se to negde nastavlja i da se to prenosi. ONO ŠTO JE SEVDALINKA ZA BOSNU, ZA VRANJE JE MERAK BILJANA KRSTIĆ BEOGRAD TRADICIONALNA MUZIKA JE MENE PRONAŠLA Pesma koju je nekada neko poslao sa nekog izvora, pravljena sa dušom, instinktom i srcem, one stižu do nas, one nas spajaju, mire vremena i razlike i vraćaju izvoru. Za mene je muzika sve. Ja ne znam čime bih se u životu bavila da se ne bavim muzikom. Radim u Radio Beogradu već punih 30 godina kao muzički urednik. Otkad znam za sebe volela Ja ne pevam pesme dalekih tradicija Indije, Japana i ne znam, niti bih umela to ali, vlašku muziku pevam zato što sam radila godinu dana u Negotinu u muzičkoj školi i tamo sam se upoznala sa vlaškom muzikom. Ono što je sevdalinka za Bosnu to je za Vranje merak. Makedonija isto ima fenomenalne, to su sve u stvari sevdalinke, to su sve ljubavne pesme, prelepe ljubavne pesme koje su se svuda pevale na Balkanu. Pričam o tome zato što o istarskoj muzici malo znam ali znam za istarske sekunde itd. Dakle, uvek su bile te podele, ali prava ljubavna pesma upravo izaziva sve te emocije o kojima pričamo, i Kiril Mančevski je moj omiljeni izvođač. Zahvaljujući njemu snimila sam pesmu „Jano sevdalino” i moram da priznam, svaki put upravo ja budem ta koja zaplače kad njega slušam. 122 DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA HILJADU STRANA ISTE PJESME Čuvena sevdalinka „Niz polje idu babo sejmeni”, ne zna se koja je starija varijanta da li je „Od polit idu babo sejmani” makedonska pesma koju je pevala i Mara Đorđević, čak sa Kosova ili ova koja je praktično poznatija pesma. I jedna i druga su prelepe pesme. Dakle, pesma se tako prenosi. U bosanskoj verziji je recimo sina Marka, u makedonskoj sina Stojana, ima neke male razlike u melodiji, kitnjastija je makedonska pesma, a ova bosanska opet ima neki drugi izraz. Dakle, sve je negde obeležilo svoje podneblje i ja to tako vidim. Jedna pesma stvarno može da se nađe na hiljadu nekih strana. KOLIKO DRŽAVA BRINE O MUZIČKOM ETNO NASLJEĐU Ja nekako imam utisak, ne znam možda nisam u pravu, ali mi se čini da nekako Makedonija najviše vodi računa o svojim muzičarima. Zašto to kažem? Imam utisak da je dok je još Toše bio živ, da je čitava zemlja stajala iza toga i imam utisak da je tako i s tobom, Vlatko. Možda se varam. Ja bih volela kada bi isto Srbija mogla da stane iza pravih umetnika i prosto da se ono što je dobro promoviše, i da se pomognu ti ljudi. Pored svih ovih problema koji su nam se desili prosto se nema vremena niti za umetnost, niti za kulturu, niti za ove neke stvari koje su nama bitne a koje u stvari jesu prave stvari. Jedine stvari da se pokažu barem u ovom trenutku jer muzika ako ništa drugo bar je univerzalna umetnost. Mnogo bi nam bilo lakše samo da nas malo poguraju, da ne radimo sve sami. TAMARA OBROVAC PULA OBAVEZA ČUVANJA TRADICIJE U IZVORNOM OBLIKU Kod nas ima jedna dobra izreka: ko pjeva zlo ne misli. Ja dodam, ne misli uopće. Moja je priča malo drukčija, ja sam djete džeza, ja sam se fascinirala tom slobodom improvizacije. Nakon završene muzičke škole u Puli, flaute, ja sam otišla u Zagreb, vidjela uživo kako to izgleda, zaljubila se, počela vježbat na sve strane, hoću sve znati i usput sam shvatila da nisam Amerikanka, nego Istrijanka. Ne dijelim muziku na žanrove. Dijelim na lošu i dobru, a dobra je jednako istinita ili ona koja ide iz duše. Loša je ona koja laže na bilo kom nivou ili koja nije stvarana nekakvom istinskom emocijom iznutra. A što se samog etničkog principa tiče ja na to gledam nekako ovako: za mene postoji obaveza očuvanja tradicije u izvornom obliku. To je neophodno ne bi li se prenijelo novim generacijama u izvornoj formi. UNIVERZALNA ENERGIJA EMOCIJA Što se vanjskog svijeta tiče ja mislim da je to u krajnjoj liniji nebitno, kao što je nebitna i verbalna komponenta. Devedeset po- 123 DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA sto energije ide kroz nekakvu emociju koja se stvara između ljudi koji su na sceni pa imaji jedan ljubavni odnos ili da ne kažem, oprostite, seksualni odnos, i isti taj odnos se događa sa publikom. Tako da mi gdje god smo bili, od Finske gdje niko ništa ne razumije i Japana, do susjednih zemalja, reakcija je bila otprilike jednaka. mom per se, koji gubi, gubi tu emotivnu potku i gubi smisao u kontekstu glazbenog dijela. Kako sam to,,ljepo” kazala. Nekako pokušavam pomiriti s tim što je meni glazba. Ja bih voljela reći glazba je sve. Ti ujutro ustaneš pa si tužan, pa si za pet minuta sretan, pa prođu faze životne razne koje nose različite osjećaje. Meni se čini da bi glazba na određeni način to trebala. ODNOS TRADICIONALNE GLAZBE I DŽEZA PORIJEKLO PJESME Ja bih jednu svoju dilemu iznijela, dva mala problema koja vidim u odnosu tradicionalne glazbe i džeza. Kod tradicionalne glazbe u jednom trenutku ja je osjećam prerepetitivnom, ima jedan svoj melodski slijed koji se uglavnom ponavlja koji treba na neki način oplemeniti, nešto mu treba dodati. Harmonijski ili neki interlud između. Kod džeza se recimo često susrećem sa nekim larpurlartizmom i nekim virtuoziz- Znaš kako ja to doživljavam, ja mislim da to nije nikako jedan autor, to je neki trenutak u kojem se rodila ta neka melodija, a onda su posle generacije i generacije to polirale. Nekako, kao ono kad