Ovde - Siemens Srbija

Transcription

8
8
1 7
1
0
2 2
Korak ispred vremena
125 godina Simensa u Srbiji
Korak ispred vremena
125 godina Simensa u Srbiji
prof. dr Predrag J. Marković
prof. dr Čedomir Antić
dr Danilo Šarenac
trašnjosti ljudskog tela do 3D snimanja celog tela, od
generatora ugrađenih u hidroelektranama „Pod gradom” u
Užicu i „Vučje” kod Leskovca, čuvenim srpskim „stogodišnjakinjama”, do generatora bez prenosnika za vetrenjače
koji se proizvode u Simensovoj fabrici u Subotici.
Tihomir Rajlić, generalni direktor, Siemens d.o.o. Beograd
Korak ispred vremena – 125 godina Simensa u Srbiji
Prva javna termoelektrana na Dorćolu, prve hidrocentrale u Užicu, Vučju, Gamzigradu i Ivanjici, prva automatska telefonska centrala sa 1.000 brojeva u Novom Sadu, električni tramvaji
iz 1923. godine za udobniji prevoz Beograđana, opremanje pogona i osvetljenja Narodnog
pozorišta u Beogradu 1898. godine, čime je pozornica dobila bleštavi sjaj, jasni su pokazatelji
da je Simens svojim tehnologijama koje su uvek bile korak ispred vremena značajno podsticao
privredni rast Srbije u svim istorijskim fazama i svim industrijskim oblastima. Sto dvadeset pet
godina Simensa u Srbiji je značajan deo istorije srpskog privrednog razvoja. Radujem se
nastavku našeg kontinuiranog partnerstva za bolju, kvalitetniju i zeleniju budućnost.
alo koja kompanija može da se pohvali ovako značajnim jubilejom. Simens je prisutan u Srbiji od
1887. godine, i za sve to vreme kompanija je ostala verna
sebi, svojim saradnicima i građanima Srbije.
M
Inovacije su uvek bile ključ uspeha kompanije Simens,
i u prošlosti i danas, a naša tehnološka rešenja koja se
na njima temelje omogućavaju nam lidersku poziciju na
svetskom tržištu elektronike i elektrotehnike.
Usmerenost na budućnost, koju je celokupnim svojim
životom i radom pokazivao osnivač kompanije i pronalazač Verner fon Simens, oduvek je bila trajna tekovina
kompanije.
Simensove inovacije menjaju svet: od izuma dinamomašine i pointer telegrafa do najefikasnije i najveće parne
turbine na svetu, od prvog električnog tramvaja do brzih
vozova koji dostižu i 350 km na čas, od prvih slika unu-
Poslovanje Simensa na prostoru Srbije se upravo vezuje
za početak elektrifikacije Srbije i Beograda. Pionir od
samog početka, Simens, učestvuje u izgradnji prve javne
termoelektrane na Dorćolu koja je puštena u pogon 6.
oktobra 1893. godine. Danas se na mestu prve srpske
termoelektrane u Skenderbegovoj ulici nalazi Muzej
nauke i tehnike. Godine 1898. Simens je opremio pogone
i osvetljenje Narodnog pozorišta u Beogradu otpočevši
tako saradnju sa jednom od najznačajnijih kulturnih ustanova u Srbiji koja traje i danas. Dve godine nakon toga,
Simens učestvuje u izgradnji prve srpske hidrocentrale
„Pod gradom” na reci Đetinji u Užicu, koja je ujedno i prva
električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Srbiji i druga u svetu, posle Nijagare u
Americi. U istom periodu javnu rasvetu su dobili Beograd,
Požarevac, Šabac, Niš i Leskovac, kao i Kraljevski dvor,
dok je 1923. Beograd dobio 30 Simensovih električnih
tramvaja.
Siemens d.o.o. Beograd je osnovan 8. aprila 1996. kao
lokalna, srpska kompanija u kojoj danas, posle šesnaest
godina, radi više od 800 zaposlenih podeljenih u 4 sektora: Energija, Medicinska oprema i rešenja, Industrija i
Infrastruktura i gradovi. Posebno mesto zauzima Simensova fabrika u Subotici u kojoj je do sada proizvedeno
preko 14.000 generatora za vetroelektrane i koja je dokaz
uspešne primene principa energetske efikasnosti i ekološke odgovornosti.
U poslednjih nekoliko godina usledila je saradnja na
uspešnim projektima modernizacije zemlje sa nekim od
najvećih klijenata Simensa u Srbiji, kao što su EPS, EMS,
NIS-Gazprom Neft, FIAT, Kolubara i drugi.
Simens nije bio samo pionir u tehnološkim inovacijama.
Kompanija je od osnivanja brinula o svojim zaposlenima
i široj društvenoj zajednici. Nastavili smo da se ponašamo
u skladu sa principima socijalne i društvene odgovornosti kroz takmičenje Create the Future, programe pomoći
studentima, sponzorstva u oblasti nauke, kulture i sporta,
pomoći lokalnim samoupravama u slučaju prirodnih katastrofa (donacija trafostanice Kraljevu), projektima očuvanja životne sredine, što dodatno potvrđuje da želimo
trajno da ostanemo na ovim prostorima.
Nezaobilazni deo Simens korporacije jeste usklađenost poslovanja – Compliance – u pogledu konstantne i
posvećene borbe protiv korupcije i drugih nepravilnosti u
privrednom poslovanju, a ujedno i doprinos kolektivnoj
svesti društvene zajednice. Rezultat zalaganja za bolje i
kvalitetnije uslove poslovanja je učešće u izradi, a potom
i potpisivanje „Deklaracije o borbi protiv korupcije”, što
predstavlja značajan doprinos i potvrđuje aktivno učešće
Simensa u svim značajnijim međunarodnim i domaćim
privrednim udruženjima i organizacijama, među kojima
su Privredna komora Srbije, Privredna komora Nemačke,
Američka privredna komora, Globalni dogovor Srbije, itd.
Simens je prihvatio model etičkog i savesnog ponašanja
uz princip „nulte tolerancije” kao obavezujući u svim elementima poslovanja.
Jedan od najvažnijih pokretača našeg rasta danas je portfolio koji obuhvata zelene, energetski efikasne tehnologije. Ove tehnologije generišu otprilike trećinu ukupnih
prihoda kompanije Simens, a cilj nam je da do 2014.
godine kroz zelene tehnologije ostvarimo prihod od preko
40 milijardi evra.
Ime Simens je danas u Srbiji sinonim za kvalitet i pouzdanost, i to u najvažnijim oblastima naše svakodnevice
– industriji, energetici, saobraćaju, medicini i infrastrukturi, a 125 godina uspešnog poslovanja naše kompanije
u Srbiji pravi je pokazatelj dugoročnog partnerstva srpske
privrede i Simensa zasnovanog na tradiciji i inovacijama.
Ni danas, nakon 125 godina, naša kompanija ne gubi
entuzijazam da ovaj svet učini lepšim i funkcionalnijim
mestom. Zajedno sa Vama!
1847.
1853.
Simens izgradio
10.000 km
telegrafskih linija
u Rusiji.
Verner fon Simens
izumeo pokazni
telegraf i zajedno
sa rođakom
Johanom Georgom
Halskeom osnovao
kompaniju
„Telegraph
Construction
Company of
Siemens & Halske”.
1881.
Prva „sijalica” koja
je zasvetlela u
Beogradu u kafani
Hamburg, na uglu
Kneza Miloša i
Masarikove,
verovatno je bila
Simensova lučna
lampa.
1882.
Narodno pozorište
u Beogradu
osvetljeno
Simensovim
lučnim lampama.
1908.
1926.
Isporuka
Simensove
laboratorijske
opreme
Elektrotehničkom
fakultetu
u Beogradu.
Obavljen prvi
telefonski
razgovor u Srbiji
preko Simens–Bel
aparata.
Hidrocentrala
„Gamzigrad” kod
Zaječara
opremljena
Simensovim
generatorima.
1927.
U Novom Sadu
počela sa radom
prva automatska
telefonska
centrala tipa
Simens,
kapaciteta 1.000
brojeva.
1928.
Osnivanje fabrike
signalnih uređaja
– za železnicu.
1868.
Verner fon
Simens izumeo
dinamo-mašinu
koja konvertuje
mehaničku
energiju u
električnu. Na
ovom izumu
temelji se
današnji svet
elektrotehnike.
Simens usavršava
Simens–
Martenovu peć
koja će promeniti
proizvodnju
čelika.
1870.
Proradila transkontinentalna
telegrafska
kopnena linija
London–Kalkuta.
1887.
1883.
1909.
Simens-Šukert
Verke instalira
opremu u
hidrocentrali
„Sveta Petka” kod
Niša.
1866.
Prvi srpski
stipendista na
usavršavanju u
fabrici Simens.
1911.
Izgrađena
hidrocentrala kod
Ivanjice
opremljena
Simensovim
generatorima.
Verner fon
Simens
među prvima u
svetu
ustanovljava
penzioni
fond za
zaposlene.
1893.
Mihajlo Pupin
sreće Vernera
Simensa
na studijama u
Berlinu.
Početak zvanične
prepiske Simensa
i beogradskih
vlasti oko
izgradnje
električne
centrale u
Beogradu.
Puštena u rad
prva javna
električna
centrala na
Dorćolu u
Beogradu u kojoj
je instalirana
Simens oprema.
1914.
Počela sa radom
hidrocentrala
„Veliko Gradište”
opremljena
Simensovim
generatorima.
1931.
„Jasenica A. D.“ iz
Smederevske
Palanke (buduća
„Goša“) opremila
svoju električnu
centralu
Simensovom
opremom.
1874.
Počela sa radom
beogradska
automatska
telefonska
centrala sa
Simens opremom
čiji je kapacitet
omogućavao
povezivanje
11.000 korisnika.
1935.
Simens otvorio
Odeljenje za
medicinsku
tehniku
u Beogradu.
1878.
Simens polaže
podvodni
transatlantski
telegrafski kabl
omogućujući
komunikaciju
između Starog i
Novog sveta.
1897.
Simens postaje
akcionarsko
društvo.
1919.
Izgradnja
„Simens grada”
u Berlinu.
1930.
Uvođenje Simens
telefona i
signalizacije u Beli
dvor.
1872.
Simens osniva
firmu za
proizvodnju
sijalica OSRAM.
1936.
Simens sarađuje
na izgradnji
Pančevačkog
mosta.
Simensova
diferencijalna
lučna lampa
omogućila je
osvetljavanje
gradova
električnom
strujom širom
sveta.
1900.
Osnovano
„Jugoslovensko
Simens a.d.“ sa
sedištem u
Zagrebu.
1881.
Simens
predstavio prvu
električnu
železnicu
na Berlinskom
sajmu.
1902.
Izgradnja
hidroelektrane na
Đetinji kod Užica
sa Simensovom
opremom, samo
četiri godine
posle Nijagare.
1921.
1879.
Simensovi
inženjeri pomažu
Mihajlu Pupinu u
dizajniranju
njegovih
kalemova
(dali su im ime
„pupinizovane
linije”).
Prva
eksperimentalna
linija električnog
tramvaja u
Berlinu.
1903.
Hidroelektrana
„Vučje” kod
Leskovca
opremljena
Simensovim
hidroagregatima.
1923.
Završetak glavne
zgrade pošte
opremljene
Simensovom
opremom.
Simens proizvodi
prvu sijalicu
sa metalnim
punjenjem.
1924.
Registrovana
beogradska
filijala firme
„Jugoslovensko
Simens a.d.”.
Simens
isporučio 30
najsavremenijih
električnih
tramvaja za
potrebe
beogradskog
gradskog
prevoza.
1938.
1905.
1939.
Početak
proizvodnje
elektronskih
mikroskopa.
„Tvornica kudelje
Gajdobra” kod
Bačke Topole
uvela je sve
Simensove
elektroinstalacije.
1941.
Osnovan
„Srpsko Simens
električno a.d.“
u
1943.
1953.
Novi metod za
proizvodnju
čistog silikona za
poluprovodnike i
tranzistore.
Simens obnavlja
opremu
Narodnog
pozorišta u
Beogradu.
1964.
EI Niš kupila od
Simensa licence
za proizvodnju
elektronskih
uređaja.
1985.
Potpisan je ugovor
o isporuci signalnosigurnosnih
uređaja i
dispečerskih
uređaja za
železnice.
Otvorena fabrika
visokofrekventnih uređaja u
Zemunu, ogranak
EI. Sva tehnička
dokumentacija
kupljena od
Simensa.
1990.
Stvorena firma
Siemens Nixford
Informationssysteme AG, (SNI)
najveća kompjuterska kompanija
Evrope.
1956–61.
Proizvodnja
„Ozren“ radioaparata u RR
zavodu (buduća
EI Niš) po Simensovom uzoru.
1967.
Formiran
SIMENS AG.
1993.
Fabrika visokofrekventnih uređaja
zajedno sa Simensom i Geneksom
osnovala preduzeće zajedničkog
ulaganja (joint venture) pod imenom
„EI VF-TEL“.
Simens razvio
novu generaciju
modularnih
lokomotiva
Eurosprinter.
Osnivana firma
Bosch – Siemens.
Ugradnja
Simensove
opreme u TE
„Kolubara“
1968–70.
„Jugodent“
počinje da
proizvodi
stomatološku
opremu po
Simensovoj
licenci.
1957.
Osnivanje firme
„Simens elektrouređaji”.
1974.
Sklopljen je
ugovor sa PTT
Srbije oko
uvođenja milion
telefonskih
priključaka u
digitalnoj tehnici.
Prvi Simensov
pejsmejker.
Simens lansirao
prvi GSM mobilni
telefon sa
ekranom u boji.
1998.
„Simens Niksdorf“
postao partner
PTT Srbije u
instaliranju velike
internet mreže
„Postnet“.
1961.
Napravljeni
Kariomat i
Selenos 4
rendgenski
aparati u saradnji
sa Simensom.
Potpisivanje
Ugovora o
proizvodnotehnološkoj
saradnji EI Niš sa
Simensom.
1977.
PTT pustio u rad
novi telekomunikacioni centar u
Katićevoj ulici u
Beogradu za koji
je Simens isporučio opremu
posredstvom
firme Geneks.
Prvi Simensov
mamograf stiže u
niški klinički
centar.
1997.
8. aprila
osnovana firma
Simens d.o.o.
Beograd.
1960.
1975.
Simens proizveo
prvi moždani
skener.
1996.
1958.
2001.
Prvi put Simens
izlazi na
njujoršku berzu.
1980.
Simensova
digitalna
telefonska
centrala
2002.
Izvedena probna
vožnja superbrzog
Simensovog voza
Transrapid u
Šangaju.
Simens kupio
fabriku Loher
Elektro Subotica
koja proizvodi
generatore za
vetrenjače.
2007.
Simens je u
rekordnom roku
pustio dve velike
transformatorske
stanice, Sombor 3
i Jagodina 4,
najveće takve
objekte od 80-ih
godina 20. veka
2008.
Do 2008. godine
Simens je
instalirao
20 angiografskih
sala u Srbiji.
2010.
Po sistemu
„ključ u ruke“,
kompanija Simens
d.o.o. Beograd je
izgradila kompletni
nacionalni PET
centar u
Kliničkom centru
Srbije.
2011.
Posle zemljotresa
u Kraljevu,
Simens je donirao
mobilnu
trafostanicu.
Simens izvršio
automatizaciju
svih linija u
drobilani RB
Kolubara.
Simens
modernizovao
energetsku
opremu rafinerije
u Pančevu.
Simens isporučio
trafostanicu i
automatizovao
fabriku
automobila „FIAT”
u Kragujevcu.
Televizori u boji
u Nišu proizvedeni
u tehničkoj
saradnji sa
Simensom.
Počela ugradnja
Simensovih uređaja
u 150 železničkih
stanica. Jedna od
najmodernijih
stanica
„Dimitrovgrad“.
2012.
Simens izvršio
modernizaciju
sistema za
upravljanje u TE
„Nikola Tesla B”.
1962.
Simens & Halske
instalirao u
Minhenu prvu
elektronsku
telefonsku
centralu na svetu.
1983.
2003.
Osnovana je firma
„Simens
medicinska tehnika
Jugoslavija“.
2005.
Prvi put u Srbiji,
Simens instalirao
treću generaciju
mobilne telefonije.
Najveća uvoznoizvozna firma
Jugoslavije –
„Geneks“ počinje
da zastupa
Simens u Jugoslaviji.
1966.
Prvi Simensov
uređaj za
ultrazvučno
snimanje
u Srbiji.
Simens počinje da
organizuje takmičenja „Joint Multimedia“ i „Create the
Future“ za učenike
osnovnih i srednjih
škola kojima se
podstiče obrazovanje i istraživanje.
1954.
Simens instalirao
u Nemačkoj prvi
uređaj za
magnetnu
rezonancu.
Sadržaj
125 GODINA SIMENSA u SRBIJI
Zašto je značajna
istorija Simensa?
8
10
Razvoj firme Simens
u dugom 19. veku
14
Simens i Srbija do
1914. godine
44
Simens i Srbija
1918–1945. Opšti
okvir
84
1.1. Razvoj nemačke
privrede u 19.
veku. Uloga
elektroindustrije u
razvoju Nemačke
1.2. Neobičan početak
jednog pronalazača i
preduzetnika
1.3. Velika premijera
1.4. Prva kriza i
izlazne strategije.
