- Fondacija "Danilo Kiš"

nO. 3
winter 2009. SUBOTICA
Theme: Internet
INTERNET, a jovo otthona?
Pričaonice-sociometrija i zloupotreba
Sedmo čulo - konekcija
Konfetti
Propast kafane
A virtualis szepsegei
Tiranija kiber-žudnje
Letolthetlek?
Spora smrt procesora sveta
Poetry
Umetnost radi slave
Poezija geta
ESSAY
Tutum-Rak
U
PROSE
Katedrala
Paracelsus rozsaja
Mala vrata
Neko tužno zadovoljstvo
drama
Isečci, II deo
ARTISTS
Leo fon Punkerstein
Ratka Lugumerski
Danijel Čavić
Jasna Skenderović
Viktor Juriga
Septic
Branislav Bukvić
Utcai David
Damir Šmit
Spartak Dulić
LEO fon PUNKERSTEIN
POD POKROVITELJSTVOM MINISTARSTVA KULTURE REPUBLIKE SRBIJE
Theme
INTERNET, A JÖVo OTTHONA (?)
Manapság mintha a csapból is információ folyna víz helyett, nem? Szerintem a leggyakrabban
elhangzó tízbetűs szó lehet. Mondjuk nem véletlenül, hiszen társadalmunk most lépett be
abba a korszakába, amikor valami materiális módon tudja megérteni önmagát, a világot és
ezáltal teremteni új világokat, új önmagát. Régen is fontos volt az információ, csak talán nem
mindenkinek ugyanaz és nem ugyanazon célok elérése érdekében hajszolták.
Nem nehéz észrevenni, a mai technológia csak a már meglévő képességeink kiterjesztésére
szolgál. A járművek a lábainkat erősebbé varázsoló protézisek, a telefon a hangunknak ad
mérhetetlenül nagy erőt, hiszen a föld bármely pontján meghallhatnak minket, a számítógép
és Internet kettős pedig ehhez még hozzáadja a szem felturbózását. A szatelit rendszerek
segítségével nem csak messzire látunk el, hanem olyan szemszögeket vehetünk fel, melyekre a
testünk nem ad lehetőséget.
Azt kell észrevennünk tehát, hogy miközben az Internet azon testi funkcióinkat erősíti
fel melyek a civilizált közegben a legfontosabbak számunkra, ezt valójában úgy éri el, hogy
minimálisra csökkenti a valós testünk használatának szükségét. Ahhoz hogy szöveges és képi
üzenetet továbbítsunk húszezer kilométerre, már nem kell mást használnunk, csak a két kezünket,
illetve leginkább az ujjainkat. Testünket hátrahagyva érjük el annak legmagasabb potenciáljait.
Sokaknál, akik még a tradicionálisabb információközlő társadalomban nőttek fel, ez a
testetlenség mint nemkívánatos dolog értelmeződik. Kedvenc példájuk a károsságra az, hogy
az emberek, leginkább gyermekeik, nem játszanak, nem lépnek kontaktusba kortársaikkal, nem
tudnak egészségesen kommunikálni, nem mozognak eleget, tehát elgyengül a testük, s hogy így
elidegenednek s kiszakadnak a társadalomból, haszontalanokká válnak. De vajon igazuk van-e?
Vajon ez a testetlen kommunikáció és lét valóban egy kisiklott vonat utolsó függőleges állapotban
levő pillanataihoz hasonlítható, mely hamarosan belezuhan a völgybe és végleg megsemmisül,
vagy pont ellenkezőleg, most kapcsolódtunk rá a mágneses, súrlódás nélküli sínekre és hamarosan
több-száz km/h-s sebességgel fogunk száguldani luxuskörülmények között?
A társadalmunk technicizálódását felfoghatjuk természetellenesnek, ezáltal rossznak, hiszen
a testünk a természet része, s ami nem a természet része az rongálja azt, így benne van az
összeomlás, a rothadás lehetősége. De vajon nem természet-e az, amit egy természetes lény
kreál? A madár fészke mesterségesnek számít-e? Ha nem, akkor a bicikli, a fényképezőgép,
és ennélfogva a számítógép is természetes dolog. A természet több-kevesebb módosításával
készültek ugyan, de természetes céljainkat szolgálják: futás, kiabálás, távollátás, stb.
Másrészt, ha nem lett volna szükségünk ezekre a tárgyakra, nagyon valószínű, hogy nem is
kezdtük volna készíteni őket. De vajon mi késztetett minket embereket arra, hogy addig babráljuk
a világot, míg teremtőkké váltunk?
Ezt nem fogjuk megtudni. Lehet hogy előre kitervelt forgatókönyvnek vagyunk csak parányi
alanyai, melyek mint pici robotok végzik a beléjük programozott feladataikat, míg végül elérik
azt amiért teremtődtek. Nem tudhatjuk miért jutott fejlődésünk pont az Internetig. De arra
találhatunk választ, hogy mire lehet ez még jó nekünk.
Tegyük fel, hogy a Földön éghajlat módosulások, hirtelen felbukkanó természeti katasztrófák
alakulnak ki mert fogynak az erdők, egyre nagyobb mértékeket ölt a környezetszennyezés, fogyni
kezd az ivóvíz, éhínség uralja el a társadalom nagy hányadát, nagyon extrém apokaliptikus képet
festve akár azt is mondhatnám, hogy teljesen megszűnnek a testi-lét fenntartásához szükséges
feltételek. Fajunknak viszont, mint minden más élőlénynek a Földön, az elsődleges ösztöne,
célja a fajfenntartás. A faj, mely egyedekből áll, mely egyedek DNS kódokból és tudatból, tehát
információból tevődnek össze. Az egyedüli módja az emberi faj (és akár más fajok) megőrzésének az
alternatív információtároló, -kezelő, -termelő és -koordináló rendszer feltöltése és működtetése.
Egészen pontosan arra gondolok, hogy ha megfelelő gyorsaságú és tárolókapacitású
számítógépeket tudunk készíteni, melyek egymás között olyan hálózatba vannak kötve
melyben minden gép minden másik géppel kapcsolatban van és biztosított köztük a gyors
Danijel Čavić
információáramlás, ez megmentheti információ szinten az emberiséget a kihalástól. Elvégre már manapság is
sokan gépeken hordozzák emlékeiket, gépeken keresztül kommunikálnak egymással, avatarok segítségével fejezik
ki személyiségüket, s sokan már alig használják fizikai testüket. Ha így nézzük, talán ezek a „geek”-ek járnak majd
jól mikor eljön az ideje annak, hogy tudatunkat gépekre-töltve éljünk tovább, mert már teljesen hozzá lesznek
szokva ahhoz a világhoz, amellyel már ma is találkozhatunk a kibertérben.
Azt nem tudom megjósolni hogy mi fog történni, azt pedig eldönteni, hogy valami jó vagy rossz az megint
csak egy egyéni erkölcsi megítélés lenne. Érveket mindig lehet találni mindkét vélemény alátámasztására, így
én ugrok egy nagyot, nem megyek bele abba, hogy a kisiskolás lányok/fiúk Interneten keresztül igazából lehet
több kortárssal barátkoznak egyszerre, mint ahánnyal babázás/focizás közben képesek lennének. Inkább ajánlanék
egy olyan viszonyítási pontot, amely a lehető legrosszabb jövőképből a lehető legjobbat hozza ki. S hogy mi fog
valójában történni, mi lesz a jó és a rossz, azt majd idővel úgyis megtudjuk. Egyelőre viszont az a fontos, hogy
élvezzük a napsütést, a friss levegőt, a gyümölcsöket, a virágokat, amíg még lehet, de folyamatosan kövessük a
technika fejlődését is, mert megtörténhet hogy azon fog múlni további létünk, hogy mennyire barátkoztunk össze
saját fajunk gyermekével, a mesterséges világgal és annak lényeivel.
Fürstner Klára
ELECTIONEERING
FREE RIDE
Pošto je kočija u kvaru na nedeljne izbore sam pošao vozom. Na šalteru novobeogradske železničke stanice
zatekao sam papir na kome je hemijskom olovkom bilo napisano: “10.05. od 8.00 h do 11.05. do 24.00 h svim
korisnicima Železnica Srbije biće obezbeđen besplatan prevoz kako bi mogli da izađu na izbore”. Opa! Za svaki slučaj
sam od službenice zatražio kartu, samo iz razloga što me je tog jutra na tramvajskim šinama dočekao autobus, ali me
je ona uverila da se karte ne izdaju. Šarančić časti! Kakva smešna zemlja. Mogli su i sendviče i jogurte da podele.
Svejedno, popeo sam se na peron i uskoro je u stanicu uz škripu i buku ušao putnički voz ruske proizvodnje, tzv.
pilićar. Plavo-beli sa automatskim vratima i lepim grafitima. Unutra je bila gužva i pošten smrad. Seo sam pored
najbolje cice u vozu i otvorio najnoviji broj Hupera. Cica je bila ofarbana u belo i obučena u neku vrstu svečane
trenerke. Torba, na koju je naslanjala glavu pokušavajući da spava, imala je zlatne alke i cibzare (volite li ovu reč?).
I trenerka je imala zlatne cibzare. Crveni lak na noktima je bio malo, skoro neprimetno oljušten. Okrenula je svoju
guzicu ka meni i nastavila da spava. Posvetio sam se Huperu uz treštanje The Fall iz slušalica.
Posle samo četiri sata i osamdeset i dve stranice H-a stigao sam u suncem okupanu Suboticu. Nije loš taj voz.
Kad bih stigao da u klonji na miru pročitam Gavrin lucidan tekst o Indiani Jones, Marčelovu briljantnu kolumnu o
Velikom Bratu, fine, nepretenciozne recenzije ili odlične Oltvanjijeve i Šelićeve preporuke iz sveta stripa i popularne
subkulture?
Ipak, u mojim srednjoškolskim danima postojali su Ritam i Polet, pa čak i NON. Nekako mi se čini da H ne može da
se poredi sa kvalitetom pomenutih časopisa. Ili se možda varam? Kao, onda sam bio mlađi, pa sam njihove tekstove
doživljavao iz pesperktive neiskustva i neobaveštenosti. Verovatno. To je, uostalom bilo predinformatičko doba i SVE
je bilo drugačije. Upravo zato što trenutno vlada informatičko doba i to 2.0 web doba, stalno sam imao refleks da
ostavljam komentare na tekstove iz Hupera. Kao, skrolovao bih očima do dna teksta tražeći dugme comment. Ali, to
je samo geek in me. A ja vam nisam po SRB-u (ex JUS-u).
Zoran Trklja
http://procedura.net1zen.com/
Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu
Danijel Čavić
www.fokus-su.org.yu
Theme
PRIcAONICE: SOCIOMETRIJA I ZLOUPOTREBA
Matematika raspolaže pojmom metrike, koji – otprilike
– označava rastojanje između dva elementa nekog skupa.
Ako bi se posmatrao skup ljudi koji se kreću ili sede u nekom
parku, i zamrzao trenutak, mogla bi se uvesti metrika kao
obična razdaljina, npr. u metrima. Sa više truda, mogla bi
se uvesti i naprednija metrika – na primer, nad skupom đaka
jednog razreda, poređenjem prosečnih ocena iz različitih
predmeta (tako bi đaci sa visokim prosekom bili svi veoma
blizu jedni drugima, ali bi đaci sa osrednjim prosekom
mogli biti veoma udaljeni, zavisno od predmeta iz kojih
imaju niske/visoke ocene).
Specijalni slučaj metrike je tzv. diskretna metrika,
koja kaže da je svaki element od samog sebe na rastojanju
Nula, a od svakog drugog elementa na rastojanju Jedan. Na
primer, temena jednakostraničnog trougla zadovoljavaju
ovaj formalizam: svako je jednako udaljeno od oba
preostala, dok se sa samim sobom, naravno, poklapa.
Dok (ekvivalentnih) matematičkih modela ima pregršt,
od najvećeg značaja je onaj društveni. Diskretna metrika
je na putu da postane važeći model komunikacije u
savremenom društvu. Takvu tendenciju omogućuje razvoj
komunikacione tehnologije. Još kada je primljena prva
telegrafska poruka, prisutni su, slušajući prevod tačaka i
linija u reči pošiljaoca, izvesno zamislili tog pošiljaoca kao
da je među njima, a u stvari je bio miljama daleko. Razvoj
i komercijalizaciju hologramskog umesto fizičkog prisustva
sagovornika verovatno treba očekivati “u ne tako dalekoj
budućnosti”.
Najživlji primer diskretne sociometrike ostaju Internet
pričaonice. Prijavljujući se na server, korisnik se okružuje
stotinama drugih. U mogućnosti je da se obrati bilo
kome virtuelno prisutnom, i to na isti način, pošto su, u
duhu diskretne metrike, svi ravnopravni. Međutim, ovaj
konkretan protokol (IRC – Internet Relay Chat) ostvaruje
tu ravnopravnost po cenu katastrofalnog osiromašenja
polazne informacije o mogućem sagovorniku. Pričaonica
nije prostor ljudi, nego nadimaka.
Kada se razgovor, na privatnom kanalu, najzad
uspostavi, javljaju se nove implikacije. Korisnik se navikava
da ne brine suviše o formi i sadržaju svojih zapisa, jer zna
da do sagovornika stižu momentalno i da se svaka greška
u kucanju ili nejasnoća u izrazu mogu odmah ispraviti. U
tom smislu, u pričaonicama vlada klima neodgovornosti
mišljenja i besmislene informacije. Engleski termin “chat”
(ćaskanje), upoređen sa “conversation” ili “talk”, sadrži
upravo tu konotaciju i pravilno karakteriše opšti virtuelni
žagor informatičkog društva. Tako se neobaveznost i
Danijel Čavić
neozbiljnost, ponekad poželjni i u celini neophodni,
transformišu u potpunu ispraznost – puku zvonjavu zanemarene semantike. Labavi se i raskida veza onoga
što se mislilo (implementacije) sa onim što je rečeno (sučeljem = interfejsom).
Razmena podataka, pa makar i takvih, u pričaonici pomaže uspostavljanju jednokratnog (virtuelnog)
poznanstva. U stvarnom (stvarnijem) svetu, ličnost pred drugom ličnošću stvara, u odnosu na prethodna
poznanstva, uvek pomalo drugačiju sliku sebe. Redukcija i druga krivotvorenja su nužni, u najmanju ruku
zbog vremenskog i jezičkih ograničenja. Ličnost je tada u prilici da se dinamički poistovećuje sa tim
pojednostavljenim portretom, a i da se zabavi portretom sagovornika. Internet pričaonice omogućuju
korisniku neuporedivo veću slobodu konstrukcije ideje o sebi, koju će plasirati u virtuelnu ravan. Korisnik
je u stanju da simulira obrazovni profil, političku ideologiju, hobije, poreklo, religiju i biografiju, pa i
uzrast i pol. Prava razlika ovde nije između istinite i lažne, nego između protivrečne i neprotivrečne
predstave o sebi. Međutim, pošto su korisnici uglavnom nekreativni, njihove virtuelne, tekstualne instance
se svode na šture, prozaične kopije ili besomučno laganje.
Za program koji održava pričaonicu je potpuno svejedno da li
mu zahteve upućuje ljudsko biće ili drugi program. Sa tog aspekta,
ne postoji suštinska razlika između različitih klijenata pričaonice.
Zato nije teško automatizovati sociometriju jedne pričaonice.
Mnoge zanimljive veličine su dostupne za neprestanu računarsku
analizu: posećenost i protok virtuelnog ljudstva (prijavljivanje i
odjavljivanje sa javnog kanala u jedinici vremena) u različito doba
dana; profili korisnika, po perzistenciji u pričaonici i učešću na
javnom kanalu; poluživot tema na javnom kanalu (kroz promenu
sagovornika i praćenje ključnih reči); pojavljivanje spemera
(korisnika koji emituju jednu istu poruku na javnom kanalu dok
ih ne izbace); klase nadimaka (npr. koliko korisnika ističe godište
u nadimku, a koliko reklamira seksualnu opredeljenost); i tako
dalje.
Sjajan primer za moć automatizacije, ali i rudimentarnost
jezičkih funkcija koje se koriste u pričaonici, pruža fenomen
skriptova. Bez programerskog predznanja, moguće je zadati svom
IRC klijentnom programu nekoliko linija kôda, koje automatizuju
reakciju na neku izjavu (kroz prepoznavanje ključne reči). Dakle:
korisnik X na javnom kanalu napiše “taj i taj je retard”, a skript
reaguje i ispisuje “nije on retard, ostavi ga na miru”. Onda X
dolazi u situaciju da se, ne znajući šta čini, prepire sa mašinom.
Ispisuje nekoliko redova da obrazloži svoje mišljenje. Pre ili
kasnije, skript će opet reagovati na neku ključnu reč. Sukcesivne
reakcije često nemaju smisla (jer su nezavisne), ali kako na četu
ništa nema mnogo smisla, pokazuje se da je pričaonica svet gde
je mašinski sagovornik gotovo ravnopravan sa ljudskim. Svest
prosečnog korisnika je toliko svedena da algoritam uspeva da je
oponaša.
Budući da je zastrašujuće jednostavno privući privatne
sagovornike (npr. nadimkom “BGdevojcica”), privatni kanali
postaju novi poligon za testiranje upotrebljivosti skriptova. Video
sam svojim očima kako skript, sa svojom osnovnom kontekstnom
osetljivošću, dakle gotovo slučajno, nagovori živog čoveka da
mu ostavi broj telefona. Većina ljudi nije toliko glupa, čak ni na
pričaonici, ali dovoljno je samo nekoliko od nekoliko stotina za
profitabilnu zloupotrebu. Da imam vremena, napisao bih skript
koji mami muškarce da kupuju dopune i šalju mi šifre (jer ja npr.
više volim SMS, ali mi se baš danas potrošio kredit). Prijavio bih
se kao “slatka_mawa” ili “raspolozena89” i ostavio program da
radi u pozadini, a da me upozori kada registruje moguću šifru za
dopunu. Najozbiljnije. Pokušajte i vi!
Razmotrimo i sledeću situaciju. Neko (X) me “klikne” i napiše
reč-dve da inicira privatni razgovor. Ja potom nalazim nekog (Y) ko
ima nadimak sličan mom, i kopiram mu pozdrav koji mi je uputio
X. Ako imam sreće, Y otpozdravlja i ja to vraćam X-u. Razgovor
je, formalno, između X i mene, a drugi između mene i Y, ali je
suštinski između X i Y. Na taj način, čitam tuđ razgovor, potpuno
skriven za prave sagovornike. Da bi se ovaj proces automatizovao, verovatno je potrebno programirati
sopstveni IRC klijent, što zahteva specifična znanja i veštine, kao i mnogo vremena. Takav klijent bi mogao
da izgradi ogromnu bazu tuđeg ćaskanja. Bio bi to neprocenjiv korpus građe za lingvističke i sociometrijske
algoritme, i veličanstven uzorak za nezdravo radoznale.
Sa druge strane, inteligentan algoritam mašinskog učenja bi mogao, na osnovu velikog izbora stvarnih
razgovora, da “nauči” da vodi praktično bilo koji pričaonički razgovor. Veliko je pitanje da li bi postojanje
takvog programa obeshrabrilo ljude da koriste javne pričaonice, ili bi prihvatili tu simulaciju, kao što
su prihvatili simulacije umreženosti i virtuelnog “drugovanja”. Treba, naravno, razlikovati pričaoničke
“sobe” sa kontrolisanim pristupom (npr. kanal za radnike jedne firme, ili učenike jednog razreda, koji se
i lično poznaju), od masovnih javnih kanala, gde se uspostavljaju slučajni razgovori. Pošto su pričaonice,
u potonjem smislu, negativna pojava, jedina prava upotreba istih je zloupotreba; a sve drugo je otuđenje
i praznina.
Dušan Vasić
Körülöttem villognak a csövek
Körülöttem villognak a csövek és ármlik az információ, benne van
minden egyes kis porszemben. Kisüléses információ, csak az értheti, aki
messze áll azoktól a szabálytalan és szúrós bokroktól. A tövisektől, az
oly szúrós és durva, a leveleket szegélyező szálkáktól. Kék bogyóiktól
lesz édes a pite. Abban is sok az információ, amely villog és áramlik.
Cső alakú bogyók. Villognak. Információ. Alig tudtam kihámozni
az üvegcsőből azt a tüskés levelet. Szétkenődött a vérem és hiába
itattam a timsó végtelen ozmótikus nyomásával. Nem állt el. Villogott,
áramlott belőle az információ. Bárcsak más áramlott volna belőle és
más szívta volna fel, másfajta... Igen az is információ, hány milliárd
is. Hány milliárd kis tüskés egér és szőrtelen majom, világító csőalakú
információ. Egy szőrtelen majom vákuumkamrájában kialakuló
abszolut vákuum keltette információéhség, fehérjekannibalizmus.
Ha most itt lenne velem valaki, könnyebb lenne elviselnem. A villogó
csöveket, a kvázihélikus, királis karosszékek végtelen láncolatát,
exponenciálisan lecsengő erőterekkel.
Ilyen információ a függetlenség: azt jelenti, hogy a semmivel
szorzott emberi maradványok, halott csírák elkülönülve is
megmaradnak halottnak. Nem függnek össze, nem függnek egymástól.
Valójában mindegyik egy dimenzót nyithatna egy végtelen dimenziós
térben. Egy újabbat. De csak ponttá halványul a rá merőleges
altérben, amit a merőleges kettészelhet, mint a fűrészlap a törzset.
Elveszett tartás - függetlenség.
Vonalak, csövek, geometriai formák, lepedőnyi pont, saroknyi
háló. Ezekre esik szét a tér. Már mániákusan követelem a
fehérjekannibalizmust. Jól esne ha leszopnának. Az is jól esne ha
élvezném. Őrjöngés és hisztéria, testégetés. Leegyszerűsítés és
szétzúzás. Élvezni és megélni, ahogy a másikból kikényszerül a
védekezés. Cinikus mosolyt venni egy üres kalickába zárt üres lelken.
Tudni és követelni az egymásra merőleges információ-dimenziókat.
Villog! Áramlik! Az információ! Az orrom nyálkahártyáját marja a
formális primitív gépezetek lelkületének bűze. Kudarcot vallottak.
Bár ki tudja, valójában nem lehet eldönteni, vajon felülemelkedteke a parányi masinák azon a véges számú dimenzión, ami kifeszíti
létüket. A gonoszok talán igen, a boldogok is gonoszok, csak nem
csalnak. Kiegészíteni a dimenziókat villogással és csövekkel, kopasz
majmokkal. Villog! - Én ma tüzijátékot vártam.
- Nem kell várni, jön magától.
- Nem jön, soha nem jön. Egy dimenziót tudatosan teszünk a
többihez. Kiléphetünk a végtelen fogságából. Hozzáadni lehet.
- Túlzottan szándékolt lenne így.
- Igen szandékolt. Mégsem tudnánk a pontot széthúzni egyenessé.
Buktak meg már birodalmak és lettek nagyok? Ez hiányzik ebből a
világból, nők és birodalom. Szeretnék egy olyan világot, ahol folyton
csak kríziseket kell kezelni, ahol milliókat lehet feláldozni. Szertnék
egy olyan világot, ahol kevesek élveznek, és mások feláldozhatóak
ezért. Nem kell ideológia ehhez, csak szopnának, és élvezném. A
boldogok is gonoszok, csak nem csalnak. A kondások boldogok, és
mezőkön vigyáznak egymásra. A fekete kondások a fehér kondásra.
A fehér malac a fekete malacra. Mind csíra, mind független és
fügettlenül él vagy hal. Fekete és fehér. Villog! Informació. Áramlik!
Kitettem a címkémet, látod?
Száraz Áron
Danijel Čavić
www.fokus-su.org.yu
Theme
Sedmo culo –
konekcija
Jasna Skenderović
Ukoliko fenomen interneta pokušamo sagledati van dometa
marketinškog, zabavnog, edukativnog, pa i umetničkog šuma kojeg
je u poslednjih desetak godina izazvao, ako se zatim odmaknemo i od
njegove tehničke gizdavosti gde, nepotkovani tehničkim znanjem, ne
bismo ni imali šta da tražimo, i pokušamo da ga sagledamo kao ideju,
reakciju ljudskog uma na svet oko sebe, konsekvencu čovekovog
abiliteta i urođene težnje da postavi pitanje i potraži odgovor na njega
– možda će nas razmišljanje odvesti mnogo zanimljivijim i korisnijim
putevima od uobičajenog oduševljavanja „novim dobom neslućenih
mogućnosti“ i hrljenja u susret baš svima na svetu, ili paranoične,
ili pak uobražene i već romantične rezignacije prema tom nedavno
otvorenom kanalu komunikacije iz koga su najednom pokuljali milioni
terabitova koječega čovečjeg (mada, i oduševljenje i paranoja tu
mogu naći bar malo mesta, jer oslikavaju sasvim prirodno nadmetanje
straha i znatiželje).
Zapitamo li se koju li je to ideju internet uobličio, koju
potrebu zadovoljio ili pokušao zadovoljiti (uzgred budi rečeno,
poznato je da je formalno nastao kao vojni projekat američke
vlade, iz potrebe za neuništivim komunikacijskim sistemom),
možemo lako natrčati na sijaset božanskih atributa: sveprisutnost,
nehijerarhijska struktura, celovitost, pomerljivost odnosa prostor
– vreme, neuništivost, beskonačnost... Ili, ljudskije rečeno – strah
od odvojenosti, nerazumevanja/nerazumljivosti, ograničenosti,
besmisla, nepotpunosti, konačnosti.
Ako pretpostavimo da je čovek osećaj sopstvene neadekvatnosti
realizovao invencijom nebrojenih oruđa koja bi ga približila
idealnom sebi, onda bi jezik mogao zauzeti mesto u samom vrhu tih
vrednosti. U izvesnom smislu, on predstavlja pokušaj premošćavanja
gorepomenutih dualiteta. Ali, jezik kao opipljivi oblik čovekovih misli
koje nikad ne miruju i koji je otuda u stalnoj ekspanziji i promeni, ne
doživljava svoje metamorfoze isključivo unutar samoga sebe, već i u
domenu medija kojim se prenosi. Odavno već sam govor nije dovoljan
čoveku, već i prva zaodevanja govora melodijom ili obredom ukazuju
na potrebu da jezik, odnosno misao, dobije adekvatniju formu kako bi
se poruka efektnije prenela. Pojava pisma bila je korak ka tom idealu,
a pločice klinastog pisma, svici papirusa, knjige, kompjuteri, internet
i verovatno nešto što će tek uslediti, govore o potrazi za medijem
koji će podnositi brzinu misli, ne gubeći pri tom ništa od sadržine.