izbaciš sve nebitno i ostane nekakva suština. Ja to kao pjevač doživljavam prvenstveno u melodiji. Meni se čini da su te melodije toliko arhetipske, toliko čiste jer su kroz generacije kao kroz sito prosijane i ostalo je ono najfinije. GOSTI OKRUŽENJA GABOR GALANTAI – DRUGI SEKRETAR MARKO ČADEŽ – AMBASADA SAVEZNE MAĐARSKE AMBASADE U BEOGRADU: Sviđa mi se veoma muzika južnih suseda jer nije komercijalna i mislim da se radi o stvarnim ljudskim emocijam, ja sam oduševljen. Ja mislim da je muzička kultura zapadnog Balkana od izuzetne vrijednosti u Evropi. REPUBLIKE NJEMAČKE: Naravno da znam za ovu vrstu muzike, pa ja mislim da su skoro svi gosti koji su danas govorili imali velike koncerte i nastupe u Nemačkoj, i mislim da se u Nemačkoj tradicionalna balkanska muzika ili muzika ovog regiona veoma poštuje, postoji i tržište i slušaoci. 124 ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA ZA KRAJ UTISCI UČESNIKA BALŠA BRKOVIĆ „OKRUŽENJE” JE NEKA VRSTA ANTIČKOG TRGA Ovakva emisija djeluje ljekovito. Nakon svega, „Okruženje” je neka vrsta antičkog trga kome se iznova vraćamo, da razgovaramo i da se čujemo. „Ljudi smo od kada jesmo za razgovor i od kada možemo čuti jedni druge”, pjevao je Helderlin. A, ako ne vjerujemo istinskim pjesnicima, kome ćemo vjerovati? „Okruženje” je važno jer, dovodeći nas na trg, pokazuje kako su nam problemi slični. Ovakvi pokušaji uspostavljanja dijaloških mostova zaslužni su za novu kulturu razumijevanja i tolerancije koja se ukazuje čak i među nama, ovakvima. I jedan detalj koji nije nevažan: ljudi koji prave ovu emisiju ličnim stavom i profesionalizmom pokazuju koliko je jednostavno i prirodno razgovarati. A, nakon svakog razgovora, znaćemo više jedni o drugima. To, na ovakvim prostorima, nije mala stvar... VJERA ŠUMAN VEOMA JE VAŽNO DA OTVORENO O SVEMU RAZGOVARAMO Bilo je lijepo družiti se sa sjajnom ekipom „Okruženja”, jednako kao i s ljudima iz okruženja koje muče iste dileme, isti problemi tranzicije, pretvorbe, tržišta, demokratizacije i europske budućnosti. Ove emisije, njihova gledanost i prihvaćanje u regiji, pokazuju koliko je važno o svemu otvoreno razgovarati, jer jedino tako bolje razumijemo i sami sebe i svoje susjede. Puno je tema o kojima i trebamo i možemo razgovarati i baš zato se nadam da će „Okruženje” nastaviti i otvarati sva pitanja koja pritišću ljude na ovim prostorima, sva pitanja koja su često bolna i teška ali su potrebna kako bi se i kao ljudi i kao narodi i kao susjedi bolje razumjeli, i na koncu konca, bili tu jedni za druge kao svi dobri susjedi. Ekipi „Okruženja” želim još puno, puno, dobrih emisija, dobrih sugovornika i ugodnog druženja. Od srca, sve najbolje! MAJA BOBIĆ RIJETKO RAZGOVARAMO SA SUSJEDIMA Bilo je izuzetno zadovoljstvo učestvovati u emisiji „Okruženje”. Nemamo, nažalost, često priliku da u regionalnom okviru i sa susedima razgovaramo o temama koje se tiču svih nas i budućnosti celog regiona, kakav nesumnjivo 125 ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA proces evropske integracije jeste. Mislim da je, pored odličnog koncepta, znanja i stručnosti voditelja i kreatora emisije, to doprinelo boljoj informisanosti naših građana, sagledavanju prave mere svih izazova sa kojima su naše zemlje i društva suočeni, sličnosti problema i mogućih zajedničkih rešenja. Čini mi se da su ovakva forma, pristup ali i stepen profesionalnosti u razmatranju često složenih i bolnih tema ponajmanje zastupljeni u javnom diskursu i da je u tom smislu „Okruženje” – pravo osveženje. SLAVIŠA ORLOVIĆ KREATIVNO I EURO-AKTIVNO „Okruženje” je pravo osveženje u odnosu na duhovnu pustoš i medijsku kontaminaciju kojima smo izloženi. Nakon dužeg vremena zatvaranja unutar sebe i naših razdvajanja „Okruženje” nas otvara i ponovo spaja, premošćuje razlike i uklanja barijere. Od ideje do realizacije, od emisije do emisije, sve je veoma inspirativno i sasvim uspešno. Teme, gosti, susreti, debate, poente i profesionalna ekipa, uzdignuti iznad i izvan parohijalne svesti i duha, promovišu i brane univerzalne vrednosti. Učesnici i ekipa „Okruženja” deluju vrlo kreativno i euro-aktivno. Samo napred! TANJA VUJOVIĆ OZBILJAN PROJEKAT Sve pohvale za organizaciju i realizaciju cjelokupnog projekta „Okruženje”. Što se tiče emisije „Nasilje mladih i nasilje nad mladima”, sigurna sam da su vaspitno – obrazovni karakter i kreativnost samo neke crte koje ovu emisiju čine posebnom. Emisija je skrenula pažnju na značajne probleme koji su sve učestaliji u našem društvu. Iz neformalnih razgovora sam saznala da je emisija veoma gledana što potvrđuju i statistike. Ovo ukazuje na njenu ozbiljnost i prave vrijednosti. MIRZA IBRAHIMPAŠIĆ GRAĐENJE MOSTOVA RAZUMIJEVANJA Ideja koju pokušavate ostvariti jeste originalna, vjerujem i jedinstvena u regionu i svakako predstavlja važan pokušaj civiliziranog dijaloga i građenja mostova razumijevanja na ovim prostorima. Izostanak dijaloga uzrokuje nedovoljno uzajamno poznavanje, proizvodi nerazumijevanje, a ono generira tenzije pa u konačnici, i u pravilu apsurdne, sukobe. Svježa su nam sjećanja na ovaj fenomen. 