Strana tržišta i
diverzifikacija
1.5. Od porodične
radnje do globalne
korporacije.
Transkontinentalne
komunikacije
1.6. Dinamo-mašina i
telefon
1.7. Druga generacija
1.8. Životna i poslovna
filozofija Vernera fon
Simensa. Njegova
socijalna politika
14
2.1. Srbija u 19. veku.
Politički razvoj
2.2 Razvoj srpske
privrede do 1914.
godine
2.3. Prvi kontakt Simensa
i Srba/Srbije
2.4. Uloga Simensa u
prvim danima srpske
telefonije između
mita i stvarnosti
2.5. Simens i Pupin
2.6. Pravi početak:
Simens i
elektrifikacija Srbije
2.7. Hidro i termo
elektrane
2.8. Pioniri srpske
elektrifikacije
44
3.1. Simens 1918–1945.
3.2. Političke prilike
u Kraljevini SHS/
Jugoslaviji
3.3. Privreda i društvo
Srbije i Jugoslavije
1918–1941.
3.4. Elektrifikacija u
Kraljevini SHS/
Jugoslaviji
84
90
16
22
23
26
30
36
40
50
58
61
66
70
76
82
94
98
4 5 6 7
Simens u Srbiji
1921–1941.
4.1. Reparacije i Simens
4.2. Simensovi ljudi u
Srbiji
4.3. Spektar Simensovih
delatnosti u Srbiji
4.4. Hidrocentrale
4.5. Telefonija
4.6. Saradnja sa
Direkcijom za
tramvaj i osvetljenje
4.7. Uvoz medicinske
tehnike
4.8. Instalacije:
Narodno pozorište,
Pančevački most,
Poštanska štedionica
4.9. Radio
4.10. Kriza i strategija
izlaska
4.11. Novi standardi
u reklamiranju i
propagandi
4.12. Drugi svetski rat i
posledice
102
104
108
111
112
116
122
124
126
130
132
134
138
Nakon Drugog
svetskog rata
(1945–1991)
5.1. Od „nultog časa“ do
globalne korporacije
5.2. Politički, društveni
i privredni razvoj
Srbije 1945–1992.
5.3. „Elektrifikacija +
industrijalizacija =
socijalizam”
5.4. Politički okvir
ekonomske saradnje
5.5. Povratak Simensa u
Srbiju 1948−1950.
5.6. Generaleksport −
jugoslovensko
viđenje spoljne
trgovine
5.7. Simens kao uzor
Elektronske industrije
Niš
5.8. Niški televizori
5.9. Nastavak razvoja
medicinske opreme
5.10. Zubarska tehnika –
Jugodent
5.11. Signalni uređaji na
prugama
5.12. Fabrika
visokofrekventnih
uređaja, razvoj
telefonije
5.13. Energetika
140
140
148
166
168
170
172
174
178
181
186
189
192
194
Nove države novi
198
početak: Simens i Srbija
posle Jugoslavije
6.1. Simens u svetu posle
Hladnog rata
6.2. Petnaest godina, pet
ratova, četiri države
6.3. Borba za humanost:
Simens i sankcije
6.4. Povratak Simensa.
Opšti razvoj
6.5. Energetika
6.6. Industrija
6.7. Simensova fabrika u
Subotici
6.8. Saobraćajni sistemi
6.9. Tehnička
infrastruktura
objekata
6.10. Medicinska oprema i
rešenja
6.11. Usklađenost
poslovanja sa
zakonskom
regulativom i
internim aktima
kompanije (Siemens
Compliance System)
6.12. Korporativna kultura
u Simensu
6.13. Društveno
odgovorna
korporacija
200
Svetlost iz budućnosti 232
Zaključak
234
206
210
212
214
217
218
220
223
224
226
227
228
SADRŽAJ
0 1 2 3
9
0
Zašto je značajna istorija Simensa?
„Nijedna konkurentska firma ne može da se meri
sa Simensom u pogledu veličine, kvalifikacija,
reputacije, poslovnih veza, kontrole tržišta i
moći.“
Rečima profesora Koke dodali bismo i to da su vrlo retke i tako dugovečne firme koje opstaju na
vrhu. Danas se očekuje da prosečan život firme u Evropi i Severnoj Americi traje kraće od 20. godina.
O
10
[1] J. Kocka, „Siemens und der aufhaltsame Aufstieg der AEG”, Tradition, 17, (1972), 125. Navedeno prema W. Feldenkirchen, Werner von Siemens.
Inventor and International Enterpreneur, Columbus, Ohio 1994, 15.
d pedeset najvećih nemačkih firmi u 1913.
godini, danas postoji samo deset. Sa druge
strane, od 19 industrijskih kompanija na DAX indeksu
2005. godine, 10 je bilo starijih od 100 godina. Dakle,
oni koji dugo opstaju su i najbolji. Simensovi arhirivali, koji su bivali i mnogo veći (AEG, RCA, Westinghouse, ITT), nisu uspeli da ostanu na sceni kao veliki
igrači. Simens je pak, za 165 godina svog postojanja,
izrastao od radionice sa deset radnika u kompaniju
sa brojem zaposlenih nešto manjim od broja Crnogoraca u Crnoj Gori i prihodima približnim trostrukom
BDP-u Srbije. Kako je do toga došlo?
Tridesetih godina je čuveni ekonomista Jozef Šumpeter tajnu dugoročnog uspeha kompanije tražio
u stručnosti u nekoj određenoj oblasti proizvodne
tehnologije. Posle 1945. godine, naglašavale su se
metode menadžmenta. Zatim su „tvrdim” faktorima
uspeha dodati i „meki”, kao što je snažna korporativna
kultura koja odražava karakter i identitet jedne organizacije, koja nadživljava tržišne cikluse, promene
rukovodstva i tehnologije. Ima nekoliko elemenata u
korporativnoj kulturi koji su tipični za firme koje su
uspešne na dugi rok:
Zašto je ZNAČAJNA istorija Simensa?
Jirgen Koka[1]
Mesto rođenja Vernera fon Simensa, 1816.
11
Siemens City oko 1965.
1. Velika spremnost da se uči i prilagođava promenljivim okolnostima. Proučavaoci Kolins i Poras su
ovaj element saželi na sledeći način: „Zaista, ako
postoji jedna tajna za istrajavanje velike kompanije, to je sposobnost da upravlja trajanjem i
promenom”;
2.Otvorenost za nove ideje;
3.Očuvanje osnovnih vrednosti, koje se ne menjaju
samo da bi se prilagodilo tekućim trendovima ili
trenutnoj modi metodologije menadžmenta;
12
Zgrada kompanije Simens d.o.o. Beograd
4. Nikada ne napraviti od maksimizacije profita
jedini cilj korporacije. Izgleda da su na duge staze
profitabilnije one kompanije koje se drže posla koji
poznaju;
5. Konzervativna finansijska politika;
6. Konačno, repertoar vizija koje definišu stratešku
orijentaciju kompanije.
Sve ovo je kompanija Simens imala od početka. Izuzetno snažnu korporativnu kulturu, spremnost na
stalne inovacije, usredsređenost na korisnike, internacionalni karakter od početka, mudru finansijsku
politiku, brigu o zaposlenima i srazmerno dosledan
korporativni dizajn. Još je Verner fon Simens rekao:
„Ja vidim značajan razlog za brzi uspeh naših
fabrika u tome što su proizvodi koje smo proizvodili bili uglavnom zasnovani na našim sopstvenim
pronalascima. Čak i kada oni u većini slučajeva
nisu bili zaštićeni patentima, ipak su nam uvek
davali prednost nad konkurentima, a to je trajalo
uglavnom sve dok smo bili kadri da stičemo novu
prednost zahvaljujući novim poboljšanjima”. Sve
ovo ćemo bolje videti ako razmotrimo razvoj kompanije u „dugom devetnaestom veku”.[2]
Pre svega, treba prikazati život i rad samog Vernera
fon Simensa. Taj čovek, bez ikakvih nasleđenih imanja, porekla i društvenih veza, stvorio je poslovno carstvo. Uspevao je da otkriva izume u broju koji danas
ne dostižu armije stručnjaka za istraživanje i razvoj,
da ima viziju razvoja za kojom tragaju bataljoni teoretičara ekonomije i menadžmenta. Radeći sve to,
ostajao je osoba privržena porodici i prijateljima, a
kao saradnik i poslodavac uveo je mere brige o zaposlenima koje će dugo biti nedosegnute.
[2] W. Feldenkirchen, E. Posner,
Siemens Enterpreneurs.
Continuity and change
1847–2005. Ten Portraits,
Munich-Zurich, 2005, 8–9;
W. von Siemens, Recollections, Munich, 2005, 7–19;
W. Feldenkirchen, Siemens.
From Workshop to Global
Player, Munich 2000, 80;
Erik Hobsbaum je u svojim
knjigama Doba revolucija,
Doba kapitala, Doba carstava i Doba ekstrema uveo
dva pojma: „dugi devetnaesti vek“, koji traje od 1789.
do 1914. godine, i „kratki
dvadeseti vek“, koji traje od
1914. do 1991. godine.
Danas su ovi nazivi u širokoj
upotrebi među istoričarima.
Zašto je ZNAČAJNA istorija Simensa?
Prva radionica Simens & Halske, 1847.
13
1
Razvoj firme Simens u dugom 19. veku
Nemačka pripada onim zemljama koje su se nešto kasnije razvile u odnosu na pionire industrijalizacije, Veliku Britaniju, SAD, Francusku i Belgiju. U tu grupu spadaju i Japan, a i Rusija, kao manje
uspešan primer.
P
[3] H. Šulce, Pregled nemačke
istorije, Beograd, 2001, 78.
14
[4] W. Rostov, Stages of Economic Growth, New York,
1960; A. Gerschenkron,
Economic Backwardness in
Historical Perspective, New
York, 1962; C. Trebilcock,
The Industrialization of the
Continental Powers 1780–
1914, London/New York,
1990, 1–21; P. Marković,
Beograd i Evropa 1918–
1941, Beograd, 1992,
25–26.
ostoji nekoliko modela ekonomskog razvoja. Volt
Rostov je napravio model razvoja na primeru
Velike Britanije. Aleksandar Geršenkron je na primerima Nemačke i Rusije stvorio model ekonomskog
razvoja zakasnelih zemalja, kojima su nedostojali
povoljni preduslovi koje je posedovala Britanija.
Njegov opšti stav bio je da što je zaostalost veća,
brži je početni industrijski razvoj. Na primer, prva
pruga koju je izgradila Nemačka 1835. godine bila je
dugačka šest kilometara, naspram belgijskih dvadeset i francuskih 141. Trinaest godina kasnije, imala
je 5.000 kilometara, dvostruko više od Francuske.[3]
Geršenkoron je definisao nekoliko principa.
a)Što je ekonomija zaostalija, to će tehnološka
oprema na početku biti savršenija. Tako će se brže
nadoknaditi zaostajanje za razvijenima.
b)Što je zaostajanje veće, više će se graditi industrije
velikog obima, pre svega proizvodnih dobara, ali i
onih najmodernijih u datom trenutku. Nove industrije, za koje zakasnele zemlje nemaju prepreku
u vidu zastarelih industrija, olakšavaju dosezanje
naprednijih zemalja.
c)Industrijalizaciji zakasnelih zemalja potrebna je
institucionalna pomoć. U slučaju srednje zaostalosti, kao u Nemačkoj, dobre investicione banke
mogu da obave taj zadatak, a u drugim slučajevima, tu su strani kapital i država.[4]
Proizvodnja Simensa u Berlinu, 1886.
U Simensovom slučaju, firma se relativno kasno
okrenula bankama i kreditima, ali je u nekim ključnim momentima imala podršku Georga Simensa,
rođaka i direktora Dojče banke. Što se države tiče,
dugo će država, domaća ili strana, biti Simensov najveći kupac.
Iako se često „druga industrijska revolucija“ vezuje
za elektro i hemijsku industriju, a uspeh industrijalizacije Nemačke za uspeh tih industrija, pred Prvi
svetski rat će elektroindustrija u Nemačkoj zapošljavati samo 1,3% radne snage. Međutim, broj zaposlenih u elektroindustriji je od 1875. do 1907. godine
porastao više od 100 puta. Udeo Nemačke u svetskoj trgovini elektroproizvodima 1913. godine bio je
47%, što je daleko prevazilazilo 13% udela Nemačke
u ukupnoj svetskoj trgovini.[5] Kompanija Simens
& Halske popunjavala je ogromni deo nemačkog
izvoza elektroproizvoda. A sve je počelo od jednog
mladog pronalazača i jedne zanatske radnje.
[5] W. Feldenkirchen, Werner
von Siemens. Inventor,
19–27; Werner von Siemens, Recollections,
Munich, 2005, 7.
Razvoj firme SImens u dugom 19. veku
1.1.
Razvoj nemačke privrede u 19. veku. Uloga elektroindustrije u razvoju Nemačke
15
Verner fon Simens, njegova žena Antoni i deca, oko 1876. Sleva nadesno: Arnold, Kete, Vilhem, Verner i Herta, Ana, Antoni i Karl Fridrih.
Neobičan početak jednog pronalazača i preduzetnika
Simens dolazi iz porodice kojoj nije lako odrediti društveni položaj. Verner opisuje svog oca kao
dobro obrazovanog džentlmena, širokih interesovanja, a kao desetogodišnjak bio je zadivljen
očevim podukama iz istorije i etnologije.
P
16
o imovinskom stanju, porodica Simens nije bila
deo obrazovane gornje srednje klase, što bi se
moglo reći po obrazovanju. U Vernerovoj osmoj
godini, zbog političkih problema koje je otac imao
sa aristokratskim vlastima kraljevske britanske provincije Hanovera, prešli su na seosko imanje Mencendorf u Meklenburgu. Pad poljoprivrednih cena u
periodu od 1818. do 1825, doveo je u tešku finansijsku situaciju porodicu Simens u kojoj se rodilo 14
dece, a zrelost doživelo desetoro (dve sestre i osmoro
braće). Sva braća, sem dvojice, kasnije su radila sa
Simensom.
[6] J. Kocka, Unternehmer in
der deutschen Industrialisierung, Göttingen, 1975,
32–34, 52; W. Feldenkirchen, Werner von Siemens.
Inventor, 8, 31.
Verner fon Simens (1816–1892, „fon” je dodato 1888),
oko 1843. godine, kao potporučnik u artiljeriji Pruske.
Netipičan poslovni čovek
Verner nije dolazio iz miljea poslovnih ljudi
svog vremena, koji su uglavnom poticali iz
trgovačkih i zanatlijskih porodica. On zato
nije mnogo cenio „ljude koji prave pare“ i
sebe je, pre svega, smatrao naučnikom.[6]
Deca nisu mogla čak da idu u školu, pa ih je u početku
podučavala baka, učeći ih da čitaju, pišu i recituju
pesmice. Otac je poslao jedanaestogodišnjeg Vernera u školu, gde se nije istakao, a nakon toga je otac
pokušao da ga obrazuje pomoću nekoliko privatnih
učitelja. Na kraju, Verner pohađa gimnaziju gde mu
se nije svideo pretežno humanističko-klasični program, pošto je smatrao da nema dovoljno prirodnih
nauka i matematike. Godine 1834, napustio je školu
sa 17. godina, a da je nije formalno završio.
Kao neki junak svog vršnjaka, Čarlsa Dikensa, u proleće 1834. Verner je krenuo u Berlin da bi se obrazovao. Prvi susret sa Berlinom je neka sumnjiva krčma.
Rođak, ugledni oficir fon Huet, premro je od straha
kada je čuo gde je Verner odseo. Posle udešavanja
garderobe, fon Huet ga je odveo generalu fon Rauhu,
zapovedniku Inženjerijskog korpusa. General mu je
rekao da nema šanse da upiše Artiljerijsko-inženjerijsku školu u Berlinu, već da proba kao artiljerijski
kadet u Magdeburgu. Morao je da se tri meseca priprema za prijemni ispit iz predmeta koje nije učio
(matematika, istorija, geografija, francuski). Odlično
se spremio i imao je sreće prilikom upisa.
Evo priče o tome:
Uloga vina, piva i artiljerijskog gađanja
Kapetan Majnike, koji je ispitivao geografiju
koju je Simens slabije znao, bio je veliki ljubitelj vina. Pitao je u kojoj se zemlji nalazi Tokaj.
Verner je zapamtio da je njegova majka dobila
to vino kao terapiju i odgovorio je: „U Mađarskoj, kapetane!“ Završio je kao četvrti na prijemnom. Na artiljerijskim vežbama Verner je
postao svestan svojih tehničkih sposobnosti,
jer se ono što su drugi smatrali teško razumljivim, njemu činilo sasvim običnim.
Imao je kovrdžavu kosu, što je bilo protiv vojnih propisa. Morao je da koristi pivo iz Magdeburga da je poravna. Na paradi bi obično neka
buntovna lokna iskočila.
1.2.
Četvorica braće Simens 1889. godine (sleva nadesno):
Fridrih (1826–1904), Verner (1816–1892), Ferdinand (1820–1893) i Karl (1829–1906).
17
Nakon smrti roditelja (majke 1839. i oca 1840. godine),
Verner je uzeo kod sebe svog mlađeg brata Vilhelma.