No, sam medij, kao neophodno oruđe komunikacije, fascinantan je
i bez svoje osnovne funkcije, te usled toga često zasenjuje poruku
koju prenosi. Jedinstvo označitelja i označenog odavno je izgubljeno,
a označitelj, bivajući sve primamljiviji čulima, doprinosi tom
razjedinjavanju. Ubrzano umnožavanje formi nesrazmerno sadržini i
sve veća labavost njihove veze stavlja konzumenta istih usred šume
neprestano nastajućih simbola i nameće problem njegovog izbora, jer
neograničena mogućnost izbora čini izbor nemogućim. Takođe, poput
Kule vavilonske što svoj sjaj plaća rušenjem na parčiće različitih
jezika, istog značenja, a različitog „pevanja“, umnožavanje simbola
utiče i na njihovo značenje. Confusio linguarum se može naći već i u
samom imenu Vavilonske kule, gde njen prvobitni, sumerski naziv – Ka
Dingir Ra (Božija kapija), biva bukvalno preveden na akadski – Babilu,
a zatim biva samo zvukovno prilagođen hebrejskom, ali sa bitnom i
vrlo slikovitom promenom u značenju, naime, dovodi se u vezu sa
glagolom balal, značenja – zbuniti.
Ako ipak, pretpostavimo da je istina tamo negde, u tom
nepreglednom mnoštvu, dodatno će nam otežati i pomisao da bi,
recimo, beskonačan broj majmuna koji bi udarali po tastaturi, u
jednom trenutku, po teoriji verovatnoće, napisali i Geteova dela. No,
možda je komunikacija čulo kojim tek treba ovladati.
Jasna Skenderović
Sadašnjost Duha
Jedna od prvih polaznih tačaka koju bismo mogli sebi dozvoliti,
ako pokušamo diferencirati fenomen Duha u svom totalitetu, jeste
učiniti Duh vidljivim očima kolektivne realnosti. Pošto mi jesmo
individue, Život, koji nam se dešava, pogađa nas prvenstveno na
individualnom nivou. Bivajući fizički međusobno odvojeni, poput
atoma, mi ne razaznajemo ništa drugo do atome. Ali dovoljno je
malo razmisliti, pa zaključiti da ta duhom oživljena ljudska tela
nisu toliko međusobno odvojena koliko se na prvi pogled čini. Ona
nisu povezana samo vremenskim kvalitetom u okviru mehanizama
sopstvene generacije. Kao posledica njihovog razvoja stvara se i živuća
mreža (psihološka, ekonomska, socijalna, itd...) koja se neprestano
ugrađuje u jedinstvenu membranu, tim više kompleksnu i razgranatu,
koliko evolucija više uzima maha. Poput kapi vode upijenih u pesak,
koja podnose jednistveni pritisak sloja sa kojim se stapaju; poput
električnih impulsa sprovedenih kroz jedan električni vod, potiskivanih
istim potencijalom; - tako i svesna bića jesu pojedinačni elementi
jedinstvenog entiteta koji obavija Zemaljsku kuglu. U empirijskom
smislu, fenomen Duha nije deljiva vrednost; on poprima kvalitet
opšeg, postaje kvalitativna vrednost karakteristična za naš Svet.
Drukčije rečeno, ne postoje pojedinačni Duhovi u Prirodi, već samo
jedan fizički odrediv naboj svesti na površini planete Zemlje. Tom
živućem sloju naše planete mogao bi biti dodeljen naziv – biosfera, ili
još preciznije (ako se imenuje samo samosvesna nit pomenutog sloja)
– noosfera.
Teilhard de Chardin, L’énergie humaine
(sa francuskog prevela: Jasna Skenderović)
Tejar d’Šarden (1881-1955), bio je jezuitskI sveštenik, osuđivan
od strane Katoličke crkve zbog podrivanja njene doktrine o postanju.
Plodni filozof, paleontolog i geolog, Tejar d`Šarden je posthumno
rehabilitovan upravo od strane Katoličke crkve. Poznat po tezi da se
evolucija planete i čoveka može sagledati u njenim fizičkim slojevima:
geosferi (neživoj materiji), biosferi (biološkom životu) i trećoj, takođe
opipljivoj sferi koju uvodi – noosferi – sveri ljudske svesti. Za ovog
autora se često kaže da je začetnik koncepta interneta.
(prim. prev)
Jasna Skenderović
Konfetti
GRATULÁLUNK! ÖN A SZÁZEZREDIK LÁTOGATÓNK! KATTINTSON
IDE, HOGY MEGNÉZHESSE MIT NYERT!
Nent Teri belépett. Valóban százezren voltak, mindenki vagy
cocktaillal, vagy fogpálcikára fűzött ennivalóval a kezében. Mindenki
hátán volt egy szám, egy papírra nyomtatott szám, ami azt jelezte,
hogy hanyadik látogató. Hangos zene szólt, a hatalmas udvarra
homokot szórtak, hogy tengerpart hangulatú legyen, sőt a százezerből
háromezren már a gödröt ásták a sós víznek. Konfetti folyamatosan
hullott az égből, nem lehetett pontosan látni, hogy honnan jön,
csak annyit, hogy az égből. Teri senkit sem ismert, hihetetlen volt
számára, hogy egy ilyen kicsi városban összegyűlt százezer ember és
közöttük egyetlen ismerőst sem lát. Inkább az udvaron álldogált, a
nagy gödör mellett, bent fülledt volt a levegő. Ő is kapott cocktailt és
fogpálcikára fűzött ennivalót. Mielőtt bármelyiket is elkezdte volna
fogyasztani, odarohant hozzá egy kalapos úr. A kalapon kívül volt rajta
egy lila flitteres alsómajica, és egy arany színű szandál. Alul nem volt
rajta semmi, a nemi szervét sem takarta el semmivel, de ez miatt
sem ő, sem a vendégek nem voltak zavarban. Nent Teri egy kicsit
elpirult, de pillanatok alatt megszokta. Ennek az embernek nem volt
szám a hátán.
- Gyere, gyere gyorsan regisztrálni! – mondta a kalapos úr.
Terinek a vállára tette a kezét, mintha régi jó barátok lennének és
elvezette a regisztrációs pulthoz. Itt három bikinibe öltözött lány
várta, mind negyvenezer körüli számot viseltek a hátukon. Ketten
cigánykerekeztek, a harmadik leült egy rózsaszínű babzsákba és írta
a szükséges adatokat. E-mail cím, ország, város, irányítószám, kor,
nem... Ezután Teri elé tettek egy nagy kartont amire furcsa, szinte
kiolvashatatlan betűtípusokkal voltak számok és betűk nyomtatva.
Jasna Skenderović
Ezt kellett kiolvasnia. Természetesen sikerült neki. Miután mindez
megvolt, kapott ő is egy papírt egy nagy piros százezressel rajta.
Ráragasztották a hátára és a kezébe nyomtak még egy cocktailt. Azt
mondták a nyereményre várnia kell egy kicsit, addig barátkozzon,
érezze jól magát.
A zene továbbra is szólt, a konfetti még mindig hullott az égből.
Teri, mivel nem ismert senkit, és különben is szégyenlős volt, sőt
tulajdonképpen nem is szeretett ismerkedni, visszament a gödör
mellé. A háromezer ásó embert figyelte, és a másik ötvenezret, akik
már törölközőkön feküdtek felkészülve a csobbanásra. Az idő se lassan
se gyorsan nem múlt, egyszerűen csak múlt, a Nap egy helyben állt,
a vendégek teste lassan rákpirosra pirult. Ekkor megjelent a kalapos
félmeztelen úr nagy csillogó zsákokkal a kezében, amiből napkrémet
öntött a sütkérezők közé.
Teri egyszercsak megpillantotta az 1-es számú vendéget. Egy ősz
hajú asszony volt, ő segített a kalapos úrnak a zsákokat cipelni. Miután
kiürítették a zsákokat, odaléptek Terihez. Az asszony bemutatkozott,
elmondta, hogy 2 éve van itt, valójában csak egy receptet keresett,
véletlenül talált ide, viszont érdemes itt maradni. Amikor a kalapos úr
egy pillanatra elfordult, megsúgta Terinek, hogy abban reménykedik,
hátha egyszer nem a százezredik, hanem az első vendég kap ajándékot,
addig is, nem megy el, jól érzi magát ezen a helyen.
A kalapos úr visszafordult és az asszonnyal együtt karon fogták
Terit, eljött az idő az ajándék átadásához. A zene megállt, viszont
a konfetti még sűrűbben hullott. A kalapos úr kezében egy mikrofon
termett, amibe zihálva elmondta, hogy a százezredik látogató
pillanatokon belül átveszi fergeteges nyereményét. A vendégek közül
csupán ötezren figyeltek, a többiek olyan távol estek a hangszóróktól,
hogy nem hallották, de ez az ötezer ember is olyan ünnepélyes
örjöngésbe kezdett, hogy Teri a boldogsától és az izgalomtól egyszer
hol elsápadt, hol elpirult. A fiatalok csókolóztak, mint amikor az óra
éjfélt üt újévkor, pezsgősüvegekből folyt ki az émelyítő habos szesz.
A konfetti egyre sűrűbb lett.
A gödör mellett haldtak egy hatalmas ajtó felé. Nent Teri erősen
gondolkodott, hogy mi lehet mögötte. Egy yacht, esetleg egy
nyaralóház, vagy sok sok vásárlási utalvány???
Húsz méterre az óriási ajtó előtt fájdalmas sikoltozásra lett
figyelmes a sok ünneplő ember. Az ásó vendégek menekültek a lyukból,
egymást lökdösve és taposva másztak ki az oldalán, ugyanis a sós vizet
elkezdték bele önteni, anélkül hogy szóltak volna bárkinek is. Olyan
volt mint a konfetti, nem lehetett látni pontosan, hogy honnan jön.
Miután kimásztak, a partról figyelték a tengert. Kissé sűrűre sikerült,
ugyanis a gödör nem csak vízzel telítődött meg, hanem konfettivel
is, és ott a tenger közepén, ott lebegett egy ember a vízen, arccal a
tengerben, felpuffadt testtel. Megfulladt.
Sírtak hároman, a többiek a pezsgőtől részegen csak örülni tudtak
a sűrű hűs lének, így hát belevetették rákszínű testüket. A kalapos úr
és az asszony eltűntek, majd visszatértek strandlabdákat osztogatva.
Teri nagy szemekkel álldogált tovább, sajnálta azt az egy
embert, de mégis azon gondolkodott, hogy vajon visszatér e hozzá
a félmeztelen kalapos úr és kinyitja e neki az ajtót. Az úr visszatért,
azonban nem nyitotta ki az ajtót, hanem letépte Teri hátáról a papírt,
és egy másikat ragasztott rá, amin a 99 999-es szám állt. Kapott egy
strandlabdát és egy üveg pezsgőt. Az úr és az asszony eltűntek a
tömegben, Teri nem tudta őket 10 másodpercnél tovább követni a
szemeivel. Egy ideig a hullát figyelte, amit arra használtak a fürdőzők,
hogy a vízi röplabdapálya felezővonalát bejelöljék.
Mivel nem tudta merre van az exit, sőt a partról még az épületet
sem látta, ahol regisztrált, lefeküdt egy törölközére napozni.
Fábián Elza
www.fokus-su.org.yu
Theme
INTERNET ANALI: BLOG
DIVERSIFIKACIJA MEDIJSKOG dUBRIŠTA
“Na MySpace-u blog do bloga,
traži majka sina svoga...”
Da je ovo blog, a ne časopis, onda biste čitali moje stvarno
mišljenje. Ovim iskazom pokušavam da istaknem suštinsku razliku
između bloga, neformalnog javnog oglašavanja, i ostalih sredstava
masovne komunikacije (štampe, televizije, radija i web portala)…
Basic (prosto)
Blogovi - su internet anali. Sama reč blog nastala je spajanjem
reči web (mreža) i log (zapis).
U svojoj suštini, blog je informator ili bilten, najčešće održavan
i izdržavan od strane jedne jedine osobe ili malog tima ljudi, sa
mogućnošću komentarisanja sadržaja i pristupa ranijim zapisima
(arhivi). Dakle, samouređivanje, komentari i arhiva tri su osnovna
parametra za prepoznavanje bloga, koji se naziva i drugim imenima:
user-generated content (sadržaj koji stvaraju sami korisnici/ćitaoci),
citizen journalism (građansko samo-informisanje ili samoinformisanje),
gonzo journalism (gonzo novinarstvo)...
Ovakvi zapisi postojali su i ranije, ali je internet omogućio
jeftino čuvanje i pretraživanje sadržaja, pa je blog tako postao lako
pristupačan a potom i prilično popularan oblik javnog informisanja.
Ako izuzmemo anale a posmatramo baš blogove, prvi blogeri bili
su geekovi koji su beležili svoja iskustva u radu i, u skladu sa svojom
prirodom, radije delili ta iskustva i saznanja sa drugima nego ih čuvali
za sebe.
Blog može da pokrene bilo ko, na bilo kom od popularnih blog
servisa, npr.: Blogger (uglavnom tekstovi), MySpace (uglavnom muzika),
YouTube (uglavnom video) i npr. Flicker (uglavnom fotografije). Kao
i obično, tehnologija (u ovom slučaju razvoj softvera) je omogućila
lako ukrštanje i kombinaciju različitih sadržaja (teksta, fotografije,
muzike) pa tako danas mnogi blogovi sadrže kombinaciju muzike,
fotografije, teksta i videa.
Intermediate (srednje)
Snaga bloga u informisanju ogleda se u slabosti ostalih medija svi ostali mediji su skuplji od bloga. Skuplji medij zahteva pažljiviji
odabir sadržaja a stvara se i obaveza prema sponzorima/donatorima,
pa urednici često balansiraju između stvarnog i mogućeg. Tako je
vremenom, posebno među populacijom koja provodi više vremena
na internetu, postalo sasvim uobičajeno da se štampani i eletkronski
mediji smatraju neobjektivnim.
ISTORIJE
Nisu, naravno, svi blogovi informativni. Postoji gomila zabavnih/
dosadnih, „umetničkih” blogova koji nemaju nikakvu informativnu
vrednost, osim da informišu o senzibilitetu blogera, ali imaju druge
vrednosti, bilo za samog blogera (na primer terapeutsku) ili krug
njegovih prijatelja ili obožavalaca (društvenu, zabavnu).
Advanced (napredno)
Potrebno je još nešto reći o biznis modelu bloga. Na “trulom
zapadu” sve je moguće: čak je moguće i živeti od blogovanja. A čim
je tamo nešto moguće, znači da je barem polovično moguće kod nas.
U poslednjih nekoliko godina mnoge ozbiljne profitne korporacije
posvetile su pažnju blogovima. Blog je pre svega koristan kao PR
oruđe: uredno vođen blog unaprediće odnose sa javnošću korporacije
(udruženja). Ne treba zanemariti ni reklamne servise (poput AdSense)
koji donose između 2 do 10 dolara na 10.000 gledanja, već u zavisnosti
od sadržaja i veštine samog blogera. Tako prosečan blog može da
nakupi određenu sumu novca, koja neće isplatiti uloženi rad, ali
može, ako ništa drugo, “otplatiti” internet vreme.
Osoba kojoj je stalo do neke elementarne kulture takođe može
da ima i druge, nematerijalne, koristi od blogovanja, u smislu
urednog održavanja mentalne higijene. Smatram korisnim da se
ponekad zabeleže i artikulišu neke ideje. Samo zapisivanje pomaže
napretku (daljoj elaboraciji) mišljenja, pogodno je za povremeno
provetravanje uma, i unapređenje pismenosti.
Veoma je važno pri formiranju bloga kreirati uređivačku politiku:
razmisliti o populaciji kojoj je sadržaj bloga namenjen, o cilju koji
blog treba da postigne, i o sredstvima kojima će bloger pokušavati
da dođe do cilja. Dobro definisana uređivačka politika pomoći će i
blogeru i njegovim čitaocima, i svakako je neophodna. Treba biti
svestan da je blog javni medij, te da bloger može da snosi posledice
(privatne i pravne prirode) za tekstove koje objavljuje.
Expert (u skladu sa naslovom)
Blog je instrument neognostičke škole mišljenja uz pomoć kojeg
(bez ikakve posebne, jasnije, predanosti i odgovornosti), bloger
pokušava da nadođe na (samo)spoznaju odnosno da se oslobodi stega
materijalističkog sveta koji ga okružuje.
Ovaj materijalistički svet determinisan je preejakulativnom
kulturom koja, najprostije rečeno, blagonaklono gleda na
“napaljenost”, ali i dalje zazire od najprirodnijeg čina “in utero”
svršavanja i masturbacije. Tako su i profi-blogeri, prostački rečeno,
drkadžije.
Stoga su blogovi najčešće apokrifna dela i, ako se slažemo da su u
pre-broadband eri fanzini imali ulogu blogova, njihov najveći doprinos
je u diversifikaciji i oplemenjivanju medijskog đubrišta istorije.
Trivia za geekove (opciono)
* Prvi gonzo novinar bio je Hunter Stockton Thompson, poznatiji
kao autor novele “Fear and Loathing in Las Vegas”, po kojoj je Terry
Gilliam, snimio istoimeni film.
* Neki autori (Brad Templeton) smatraju da je prvi elektronski
blog zapravo Usenet grupa: rec.humor.funny
* Jedan od prvih zapaženih autora koji je počeo da koristi
“internet” (odn. u to vreme usenet) za distribuciju “sopstvenih
ispovesti” a zapravo duhovitih priča, bio je Simon Travaglia, autor
serijala “BOFH: Bastard Operator from Hell”.
* Jedan od najpoznatijih blogera današnjice je SF autor Cory
Doctorow, ujedno i ko-urednik jednog od najpopularnijih blogova na
svetu: “bOING bOING”
* Technorati, servis za pretraživanje i evidenciju blogova, beleži
preko 100 miliona blogova u svetu, najpopularniji blog servis 2007.
godine bio je YouTube.
Darko Kovačević
WEB 2.0
PROPAST KAFANE
Jasna Skenderović
Blog je, pak, potpuno subjektivna forma, i toga su svesni, nadam
se, svi čitaoci. Tako je počeo da se gradi sistem poverenja čitalaca
u blogere, koji nemaju nikakvu potrebu da, formom ili drugim
trikovima, stvaraju predstavu objektivnosti, već prosto informišu “iz
prve ruke”. Ova forma nazivala se, i često je u sprezi sa, tzv. “gonzo
novinarstvom”.
Ovde prevashodno mislim na informativne i korporativne blogove,
a u korporacije uključujem, pored profitnih preduzeća, i partije,
neprofitna preduzeća i udruženja, neformalna udruženja npr. demobendove itd.
Treba imati u vidu da je objavljivanje na internetu ipak javno
informisanje, stoga se dešavalo da bloger biva otpušten od strane
korporacije za koju je radio (zbog odavanja insajderskih informacija)
ali, u ovakvim slučajevima, javnost je uvek bila na strani blogera, te
su na posredan način blogeri sticali moralnu i materijalnu korist a oni,
koji su ih proganjali, urušavali svoj imidž.
Sa poboljšanjem infrastrukture i povećanjem broja korisnika
Interneta u Srbiji, javila se potreba za ubrzanim razvojem kvalitetnih
sadržaja na domaćem Internetu, što je uslovilo i potrebu za njihovim
lakšim i bržim pronalaženjem. Lakše i brže pronalaženje sadržaja
podstiče domaće autore da ove sadržaje i stvaraju. Time se omogućava
da njihovi projekti na Internetu ožive i ostvare svoje ciljeve, što
stimuliše razvoj Interneta i podiže nivo kvaliteta usluga koje su na
njemu dostupne. Domaći pretraživači imaju konkurenciju, a to su
globalni svetski pretraživači, međutim, zbog lokalne orijentacije,
boljeg poznavanja pravila srpskog jezika i problema vezanih za
sličnost sa jezicima susednih država, oni daju bolje rezultate tokom
lokalne pretrage u odnosu na konkurenciju. Osim boljeg poznavanja
jezika, njihova je prednost i u čestom osvežavanju indeksa stranica
domaćeg, zbog količine podataka nijedan globalni pretraživač ne
može tako često da osvežava bazu, pa su ti rezultati pretraživanja
mnogo ažurniji.
Po tehnologiji, tačnosti i relevantnosti rezultata pretraživanja
domaći pretraživači ne zaostaju za najpoznatijim svetskim
pretraživačima. Pretraživačka tehnologija u celini je izrađena u
programskom okruženju Java. Iz velike količine informacija za svaki
upit se, u hiljaditom delu sekunde, analizira niz činilaca kojima se
određuje relevantnost i važnost pa se po tim kriterijumima rezultati
pretrage predstavljaju korisnicima. Drugim rečima, korisnici za svoje
upite na prvim mestima u rezultatu pretrage dobijaju najvažnije i
najrelevantnije podatke.
Internet postaje deo svakodnevne infrastrukture, poput telefona,
radija i televizije. Koristimo ga spontano, bez razmišljanja, jer kao
kada biramo telefonski broj ili menjamo televizijski kanal, tako sada
biramo Internet prezentacije, šaljemo elektronska pisma ili čestitke,
i obavljamo ostale poslove (plaćamo račune, kupujemo i prodajemo
robu i usluge, upoznajemo se...). Sveprisutnost i pristupačnost
globalne mreže su najvažnije odlike Interneta danas. Mističnost
cyber sveta je nestala. Enciklopedije i rečnike sve ređe listamo (tu
je sada Wikipedia), agencije za bračna posredovanja zatvaraju svoje
firme, sada su svi on-line, chat sobe su pretesne da prime sve one
koji nekoga traže. Ipak, u okeanu informacija sve je teže odabrati
pravu, potreban nam je kompas, pa postajemo skloni da poverujemo
u prve rezultate koje nam Google ponudi. Međutim, ako znamo da se
plasiranje i pozicioniranje na tom sajtu plaća, shvatamo da onaj ko
daje više kontroliše i ono čemu će ljudi verovati.
PRETRAŽIVANJE: Istorija pretraživača je stara koliko i Internet.
Kako je rastao broj Internet prezentacija, tako se javljala i potreba za
indeksiranjem i klasifikacijom, a u cilju lakšeg pronalaska određenih
sadržaja. Prvi globalni pretraživač je, svakako, Yahoo, ali se on
vremenom razvijao u klasičan Internet portal, i to pred naletom furije
zvane Google, koji svojom jednostavnošću i preciznošću postaje lider
na svetskom tržištu pretraživača.
www.fokus-su.org.yu
Jasna Skenderović
CHAT: Čemu kafane i diskoteke, zapitamo se, a i Korzo je davno
izgubio prvobitnu funkciju. Ko još partnera traži u RW (realnom svetu)?
Internet poznanstva postaju deo svakodnevlja, a i Hollywood ih se
dočepao, te, malo-malo, pa se mega hitovi bave svim aspektima ovog
načina komunikacije. Sve je počelo kad i Internet, ali je masovnost
došla devedesetih u razvijenom svetu, a od nedavno i kod nas. Sobe
za ćaskanje, popularne chat-rooms, prepune su vrelih studentica,
masnih freakova, zajapurenih kućanica, izboranih i ocvalih starleta,
gojaznih srednjoškolaca, banalnih fudbalera, dražesnih manekenki
(koje u realnosti tako divno njišu kukovima), naših komšija (inženjera,
lekara, kamiondžija, filozofa, političara, taksista, popova, učitelja i KV
bravara). Sobe se nalaze na svakom ćošku i podeljene su po regionalnom
principu (Tokio, New York, Beč, Sarajevo, Split, Podgorica, Tuzla,
Subotica, Svrljig, Bačko Dušanovo) ili, pak, oblastima interesovanja
– kukičanje, lepa umetnost, kvalitetna vina, poštanske markice (tj.
značke i salvete), ljubitelji Željka Joksimovića, Lepe Lane (ili Bore),
istorija civilizacije, ratovi u prošlosti (ili ovi novi), poreklo naroda
(jesu li Srbi Hrvati ili Hrvati Srbi?), a o svetskim teorijama zavere da
ne govorimo. Naturalno, najčešće oblasti interesovanja i ključna reč
svih „četera“ je – SEKS.
Sad, odmah, bilo kad, imaš sliku, opiši se...
Ljudi koji odlaze u „blablaonice“ i „pričaonice“ (dvoje su se tako
smuvali) uvaljeni u svoje manje ili više udobne fotelje (i manje ili
više brze Internet konekcije) započinju svoje virtualne živote. Kada
se opreme (prosečna konfiguracija, običan monitor, miš i sve to)
biraju sobu u kojoj će ćaskati, a zatim biraju svoj virtualni identitet
– daju sebi Internet ime (nick name), osmatraju dešavanja u sobi, tj.
dijalog koji se vodi na glavnom terminalu, a zatim se u isti uključuju
ili, češće, biraju neki ljupki nadimak, dva puta ga klikću i – romansa
počinje.
Naravno, niko nikad ne zna sa kim priča. Vaš je realni identitet
sačuvan, a u virtualnom okeanu možete biti bilo kakva riba. Možete
biti žigolo, Kazanova, latin lover, grubijan (mekog srca), pisac
atletske građe, ili, pak, milioner, preduzimljivi preduzetnik, vlasnik
svega & svačega, možete biti Neo (iz Matriksa) i umisliti da spašavate
svet. Možete biti stariji ili mlađi, lepši, svakako, možete biti drugi
pol (ako vas to loži), a možete se praviti da ste android (da li i oni
sanjaju...?).
Nekad ćete se zainteresovati za nekog intrigantnog, ali će proći
milenijum dok se ne dogovorite da popijete piće (negde u gradu). Ako
se već dogovorite i popijete kafu, možda ćete se zaljubiti. Tada ćete
pisati duge, dirljive e-mail poruke, ali ćete se neprijatno iznenaditi
kada intrigantna Ona već uveliko (sa drugim nickom) osvaja nova srca.
Tada vam preostaje odlazak u kafanu i dok pokušavate da se napijete
(„Pijem da je zaboravim“), prići će vam ona prava.