126 ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA MARKO SOMBORAC ZATVORITE NAS U SOBU I DAJTE NAM PAPIR Što se tiče ideje projekta o sagledavanju istih problema u našem regionu tj. okruženju, emisija u kojoj sam učestvovao je bila možda jedina prilika da se upoznam na jednom mestu sa tako renomiranim kolegama iz okruženja i da razmenimo naše stavove o pitanjima koja muče našu profesiju. Ako bih morao da nađem neku manu, to je svakako nezahvalna tema o karikaturi i smehu gde sam uvek mišljenja da je bolje preskočiti teoriju, nego nas lepo zatvoriti u sobu, dati nam temu i papir, pa posle da snimamo šta smo nacrtali. Ko zna, možda za sledeći serijal? JASNA BAJRAKTAREVIĆ AUTENTIČNA IDEJA Sve teme su bile zanimljive, aplikativne, gosti kompetentni i čitava ideja, autentično edukativna. Dinamizam je postignut rezultatima istraživanja, uvodnom i završnom reči koja je uvek davala specifičan pečat. Posebno ističem ljubaznost svih direktnih i indirektnih aktera projekta, što je dalo jedan prirodan i opuštajući ton svakome od nas. Drago mi je što sam bila deo ovog projekta, zahvaljujem se na pozivu uz iskrene čestitke i želju da svaki vaš naredni projekat bude obojen uspehom i trajanjem u njemu. SRĐAN MILOŠEVIĆ OTVARATE ZNAČAJNE TEME Emisija „Okruženje” smisleno i na adekvatan način otvara značajne teme koje prevazilaze okvire dnevnog i tiču se nekih sistemskih pitanja koja u društvima regiona zahtevaju kreativne i efikasne odgovore i rešenja. Odabir sagovornika je pažljiv i promišljen. Format emisije u kojem u kratkim odgovorima treba izreći suštinu donekle je zahtevan za sagovornike, ali isto tako efikasno doprinosi dinamici razgovora. Nadam se da je i tema koja se ticala istorije bila podsticajna makar za one koji su za nju zainteresovani. MIODRAG PERUNOVIĆ EMISIJA BI MOGLA DUŽE DA TRAJE Tokom svoje dugogodišnje sportske karijere dao sam mnogo intervjua i bio gost u brojnim emisijama, ali iskustvo koje sam imao sa gostovanjem u „Okruženju” spada u sam vrh najprijatnijih. Bez pretjerivanja mogu reći da je sve bilo na visokom profesionalnom nivou: organizacija, voditelji koji su znalački usmjeravali tok same emisije, njihova neposrednost, odabir tema, poznavanje 127 ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA problematike o kojoj se govori... Zaista, sve je bilo vrhunski. E, sad... mislim da bi emisija, s obzirom na broj gostiju i teme koje se obrađuju, mogla da traje malo duže, ali ne bih da tražim dlaku u jajetu. Uvijek se može nešto korigovati, a to će ljudi iz produkcije znati najbolje da urade kad bude trebalo. Veliko mi je zadovoljstvo što sam bio učesnik „Okruženja”, želim vam jos više uspjeha. BELUL BEQAJ SAMO SMO DELIMIČNO USPELI Smisao projekta „Okruženja” može da se ispuni ukoliko doprinosimo stvaranju poštovanja, međusobnog razumevanja, a ne pokazivanjem moći. Primera radi, rasprava o nasilju, danas nije samo pitanje i stvar naučnog opisivanja i objašnjenja u sociologiji, socijalnoj psihologiji, kriminologiji Albanaca, Slovenaca, Bošnjaka, Srba, Hrvata... Ono je, pre svega, ravopravna, zajednička briga i bol okruženja... Da li postoji neki uzvišeni cilj mladih za čiju realizaciju može da se opravda svako sredstvo, odnosno primena nasilja? Odnosno, da li postoji neki uzvišeni cilj moćnika kojim bi opravdali primenu nasilja nad mladima? Mislim da smo u emisiji o nasilju mladih i nad mladima samo delimično ispunili cilj, jer nismo uspeli da ubedljivo pošaljemo poruku javnosti da sila ne sme da se pretvori u pravo moćnika! DUŠKO VUKOVIĆ PROTIV DUHA PALANKE Krajem osamdesetih i početkom devedesetih pobijedio je onaj duh koji je genijalni Radomir Konstantinović precizno označio kao duh palanke, čija je jedna od odlika da okruženje doživljava kao strano i neprijateljsko i da se prema njemu tako postavlja. Taj duh palanke je i dalje i te kako snažan i idu mu na ruku brojne okolnosti, a i obilato ga podstiču i hrane subjektivne slabosti osiromašene i u tmušama tranzicije zagubljene balkanske čeljadi. Svako ko radi protiv ovoga pogubnog duha, pa makar to bio i neki najmanji napor, čini veliko djelo. Iz ove perspektive gledam i na projekat emisija pod zajedničkim nazivom „Okruženje”. EDIN RADUŠIĆ SUOČAVANJE SA BREMENOM PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI Dijalog i otvoreno suočavanje s problemima i nedoumicama koje pritiskaju svaku zajednicu/e nemaju alternativu. Ovakva konstatacija se posebno odnosi 128 ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA na postkonfliktna društva, kakva su savremena post – jugoslovenska društva. Nepristrasan, neopterećen, dobronamjeran i otvoren dijalog koji nudi serijal „Okruženje”, po mom ubjeđenju, predstavlja dobar primjer kako se suočavati s bremenom prošlosti i sadašnjosti, koji su se na prostoru na kojem je egzistirala zajednička država, stopili u jedno. DŽEVAD HODŽIĆ ZADOVOLJAN KAKO SAM ZASTUPLJEN Ja sam zadovoljan načinom kako sam zastupljen u emisiji. Nadam se da sam i sam tome doprinio tako što sam se trudio odgovarati kratko i koncizno i što sam se držao teme. Inače, mislim da smo se u emisiji, u tom smislu sam i izravno reagirao, na momente udaljavali od teme. I, ako smijem biti otvoren, jedna kritička opaska: i ja držim da nije dobro unaprijed, apriorno preferirati ovaj ili onaj koncept, stavove i teze. Pa ipak, emisiju ocjenjujem vrlodobrom. Još jednom zahvaljujem. ALEKSANDAR SAŠA ZEKOVIĆ VRIJEME NAS JE UDALJILO Ovaj projekat, sa aspekta svih obrađenih tema, pomogao je