Savetovao mu je da uči engleski, a sam ga je podučavao matematici. Vilhelm je 1841. godine upisao Univerzitet u Getingenu, gde je studirao prirodne nauke,
a na kome je muž njihove starije sestre Matilde, Karl
Himli, bio profesor hemije. Međutim, studije je morao
da napusti zbog nedostatka novca. Pokušao je da u
Magdeburgu prođe praktičnu obuku za inženjera, ali
mu nije išlo. Krajem 1842. godine, rešio je da putuje
i da pokuša da unovči Vernerov zatvorski pronalazak
pozlaćivanja i posrebrivanja putem elektrolize.
Tamnica ili laboratorija
18
Verner je iskoristio boravak u prostranoj
ćeliji Magdeburške tvrđave, pretvorenoj u
laboratoriju uz pomoć lokalnog apotekara
koji mu je doturio neke hemikalije u zatvor.
Tamo je dospeo kao sekundant u dvoboju da
bi na miru isprobao ovaj proces. Trenutak
kada se srebrna kašika pretvorila u zlatnu,
utopljena u određeni rastvor kroz koji je
puštena struja, „bio je jedan od najsrećnijih
trenutaka mog života”, kaže Verner u svojim
Sećanjima. Kada je stiglo pomilovanje, Verner još nije završio svoj eksperiment, pa je
zamolio komandanta tvrđave da ostane još
koji dan u zatvoru. Izbačen je u ponoć istog
dana, jer je komandant njegovu molbu shvatio kao znak nezahvalnosti prema milosti
kralja. Ovo je bio Vernerov prvi patent.
Dvadesetogodišnji Vilhelm uspeće da proda Vernerov patent u Velikoj Britaniji 1843. godine za 1.600
funti ili 30.000 maraka. Sledeće, 1844. godine,
Vilhelm se trajno nastanio u Engleskoj. Tamo će
se i sam baviti izumima pa će patentirati vodomer.
Posle posete Britaniji i Francuskoj, Verner će zaključiti da nema novca u malim, nesistematičnim izumima. Posvetio se studijama fizike, i tako upoznaje
druge istraživače. Postaće jedan od osnivača Društva fizičara, zajedno sa svojim budućim partnerom
Johanom Georgom Halskeom. U toku 1846. godine,
Verner će doći na ideju da poboljša Vitstonov telegraf sa kazaljkama. „Moj telegraf koristi samo jednu
žicu i može da se svira dirkama kao klavir”, izvestio
je svog brata Vilhelma. Za izradu telegrafa bio mu
je potreban majstor, neko ko je vešt u izradi mehaničkih naprava. To je bio Halske, precizni mehaničar, koji je oduševljen novim pronalaskom, napustio
prethodni posao i njih dvojica su zajedno otvorili radionicu sa deset zaposlenih, oktobra 1847.
godine. Pomogao im je Vernerov rođak Johan Georg
Simens, uloživši 6.842 talira ili 20.000 maraka za
petinu profita firme u narednih šest godina.
Firma je nastala u vreme jedne od najgorih kriza koje
su potresle Evropu. To je bila poslednja velika „kriza
starog stila“, koja je izazvala glad širom Evrope, najgoru u Irskoj, ali je i Nemačka pogođena krompirovom zlaticom 1845–1846, kao i propalim žetvama
žita 1846. i 1847. godine. Ove krize su posredno uticale na izbijanje revolucije 1848. godine. Isto tako,
velika kriza 1873. godine, izazvana slomom banaka
u Beču, nije pogodila mladu elektroindustriju. Ujedinjenje Nemačke veoma je podstaklo Simensov
posao sa telegrafima.
Verneru fon Simensu dodeljen je prvi (pruski) patent 1842. godine za metod pozlaćivanja galvanoplastikom.
Artiljerijska brigada u Magdeburgu slala je svoje
mlade oficire u Artiljerijsko-inženjerijsku školu, pa je
na kraju 1835. godine tamo stigao i Verner, ispunivši
svoju prvobitnu želju. Tamo je studirao tri godine,
koje je smatrao „najsrećnijim u životu“. U školi je
upoznao Vilijama Mejera, sa kojim će ostati prijatelj
celog života. Mejer će na kraju raditi kod njega.
19
Ni radionica, ni fabrika
Simensova radnja nije bila pravi industrijski
pogon, ali ni zanatska radionica. Od zanatskih
radionica se razlikovala po tome što je korišćen slobodno ugovoreni rad, radnici su živeli
i radili na odvojenim mestima jer je proizvodnja bila sve više centralizovana. Od industrijskih pogona se razlikovala po tome što proizvodnja još nije bila specijalizovana. Na
primer, parna mašina je instalirana tek 1863.
godine.[7]
20
Simensov pointer telegraf, prvi proizvod kompanije za proizvodnju telegrafa Simens & Halske.
Do svog sledećeg velikog otkrića Verner će doći
skoro slučajno. Vilhelm će mu 1846. godine poslati
uzorak prirodne gume, gutaperke, smole istoimenog
drveta sa Malajskog poluostrva. Pokazalo se da taj
materijal može da bude odličan izolator. Ona se prvo
obmotavala oko kablova, ali bi se brzo razlabavila.
Onda je Verner Simens izumeo presu pomoću koje
je zagrejana gutaperka pod pritiskom prijanjala za
Gutaperka, 1847.
kabl, najčešće bakarni. Tako je omogućena dugotrajna izolacija podzemnih kablova, što će otvoriti
put za razvoj telekomunikacija.
Verner Simens je još bio oficir. Pred kraj svoje vojničke karijere istakao se izumom podvodnih mina
sa električnim upaljačem, u čemu ga je podržao zet
profesor Himli. Simensove mine su uspešno primenjene u odbrani luke Kil za vreme rata sa Dancima. U
međuvremenu, odbio je da postane direktor buduće
telegrafske službe Pruske.
Bio je ubeđen da „može da više učini za svet i za
sebe ako osigura apsolutnu nezavisnost“. Doduše,
njegov najbolji prijatelj Vilijam Mejer će ga zameniti
na mestu tehničkog direktora Telegrafske komisije.
[7] J. Kocka, Die Angestellten in
der Deutschen Geschichte
1850–1980: Von Privatbeamten zum angestellten
Arbeitnehmer, Göttingen,
1981, 24.
Prvi veliki posao male firme Simens & Halske biće
„direktan prenos“ velikog političkog događaja.[8]
[8] W. Feldenkirchen, Werner
von Siemens. Inventor and
International Enterpreneur,
Columbus, Ohio 1994, 20,
28–49, 51, 177, 180; W.
von Siemens, Recollections,
Munich, 2005, 10, 37–41,
48–49; 66–67.
Johan Georg Halske (1814–1890), oko 1855. godine. Osnovao je
kompaniju za proizvodnju telegrafa Simens & Halske zajedno sa
Vernerom fon Simensom u Berlinu 1847. godine.
21
1.3.
22
[9] A. Bridžes, P. Berk, Društvena istorija medija. Od
Gutenberga do interneta,
Beograd, 2006, 321; S. von
Weiher, H. Goetzeler, The
Siemens Company. Its Historical Role in the Progress of
Electrical Engineering
1847–1980, Berlin–Munich,
1984. 11.
Pruski parlament u kom je Verner fon Simens (sedi na stolici desno, u sredini fotografije) služio kao
odabrani predstavnik Partije nemačkog progresa od 1862. do 1866. godine.
Engleska fabrika kablova Simens, Halske & Co. (kasnije braće Simens)
osnovana u Vulviču na Temzi 1863. godine.
Komemorativna ploča iz 1855. godine, kojom je obeležen završetak izgradnje ruske telegrafske mreže
(levo: Verner fon Simens, desno: Johan Georg Halske).
Velika premijera
Prva kriza i izlazne strategije. Strana tržišta i diverzifikacija
Uloga velikih događaja u podsticaju razvoja novih medija i sredstava komunikacije, dobro je
poznata iz kasnije medijske istorije. Na primer, prenos krunisanja kraljice Elizabete veoma je uticao na porast kupovine televizora. Nešto slično je doživela i firma Simens & Halske sa telegrafom.
Još dok je pravljena daljinska linija, firma Simens & Halske dobila je narudžbine da poveže telegrafom sve velike gradove u severnoj Evropi sa Berlinom.
U
Z
vreme nemačke revolucije 1848. godine, demokratski i liberalni delegati su se okupili na zasedanju prve nemačke narodne skupštine u Frankfurtu
u crkvi svetog Pavla. Simens je dobio zadatak da
uspostavi vezu između Frankfurta i Berlina, što je
bila prva daljinska (long distance) telegrafska linija
u Evropi. Skupština je 28. marta 1849. godine proglasila kralja Fridriha Četvrtog od Pruske za naslednog cara Nemačke, a ta vest je istog sata stigla u
Berlin, udaljen 500 kilometara. Nova tehnologija
je pokazala kako se savladava prostor i vreme.[9]
Odluke skupštine u Frankfurtu nisu bile dugog veka,
Nemačka će postati carevina tek 1871. godine, i to
ne u demokratskom obliku koji su zamišljali revolucionari 1848. godine. Međutim, telegraf će tu
i ostati, kao i kompanija Simens & Halske. Uspeh
prvog velikog poduhvata dovešće i do prve velike
krize.
bog problema sa sumporom koji je dodavan u
gutaperku, bakar u kablovima je oksidirao i dolazilo je do stalnih prekida veze. Simens je javno objasnio uzroke kvarova, i predložio nezavisnu komisiju
sastavljenu od naučnika i stručnjaka, koja bi izvršila komparativnu analizu. Novi direktor Telegrafske komisije Notebom je 1851. godine otkazao sve
poslovne odnose sa Simensom. „Notebomova kriza“,
kako je naziva Feldenkirhen, otkrila je nekoliko problema u mladom telegrafskom poslu. Prvo, sistemi
su instalirani pre nego što su do kraja razvijeni.
Drugo, mali broj korisnika i nepostojanje tehničkih
standarda doveli su do odluka zasnovanih na ličnim
poznanstvima, simpatijama ili omrazama ili opštoj
„reputaciji“ firme. Osim toga, Simens & Halske nije
1.4.
imao iskustva u planiranju cena i kapaciteta, pa su
ili bili zatrpani narudžbinama, ili nisu imali dovoljno
posla.
Međutim, „Notebotomova kriza“ je rešena izlaskom
na međunarodno tržište. Neuspešno su pokušali da
se probiju na francusko tržište i uspešno su nastupili na Prvoj svetskoj izložbi u Londonu (1851), gde
su nagrađeni. Pravi prodor na međunarodna tržišta biće poslovanje sa Rusijom, koji će početi 1851.
godine. Rusija je bila tržište koje obećava. Carstvu
su bila neophodna poboljšanja komunikacija, i sam
car Nikolaj Prvi bio je veoma zainteresovan za nove
tehnologije, pri čemu nije bilo domaćih stručnjaka.
Simens & Halske će prvo napraviti telegrafsku liniju
Godine 1856. Verner fon Simens izumeo je H armaturu ili Simensovu armaturu i upotrebio je kao telegraf sa ručnim magnetom (železnički telegraf).
23
24
Moskva–Peterburg, pa Peterburg–Kronštat, a u jeku
Krimskog rata i opsade Sevastopolja, dobili su najveći
posao – da naprave telegrafsku liniju do Sevastopolja.
Kada su je završili, linija je mogla da se iskoristi samo
za objavljivanje vesti o padu Sevastopolja. Ruski
posao je preuzeo Karl Simens, treći brat. Kraj Krimskog rata ostavio je Rusiju bez novca, a novi car Aleksandar Drugi smenio je direktora državnih telegrafa
sa kojim je porodica Simens odlično sarađivala. Jedini
posao u Rusiji vezan za telegrafe ostao je održavanje
telegrafa do 1867. godine. Prihodi od održavanja su
porasli kada je Verner izumeo Tartar galvanometar,
pomoću kojeg se tačno moglo utvrditi gde je mesto
kvara. Tako su troškovi remonta ruskih telegrafa značajno smanjeni.
Simensov rudnik bakra u Kedabegu, oko 1865. godine.
Simens & Halske su posle opadanja broja narudžbina
iz Rusije došli na ideju diverzifikacije. Krajem 50-ih
godina 19. veka, počeli su da proizvode vodomere
koje je ranije patentirao Vilhelm Simens. U Rusiji su
takođe počeli da prave nešto novo. Reč je bila o Vernerovoj napravi za merenje sadržaja alkohola u tečnosti,
koju su koristile ruske poreske vlasti pri određivanju
takse na alkohol.
Simens & Halske električni požarni alarm, 1851/1852. U Berlinu su korišćeni podzemni kablovi za mrežu požarnih alarma.
To je bio prvi takav sistem na svetu.
Drugi izlaz je pronađen u otvaranju najvećeg i najzahtevnijeg tržišta u tadašnjem svetu: britanskog. U
Britaniji postoji velika konkurencija domaćih bogatih
firmi sa razvijenom tehnologijom. Vilhelm Simens se
specijalizovao za podmorske kablove, oblast u kojoj
su već postojale firme koje postižu velike uspehe.
Vilhelm je u posao sa kablovima ušao preko poznanstva sa Luisom Gordonom, profesorom inženjerstva
i partnerom u najvećoj firmi za proizvodnju kablova
Newall & Co. Gordon će kasnije postati Vilhelmov
šurak. Firma Newall & Co. je isporučila kablove za
ruske telegrafe, a zajedno su postavili kabl između
Sardinije i Alžira. Tom prilikom se firma Simens &
Halske nametnula jer je razvila tehnologiju testiranja kablova i nov način polaganja kabla, zasnovan
na tačnim proračunima. Do tada su engleske firme
uglavnom isprobavale polaganje kablova bez naučnih proračuna. Verner fon Simens je stekao reputaciju sprovođenja tehnoloških procedura na naučnim
principima. Verner i Vilhelm su postali lični savetnici
britanske vlade za podmorske kablove. Vremenom
su nastale teškoće, saradnja sa firmom Newall &
Co. je prekinuta, a Simens & Halske su doživeli potpuni neuspeh u pokušaju polaganja kabla između
Španije i Alžira. Firma zapada u krizu. Halske izlazi
iz firme 1867. godine, ali je njihov razlaz bio prijateljski. Čak su i braća Verner i Vilhelm imali različita
viđenja razvoja firme. Firma je morala da promeni
dotadašnju neformalnu organizacionu strukturu, da
postepeno uključi i profesionalne menadžere i inženjere. I pored krize, braća nastavljaju da stvaraju nove
izume. Vilhelm i Fridrih su razbili i usavršili SimensMartenovu peć. Ova tehnologija je predstavljena javnosti na sednici Hemijskog društva u Londonu 1868.
godine. Simens-Martenova peć će dovesti do revolucije u proizvodnji čelika.[10]
[10] W. Feldenkirchen , Siemens. From Workshop to
Global Player, Munich
2000, 28–36, W. Feldenkirchen , Werner von Siemens. Inventor...52–83,
182.
Ruska fabrika kablova Simens & Halske u Sankt Peterburgu, osnovana 1882. godine.
25
Indoevropska telegrafska linija ili indijska linija koja je povezivala London i Kalkutu (u procesu izgradnje od 1867. godine) počela je sa radom 1870. godine.
Bila je dugačka gotovo 11.000 km.
Od porodične radnje do globalne korporacije. Transkontinentalne komunikacije
Firma je i u ovo vreme još uvek funkcionisala kao porodičan posao uz saradnju sa bliskim prijateljima. Posle 1867. godine, firma je morala da promeni svoju organizaciju.
P
rvi put su počeli da uzimaju kredite od banaka.
Razvojem se više nisu bavili samo Verner,
Vilhelm i majstor precizne mehanike Halske, već
inženjeri, posebno zaposleni za dizajn proizvoda i
tehnološki razvoj. Od njih će najvažniji biti Fridrih
fon Hefner-Altenek i Karl Frišen. Firma počinje da
radi i poslove kao izvođač. Njihov najveći izvođački
posao je Indoevropska telegrafska linija.
26
Hjuzov telegraf opremljen električnim pogonom i centrifugalnim regulatorom
Augusta Rapsa pri firmi Simens & Halske, 1895.
Telegraf je bio od vitalne važnosti za britansku vlast
u Indiji. Pobuna u Indiji 1857–1858. ugušena je,
između ostalog, i zahvaljujući telegrafskim vezama
između britanskih garnizona na potkontinentu. Za
Britance je uspostavljanje veze Londona i potkontinenta postalo hitno. Prvo je uspostavljena podmorska veza (i tu je učestvovala firma Simens & Halske)
ispod Crvenog mora, ali je slabo funkcionisala zbog
neusavršene tehnologije. Od 1865. godine su postojale dve kopnene linije preko Turske, Persije i Rusije.
Problem sa ovim linijama bio je u tome što su telegrame na međustanicama ruski ili persijski operateri
morali da dekodiraju, a često nisu razumeli sadržaj
poruke. Na cilj bi stizala deformisana poruka, kao u
dečjoj igri „pokvareni telefoni“, a osim toga, sve bi
potrajalo. Verner je godinama razmišljao o automatizaciji tog procesa, ali je prvo morao da reši političke
probleme. Britanci su se u početku plašili da linija ide
kroz Rusiju. Još veći problem su bili Persijanci, koji
su hteli da izvuku što više novca. Onda se umešao
najmlađi brat, Valter, koji je radeći poslove za firmu
u Tbilisiju, uspeo da se iscenjka sa Persijancima.