Boris Cupać
Theme
A VIRTUALITÁS SZÉPSÉGEI
Az internet is pont olyan, mint abbahagyhatatlan szerelmeink:
szeretjük, de jobb lenne nélküle élni, jobb lenne az életet úgy
megoldani, hogy közünk sincs hozzá, mindazonáltal ragaszkodunk
szolgáltatásaihoz, érzelmeink, érzékleteink és pszichénk kellemes
kiszolgálásához. Jobb lenne valami életszerű, valami valódi, de
mivel ez a letehetetlen internet kényelmes és magától házhoz jön,
egyszerűbb és gyorsabb megoldás, ha az embernek már keresni sincs
kedve. Fizikailag.
Mert van itt bármi, neten el lehet érni mindent. Lehet úgy
kapcsolatot kialakítani és befelyezni, hogy nem is találkoztunk az
illetővel, elméleti síkon lehet futtatni itt bármit (még akár virtuális
lányokat is), minden nemű felelősség és valóságos következmények
nélkül. Mert nagyjából minden, ami az interneten és általa történik,
marad is egy adott virtuális síkon, mert ebből nem lehet kilépni sem,
és áthozni sem a valós világba semmit.
Az itnernet lenyel. S mi suhanunk nyálas kis gyomrába, ahol
emésztetjük magunkat, a kíváncsiságunkat és a gondolatainkat.
Figyelhetjük mások életét, szerezhetünk adatokat, letölthetünk
bármit. Épp csak semmi valósat nem vagyunk képesek elérni ezzel.
(Mert ugye téged nem tölthetlek le, bármilyen szép és erősnek is
nézel ki...) Hiszen örülünk annak, ha az MSN-en megjelenik a már várt
személy, a barátnőnk, az anyánk, bárki, örülünk, legalább tudjuk,
hogy ő is a gép előtt ül és ugyanúgy az internettől vár megoldást,
vagy legalábbis ott keresi, kicsit örülünk is, hogy neki sincs jobb
dolga, ő sincs emberek közt, vagy ha van is, nem velük foglalkozik,
hanem a gépével. Ez megnyugtató? És örülünk, hogy kijön egy kis
ablak és a szomszéddal tudunk chattelni, nem kell átmenni hozzá.
Jó ez. Beszélhetünk a világ másik végén élő emberrel találkozás
és kényelmetlen körülmények nélkül. Elpirulhatunk, vághatunk
pofákat, úgysem látja. A kommunikáció idejét is megnyújtja ez. A
párbeszéd mondatai közti szünet kinyúlhat, nem fontos az interakció
gyorsasága, válaszolhatunk késve is, nem kell azonnal választ adnunk,
visszakérdeznünk, miközben a „valós” idő kifolyik kezeink közül,
észre sem vesszük és addig beszélünk, keresünk, olvasunk, csinálunk
bármit, hogy észre sem vesszük: órák hossza óta itt ülünk már a gép
előtt, ahelyett, hogy a virtuális életünket lecserélnénk a valósra.
Mert az internet kiszolgál. Minden házhoz jön. Mi otthon ülve
tudunk már intézni bármit, sőt azt is el tudjuk vele intézni, ami
elintézhetetlen. A legszebb dolog már az, hogy vannak azok a virtuális
élet-játékok, amiben bármit tudunk csinálni, amit a valós életben
nem. És erre pénzt is lehet költeni, és sokan költenek is. Vannak az
Avatar-ok, akik egy virtuális világ rossz felbontású figurái, melyekkel
jelölhetjük magunkat. És azok megcsinálnak helyettünk mindent, amit
mi a valós világban nem tudun megtenni. Ott lehetünk nagymellűek
és soványak, délceg és bátor férfiak, ismerkedhetünk más szögletes
animált figurákkal, repülhetünk, elmehetünk vásárolni. A legszebb:
pénzt kiadni a semmiért, s a mégszebb: pénzért eladni a semmit, a
fizikailag megfoghatatlant: virtuális ruhát venni az Avatarunknak, vagy
lakást a virtuális világ legjobb főutcáján, utaztathatjuk, jó pénzért
még „szeretkeztethetjük” is. Ennél jobb üzletet? Árulni a semmit...
Viktor Juriga
Ennek hála kikapcsolhatjuk fizikai inger receptorainkat, tapintás
és érintés nélkül lesz már jóérzésünk, a szemünkön keresztül
befészkeli agyunkba magát a sok villogó, szines vagy épp kinek milyen
megfelelő inger, s azt érezzük: érzünk. Létre lehet már hozni úgy
érzékleteket és érzéseket, hogy ülünk egy helyben, nem teszünk a
gombok nyomásán kívül semmit. Gombnyomásoktól leszünk boldogok,
szomorúak, mindegy mik, a lényege, hogy érezzünk.
Az internet lehetősége, hogy nem kell felelősséget vállalnunk, s
ez által önmagunkat sem. De mindenáron nyilatkoznánk, mert a XXI.
századra mindenkinek lett már véleménye és mérhetetlen késztetést
érez ennek közlésére. Blogot írnak az emberek fantázianevekkel.
S szólhat az bármiről: vannak fénykép blogok, szingli blogok,
szingliből lett anyuka blogok, beteg a gyerekem blog, férfi blogok,
„tudományos” blogok, verses blogok, recept blogok. Mindenki
publikálni szeretne, mindenki hallatni szeretne magáról, valamilyen
módon. Az internetben ez a kényelmes: nem kell vállaljuk magunkat,
sem a hibáinkat. Ott már csak egy olyan képet jelenítünk meg
magunkról, amit „megcsinálunk”, amibe már csak azt tesszük bele
magunkból, ami nekünk tetszik, amire büszkék vagyunk. Itt már nem
kell görcsösnek lenni, úgysem jön rá sokmindenre az olvasó közönség.
De vajon ki olvassa ezt a sok közlést, ha mindenki közölni akar? A
blogokon ugye van olyan rész, hogy blogroll, ahová a kedves blogoló
kiírhatja, hogy kiknek a blogját olvassa. Ezáltal be is határozza magát,
mert valamilyen módon egy csoportba sorolja magát a blogrollban
felsorolt, általa kedvelt emberekkel. Már meg is van a valahová
tartozás élménye. Jobb mint a szappanoperákat nézők közösségébe
tartozni (elvégre ott sincs direkt kapcsolat és interakció), mert itt
azért nagyobb „értékekről” beszélhetünk. (kérdéses még számomra,
hogy ezek milyen értékek lehetnének, vagy lehetnek....)
Aztán a blogolvasó kommentálhat. Ismét lehetőség van a
vélemény közlésére. Lehet üzenni ismét. De kinek üzenünk? Eleve a
netes naplókkal kinek üzenünk és mit? Van aki a szerelmét győzögeti
arról minden nap, hogy számára nincs is fontosabb ember ezen a
világon, tényleg hiányzik neki és jobb dolog nem is történne vele, ha
együtt lennének. Van aki arról sírja tele a világ hálóját, hogy milyen
magányos, dögöljön meg az egész világ, mert ő egyedül van és így
nem is érez más ember, így nem is lehet élni, így nincs is értelme...
mert vannak örök, tinédzser problémákkal kűzdő fiatalok. Van aki épp
azért ír blogot, hogy visszaédesgesse szerelmét, van aki azért, hogy
a volt kedves lássa, ő milyen jól megvan nélküle. Van aki tudományos
vagy technikai dolgokról írja le véleményét, mert azt hiszi ezt
feltétlen közölnie kell. Van akit sorozatban visszautasít a kortárs
irodalom, s ezért létrehozza blog formában a saját folyóiratát. Van
aki közli nap mint nap, mi történik vele. És még millió érvet és okot
találnak emberek, hogy írjanak, hogy közöljenek, hogy véleményt
nyilvánítsanak. De alapjában véve kinek, minek, miért? A Hide Park is
átment virtuális létbe csak most fórum-nak hívják.
Pedig nem élünk kiüresedett életet. (1950 óta ezen túl kellett
volna tennie magát az emberiségnek.) Csak lusták vagyunk és zsinóron
jön haza hozzánk, az abbahagyhatatlan szerelem, mert lehetőségei
vannak. Több mint nekünk, s ez bosszantó, annyira, hogy szeretni kell
ügyességéért. Ha másért nem is lehet.
Terék Anna
Internet kao svet anonimnih
Uprkos tome što su blogovi i forumi sve popularniji, mnogi korisnici
interneta još uvek ne znaju šta ta dva pojma zapravo označavaju.
Blog (anglicizam, od „we blog“ – mi blogujemo < weblog <
webblog) predstavlja mrežni dnevnik koji može da otvori svaki korisnik
interneta. Prvi put se pojavio u prvoj polovini devedesetih godina XX
veka. Iako su blogovi u početku imali oblik samostalnih web sajtova,
danas se pokreću preko posebnih softvera ili hosting servera. Pojava
masovnog blogovanja vezuje se za kraj XX i prve godine XXI veka. U
Srbiji se blogovi pojavljuju tek 2005, a procenjuje se da danas oko
petnaest hiljada internet korisnika iz Srbije ima svoj blog.
Dok blog možemo definisati kao internet sadržaj o kome se stara
prvenstveno jedna osoba, u životu jednog internet foruma učestvuje
veliki broj ljudi. Internet forum prvi put je pokrenut 1996. godine
i danas, uz čet (chat), predstavlja najpopularniji vid internet
komunikacije. Tipični forum ima granatu strukturu u kojoj postoji
nekoliko podforuma sa mnogobrojnim temama iz različitih oblasti.
Forumi su najčešće tematski raznovrsni, sa uže specijalizovanim
podforumima.
Svaki blog i svaki forum imaju svoje ime i, uglavnom, sadržaj
je javno dostupan, a postoji i mogućnost njegovog komentarisanja
uz odobrenje vlasnika (ako je u pitanju blog) ili aktivnog učešća u
njegovom kreiranju (ako je u pitanju forum). Komentari su zajednička
komponenta oba vida internet komunikacije, pri čemu su kod bloga
oni sporedan, a kod foruma glavni faktor.
Najnoviji blogerski članci uglavnom se nalaze na vrhu stranice,
tako da čitate ono što je poslednje napisano, za razliku od pravog
dnevnika gde bi čitanje teklo od početka prema kraju. Postoje
milioni blogera, a još više onih koji svakodnevno čitaju blogove ili
se jednostavno gube u blogerskoj ponudi. Osnovna podela može biti
na klasično-tradicionalni blog, gde osoba deli sa drugima svoja web
otkrića, ili web dnevnik, gde pisac bloga iznosi svoje misli i zapažanja
o raznim temama. Kada se o blogu govori, prvenstveno se misli na
drugu pomenutu grupu.
Kao iskusni poznavalac blogerskog sveta, blogove delim na ozbiljne
i neozbiljne. Neozbiljnih, naravno, svakog dana ima sve više i više, a
njihova osnovna karakteristika je emocionalno-individualna sadržina
patetično-romantičnog tona, koja se ogleda kako u kratkim i smisaono
nepovezanim dnevnim tekstovima, tako i u pratećem materijalu:
sladunjavim slikama (kuce i mace sa tufnicama, zalazak sunca na
nekoj rajskoj plaži, kvazifilozofski ambijent, zvezdane magline i sl.),
raznobojnim fontovima tipa Monotype Corsiva i popularnom muzikom
u pozadini. Autori ovakvih blogova su najčešće anonimni, što gotovo
uvek podrazumeva objavljivanje teksta bez prethodnog stilskog
i misaonog rada na njemu. Nazivi takvih blogova su u skladu sa
njihovim (neobaveznim, kad-kad i poprilično beskorisnim) sadržajem.
Među ovakvim blogovima najveću grupu čine oni čiji su dokoni autori
pesnički nadahnuti, pa ređaju stihove služeći se popularnim rimama.
Još je interesantnije kad na takvom blogu primetite podatak o velikoj
posećenosti i komentare razneženih čitalaca, koji poeziju prate
isključivo preko interneta (o, blagodeti dvadeset i prvog veka!).
Ozbiljnih blogova u masovnoj internet produkciji ima mnogo manje.
Autori tih blogova su najčešće potpisani punim imenom, što ne znači
da su to uvek poznate ličnosti. Teme o kojima na takvim blogovima
možemo čitati tiču se gotovo redovno javnog (kulturnog, političkog)
života. Ovde, ponovo, možemo napraviti još jednu podelu: na jednoj
strani su blogovi isključivo informativno-specijalizovanog karaktera, a
na drugoj oni koji informacije tumače, objašnjavaju i prelamaju kroz
ličnu prizmu. Ljubiteljima blogova mnogo su interesantniji ovi drugi,
pa je često deo strane posvećen komentarima mnogo duži od samog
blogerskog teksta. Upravo se u komentarima razvijaju prave virtuelne
rasprave, posebno ako je tema iz oblasti aktuelnih nesuglasica. Ovakve
blogove, kod nas, možemo pronaći na blogerskom sistemu B92, gde
pored aktivnih političkih blogova, možemo pronaći i izuzetne blogove
iz oblasti nauke i umetnosti.
Viktor Juriga
Kao fenomeni usko povezani sa virtuelnim svetom, blogovi i
forumi predstavljaju dobar materijal za analizu društvenih vrednosti
određene zajednice. Mnogi naučnici se slažu da je anonimnost bitan
faktor internet komunikacije i da je baš zbog toga internet toliko
popularan. Anonimnost dopušta pojedincu da slobodno iznese
sopstveno mišljenje i time mu daje mogućnost da bude podjednako
bitan i podjednako dobro saslušan kao i drugi, bez obzira na fizički
izgled, nedostatke, biografiju. Sa druge strane, ovakva sloboda, bez
www.fokus-su.org.yu
obaveza i odgovornosti za iznesene stavove, dovodi često do suprotnih
efekata – ugnjetavanja, omalovažavanja i verbalnog nasilja. Na
domaćim blogovima i forumima često se razvijaju dugačke, beskorisne
i nekorektne rasprave, u kojima se odmah uočava internet nekultura.
Ne samo što su izlivi besa, ilustrovani upotrebom velikih slova , što je u
virtuelnom svetu isto što i vikanje, česti, već je u velikoj meri prisutan
i netolerantni obrazac ponašanja. Netolerantnost se ne ispoljava
samo na političkom nivou, već ide mnogo dalje – do šovinističkog
nacionalizma, rasizma i homofobije. U ovakvom svetu važi samo
jedno pravilo: oni koji ne misle isto kao mi moraju biti protiv nas i
treba ih što više popljuvati. To pravilo je, kada je reč o forumima,
praćeno i zaključavanjem sporne teme od strane moderatora ili brzom
„eliminacijom“ neistomišljenika (isključivanjem sa foruma). Malo je
virtuelnih mesta gde se bez napetosti i varničenja može diskutovati o
različitim temama, što nam odlično ilustruje zatvoreno i netolerantno
društvo u kome živimo.
Andreje Momčilović
Dodatak
Nekoliko saveta za snalaženje:
1. Dobar blog je teško definisati, budući da to zavisi od ukusa
posetilaca. Bitno je da znate kakvu vrstu zabave od bloga očekujete.
Čitanje nekih blogova je pravo intelektualno uživanje, čitanje nekih
drugih opuštanje posle napornog radnog dana, a nekih trećih gubljenje
vremena.
2. Ako vam se tekst objavljen na blogu ne dopada, to ne znači da
ga morate kritikovati. Pri pisanju komentara treba voditi računa o
tome koliko taj komentar doprinosi temi o kojoj je reč. Prazna kritika,
neargumentovana i nemotivisana, uvek više govori o kritičaru.
3. Ne treba ulaziti u široke i netolerantne rasprave. Ako se ne možete
složiti sa sagovornikom, to ne znači da ga morate uniziti. Internet je
svet različitih mišljenja i u tome jeste njegovo bogatstvo.
4. Ne treba verovati svemu što je na blogovima i forumima
napisano, posebno ako izvori informacija nisu navedeni ili ako autor
nije potpisan. Internet je, baš zbog svoje masovnosti i anonimnosti,
često nepouzdan izvor informacija.
5. I na kraju, ne treba zaboraviti da pravila uspešne komunikacije
koja važe u realnom svetu, važe i u virtualnom.
POKRAJINSKI SEKRETARIJAT ZA KULTURU
Theme
DIGITALNA PORNO REVOLUCIJA
TIRANIJA KIBER-ŽUDNJE
profitom nosi prednost nad samosvojnim predelima kreativnosti, osećajnosti i zanosa. Pornografija se
svodi na igru u kojoj pravila postavlja novac, a ne ljudski duh, i utilitarnost i ekspresivna vizuelizacija
instrumentalnog odnosa prema ljudima i stvarnosti poništava funkciju kompenzacije, razonode i rekreacije
koju pornografsko može da nudi. Epoha kasnog kapitalizma „teži da obuhvati svaki aspekt i nivo stvarnog
sve dok ne postane univerzum“ (Koković) i igra, pa i ona na kojoj se gradi pornografski užitak, gubi svoju
smislenost i iskonsku osobenost. Ludizam pornografskog sadrži se u igri koju vodi kapitalizam, a ne njeni
korisnici, i, stoga, igra koju fabrika seksualne zabave zaista nudi jeste igra igre.
Ipak, ono što izmiče akademskoj pažnji jeste činjenica da se punoća stvaralačke igre može pronaći
u jednom aspektu pornografske kulture, i to onom koji se tiče amaterske produkcije. Ova vrsta sadržaja
vešto izbegava proces komercijalizacije jer, ističući seksualni život “stvarnih ljudi sa stvarnim željama”
(Mesina), nastaje iz ljudske potrebe za igrom, eksperimentisanjem, promenom. Usmeren protiv rutinizacije
svakodnevice, realcore dobija sve veću popularnost i u otklonu od besprekornog blještavila naručenog
seksa doprinosi demokratizaciji seksualne želje i intimnih odnosa. Nepoznata lica ulaze u fokus pažnje,
i kao parada nesavršeno običnih ljudi sa savršeno uobičajenim perverzijama i seksualnim sklonostima,
amaterski snimci predstavljaju oličenje kreativnosti seksualne igre i tračak istinske slobode u seksualnom
ponašanju, ali i uređenju intimnosti. Realcore se posvećuje istini slike koju nosi i svesno se odričući
mogućnosti zarade udovoljava željama koje proizvođač i potrošač istovremeno iskazuju. Amaterska
pornografija je u najvećom meri utkana u inherentne kiber prostore čije unutrašnje specifičnosti, te
sklonosti ka samoobjavljivanju, samoorganizovanju i samoumrežavanju, u veoma velikoj meri pogoduju
ubrzanoj cirkulaciji sadržaja. Korisnici i tvorci realcore e(ste)tike nameštaju sociokulturni ambijent za
intimnost prema vlastitim željama i interesima, dok kiberaktivnu kulturu čine jedinstvenim izvorom moći
stvaranja vlastitog seksualnog identiteta. Ova vrsta sadržaja u velikoj meri uspeva da odbrani ljudsko pravo
na igru, ne navodeći pojedinca da se identifikuje sa dominantnim ideološkim stanovištima i predrasudama.
Pristajući na posrednost virtuelnog, amaterska telereprezentnost zadržava izvesnost “romantičnog
kompleksa” osobenog za afektivno-emotivne slojeve ljudske ličnosti i tradicionalni kodeks intimnosti.
Nudeći privremene autonomne zone, “uvek nekoliko koraka ispred političkih okvira” (Bomberg), Internet
dinamično demokratizuje javni diskurs, i za razliku od klasične porno-kulture u kojoj je seksualni čin deo
profesionalne obaveze, amaterska porno-slika daje prednost osobenosti seksualne želje i motivacije i
prikazuje kompleksnu varijabilnost sveta intimnosti u vlastitom sjaju. U tom je smislu veoma bitna uloga
koju ova vrsta vizuelizacije može odigrati u afirmaciji redefinicije i intimizacije seksualnih identiteta
autonomnih u odnosu prema samoumrežujućem režimu institucija tržišnih snaga.
Branislav Filipović
Viktor Juriga
Pornografska kultura nije izgubila interesovanje za klasične medije poput televizije, štampe,
fotografije, video zapisa i slično, ali je nesporno da će istorija budućnosti pornografije biti u najvećoj
meri oslonjena na Internet kao masovnu „tehnologiju slobodne komunikacije“ (Kastels). Internet zadaje
udarac tradicionalnom razumevanju društvene zajednice, i ulaskom porno sadržaja u kiber prostranstva
dolazi do procesa globalizacije pornografske industrije – nekoliko medija se pretvara u jedan, proces
proizvodnje i potrošnje se sažima u jednu (neteritorijalnu) tačku, dok država gubi mogućnost nadzora
seksualno eksplicitnih sadržaja.
Mreža, razumljivo, beskrajno zavodljiva, i halucinogena spirala informacija, sačinjava medij koji,
osmišljavajući i realizujući ljudske misli i poduhvate, ukida stvarnost kao gotovo suvišni entitet. Bibličnost
informacionih tehnologija preusmerava klasično izvorište vizuelnog u virtuelno, i izvorište slike koja
ispunjava središnju ulogu u simboličkoj komunikaciji više nije pojavni svet telesnih bića, no područje
elektronskih signala. Potiskujući fizički svet, Internet galaksija ostvaruje san kalkulantskog duha i
transformiše područje intimnosti u prostor zarade i manipulacije. Brzina, pristupačnost i ostale zapovesti
elektronske religioznosti, doprineli su seobi velikog dela pornografske industrije u dolinu sintetičkog, i kako
nova tehnologija „obećava izbaviti svog korisnika od ograničenja i poraza fizičke stvarnosti“ (Robins), tako
i Internet pornografija dobija novu dozu popularnosti: po nekim istraživanjima oko pedest odsto ukupnog
prometa na Internetu se događa na stranicama posvećenim seksu, a od 2001. do 2005. godine porno
industrija prikupila je na Internetu zaradu od oko pet milijardi dolara (World Report, US News). Virtualna
stvarnost, kao stvarnost oponašanja stvarnosti i sintetizacije prostora utopije/utopije prostora, raskida sa
tradicionalnim poretkom moći ukora, postavši (novo) zgodno mesto za ispunjenje prohteva fragmentiranih
identiteta, i zadovoljenje solipsističkih želja među kojima seksualne nisu nezanemarive. Svoju popularnost
u Internet galaksiji pornografija u prvom redu duguje osećaju neograničene slobode koju u njoj uživa, a
koja nije ništa drugo do bekstvo od prevlasti koherentnih prostora svakodnevnog življenja: u sintetičkoj
rekonstrukciji okruženja slobode (koja je sloboda „iluzije transparencije“, sloboda odsustva meke tiranije
institucija!) pornografski sadržaji, kao i sama stvarnost, dobijaju beskrajnu moć samoreprodukcije.
Suprotno očekivanjima tehnokomunitarijanske mitologije, zakoni kapitala u virtualnoj stvarnosti dobijaju
šansu više i ona postaje „medij komunikacije koji obogaćuje postojeće oblike potrošačke kulture“
(Poster). Dajući podršku umreženom individualizmu kao „dominantnom obliku društvenosti“ (Kastels),
informacijske superceste povezuju prohteve pojedinaca uz naglasak da na njima kapital ne mora da plati
svoj dug tradiciji morala, niti da preza od prekoračenja brzine kojom bi mogao da protutnji. U toj simulaciji
sociokulturnog ambijenta, pornografija, i kapital pod kojim posluje, prikazuje svu raskoš moći modifikacije
pred raznolikošću želja ili potreba tržišta. Kako je „racionalnost moći racionalnost njenih taktika“ (Fuko),
tako se i virtualna pornografija sačinjava po diktatu užitka i žudnje koji vladaju materijalnom stvarnošću.
Nove tehnologije učinile su nabavku pornografske robe uobičajenim iskustvom, u kojem (više) ne postoje
psihološke pretnje, osude ili pritisci, a u transhorizontalnoj teleoptičkoj opčinjenosti konzumerizmom,
proces proizvodnje, plasiranja, medijske obrade i potrošnje sveden je na najmanju meru. U vrtoglavo
dinamičnom procesu virtualnog (samo)promatranja, pornografska kultura pasivizira svoje potrošače, a
atomizirani pojedinac, baškareći se u kiber-okeanu seksualnih fantazama, prostim klikom na miš brže
no ikad dolazi do jasne projekcije onoga što njegovi nagoni (naizgled) žele (da vide). Internet galaksija
jeste vizuelizacija stvarnosti koja uz mitsko naoružanje neutelovljenosti emanira određenu ontološku
primamljivost, dovoljnu za ulazak u proces kreiranja identiteta i načina uređenja intimnog života. Uprkos
sjaju ontološke rekonverzije koji izvire iz sintetičkih okruženja i kapacitetima novih oblika socijalne
interaktivnosti, Mreža, paradoksalno, reproducira i ojačava postojeće hegemonijske strukture. Njena
razlika u odnosu na ostale medije jeste što se pod parolom decentralizacije, demokratizacije i dinamične
interakcije krije agens neutralizacije za prikrivanje posledica poslušnih tela vezanih uz kompjuter koja
intimnost razumeju kao neegzotičnu, neoromantičnu vrstu komunikacije – sasvim suprotnu od one koju
eksplozivni način života i distanciranost ega jasno zahtevaju.
Deo teorijskih struja u pornografiji vidi i elemente kreativne igre. Razumljivo, potreba za promenom
partnera ili celokupne situacije u kojoj se seksualnost realizuje može biti ostvarena kroz fantaziju.
Igra seksualnih fantazija labavi krutost i rutinu svakodnevnog života, a pornografska predstava divlje
seksualnosti pruža mogućnost saznanja iznalaženja načina za modifikaciju ili sublimaciju raznih tipova
individualne i socijalne napetosti. Nećemo pogrešiti u stavu da pornografija može da sadrži slojeve
igračkog i zabavljačkog, međutim kako je ljudska potreba za igrom lišena dobiti i koristoljublja, jer se
zadovoljstvo nalazi u njoj samoj, teza o ludičkoj crti pornografske kulture zahteva razjašnjenje. Celina
istine se verovatno može potražiti u stavu da pornografija donekle daje mogućnost za ispunjenje čovekove
potrebe za igrom, jer, ipak, biva uobličena odnosima u kojima kalkulacija i potreba za ekonomskim
Viktor Juriga
www.fokus-su.org.yu
Theme
LETÖLTHETLEK?