da se region bolje upozna i čuje. Čini se da je ranije vrijeme nekako udaljilo društva u regionu. Više smo se posvetili evropskom putu, pri čemu smo zapostavili i zaboravili da taj put podrazumijeva bolju međusobnu saradnju, kao i to da ne smijemo zaboraviti na susjede. Tematske emisije pomogle su da bolje pratimo stanje u svim regionalnim društvima, da održavamo sebe informisanim, da podstaknemo dijalog i saradnju, a projekat je omogućio i međusobno upoznavanje ljudi. Projekti ove vrste i te kako su potrebni da bi se cijela regija držala intelektualno, građanski, demokratski, stručno na okupu. DEJAN BUHA NASTAVITE DA RUŠITE PREDRASUDE „Okruženje”, po konceptu i fokusu, predstavlja nešto sasvim novo i pozitivno u regionalnom medijskom, ali i društvenom prostoru. Odlična sinergija voditelja, koji ne teže da budu zvijezde programa, učesnika koji daju sliku iz „neuobičajenog” ugla, te publike sačinjene od mladih ljudi sa vlastitim mišljenjima, zaista izdvaja ovaj program iz mora sličnih sadržaja. „Okruženje” definitivno postavlja put ka regionalnom dijalogu i saradnji, sa jako bitnim fokusom na mlade i uspješne ljude koji treba da budu nosioci sutrašnjih promjena. Kroz rušenje predrasuda i prikazivanje realnosti u zemljama okruženja, projekat 129 ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA se definitivno pokazuje i kao uspješan i kao potreban. Mislim da to dokazuju i reakcije iz svih zemalja u kojima se emituje. Nakon „bolnih” tema, naredni ciklus bi se mogao orjentisati na pozitivne priče i primjere, kako u pojedinačnim zemljama, tako i inter-regionalno. RENATO BARETIĆ RADITE SIZIFOVSKI POSAO „Okruženje” nije ispunilo svoju funkciju, ono je – ispunjava. To je sizifovski posao, ali je sjajno da ga netko od svoje volje, a ne po kazni, obavlja. Pa, još toliko profesionalno. Mnogo sam puta u zadnjih dvadesetak godina gostovao, ili autorski surađivao u raznim TV emisijama, ali nigdje se još nisam susreo s tolikom razinom opuštene ozbiljnosti kojom se pristupa tako zahtjevnom poslu. Komunikacija među nekadašnjim sunarodnjacima ili samo sudržavljanima, kako već tko na to gleda, potrebna je svakoj strani. Dosad se događala u pojedinačnim slučajevima, da ne kažem ekscesima, a s „Okruženjem” je postala redovita. I zato mislim da je ovaj projekt ne samo koristan, nego i ljekovit. Učinak se, kao i kod svake ljekarije, ne može vidjeti istog trena, ali s vremenom sigurno hoće. VESELJKO KOPRIVICA IMATE SE ČIME POHVALITI Mislim da je „Okruženje” jedna od najboljih televizijskih emisija koje se emituju na prostoru na kojem se govori S/H/B/C jezikom. Teme su aktuelne, nisu lokalnog karaktera, zanimljive, o njima govore kompetentni sagovornici iz raznih sredina, neistomišljenici itd. Lako je uočiti da je svaka emisija temeljno pripremljena i profesionalno urađena. Emisija je kvalitetna i zbog toga što, za razliku od mnogih drugih, ne traje dugo, što se sagovornici drže teme, ne upadaju jedni drugima u riječ... NENAD BOROVČANIN VRLO DINAMIČNO I PROFESIONALNO Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo da učestvujem u „Okruženju”. Vrlo dinamična, dobro organizovana i profesionalna ekipa. 130 ZA KRAJ : O SAJTU O SAJTU Od maja 2013. godine „Okruženju” je podrška pokrenuti sajt CDRSEE-a www.okruzenje.net koji prvi informiše o temama emisija, učesnicima i tizerima sa najzanimljivijim akcentima, najavljuje emisije koje slijede. Nakon premijernog emitovanja na televizijama, emisije su dostupne u video arhivi sajta. Na sajtu je moguće jednostavno i pregledno pronaći sve informacije o do sada realizovanim emisijama, biografije učesnika, njihove komentare, a u rubrici „Iz mog ugla” koja je svojevrsna kolumna sajta, pročitati tekstove naših uvodničara. 131 ZA KRAJ : O SAJTU Osim sugestija koje dobijamo od posjetilaca sajta, sud o emisijama moguće je dati i kroz ankete koje su stalno postavljene na naslovnoj strani. Ovo su neki od rezultata: DA LI BISTE VOLJELI DA GLEDATE „OKRUŽENJE” I SLJEDEĆE GODINE? da 83.3% ne 13.3% možda 1.7% DA LI JE DOBAR IZBOR GOSTIJU U OKUŽENJU? da 63.6% ne 18.2% možda 18.2% DA LI „OKRUŽENJE” UTIČE DA BOLJE RAZUMIJEMO JEDNI DRUGE? da 78.4% ne 2.7% možda 18.9% DA LI SU TEME OKRUŽENJA ZANIMLJIVE I AKTUELNE? da 87.5% ne 3.1% možda 9.4% 132 ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA MEDIJSKA PODRŠKA Dvanaest emisija okruženja od maja do novembra 2013. godine emitovali su: Alsat – M (BJR Makedonija) BHRT (Radio-televizija Bosne i Hercegovine), HRT (Hrvatska radio-televizija), RTK (Radio – televizija Kosovo), RTS (Radio – televizija Srbije), RTRS (Televizija Republike Srpske), Top TV (Slovenija) i TV Vijesti (Crna Gora). Medijski partneri Okruženja bili su nedjeljnici „Monitor” iz Podgorice i „Dani” iz Sarajeva. Sanja Gvozdenović Vladan Mićunović GLAVNA UREDNICA INFORMATIVNOG GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK KANALA HTV4, HRT TV VIJESTI (CRNA GORA) Emitiranjem regionalnog političkog talk showa „Okruženje” gledateljima programa Hrvatske radio televizije omogućeno je čuti stajališta o temama od zajedničkoga interesa, na veoma dinamičan i polemičan način. Obradom ponekad I osjetljivih tema, izborom različitih ali za određenu temu relevantnih gostiju iz regije, ističe se nepristranost, profesionalnost i otvorenost. Nažalost, zasad