Međutim, ponestalo je novca. Simensovi su u Brita-
niji 1868. godine osnovali Indoevropsku telegrafsku
kompaniju (IET) kao deoničarsko društvo koje je prodavalo deonice u Britaniji i Nemačkoj. U Nemačkoj
su deonice planule, ali su se u Britaniji sporo prodavale. Onda je konkurencija na konferenciji Svetskog
telegrafskog komiteta u Beču namerno oborila cene
telegrama. Simensov posao bio je pred propašću i
jedina šansa bila je da Persijanci smanje svoje takse.
Valter je poginuo u jednoj nezgodi, pa se pojavio novi
pregovarač Georg Simens, koji je uspeo da omekša
Persijance tek kada im je zapretio da će prodati celu
liniju Britancima.
U međuvremenu, Verner je smislio nov način beleženja poruke, pomoću perforirane trake u kombinaciji sa magnetnim induktorima, čime je isključeno
nespretno manuelno dekodiranje. Jedan od onih
novozaposlenih inženjera, Karl Frišen, pokazao se
kao izvrstan nadzornik radova uz Karla Simensa.
Osim toga, u isto vreme Frišen je napravio i uređaje
za sprečavanje sudara vozova i signalizaciju, koji će
vremenom postati važan deo proizvodnje firme.
Početkom 1870. godine, linija je završena. Ali,
ponovo je proradio podvodni kabl i deonice IET su
počele strmoglavo da padaju. Vilhelm Simens je 12.
aprila 1870. godine, u prisustvu uglednih zvanica,
organizovao razmenu telegrama između Londona
i Kalkute. Linija je posle problema sa zemljotresom
1871. godina radila sve do 1931. godine, uz prekid za
vreme Prvog svetskog rata. U početku linija nije bila
mnogo unosna, pa su se braća odrekla dividendi dok
se ne isplati bar deset odsto ostalim deoničarima. Od
1886. godine, linija je postala profitabilna.
1.5.
Prenosna jedinica Indoevropske telegrafske linije, koja skenira perforiranu
papirnu traku koja je ranije probušena u skladu sa porukom, 1870.
27
Vilijam Frud izgradio je Simensov brod za kablove „Faradej” (registarske zapremine 5.000) 1873/1874, na osnovu dizajna braće Simens.
Do 1884. godine, ovaj brod je postavio 6 transatlantskih telegrafskih kablova.
28
[11] W. Feldenkirchen, Siemens. From Workshop to
Global Player, Munich
2000, 44–52; 76–78; W.
Feldenkirchen, Werner von
Siemens. Inventor, 78–98;
Siegfrid von Weiher, Herbert Goetzeler, The Siemens Company, 15–18.
Kabl, položen 1874. godine, tehnički je bio veoma
uspešan, ali je kao posao ugušen od strane konkurencije. Georg Simens je izgubio veliku imovinu, a Simensovi su se povukli iz poslova sa polaganjem kablova,
osim londonskog ogranka kojim je posle Vilhelmove
smrti rukovodio Ludvig Lefler. Pred Simensovima se
nalazio najveći prodor u njihovom poslovanju i pronalazaštvu. To je bila upotreba električne energije za
proizvodnju, osvetljenje i saobraćaj.[11]
Verner fon Simens izumeo je dinamo-mašinu 1866. godine. Dinamo je označio početak ere u kojoj je električna energija mogla ekonomično da se proizvodi u velikim količinama.
Drugi veliki posao vezan za transkontinentalne
komunikacije bio je transatlantski kabl. Braća su uložila ogroman novac, a pomogao je i Georg Simens,
koji je postao direktor Dojče banke. Kao garanciju za
sredstva koja je dala banka, založio je ličnu imovinu.
Ogroman brod za polaganje kabla nosio je ime velikog pronalazača u oblasti elektriciteta, Faradeja.
29
Dinamo sa „bubanj” armaturom, 1872.
Najveći tadašnji reflektor na svetu bio je izložen na Svetskoj kolumbijskoj izložbi u Čikagu 1893. godine. Proizvela ga je
kompanija Elektrizitäts-AG vorm. Firma Schuckert & Co. je ušla u sastav Siemens-Schuckertwerke 1903. godine.
Dinamo-mašina i telefon
Verner fon Simens otkrio je dinamo-električni princip 1866. godine. Pre toga se električna energija
proizvodila samo u skupim baterijama. Posle poboljšanja koje su uneli Teofil Gram i Simensov novi
inženjer, Fridrih fon Hefner-Altenek, Simensova dinamo-mašina će postati jeftin i efikasan način za
stvaranje električne energije, kao i za njeno pretvaranje u mehaničku energiju. Sada je konačno korišćenje električne energije, bilo za osvetljavanje, bilo za električne motore, postalo jeftino i efikasno.
Č
30
Funkcionalni dijagram diferencijalne lučne
lampe kompanije Simens & Halske, oko 1878.
esto se kaže da je ovaj uređaj pokrenuo tzv.
„drugu industrijsku revoluciju“ u kojoj je, umesto
pare iz prve industrijske revolucije, električna struja
bila osnovna pokretačka snaga. Verner je odmah bio
svestan ogromnog potencijala svog izuma. U pismu
bratu Vilhelmu rekao je da njegov izum „može da
poploča put za novu eru elektromagnetizma“.
On predviđa da će osvetljavanje i „manje elektromagnetne mašine” postati jeftini. Naime, njegova prva
dinamo-mašina imala je snagu od samo 50 vati. Već
u predavanju u berlinskoj Akademiji nauka, mesec
dana kasnije, januara 1867. godine, Verner pominje
mogućnost „stvaranja električne struje neograničene snage“.
Međutim, prepreke za širenje električne energije
nisu bile samo tehničke prirode. Širom Evrope su već
korišćeni sistemi za osvetljavanje gradova gasom.
Što se tiče mehaničke snage, motori sa unutrašnjim
sagorevanjem bili su ozbiljan konkurent elektromotorima, a i parne mašine se još uveliko koriste. Drugi
problem je to što ni kada je elektricitet u pitanju, nije
bilo jasno kojim putem treba ići. Sam Simens je u
početku za osvetljenje prihvatio lučnu lampu, Pavla
Nikolajeviča Jabločkova, koju je njegov inženjer fon
Hefner-Altenek usavršio. Simensove diferencijalne
lučne lampe osamdesetih godina imale su velikog
uspeha, njima su osvetljene glavne ulice Berlina,
mnoga pozorišta i železničke stanice. Budućnost
će ipak pripasti Edisonovim sijalicama, trijumfalno
predstavljenim na prvoj svetskoj izložbi elektrike u
Parizu 1881. godine. Borba između Simensovih lučnih lampi i Edisonovih sijalica vodiće se i na ulicama
Beograda te i naredne godine.
Kada je firma Simens & Halske konačno prihvatila
Edisonove sijalice, Vernerov sin Vilhelm fon Simens
je poboljšao Edisonove svetiljke, produživši ima
životni vek i učinivši ih svetlijima. Njegov stric,
a Vernerov brat Karl, prihvatio je veoma rizičnu
ponudu gradskih vlasti u Sankt Peterburgu. Ponuda
je glasila: Simensovi sami finansiraju osvetljavanje
Nevskog prospekta. Samo ako se novi način osvet-
ljenja pokaže bolji od ugljane lučne lampe, Simensovi će dobiti svoj novac. Za novu 1884. godinu,
Nevski prospekt bljesnuo je obasjan Simensovim
svetiljkama. Odmah je dobijen posao elektrifikacije
Zimskog dvorca, što je tada bio najveći sistem za
osvetljavanje na svetu.
I tržište je bilo sumnjičavo prema novoj tehnologiji.
Ona je prvo iskorišćena za osvetljavanje vojnih objekata i za svetionike. Sledeći veliki posao biće oprema
za rudnike. Za rudnik bakra „Oker” u planinama Harc,
od 1877. do 1882. godine napravljene su električne
bušilice i čekići, osvetljenje, pokretne trake i vagoni.
Verner je razvio i metodu elektromagnetne separacije rude. Električna lokomotiva uvedena je u jedan
rudnik u Saksoniji 1882. godine, u kome je bila u
operativnom stanju do 1927. godine.
1.6.
Mobilna jedinica za snabdevanje električnom strujom, koja se sastoji od parne
mašine i dinama, sa reflektorom, oko 1873.
31
32
Trebalo je proširiti krug korisnika. U tu svrhu bili su
korisni Vernerovi nastupi i članci. Njegova ogromna
reputacija ulivala je poverenje korisnicima. Drugi
kanal za promociju novih pronalazaka bile su svetske i ostale trgovinske izložbe i sajmovi. To su radili
i drugi pronalazači. Nikola Tesla iskoristio je svetsku
izložbu u Čikagu da promoviše naizmeničnu struju.
Simensovi su na Berlinskom sajmu 1879. godine prikazali električnu lokomotivu. Preko 90.000 ljudi se
provozalo ovim čudom tehnike. Posle su godinama
svi gradovi Evrope hteli da imaju ovu atrakciju na
svojim sajmovima i izložbama. Dve godine kasnije,
Simensova filijala u Parizu prikazala je prvi električni
tramvaj na prvoj svetskoj izložbi elektrike, istoj onoj
Prvi električni lift na svetu, koji je izgradio Simens, na
Manhajmskoj industrijskoj izložbi 1880. godine.
Na Berlinskom sajmu trgovine, 1879: prva električna železnica na svetu (sa spoljašnjim izvorom napona) koju je izgradio Simens.
na kojoj je Edison pokazao svoju sijalicu Evropljanima. Tada je već i u berlinskom predgrađu Lihterfelde postojala jedna eksperimentalna tramvajska
linija. Prepreka za razvoj električnih šinskih vozila je
bila napajanje preko šina. Simensov inženjer Valter
Rajhel otkrio je 1889. godine napajanje preko trole.
Firma Simens & Halske će 1896. godine dobiti priliku da završi prvi metro u Evropi, budimpeštanski.
Pre toga su izumeli i prvi trolejbus, koji je saobraćao
berlinskom ulicom Kurfirstendam.
Prvi električni tramvaj na svetu koji je izgradio Simens i red vožnje prvog električnog tramvaja u Lihterfeldu kraj Berlina, 1881.
Prvi trolejbus (u Berlinu, Kurfirstendam), 1882, koji je proizveo Verner fon Simens i nazvao ga „Electromote”.
33
34
Osamdesetih godina je kompanija Simens & Halske dobila prave konkurente. Emil Ratenau, koji je
u početku sarađivao sa Simensom na širenju Edisonovih otkrića u Nemačkoj, preko svoje firme Deutsche Edison Gesellschaft für angewandte Elektrizität
(DEG), rešio je da se proširi na sve sektore elektroinženjerstva, pa je od 1887. godine osnovao Allgemeine Elektrizitäts Gesellschaft (AEG) koji će postati
najveći Simensov konkurent. Iste godine, firma iz
Nirnberga, Schuckert & Co. počinje da proizvodi turbine za elektrane i za nekoliko godina postaje najveći
proizvođač turbina u Nemačkoj. Naprava koju je Verner fon Simens izumeo stvorila je čitavu industriju.
Rani telefoni Simens & Halske iz 1878/1879.
Unutrašnjost jednog od velikih paviljona na Međunarodnoj elektrotehničkoj izložbi u Frankfurtu
na Majni, 1891, gde su bila prikazana dostignuća kompanije Simens & Halske sa područja
elektroenergetike.
Prvi razgovor telefonom je marta 1876. godine
obavio Aleksandar Grejem Bel izgovorivši: „Gospodine Votsone, dođite! Potrebni ste mi“. Svega nekoliko meseci kasnije, Hajnrih Stefan, direktor Pošte
Nemačkog carstva, neka vrsta „ministra tehnologije
Bizmarkovog carstva“, dobio je dva Belova aparata.
Simens se brzo poduhvatio proizvodnje ove novotarije sa velikim entuzijazmom. Već krajem 1877.
godine, Simens & Halske će proizvoditi 700 telefona
dnevno, a biće zatrpani narudžbama. Verner fon
Simens je usavršio i telefon, dodavši mu magnete u
obliku konjske potkovice, što je poboljšalo jasnoću
glasa. Simensovi telefoni su vrlo važni za našu priču,
jer će telefon biti možda prvi Simensov proizvod koji
je stigao u Srbiju, a i prvi Srbin koji je ostvario značajnu saradnju sa Simensom, Mihailo Pupin, bavio
se telefonijom.[12]
[12] S. von Weiher, H. Goetzeler, The Siemens Company,
18–19, 33–44; W. Feldenkirchen, E. Posner, Siemens Enterpreneurs,
54–55; W. Feldenkirchen,
Werner von Siemens.
Inventor, 89, 105, 183–
185; W. Feldenkirchen,
Siemens. From Workshop,
53–64.
Elektrana u Berlinu, Markgrafenštrase, koju je opremio Simens, 1885.
35
Vilhelm fon Simens (1855–1919), drugi sin Vernera fon Simensa,
oko 1915. Bio je predsednik nadzornih odbora kompanija
Simens & Halske AD (1918–1919) i Siemens-Schuckertwerke
(1903–1919).
Ernst Udet, borbeni pilot iz Prvog svetskog rata, postao je popularan pilot kaskader tokom dvadesetih godina 20. veka.
Na fotografiji je uslikan sa avionom opremljenim avionskim motorom Simens & Halske (Sh 11), 1928.
Druga generacija
Prva generacija porodice Simens se povlačila sa scene. Vilhelm je proglašen za britanskog plemića
ser Viljema Simensa 1883. godine, kada je i umro. Verner, od 1888. godine fon Simens, umire
1892. godine.
U
36
Reklama za tantalsku lampu, 1905. To je bila prva praktična
sijalica sa metalnim vlaknom.
drugoj generaciji, prvi se istakao drugi Vernerov sin Vilhelm fon Simens. On će nastaviti
očevu praksu podržavanja istraživanja, a i sam se
uspešno bavio istraživanjem. Videli smo kako je
poboljšao Edisonovu sijalicu, a prvi je u porodici
shvatio značaj naizmenične struje. Osim sopstvenih istraživanja, uspešno je podržavao i istraživanja
svojih inženjera. Tako je hemičaru Verneru Boltonu
dao zadatak da ugljenu žicu u sijalici zameni nekim
retkim metalom. Bolton je otkrio tantal, a kasnije
će tantal biti zamenjen legurom tantala i volframa
(tungstena). Za vreme njegove uprave su usavršeni
vozovi na električnu vuču. Neke eksperimentalne
lokomotive su postizale i do 210 kilometara na sat.
Električna vuča, koju su u velikoj meri razvili Simen-
sovi inženjeri, postaće vrlo atraktivna za planinske
zemlje. Inženjeri iz Simensovog odeljenja za merne
instrumente znatno će usavršiti rendgen aparat,
čime će pokrenuti još jedno važno polje delatnosti
kompanije.
Vilhelm fon Simens pokrenuo je utakmicu sa arhirivalom AEG oko bežične telegrafije, tj. radija. Sam car
Vilhelm Drugi će iz državnih razloga naterati AEG
i Simens & Halske da se udruže i da 1903. godine
formiraju Gesellschaft für Drahtlose Telegrapfie
System Telefunken (Društvo za sistem bežične telegrafije Telefunken). Simensovi inženjeri usko sarađuju sa Pupinom na Pupinovim kalemovima. Ovo je
jedini period istorije kompanije Simens & Halske u
kome su iskoračili iz oblasti elektroinženjerstva. Pravili su i avione, sve do kraja Prvog svetskog rata, ali
posebno uspešan je bio Simensov automobil Protos,
prvi automobil koji će izvesti put oko sveta 1908. i
1909. godine. Svi ovi uspesi omogućeni su pametnom kadrovskom politikom Vilhelma fon Simensa.
On je počeo da sistematski popunjava ključne pozicije sa visokokvalifikovanim mladim ljudima iz akademskih institucija ili drugih kompanija (mada sam
nije okončao studije).
I na poslovnom planu Vilhelm fon Simens je uveo
novine. On je predvodio pretvaranje firme Simens
& Halske u akcionarsko društvo, mada su u početku
sve akcije bile u vlasništvu porodice. Još važnije,
posle ekonomske krize 1901–1902. godine koja je
naročito teško pogodila elektroindustriju, izveo je
spajanje sa firmom Šukert, stvorivši Simens Šukertverke (SSW), koja će se prvenstveno baviti izradom
generatora, električnih motora, transformatora i
ostale opreme za elektrane. Ova firma je opremila
većinu elektrana u Srbiji. Umesto samostalnih agenata, uveo je tehničke biroe popunjene inženjerima,
koji su pažljivo pratili potrebe lokalnih tržišta i pripremali osnove za projekte.
Pod njegovom upravom firma je toliko porasla, da je
podigla čitav grad na tadašnjem obodu Berlina, Siemensstadt. Pred Prvi svetski rat, ovaj grad će imati
više od 40.000 zaposlenih i 8.000 stanovnika.
1.7.
Mašinska hala sa velikim generatorima koji se proizvode u fabrici Berlin Dynamowerk Siemens-Scuckertwerke, oko 1913. godine.
37
Zaposleni firme Simens & Halske u fabrici Vernerverk u Simensštatu u Berlinu, oko 1905.
Najstariji Vernerov sin, Arnold, bio je vrlo posvećen
nastavljanju socijalne politike svog oca, brinući se o
zdravstvenoj zaštiti radnika, njihovom obrazovanju,
odmorima i penzijama.