Jelzi a program, hogy ő is ül a gép előtt, ő is nézi a monitort. Ott világít a neve mellett a kicsi zöld
pötty, világítva jelzi, hogy elérhető. Hiába nyújtóznék, nem érném el, a takaró meg nem hogy rövid, lassan
nincs is. Septic
A tudomására kéne jutnom. Rájöhetne ő is magától mondjuk, hogy én is itt ülök, a szemüvegemen
zölden tükröződik a letöltött színes oldal. A tudomására kéne jutnom, hogy aztán jussunk már nevezőre is.
El fog folyni az időm. Ki kéne kapcsolni, ki kéne lépni, hogy lássa, hogy nekem jobb dolgom is van, s nem
is érdekel, hogy én erre vagy ilyesmikre nem is érek rá.
Ha a kurzort a nevére csúsztatom, egészen lassan, hogy közben izguljak én is és a kurzor nyilacska
is, kipattan a képe. Vigyorog rajta. Széles mellkas, széles mosoly, gyűrött borosta, gyűri az arcomat is a
gondolkodás... minek ez?
Nem ír, én nem írok, ne írjon, nem akarom olvasni a sorait, mert miért kell várni a sorokra, miért kell
csikarni másból a sorokat.
Vigyorog a képe. Vigyorog rám az egész gép, a monitor.
Elhúzódok a géptől, kimegyek mosogatni. Aztán képeket nézek, letöltöm őket, hogy feltöltsem magam
hiánnyal. Nem veszek semmiről tudomást, ha én nem veszem észre, más se veszi észre, akkor nincs is.
Becsukom az ablakot. A szobáét is meg a programét is. Préselődik ki a zene a hangszóróból. Törött. A zene
is. Recseg, a dallam a fülemben, a légvétel a nyelőcsövemben. Túl szűk, az is, meg a lehetőségeim is.
Én nem írok. Letöltöm azt az új dalt, amiről tegnap beszélt. Házhoz jön a vidám dallam, csak kicsit
recseg. Kell egy új hangszóró.
Inkább sétálni kéne. Inkább ki kéne kapcsolni ezt. Kihúzni. Engem is. Tóból, szarból, listáról. Kattan
az elosztó piros kapcsolója.
Most nézem a telefont, amit a gép mellé tettem. Miért vagyok én mindig elérhető? Kéne valamilyen
szabadnap, amikor kikapcsolok minden kütyüt, az áramból is kihúzok mindent. Spórolás és pihenés és
elzárkózás.
Leoltom magamra a villanyt. Hallok mégis valamilyen zúgást. Most vagy a csönd, vagy a szomszédban a
zene. Szomszéd. Rátapasztom a fülem a falra. Még át is fut az agyamon, hogy pohárral kéne hallgatózni,
az olyan mint a rajzfilmben. Le kéne tölteni azt a macskás rajzfilmet. Nemnemnemnem, nem gondol a
gépre.
Fülelelm a falat. Beszél a szomszédlány. A pasija meg a fal melletti ágyon van. Morog rá. Elnyúlok a
fal melletti ágyon. Megfogom a falat. A fiú szokott a fal mellett aludni. Néha hallom éjjel, hogy horkol.
Felébredek rá. Olyan, mintha én is mellette feküdnék. Csak az a vékony fal van köztünk. Vajon széles neki
is a mellkasa? Nemgondol, nemgondol.
Tenyerem alatt már langyosodik a fal. A fiú hangját most jobban hallom. Szerintem a fal felé fordult.
Lehet, hogy a mellkasa magasságában van most a tenyerem. Rámosolygok. Nem lát. Mindegy, én
mosolygok. Suttogni kezdek hozzá. Azt képzelem mosolyog. Azt képzelem nem is hallja hogy mit mond
neki a szomszédlány. Van szakálla. Úgy képzelem. Van valami beteges mosoly a szemeiben. Nem baj, mert
nem bánt, mert itt a fal köztünk.
Az orromat is a falhoz nyomom. Nedves lesz a tapéta, ahogy rálélegzek suttogás közben. Minden s és h
betűnél melegszik a tapéta. A lábszáramat is hozzányomom a falhoz.
Morog. Milyen utálatosan morog. Ők ketten olyan jóban vannak, hogy erre a szomszédlányra még
moroghat is ez a fiú. Nekem biztosan csak kedvesen köszönne a folyosón a lift előtt.
Elhúzódok a faltól. Így már nem kell.
Elszégyenlem magam. Sötét van, mindegy ez is, nem láttam még én sem. Nevetek egyet.
Ücsörgök a sötétben, csupa olyan dolog jut eszembe, amit tenni lehetne, amihez kell a fény. Elhúzom
a függönyt. Nézem a szomszédokat. Hátha lesz valami. Veszekedés, pucérkodás, fáradtan vacsorázó
emberek. Semmi. A lakótelepi emberekben az a jó, hogy nem húzzák be a függönyeiket. Nem élnek
spalettával, redőnnyel, rollóval, semmivel. Szeretnek szerepelni. Szeretnek játszani. Vagy csak én vagyok
mániákusan néző...
Leveszem a ruháimat. Ettől megint elszégyenlem magam, mert ki van függönyözve. Ha most belép
valaki, meglátják a meztelenségemet. Amit én csak a sötétnek mutogatnék. Meg magamnak per pillanat.
Vajon zöld még a pici pont a neve mellett? Látta, hogy az én pontom már szürke és gondolkodik azon, hogy
már más dolgom van? Hogy nekem nem kell net ahhoz, hogy elüssem az időmet? Nem akarok rágondolni.
Már magam sem tudom, hogy miért.
Felveszek valami más ruhát. Kiöltözés itthonra. Mégis felgyújtom a villanyt. Táncolok az ablak előtt.
Jobban megy, mint zenére valaha. Nyúlik az este. Szétnézek. Senki sem néz. Megbocsátható. A függönytelen
szomszédokat nem érdekli az élet. A
másik ember élete. Vagy úgy tudnak
lesni, hogy azt ne lehessen kilesni.
Leülök. Nincs az az isten, hogy én
most olvasni kezdjek, nincs az a könyv,
ami jól esne. Kéne valamit rajzolni.
Ha itt lenne a széles mosolyával
és széles mellkasával, rögtön lenne
kedvem bármit csinálni, csak vele
nem foglalkozni. Csak mert én
kéretem magam és csak mert ő nevet
ezen. Tud a mozdulataimról. Azt is,
amit én nem. Utálom. Utálom azt is
hogy nyugodt. Azt is, hogy vannak
esték, amiket kettesben tölt a nettel.
Féltékenykedek. Megunom.
Bekapcsolom
a
gépet.
Egy
emberélet, amíg kinyitja magától
a programot. Sorban ugranak elő
a nevek. Nem elérhető. Hülye.
Elérhetetlen. Unalmasan. Utálatosan.
Ki kéne menni sétálni. Mert ő is
elment valahová. Jaj, de kicsi vagyok,
mint egy serdülő kiscsirke. Kiröhögöm
magam.
Behúzom a függönyt, összehúzom
a vállamon a kardigánt. Recsegtetek
megint valami zenét. Nem kéne, hogy
mindegy legyen, hogy mit.
Megnézem a képet a neve mellett
megint. Szöveget is ír a neve mellett,
hogy nem elérhető, mert üzeni égnek
földnek, hogy ő most filmet tölt és kell
a gép teljes kapacitása. Milyen film?
Le kéne tölteni nekem is. Én is akarom
látni.
Nézem azt a széles képet.
Rákattintok jobb gombbal, kijön egy
sor lehetőség, mit csinálhatok vele.
Nem elég, de elégedek ezzel. Mentés.
Mentés másként.
Gyula-Gyula... letölthetnélek?
Letöltö
ma
képet.
Nézem.
Elröhögöm
magam.
Most
hogy
kettesben vagyunk, az inaktív kép meg
én, szélesen vigyorgunk egymásra,
máris minden más. Mert ugyehogy
más? Jajnagyon.
Ő vigyorog, göndörödik a mosolya
is, a haja is, kész légypapír ez az
ember. Pödörödik. Én meg vicsorgok
rá. Úgyselát. Ne is lásson.
Virtuális
Gyula.
Barnagöndör
Gyula. Filmletöltő Gyula. Hülye
Gyula. Mitszólsz Gyula. Kivehetnénk
ketten egy lakást. Zöldre festenénk
a konyhát. A konyha bútorait is
befestenénk zöldre. Virítanának benne
a fehér tányérok és poharak.
Keresek letöltésre zöld konyhát.
Keresek. Keresek. Várom a képek
megjelenését. Elmegy az áram.
Suhhhhh...
Ülök a sötétben megint. A
szomszédfiú üvölt. Még jó, hogy
eljöttem a faltól. Elhúzom a függönyt.
Állok az ablakban, a sötétben. Nézem
a lakóház fölött láthatatlan páracsíkot Septic
húzó repülőt. Száll. Hiába töltöttem le
a Gyulát. A konyhát is hiába töltöttem
volna le. Áramfüggő szerelem és jövő. Egyikük után sem maradt negatív utókép a szemben. Ha becsukom,
nem látom egyiket sem. Elképzelni nem lehet, folynak szét a pördülő vonalak. Csak a mellkasára
emlékeszem, de az nem elég fej nélkül a jókedvhez.
Visszajön az áram. A gép nem kapcsol. Nem kapcsol be. Kabátot veszek. Elgyalogolok Gyula lakásához.
Hátha zöld a konyhája.
Terék Anna
Septic
www.fokus-su.org.yu
Theme
Spora smrt procesora sveta
digitalnim pešačenjem, isplivavale su nove fotografije, sa istim
zmijskim telom, čitave galerije obeležene sada već dvocifrenim
rednim brojevima. I nikad glava.
Inboks mi se punio novim mejlovima sa istim zadatkom.
Svi su želeli DD.
SIGN ON.
Ko je Misteriozna devojka? Google: pesma Roya Orbisona i Yeah
Yeah Yeahs. Mase bi prvo pokušale da prokljuve same, na mreži niko
ništa ne plaća dok apsolutno ne mora; kod net-populacije, međutim,
koncentracija brzo popušta, uteha za moždanu impotenciju traži se
u pornografiji, ili pucačini (što mu dođe na isto), a težak manualni
rad prepušta se takvima kao što sam ja. Prvo što vam upadne u oko
na svakom sajtu je baner sa svevidećim okom Aja Verdane, netdetektiva. Strpljiv, da prostite, kao slon. I tako velik.
Makar dok se nije pojavio prvi filmić. Tada se i on unvervozio.
Septic
Rešiti krimninalistički slučaj a da ne napustiš sobu? Jaka stvar.
Radio je to još C. Auguste Dupin, Google: prvi detektiv na svetu,
tvorevina Edgara Allana Poea – beše Allen ili Allan? Google: Allan – i to
još u, Google: devetnaestom veku. Njemu su bile dovoljne i dnevne
novine da poveže tragove, a zamislite koliko je samo uzak bio njegov
protok informacija. Dobro, stvari su se malo zakomplikovale od tada.
Osim toga, ako ćemo pravo, ja jesam napuštao sobu. Išao sam
svuda, radio sam svašta. Svako sa veba mi je bio dobar drug. Manjeviše.
Da se predstavim. Aj Verdana, net-detektiv.
Aj, kao “ja” (I). I kao “oko” (eye). Verdana, kao moj omiljeni font.
Internet detektiv, kao ono što najbolje umem da radim. Primećujem
što drugima promiče.
I ne zovem se stvarno tako, ali pravo ime mi je još kretenskije.
Ovo je samo moj Alias, Alter Ego, Avatar; svevideće oko, jer to sam
ja.
Valjam li čemu?
Pogodite ko je pronašao dijamant Koh-I-Noor kada je otuđen od
Britanske kraljevske porodice, prvi put od, Google: 1877. godine.
Originalne nacrte za ZX Spectrum Sir Clivea Sinclaira. Ko je sprečio da
na e-Bayu završe (korištene) gaćice Britney Spears.
Sve to ne izašavši iz sobe. Interkativnost je moj posao.
Ništa me ne sprečava da izađem iz sobe, mogu da je napustim kad
hoću, ali zašto ispasti iz fazona? Ja sam nova generacija “detektiva iz
fotelje”. Jedine tapete držim na kompu i sasvim su mi dovoljne. Osim
toga, u poslednje vreme mi ružno škripe kolena, ne smem nepotrebno
da ih opterećujem.
Sve mi je ionako nadohvat ruke. Plaćam karticom, dostavljaju mi
namirnice iz prodavnice. Ne zanimaju me ljudi sa ulice, niti ja njih.
Jedina osoba koju sam zapazio u šopingu – dok sam još išao u šoping
– bila je prodavačica cveća na uglu. Namigivala bi mi i pokazivala
druge suptilne znake želje da se upozna, ali sam ih glatko ignorisao.
Suviše rizično, nepoznato, minirano potencijalnim bagovima. Ništa ne
sme da bude komplikovano.
A i šta će meni cveće?
Ni na poslu nisam morao da rešavam nekakav raskošni slučaj
ubistva, pozdravio vas Dupin, već samo da pronađem jednu ženu
i otkrijem njen identitet. Za to sam na raspolaganju imao dve
informacije, kao i obično dobijene putem mejla. Nekad za početak
nedovoljno, danas i previše.
Jedno je bio njen nik: DD. Nije mnogo.
Druga je bila njena slika; još manje. Jeste na fotografiji bila gola
golcata, prvoklasna golotinja kakvu retko viđate čak i u najvećem
rasadniku golotinje od postanka sveta, ali zato na fotki nema glavu.
Savršeno se nadopunjujemo, bezglava konjanica i ja: telo seks-bombe
plus jedna glavudža, u fotelji.
Uzbuđen pred novi slučaj?
Moj drajv je bio hard. Dovoljno memorije RAM. Protok, debeo.
U sobi štimung ne pravi dim od cigareta, samo jonizator vazduha.
Umesto šešira, naoružan kapom za razmišljanje sa propelerom,
zadobovah ćevapima po tastaturi.
Komp zadovoljno zakrlja. Potraga je otpočela.
SIGN ON.
Ušetala je u moj sajbersvet napadno, ali graciozno, i raširila
se njime poput virusa. Nije prošlo mnogo a već sam je smestio na
volpejper, skrinsejver i u mobilni telefon.
Posle deset sati aktivnog njuškanja, otkrio sam:
Njena prva i najpoznatija fotka prvi put se pojavila na Flickr-u.
Ista slika zavladala je forumima engleskog govornog područja koji su
razglabali o seksu. U početku, bila je samo još jedna luda riba sa
smelim avatarom.
Predstavljala se kao DD.
Google: Daredevil. Možda, bila je pravi nebojša, diskutant kome
niko ne može da dohaka. Ali, kladio bih se da se pre odnosilo na korpe
grudnjaka, Google: evropsko E; kod veličine 32, 90-92 cm opsega
leđa. Kad poseduješ te atribute, ljudi obraćaju pažnju na ono šta
imaš da kažeš. Ionako je sve u sisama.
Logovala se sa različitih servera, u najrazličitija vremena, nisam
uspevao da suzim geografsku lokaciju. Dok sam se bavio uzaludnim
SIGN ON.
“Ovo bio mogao da bude najvažniji trenutak u tvom životu, zato
nemoj da ga uprskaš”, rekla je kad je zaskočila izbečenog očalka za
kompjuterom. “Došla sam da imam seks sa tobom.”
I ispunila pretnju.
Upala je srećniku kroz prozor, niotkuda, sa maskom žar-ptice
preko lica, brižna i nenasilna, savršena zavodnica.
Rezolucija nije bila savršena, ali je radila posao. Kako je
snimljeno? Gde je snimljeno? Govorila je engleski bez odgonetljivog
akcenta. Gikovi širom planete pali su u ekstatični šok. Slučaj se, jupi,
zakomplikovao.
Kroz moje krezube roletne, umesto neona, sa tuđih prozora i
terasa dopirala je svetlost TFT-a, LCD-a; plavičasto svetlo treperilo je
u sumnjivo identičnom ritmu. Znao sam mušteriju od koje sam dobio
zadatak. I još jednu. I još mnoge. Nisu samo meni škripala kolena,
već čitavom svetu. Svi su želeli da im zavodnica, da prostite, padne u
krilo, bez imalo truda, kao i sve ostalo.
SIGN ON.
Rejon jednog detektiva značajno se proširio od začetaka
profesije.
Za samo šest dana, dokumentovani slučajni seks ponovio se
u Bratislavi, Buenos Ajresu, Bangkoku. Sada je izgovarala svoju
slavnu uvodnu rečenicu na svim jezicima. I bange-bange, samo sa
osećanjima.
Filmići sa serijskom kopulatorkom u glavnoj ulozi postavljani su na
YouTube, MySpace, FaceBook. Ko je prihvatao filmove, taj ih je imao,
a prihvatao ih je svako. Zajebala je sve ukradene privatne video
snimke javnih ličnosti zajedno.
Ona nije imala kopirajt, ona je bila open sors.
Znači li to da je u stvarnom životu sušta suprotnost svojoj netpersoni: verna ženica, ružno pače poput mene, muškarac? Ili
je podjednako promiskuitetna, ako ne i više. Sâma mogućnost
raspaljivala je maštu.
Blogeri su je proždirali. Jedni su je obožavali, drugi su je...
obožavali. Ima li onih koji su je se gnušali?
Sajber-moralisti? Google: nula rezultata.
SIGN ON.
Pravim propuste, mislim da me zeza disk. Trebalo mi je vremena
da shvatim kako se korisnici koje bi posetila više ne vraćaju onlajn.
Kako joj je to polazilo za rukom?
Spoznao sam šta je, čak i ako drugi nisu. Nekakav Fantom slobode,
Google: film Luisa Bunuela, pelcovan sa Cicciolinom, Google: porno
diva mađarskog porekla, poslanik u italijanskom parlamentu; Anđeo
uništenja, Google: još jedan Bunuel, koji uzvraća udarac digitalnoj
imperiji. Net-teroristkinja koja se za svoju stvar bori u stvarnom svetu,
pa makar i vulvom. (Koristi šta imaš.) Slavila je život u pokretu. Život
uopšte. Nešto čega nisam imao mnogo, ali njega nikad i nemaš.
Radila je svoju vrstu mobinga i viralnog marketinga, efikasnije
od bilo kog smešnog, refleksnog apela pobornika zdravog života da
se u proleće izađe na svež vazduh. Proluftira malo glava. Ona je
religiju zdravog života shvatala bukvalno. Učila je muškarce pameti
jebanjem. U zdrav mozak, i ovako.
SIGN ON.
Na svaki ćorsokak u kome sam se našao isplivao bi po jedan pravi
trag. Bloger koji je tvrdio da je poznaje ispao je lažnjak. Ali, iznenadili
biste se šta sve može da se sazna na osnovu jednog prepoznatljivog
mladeža na karakterističnom mestu. Radio sam danonoćno, disao joj
za vratom. Jurio sam za njom saobraćajnicama informacija i uvek bi
mi izmicala za ovoliko. Taman kada bih pomislio da je imam, pojavila
bi se na drugom kraju sveta.
Skoro kao da... Ma, ne. To bi bilo previše.
Da sve bude zanimljivije, neko je pratio mene. Moj procesor
je prečesto stenjao i padao. Dok su moji prsti užurbano radili, po
tipkama su ostavljali mrlje od čokolade; morao sam da brišem tragove
za sobom, i u stvarnom i u sajbersvetu. Promenio sam font, server,
mesta virtuelnih izlazaka, ali bojim se da je bilo kasno. Neko me je
već locirao.
Buljio sam u sat kao trinaesto prase i čekao. Hvala personalnom
kompjuteru što je spasao digitalne časovnike od izumiranja.
SIGN ON.
Nisam morao dugo da čekam.
U sobu mi je uskočila kroz prozor, spustivši se konopcem, čista
desetka škole Counter Strike. Google? Nema potrebe.
Maska žar-ptice, crni jednodelni kostim. Egzibicionistički spustivši
patent zatvarač, nabrzaka me je isfleširala; pokazala mi svoje dve
vizit-karte, kriptovani potpis. Klimnuo sam glavom u znak da je prošla
www.fokus-su.org.yu
identifikaciju. Zakopčala se nazad do grla. Prišla mi je opasno blizu,
a ja sam posegnuo za njenom maskom; nije se opirala. Oči su joj se
izazivački smeškale.
Zastao sam u pola pokreta. Odustao.
Volim kad kviz traje što duže, šta ću.
Namignula mi je. I pošla da joj dupe vidi puta.
To je sve? kukao sam u sebi, ostavši sâm.
To je sve?
SIGN ON.
Nije bilo. Za njom mi je banuo džepni anti-teroristički odred,
oklopljen i naoružan do zuba. Haj haj haj. Protutnjali su mi kroz stan
i, ne pronašavši teroristkinju, izašli unazad. Jah jah jah. Potragu su
nastavili na nekom drugom mestu; mogao sam da se prikačim na ulični
CCTV i pratim šta se dalje dešava, ali nisam.
Jedan jurišnik je zaostao.
Moj gabarit nije stao u crni odraz njegovog vizira. Samo sam
po pokretima glave odgonetnuo gde gleda. U mene. Moju mašinu.
Monitor.
Oborio je cev mašinke.
“Nastavi sa surfanjem!” rekao je vojnički otresito, s odobravanjem,
pre nego što je i sâm nestao.
Zar net-policajci ne treba da mrze net-privatne detektive, kao po
originalnom kalupu? Ovaj je bio presrećan što sam zabio nos u ekran i
svojevoljno prepustio svet njemu i njegovima. Kako i ne bi bio.
Pošto je moja soba nakratko odglumila železničku stanicu, odjednom
je postala pretesna. Trebalo mi još prostora u sajberspejsu, ćoškovi
su bili prazni, stvarnost se nije dovoljno brzo prelivala u Virtualiju.
Napolju, pred drugim zamađijanim licima, plavičasta svetlost gotovo
da više i nije treperila, sve je bila jedna ista frekvencija koja preti da
se pretvori u ravnu liniju smrti. Samo ćemo se ugasiti i stati.
Ima li života posle nestanka struje?
Iz fotelje, kroz otvor na roletni, nisam video nikog na ulici, ni
misterioznu aktivistkinju u begu, ni oklopljene policajce koji je jure.
Doduše, protok rupice nije bio dovoljno velik, ali nijedan protok
nikada ni ne može da bude.
Septic
DD je ostavila nešto za sobom.
Na podu sam pronašao posetnicu izgaženu policijskim cokulama,
pravu, od prevaziđenog materijala koji više nikom ne treba. Upeo sam
se da je privučem nogom.
Reklama prodavačice cveća sa ugla. Floralni marketing.
Uhvatila me je panika, priznajem. Za nekog ko od kapiranja živi,
kapirao sam zabrinjavajuće sporo. Ponovo je trokirao disk, ovaj put
onaj u kućištu moje glavudže.
Jesu li sise koje mi je DD ponudila na overu zaista bile one prve,
prave, nedostižne? Kada sam znao na šta da obratim pažnju, već
letimična inspekcija najnovijih snimaka telesnog bandita u akciji
pokazala je nezanemarljivo veliki procenat fizičkog nepoklapanja.
Bilo je žar-ptica svih boja, veličina i seksualnih tehnika.
Znao sam da mi je odnekud poznato to namigujuće oko.
DD je postajala vojska. Tantrički klub. Svi smo mi DD.
I seks joj očigledno nije bio jedino oružije.
Uzdahnuo sam. Došlo je vreme da breg pođe Muhamedu, ugrabi
sopstveni YouTube momenat; osetio sam snažan input da izvedem
svoje svevideće oko u šetnju. Okačim malo Google o klin. Možda
kupim ružu i poklonim je prodavačici, makar ona bila jedina na
čitavom umornom svetu za koju taj čin ne predstavlja ništa posebno.
Možda osvojim poene na šarm.
Uzdahnuo sam. Uhvatio se za naslon fotelje. Zaškripao kolenom.
Interakivnost je, na kraju krajeva, moj posao.
SIGN OFF.
Oto Oltvanji
Poetry
ZBIRKA PESAMA
“UMETNOST RADI SLAVE” - Dušan Vasic*
“… Dušan Vasić, fini ironičar, sa bogatim slojevima
lične lektire, na trenutke u ovoj knjizi prestaje biti
mlad pesnik. On je zreo, formiran, gotov da poleti, ali
ne u ikarske, već u nepregledne pesničke visine.”
Marija Šimoković
jun 2002.
septembar 2002.
PEVANJE O LJUBAVI I SMRTI
PRVA PROPAST MRMLJAVACA
Sreća s vama, zvezde, nazvao bih glasno, da zgasnule nisu i da zore ima.
Noćas vetar svira posmrtnicu jasno, višezvučje skladno u čast prokletima.
Ja sam zaorašen glodar. Žaoka draži me drska.
U dan od studeni modar vitka mi postaješ mrska.
Neizrečeno zar celi? Pozdrav u zubima hrska.
Premda se srebrno beli sva je ravnodušna trska.
*
Pamtim, bejah silnim, i kraljevah vično zemljom mnogih reka, ravnica i gora;
Mom bogatstvu dičnom ne bi ništa slično do obala samih Nepreglednog mora.
Jednog svežeg jutra, u proleće rano, od ždralova dočuh da Pustošne strane
Kriju blago dosad neimenovano, začarane dvore malo kome znane:
U najvišem tornju mramornoga grada plemenitog roda besmrtna je deva
Sklonjena, i tužnim ćutanjem se jada, te sestrimi s nebom dok viteza sneva.
Tad poželeh strasno da vladarskom moći uzmem kulu koja blista zlatnom bojom
I u dugoj, toploj i svečanoj noći da plavetnu krv joj sjedinim sa svojom.
Slaven Gabrić
novembar 1999.
ANDERSENOV KOMPLEKS
Oko mene magla, prašina i trava,
u toj simbiozi ti si moje znanje
potpisano krvlju mojih iskustava,
prostrto preda mnom prijatno saznanje
da živim i umrem kao lavlje glave
koje mogu biti vidik desnog oka:
veoma je lepa, oči bledoplave.
Sa bolesnom strašću posle prvog šoka
jednog vlažnog jutra posmatram beline
lista neke biljke, mrežu koju čine.
Smeh je prožet bolom, igraću se vlasti:
proleće je bilo, mrak je bio pao
na ničijoj zemlji, a ja klikćem kao
za mučenje točak pameti i časti.
decembar 2000.