HTV 4 nema pokazatelje gledanosti, stoga vam ne mogu dati pouzdanu informaciju o dosegu i ocjeni sadržaja među gledateljima. U tijeku je instalacija tehničke opreme koja će, nadam se, u skorije vrijeme omogućiti mjerenje gledanosti programa HTV 4. Prema osobnim, pojedinačnim informacijama, emisija se ocjenjuje kvalitetnom i zanimljivom. Kako se program HTV 4 emitira Free-to-Air, emisija „Okruženje” je vidljiva i gledateljima u Europi. Odlukom da emituje i drugu sezonu (u prajm tajmu), uredništvo Televizije Vijesti se sasvim jasno odredilo o tome što misli o „Okruženju”. Ove emisije neće obariti rekorde gledanosti, ali će sigurno imati svoju publiku koja ne pristaje da joj se umjesto realnog života punog briga, agresivno i bezočno serviraju razne farme, grand parade. To je bio snažan razlog što smo se mi, iako komercijalna televizija, opredijelili da emitujemo „Okruženje”. Dosad realizirane emisije potiču interes za nastavkom suradnje, te ovom prigodom to i potvrđujem. Program HTV 4 je otvoren za projekte od javnoga interesa, stoga su i novi prijedlozi i više nego dobro došli. Da se razumijemo: „Okruženje” je mnogo bolje, otvorenije i kvalitetnije od okruženja i tzv. „bratske ljubavi” čiju smo najgoru stranu, nažalost, svi bili u prilici da gledamo dvadeset i više minulih godina. Ove emisije ne doživljamo kao žal za minulim vremenima, ili kao jedan od instrumenata za obnovu nečega što je vjerovatno zauvijek propalo, već kao priliku da kroz iskustva umnih ljudi pomognemo gledaocima da se bolje razumiju i iskrenije žive i sarađuju. Pohvalio bih i napore autora da ove godine tehnički i sadržajno poboljšaju „Okruže- 133 ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA nje” i gledaocima ga učine sadržajnijim i dinamičnijim, samim tim i zanimljivijim. Urednici i voditelji su pokazali visoku profesionalnost i objektivnost. Odlično su usmjeravali raspravu, uspijevali su da „razigraju” goste i od njih izvuku maksimum. I ove godine su teme pažljivo, znalački odabrane. Izbor gostiju je odličan. Vidjelo se da su fokusirani, da se dobro osjećaju i da im je stalo da cio projekat bude na zaista visokom nivou. ANAMARI REPIĆ ZAMJENICA GENERALNOG DIREKTORA RTK (RADIO TELEVIZIJA KOSOVO) Radio – televizija Kosovo, javni servis Kosova je odmah sa zadovoljstvom pristala da na jednom od svojih TV kanala emituje „Okruženje”. Odlučeno je da to bude novoformirani TV kanal na srpskom jeziku, RTK2 – nova emisija na Kosovu, na novoj televiziji. Razmišljali smo da je to šansa da na početku gledaocima pokažemo novu perspektivu televizijskog novinarstva, koje ne znači samo predstavljanje informacija, intervjuisanje, reportaže. To je novi pristup, koji ruši granice lokalnog, razvijajući priče kroz dijalog, debate, regionalni pristup temama koje nas okružuju. Nezaposlenost, uticaj religije, nekažnjeni zločini, život mladih u jednoj zemlji, u regionu, ne mogu a da se ne prožimaju, da ne utiču na naše živote bilo gde da smo. Poznate teme, probleme, upoznajemo i uočavamo na jedan nov način, identifikujemo se i uključeni smo. U ovom okruženju postoji društvo koje deli zajedničku istoriju, ne tako slavnu, ali i koje zajedno treba da radi na boljoj budućnosti. Uzajamno povezani različitostima, koje ne dele, već obogaćuju. Pa zato se i zove „Okruženje”, zar ne? Serija televizijskih talk-show emisija o aktuelnostima iz našeg regiona je i te kako dobrodošla, dobro je prihvaćena. Nama je posebno bilo važno da neki od gostiju budu i ličnosti sa Kosova, kako bi naši gledaoci uvideli da povodom političkih, društvenih i dugih tema, koje sve nas podjednako interesuju i pogađaju, mišljenje mogu dati svi, pa i ljudi sa Kosova. Promovisati multietničku i multikulturalnu debatu, kada je mišljenje pripadnika bilo kog naroda važno i jednako cenjeno, ali i otvoreno za kritike, je od izuzetne važnosti za Kosovo u kome živi najmanje šest različitih zajednica. Hvala „Okruženju”, koje nam je pokazalo da naše okruženje ima zajedničke probleme, zabrinutosti, izazove, ali i nadanja. Nenad Lj. Stefanović GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK INFORMATIVNOG PROGRAMA RTS-a (RADIO – TELEVIZJA SRBIJE) RTS je najveća medijska kuća u okruženju a sem sopstvenog obimnog programa, prikazuje i emisije nezavisnih produkcija. „Okruženje” je na RTS dospelo putem javnog konkursa na kojem se izdvojilo svojom svežinom, inovativnošću, pristupom i temama. Nakon 12 emitovanih epizoda, 134 ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA mogu da kažem da su očekivanja RTS-a u potpunosti ispunjena i da su naši gledaoci obogaćeni za jedan novi vid starog TV žanra, tzv. talk show. „Okruženje” je našim gledaocima omogućilo da čuju glasove i mišljenja iz čitavog regiona, da ono što svakodnevno čuju, vide i pročitaju u svojoj sredini obogate i za mišljenja sa „one strane”, da nešto novo saznaju, da neke predrasude razbiju, da neki svoj uobičajeni rakurs pomere. Da su saglasni ili ne sa izrečenim ali u svakom slučaju da budu drukčije i sveobuhvatnije informisani. Sa po četiri gosta iz četiri sredine u svakoj emisiji i satiričnim uvodom, „Okruženje” jeste jedinstven televizijski poduhvat i RTS se nada da ćemo i ubuduće sarađivati. Draško Ignjatić DIREKTOR SEKTORA PROGRAMA TELEVIZIJE REPUBLIKE SRPSKE Kultura dijaloga je