Taksi na električan pogon koji je proizveo Siemens-Schuckertwerke, oko 1905. godine (na fotografiji je prikazana promena akumulatora).
Razvoj kompanije prekinut je Prvim svetskim ratom.
Te, 1914. godine firma ima deset fabrika u inostranstvu, 168 filijala i tehničkih biroa u 49 zemalja. Kada
je počeo rat, britanski državnik Edvard Grej rekao je
da su se svetiljke pogasile širom Evrope. I kompanija
koja je bukvalno instalirala svetiljke širom Evrope,
pretrpela je velike gubitke.[13]
Prostor za završnu obradu u fabrici automobila SiemensSchuckertwerke u Berlinu, 1913.
38
[13] E. Posner, Siemens Enterpreneurs, 66–81; S. von
Siemens Company, 60–72;
W. Feldenkirchen, Siemens. From Workshop,
82–99.
[13] E.Posner, Siemens Enterpreneurs,66-81; S. von
Weicher, H. Goetzer, The
Siemens Company, 60-72;
Reklamni poster Siemens-Schuckertwerke za automobil Protos, sa pogonom na benzinski motor, okoW.
1910.
Jedan od,SieFeldenkirchen
ovih automobila postigao je neverovatan uspeh jer je bio prvi automobil koji je završiomens.
trku From
oko sveta.
Workshop,82-99
Arnold fon Simens (1853–1918), najstariji sin Vernera fon
Simensa, oko 1915. Od 1904. do 1918. godine bio je predsednik
nadzornog odbora Simens & Halske a.d.
39
1.8.
Životna i poslovna filozofija Vernera fon Simensa. Njegova socijalna politika
Životna filozofija
S
Izgraditi carstvo za porodicu
„Svakako, moj cilj je takođe bio da akumuliram profite i bogatstvo, mada ne da bih uživao u njima, već pre da steknem sredstva
pomoću kojih bih mogao da sprovodim druge
planove i poduhvate i da kroz njihov uspeh
dobijem priznanje za ispravnost mojih dela i
korisnost mog delovanja. Tako sam od mladih
dana, žarko želeo da osnujem svetsko preduzeće kao ono Fugera, koje bi dalo ne bi samo
meni, već i mojim naslednicima moć i prestiž
u svetu i takođe uzdiglo moju braću i sestre i
bliske rođake u više sfere života... Ja na posao
ne gledam prvenstveno kao na način da se
zarađuju pare; za mene je to pre carstvo koje
sam osnovao i koje bih voleo da neumanjeno
ostavim mojim potomcima, tako da mogu da
nastave da rade u njemu.“
Werner von Siemens, Recollections, Munich, 2005, 12.
40
Porodično vođenje poslova bilo je uobičajeno
u predindustrijskom društvu (Vernerov uzor
nisu slučajno bili Fugeri, bankarska porodica
koja je vladala evropskim finansijama 16.
veka) i u ranim fazama industrijalizacije. Prvih
nekoliko decenija, Simensovi su se takođe
oslanjali skoro isključivo na članove porodice i bliske prijatelje. Braća su se rasporedila
po svetu i po sektorima delatnosti, a čak su i
brakove sklapali u korist porodične firme. Karl
Simens, koji je vodio poslove u Rusiji, oženio je ćerku Kaphera, predstavnika Simensa
u Rusiji, a Vilhelm, predvodnik londonskog
ogranka, sestru svog bliskog prijatelja i poslovnog partnera u Britaniji, Luisa Gordona. Valter
Simens se pokazao kao izuzetno vešt u poslovima na Srednjem istoku. Fridrih se bavio pronalazaštvom. I pored povremenih napetosti,
u njihovim uzajamnim odnosima je preovlađivala lojalnost. Porodica Simens se oslanjala
i na dalje rođake i bliske prijatelje. Johan
Georg Simens, finansijer otvaranja firme, bio
je Vernerov dalji stric, a njegov sin Georg fon
Simens, saosnivač Dojče banke, podržavao je
poslove Simensa čak i po cenu velikih ličnih
finansijskih gubitaka. Kada je Johan Halske
napustio firmu 1867. godine, ostao je prijatelj
firme u kojoj su radili njegov sin i unuk, a njegovo ime je ostalo je duže od veka deo imena
firme. I naravno, Simensovi sinovi su nastavili
da razvijaju kompaniju.
Verner fon Simens
imens nije mnogo cenio poslovne ljude, sebe je smatrao naučnikom: „Moja ljubav je uvek bila nauka,
dok su moj rad i dostignuća uglavnom u oblasti inženjerstva“. Imao je dar da uvidi koji tokovi imaju
budućnost, i umeo je da iskoristi taj dar i kao naučnik i kao poslovni čovek. „Ja sam uopšte, više živeo u
budućnosti nego u sadašnjosti; i sve dok se ona osmehuje na mene, srećno podnosim grube strane
sadašnjosti, koja je retko veoma prijatna“, pisao je svojoj ženi Matildi 1856. godine. Možda je najpreciznije svoje životne ciljeve izrazio u pismu bratu Karlu, 1887. godine:
41
Učionica u stručnoj školi pri fabrici Simens & Halske u
Simensštatu u Berlinu, oko 1920. godine.
Objekat za sportove na vodi Simensverder u Berlinu otvoren je u septembru 1921. godine.
Poslovna filozofija
Socijalna filozofija
I
I
ako je sebe prvenstveno smatrao naučnikom, Verner fon Simens je kombinovao kvalitete preduzetnika i pronalazača, ostvarivši sintezu između sveta
poslova i sveta nauke. Kao poslovni čovek, kombinovao je osobine preduzetnika i menadžera, jer po
novijim istraživanjima, preduzetnik donosi odluke od
strateške važnosti koje prevazilaze menadžerski nivo
firme. Njegova poslovna filozofija, koje se pridržavala
firma i u mnogim decenijama posle njega, može se
svesti na jednostavan moto: „Samo elektroinženjerstvo, ali sve u vezi sa elektroinženjerstvom”. To
znači izbegavanje poslovanja u nepoznatim i stranim
oblastima i usredsređivanje na osnovnu delatnost.
mnogo hvaljena socijalna politika Vernera fon
Simensa imala je svoj poslovni smisao. Podela
dobiti i socijalne beneficije imale su za cilj i da stvore
osećaj identifikacije sa kompanijom, te da se tako
sačuva stalno jezgro malobrojnih i veoma traženih
kvalifikovanih radnika. Simens je već 1866. godine
počeo da plaća bonuse za invencije, da smanjuje
broj radnih sati (prvi je dostigao radni dan od 8,5 sati
1891. godine). Posebno su bili nagrađeni „zvaničnici“
kompanije. Njegov školski i životni prijatelj Vilijam
Mejer, kao komercijalni zastupnik i inženjer, dobijao
je pet odsto ukupnog profita. Knjigovođa Karl Hase
dobijao je dva i po procenta. Naravno, njegova podela
dobiti sa zaposlenima nije bila samo plod poslovne
kalkulacije. Svom bratu Karlu pisao je 1868. godine:
„Zarađen novac bi me pekao kao usijano gvožđe
u ruci, da nisam dao vernim radnicima njihov očekivani udeo. Takođe ne bi od nas bilo mudro ako
završe bez nagrade za uspeh u trenucima velikih
novih pregnuća“.
42
Kompanija je takođe uvela zdravstvenu zaštitu koja je
obuhvatala preglede, rekreativne centre i postnatalnu
negu, a od 1908. godine i plaćeni odmor. U drugim
sredinama, ovakvi standardi će biti dostignuti tek
posle Prvog svetskog rata. [14]
Simens je otvorio prvu fabričku kantinu za zaposlene još 1886. godine. Na ovoj fotografiji prikazana je kantina za radnike fabrike Dynamowerk u Berlinu, 1914. godine.
[14] W. von Siemens, Recollections, 7–23; W. Feldenkirchen, Werner von
Siemens. Inventor, 7–15,
140; W. Feldenkirchen,
Siemens. From Workshop, 75, 110–118;
392.
Naročito je značajan njegov fond za penzije, udovice i siročad osnovan 1872. godine. Zaposleni je
imao pravo na penziju sa 30 godina staža i 50 godina
života. Po tome je pretekao nemačku državu za više
od deset godina, a Nemačka je bila među prvim državama koja je uvela penzije. Posle Prvog svetskog rata
je prosečna Simensova penzija iznosila 492 marke,
dok je prosečna socijalna penzija bila 206 maraka.
43
2
Simens i Srbija do 1914. godine
Kraljevina Srbija je krajem 19. veka bila jedna od najmanjih evropskih država. Nalazila se u središtu Balkanskog poluostrva. Teritorija Srbije širila se od reka Save i Dunava na jug – između reke
Drine na zapadu i Timoka na istoku. Središte zemlje činio je sliv Velike Morave. Posle ratova za
nezavisnost 1876. i 1877–1878. godine zauzimala je površinu od 48.300 km2.
S
44
[15] O ovoj temi značajne knjige:
R. Samardžić (ured.), Istorija
srpskog naroda, Knj. 6, Od
Berlinskog kongresa do ujedinjenja: 1878–1918, tom
2, Beograd, 1994; D. T.
Bataković (ured.), Nova istorija srpskog naroda, Beograd 2010; R. Ljušić, Srpska
državnost 19. veka, Beograd
2008; E. Milorad, Dugo kretanje između klanja i oranja: istorija Srba u novom
veku: (1492–1992), Beograd 2011.
rpska država obnovljena je početkom 19. veka,
tri i po veka pošto su 1459. godine Osmanlije
osvojile srednjovekovnu srpsku državu. U međuvremenu, tradicije državnosti održavane su neko vreme
u Sremskoj despotovini, u malenoj Crnoj Gori – oblasti nestalne samostalnosti i Dubrovačkoj republici
(ukinutoj 1808. godine). Srpska revolucija započeta
je 1804. godine označivši početak emancipacije
balkanskih naroda i njihove stoletne borbe za slobodnu, demokratsku državu. Ratni deo Srpske revolucije, kako ju je nazvao poznati nemački istoričar
Leopold Ranke, trajao je jedanaest godina – od 1804.
do 1815. godine. Prvi srpski ustanak, koji je trajao
od 1804. do 1813. godine, uslovio je privremeno
oslobođenje središnjih oblasti današnje Republike
Srbije i uspostavu moderne državne organizacije.
Vođa ustanka bio je Karađorđe Petrović, rodonačelnik nove dinastije srpskih vladara – Karađorđevića.
Ovo devetogodišnje ratovanje bilo je najveći narodni
ustanak u sedam vekova dugoj istoriji Osmanskog
carstva. Uprkos velikim gubicima, stradanjima i
progonu stanovništva, već 1814. godine izbila je
Hadži-Prodanova buna. Ova buna je ubrzo ugušena,
ali je već proleća 1815. godine izbio novi – Drugi
srpski ustanak. Za razliku od prethodnog ustanka,
Drugi srpski ustanak trajao je nekoliko meseci. Njegov cilj bio je dobijanje autonomije kakva je tokom
prethodnog ustanka već bila obećana Srbima. Vođa
Specijalno konstruisana volovska kola za prevoz opreme Simens Šukert za HE „Pod gradom” u Užicu, 1900.
ustanaka Miloš Obrenović uspeo je da se sporazume
sa osmanskim vlastima i dobije delimičnu autonomiju za Beogradski pašaluk. Turci su zadržali vlast u
gradovima i varošima, a Srbi su dobili široku autonomiju i pravo da sami prikupljaju unapred ugovoreni
danak za Carigrad.
Tokom narednih četvrt veka trajala je mukotrpna
i spora borba za definisanje autonomije srpske
države. Knez Miloš je veštim diplomatskim delovanjem uspeo da dobije proširenje autonomnih prava,
povrati teritorije izvan Beogradskog pašaluka koje
su pripadale ustaničkoj Srbiji i stekne nasledno
vladarsko dostojanstvo u okvirima svoje porodice –
dinastije Obrenović. Pored kneževe veštine, doprinele su i međunarodne okolnosti, podrška Rusije i
njene diplomatije, te Grčki rat za nezavisnost (1821–
1829). Autonomija je konačno zaokružena kada je
Srbija dobila hatišerife, sultanske dekrete – iz 1830. i
1833. godine. Srbija je 1835. godine dobila svoj prvi
pravi ustav[16] – Sretenjski ustav. Ova konstitucija je,
međutim, pod pritiskom velikih sila ubrzo ukinuta.
Posle dugotrajnih pregovora, Porta je presudno uticala na donošenje ustava koji će biti na snazi punih
trideset godina – Turskog ustava iz 1838. godine.
[16] Prvi ustavni zakon donesen
je još 1808. godine.
SIMENS I SRBIJA DO 1914. GODINE
2.1.
Srbija u 19. veku. Politički razvoj[15]
45
Na presto je doveden Karađorđev sin, knez Aleksandar Karađorđević. Novi knez nije imao mnogo autoriteta. Velike sile su mu uskratile pravo nasleđa u
porodici. Turskim ustavom uspostavljen je Državni
savet koji je bio moćniji od kneza, a sâm je zavisio
od volje Porte. Iako slabija, Srbija se za vreme ustavobranitelja ubrzano razvijala i modernizovala. Posebno
je napredovala njena prosveta. Godine 1844. donet
je Građanski zakonik, treći u Evropi. Posle Krimskog
rata (1853–1856), u kome nije uzela učešća, Srbija
više nije bila samo pod zaštitom Rusije, već su njenu
autonomiju počele da garantuju svih šest onovremenih velikih sila.
46
Nepune tri godine nakon što je na Pariskom kongresu 1856. godine dobila međunarodno priznanje
svoje autonomije, Srbija je postala parlamentarna
država. Na Svetoandrejskoj skupštini (decembar
1858 – februar 1859) zbačen je knez Aleksandar
Karađorđević, a na presto je vraćen knez Miloš i sa
njim dinastija Obrenovića. Uoči Svetoandrejske skupštine donet je prvi zakon o narodnoj skupštini. Pod
naslednikom kneza Miloša, Mihailom, koji je od 1860.
do 1868. drugi put vladao Srbijom, započeo je novi
period ubrzanog razvoja države i njenih ustanova.
Nizom ustavnih zakona suštinski je izvršena revizija Turskog ustava. Država je dobila mnogobrojnu
narodnu vojsku. Mnogo je ulagano u naoružavanje
vojske i prosvetu. Knez Mihailo, iako prosvećeni vladar, nije uspeo da u zemlji sprovede ustavnu reformu,
niti da zadovolji mlade i obrazovane liberale. Na drugoj strani, mala i od velikih sila izolovana Kneževina
Srbija, nije za vreme njegove vladavine uspela da se
potpuno osamostali, niti da ujedinjenjem srpskog
naroda i teritorijalnim izlaskom na more postigne
suštinsku nezavisnost i lakšu modernizaciju. Knez
Mihailo je istina uspeo da 1862. i 1867. godine diplomatskim putem prinudi Carigrad da osmanska vojska
napusti šest najvećih gradova u Srbiji. Ti garnizoni
u srpskim gradovima bili su najznačajniji od nekoliko preostalih elemenata osmanskog suvereniteta
nad Srbijom. Knežev konzervativizam, propuštena
prilika da 1867. godine (u vreme velikog poraza koji
je Austrija pretrpela u ratu sa Pruskom) uđe u rat sa
Osmanskim carstvom i problemi u privatnom životu,
učinili su da postane nepopularan i politički usamljen. Knez Mihailo je ubijen u atentatu sredinom
juna 1868. godine.
Sledeći srpski knez bio je maloletni Milan Obrenović,
rođak kneza Mihaila. Vladavina Milana Obrenovića
obeležena je konačnim stupanjem Srbije u red malobrojnih, tridesetak nezavisnih država tadašnjeg sveta.
Srbija je već 1869. godine dobila prvu samostalno
donesenu konstituciju – Namesnički ustav. Iz Velike
istočne krize (1875–1878) i dva rata sa Osmanskim
carstvom, Srbija izlazi kao nezavisna. Berlinski kongres priznao je Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju za nove
nezavisne države. Ratne tekovine srpske vojske većim
delom su priznate pa je njena teritorija uvećana za
oko jednu četvrtinu predratne, pošto je u svoj sastav
uključila četiri okruga na jugu – Niš, Leskovac, Vranje
i Pirot.
Nezavisnost Srbije označila je početak novog razdoblja u njenoj istoriji. Odnos snaga u Evropi se
posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine, kojim je
okončana Velika istočna kriza, umnogome promenio. Srbija je politički i privredno počela da zavisi od
Austrougarske. Tajnom konvencijom iz 1881. knez
Milan je prihvatio zahteve Beča, a zauzvrat je dobio
podršku za proglašenje kraljevine i političku zaštitu
za svoju dinastiju. Tokom osamdesetih godina 19.
veka Srbija je doživela veliki politički i privredni
uspon. Posle 1881. godine formalno su osnovane
političke stranke – Srpska napredna, Narodna radikalna i Narodna liberalna stranka. U to vreme je
počeo i opsežniji razvoj srpske industrije. Izgrađena
je železnica. Srbija je dobila stajaću vojsku. Došlo
je do reforme Velike škole – koja je postala istinska
univerzitetska ustanova – a sa njom visokih vojnih
škola. Tokom te decenije značajno je porastao broj
stanovnika Srbije. Srbija je početkom 1882. godine
postala kraljevina. Ovim činom je zaokružena njena
nezavisnost.