FRAGMENTI BESMISLA
Nije ovo prosvetljenje, ja umorom ovo zovem,
što me noćas tera, snenog, da prste si jadne lomim
i skrnavim svoje mile, umetničke, retke snove,
u reči ih skujem uske, što ne znače, niti što mi
ikad mogu spasa dati sujetnome u tom svetu
što me gvožđem okovao, sputao u svome letu,
te se, bedan, blatom mijem, čudeći se ljudskoj vrsti.
Nije ovo nadahnuće, ja gađenjem ovo krstim,
što me često goni, tužnog, da povratim sve što ikad
ja okusih, a ranjene, divlje zmije, moji prsti,
grče se i pate, bolni, i razumem da, slep, nikad
dušu neću dečju naći, izgubljenu vrlo rano,
a da skoro zaćutaću, slabom mi je dobro znano,
ali, setan, snage nemam... ah, klišei... zime ove.
septembar 2001.
LEDENICE
Svoju ornu vojsku, kud pogledom segoh, videh kako kliče vođi nikad jačem.
Gordog propeh konja, čvrsto držak stegoh i uz bljesak šlema pozdravih je mačem.
Znalcem ljudskog mesa sečivo mi posta u danima slavnim što stupiše zatim,
Pod kopitom teškim Sveprostranstvo osta. Za narodom stranim ne mišljah da patim:
Kopljanik u trku plamen dade stoga tvrđavi i selu, pljusak krvi prospe,
Ratujući spremno radi cilja moga, do presvetle gospe težeći da dospe.
Zamara osmeh me bodar. Truje žutooka vila.
Krv kaplje crna na odar sa usana joj i krila.
Surovo suton me streli. Gorči se pelinom svila.
Kevćuća misao sme li pamtiti gde je svud bila?
Pomor u mrmljavce bije. Iskaču s krikom iz mraka.
Gnev se u kolena lije hodećem pomoću štaka.
Pevam ti gordo i glasno. Zar put se ranjiva krije?
Razabirući se slasno bezverno zurim od prije.
Zvuku ti nema ni znaka. Zrcalo odzvanja strasno.
Toplo je slepilo šaka veče u goruće jasno.
Blizak, ali dalek, i pun crne kobi jeste čas u kome izbismo van trava,
Pred zavesu sivu poodmakle dobi za kojom se nadah da devica spava.
Oblakovit zastor diže Vihor Prvi što pustaru otkri sa samotnim zdanjem
U daljini mutnoj; nada mi se smrvi, ali teših još se sopstvenim neznanjem.
Izvidnicu tada, pometen, uputih, pohodima našim da spozna šta sledi,
I odagna, možda, seni koje slutih. Vratiše se lomni, drhtavi i sedi.
Uz napore mučne saznasmo da to je urušeni spomen dvorca što je snove
Bajkovite sjajne pohodio moje, a gospodar njegov da se Smrću zove:
Tu tišinu prašnu saslušali da ste, u odaji gde se ljudske kosti bele!
U zaborav padne sve što ikad znaste ulaskom u sobu kneginjice svele,
Besmrtne, u smrti! Paučina… pauk kopča joj u kosi… – ove strašne vesti
Pronesoše grozu zubat kao bauk i osvanu jauk i buđenje svesti.
Na većanje hitno vojvode si sazvah. Otrovanu tečnost prineše mi ruci,
I sav pehar ispih kad „živeli” nazvah; ispratiše ćutke grčeve u muci.
Zavičaju borci hoteše da krenu, kad nadođe bolest kužnog Drugog Daha.
Kog ne shrva pošast taj sa uma skrenu, a goleti prekri tanak sloj od praha
Sa lomača smradnih, razvejanog širom predela po kome lutali su ludi
Negdanji junaci, čeznući za mirom, i zverima nalik u strahu od ljudi.
Većina po padu ostade da leži, a poneko tada sahranjenim bude,
I ne uspe ikom ko krete da beži da se vrati svetu gde još zore rude.
Prođe jedno vreme… tada Oluj Treći sav zapahnu vazduh i tle rastresito,
Koje kriknu, bolno, hoteći izleći svoj nečisti tovar kojeg beše sito,
I lešine brojne izruči, i kao deca mala one zaplakaše skupa,
Videvši da Kralj im, koji beše pao, ustade pre sviju i vaskrsnut stupa!
Da, i meni samom zlu udahnu snagu strujanje to drevno, prazneće, i hučno,
Neumro i neživ, na vremena pragu, da poslanje vršim beznadno i mučno.
Rite plašt i steg su, dok sa konja moga u dronjcima visi istrulelo tkivo,
A dragulj se tamni sa šlema s dva roga. Ne vodim za sobom više išta živo:
Štitova nad sobom dignutih, sa pretnjom, pešadinci zveče, škrguću i bruje,
Nedostatak mesa ne smotrivši smetnjom – sem što škripa njinih kostiju se čuje,
I kroz njih što vetar neoslabljen pišti. Smrtopesmi pravu dopevava pratnju
Još aveti jato što nada mnom vrišti ne krijući plačnu i stravičnu patnju.
Tužan je moj uskrs, ah, povampirenje. U lobanji praznoj užasni se zvuci
Liju u tišinu trajnu kao stenje, podmuklu i mrsku gladni kao vuci;
Gde mi srce beše sumrak zgusnut bije, a umesto krvi tamni zavet teče
I mog oko tela mnogostruko vije dok oružjem zamah pomrčinu seče.
Ovaj prostor ne zna za težinu svoda i ma koji miris, barem ne zna više;
Osetio nije ni svežinu voda: po pepelu samom hodimo, sve tiše.
Koračamo pravcem istim od početka. Gde je moja ljubav? U utvrdi, što je
Prstenova vešto izmaglica retka, i gde joj se dani odavno ne broje.
O, kako je mogla večito da usne? Pod prozirnom kožom u raspadu sva je,
Ali za te blede, bezukusne usne nepomičan jašem u trenu što traje
Kao večnost mračna. Klonula je glava Devičanstva njenog u zagrljaj svile;
U sutonu hladnom osećam da spava snom nebeski lepe, blagorodne vile.
Radujem se što Vas ne učini snenom
Artificijelnost poezije moje:
“Devičanskom zraku, sferno razlivenom,
Irealne vence svetlucanja kroje,
Sudbina za mene beše joj da stasa; klanjam joj se čednoj, nevinoj i čistoj.
Njen visoki dom se utvarno belasa, još jednako dalek i u magli istoj.
Arabeske blešte u noći bez kraja!”
Nade svoga bića usmeravam k Vama,
Tajanstvenoj zbirci sleđenoga sjaja,
Imaginativnih snežnih panorama,
Neviđenu dragu voleti sam znao ponosan i smešan, obmanut od ptica.
Obezvežđen, ćutljiv, volšeban bih stao pred nju i u svetlost, sablasnu, joj lica.
Slaven Gabrić
novembar 2002.
BAJKA
Otvorena mora na obali dete
usredsređenošću sa nekom otpoče
obziđavati se peskom i školjkama
te kamenčićima jasnoga obrisa
i ljuskama praznim morskijeh ježeva.
Njegova od lika nastalo je nebo
puti a od meke paperjasta čežnja
kao što od šaka još neuhvaćenih
rasloji se šumno prisustvo što spava
među građanima detinjega zamka.
Međutim iz brda silni gorostasi
ustadoše kao žalosne gromade
a istovetnjaci siktavi što mile
u nečistoj želji za nejačićima
pokuljaše kao bezvremena plima.
Viseći do tada sa stropova mračnih
njišući se kao pogubljeni sebri
zazviždaše oštro hitri samostreli
u odbrani trga i tvrdinje kamne
od navale teške očajnih tuđina.
Pobednici koji ne vide se tako
još umoran pogled upute sa straže
sledeći u veče davne oči tvorca
dok se sve ne svede na počelo ćutnje
i deteta meru punačkih nožica.
februar 2003.
BELEŠKA
*
Zvezdonosnih prostranih jedara
brodica je sićušna i krhka,
i nosila kugu ili blagostanje
tovar će se preliti u more.
Svestan da se samo prelamati hoću
Sav svetlosti nalik, kroz Vašu hladnoću.
Iluzije zvuka i smrznutih skala
*
Zbirka pesama Dušana Vasića uskoro izlazi iz štampe u
izdanju FOKUS Fondacije.
Možda jesu odraz fantazije ove:
Apstrakcije zvonke prizivam kroz snove,
Evociram Vašu prozirnost kristala.
10
www.fokus-su.org.yu
Poetry
*****
Pre neki dan igrao sam se sa svojim psom.
Bacio sam mu drvce i on ga je doneo.
Bacio sam ga i drugi put, malo dalje
i on ga je opet doneo.
Bacio sam ga i treći put, još dalje,
a on me je samo pogledao
i rekao
E sad ga sam donesi majmune.
****
Zbog tebe bih stavio ruku
U vatru.
Prestao bih da dišem zbog tebe.
Ali neću,
Jer znam da bi ti prijalo.
TIŠINA
*****
Uvek bih zaplakao
kada bi me ostavljali.
Zatim bih dugo ćutao
da bih zaboravio.
Na kraju,
smejao bih se kao lud
da bi otišli.
Priča može nastati iz bilo čega.
Svaka reč je povod za neku
priču.
Priča izvire iz koraka,
iz pogleda, iz dodira.
Priča izvire iz svega
i nalazi se u svemu.
Priča je ponekad suvišna.
Uđi lagano,
sedi pored mene i ćuti.
Slušaj kako tišina ume lepo da peva.
i molim te,
nemoj sad da je prekidaš.
Sad kad je tako lepo zanesena.
*****
Zateknem sebe
kako pokušavam
da zaboravim
na neke stvari.
A onda se setim
da zaista dugo
nisam razmišljao o tome.
*****
Iz očiju ti čitam reči
koje skrivaš od mene.
Čitam ti korake
i čitam ti dodire.
I pišem ti pesmu.
*****
Ako mi neko danas skine
osmeh sa usana,
ako neko danas poželi da mi
upropasti raspoloženje,
ili samo pokuša da stiša
moje raspevano srce...
Nateraću ga da proguta
sopstveni jezik,
iskopaću mu oči,
slomiću mu sve kosti,
krvi ću mu se napiti.
POKLON
Poklonio sam joj najlepšu pesmu
koju sam ikada napisao.
Svaku reč posvetio sam joj.
Ubrao sam joj najlepši cvet,
iz ruku sam vadio trnje
dok sam ga nosio do nje.
Dao sam joj san.
Stajao sam kraj prozora
i gledao u noć.
Slaven Gabrić
*****
Noć nagovara mesec
da osvetli sobu
u kojoj spavaš.
Jasno je čujem kako ga moli,
dok kopam po đubretu
tražeći ostatak tvoje večere.
*****
Lepo je nositi miran san
u džepu,
kutiju cigareta i neki sitniš.
Tad slavim,
tad je moj rođendan.
Pa, sretan mi rođendan!
PSI LAJU
*****
Dobro jutro, dobro sunce!
Baš sam juče pomislio
kako bi mi bilo drago da te vidim.
I evo sada si tu
i dangubiš samnom.
Žele da uteraju strah
u moje kosti,
jer noć je njihova
i oni je čuvaju.
Psi laju,
ja lovim njihovu noć.
*****
Uvek bih zaplakao
kada bi me ostavljali.
Zatim bih dugo ćutao
da bih zaboravio.
Na kraju,
smejao bih se kao lud
da bi otišli.
IGRAJ
Igrao sam iskreno,
mada ne znači da nisam varao.
Poznajem svako slovo
ove beskrajne priče
i vladam njenom utrobom.
Nosim u sebi sve zamke života
i u večitoj sam zavadi sa bogom.
ĐAVO JE U NJEMU!
Igrao sam istine,
mada ne znači da nisam lagao.
U mom svetu pravila su davno
izumrla vrsta.
Često vidim kako bog beži od krsta.
ĐAVO JE U NJEMU!
I još se igram beskrajne priče,
što ne znači da ne vidim kraj.
Kad dođe vreme, ja idem,
a za sad samo ponavljam u sebi;
DVORAC
Duboko u svojoj glavi sagradio sam dvorac,
veliki prelepi dvorac.
U njega ću se sakriti kada sve na svetu
postane ljudsko.
Sa sobom ću poneti samo jedan kofer
a u koferu sve svoje tragove
i svu svoju samoću.
A tebi,
tebi ću ostaviti nekoliko reči,
ali pod uslovom da to bude tajna,
jer pomoću njih ćeš moći da me nađeš.
Samo treba da ih izgovoriš u sebi
i ja ću ti otvoriti kapije.
*****
Sinoć sam poželeo da te dodirnem
a onda sam ugledao svog psa.
USAMLJEN
U ćošku sedi usamljeno govno
i razmišlja o danima kada je kolač bilo.
Razmišlja o njoj
i kako ga je samo sa strašću jela,
a onda ga nije pitala ništa,
nego otišla do ćoška i samo sela.
U ćošku sedi usamljeno govno,
razmišlja koliko je samo
i kada će da svane.
Nema ni muva jer vetar duva
i visoko na drveću njiše grane.
A želi samo da ode u raj
i da upozna svoju naciju,
pa zar u ćošku da dočeka kraj,
bar da ga je israla u kanalizaciju.
Vetar polako prestaje da duva
i evo dolazi prva muva,
a usamljeno govno
i dalje se guši od plača.
Ovo je bila balada o govnetu
i sudbini jednog kolača.
NE DANAS
Ako mi neko danas skine
osmeh sa usana,
ako neko danas poželi da mi
upropasti raspoloženje,
ili samo pokuša da stiša
moje raspevano srce...
Nateraću ga da proguta
sopstveni jezik,
iskopaću mu oči,
slomiću mu sve kosti,
krvi ću mu se napiti.
Slaven Gabrić
Bićeš moja kraljica!
BRIGA
Ranije me je brinulo
to što brinem.
No, više me nije briga
za svoju ne brigu.
Sada se brinem za to
što sam potpuno
bezbrižan
i
baš me briga
što oni brinu.
PAS
MAJMUN I PAS
Noć nagovara mesec
da osvetli sobu
u kojoj spavaš.
Jasno je čujem kako ga moli,
dok kopam po đubretu
tražeći ostatak tvoje večere.
Pre neki dan igrao sam se sa svojim psom.
Bacio sam mu drvce i on ga je doneo.
Bacio sam ga i drugi put, malo dalje
i on ga je opet doneo.
Bacio sam ga i treći put, još dalje,
a on me je samo pogledao
i rekao
E sad ga sam donesi majmune.
MUZA
*****
Smrt me je čvrsto
držala u zagrljaju,
a ja sam se istrgao
i jedva izvukao živu glavu.
Jebi ga,
šta sam drugo mogao.
****
Sve mi je ušlo iz dupeta u glavu!
i sad mi je glava puna sranja!
Napisao bih joj još jednu pesmu,
ali reči me neće.
Reči ljubavi ne mogu da nađem.
Reči mržnje ne mogu da nađem.
Reči obične ne mogu da nađem.
Ničega,
što bi vredelo pamtiti,
ne mogu da se setim.
Slatka moja,
najslađa muzo,
presušila si.
****
Obrijan i lep.
Zapušten i nikakav.
Uvek raspoložern i
nasmejan.
Depresivan i nadrkan.
Vedar i mamuran.
Normalan.
Šizofreničan.
Privlačan.
Odbojan...
I šta sad!
Jugoslav Sivić
IGRAJ, IGRAJ, IGRAJ...
www.fokus-su.org.yu
11
Poetry
POEZIJA GETA, drugi DEO
NAVIKLI NA BETON
Shan-Du:
OBEĆANA
ZEMLJA
svaki dan ko da je nova bitka
svaki poraz ti se čini velikim a svaka pobeda sitna
svaki korak ti se čini mnogo kratkim,
a svaki otkucaj srca ne ne ne ne dovoljno jakim
i gorke suze da liješ noćima ništa ne vredi
niko neće skontati šta to nosiš u sebi
mislio si da će ona uneti te promene
al i mala je bila drolja, pa te zbog skota odjebe
ha, i kome trebaš ako ništa brate nemaš
sam sebi nemo`š pomoći, kako da te drugi gleda
u duši jauci, sam si ko crv u jabuci
hteo bi da se boriš, al moraš igru da naučiš
a vreme guta sve, vreme ti guta sne,
te kazaljke na satu, baš su zle,
i šta ti ostaje? da šta ti ostaje?
da zatvorish oči i pališ što dalje odavde
bio sam svugde i video sam svasta
ali i dalje sam ostao na istom
covek koji o boljem masta
zelja za tim nece da prodje
i paranoja me hvata
vise se i ne osvrcem kad mi se ztvore neka vrata
zato dajem glas za svakog brata iz kvarta
jer suvise nas steze ova omca oko vrata
sve se teze dise kao da smo blizi ivice
jer danas dobro prolaze samo jebene pickice
svaki dan me docekuje ama bas ista slika
jedini izlaz mi pruza u svemu tome lirika
i toplina bratstva svakog mog lika
kako da okrenes nema boljih prilika
jos uvek se cuju odjeci mojih urika
jer smo zrtve oruzja zvanog politika
neko ce ov skontati kao jos jedna kritika
ali nije niti imam sta da krijem
jedino mi prostaje na majku da se dokazujem
pokazujem svoiju patnju iskazujem
jedino jos rimom svoj lik obrazujem
mnogo pogazenih obecanja su me dovela dovde
mnoga sranja koja i nisu vredna borbe
a ja se ipak borim neki zivot sebi da stvorim
ali imam neki osecaj kao da cu u moru problema da se
potopim
zbog tih strahova oci drzim otvorenim
nesmem da ih sklopim da se neutopim
imam strah da ce slika u trenutku da se promeni
osecam se kao divljac koju ce svaki cas neko da otstreli
ostali smo bez svega ali nam jos dusu niste oteli
svi koji su se boljali odavno su vec pobegli
Ke$o:
Ovaj život je kao partija šaha,
moraš čekati neprijateljski potez bez straha
cao život spremaš poteze i moliš se da su pravi,
osetim kad sam u borbi kao da me neko za gušu davi
ali uvek idem na sve ili ništa nikada neću stati,
uvek ću svu energiju za borbu dati
ali u poslednje vreme se osećam slabo,
kao da mi je neko nož u stomak zabo
stalno sam nervozan možda zato varim i pijem,
svoju nervozu kroz poroke krijem
osećam se potpuno samo,
možda je zato moje ponašanje hladno
ljudi mi kažu da moram biti poput borca,
i hoću ali sam u porodici ko crna ovca
sigurno bi se tako osećo i da sam pun novca,
i više mi nista nije smešno u ovom životu
više ne prepoznajem životnu lepotu,
možda samo zato sanjam i vidim ružnoću,
budim se znojav i paranoičan noću,
bože uskoro pred vrata raja doću,
a onda sa tobom u dugu šetnju poću,
ali do tada ću da kroz život sa ortacima da tražim rešenja
i dalje dok sedimo i pijemo pandur nam kenja,
i ko god dodje na vlas ništa se i dalje ne menja,
i ništa ne vredi da se šljaka po 12 sati to će samo živote da
nam skrati,
niko ne može našu patnju da svati,
jer niko ne može ove reči da prati,
i oni koji svate i oni će početi da pate
ali ne interesujeme ništa idem do cilja,
idem tamo makar moro preći hiljadu milja
kažu “onaj koji misli da će uspeti već je prešo pola puta do
uspeha” ta rečenica mi uvek uteha
Branislav Bukvić
Branislav Bukvić
Ke$o:
Keva mi je rekla da čitav život se moraš smejati i govna jesti,
kontam da je tako jer ću kroz ceo život samo neke idiote sresti
hoću da živimo bolje ja i moji ortaci,
sva bogatsva naša ti mogu stati u jednoj šaci
ako veruješ u vlast sve svoje snove odma baci, jer si se već u tom
trenutku zajebo
ako veruješ onda si tek najebo,
u ovom svetu sve što kažu da je džaba dolazi sa kurcem u bulju
pozivam svu moguću rulju, hoću moj glas da čuju, hoću svi na vlast
da pljuju
jer živimo ko stoka,
izgubio sam dva ortaka iz bloka,
ovaj život pratim širom otvorena dva oka,
Dejan i dalje nastavlja da roka,
kad god hoću da pobegnem od svega tu je papir i olovka da bacim
koji stih
i od jednom nestane sva buka život mi postane tih
Bože moraš mi pokazati pravi put,
nadam se da ćeš svaki moj poziv upomoć čut
i znam da moje suze i patnju osetiš,
svaki put na moj trud u borbi moraš da me podsetiš,
i dalje držim glavu gore dok se oko nas bolji dani ne stvore
svako ima svoj život, svako vodi svoju priču,
svaki dan nove ruže iz betona niču
svako ima pravo na svoj stav, svako se u životu jedanput oseća ko
mrav,
svako veruje u šta hoće,ako se nećeš boriti te onda koće?
Shan-Du:
OBEĆANA ZEMLJA, gde vreme ne igra ulogu,novac ne igra ulogu
obećana zemlja, srce ne oseća tugu, tamo kad pređeš dugu
OBEĆANA ZEMLJA, gde vreme ne igra ulogu,novac ne igra ulogu
obećana zemlja, srce ne oseća tugu, tamo kad prešeš dugu
više ne znaš da li živiš, ili od rođenja umireš
ne znaš da li sanjaš, kad iz košmara ti budiš se
ogledalo je gadno ako nisi leeep
senke te prate stalno, ako si batoo sleeep
te maske te plaše, pa zato težiš da bežiš
stopalo spojeno sa zemljom a ti želiš da letiš
gde god da kreneš isti problemi, ista priča, ta ista lica
subotica mala, pa ti je znana svaka ulica
a ti to ne želiš brate, ne želiš da znaš
samo želiš da stojiš u redu, čekaš taj spaaas,
čekaš taj daaaan, da dođe tvoj reeeeeed
da ti se otvore vrata, za neki novi sveeeet
gde vreme ne igra ulogu, ulogu, ulogu,
gde novac ne igra ulogu, ulogu, ulogu,
gde ti sreća ne zavisi, o svoti i ulogu
gde ti sreća ne zavisi, o svoti i ulogu.
Viper
12
šta je još ostalo a što već nije rečeno
pogledi tupi sve je nekako sjebano
najveće idiote od dole gledamo
otimaju nam ono što najviše nedamo
uzimaju nam čast nadu i volju
svako traži utočište vani napolju
i ja ih ne krivim jer bi i ja bolje da živim
a ne da se okružujem samo danima sivim
gde god pogledam sunce je već zašlo
sve okružuje noć a ja pitam se zašto
bezveze pitam kad niko ne zna razlog
za njih smo raja jebeni klasni talog
i ceo život živim kao prolog
ne mogu da maknem sa iste jebene tačke
i da si se koliko naviko dosta ti je toga
polako gubim veru i u boga
jer pogled bez sjaja u srce pogađa
kad ga dobiješ od nekoga do koga ti je stalo
pun kurac mi je prepirki i svađa
tonemo plako svaki dan po malo
nije da smo pokušali pa da nam se nije dalo
koliko je ljudi samo za revoluciju ustalo
koliko njih je za istu stvar palo
isčupati se odavde ne možes budalo
www.fokus-su.org.yu
Branislav Bukvić
Shan-Du:
svašta se preživelo a proći će još mnogo toga
samo sopstveni interes je svemu podloga
danas i nevernici traže pomoć od boga
gde god da se okreneš mnogo lažnih uloga
na mikrofonu se zna ko si šta si pa stoga
hop moj život krasi
i radim ga jer ne dam svetiljka da se gasi
samo me još održavaju njegovi talasi
ne želim da moji snovi prestanu kad ih neko pogasi
jer slabo ko će danas baš zbog za tebe pasti
svi sebe vide samo na jebenoj vlasti
slabo ko će danas nečim da te časti
i zato hvala razu bas na ovoj matri
Rep Ronin
Essay
ANATEMA
U
Tutum-Rak
Vrsta benignog tumora čije postojanje, u nekim slučajevima posedovanje, nužno ne ubrzava dolazak neminovnog.
Ili barem, ne čini to izravno. Jednostavno je tu. Nakon što ga postanemo svesni, a to se uvek desi vrlo brzo, njegovo
prisustvo odmah počinje da iritira. Postoje dva osnovna pojavna oblika ovog metastaziranog tupadžije. Jedan je kada
svoj osmeh šalje unapred – kao oficir borca na prvu liniju – kao prethodnicu svojoj nezgrapnoj pojavi, a drugi je kada
se umesto osmeha šlepa za svojim tužnim licem. (Tutum-Rak se ne sme pomešati sa običnim tutumrakom, koji je samo
jedno levo smetalo, dok je Tutum-Rak notorno zakeralo koje potencijalno - ali onda opasno - preti). Odmah zatim
zvučno nasrće na integritet prisutnih. Neprestano daje znake života o sebi, bilo da se žali na poskupljenja, vremenske
prilike, gužvu, bilo da daje neki savet, ili pak rečima, za koje još drži da su birane, osuđuje nečije ponašanje na onoj
predvidivoj putanji potpunog duhovnog kiča. Da stvar bude još neprijatnija, on sa ogromnom dozom samouverenosti,
svojstvenoj samo budalama prve vrste, svoje mišljenje smatra – i ne propušta priliku da to naglasi – za nešto što se
nekom vrstom monopola posebnosti, poput ostrva iz mediokritetskog mora, izdvaja svojom ekskluzivnošću nekog
smisla. Zapravo ponavlja opšta mesta kojih su se generacije naslušale, a ona bolja polovina istih od te dosade bivala
osuđena na smrt, ili ako su se pak izvukli u prvom krugu, u sledećem, još uvek im je pretila ona kosa u zamahu koji su
nam preci za zaravnilovku kalili i održavali oštrom.
Kao što Prljavi Hari reče: mišljenje je kao dupe – ima ga svako. Pri tome - proilazeći iz samog njegovog čuvstva
– mišljenje je delatnost čija se sreća koju sadrži u sebi, nužno ne meri kvalitetom istog, niti taj osećaj sreće ne (ne
treba ne) mora da korespondira sa bilo kakvim oblikom koji se može uz malo dobre volje nazvati: stvarno stanje. Da
bi imali ovlašan pojam o kvalitetu jednog mišljenja, odnosno da li je to nešto takvo što može da podleže merkantilnim
kategorijama, mogli bi da uvedemo pojmove kao što su: informisanost, znanje, nedajbože erudiciju, odnosno, kako
nas Borhes uči: evidenciju, o datom pojmu o kojem se, je li, misli. Mada, naravno da znamo i to, da se ne mora o
nečemu nešto znati da bi se o tome nešto i mislilo. To i Tutum-Rak zna, i to koristi odmah i to do krajnjih granica. To
je ono što nam pre ili kasnije, ako ne pobegnemo glavom bez obzira, ipak dolazi glave.