osnovna konstanta u serijalu „Okruženje”. Time je omogućena afirmacija argumentovanog, profesionalnog i kritičkog razmišljanja o temama koje su toliko bliske svim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Značaj ovakvog pristupa je i u činjenici da su iskustva učesnika u emisijama gotovo identična u susretu s fobijama, korupcijom ili potragom za istinom i pravdom u vlastitim sredinama. Suočavanje sa dilemama, nepristajanje na kompromis i povlačenje, ukazivanje na neprihvatljive obrasce i predrasude su katarzičan izbor kojim se bavi serijal. Bez obzira što neće u potpunosti promijeniti svijest – direktno ukazivanje na opštepoznate tabue može doprinijeti promjeni ambijenta i formiranju prihvatljivijeg stava mlađe publike. Ponekad u emisiji možda nedostaje polemičnijeg tona ili oprečnijih stavova što bi uticalo na percepciju gledatelja i na interakciju učesnika. Tematski „Okruženje” je vješto postavljeno kao vid preispitivanja etičkih kriterija u našim društvima, ali i kao test funkcioniranja najvažnijih aparata državne uprave i realnog nivoa ostvarenih ljudskih prava. Sudeći prema iskustvima učesnika i analizi civilnog sektora nitko se ne može pohvaliti velikim postignućima u tom smislu, ali je jasno da su primjetno bolji rezultati u zemljama bližim Europskoj uniji bez obzira i na njihove primjere kršenja prava manjina. Za nadati se da ukazivanjem na neugodne, ali prisutne i precizno detektirane probleme može postići krajnji cilj : pravednije, humanije i poštenije društvu u kome su nepovredivi – čovjek i njegovo pravo! Hamdi Rašiti PROGRAMSKI DIREKTOR ALSAT – M TELEVIZIJA, SKOPLJE „Okruženje” je realna slika o regiji i serijal koji je izrađen na vrlo dobar način i koji se bavi pitanjima koja svakodnevno utiču na nas. Takođe „Okruženje” je dokaz da svi narodi koje žive u ovom regionu, imaju iste socijalne i političke probleme. Ljepota ove emisije je to što uključuje sagovornike iz čitavog regiona, koji mogu razmijeniti svoja iskustva i mišljenja o određenim pitanjima koja utiču na sve nas. 135 ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA Takođe, u pogledu tehničke realizacije „Okruženje” izgleda vrlo lijepo i po svim europskim standardima. Imamo vrlo pozitivnih reakcija od gledalaca koji prate ovaj serijal, a završetak svake sezone je s pitanjem „Da li će se opet emitovati „Okruženje”? Olivera Dodig, V.D. DIREKTORICA BHT1 , TV BOSNE I HERCEGOVINE Javni servis Bosne i Hercegovine, tačnije BHT1, ulazi od samog početka u ovaj projekat, smatrajući ga vrijednim sa aspekta približavanja onih koji su se pogubili, negdje usput, kroz ružnu zbilju. Prihvatili smo ga sa aspekta pomirenja, upoznavanja drugih i drugačijih, da bi smo pokazali našim gledateljima da i oni drugi imaju iste ili slične probleme, koji su riješivi upravo baš kroz njihova iskustva. „Okruženje” je vrijedan projekat koji spaja ljude sa dobrom energijom i voljom da na konstruktivan način rasprave i potaknu nužne promjene. Promjene u načinu shvaćanja drugih, razbijanja predrasuda, a po načelu da se ne plašimo onoga što smo upoznali. Ovo je prostor bez jezičnih barijera, kulturološki jednak ili sličan, sa socijalno ekonomskim uvjetima koji ne idu naruku „malim” ljudima opterećenim borbom za goli opstanak, i politike koja još uvijek više razdvaja, nego spaja. Zato je više nego logično otvarati prostor, gledati preko tuđe ograde, prepisivati i primjenjivati dobru praksu, da bismo kročili, dalje u Europu kojoj težimo, i koja treba biti naša budućnost. Stoga Okruženje, da se okružimo onima koji već imaju recept za promjene na bolje, ili će ga skupa sa nama naći. Stoga „Okruženje” da u dijalogu licem u lice, kažemo sve dobro, ali i loše i tako prevladamo nepovjerenje, koje još postoji. Stoga „Okruženje” da i mediji daju svoj doprinos, u spajanju bogatstva različitosti i stvaranju međusobnog povjerenja i konačno zaokruže ovu priču, na dobro svojih građana, jer oni su to zavrjedili. Vladimir Vodušek DIREKTOR TOP TV, SLOVENIJA Suradnja na projektu „Okruženje” je bila za TOP TV pozitivno iskustvo, jer su teme iz regiona u Sloveniji, unatoč njenom devetogodišnjem članstvu u EU, još uvek zanimljive za gledaoce. Odabir gostiju i tema, profesionalizam voditelja i produkcije za nas su bili pozitivno iznenađenje i dokaz da vrhunska televizijska produkcija i novinarstvo još uvijek žive na ovim prostorima. VESELJKO KOPRIVICA ZAMJENIK GLAVNOG I ODGOVORNOG UREDNIKA „MONITORA” (CRNA GORA) Aktuelno, zanimljivo, civilizovano. Rječju – profesionalno. Zašto se ovakve pohvale mogu izreći emisijama „Okruženja”? Prije svega zato što se emisije „Okruženja” izdvajaju od poplave svakojakih televizijskih emisija, kojima se bombarduju gledaoci propagandom, primitivizmom, nezna- 136 ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA njem, maratonskim pričama radi ličnih promocija – voditelja i učesnika... „Okruženje” je na sve to imuno. Lako je uočiti da su emisije brižljivo pripremljene, počev od odabira aktulenih i zanimljivih tema, preko sagovornika, pa do toga da je sve to vješto upakovano u 45 minuta. Dakle – sve s mjerom. Prijatno sam se iznenadio kada sam saznao da su te emisije u Crnoj Gori vrlo gledane i još ni od koga nisam čuo da na njihov sadržaj ima primjedbi. Saradnja „Okruženja” sa „Monitorom” je