U to vreme došlo je i do velikih političkih sukoba u
zemlji. Opterećena spoljnopolitičkim pritiscima koje
je donela državna nezavisnost, privrednim usponom i političkom emancipacijom srpskog seljaštva,
država se našla između autoritarnih težnji vladara –
kralja Milana i populističkog, narodnjačkog programa
Narodne radikalne stranke za koju je glasalo gotovo
90% srpskih birača. Prvih godina činilo se da će prevagu odneti vladar, zajedno sa odanom vojskom i
činovnicima. Nadmoć kralja Milana posebno je bila
očigledna nakon gušenja Timočke bune iz 1883.
godine. Ipak, posle poraza u ratu sa Bugarskom 1885.
godine i krize izazvane njegovim razvodom sa kraljicom Natalijom, kralj Milan je omogućio donošenje
slobodoumnog ustava iz 1889. godine. Kralj Milan je
tada abdicirao. Novi kralj, ponovo maloletan, i njegovo liberalsko namesništvo, nisu prihvatali u potpunosti slovo novog ustava. Aleksandar Obrenović,
sin kralja Milana, vodio je promenljivu, uglavnom
autoritarnu politiku. Za vreme četrnaest godina duge
vladavine izvršio je četiri državna udara, tri puta je
promenio ustav, tokom kratkog vremena je čak i
suspendovao ustav i doprineo smeni devet vlada. I
više od oca, Aleksandar je bio rob svojih ćudi. Naizmenično je pokušavao da se sporazume sa raznim
strankama i različitim velikim silama da bi naposletku
stranke kobno oslabio, podelio i iskorumpirao – svodeći državu na sebe – a velike sile učinio svojim neprijateljima. Odlučan da se oženi od sebe deset godina
starijom građankom Dragom Mašin, posvađao se sa
roditeljima i okrenuo protiv sebe i javnost Srbije.
Oficirska zavera dovela je do puča početkom juna
1903. godine. Na dvoru u Beogradu brutalno su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga. Velika narodna
skupština vratila je na presto Karađorđeviće. Zbog
surovog ubistva kralja i kraljice, Velika Britanija i
Holandija su na nekoliko godina prekinule diplomatske odnose sa Srbijom. Pod novim vladarem i sa izmenjenim ustavom, Kraljevina Srbija ušla je u razdoblje
parlamentarne vladavine, privrednog uspona i novih
spoljnopolitičkih napetosti.
Tokom jedanaest godina u Narodnoj skupštini biranoj
na slobodnim izborima, izglasavane su i padale vlade
sastavljene od raznih stranaka. Srbija je doživela
veliki privredni rast. Ipak, političke prilike nisu bile
stabilne. U to vreme nije postojao sporazum između
Rusije i Austrougarske oko Balkana. To obnovljeno
rivalstvo posebno se ogledalo u politici Beča prema
Beogradu. Pritisci na Srbiju da se potčini Austrougarskoj u političkom i ekonomskom pogledu, kakav je
slučaj bio osamdesetih godina 19. veka, doveli su do
dva carinska rata između dve države. Srbija je, međutim, uspela da se odupre. Tokom sukoba koji je trajao
od 1905. do 1911. godine, kada su granice na severu
bile zatvorene za izvoz srpske stoke, srpska vlada je
uspela da delimično industrijalizuje zemlju razvijajući
prerađivačku mesnu industriju. Do početka Prvog balkanskog rata 1912. godine izvoz u Austrougarsku je
značajno umanjen, Srbija je uspela da očuva samo-
Vladavina kneza Miloša donela je Srbiji veću samostalnost i veliki privredni napredak. Ipak, knez Miloš
je vladao autokratski, više po uzoru na nekog osmanskog bega nego na modernog evropskog nacionalnog vođu. Protiv njega su često podizane bune koje
je u krvi gušio. Konačno, 1835. godine, protiv njega
je ustala činovnička opozicija. Kneževi protivnici tražili su donošenje ustava zbog čega su u istoriji ostali
upamćeni kao ustavobranitelji. Knez Miloš je ubrzo
posle donošenja Turskog ustava abdicirao. Tri godine
kasnije, 1842. godine, ustavobranitelji su zbacili sa
prestola i njegovog sina – kneza Mihaila.
47
Za to vreme, u srpskoj politici parlamentarnu vladavinu ugrožavao je pojačan uticaj vojske posle Majskog prevrata 1903. godine. Iako su pod pritiskom
Velike Britanije pojedini učesnici ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage penzionisani, zaverenici su
postali uticajan centar moći i to ne samo u okvirima
vojske. Snaga zaverenika i vojske opterećivala je srpsku politiku. Grupa zaverenika organizovala je 1911.
godine udruženje „Ujedinjenje ili smrt“, poznato i kao
Crna ruka. Vojska je dobila posebnu važnost nakon
što je programom naoružavanja Srbija počela da se
priprema za rat.
48
Tokom osam godina srpska vlada je tajno pregovarala sa vladama slobodnih balkanskih država o
savezu protiv Osmanskog carstva. Najvažnija karika
saveza, sporazum između Srbije i Bugarske, stvorena
je februara 1912. godine. Balkanske države – Bugarska, Srbija, Grčka i Crna Gora – sporazumele su se
o vojnom savezu, ali i o ratu protiv Osmanskog carstva. Za to vreme propali su reformski programi za
Makedoniju koje su Osmanskom carstvu pokušale
da nametnu velike sile. Nastavljena su bezakonja i
nasilja nad hrišćanima. Osmansko carstvo je tokom
1911. i 1912. godine poraženo u iscrpljujućem ratu
sa Italijom oko Libije. Kada se oktobra 1912. našlo u
ratu sa balkanskim državama, ono je posle više od pet
vekova doživelo istinski slom na Balkanu.
skom ratu, vojske Srbije, Grčke, Rumunije i Crne
Gore potpuno su porazile Bugarsku. Rumunske trupe
konačno su prodrle do bugarske prestonice Sofije.
Prvi balkanski rat trajao je oko pola godine. Vojske
balkanskih država porazile su osmansku armiju. Na
samom početku rata srpska vojska je pobedila na
Kumanovu, kod Podujeva, a krajem novembra kod
Bitolja. Posledicom ovih velikih pobeda oslobođene
su oblasti severne Makedonije, Kosova, Metohije,
Novog Pazara, a dva odreda srpske vojske pošla su
preko albanskih planina i izbila na Jadransko more,
zauzevši obalu od Drača do Svetog Jovana Medovskog. Bugarske trupe su ratovale na najtežem frontu,
prema Carigradu. Ipak, uspele su da pobede osmanske trupe kod Lulu-Burgasa i opsednu Jedrene. Grčka
vojska je zauzela Solun i ubrzo se srela sa srpskim trupama u Makedoniji. Crnogorske snage uspele su da
opsednu Skadar. Do aprila 1912, grčka vojska uspela
je da osvoji utvrđeni grad Janjinu u Epiru, bugarska
vojska je uz pomoć srpskih pojačanja osvojila Jedrene
i konačno se i nad Skadrom zavijorila crnogorska
zastava. Savezničke trupe našle su se nadomak Carigrada. Mesec dana nakon početka ratovanja, velike
sile su organizovale Ambasadorsku konferenciju u
Londonu, jednu od najdugotrajnijih diplomatskih
konferencija u novijoj istoriji. Voljom velikih sila odlučeno je da bude stvorena nezavisna albanska država,
a Srbiji je oduzeta mogućnost teritorijalnog izlaska na
otvoreno more. Za to vreme, Austrougarska se nalazila na ivici rata sa Srbijom i Crnom Gorom. Srbija,
Grčka i Bugarska su se ubrzo sukobile oko oslobođenih zemalja. Naime, pošto Srbija nije dobila izlaz na
Jadransko more, zahtevala je da joj bude omogućeno
da zadrži teritorije zauzete u Makedoniji. Tražila je od
Bugarske da uvaži činjenicu da na toj strani nije ratovala, kao i pomoć koju joj je Srbija uputila na Jedrene.
Naposletku, Bugarska nije sačekala ugovorom predviđenu arbitražu ruskog cara, već je napala Srbiju i
Grčku. U kratkotrajnom i krvavom Drugom balkan-
Nepunu godinu po završetku Drugog balkanskog
rata, Srbija se opet našla u središtu evropske diplomatske krize. Kada je na Vidovdan, 28. juna 1914.
godine, posle završenih manevara stotina hiljada
austrougarskih vojnika uz granice Kraljevine Srbije
austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand
posetio Sarajevo, tajno udruženje Mlada Bosna organizovalo je i izvršilo atentat na njega. Pogibija Franca
Ferdinanda označila je početak Julske krize. Tokom
mesec dana, pritisak Austrougarske na Srbiju da
kazni krivce pretvorio se u pokušaj pokoravanja i uništenja. Prvi svetski rat izbio je pre svega kao posledica
suparništva Nemačke sa Rusijom i Francuskom. Srbija
je već početkom avgusta 1914. godine napadnuta
od strane austrougarskih armija, ali se suparništvo
između Rusije i Austrougarske – navodno najvažniji
razlog zbog koga su velike sile Balkan označavale kao
Ahilovu petu svetskog mira – pokazalo kao manje
bitno. Dve sile su formalno zaratile tek nakon što su
Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Austrougarska
već jedne drugima objavile rat.
Tokom 1914. godine, srpska vojska je uspela da
u tri navrata pobedi ekspedicione korpuse koje je
austrougarska komanda na nju bila uputila. Bitka na
Ceru, avgusta 1914. godine, bila je prva saveznička
ratna pobeda. U bici na Kolubari novembra i decembra 1914. godine, iz stroja je izbačeno oko 100.000
austrougarskih vojnika. Srpska vojska, međutim, nije
bila u stanju da nanese odlučujući poraz višestruko
moćnijoj i bogatijoj imperiji na njenoj teritoriji. Zato
su saveznici – Rusija, Francuska i Velika Britanija –
nastojali da postignu sporazum o stvaranju novog
Balkanskog saveza. Od Srbije je očekivano da se sporazume sa svojim susedima i odrekne se delova svoje
državne teritorije ili aspiracija prema austrougarskim
zemljama u kojima su živeli Srbi i Jugosloveni. Srbija
je još decembra 1914. kao ratni cilj zvanično istakla
stvaranje ujedinjene države Srba, Hrvata i Slovenaca.
Sledeće godine ratom opustošenu Srbiju zahvatila je
epidemija tifusa, od koje je bolovalo oko milion ljudi
ili četvrtina stanovništva. Krajem leta 1915. godine,
austrougarska vojska pojačana nemačkim ekspedicionim korpusom napala je Srbiju sa severa. Ubrzo
je srpske istočne granice prešla i bugarska vojska.
Posle dva meseca ogorčenih borbi, srpska vrhovna
komanda odlučila je da ne kapitulira, već da umesto
toga povuče vojsku preko albanskih planina do obala
Jadranskog mora. Posle višemesečnog prelaska oko
250.000 vojnika i civila preko albanskih i crnogorskih
planina, ostaci vojske prebačeni su na ostrvo Krf,
gde su se vojnici i civili oporavljali nekoliko meseci.
Do kraja godine preostala srpska vojska stigla je na
Solunski front.
Tokom narednih godina srpska vlada i skupština
delovale su u Solunu i na Krfu, a oko 200.000 vojnika
držalo je front prema južnim granicama okupirane
Srbije. Iako je krajem 1916. godine oslobodila najjužniji srpski grad – Bitolj, srpska vojska je zajedno
sa saveznicima tokom pune dve godine bez većih
uspeha tek povremeno vodila ograničene borbe
protiv trupa Centralnih sila na Solunskom frontu.
Konačno, kada je na frontu međusobno bilo suprotstavljeno više od milion vojnika zaraćenih strana, tek
kada je dolazak američkih armija omogućio buduće
presudne pobede na zapadu, na Solunskom frontu
je septembra 1918. godine velika ofanziva dovela do
proboja upravo na delu fronta na kom se borila srpska vojska. Uskoro su kapitulirale Bugarska, Turska
i Austrougarska. Najveći prodor savezničkih vojski u
ratu izvršen je na Solunskom frontu.
Ujedinjena država Jugoslovena – Kraljevina Srba,
Hrvata i Slovenaca, proglašena je 1. decembra 1918.
godine.
stalnost i čak ostvarila zaradu od 50 miliona zlatnih
franaka. Napetosti sa Austrougarskom posebno su
pojačane nakon što je u Carigradu izvršena Mladoturska revolucija. Pokušaj reforme i oporavka Osmanskog carstva naveo je Beč i Sofiju da ukinu formalna
prava Carigrada nad Bosnom i Hercegovinom, odnosno Bugarskom i Istočnom Rumelijom. Priključenje
Bosne i Hercegovine, u kojoj su u to vreme Srbi bili
većinsko stanovništvo, austrougarskoj državi, dovelo
je do velike krize u Srbiji. Ova Aneksiona ili Bosanska
kriza trajala je šest meseci. Srbija i Austrougarska su
se za to vreme nalazile na ivici rata. Lišena podrške
Rusije, Srbija je konačno morala da popusti i prizna
svršeni čin.
49
Termocentrala na Dorćolu u Beogradu, 1893. Prva javna električna centrala u Srbiji.
Razvoj srpske privrede do 1914. godine
Kneževina Srbija bila je jedna od najslabije razvijenih evropskih zemalja. Tokom 19. veka većina
njenog stanovništva bavila se poljoprivredom. Sve do kraja stoleća 90% građana Srbije živelo je
na selu.
O
50
[17] D. Quataert, The Ottoman
Empire (1700–1922),
Cambridge 2000, 83-84
[18] R. Ljušić, Srpska državnost
19. veka, Beograd 2008,
32–33.
Topolivnica u Kragujevcu, 1856.
smansko carstvo je tokom petstogodišnje vladavine nad Balkanom na prostoru Evrope vodilo
trideset i jedan rat, ili tri četvrtine svih ratova svoje
imperijalne istorije.[17] Veliki broj tih ratova vođen
je u središnjim prostorima Balkanskog poluostrva,
najčešće na teritoriji današnje Srbije. Zato je posle
ratova sa kraja 17. veka središnja oblast današnje
Srbije praktično opustela. Beogradski pašaluk, a
kasnije Kneževina Srbija, naseljeni su tokom 18. i
19. veka stanovništvom srpskih zemalja Crne Gore,
Hercegovine, Bosne, Kosova, Metohije i Makedonije.
Novo stanovništvo krčilo je stoletne šume u koje je
obrasla nekada naseljena oblast središta srednjovekovne Srbije. Novi stanovnici imali su početkom
19. veka značajno lakše feudalne obaveze od ostalih
krajeva Osmanskog carstva. Posebno je to bio slučaj
posle Svištvoskog mira između Austrije i Osmanskog
carstva iz 1791. godine. Tada su Srbi u Beogradskom
pašaluku čak dobili i pravo da organizuju sopstvene
naoružane odrede. Upravo su neredi na granicama
Osmanskog carstva i pokušaj odmetnutih janičara
da uspostave težak feudalni poredak i potpuno obesprave hrišćansko stanovništvo doveli do Prvog
srpskog ustanka. Beogradski pašaluk širio se na
prostoru od 24.440 km2. Kasnije je Kneževina Srbija
obuhvatala 37.740 km2. Godine 1878. njena teritorija je proširena na 48.300 km2, da bi posle 1913.
bila gotovo bezmalo udvostručena na 87.800 km2.
[18]
Stanovništvo na prostoru Kneževine Srbije ubrzano je raslo. Oko 400.000 stanovnika živelo je na
prostoru pašaluka uoči Prvog srpskog ustanka 1804.
godine. Već za vreme ustanka ovaj broj je povećan na čitavih 700.000. Uprkos velikim gubicima
– tokom ustanka je poginulo ili umrlo oko 150.000
ljudi – nakon uspostavljanja autonomije i posebno
u vreme velikih reformi ustavobraniteljskog perioda
(1842–1858), broj stanovnika Srbije popeo se na
oko 1.100.000. Do proširenja teritorije u Balkanskim
ratovima 1912–1913, broj stanovnika popeo se na
blizu 3.000.000 (2.922.058), dok je uoči Prvog svetskog rata u Kraljevini koja je obuhvatala Makedoniju,
Kosovo, Metohiju i oblast Novog Pazara živelo oko
4.100.000 (4.129.638) ljudi.[19] Bio je to rast stanovnika koji je srazmerno prevazilazio ionako visok rast
broja stanovnika evropskih država. Srbija je imala
najviši indeks useljavanja u Evropi, prvi posle Sjedinjenih Američkih Država. Posledica ove činjenice bila
je malobrojna emigracija u razvijene strane države
što je dodatno, pored činjenice da Srbija nije imala
teritorijalni izlaz na otvoreno more i socijalne strukture njenog stanovništva, otežavalo modernizaciju a
posebno industrijalizaciju.
Država nastala u ustanku i socijalnoj revoluciji slobodnih seljaka imala je teškoće da se konstituiše i
modernizuje. Nastojanje učenih Srba iz Austrije da u
zemlji bude obnovljen feudalizam nisu urodila plodom. Povećavanjem broja stanovništva usled doseljavanja i priraštaja, raspadom porodičnih zadruga i
zahvaljujući zakonodavstvu koje je štitilo mali posed
od prezaduživanja – posedi seljačkih domaćinstava
su u izvesnoj meri usitnjavani. Tako je stvaranje velikih poljoprivrednih dobara čiji bi profiti omogućili
unapređenje gradova i stvaranje industrije bilo praktično onemogućeno.[20]
[19] R. Ljušić, Srpska državnost
19. veka, Beograd 2008,
39–40.