Kao i sve što je biološke kakvoće i poseduje koštano-mišićnu i (hajde da kažemo) intelektualnu mogućnost rasta,
tako se i ovo nešto može naći u (Stvoriteljevoj) izvedbi u oba pola. Neki ogrezli mizogini tvrde da Tutum-Rak, kada je
roda ženskog – kao i sve što je ženskoga roda – opasno koketira sa koječime, tako(kako) i sa onim tumorima maligne
vrste, pa tako i sa mogućnošću da se i same bilo kog trenutka pretvore u iste. Vremenom recesivne osobine kao što su
nedomuštranost i ocvalost postaju dominantne i svesrdno potpomažu razvoj bolesti.
Postoje i druga mišljenja, na primer nepopravljivi optimisti filantropi - (oni koji najviše brinu o opstanku vrste)
ništa gori od ogrezlih mizogina - koji tvrde da je teorija narečenih tek jalovo opravdanje za sopstveni džiberaj.
Postoje i treća i četvrta i n mišljenja, rekli smo već da ih ima jako mnogo, zapravo postoji hiperprodukcija, ali držeći
se zlatnog pravila - jedna tema, dva aspekta, tri šlajfne – za ovu priliku, kao ilustraciju, uzeo sam, kao kontrolne,
mišljenja ove dve opskurne, virtualne grupacije.
A kada smo već kod virtualnog, optimisti tvrde i to, da budućnost mami lepim mogućnostima. Informatičkim
opismenjavanjem i samo malim skokom standarda svake vrste, došla bi do izražaja drušveno amortizujuća i na
personalnom nivou, mentalno terapeutska svojstva te informatičke autostrade, interneta, koji je u svojoj neslućenoj
svestranosti spreman da se uhvati u koštac sa bilo čime, tako i sa lečenjem Tutum-Raka, efikasnim lekovima foruma i
bloga, koji uz to, koliko je za sada istraženo, sadrže malo ili čak nimalo kontraindikacija. U kvalitete pomenutih treba
ubrojati i to da je pristup njima (još uvek) dobrovoljan, besplatan, učestvovanje nije obavezno, a ipak daje šansu
da nekom tamo, u sajberu, iznesete svoje mišljenje bez tako ponižavajućeg čina vučenja za rukav. Štaviše, u slučaju
bilo kakvog odjeka u istom, sugeriše, implicira i podražava doživljaj da vaše mišljenje nekoga zanima, u hiperlativu:
da je ono nekome čak važno. Da ne kažem kakve se tu zgodne polemike mogu zakuvati, kakve smele i oslobođene
(neću reći) brzoplete teorije mogu da se izrode, ali upravo u tome i jeste draž, što sopstvena razmišljanja ne morate
da opteretite nekim proverljivim saznanjima koja bi vas ionako samo gušila. Najgore što vam se može desiti jeste da
vas poneko počne smatrati notornom budalom, a ako se takvi stavovi umnože do granice da budete prokazani od te
određene grupe, vi uvek možete da promenite forum, blog, možda sa više sreće. Osim što hiperprodukcija mišljenja
ne preti da ugrozi ozbiljnu esejistiku (što joj i nije cilj), osim što daje priliku za megapluralizam mišljenja, u daljnjoj
najoptimističkoj projekciji može konačno doći do nastanka u nas imaginarnog pojma, a koji se zove javno mnjenje.
Još dalje, ako se stvari baš ovako ili slično dese, u dogledno vreme ako ne baš od glave do pete, ono bi bar mestimično
došlo do promene paradigme zvane bolimekurac, koja je daleko najprostranjenija mantra u svim segmentima društva
duž magareće lestvice, koja se pametno kaže još i vertikalna stratifikacija. Ali, kao što rekoh, ovo je samo jedno od
mišljenja, jer Tutum-Rak je tu, čuči u svakom od nas. Kao i kod svake bolesti, blagovremeno prepoznavanje iste je
ključ izlečenja. Prepoznavši sebe kao Tutum-Raka, pri tome dugo posmatrajući to sa strane kao da se to tiče nekog
drugog, a ne mene, proživeo sam jedan od najgorih meni poznatih paklova. Verujte mi.
Geza Antal
(U) ovim slikama sam bespoštedno i skoro-mazohistički pokušavao da satrem i izgazim svoj
sićušni ego koji mi je toliko puta stajao na putu, sprečavajući me u zaista bitnim stavkamastavci ovog života u ljudskoj formi: u ostvarivanju sebe, to jest Sopstva.
One su nastale u periodu mog života koji se desio nakon mog povratka iz velegradskog,
mondenog i veoma aktivnog akcionog života po velegradovima Evrope (najviše vremena sam
provodio upravo u Budimpešti pre spominjanog perioda) tokom kojeg sam imao prilike jesti
iranski kavijar srebrnim priborima i piti kalifornijsko crno vino iz zlatnih kupa/pehara, kao i
proživeti trenutke istinski okrutnih okolnosti i doslovce gladovati. Kao u nekoj bajci ispunjenoj
dramom, ništavilom i čudesima ti periodi su uvek okončavali na neki najbizarniji način, npr.
sećam se kako se posle dvonedeljnog prisilnog posta pojavio jedan kao sporedni lik – možda
baš iz nekog ranijeg života; pitam se i dan danas – u podrumu androloške ordinacije u kojem
sam boravio, jer je bilo besplatno, a gazdarica na postdoktorskim studijama – usavršavanjuistraživanju-prikupljanju sredstava za ogromni elektronski mikroskop, koji je potom postao
prvi i dugo jedini elektronski mikroskop na teritoriji Mađarske -- u Parizu... i rekao: hodi u moj
skromni dom...ako želiš. Uglavnom, u najvećoj nemaštini, duhovnoj oseci i psihičkoj, pa čak
i telesnoj patnji i ludilu pojavio se taj beskrajno čudni, ćudljivi lik koji se prezivao Orban, i
odveo me je u svoj dom, na vrhu brda...Već je i ulaz u zgradurinu delovao htonski, a ostalo ne
mogu ni da opišem...uglavnom, bila je to jedna od najskupljih vila na teritoriji čitave tadašnje
Mađarske, a meni je delovalo sasvim prirodno da se gostim ogromnom guščijom džigericom
u bazenu koji je mirisao na jasmin. Koliko sam ja bio neskroman, toliko je, obično i Bog bio
neskroman sa mnom – u pogledu udeljivanja čvegera, packi, suza i milionera i milijunašica. Sve
u svemu, pošto sam se vratio u Miloševićeve penene ralje, u transcendentalnoj tišini Subotice
iz (!)¨96-e, prikovan eteričnim supstancama za beli radni stol nasleđen iz sretnog li detinjstva,
stvorio sam likovni izraz svojstven samo jednom jedinom čoveku na planeti: Meni.
Naknadno sam dugo pokušavao definisati ga, opisati rečima, kako bih nekome – ikome
– mogao ukratko opisati o čemu se tu radi...
To mi dan danas nije uspelo, smišljao sam termine poput: psihedelični kultivizam, minimalna
ekspresija, impresantni minimalizam, minimalna rezolucija, maximalni minimalizam, zencrteži sa elemntima vizionarnog hiperrealizma, itd., razne ofucane i klonule fraze koje nikako
i nikad nisu mogle pokriti ni opisati, o čemu se tu, zapravo, radi. Sve se svodilo na to, da sam,
na kraju, morao sesti sa svakim ponaosob, s kim sam imao prilike i koga sam smatrao vrednim
za podeliti moje lične draguljčiće – kako sam ih u sebi, ponekad, čak, nazivao – i ponaosob biti
komentator svakome od tih ljudskih lica i ponaosob svakoj sličici. Za ovo više možda nemam
strpljenja, a sumnjam da jednostavno – pošto mi se ego opet isprečava --nemam strpljenja
čekati spektatore, kao što moje sličice imaju strpljenja.
Sumnjam da sam postao previše evropski, iskrivljeni um, koji se plaši praznine – horror
vacuui –a --, ne kao delovi nekadašnjeg mene, mene Samog, mene večnog, mene nadnaravnog,
mene transcendentalnog, mene mladog, mene zaboravnog i zaboravljenog, mene roba ljubavi,
ovde izloženi mali crteži.
Gabriel Kubat
NET BY NIGHT
Kada sam pre desetak godina, nabavio svoj prvi personalni
računar (tada respektabilni 386, a pre toga ponešto sam se baktao
sa Komodorom i Sinklerom – koji su radili na tri i po megaherca
i sa čitavih, prvo šesnaest, a potom revolucionarnih šestdeset i
četiri megabajta radne memorije), učinio sam to u nakani da imam
inteligentnu pisaću mašinu, a da internet koristim tek za elektronsku
korespondenciju i povremena kraća krstarenja. Međutim, vrlo brzo
sam spoznao blagodeti globalne mreže, kao i njenu adoptivnu moć
zavođenja, i to onog neagresivnog, pozadinskog, relativizijućeg
– takoreći postmodernističkog. Sednem, tako, s namerom da pišem,
da se prepustim svoj toj radosti/gorčini stvaranja, ili, naprosto,
priklješten rokom dostavljanja tekstualnog materijala, kad – ‘ajde
da se konektujem (stara loša vremena dajl-ap povezivanja, sa svim
onim pištanjima i prekidanjima), da pronađem kakav podatak bitan
za moje pisanije (odlična stvar: ne moram da ustajem i tražim
kakvu knjigu ili da kopam po tekstualnoj arhivi). Nakon uspešnog
ili neuspešnog pretraživanja, posegnem – kad sam već na mreži – za,
recimo prelistavanjem štampe ili filmskih sajtova, tek da se malo
razonodim pre ozbiljnog uranjanja u ne uvek spokojni, ali pouzdani
vilajet pisanja, ali ’oćeš! Trepćuća, šarena i pohotljiva mašina već
me je uzela pod svoje, i učinila izgubljenim u meandrirajućem
lavirintu sajtova i linkova. Još ovo, pa još ovo, i prođe vreme koje je
bilo namenjenu pisanju, a (da li?) protraćeno na netu.
Ostoja Kubrik, subotički pesnik, zgodno je sublimisao narečene
opservacije:
FEBRUAR
Virtuelni boem,
osvanjivam, polupijan,
za računarom,
zaveden svetlucavim prizorima.
Ponajmanje sam u Word-u,
a najviše na Netu.
Ipak
ove redove pišem rukom.
Dobro zašiljenom olovkom
uz čašu piva
i karipski rege.
A još zima je.
No, osim mogućnosti necelishodno provedenog vremena (za šta je,
uostalom, pojedinac sâm kriv- niko me ne tera da zoru dočekam pred
monitorom), internet je jedan od najdragocenijih izuma današnjice,
među ostalim i zato što pruža niz mogućnosti za ulepšavanje života,
kao što je, na primer, skidanje muzike i filmova. Blagodareći brzom
internetu, danas je - ne samo zamislivo, već i veoma moguće - da
ne kažemo normalno, štaviše podrazumevajuće, svući, za nekoliko
sati (a u bliskoj budućnosti i za koju desetinu minuta), praktično,
bilo koji film; od klasičnih ostvarenja, do aktuelnih blokbastera.
Evo sada, znatno pre dodele Oskara, zainteresovani konzument u
prilici je, na ovaj način, da pogleda sva nagrađena ili nominovana
ostvarenja. I to sve ne izlazeći iz kuće. Skineš film, potom i titl,
prebaciš sve to na disk, koji ubaciš u plejer, i ritual kućnog bioskopa
može da počne.
www.fokus-su.org.yu
Branislav Bukvić
Demokratičnost interneta – činjenica da je prema svima jednak i
svima dostupan (nešto kao koka kola ili MekDonaldova džank hrana)
jeste njegova jedina ozbiljnija mana, gora čak i od virusa, kojima
se ipak može uspešno dohakati. Ali šta ćemo sa činjenicom da svako
može svašta da komentariše, i da, nekažnjeno, kreira dubozne
i idiotske blogove. Odjednom, svako može za sebe da kaže da je
pisac, da svojim mudroserinama zagađuje elektronski prostor i da
svršava nad svojim zaludnim rabotama misleći da je genije. Neko
bi rekao: OK, ti misliš tako, tebi se to ne dopada; ko te tera da
se na to obazireš? I bio bi u pravu. Ali, pisanje je ozbiljno, posve
elitističko delanje, koje se obavalja u posvećenoj samoći. U mrkloj
noći (rimovanje je namerno). A ti blogovi su se toliko nakotili i samim
tim dezavuisali svoju izvornu pozitivnu ideju, da su postali uvreda
za noć.
Đorđe Kuburić
13
Prose
KATEDRALA
Paracelsus
B. i ja smo prenoćili u katedrali.
Soba je podsećala na klasičnu hotelsku, međutim, tavanica je bila izuzetno niska. Viši čovek bi se u
njoj teško mogao uspraviti, bez da udari glavom u drveni plafon. Istina, mi to nismo ni pokušavali... U
njoj su bila samo dva kreveta bez posteljine, omanji plakar i prašnjava polica sa knjigama. Razaznao sam
Heseova, Fukoova i Jungova dela. Bilo je i antike. Na zidu je visio portret nekog namrštenog riđobradog
gospodina duge kose, čiji pogled kao da je opominjao. To je zbog B., pomislih.
Izjutra je, pak, soba delovala veća. B. je čak mogao da skače na krevetu, time probudivši mene iz
nemirnih snova. Kroz prozor se nazirao sunčan dan. Izašao sam napolje, da malo bolje osmotrim gotičku
katedralu koja je sada pripadala meni. Bilo je to poveliko zdanje, koje je više podsećalo na nekakvu
bolnicu. Izuzetak je predstavljao visoki toranj sa bakarnim krovom, oko koga su obletale vrane. Zaključio
sam da su jedino tamo odaje koje su ostale netaknute od mog detinjstva. Uputio sam se ka vrtu. Doduše,
to i nije bio tipičan vrt; više je podsećao na omanju baštu sa nekoliko stabala voćaka. Čak je bilo i
kokošinjca... Pažnju mi je privukao B., koji se pojavio niotkuda i nemo stajao ispred jednog čvornovatog
drveta. Uočio sam da se na drvetu nalaze vrata. Posle izvesnog premišljanja, B. je otvorio vrata i ušao.
Gonjen znatiželjom, morao sam da ga sledim.
Na ulazu je bilo mnogo
biljnih vaši i komaraca
raznih boja. Cela vrata bila
su oblepljena nekom vrstom
smole ili voska, u kome su se
nalazili zalepljeni, zarobljeni
insekti. Ušao sam. Ispred
mene nalazile su se betonske
stepenice koje su vodile
nadole. Nalazio sam se u
neprozirnom oblaku pčela
i osa. Ništa nisam video, a
zaglušujuće zujanje nije
mi dopuštalo ni da mislim.
B. se, u međuvremenu,
transformisao u majku moje
majke. Ona me je vodila niz
mračno stepenište, bodreći
me. Ali, povikao sam: „Zar
ne znaš da sam alergičan na
Goran Popović
ubod ose, a da one, nekako
naročito, mene vole da
ujedaju?“ Ona nije odgovorila ništa; ali neprozirni oblak jeste: „Mi smo pčele, a ne ose“.
...
Stepeništa, odjednom, više nije bilo. Zakoračio sam u ambis. Međutim, nisam propadao; lebdeo sam.
Tačnije, plivao sam razgrćući buljuk insekata oko sebe. Posle nekoliko sekundi provedenih plutajući u svoj
misteriji i tami jednog drveta, stigao sam do majušnih vrata koja su vodila u novi hodnik, u kome se moglo
samo puzati četvoronoške, ponizno. Setio sam se Keopsove piramide. U meni se konačno probudila nada,
umrtvljena letargijom koja je već odavno bila uzela maha. Puzao sam u mraku. Katedrala me više nije
zanimala. Ali, možda je upravo to bila katedrala koju sam želeo da istražim svih ovih godina?
Bila je apsolutna tišina.
Bio je mrkli mrak.
Bio sam srećan.
Danijel Čavić
A
Mindig látlak elmenni hajnaltájban és megérkezni valamikor délután.
Folyton figyellek, érzem a szagod a konyhában, ahogyan a kávéd fölött
ücsörögsz, a folyosón hallom a lépteid és látlak, amikor kék füstöt szippantasz
be és lélegzel ki az erkélyen, s míg lúdbőrökben jelzi tested a hideget, szíved
egyre hevesebben vibrál. Aztán lekapcsolod a fényt és alszol. Ütemesen
szuszogsz, általában igen, forgolódsz, és susog alattad a paplan és a takaró,
s tűrik álmaid eszközeként sorsukat és tudatlan, kegyetlen gyűrkéléseid.
Ébren is álnok és kegyetlen vagy, de főleg éjszaka.
Reggel persze rám se nézel. Meg-megtapintom szemhéjaid, érzem,
hogy fáradsz, lábad külön életet él, ahogyan az út szélén poroszkálsz, de a
kapuból igazán visszanézhetnél néha! Soha nem élted még az életem… Tíz
kicsi lépésből körbe tudom járni a házamat. Ócska, fából tákolt cserepes
kis házban élek, amelyek helyenként letörtek, a viskó pedig megroggyant
és belepte a moha. A házból nézve az egész kis tér, ez a grund olyan, mint
egy sivatag széléről idemorzsált kis darab: a lánc és a járkálás felemésztette
a zöld füvet, mindent jó alaposan bele kényszerültem taposni a földbe, de
nem tudtam mást tenni, és amikor kiások egy régi rongydarabot, hogy kicsit
ismét elragadjon az emlékezet filmje, te fejbe versz és betemeted a gödröt.
Nyáron itt meleg van, télen a kemény, repedezett, szürke föld antarktiszi
képet fest a sáros valóságban, bűzlő ragyogást. És folyton várok rád! Ebben
az ócska, kétlépéses udvari univerzumban csak mocsokként hánykolódik az
egész életem, de várok! Unatkozom és minden nap százszor kétségek láncai
mentén merülök alá, de úgy várlak mégis! Minden percet, másodpercet
számolok, hisz az óra kattogása kalapácsként üti a levegőt, de minden perc
olyan, mint a másik, így sosem tudom, mikor jössz… De ha leszállsz a buszról,
a szellő elém hozza illatod, és egy új reményt…
Ez a remény meg is marad mindaddig, amíg meg nem látlak a kapuban,
de van úgy, hogy már az útról látom a fancsali, ráncos, lógó képed, hallom
a fújtatásod. Mennyire nevetséges és ronda tudsz lenni! Sosem téged várlak
haza, hanem egy mosolygó, csillagok fényéről leakasztott képet, amit este
és a sok körbe-körbe őrjítő séta közben alkotok nap mint nap újra és újra,
minden kattanással finomítva… És befutsz te, te, aki valójában vagy. Szárazon
bököd a kaput, az dörren egyet, te fogod a táskád, keresed a kulcsot, közben
– minden nap! – lábbal próbálod becsukni a kaput. Nem jöttél még rá, hogy
azt úgy nem lehet? Én csak egy kutya vagyok, állítólag neked több eszed van,
hát akkor használd is! Nem lehet mindent egyszerre csinálni, koncentrálj a
lényegre!
14
rózsája
A Gyerek. Kilöttyinti a vizet, aztán papucsával beledörgöli a szőnyegbe. Körülnéz, pedig már megszokta a
látványt, otthonos: átlag-gyerekszoba, csak TV, számítógép és mobiltelefon nélkül. Mindössze egy hatalmas,
egész falat kitöltő, állandóan havazó képernyő teszi atipikussá.
Fogalma sincs róla, miért hozták ide a szülei, azt mondták, az osztályfőnöke ajánlotta ezt az intézetet.
A szülők azt is hozzátették, itt majd jó lesz, hasonszőrűek közé kerül.
Pedig csupa Down-kóros gyerek az intézmény lakója, és néhány mozgássérült.
Azt mondják, ma borjúsült lesz vacsorára, kaporszósszal.
A Gyerek korgó gyomrára nyomja a tenyerét, majd lejjebb csúsztatja.
„Hiába, ez elkerülhetetlen volt. Természetes folyamat.”
Az ajtóban megjelenik Tosca, a kétnemű ápoló, és prof. D. - akit minden gyerek csak Szőrös Klárának
hív - a tanatológus.
Előzőleg besompolyog egy Down-kóros kislány a szobájába, kezébe nyom egy megfogható, tapintható,
mások számára láthatatlan virágot.
-Ez Paracelsus rózsája. Mostantól a tiéd. – Aztán megsimogatja a Gyerek arcát, és sírva kirohan.
Most. Szőrös Klára ráemeli véreres kék szemét:
-Letussoltál ma? Told le a pizsamanadrágod. Ne szégyenlősködj, láttam már ilyet.
Megkerüli a Gyereket, leguggol, szétfeszíti a farpofákat és belefeledkezik a Gyerek végbélnyílásának
nyalogatásába.
A bennlakók azt suttogják, látták, hogy a hajkoronája alatt, balról a koponyáján pina tátong, fogak
vicsorognak belőle.
Prof. D. fölkel, megtörli a száját.
-Na így. Jó kutya.
A Gyerek felhúzza a pizsamanadrágját - itt mindenki pizsamát hord napközben is, noha az intézmény
nem kórház – aztán Tosca óriáskarjaiba veszi és kicipeli a falakkal közrefogott, de felülről nyitott udvarra,
ahol éppen buzgón folyik a máglyarakás művelete. A kivezényelt gyerekkórus nagyban énekel.
A nem éneklő gyerekek kettesével felsorakoznak. Két levágott fejet helyeznek el a könyvmáglya előtt,
a képregények, művészeti tárgyú folyóiratok - hiába, koravén a fiú - sem hiányoznak. Aprófa, gyújtósnak,
majd sok-sok faszén, a Gyerek a halom tetején.
A bennlakók vastag napszemüvegeik mögül keresztbetett lábbal, keresztbefont karral, ellenségesen
figyelik.
A nap sztárja.
Szőrös Klára ajkai szóra nyílnak. -Új élet van születőben, báránykáim. Új lépcsőfok, transzformáció. – Az
ápolóhoz fordul. – Gyújts alá. Tosca vaskos, tömpe ujjaival megsimogatja a Gyerek haját. – Lángolj, lelkem!
– suttogja.
A Gyerek kacag.
Mindenki úgy tesz, mintha észre sem venné.
„Ma van a születésnapom.”
Ég a máglya, ég, el ne aludjék. A már megszokott, mesterséges világítás után üdítő látvány a lángoló,
bűvölő, mágikus tűz.
A Gyerek kacag. Ma volt az első magömlése. Szinte szüksége volt erre. Elbűvölten tapogatja a kezében
szorongatott rózsát. Továbbra is kacag. Magasra csapnak a lángok.
Hiába, némi elektroszmog-kapszula + az agyféltekék kemoterápiás dialízise és nincs méltatlankodás,
fájdalom. Végül már csak az izzó faszén parazsa világol.
A Down-kóros kislány félénken oldalba löki Toscát.
-Meghalok én is?
Tosca tanácstalanul a tanatológusra mered, mire szőrös Klára ingerülten odakiált a szakácsnak:
-Csakugyan, mikorra várható az a borjúsült?
A szakács vigyorog.
-Csak lassan. Nem szalad el.
Jódal Kálmán
kutya jobb és bal oldala
Goran Popović
www.fokus-su.org.yu
Azután jön az ebéd… A napi első és általában utolsó találkozásunk,
várakozásaim jutalma és koronája, vagyis egy újabb fél perc izzasztó
vasmarkának börtöne, melyben ismét rá kell ébrednem, hogy akit vártam,
az nem jön már soha. Régebben felpattantam a lépteidre, de nem is az
ételnek örültem, hanem neked. Te erre arrébbrúgtál és „éhenkórász dög”nek neveztél. Azt hiszem három évig próbálkoztam, bár utána is időnként,
ha a szép idő vagy az udvarban mászkáló galambok meghozták a kedvem,
de mindhiába. Azóta inkább fekszem, mintha észre sem vennélek, háttal
neked, pedig a föld alól lépéseid zöreje elhozza a fülembe a jobb térdedben
veszteglő állandó fájdalmat. Ha előbb kilépsz, minthogy lefekhetnék, és
egy furcsa pillanatban, számomra átláthatatlan módon megfogod vagy
megsimítod a fejem búbját, akkor kitérek a kéz elől, és étvágyat színlelve
lefetyelni kezdem a maradék zutyulékát. Olyankor sóhajtasz és a fejedet
csóválod, büntetsz és megalázol egyszerre… Én mit tegyek, hogy végre
észrevégy?
Néha, nagyon ritkán, talán három –, négyhavonta előfordul, hogy kiülsz
hozzám egy sámlira, miközben az orrom alá bagózol. Ez a legjobb dolog,
amit a világon valaha is ember művelhet: szeretsz. Odasétálok melléd és
lekuporodom hozzád féloldalt, nem háttal, hogy ha véletlenül történne
valami, nem tudom, akármi, akkor segíthessek. Te pedig átkarolsz,
odahúzol a lábadhoz, és a másik oldalamat simogatod, a nyakam, a pofám,
a fülem… de még azt sem csinálod jól! Nem azért, mert elöregedett tested
nem tudja tartani a kezeid, vagy mert pityókásan megint majd’ ledőlsz
a sámliról, hanem mert ésszel csinálod. A mozdulat helyes, mondhatni
tökéletes, a tenyered nyitott és ritmusra húzgálod úgy, ahogy szeretem,
vagy inkább ahogy kölyökként megszoktam. Csakhogy kifelejted belőle a
rég elhagyott bizsergést! Utána még egyszer végighúzod rajtam a kezed
abban a pillanatban, amikor a füstölgő csikket a másikkal eldobod, és
rohansz befelé a sámlival a kezedben, és kezet mosol, mert szerinted büdös
és koszos vagyok. Ez a bér a várakozásaimért: öt perc félálmos bambulás az
útra törődésnek keresztelve. Közben csak az egyik oldalamat simogatod,
vagy a jobbat, vagy a balt. Mintha én is csupán fél-legjobb barátod lennék,
de te is csak félig jössz ki a házból, fél- emberként. És soha nem kérdezted,
hogy én hogyan szeretném, hogy én mire vágyom, soha nem vártál rám és
sosem voltál türelmes velem! Mindkettőnket jobban ismerem nálad, mint
te, drága öreg gazdám…
Franciskovity Róbert
Prose
Persona
Mala vrata
Sve je počelo u čekaonici gradske bolnice.