primjer, možda i rijedak na ovim prostorima, uspješne saradnje između elektronskih i printanih medija. Koliko mi je poznato u Crnoj Gori samo naš nedjeljnik objavljuje izvode iz tih emisija. Što se tiče „Monitora” – saradnju možemo da nastavimo. Njegove stranice i dalje su otvorene za „Okruženje”. Dženana Karup-Druško V.D. GLAVNE UREDNICE NEDELJNIKA „DANI”, BOSNA I HERCEGOVINA Kao prvo, važnost projekta „Okruženje” je u tome što je regionalni i što su u svakoj emisiji bili relevantni gosti iz regiona koji su svojim izjavama nekad potvrđivali koliko su isti problemi u zemljama nastalim raspadom nekadašnje SFRJ, a nekad govorili o njihovim različitostima ukazujući i na eventualna rješenja. Drugo, sam odabir tema je bio dobar jer je ukazivao na probleme se kojima se, uglavnom iz sličnih razloga susreću društva država nekadašnje SFRJ, kao što su javna uprava ili pitanja vjerskih zajednica. Treće, posljednja emisija o etno muzici je tema kojih bi više trebalo biti na javnim servisima u okruženju, jer ona govori o zajedničkoj prošlosti, govori o onome pozitivnom što je nekad spajalo narode u Jugoslaviji. Jer, toliko se govori o onom što je bilo loše, što je razdvajalo i dovelo do raspada države da se potpuno zaboravlja na ono što je bilo pozitivno i što je te narode i navelo da se organiziraju u jednoj državi. Ovakve emisije su stoga bitne kao veoma važne u procesu suočavanja s prošlošću, o čemu se zadnjih godina govori uglavnom u kontekstu ratnih zločina, odnosno ratova vođenih na području nekadašnje SFRJ, pri čemu se zaboravlja da je u toj prošlosti bilo i vrijednih stvari koje još uvijek postoje u ovim društvima. S druge strane, problemi koje je donijela tranzicija uglavnom su isti, a u emisijama je bilo govora i o tome kako se oni mogu prevazići, i kako se protiv njih može i treba boriti. Ukratko, mislim da se projektom „Okruženje” te razlike bar malo smanjuju. 137 ZA KRAJ : POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA ZA KRAJ OVE KNJIGE, PRENOSIMO POČASNI GOVOR GOSPODINA MARTINA ŠULCA, PREDSJEDNIKA EVROPSKOG PARLAMENTA, PRILIKOM DODJELE NAGRADE FRIDRIH-EBERT-STIFTUNG ZA LJUDSKA PRAVA ZA 2013. GODINU CENTRU ZA DEMOKRATIJU I POMIRENJE U JUGOISTOČNOJ EVROPI. „Poštovani gospodine Šebek, poštovani gospodine Karas, poštovane ekselencije i kolege, poštovani Kurt, poštovani Rolane, poštovani gosti, izvinjavam se zbog kašnjenja i molim Vas da prihvatite moje izvinjenje što ću morati ranije da napustim ovaj skup, ali moram Vam reći da sam usred koalicionih pregovora sa HDU. Prekinuo sam ove koalicione pregovore, bar kada je reč o „evropskom” delu pregovora za šta sam ja zaduzen. , zbog ceremonije dodele nagrade, jer verujem da je nagrada za ljudska prava isto toliko važna koliko i koalicioni pregovori. Moja želja je bila da budem sa vama ovde danas, i čast mi je da mogu da održim ovaj počasni govor. Kako je Kurt Bek rekao, nagrađujemo jednu posebnu organizaciju, Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi. Čestitam vam. Već 15 godina svojim radom dajete ogroman doprinos izmirenju civilnog društva na Balkanu. Vaši ciljevi su jačanje demokratije, pluralizma i vladavina prava, a posvetili ste se izmirenju naroda u jugoistočnoj Evropi. Izuzetan doprinos ste dali i u oblasti revizije istorije Balkana. Mene su lično posebno impresionirala vaša dva projekta. Prvi je Projekat zajedničke istorije. Kako je to Kurt Bek istakao, 14 godina ste ohrabrivali nastavnike i učenike da se kritički osvrnu na svoju istoriju. Vaš rad je izuzetno vredan. Filozof Džordž Santajana je jednom prilikom rekao: „Oni koji ne mogu da se sete prošlosti osuđeni su da je ponove”. Niko od nas nije zaboravio strahote ratova na prostorima bivše Jugoslavije, i nećemo zaboraviti njihove tragične posledice. Porodice su rasturene, domovi uništeni, ljudi raseljeni. Dvadeset godina je kratak period i rane još uvek nisu zarasle. Mi sada znamo, posebno mi ovde, koliko je važno očuvati sećanja o prošlosti i kako da se pomirimo sa njom. Centar za Demokratiju i pomirenje jugioistočne Evrope upravo to i radi. Novi nastavni metodi i revidirani nastavni programi su usvojeni u mnogim zemljama regiona zahvaljujući velikom trudu i radu ovog Centra. Knjige istorije koje je ovaj Centar objavio prevedene su na deset jezika. Dame i gospodo, kako bi pravo izmirenje bilo moguće, moraju se podneti žrtve i mora se prihvatiti odgovornost za nepravdu u prošlosti. Danas, i Srbija i Hrvatska sarađuju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivišu Jugoslaviju. Ovo je veoma važan korak jer pravo izmirenje nije moguće bez pravde. 