[20] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije 1815–1941,
Uporedni napredak u industrijalizaciji, Beograd 2004,
39–40.
2.2.
Hidrocentrala „Pod gradom” na reci Đetinji u Užicu, 1900.
51
Gradovi su se zato razvijali zahvaljujući trgovini,
malobrojnom činovničkim sloju, strancima i vladarima. Iako omraženo i politički kritikovano činovništvo, u Srbiji je bilo malobrojnije nego u pojedinim
susednim državama, recimo Dunavskim kneževinama – Vlaškoj i Moldaviji. U vreme Prvog namesništva 1839–1840. godine, u Srbiji su državni činovnici
činili, recimo, tek jedan promil stanovništva – bilo ih
je negde oko 700.[24]
[21] Elektrodistribucija 70
godina, 15.
godina, 15.
52
[23] M. Palairet, ‘Fiscal Pressure
and Peasant Impoverishment in Serbia before
World War I’, The Journal
of Economic History,
(1979), 39, 739–740.
[24] R. Ljušić, Prvo namesništvo
(1839–1840), Beograd
1995... ; Istorija srpske
državnosti 19. veka... 199.
godine, 15–16.
[26] R. Ivanković, (ur.), 37–38.
Krajem 19. veka srpska privreda, koja se suštinski
svodila na poljoprivredu, bila je izrazito neproduktivna. U Srbiji je zato bilo produktivno svega 18%
stanovništva, dvostruko manje nego u razvijenim
evropskim državama – Nemačkoj (42,7%), Švajcarskoj (44,8%), Francuskoj (42,8%) ili Danskoj (38,8%).
U Srbiji je početkom 20. veka u zanatstvu i industriji
radilo svega nešto više od 54.000 ljudi, ili jedva 2%
stanovništva. Bilo je to ipak značajno povećanje.
Zanatstvo je, mada nerazvijeno, 1836. godine obuhvatalo 58 raznih vrsta zanata sa 5.212 majstora.
Krajem veka, 1900. godine, zanata je bilo 126, majstora 33.467, a njihovih pomoćnika 20.560 (ukupno
54.027).[25]
Metalska i tekstilna industrija su prednjačile u Srbiji.
Ipak, srpsko selo je gotovo u potpunosti podmirivalo
svoje potrebe za obućom – prema savremenim statistikama, svaki četrnaesti stanovnik Srbije imao je
razboj za tkanje, a bilo ih je više od 200.000. Ovaj
podatak ilustruje jedan od temeljnih razloga zbog
koga je industrija u Srbiji doživela izvestan uspon
tek uoči Prvog svetskog rata. Skromne osnove učinile su industriju u Kraljevini Srbiji nedovoljno razvijenom, ali je rast uoči 1914. godine bio izvanredan:
broj industrijskih preduzeća porastao je tokom deset
godina za 300% – od 153 koliko ih je bilo 1900. na
465 koliko je bilo 1910. godine. Broj zaposlenih radnika porastao je za to vreme sa 3.200 na 16.000, dok
je vrednost industrijske proizvodnje porasla sa skromnih 15,3 na 126 miliona dinara. Ukupna pogonska
snaga, a ovaj podatak svedoči o potrebi za električnom energijom koja je početkom 20. veka bila sveprisutna, porasla je u istoj razmeri sa 8.000 na 24.000
kW. Bruto proizvod po uposlenom radniku porastao
je za oko 70% tokom ovih deset godina.
U okvirima te nastajuće industrije čiji je opseg bio
skroman, a stopa rasta visoka, energetska industrija
zauzimala je tek sporedno mesto. Tako je u Srbiji
1910. godine bilo svega 465 preduzeća koja su se
bavila industrijskom proizvodnjom. Parni mlinovi
činili su 47% (219) ovih preduzeća, a među ostalima
izdvajale su se samo fabrike tekstila i struna, ukupno 82, i rudnici metala i uglja, ukupno 42. Do tog
vremena u Kraljevini Srbiji bilo je izgrađeno 7 električnih centrala: u Beogradu (1893), Užicu (1899),
Valjevu (1899), Leskovcu (1902), Šapcu (1906), Nišu
(1909) i Gamzigradu (1909). Do početka prvog svetskog rata biće igrađene još tri centrale i to u Ivanjici
(1911), Paraćinu (1911) i Velikom Gradištu (1914).[26]
Hidrocentrala „Vučje” na reci Vučjanki kod Leskovca, 1903.
Osnovna statistika načinjena za poslednju deceniju
19. veka jasno ukazuje na siromaštvo srpskog sela.
Tako je 1889. godine gotovo tri četvrtine (177.582 ili
72%) od 244.591 seoskog domaćinstva imalo površinu manju od 5 hektara.[21] Osam godina kasnije
prilike su malo bolje: manje od 5 hektara tada je
imalo nešto više od polovine (160.165 ili oko 55%)
od 293,211 domaćinstava.[22] Iz poznatih statistika,
vidi se blago bogaćenje i napredak sela na prelazu
između 19. i 20. veka. Ipak, razvoj sela bio je usporen, troškovi države i njene modernizacije premali i
usredsređeni na izvore iz urbanih sredina – gradove,
sirovine, zanate i ranu industriju. Posebno je ova
činjenica postala izvesna nakon što je krajem osamdesetih godina 19. veka i posle 1903. godine vlast
Narodne radikalne stranke započela da daje određene poreske povlastice seljaštvu na koje se politički
u potpunosti oslanjala.[23]
53
Važan element srpske industrije bila je vojna industrija. Prva radionica u Srbiji, koja je mogla da bude
smatrana industrijskim preduzećem, bila je topolivnica koja je 1810. godine, u vreme Prvog srpskog
ustanka, izgrađena u Beogradu.[28] Kasnije je proizvodnja topova obnovljena 1848. godine u pionirskom pokušaju Srbije da sama proizvodi u to vreme
najznačajnije ratno oružje.[29] Sredinom 19. veka u
Kragujevcu je otvorena topolivnica. U to vreme ovaj
grad je bio druga prestonica Srbije i najveće urbano
središte u kome nije ostao osmanski garnizon. Zanimljivo je spomenuti da je pomoć prilikom izgradnje
topolivnice došla iz inostranstva. Francuski inženjer
Lubri radio je na naoružavanju Srbije u vreme kada
ona kao politički nesamostalna država u takav program nije smela da uđe bez dozvole Carigrada. Zato
je Lubri u Srbiji boravio tajno, zvanično je predstavljan kao botaničar.[30] Naoružavanje Srbije, posebno u
vreme velikih priprema za ratove (od 1864. do 1876. i
od 1903. do 1914), bilo je i razlog uzimanja najvećeg
dela retkih međunarodnih kredita. Programi modernizacije vojske dovodili su, po pravilu, do povećanja privrednog rasta, pa je tako tokom prve decenije 20. veka
rast u odnosu na raniju deceniju povećan za 5 puta.
54
Most preko Timoka na pruzi Zaječar–Bogovina, 1909.
Odnos prema izgradnji železnice često je uziman
kao primer nespremnosti srpskog društva da izvrši
modernizaciju. Ipak, treba naglasiti da je još knez
Miloš, u vreme kada je u Austrougarskoj tek počela
gradnja prve pruge, želeo da i u Srbiji izgradi „gvozdeni put“.[31] U vreme kada su pedesetih godina 19.
veka na rubnim krajevima Balkanskog poluostrva
velike imperijalne države počele da grade železničku
prugu, oko izgradnje pruge preko Srbije došlo je do
međunarodnog političkog zapleta. Osmansko carstvo
izrazilo je želju da izgradi prugu ne poštujući prava
srpske države, kao preko svoje teritorije. Velike sile
nisu bile saglasne oko izgradnje ove pruge, a vlada
Kneževine Srbije pokazivala je nameru da samostalno izgradi železnicu, ali za to nije imala sredstava.[32] Knez Mihailo se u jednom pismu žestio zato
što i „švajcarski republikanci“ imaju železnicu, dok je
Srbija nema.[33] Kada je slovom Berlinskog ugovora
Srbiji konačno naloženo da izgradi prugu, ona je to
uz pomoć francuskog kapitala i učinila za samo tri
godine (izgradnja pruge Beograd–Niš počela je 3.
jula 1881. a voz je počeo da saobraća 23. avgusta
1884; odseci do granice – Vranja i Pirota – izgrađeni
su tokom dve naredne godine).[34] Izgradnja železnice protekla je za ono vreme izuzetno brzo i bez
obzira na afere koje su je pratile i političke napetosti u skupštini u kojoj su tek bile osnovane političke
stranke. Na drugoj strani, ona je pokazala drugu
stranu srpske političke javnosti – partijašenje, populizam i ksenofobiju. Otpore izgradnji železnice nije
moguće isključivo objasniti spomenutim razlozima.
Naime, upravo u vreme izgradnje pruge, Austrougarska je već uspela da politički i ekonomski potčini
Srbiju, nametnuvši joj polukolonijalni status.[35] Potisnuta sa zapadnoevropskih tržišta, Austrougarska je
nastojala da svoje industrijske proizvode što povoljnije izveze,[36] a da istovremeno zaštiti poljoprivredu
svoje zemlje visokim carinama i drugim često neformalnim i nepoštenim preprekama (blokade granica
bez obrazloženja ili pod izgovorom nepostojećih epidemija). Pritom, ubrzo posle početka gradnje železničke pruge u Parizu bankrotirala je kompanija koja
je gradila železnicu. Stvarne i politički konstruisane
afere[37] silno su uticale na političku javnost Srbije
koja je tek ušla u stranačke borbe i u kojoj su vladar i
često korumpirani reformatori pokušavali da autoritarnom vladavinom sprovedu modernizaciju.[38]
godina, str. 18.
godina, str. 17.
[29] Č. Antić, Kneževina Srbija i
1848. kao godina modernizacije, Naš trag, 2002.
[30] Č. Antić, Velika Britanija,
Srbija i Krimski rat 1853–
1856. godine: Neutralnost
kao nezavisnost, Beograd
2004, 58.
[31] D. Arnautović, Istorija srpskih železnica 1850–1918,
Beograd 1954, 19.
[32] Č. Antić, Velika Britanija,
Srbija i Krimski rat...167–
171.
[33] Lj. Aleksić-Pejković, Izgradnja železnice (1870–1914),
http://www.graduzice.org/
userfiles/files/izgradnjazeleznicaod1870do1914.pdf.
Srbija nije bila poslednja
evropska država koja je
izgradila prugu već je posle
nje prugu izgradila Crna
Gora. Takođe, mnoge
države koje danas postoje
(Makedonija, Bosna i Hercegovina, Albanija...) u to
vreme nisu imale prugu.
[34] Istorijat železnice, http://
www.zeleznicesrbije.com/
active/sr-latin/home/
glavna_navigacija/o_preduzecu/istorijat_zeleznice.
html
[35] „Evropski Tunis“
[36] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije...109, 116.
[37] S. G. Marković, Grof Čedomilj Mijatović: viktorijanac
među Srbima, Beograd
2007, 107–114.
[37] Slične su prilike bile i sa
rečnim saobraćajem. Srbija
nije imala snage niti
spoljne podrške da sama
sprovede modernizaciju.
Do regulisanja Đerdapske
klisure, čime je omogućena
plovidba parobroda sa
dubljim gazom, Srbija je
imala flotu od stotinu
pedeset jedrenjaka koji su
obavljali značajn deo trgovine na donjem toku
Dunava. Regulisanje Đerdapa omogućilo je austrijskim parobrodima da potisnu zastarelu srpsku flotu.
T. Stojanović, Balkanski
svetovi – prva i poslednja
Evropa, Beograd 1997,
130–131.
Međutim, treba reći da je uticaj električne struje na
industriju bio prilično skroman. Recimo, u Beogradu,
koji je do početka Prvog svetskog rata imao električnu struju tokom više od dve decenije, niti jedno
od 63 industrijska preduzeća nije koristilo električnu
struju kao izvor pretežne pogonske energije. Više od
polovine preduzeća koristilo je parni pogon (njih 39),
nešto manje se još uvek oslanjalo na ručni pogon (23),
a jedno je upotrebljavalo energiju vodenog toka.[27]
55
[39] T. Stojanović, Balkanski
svetovi...136.
[40] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije... 120.
[41] Č. Antić, M. Bondžić, Istorija 7, Udžbenik za sedmi
razred osnovne škole, Beograd 2012, 113.
56
[42] J. R. Lampe, ‘Varieties of
Unsuccessful Industrialization, the Balkan States
before 1914’, The Journal
of Economic History, Vol.
35, No.1, The Tasks of Economic History, (Mar 1975)
before 1914’...63.
before 1914’...63
[45] M-Ž Čalić, Socijalna istorija
Srbije...129.
Brana hidrocentrale u Sićevu.
Iako je poslednja među nezavisnim evropskim državama ušla u izgradnju železnice, do početka dvadesetih godina 20. veka Srbija je uspela da bude ispred
svojih balkanskih suseda po gustini železničke mreže
na hiljadu kvadratnih kilometara. U to vreme Albanija
nije imala železnicu, Bosna i Hercegovina imala je
24,5 km, Bugarska 27,7 km, Srbija uključujući i nerazvijenu Makedoniju 28,5 km, naftom bogata Rumunija (u granicama pre 1914. godine) imala je 31,5
km. Naravno, razlika u odnosu na ostatak Evrope
bila je velika: Hrvatska je imala 52,8 km, Transilvanija 54,8, Slovenija 69, a Francuska 97, Nemačka 123
i Belgija 370 km.[39] Od 1884. godine, kada je izgrađena prva linija dužine 245 km, do 1915. železnička
mreža povećana je za više od pet puta (na 1.368 km).
[40]
Godišnje je, dakle, u proseku, građeno nešto više
od 36 km pruge. U odnosu na SAD, gde je železnica
u to vreme rasla po 2.300 km godišnje, ovaj (64 puta
manji) rast se ne čini velikim, ipak SAD su imale 203
puta veću površinu, trideset i jedan put brojnije stanovništvo (1910. godine), nisu imale imperijalnih
neprijatelja i bile su još neproporcionalnije bogatije
od Kraljevine Srbije.[41]
Tvrdnja da se Srbija po privrednim postignućima
značajno negativno razlikuje od svojih suseda zato
tek treba da bude dokazana. Poznata Lempijeva studija ne govori u prilog takvim zaključcima.[42] Iako
značajno manja i sa malobrojnijim stanovništvom,
Srbija je imala ujednačenu proizvodnju sa Bugarskom, recimo: krupnija privatna proizvodnja donosila je 1911. godine 112 miliona franaka Bugarskoj
a 95 Srbiji, prihodi od privatne proizvodnje malog
obima u Bugarskoj su godišnje donosili 88 a u Srbiji
116 miliona, a prihod od poljoprivrede bio je 611
odnosno 590 miliona. Po glavi stanovnika prihod u
Srbiji bio je po pravilu u proizvodnji, poljoprivredi,
stočarstvu, eksploataciji drveta i rudarstvu između
25 i 50% viši nego u Bugarskoj.[43] Najmanja od navedene četiri države (Rumunija, Bugarska, Grčka...),
Srbija je i izvozila najmanje u razdoblju od 1886. do
1911. godine. Ipak, jedina od navedenih nije imala
spoljnotrgovinski deficit,[44] što govori i o unutrašnjoj
socijalnoj zatvorenosti njenog agrarnog društva.
Mari-Žanin Čalić tvrdi da je srpsko društvo u vreme
nastanka novovekovne države bilo ograničeno zakonima koji su (pre)strogo regulisali promet robe, zbog
čega je ponuda zanatskih proizvoda i industrijske robe
na selu opala na minimum.[45] Ona dalje zaključuje
da je sa povećanjem broja stanovnika došlo do strukturnog preobražaja poljoprivrede, što je proizvelo
Hidrocentrala „Ivanjica” na reci Moravici kod Ivanjice, 1911.
stalno pogoršanje materijalnog položaja poljoprivrednog stanovništva. Ovakav stav ona potkrepljuje
potrošnjom kafe, šećera, pirinča i ulja... Ipak, ova statistika, ukoliko se ne dovede u balkanski i evropski
kontekst, nema mnogo značaja. Statistike, pre svega,
ne pokazuju da je srpsko selo pauperizovano, makar
ne sistemski i potpuno. Utisak koji pripadnici srpske
elite, školovani u zapadnoj Evropi imaju o životu prosečnog građanina industrijskih država i stanovište
evropskih putnika o Srbiji, koju recimo Vivijen Herbert naziva „rajem za siromašnog čoveka“, razlikuju
se, a često stranci imaju povoljnije mišljenje o stanju
Srbije od Srba.[46] Rečito govori da je modernizaciju
koju je moralo da podnese ruralno društvo apsolutnih monarhija i razvijenog feudalizma bilo nemoguće
nametnuti mirnim, unutrašnjim sredstvima demokratizovanom društvu tek oslobođene Srbije.