Od kada je poslednji put bio na nekom ozbiljnijem pregledu prošlo
je dosta godina i već je bio zaboravio kako sve to izgleda.
A izgleda ovako:
Ulazite u poveću čekaonicu i ispred vas nalazi se prijemni šalter,
tačnije dva šaltera i ispred njih dva dugačka reda ljudi. Ljudi?
Pre bi se reklo duhova.
Goran Popović
Ta dva reda uopšte se ne pomeraju, neki tamo čekaju već vekovima.
On stoji na kraju tog reda.
Sa obe strane čekaonice postavljene su zelene klupe. To su one
klupe iz komunističkog perioda koje su bile pravljene i za škole i za
bolnice i za sve ostale javne ustanove. Na klupama sede i čekaju
žene, muškarci, deca, starci, dobre cice, loše cice...
Sede tako zajedno bolesni i umorni, nervozni i osakaćeni.
On stoji na kraju tog reda, među svima njima.
Probao je da se isključi, zatvorio bi oči i pokušavao da nađe u sebi
neko mesto za opuštanje, ali smrad i zvukovi čekaonice bi ga snažno
uhvatili za gušu i prikucali za pod.
Ležao je tako vekovima dok najzad nije stigao na red i predao
knjižicu, dobio je samo kratak odgovor: „Idite u ambulantu broj 6“.
Put do ambulante br. 6 prava je avantura, osećaj je neopisiv.
Osećaj je kao da se nalaziš u video igri. Imaš onu kacigu i nalaziš se u
jebeno dobro grafički odrađenoj virtuelnoj stvarnosti.
Zamislio je da je čovek iz daleke budućnosti. Upravo je od
prijatelja dobio najnovije izdanje BrainD igrice na gb stiku. Stavio je
stik u svoju Virtual Giga Segu i počeo da igra.
Pažljivo se kretao niz hodnik da ne bi slučajno zapeo za deo
nečijeg tela koji bi mogao da otpadne. Za svaki prst oduzima ti se
5% energije, za svaku ruku 15% a za svaku nogu 50%. Ukoliko nekome
zakačiš glavu oduzima ti se sva energija, zemlja se otvori i propadaš
ravno u pakao.
Cilj je da bez gubitka energije stigneš do ambulante broj 6 jer će
ti sva energija trebati za beskrajno čekanje da te doktor primi.
PIIIING!!!!
PRVI NIVO PREĐEN SA 100% UČINKA!!!!!!
ČESTITAMO DOBILI STE EKSTRA ENERGIJU!!!!!!
Gore na uglu pojavila se jabuka.
Drugi nivo.
Šalter ambulante broj 6.
Ostavio je knjižicu i uput na šalter, napravio korak u stranu i
osmotrio čekaonicu. Mnogo ljudi na malom prostoru, svi su očajni,
kakva socijala, nikada neću stići na red...
PIIIINNG!!!!!!!
NEGATIVNO RAZMIŠLJANJE!!!
GUBITAK ENERGIJE 10%!!!
Iz malog otvora na šalteru pojavila se ruka i uzela knjižicu,
nakon nekoliko sekundi čuo je svoje ime. Prišao je i sagnuo se ka
malom otvoru ne bi li jasnije čuo i video osobu koja mu se obraća.
Stakleni šalter je iznutra bio izlepljen belim papirom a spolja raznim
obaveštenjima. Nije bilo nikakve šanse da se vidi šta je i ko je unutra,
osim naravno kroz nisko postavljen mali otvor sa malim vratima.
- Gospodine, čekajte tu, kada vas pozovemo ući ćete na vrata broj
dva i tamo sačekati da vas doktor pozove.
- Kada će to otprilike biti?
-Kad vas pozove!
Mala vrata su se zatvorila uz zvuk koji se jasno mogao čuti kao
reč. ODJEEBI!
A u pičku materinu!!!
PIIIIINNG!!!!!!!
RUŽNE REČI SA PRIMESAMA BESA I FRUSTRACIJE!!!!!!!
GUBITAK ENERGIJE 20%!!!!!!
Pa to će trajati večno!!! Ovde čeka milijardu ljudi!!!
PIIIIINNG!!!!!
PRETERIVANJE I NEPOTREBNO PREUVELIČAVANJE SA OSETNOM
PRISUTNOŠĆU NERVOZE I NESTRPLJNJA!!!!!!!
GUBITAK ENERGIJE 40%!!!!!!!!
Ostalo mu je još 30% energije. Moraće da upotrebi jabuku.
PIIIIING!!!!!!!!!
POJELI STE JABUKU!!!!!!
DOBITAK ENERGIJE 5%!!!!!!
Samo?!
U redu, pomislio je. Mora pronaći način da utroši vreme, treba mu
još energije. Treba pronaći dobre strane ove situacije.
Strpljenje je vrlina, ponavljao je u sebi.
PIIIING!!!!!!
ZDRAV STAV!!!!!!
DOBITAK ENERGIJE 20%
Pogledom je prelazio preko čekaonice ne bi li uočio nešto što bi
mu odvuklo pažnju i donelo mu preko potrebnu energiju.
Ništa.
Bolesni i umorni, nervozni i osakaćeni.
U tom trenuku u čekaonicu je ušla mlada medicinska sestra.
U beloj suknjici do kolena, u beloj raskopčanoj bluzi a ispod bluze
roza majca sa velikim v izrezom, taman toliko da se vidi razdeljak
njenih bujnih grudi. Zakucala je na vrata od šaltera i ušla unutra.
Odjednom su razne slike počele da mu prolaze kroz glavu.
Prvo bi počeo da istražuje onaj deo koji pokriva njena suknjica.
Uhvatio bi je za butine i zabio glavu među njene noge, zatim bi joj
skinuo bluzu i pocepao majcu. Mazio bi i ljubio njene predivne sise.
Ona bi ga uhvatila za kitu i njegovim glavićem mazila svoj klitoris i
BUUM!!!
Svakog trenutka doktor je mogao da se vrati sa pauze i da ih
zatekne na njegovom stolu, ali ta mogućnost, ta mala napetost samo
je pojačavala njihovu strast i njihovu kreativnost.
Od napred, od nazad, od gore, od dole.
Polako je počela da klizi niz njegovo telo, stavila ga je u usta i...
PIIIIING!!!!!!
SJAJAN NAČIN ZA UTROŠAK VREMENA SA POJAČANIM LUČENJEM
TESTOSTERONA!!!!!!
BRAVO, JEBAČ!!!!!!!
DOBITAK ENERGIJE 45%!!!!!!!
ČESTITAMO DOBILI STE EKSTRA ENERGIJU!!!!
Gore na uglu pojavio se burek.
Mala vrata na malom otvoru ponovo su se otvorila.
- Jovanović! Varga! U kabinu dva! Sačekaćete da vas doktor
pozove!
- Sestro, a kada ću ja?! Prvi sam došao! Uzviknu starac koji je sedeo
na klupi do šaltera. Bio je vidno uzemiren nastalom situacijom.
- Prvenstvo imaju gospoda sa pejs mejkerima a onda ostali!
- Ne! Vi ste zaturili moju knjižicu! Ja poznajem doktora lično i da
on zna da sam tu primio bi me!
- Vaša knjižica je na njegovom stolu, kada završi sa pacijentima sa
prvenstvom, pozvaće vas.
- Videćemo mi još za to, znam ja šta vi radite!
- Gospodine! Imate knjigu žalbi i poslužite se! Radimo u vrlo teškim
uslovima i ne možemo svima udovoljiti.
Zalupila je malim vratima. Mala vrata su naravno napravila onaj
isti poznati zvuk, ali starac je nastavio da priča.
- Ja poznajem doktora još od njegovih studentskih dana. Bio sam
kod njega kući, znamo se mi odlično. Nastavljao je starac da priča.
- Ne možete vi samnom tako da razgovarate, mogu otac da vam
budem!
Baš se potresao. Ipak je on poznavao doktora i bio je kod njega
kući. Nije to mala stvar.
- Eto šta smo doživeli pod stare dane, da nas tretiraju kao stoku.
Dobacila je gospođa koja je sedela do njega.
Starac je samo odnmahnuo rukom, naslonio bradu na svoj štap i
uputio pogled u prazno. Trebalo mu je malo vremena da shvati šta su
mu to rekla mala vrata.
Opet su usledili vekovi sa pogledom na čekaonicu gradske
bolnice.
Svaki minut proveden ovde, činio se kao dozivotna robija.
Provešće ovde minimum 360 doživotnih robija. Baciti u đubre
toliko vremena prosto mu je bilo nezamislivo. Možda će mu zarasti
rana, ali će mu živci sigurno oslabiti.
- Čemu sve ovo! Pocrkaćemo svakako! Koji kura...
PIIIIIING!!!!!!
POČEO SI DA BEDAČIŠ!!!!!!
GUBITAK ENERGIJE 40%!!!!!!!!
- Kome se jebe za tvoju energiju, budalo! Obrati pažnju na ovu
bedu i socijalu! Sede jedni na drugima! Sve smrdi! Pogledaj ove
zidove, masni su i bledi od bolesti! Užas! Mala vrata koja pričaju!? Pa
nemoj da me zajebavaš! Da li si ti svestan ovog ludila!
Pa u kakvoj mi to državi živi...
PIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIINNNNNNNGGG!!!!!
TOTALNI GUBITAK KONTROLE!!!!!!!
OTIŠO SI U KURAC!!!!!!!
Skinuo je kacigu, isključio Segu i gotovo se srusio nazad na
fotelju.
Kakva luda igra, pomislio je.
U tom trenutku začuo se glas sa razglasa u njegovoj sobi.
- KAPETANE, POTREBNI STE HITNO NA KOMANDNOM
MOSTU, NAŠLI SMO NOVU PLANETU, MOGUĆE POSTOJANJE
ŽIVOTA.
- Krećem.
Jugoslav Sivić
www.fokus-su.org.yu
Zöld hajjal, nyakamban WC-lánccal ülök a kedvenc lebujomban, és
az ásványvizes üvegemmel kommunikálok. Kitűnően beszéli az összes
európai uniós nyelvet, még ha le is van kaparva a címkéje.
Valamelyik berlini filmszemlén bemutatott celluloid-csíkok lógnak
a sank fölött, installáció akar lenni, ha igaz.
Nem szorongok, bevettem tizenöt kiló apró, sokszínű cukorkát,
azonkívül taxival jöttem, taxival megyek, itt meg úgyis mindenki
félőrült.
-Sorry, van öngyújtód? A magamét otthon felejtettem.
Vékony, kiálló drótokkal összevissza szurkált arcú farkasember
néz rám , mint egy mézesbödönre, noha pillanatnyilag távolról sem
érzem magam annak.
Odanyújtom az öngyújtót.
-Tessék.
A Verwolf dús, barna szőrfürtjeit rázva meginvitál egy kávéra.
-Vannak szögeim is.
-Kösz, azt ne.
-Azért gyere.
Helyet foglalok mellette, egy csővázas asztalnál.
A drótozott az arcára mutat.
-Tudod, ilyen szerelésben úgy érzem, megnyerőbb vagyok.
-Aha.
Valami ismeretlen, drágának tűnő cigarettával kínál.
-Tudod, baltikumi vagyok.
-Orosz? Észt?
-Ha azt mondod, hogy orosz vagyok, akkor orosz vagyok. Ha azt
mondod, hogy észt, akkor észt.
Lazán kávézgatunk, whiskyzünk.
Oldottan csicsereg, időnként cipőjével a lábszáramhoz ér és
mosolyog.
-Tudod, szeretek új ismeretségeket kötni. Szeretem a szögeket.
És ez a kedvenc játékszerem.
Rugós kést vesz elő, játszik vele.
-Itt egy színes tablettácska. Vedd be, jó lesz.
Mivel lehúztam két whiskyt is útközben, szemeim zölden
villognak.
-Rakd el azt a szart. És a kést is.
-Oké, oké, én itt vendég vagyok. Akarsz sétálni?
Időközben turbulencia lépett fel lelkemben. A lelkemben, az
agyamban.
Goran Popović
-Miért ne? De nem ígérek semmit.
Sétálgatunk a sikátorokban, behúz egy kapualjba, szájon csókol,
s a kiálló dróttűktől vérezni kezd az arcom, aztán ellök magától,
kezében a rugós kés.
-Játszunk egyet?
Belemarkolok a sliccébe, kigombolom, aztán letolom a nadrágomat
és sziszegni kezdek.
-Basszál! Basszál seggbe! Most rögtön! Most!
Durva hús, testnedvek, hullaarc. A lerobbant környék forró,
zakatoló bűnné csomósodik össze, az égbolt csorogni kezd, mint az
undor.
Begombolom a nadrágom, és hátra se nézve elindulok. Elkapja a
vállam. Lerázom, és a tűkkel összevissza lyuggatott arcába bámulok.
-Nem vagy sem orosz, sem észt. És ha legközelebb látsz, gyorsított
iramban tűnj el a környékről. Nekem is van rugós késem. És használni
is szoktam.
A Verwolf elvigyorodik.
-Te én vagy és én te.
Vékony drótok nőnek ki az arcomból és szőrös mellkassal,
gyűlölködve nézek a Holdra.
Ingerülten elindulok, s a véletlen adta magabiztossággal lépem át
a fekvőrendőröket az úttesten, aztán visszahőkölök a sarkon.
Kifolyt agyvelejű, szőrös farkasember hever a járdán, véreszöld hajcsomókkal, arcában hosszú, hegyes tűkkel, WC-lánccal a
nyakában.
Jódal Kálmán
15
Prose
ODLOMAK IZ ROMANA
Neko tužno zadovoljstvo
8
Ja sebi to pitanje nisam postavljao. Znao sam da je Andrej Bajkal
ubica i nimalo nisam sumnjao da je u prošlosti imao nešto sa Kim
Vrangel, ne znam šta, to ću saznati sutra. Mislio sam da ću nakon što
je otišlo društvo ostati još malo budan i uz još koju kapljicu bar za
to vreme da zaboravim i na tog Bajkala, i Kim Vrangel, i toliko drugih
pojedinosti .Žarko sam želeo da već jednom i za svagda istupim iz tog
kruga i da ne moram da živim ni mesec više sa sećanjem na Italiju.
No ispalo je drugačije, u mislima sam se stalno vraćao Kim Vrangel,
a onda sam u jednom trenutku onakav pijan ,iznuren, razdiran
čežnjom, još snažnije nego onda kada mi je poslala svoju sliku, seo za
sto i na računaru joj napisao ljubavno pismo. Maločas sam ga izbrisao,
predložio sam joj da se negde na nekoj planini sretnemo, da ću je
pratiti ma kakva god bude bila njena volja i da joj izjavljujem ljubav,
svečano i neopozivo. Ipak ću sačekati da čujem njegovu priču, možda
ću tada znati da li je ona ta žena na koju sam oduvek čekao i koju bi
pratio ma kakva god bude bila njena volja, ili će se nešto promeniti.
Da kao sad, kada se završava noć i počinje da sviće.
Leonid Pilipović
Iza osam sati uveče sam stigao u Dobračinu. Mada je u ulici
bilo tiho Andrej Bajkal nije primetio kada sam stao ispred kapije,
najverovatnije zato što je očekivao da ću se dovesti autom, no i u tom
slučaju sumnjam da bi išta zapazio, bar mi se tako učinilo. Delovao
je vrlo nervozan, pričao je sam sa sobom na ruskom jeziku, i brzim
koracima išao je malo desno pa malo levo po terasi. Baš kada sam
hteo da pozvonim Andrej Bajkal me je opazio i sjurio se niz stepenice.
Odmah me je poveo onim istim putem kojim je dojurio kroz polovinu
dvorišta koja je bila u mraku, i kada se popesmo na terasu predložio je
da tu popijemo po jedno piće, i uperivši pogled gore dodao je kako je
noćno nebo divno. I dok smo ispijali piće dalo se lako zapaziti i pored
toga što se pretvarao da sa njim nešto nije bilo u redu, ali i ne samo to,
više to nije bio isti čovek u čijoj sam blizini bio jedva pre sedam dana.
U očima mu se to najbolje videlo, kada bi me pogledao pogled mu nije
bio onako prodoran i pomalo sulud, držao se nespretno, ukočeno, nije
znao šta da uopšte kaže. Zbog takvog njegovog ponašanja nisam znao
kako da otpočnem razgovor i odlučih da sačekam kada će pitati za
njenu sliku. No on je nešto drugo rekao: -Od kada sam ovde uočio sam
kod Srba jednu osobinu, veoma je upečatljiva i čak bih je opisao kao
divovska osobina kod vašeg naroda. Zbog svega što su proživeli Srbi
su mogli da se zatvore u sebe i da postanu zli. Kao Nemci, u periodu
između dva svetska rata...
Tu je prekinuo, imao sam utisak da osluškuje muziku koja se čula
iz daljine, kao da je dolazila sa vrha neke zgrade koja se odavde nije
mogla uočiti. Tada mu se obratih i rekoh mu da su mi ruke hladne, a
on se na to trgnuo kao da sam ga povukao iz nekog mesta u kome mu
leže davni snovi, i u kojem se prepušta katkad seti ili žudnji, a katkad
nekoj neznanoj sili koja nema ime i donosi bol u životu.
Kao i pre sedam dana seli smo na stara mesta, jedan nasuprot
drugom, a onda sam mu dao isprintanu fotografiju Kim Vrangel koju
sam držao u džepu prolećne jakne. Ne znam šta je proživljavao u sebi
dok ju je gledao, no nakon nekog vremena počeo je da mu titra kapak,
onaj otečeni kapak na levom oku, a zatim mi je vratio fotografiju. Bar
16
dva, tri minuta, pažljivo je prinosio maramicu tom oku koje je obilno
suzilo, i kada je prestao tik najzad me pogledao spreman da mi ispriča
svoju tajnu.
- Zaista odakle da počnem?- rekao je. - Da, Nora Harmen, od
nje...
Bila je rodom iz Berklija, godinu dana starija od mene, tiha,
povučena, nadasve samozatajna. Imala je dugačku crnu kosu, a na
desnom obrazu jedan sičušni, jedva primetni ožiljak. Studirala je
medicinu, a posle je, kako sam čuo, specijalizovala neurologiju.
Upoznao sam je na početku svoje četvrte godine studija i od tada smo
bili ljubavnici. Nismo se često viđali niti smo razgovarali kao drugi
ljudi, osim u onim retkim prilikama kada me je Nora znala da iznenadi
i pojavi se kod mene, tada je pravila neka jela i do kasnih sati mi
je pričala o mozgu, nervima, slučajevima o kojima je učila. Tokom
jedne takve večeri kada je bila iznimno raspoložena i vedra rekla
mi je da ima nešto da mi saopšti, i objasnila da ima prijateljicu koja
želi da se upozna sa mnom, zove se Kim Vrangel, radi u jednoj firmi
kao unutrašnja dekoraterka. Ako je do tada
Nora bila prirodna onda je sledeću rečenicu
izgovorila drugačije, čuo sam joj to u glasu, da
je dogovorila susret između mene i te
Kim Vrangel. Nisam znao šta da mislim o
tome, ali ipak sam se složio.
Idući na taj sastanak kopkalo me je da li
sam ispravno protumačio to kako joj je zvučao
glas, pa se i setih kako mi je Nora Harmen
jednom rekla da loše procenjujem ljude i
njihove postupke. Na taj crv sumnje još se
uhvatila zbunjenost što se nalazim u potpuno
nepoznatom delu grada i pred tom kućom koja
je pomalo sablasno izgledala. Bila je različita
od ostalih u čitavoj toj zabačenoj ulici, iako su
i druge bile uglavnom stare, ali ne kao ta koja
je verovatno bila sagrađena u prošlom veku.
No nešto kod nje je odmah na mene ostavilo
poseban utisak, ne to što je bila golema i retka
po svom stilu, nego što je cveće koje je raslo
ispred te kuće moralo da savršeno odražava
kako se u njoj čovek oseća.
Takav jedan osećaj uvek sam imao kada bih
video peruniku koja se na nekoliko koraka od
mene pružala.
- Sviđa vam se iris? - čuo sam ženski glas.
- Ne, baš nimalo - odgovorio sam.
- Moraćete da se složite, da ide uz stare i
posebno zapuštene kuće kao što je ova, ja sam
Kim Vrangel, drago mi je - rekla je smešeći
se. Prišao sam drvenoj kapiji gde je stajala
i predstavio se, a onda smo zajedno ušli u
mračan haustor. Odmah me je pitala šta ću
da pijem i predložila da sam slobodno krenem
da razgledam prostorije. Kao što sam posle
shvatio da je Nora Harmen sušta suprotnost
Kim Vrangel, tako sam krećući u obilazak
jedne pa druge i na kraju treće sobe, bio
gotovo šokiran razlikom između unutrašnjosti
i spoljašnjosti. Pretpostavio sam da je i na
spratu isto tako čisto i predivno uređeno, te
sam odlučio da se ne penjem stepenicama.
Atmosfera mira i sklada, utisak o punoći, sve
je to izbijalo iz nameštaja i svih stvari koje
sam video. Posebno mira koji je dolazio sa
svih tih slika na zidovima na kojima su bile
prikazane planine iz raznih perspektiva. Kao da me je duže pustila da
čulima uronim u ovaj njen svet, i napokon se pojavila sa nekim pićem
koje je ličilo na koktel.
- Vi ste prvi muškarac koji je ovde došao - sela je u fotelju, a
ja na ležaj na kome je bio pokrivač nežno zelene boje. Ništa joj ne
odgovorih nego uputih poglede ka planini na slici, našto ona reče: Među prvim stanovima gde me je poslala firma da osmislim unutrašnju
dekoraciju bio je onaj sa takvim slikama. Vlasnik ih se želeo rešiti,
dve sam posle od njega kupila i tako je krenulo. Možda ste čuli za
Reriha, njegovu kopiju imam u drugoj sobi, na desnoj strani zida.
- Nikolaj je Rus kao i vi - na licu joj se na tren pojavio prezir, ali
nisam razumeo da li je to bilo meni upućeno ili je nešto sasvim drugo
u pitanju.
- Zašto planine? - pitah je. Želeo sam da joj dosta pitanja na tu
temu postavim jer mi je to bilo nepoznato i daleko, no po njenoj
reakciji sam shvatio da sada nije voljna da o tome priča.
- Nekom drugom prilikom kada se bolje upoznamo, ne ljutite se,
zar ne? - klimnuo sam glavom, a onda je Kim Vrangel krenula da me
propituje o mom životu u Rusiji, ko mi je otac a ko mati, kao da je
sve ostalo saznala od Nore. I dok sam joj odgovarao istovremeno sam
pokušavao da dokučim šta ona u stvari želi od mene, i zašto je Nora
mislila da smo mi srodne duše, ili možda nije, kakav je napokon odnos
između njih dve.
- Sad morate da idete, znate put, znate, to je onda u redu, do
viđenja, Andrej - doimala se odsutna i nije se ni okrenula kada sam je
ostavio i izašao iz kuće.
Na jedno od pitanja koja sam si onda postavljao dobio sam odgovor
nakon nekoliko dana kada sam sreo Noru, činilo mi se da je nevoljno
stala i da bi radije volela da je mogla da me izbegne, izgovarala se
da žuri i gledajući u stranu pitala me je kako je bilo kod Kim. Posle
tog susreta Nora me je prestala da posećuje, tih narednih nekoliko
meseci koliko mi je ostalo do kraja studija na Berkliju. Istina, ni o
Kim Vrangel ništa nisam čuo, no taj prvobitni zanos i očaranost tom
www.fokus-su.org.yu
ženom je brzo splasnuo. Odlučio sam da otputujem i oko dvadeset
pet punih dana putovao sam po Americi, želeći tako da samog sebe
nagradim zbog diplome a i kako bih obaveze koje su me čekale ostavio
do povratka. Nisam ni mogao da pretpostavim da će mi one večeri
kada sam se vratio zazvoniti telefon, i da će to biti Nora Harmen koja
urla na slušalicu.
Oleg Tomić
/roman “Neko tužno zadovoljstvo” uskoro izlazi iz štampe/
AUTOBIOGRAFSKO PRIPOVEDANIJE
DUŠANA VASIcA SA NAGLASKOM
NA FENOMENE NJUHA
Mart: Institut za infektivne i tropske bolesti, Beograd
Početkom proleća ove godine oboleo sam od obične žutice,
i primljen u bolnicu na Vračaru. Kako u bolnici nisam bio prenoćio
od ranog detinjstva, bilo mi je posve novo i neobično da pune dve
nedelje ne napustim odeljenje (prav hodnik sa nekoliko prostorija).
Najgori simptomi već su se bili povukli i prepustio sam se iskustvu
izlečenja.
Uslovi tamošnjeg boravka zdravom čoveku se moraju činiti
košmarnim, ali se bolesnik lako adaptira, da bi najzad, osetivši se
zdravo, postajao eksponencijalno nervozniji svakim danom. Tada
mu izgleda neverovatno da je danima obedovao u istoj prostoriji sa
hronično zapišanim pacijentom Č.S, kao i izvesnima koji se uopšte
nisu tuširali, od straha da će se u tuš-kabini zaraziti nekom novom
bolešću. Deluje mu van pameti da mu, u tom istom kupatilu, nisu
zasmetale police sa litarskim uzorcima urina. Najzad, sumnja da je
ikad, u dobrom raspoloženju, umeo da prekorači ogromnu, varikinom
neisperivu fleku jarkonarandžaste, bilirubinske mokraće permanentno
alkoholisanog Č.S. (naime, ako imate bolesnu jetru a napijete se,
nema organa koji će vam pročistiti krv). Tog prodornog, organskog
mirisa sećam se ipak ne njuhom, već vidom, naime kao boje, dok
mi se slojeviti zadah trpezarije vraća pre apstraktno (kao izraz
duha mesta i bolesničkog morala) nego olfaktivno-konkretno. Jedan
je miris ipak ostao miris, a zvao se možda Silk Seduction, Golden
Dust ili Tempting Doll. Pripadao je sestri Irini, koja je, dežurajući,
jedne večeri posetila i našu sobu. Sestra je Irina bila sva u šminci i
parfemu, i njeno je držanje (tj. održavanje) na nas ostavilo poseban
utisak. O liku sestre Irine mogu samo da nagađam (trepavice kao u
lutke? obrazi od šećera? plavuša, ne baš sasvim plava, ali skoro sasvim
prirodna?), pošto je posle te večeri nismo videli. Njen je parfem,
međutim, bio neizbrisivo bogat, gotovo presit, sladak, bestidan ali ne
i prostački, na granici samosvesti i narcisizma, zreo, kao anticipacija
godišnjeg, ili izraz životnog doba. Dopirao je do nozdrva kao što bi
se prosute voćke dokotrljale do nečijih nogu. Za Baneta, Svrabišu i
mene bila je to veoma uzbudljiva senzacija, pa nismo propustili da je
prokomentarišemo čim smo ostavljeni sami.