138 ZA KRAJ : POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA Ova tako lako izrečena rečenica je u stvari iznenađenje. Činjenica da ove dve zemlje u potpunosti sarađuju sa Međunarodnim sudom pravde je, po momo mišljenju, jedno od najvećih dostignuća u regionu. Ovaj centar je značajno doprineo suočavanju sa istorijom i izmirenju među narodima. Nastavnici, naučnici, saradnici, studenti i prevodioci iz svih zemalja regiona su učestvovali u ovom višenacionalnom projektu. Želeo bih da se zahvalim svima koji su svoje vreme posvetili kritičkom i transnacionalnom podučavanju istorije i savremene istorije. Projekat zajedničkih istorijskih čitanki namenjen je suočavanju sa prošlošću. Još jedan projekat koji je na mene ostavio veliki utisak i koji bih želeo da pomenem jeste projekat„ Zaposlen, osnažen”. Ovaj projekat je jedan od najboljih projekata Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi u Srbiji sa ciljem da se izbegla lica i povratnici integrišu u društvo. U sedam gradova uspostavljena je mreža informacionih pultova sa ciljem da okupi izbegla lica i povratnike kako bi im pomogli da se što lakše integrišu u društvo. Kroz ovaj projekat u 2008.godini osam hiljada ljudi je dobilo pomoć, a u 2009.godini sedam hiljada. Ukoliko je vaš cilj održanje mira, dame i gospodo, onda morate ljudima pokazati svetliju budućnost. Nevladina organizacija kojoj danas dodeljujemo nagradu je to uradila. Evropska unija je osnovana na premisi „ nikada više rat”. Njene članice su se zaklele da će učiniti sve što je u njihovoj moći da spreče rat u Evropi. Izmirenje istorijskih neprijatelja je najsigurniji način da se obezbedi mir. To je ono što su osnivački očevi Evropske unije shvatili. Takođe su shvatili da nije dovoljna samo volja. Kako bi izgradili imuni sistem u Evropi protiv rata, uspostavili su institucije u kojima je moguće rešiti sukobe interesa. Neophodno je da se podsetimo, a pogotovu danas, u 2013. godini, da nije dovoljno da postoji ekonomska povezanost, saradnja između vlada, dobra volja i međukulturna saradnja da bi se obezbedio trajni mir. Postojao je slično povezan svet, nalik na naš globalni svet 2013.godine. Bila je to Evropa pre Prvog svetskog rata. Preporučujem vam da pročitate odličnu knjigu „1913” autora Florijana Iliesa. U ovoj knjizi sam, dame i gospodo, pronašao citat koji me je podstakao na razmišljanje. 1913. godine engleski pisac, a kasnije i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Norman Ejndžel napisao je otvoreno pismo nemačkim studentima. U pismu je napisao da je Evropa na početku XX veka povezana i isprepletana do te mere da su pojedine zemlje finansijski i ekonomski međuzavisne da je nemoguć veliki rat u Evropi. Ministar inostranih poslova Britanije je uputio dopis tadašnjem premijeru koji glasi:„Nemačka ekonomija će pasti u ruke Wilhejma II, jer međunarodno povezana nemačka ekonomija 139 ZA KRAJ : POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA neće biti u stanju da se suoči sa pratećim troškovima rata” To je bilo 1913 godine. Godinu dana kasnije izbio je svetski rat. Ubrzo nakon toga Evropa je razrušena i u pepelu. Ne, nije to ekonomska povezanost. Zajedničke institucije su te koje garantuju mir u Evropi. To je dobra volja država i naroda da zajedno rade na uspostavljanju zajedničkih organa, koja su okvir za izmirenja. To je premisa integrisane Evrope. Evropska perspektiva, naime perspektiva pripadanja ovoj alijansi i njenim telima i institucijama, dala je neprocenjiv doprinos stabilizaciji u jugositočnoj Evropi. Ove godine sam 1.jula bio u glavnom gradu Hrvatske i srećan sam što sam bio svedok trenutka kada je ova zemlja postala članica Evropske unije. Uveren sam da će i Srbija postati članica Evropske unije. Da, zajedničkim institucijama smo uspeli da u drugoj polovini XX veka iz Evrope oteramo destruktivne demone iz prve polovine XX veka. Demoni mržnje, netolerancije, rasizma i superiorne retorike su se ponovo pojavili pre dvadeset godina sa željom da ubijaju ljude zato što se ne uklapaju u određene koncepte. Ovi demoni su zabranjeni, ali ne smemo se zavaravati da oni ne postoje. Oni su ponovo podigli glavu u Evropi XXI veka. Manifestuju se kroz mržnju prema Romima, uopšteno prema navodno lenjim južnjacima, i zadržao se u antiislamističkim uverenjima. Ideologija žrtvenog jarca ponovo privlači velik broj glasača ka ekstremističkim partijama. Dame i gospodo, potrebno je da se svaki dan borimo za demokratiju i slobodu. Često citirana fraza britanskog filozofa Edmunda Berka to lepo kaže:„ Sve što je potrebno da zlo pobedi jeste da dobri ljudi ništa ne rade”. Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi je taj koji čini dobro svakog dana. Zalažete se da se rat ne zaboravi i da dođe do izmirenja među narodima. Svaki dan se borite za demokratiju, vladavinu prava i ljudska prava. Svakog dana dajete neophodan doprinos živopisnom i aktivnom civilnom društvu, a time i miru u jugoistočnoj Evropi. Želeo bih da vam se, kao predsednik Evropskog parlamenta i kao gost Fridrih Ebart Fondacije, zahvalim za vašu posvećenost i rad u prethodnih 15 godina. Želeo bih da vam lično, i u ime Fridrih Ebart donacije, čestitam svim srcem na ovoj nagradi za Ljudska prava koju dodeljuje fondacija Fridrih Ebert i koju ste zaista zaslužili. Hvala vam.” 140 GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA ZVEZDANA KOVAČ O PLANOVIMA ZA NAREDNU GODINU „Okruženje” je, sudeći po reakcijama i gledalaca i uređivačkih timova televizija u okruženju, naišlo na lijep prijem i naklonost i ove godine. CDRSEE i EFB će, stoga, nastojati da obezbijede nastavak emitovanja i u 2014. Pratite novosti na našem vebsajtu: www.okruzenje.net i nadajte se dobrim vijestima, poput: „Okruženje” će se emitovati i duće godine. Serijal će pratiti i nove emisije našeg produkcijskog tima. No, kako smo i u ranijem izdanju ove publikacije rekli, obećanjima se ne valja razmetati. Ostajmo u kontaktu, svijet moderne komunikacije nam to bez teškoća omogućava.