Avgust: The Keats-Shelley House, Piazza di Spagna, Roma
Početkom leta ove godine dobio sam stipendiju “Putujemo u
Evropu”, i odlučio da posetim Italiju. Kako nikada u životu nisam
samostalno planirao put, bilo mi je posve novo i neobično da se punih
mesec dana sam samcit krećem italijanskom zemljom (Toskanom, i još
nekolikim, većim gradovima). Najživlja euforija već se bila povukla i
prepustio sam se sprovođenju plana u delo.
Neprestana potreba za optimizacijom vremenskog i ljudskog
resursa lako me je učinila osetljivim na svakakve fiziološke sitnice,
pa sam dolazio u nezgodan položaj da mi marginalije diktiraju
raspoloženje. Mogao sam, srećom, disati punim plućima: letnje vreline
u Firenci pouzdano je blažio Arno, a najlepše časove sam proveo na
vetrometinama vidikovaca. Prisećam se i memle katakombi, kanala
Venecije i napuljskih ulica, ali pre kao senzacija svežine ili ustajalosti
vazduha, nego mirisa koji ih odlikuju. Međutim, jedna me je odaja, u
Rimu, zapahnula i očarala mirisom koji sam već poznavao, ali nikad
tako plemenitog: mirisom starih knjiga. Bila je to najveća prostorija
u stanu gde je nekada, od tuberkuloze, mlad umro pesnik Džon Kits,
i gde se danas nalazi muzej posvećen na prvom mestu njemu. Vitrine
sa knjigama stajale su duž tri od četiri zida, poput izolacije, pružajući
posetiocu neuporediv (za muzeje) osećaj gostoprimstva i sigurnosti.
Sve se to upijalo sa suhom teksturom tog dostojanstvenog mirisa…
Izdanje za izdanjem, tom za tomom, od poda pa skoro do stropa, sa
svojim koricama, hartijom i mastilom, oblagali su sobu poput pluća.
Miris tih knjiga je bio statičan, ali ne i ustajao, i ravnomerno raslojen;
bio je autentična činjenica tog prostora. Tako me je učinio prijemčivim
za apel ostalih soba, predstavljajući mi atmosferu muzeja, pozivajući
da saznajem o tužnom životu Kitsa sa više od radoznalosti. Pesnik je
neuspelo negovao najmlađeg brata, koji je umro od tuberkuloze; i
samom mu se zdravlje naglo pogoršavalo, te je otputovao u Italiju da
se leči, i izdržaće pakao napuljskog karantina, pre nego što najzad
umre u Rimu, osećajući da ga je ubila prejaka reč: večito zlurade
kritike. U memorijalnom domu, našao sam Kitsovu posmrtnu masku i
uvojak njegove svetle kose (među drugim uzorcima-uvojcima, onima
Šelija i Miltona), kao i kovčežić sa Šelijevom vilicom. Šelijevo, pak,
nesagorelo srce, kao i telo Kitsa, ležali su na groblju nekatolika na
drugom kraju Rima.
Dušan Vasić
Drama
JEDNOČINKA (APSURDA)
ISEcCI
nastavak iz prethodnog broja:
LICA:
OTAC
MAJKA
DETE
PAS
... DETE: To mi se dešava samo kada gledam neki tužan film. Kao
mlada devojka bila sam laka na suzama, a sada se češće svađam nego
što plačem. Prirodno sam vesela i lako mi je izmamiti osmeh. Čak i
kada mi je teško, nađem način da sve sagledam sa osmehom.
Off: Jutarnja temperatura u našem gradu je 21 stepen, očekuje
nas vedar i sunčan dan sa maksimalnom dnevnom temperaturom od
36 stepeni Celzijusa . Vreme sutra: sunčano i toplije.
OTAC: Predviđanja su obeshrabrujuća. Nivo mora mogao bi se
podići i za dva metra, uglavnom zbog topljenja glečera i ekspanzije
vode zbog zagrevanja Arktika. Norveški naučnici zvone na uzbunu:
ledeni pokrivači na Severnom polu već rapidno kopne; u proseku,
jedan gubi 1, 4 odsto svoje površine, a drugi (Arktik) čak 4, 3 odsto
– dvostruko više nego što su klimatolozi predviđali.
MAJKA: Porast nivoa mora za prosečnih 0, 3 do dva metra, mogao bi
da dovede do potapanja prostranih priobalnih oblasti niske nadmorske
visine, uključujući delte velikih reka, većinu plaža američke atlantske
obale, delove Kine i ostrvske zemlje: Maldive, Sejšele, Kukova i
Maršalova ostrva ... Više od 100 miliona ljudi ostalo bi bez svojih
domova i moralo bi da se raseli. Da nevolja bude veća, migracije
stanovništva (uzrokovane iščezavanjem poplavljenih gradova), kao i
predviđeno širenje nekih bolesti poput malarije, prete da budu mnogo
dramatičniji u zemljama u razvoju, nego na severnoj hemisferi.
DETE: …
DETE: Ne znam. Možda publika ima neku ideju. Možda onaj
gospodin u tamnome … ili ona lepa devojka zna zašto su došli. PAS: Došli su da slušaju tebe i da gledaju mene kako se mučim
u ovoj ulozi. Mislim, da igram psa. Pa, gluplji zadatak davno nisam
dobio! Mislim, sigurno akademiju nisam upisivao da bih bio pas! I to
još lovački! Maštao sam o Hamletu a ne o tom psu … mislio sam da
menjam svet …
MAJKA: Ha, ha, ha … nemojte me zasmejavati. Pozorište ne može
da promeni svet. Možda da nas suoči sa njim. Evo, pitaj onog gospodina
koji merka svaku našu grešku, mora da piše za novine. Znaš, kada bi
čovek tako pažljivo merkao svoje greške u životu … ili greške lekara,
političara, učitelja koji nas uče pogrešno … Ne! On ćuti i merka naše
greške! Evo, sutra će zapisati kako glavna glumica previše afektira ili
šta ja znam šta. Ma, zabole me! Ja bar imam sreće da svaki dan mogu
da pravim greške, da budem kučka, dobra majka, da lažem, da se
smejem i mislim da niko ne strada zbog toga. Mogu da budem svaki
put neko drugi a da zbog toga niko ne strada.
OTAC: Moje zadovoljstvo je da budem tu, odnosno da nisam kući
da sedim u klubu i …
DETE: … i piješ.
OTAC: Da. Zar je to loše?
MAJKA: Zavisi šta piješ i skim se budiš.
OTAC: Pijem loše, a budim se sa glavoboljom.
MAJKA: Vidiš, ja pijem dobro piće pa se opet budim sama, bez
glavobolje.
PAS: Ja ne pijem i ne budim se sam ali kao da se budim. U stvari,
ako baš hocete da znate, moje jedino zadovoljstvo je da posle odem
sa nekom devojkom iz publike da pričamo o umetnosti. DETE: Nismo ovde da pričamo ko šta pije i sa kim se budi. Ovde
smo sada da probamo da promenimo nešto. Evo, voleo bih da neko
sada izađe na scenu, neko, bilo ko, i kaže bilo šta. Ma, ne mora ništa
da kaže, samo da izađe i stane. PAS: Kao i što sam mislio …
DETE: Dobro … poražen sam …
MAJKA: U redu je. Dešava se. Molim te, gde smo ono stali pre
ovoga? Pomozi mi da se setim.
PAS: Promena temperature i kišnih padavina, izvesno bi ostavile
traga na ekosistemima. Na udaru bi bila naročito vegetacija –
temperatura, izmenjena samo za deseti deo stepena.
MAJKA: A, da! Ajmo da nastavimo, imam obaveze.
OTAC: Zime bi postale toplije (nalik minuloj), a toplotni talasi
poput onog koji je prošlog leta samo u Francuskoj odneo 500 života,
bili bi još jači i češći.
MAJKA: Daj samo šlagvort!
OTAC: Orkani bivaju sve razorniji, jer su topli okeani iz kojih crpe
energiju mnogo više zagrejani.
MAJKA: Promena temperature i kišnih padavina, izvesno bi
ostavile traga na ekosistemima. Na udaru bi bila naročito vegetacija
– temperatura, izmenjena samo za deseti deo stepena tokom jedne
decenije, može da izazove iščezavanje određenih vrsta drveća. To
se već dogodilo sa šljivom požegačom u zapadnoj Srbiji. Stablima ne
mogu da izniknu noge da bi se preselila u oblast sa boljom klimom,
kaže Openhajmer, uz sumornu oPAS:ku da bi se, usled novonastalih
promena, trećina svetskih šuma mogla naći u krajnje neodgovarajućoj
klimi.
DETE: …
datumi
sijećanja
kontrola lupa vratima
regularna predstava
ko ne pamti
iznova proživljava
sloboda nije božije sijeme
pa da ti ga netko da
sloboda nije zahvalnica
pročitana abecednim redom
sloboda nije krilatica reklamnog panoa
konstruktivna kritika postojećeg stanja
sloboda je žena
uzmi je
sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme
sloboda nije podmetanje ideološki bilo kakve forme
sloboda nije jednostavni domaći zadatak
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi
sloboda te čeka
uzmi je
OTAC: Zime bi postale toplije (nalik minuloj), a toplotni talasi poput
onog koji je prošlog leta samo u Francuskoj odneo 500 života, bili bi
još jači i češći. Područja i do sada sklona poplavama, zbog učestalosti
kišnih padavina bila bi izložena još češćim i žešćim plavljenjima, dok bi
sušne oblasti i pustinje, usled lakšeg isparavanja vode u toplijem delu
planete, postale još suvlje a njihovo stanovništvo još više ugroženo
glađu. Orkani bivaju sve razorniji, jer su topli okeani iz kojih crpe
energiju mnogo više zagrejani.
DETE: Orkani bivaju sve razorniji, jer su topli okeani iz kojih crpe
energiju mnogo više zagrejani.
OTAC: Izvinite, da nastavimo … dakle, sigurno je da bi promena
temperature i kišnih padavina, izvesno bi ostavile traga na
ekosistemima …
DETE: Ti zaista misliš da ovo ima smisla?
OTAC: Oprostite vreme je za …
DETE: Ma daj, koga ovo interesuje? Mislim … koga ovo zanima
uopste?
MAJKA: Zanima publiku.
DETE: Publiku? Koju publiku? Misliš onu, koja je večeras došla da
gleda ovu predstavu? Onu, koja je platila karte da gleda tebe? Mislim
… što bi neko platio da gleda tebe? Oprosti - ajde razumem da te ja
gledam, ja sam plaćen da budem tu večeras i da Vas gledam iz večeri
u veče … a podela je takva da nisam mogao da biram koga ću da
gledam. Isto tako, kakav je ovo upošte tekst? Da li neko ima pojma u
publici kakav je ovo tekst? Da zanemarimo publiku, pitam Vas … Šta
mi to igramo?
OTAC: Vidiš, to sam i ja hteo da pitam.
PAS: E, od svih nas, ti si baš hteo da pitaš.
OTAC: Da.
PAS: Da je to pitao bilo ko drugi u ovom pozorištu, ali baš ti.
OTAC: Zar ja nemam pravo da pitam šta igram?
PAS: Nije bitno. A i ti si preterao.
DETE: Preterao?
PAS: Da, preterao. Zašto potcenjuješ publiku?
DETE: Ne potcenjujem i ne vređam. Samo se pitam zašto je došla
u pozorište. Ja bar znam odgovor na to pitanje.
OTAC: Došla je, došla je … jer …
MAJKA: Jer umetnost menja svet.
DETE: I to je umetnuta rečenica koja je napisana kao što je i
ovaj prekid izrežiran jer je piscu dunulo u glavu da spasava ritam
predstave. MAJKA: Pa dobro, šta ti hoćeš? Revoluciju u pozorištu?
DETE: Ne želim nikakvu revoluciju - želim samo da se desi nešto.
OTAC: Ha! On bi da se desi nešto. Ma, pogledaj ga samo. A izvini,
šta da se desi?
Leonid Pilipović
MAJKA: A kada je već tu mogao bi da kaže onu glupu repliku iz
off-a: Temperatura u našem gradu je 28 stepeni, dan je naš vedar i
sunčan dan sa …
PAS: Da! Recimo, ona devojka!
MAJKA: Stvarno, da li bi nekao imao muda da izađe i kaže:
Temperatura u našem gradu je 28 stepeni, dan je naš vedar i
sunčan dan, sa maksimalnom dnevnom temperaturom od 36 stepeni
Celzijusa. Vreme sutra: sunčano i toplije?
OTAC: A sada je zima i pada sneg.
DETE: Ma … sneg, kiša, sunce … nije bitno. Evo, Vi … ili Vas dvoje …
delujete mi kao par. Da li ste par? Niste. Niste još ali ćete biti. A lepo
bi bilo da se upoznate. Evo, ako neko izađe može … može da …
OTAC: Sedne i popije piće sa mnom.
MAJKA: Ne. Ozbiljno.
OTAC: Dobro, šalio sam se.
DETE: Dakle, imamo li nekoga da kaže nešto?
MAJKA: Nešto, da sutra kada se probudim imam razloga da se
setim ove večeri.
OTAC: Da imam razloga da popijem dobro piće.
PAS: Da imam razloga da večeras ćutim sam.
DETE: Neko? … Nešto?
www.fokus-su.org.yu
sloboda nije mizantropski odbačeno kukavičije jaje
sloboda nije uzajamno milovanje idiotskih glava
sloboda nije referada staničnih svetaca
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi
sloboda je žena
uzmi je
Ninoslav Šćepanović
17
Visual
Leo fon Punkerstein
Strip crtač, ilustrator, dizajner, tattoo artist, muzičar...
Ako vidite nekog lika koji izgleda kao panker izašao iz stripa, znajte da je to Leonid, ne može biti
niko drugi. Leonid Pilipović rođen je ‘ 69. u Subotici, srednju školu za dizajn zavšio je u Novom Sadu,
diplomirao na odseku grafike i knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. U međuvremenu
je svirao sa Džukelama, Goblinima, čak i sa Partibrejkersima na jednom projektu, a danas svira
izvornu muziku sa grupom Iskon. Leo je ilustrovao i dizajnirao gomilu knjiga, od dečjih slikovnica,
ilustrovanih čestitki (funny postcards), knjiga, Politikinog Zabavnika, pa do SF i horora. Tu su i omoti
albuma za bendove u kojima je svirao, i dva albuma za pomenute Brejkerse i jedan za Električni
orgazam. Pored ilustracija, bavio se i stripom, od gotovo stotinjak epizoda stripa sa životinjama
“What’s New In Da Zoo”, pa do pet strip albuma (serijali “L’ Histoire Secrete”, i “Le Grande Jeu”),
koji su izdati u Francuskoj, u kojoj je i strip zvezda. Priprema se da započne i jedan fantasy serijal.
No, ni to mu nije bilo dosta, pa je od ‘ 97. počeo da šara čak i po ljudima. Do sada je našarao preko
1.000 tetovaža. A ako mislite da je to sve - nije. Često uzme parče papira pa nacrta nešto, onako,
za sebe. Pored priloženih, njegovi radovi su u ovom broju KARTON-a potpisani pod imenom Leonid
Pilipović.
Oženjen je, ima dvoje dece, crta stripove, ilustruje, dizajnira, tetovira i svira u Subotici.
Darko Kovačević
Elrendezett spontaneitás
A pihenő ember által létrehozott koradélutáni tér
Utcai kepek
Amióta lezártam a Rövidzárlat című Utcai Dávid festményeiről
szóló tanulmányt – azzal, hogy majd egyszer folytatódik – sokmindent
tudtam meg képeiről. Nem kizárólag személyes tapasztalatok útján,
befogadói terem kiszélesítésével jutottam közelebb ezekhez a
képekhez, a belőlük sugárzó életérzéshez, hanem mások elmondásai
alapján szedegettem össze hozzá nem értésem cseremorzsáit. Délutáni
alvások (álmok) segítettek közelebb férkőzni ezekhez a képekhez,
illetve a bennük rejlő hangulatokhoz. Egy álombéli külvárosi tűző
égetésben értettem meg például, hogy az udvaron pihenő traktor,
nemhogy csendélet, hanem erőteljesebb kép a legmozgalmasabb,
izzasztóbb munka ábrázolásánál. Benne van a nyármeleg pára,
ami szinte a festéket is leolvasztja a vászonról, a seggtapasztó bőr
ülésről még csöpög a koránkelős, félnapos izzadság, a kerekek kopott
fémtárcsáin még odatapadva tükröződik némi látóhatárt kirajzoló
napfelkelte, némi tompább fény, jól kirajzolódnak a cipőtalpnyomok a
padlózaton, ahogyan a porréteg az egyre erősödő fényben körépihente
magát. Kushadnak a legyek a fémdobozban.
Talán a korábbiakat már nem is lehet folyatni, de hogy a képek
között van összefüggés, hogy van egy folyamatosság azt meg bizonyítani
nem kell, csak visszahelyezni a biztosítékokat a rövidzárlat után. Hogy
változott e valami a vásznakon, vagy csak a befogadói térben, arra
kellene választ találni, ha ezt fontosnak tartaná a szöveg. Lepihenni,
18
félretenni, otthagyni. Az eltűnés fogalmáról letörölni a ragacsos port,
vizes szivaccsal akár dörzsölve, hogy közben felsértődjön a vászon,
a téma.
Az előzmények számítanak, vagy pontosabban fontosak, olyannyira,
hogy tolakodnak a befogadói térbe, mutatják magukat, anélkül, hogy
látszódnának. Megteremtődik ezeken a képeken egyfajta hangulat,
és minden mozdulatlanságában ott vibrál a mozgás, a történés, az
erő, az akarás.
Akár a tárgyak fetisizálásáról is beszélhetnénk Utcai képei
kapcsán. A tárgyak léte, életünkben betöltött szerepe, az
egyéni mindennapjainkban megélt történések eszközei, társai
felemelkedhetnek-e egy festői világ témájává? Persze.
A részletekeben bújik meg az egész varázsa. A paradoxon ott
jelenik meg Utcai festményein, hogy a spontánul elhelyezett (azaz
itt ez a fogalom kissé helytelen is) tárgyakat újrateremti a vásznon,
tehát mintegy lelassítva elhelyezi ugyanoda, ahová előzőleg tányleges
valójukban egy pillanat alatt kerültek, gondolkodás nélkül, spontán.
De talán mégsem, inkább egyf ajta rutint jelenítenek meg ezek a
képek, az élet és a mozdulatok, a helyek, és állapotok rutinját. Az
elrendezettséget, amelyben a spontaenitás maszkja nyilvánul meg.
Ezek a képek anélkül, hogy embereket, figurákat, gesztusokat
jelenítenének meg, éppen e hiány által erőteljesebbé teszik az emberi
létezés magját, kifejezőbbé változtatva, valami lényegit, lényegeset,
feelinget ábrázolnak. Talán komornak nevezhető ez a világ,
nyugalmasnak, vagy inkább megnyugodottnak, a délutáni szieszta, az
éjszaka nélküli alvás, a zümögéssel, hangokkal telített álom világa, a
fénnyel telített délutáni, magára hagyott tér világa, egy olyan téré,
amely, akkor is ugyanolyan, amikor mi nem látjuk. Különös világ ez,
foglalkozni kell a délutáni alvás metafizikájával, a tér pihenésével, a
pihenő ember által létrehozott koradélutáni térrel.
Egyfajta, a tevékenysétől megpihent világ ez, állapot, átmenet.
Van egy fázis, ami elvisz minket a valóságban az álomig, a
valóságban kiüresedett személyes terek képződnek, Utcai sok esetben
a saját személyes önmaga által kiüresített teret festi meg, azaz saját
eltűnését jeleníti meg, és ettől (is) válik olyan izgalmassá festészete,
olyan mintha aludna a szerző miközben fest. De nem ennyire bonyolult
a dolog, egyszerűen csak arról van szó, hogy azokat az állapotokat
festi, amelyek megelőzik a pihenés fázisát, azokat a magukra hagyott
tereket festi, amelyet az egyén hagy maga után, amelyhez, saját
személyes tárgyaihoz visszatér alvás után. Ezekben a képekben ott
izzik, párállik ezeknek a sziesztáknak az ideje is.
Ezek a képek különös módon viszonyulnak az időhöz, míg egy
bemerevedett megállított pillanatot mutatnak, amely már tudjuk
közhelyszerűen a képek sajátja – ugyanakkor ezek a képek valóban,
www.fokus-su.org.yu
a valóságban is, a fentiek alapján értelmezve az idő bemerevedett
állapotai, eltekintve most az apró és lényegtelen eltérésektől
Sirbik Attila
Visual
Čika iz EU nas je naučio kako se prave Barbike od kukuruza
U svojim radovima istražujem svest o menjanju okoline i percepcije
putem “novih medija”. Poznato je da je još u ranoj fazi istorijskih
avangardi ovo saznanje gonilo kubiste i dadaiste da u svoje “slikovno
polje” uključe isečke tog vrlog novog sveta: novine, fotografije, a
potom “film” i - tako - dalje. Tako se “otpočetka” i unazad novi
mediji prelamaju i miksaju, “vraćeni” u stariji medij, dok stariji
gradi mostove, razne prelaze, prečice ( “short cuts” ) izmedju idioma
slike i novonastalih okolnosti. Tako dolazim do različitih simbola koje
ponekad potpuno intuitivno slažem u koncept novog značenja, često
ironičan kada su u pitanju savremene metode proizvodnje želje kod
današnjeg čoveka. Zanima me psihologija i sociologija, prelaz simbola
u simptom. Inspiraciju pronalazim u različitim časopisima za žene,
tinejdžere, poslovne muškarce...Potraga i prelistavanje ovih časopisa
(kako sačuvati zdravlje, fitnes, šoping iz snova, zavođenje u tri koraka
i sl.) su mi postali neka vrsta opsesije...Koristim se fotografijama iz
časopisa koje spadaju u domen preciznog i proračunatog marketinga
i modnog dizajna. Pokušavam razotkriti način upotrebe umetnosti
i mode kao sredstva za nametanje određenih značenja, kidajući i
ponovo sastavljajući vraćam značenje „na onu stranu“, dolazim
ponovo do „onoga što je iza“. Tu nailazim na nesvesno, lirski,
uzbudljivo, a opet i “campy”, ironično uvrnuto. Inspiracija su
mi takođe Dada, Nadrealizam, Pop, Kolaži, Mixed media, kao i
Tranzicioni kapitalizam, šizofrenija (kidanje-cepanje, rascep između
želja i mogućnosti). Kroz časopise posmatram društvo spektakla
i poredim ga sa društvom u kome se nalazim i živim. Poredeći
svakodnevne kako komične tako i tragične senzacionalističke vesti,
a uporedo posmatrajući „svet iz popularnih časopisa“ dolazim do
činjenice da nema opake “stvarnosti” koja već unapred ( “a priori”
) nije rascepljena, rasturena i veselo medijski isposredovana (
“medijalizovana” ) te marketinški dopadljivo plasirana kao “roba”,
kao taj isti turbulentni, hiperaktivni, hiperproduktivni “Kitsch” ili pak
Trash!
ANECDOTE
Please God save me from the Moon and the Rabbit
Pri tom poigravanju vizuelnim materijalom i mogućim / nemogućim
“značenjima” sklapa se slojevita kompozicija od krajnje apsurdnih
elemenata koju crpim iz vizuelnog okruženja. Metoda kidanja i
ponovnog sastavljanja slike-poruke (Anegdote) pruža mi zavodljivu,
začudnu mogućnost otkrivanja, imaginiranja, razabiranja raznih
fantazmi koje proizvode poludele “mašine žudnje” u glavama
privučenih posmatrača ( uvučenih u savremenu igru koju prikazuje
slika u funkciji stvaranja želje-žudnje ).
Anegdota, koju tražim prikazujem kroz sliku, bliska je atmosferi
fantastičnog horora ili uvrnute drame, uglavnom inspirisana
dominacijom mnoštva slika. Na taj način pokušavam da izgradim
događaj jakog kontrasta između lukavstva i promišljenosti naspram
gluposti, nespretnosti i smušenosti. Glatku, odmereno izdizajniranu
i prikazivačku strukturu modne fotografije ili postera zamenjujem
kidanom, lepljenom i samim tim pomerenom interpretacijom.
Reklamni svet danas poseduje moćnu iluziju koja nadjačava
svakodnevnu realnost.
Umetnost omogućava poziciju krojača vlastite priče unutar
nametnutih merila vrednosti. Cilj kojem se teži nije menjanje sveta,
već njegovo prihvatanje i re-kreiranje.
Poznato je da postmodernu metodologiju čini zbir karakterističnih
činilaca: raspričanost, fantazija, mitologija, “primitivno” udruženo
sa popularnim i urbanim.
Trenutno sam zaokupljena željom da radno boravim u Francuskoj i
na taj način napravim seriju novih „Anegdota“ koje će upravo govoriti
o početku onoga što postoji oduvek, ali se sada unazad prelama i
meša, naprimer anegdota o tranziciji, procesu prelaska jednoga
sistema u drugi, ali sad u oba smera, kibernetički, pošto se “na kraju
vremena” ukida navodna ireverzibilnost linearnog poretka vremenskih
ekstaza ( prošlo - sada - buduće ).... Umetnost koja postoji uvek i
bez granica.
Ratka Lugumerski
Match-box
Za zeta još jedna kašika
Road 66
Impressum
Izdaje: FOKUS
Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo, Subotica
Urednik: Branislav Filipović
Redakcija: Dušan Vasić, Atila Širbik,
Darko Kovačević, Geza Antal
Logo “Karton”: Miroslav Lazendić
Prelom: Daniela Mamužić
Štampa: Štamparija “Printex”, Subotica
E-mail: [email protected]
www.fokus-su.org.yu
19