Srbija nesumnjivo nije sama birala da li će njeno stanovništvo gajiti stoku ili žito. Njena elita slaba i siromašna se sama modernizovala po cenu velike žrtve
– ljudske, materijalne i političke.[47] Reč je o jednom
pokušaju ubrzane modernizacije koji je specifičan za
periferije Evrope. Srbija je samo imala komplikovaniji
položaj zbog složenog položaja zemlje čija je nacija
podeljena civilizacijiskim, verskim i imperijalnim gra-
nicama. Dosadašnji istraživači srpske modernizacije
nikada nisu na pravi način vrednovali uticaj neprijateljskih imperijalizama na modernizaciju Srbije.
Primeri uvođenja telegrafa, železnice, izvozne trgovine, proizvodnje naoružanja rečito pokazuju da
modernizaciju Srbije ne može da proceni samo ekonomski istoričar. Modernizacija država kao što je
Srbija predstavlja temu i za istoričare imperijalizma
i kolonijalizma.
Razvoj srpske industrije i sposobnosti društva da
prevlada zaostalost i ograničavajuće populističke
zakone demokratizovanog društva egalitarne sirotinje, pokazuje statistika razvoja industrije tokom prve
decenije 20. veka. Bruto industrijska proizvodnja bila
je u Srbiji 1898. vredna 24,1 milion dinara, a 1910.
godine 59,1 milion.[48] Posebno izražen rast imala
je proizvodnja električne energije. Tokom trinaest
godina, bruto proizvodnja je povećana za trinaest
puta sa 0,3 na 4 miliona.[49] Treba samo zamisliti kako
bi se ona razvijala da je srpskom narodu dozvoljeno
da se ujedini, stvori modernu nacionalnu državu,
dobije slobodan izlaz na more i prijateljsku pomoć
susednih bogatijih i moćnijih država, makar u meri
u kojoj su je uživali Belgija i Portugalija.
[46] H. Vivijan, Srbija raj siromašnih, Beograd, 2010.
[47] N. Mišković, Bazari i bulevari, Svet života u Beogradu 19. veka, Beograd,
262–291.
[48] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije...156.
[49] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije...156.
Železnički činovnici, Srbija 1885.
57
2.3.
Prvi kontakt Simensa i Srba/Srbije
Prvi proizvodi firme Simens & Halske, koji su se pojavili u Srbiji, po svoj prilici bile su lučne lampe.
Jednom od njih je osvetljeno Narodno pozorište, 9. decembra 1882. godine. Kako znamo da je
baš Simensov proizvod u pitanju?
V
58
[50] M. A. Kremić, „Elektrifikacija Srbije do Drugog svetskog rata“ u: R. Ivanković,
(ur.), Vek elektrike u Srbiji
1893–1993, Beograd
1993, 25–26.
[51] D. Stojanović, Kaldrma i
asfalt, urbanizacija i evropeizacija Beograda 18901914, Beograd 2008, 120–
121; R. Ivanković, (ur.),
Vek elektrike u Srbiji
1893–1993, Beograd
1993, 25; S. Knežević,
„Osvetljenje u Beogradu“,
Godišnjak grada Beograda,
1957, 455–476.
Gradska ulica osvetljena Simensovim lučnim lampama
eć smo u prethodnom poglavlju pomenuli
da su Simensove diferencijalne lučne lampe
osamdesetih godina imale velikog uspeha. Njima
su osvetljene glavne ulice Berlina, mnoga pozorišta
i železničke stanice. Do pojave ove knjige, mnogi
autori su rutinski prepisivali podatak da je prva „sijalica“ zasvetlela u Beogradu, u kafani „Hamburg“ („Kod
Skupštine“), ne praveći razliku između Edisonovih
sijalica i Simensovih lučnih lampi. A to verovatno nije
bila Edisonova sijalica, već Simensova lučna lampa.
Miloš Kremić naglašava da su u toj kafani svetlele
lučne „bogen-lampe“.[50]
Dakle, u beogradskoj kafani „Hamburg“ („Kod Skupštine“), koja se nalazila na mestu današnje zgrade
Elektrodistribucije na uglu ulica Kneza Miloša i Masarikove, uključena je prva električna svetlost u Srbiji.
[51]
Vlasnik kafane Petar Jovanović-Šapčanin kupio je
„lokomobolu“ sa generatorom i postavio je u proleće
1881. godine u dvorištu zgrade preko puta, u kojoj
se u to vreme nalazila Narodna skupština, a odatle
je postavio sprovodnik preko ulice od svog lokala do
električnih svetiljki. Koje su tačno svetiljke to bile
– lučne lampe kakve je pravio Simens ili Edisonove
sijalice? Autor koji je u svojim sećanjima opisao taj
događaj, Dimitrije C. Đorđević, na čiji su se tekst u
Beogradskim opštinskim novinama iz 1939. godine
kasnije mnogi pozivali, pominje u istoj rečenici da je
Šapčanin sprovodnik doveo do „bogen-lampa“ (kakve
je pravio Simens) i Edisonovih sijalica. Edisonova sijalica je patentirana tek nešto ranije – 27. januara 1880.
godine.[52] Mnogi autori pominju 1880. godinu, ali je
u pitanju 1881. godina. Ovaj datum potvrđuje i Lazar
Bečejac. Osim toga, Edison je tek na prvoj svetskoj
izložbi elektrike u Parizu 1881. godine, predstavio
svoj izum u Evropi, tako da je skoro neverovatno da
bi se osvetljavanje kafane „Hamburg“ moglo desiti pre
svetske izložbe u Parizu da su u pitanju bile Edisonove sijalice.[53] Vrlo je verovatno da su to ipak bile
Simensove lampe, a objašnjenje će biti dato u odeljku
o Narodnom pozorištu.
Narod je sa velikim oduševljenjem primio
novi izum. Mnoštvo se danima tiskalo da
vidi „Aladinova čudotvorna kandila iz Hiljadu
i jedne noći“, koja su mnogi posmatrali kroz
nagaravljeno staklo kako bi zaštitili oči, jer
se pričalo da se od jake svetlosti može oslepeti. Kada su zasvetlele sijalice, neki viknuše:
„Živela elektrika!” A drugi odgovaraju:
„Živela! Smrt fenjerima!” „Kao da gori sto
sveća”, dodaje jedan. „Ne sto nego hiljadu!”,
upada drugi.[54]
Kremić pominje da su pozorišne trupe koristile lučne
lampe. Ovde se ponovo nameće pitanje čije su to
lampe bile? Simensove? Isti autor je prikazao jedan
nedatirani oglas za lučne lampe, u kome se pominju i
Gancove i Heliosove lampe. Helios AG je tek formiran
1882. godine, a nigde nismo našli podatak da je Ganc
iste godine proizvodio lučne lampe. Kada se uzme u
[52] O patentu vidi: http://www.
google.com/
patents?vid=223898. D.
Stojanović, 120; U Bugarskoj je prvo osvetljenje na
struju priređeno prilikom
dolaska novog kneza 1879.
godine, prva sijalica u
Zagrebu uključena je 1883.
u gradskoj streljani na Tuškancu (Zagreb je dobio plinaru još 1863. godine zbog
čega je grad elektrificiran
tek 1907. godine), u slovenačkim delovima Koruške
prva sijalica zasijala je u
Mariboru 1883. godine. B.
Cvetković, (glav. urednik),
Od Đetinje do Đerdapa,
Elektrifikacija Srbije 1893–
1941. sa osvrtom na 1977,
Beograd 1979, 51–52.
[53] L. Bečejac, „Važniji datumi i
događaji iz istorije elektrotehnike i elektrifikacije
Srbije i razvoja elektroprivrede“, u R. Ivanković, (ur.),
Vek elektrike u Srbiji 1893–
1993, Beograd 1993,
25–26.; W. Feldenkirchen,
Siemens. From Workshop to
Global Player, 57. M. A. Kremić, „Elektrifikacija Srbije do
Drugog svetskog rata“ u Vek
elektrike, 25–26.
[54] D. C. Đorđević, Kroz stari
Beograd, 58–60. Prvu verziju ovog teksta je objavio u
Beogradskim opštinskim
novinama 1939. godine
videti u S. Knežević, 468.
Beograd krajem 19. veka – Novi dvor, Konak, Predsedništvo vlade.
59
Telefonistkinje u Simensovoj beogradskoj centrali, 1908.
[55] S. von Weicher, H. Goetzer,
The Siemens Company, 41;
W. Feldenkirchen, Siemens.
From Workshop, 55; D. C.
Đorđević, Kroz stari Beograd, Beograd, 2011,
58–60. Prvu verziju ovog
teksta je objavio u Beogradskim opštinskim novinama
1939. godine videti u S.
Knežević, „Osvetljenje u
Beogradu“, Godišnjak
grada Beograda, 1957,
455–476; Werner Schäfke:
Helios. Ein Leuchtturm für
Ehrenfeld. Emons, Köln
2011; M. A. Kremić, „Elektrifikacija Srbije do Drugog
svetskog rata“ u R. Ivanković, (ur.), Vek elektrike u
Srbiji 1893–1993, Beograd
1993, 25–26.
[56] S. Knežević, „Osvetljenje u
Beogradu“, 468–469.
60
[57] Siemens-Archiv München,
SAA 8905: Schreiben Siemens & Halske an die General-Postdirektion des Königlichen
Serbischen Post- und Telegraphenwesens in Belgrad
vom 09. 02. 1883.
[58] Siemens-Archiv München,
SAA 4490: Elektrizitätswerk
Belgrad
Simens & Halske proračun troškova za prvu javnu termocentralu u Beogradu, decembar 1887.
obzir popularnost Simensovih lampi u nemačkim
pozorištima, najverovatnije je beogradsko Narodno
pozorište tog 9. decembra 1882. godine zasvetlelo
posredstvom Simensovih lampi.[55] Sam događaj u
pozorištu je tekao ovako:
„Juče je u pozorištu, između činova bilo
električno osvetljenje, a na pozorišnoj pijaci
bila je jedna lampa postavljena, koja je do
sta jako i pored lepe mesečine, osvetljavala
pozorišnu pijacu. Publika je tom prilikom
mogla dobro da uoči razliku između gasa i
elektrike. Ovom osvetljenju prisustvovao je i
predsednik opštine“, pisao je Nov beogradski dnevnik 10. decembra 1882. godine.[56]
Srbija se prvi put pominje u Simensovoj dokumentaciji februara 1883. godine, kada odbijaju da prime
mladića iz Srbije kao volontera u fabrici precizne
mehanike. Simens & Halske je proučivši životopis tog
mladića i videvši da on ima praktična znanja, spreman da mu ustupi radno mesto u mehaničarskoj
radionici, ali pod uobičajenim uslovima, to jest za
novčanu nadoknadu. Dopis su potpisali legendarni
inženjeri Frišen i Hefner fon Altenek.[57] Nismo uspeli
da saznamo ko je bio ovaj prvi Simensov stipendista
iz Srbije. Zvanično, odnosi Simensa i Srbije počinju
prepiskom o izgradnji elektrane i osvetljavanju Beograda 1887. godine. Prvi nacrt ugovora o izgradnji
elektronske centrale, a to se tada zvalo „centralna
stanica“, potiče iz oktobra 1887. godine. Iz decembra iste godine potiče i procena troškova izgradnje
te „centralne stanice“.[58] Postoji, međutim, još jedna
oblast gde se Simens, nešto ranije, pojavio u Srbiji.
To je telefonija.
Uloga Simensa u prvim danima srpske telefonije između mita i stvarnosti
U prethodnom poglavlju videli smo da je Simens bio jedan od najvažnijih pionira na polju razvoja
komunikacija u svetu. Donedavno se verovalo da su se istorija Simensa i istorija Srbije prvi put
isprepleli posle 1887. godine na polju energetike, jer je Simens odigrao veliku ulogu u elektrifikaciji Srbije. Već smo u prethodnom odeljku pokazali da su postojale Simensove lučne lampe, koje
su osvetlile Beograd već 1881. i 1882. godine.
P
re nekoliko godina, posvećenik istorije srpske
telefonije Milorad Jovanović dokazao je da je prvi
čovek koji je uveo neki Simensov proizvod u Srbiju
bio Panta Mihajlović. To nije bila naprava koja je
proizvodila svetlo, kao kasnije Simensove naprave.
Moguće je da je još 1880. godine Panta Mihajlović
upotrebio Simensov telefon u Novom Sadu, kada je
prvi telefon u tom gradu povezao zdanje Magistrata
i vatrogasno društvo. Pantino novosadsko telefonsko
2.4.
iskustvo još nije čvrsto potvrđeno, mada je on, kako
primećuje Milorad Jovanović, bio jedini stručnjak za
podizanje telefona u tom gradu.[59]
Panta Mihajlović je sigurno instalirao prvu telefonsku liniju u Beogradu 14. marta 1883. godine.
[59] M. Jovanović, Telefon čudo
svojega doba, neobjavljeni
rukopis iz 2009. godine,
70.
Simens & Halske nacrt ugovora za prvu javnu termocentralu u Beogradu, oktobar 1887.
61
Panta Mihajlović i Simens
Ko je bio Panta Mihajlović i kakve on veze ima sa
Simensom? Mihajlović nije bio prvi Srbin koji se bavio
telefonijom. Nikola Tesla je radeći u telefonskoj centrali braće Puškaš u Pešti, čak vršio neka poboljšanja
telefonskog pojačala. Tokom 80-ih godina 19. veka,
Velizar Marinović razvio je isplativi posao od prenosa
koncerata u Parizu.[60]
62
[60] M. Jovanović, Telefon čudo
svojega doba, neobjavljeni
rukopis iz 2009. godine,
70.
[61] Dr Frank Vitendorfer, rukovodilac Simensovog arhiva
[62] U stvarnosti, Simens je
otvorio predstavništvo u
SAD tek 1892. godine.
[63] Isto 32, 63–68.
Panta Mihajlović je tvrdio da je radio u firmi Simens
& Halske.[61] Po njegovoj priči, kao mladi čovek, poreklom iz mačvanskog sela Bogatić, munjevito je napredovao u ovoj firmi sa kojom se susreo u Beču, gde je
učio za „mehaničara“ ili „elektromehaničara“, kako se
to tada zvalo. Ubrzo se zatekao u Berlinu, u projektantskom birou ove firme. Dalje je govorio da se istakao u konstrukciji dinamo-mašine, i da je već 1874.
godine postao šef Simensove filijale u Njujorku. Tamo
se navodno družio sa svojim vršnjakom srpskog porekla, svetski poznatim izumiteljem na polju telefonije,
Mihajlom Pupinom.[62]
Kada su počeli srpsko-turski ratovi 1876–1878. godine,
nakon kojih je Srbija dobila nezavisnost na Berlinskom
kongresu, Mihajlović je navodno rešio da napusti SAD
i da pomogne u borbi svoje zemlje za oslobođenje.
Nadalje raspolažemo proverenim podacima. On je
radio na opravci i instaliranju vojnih telegrafa. Radeći u
prvoj fabrici Srbije, fabrici oružja u Kragujevcu, stekao
je veze sa oficirima iz Vrhovne komande, a posebno
sa inženjerijskim oficirima. Kasnije će ova poznanstva
odigrati ulogu u njegovom telefonskom poduhvatu.
Pre nego što bude uspostavio prvu telefonsku liniju u
Beogradu, Panta Mihajlović je obišao telefonsku centralu Ferenca Puškaša. Tamo mu je Nikola Tesla pokazivao kako radi telefonska centrala. Susret su završili
ispijanjem bruderšafta.[63]
Veoma je neizvesno da li je išta iz priče Pante Mihajlovića i njegovog odnosa sa Simensom tačno. Činjenica
je, međutim, da je njemu bilo stalo da ističe baš firmu
Simens kao mesto gde se susreo sa novom tehnologijom. Na kraju krajeva, prvi telefon, koji će Panta
stvarno instalirati, bio je po svoj prilici Simensov.
Mapa prve telefonske linije u Beogradu između Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog, smeštenog na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Takovske u zgradu kafane „Tri lista duvana” (1)
i inženjerske kasarne na Paliluli (2, kod današnje Botaničke bašte) u dužini od oko 300 metara.
Status modernih komunikacija
u Srbiji 19. veka
Naravno, telegraf je bio prvo moderno sredstvo
komunikacije, od ključne važnosti za državnu administraciju i vojsku. Zato je profesija telegrafiste bila
cenjena i plaćena. Telegrafisti su imali 50% veću platu
od sudskih i policijskih pisara, polagali su zakletvu o
čuvanju tajne telegrama, a imali su i kitnjaste uniforme sa pozlaćenim ukrasima i sabljom. Veteran tog
posla i hroničar starog Beograda Dimitrije C. Đorđević
kaže: „Prost svet je od njih više zazirao, smatrajući ih
za ljude koji imaju posla sa nečastivima.“[64]
Dimitrije C. Đorđević opisuje i dramatičan početak
telefona u Srbiji. Panta Mihajlović, „pun snage i volje
za rad na ovom polju“, dobio je povlasticu da tokom
10 godina uživa ekskluzivno pravo da u Beogradu
podiže i eksploatiše „telefonsku štaciju“. Panta je
morao da otpočne svoj posao u roku od šest meseci
nakon dobijanja povlastice. Vreme je teklo od 27.
novembra 1882. godine. Proglas je potpisao kralj
Milan Obrenović lično, na predlog ministra finansija
Čedomilja Mijatovića, velikog pobornika novih tehnologija, „viktorijanca među Srbima“, kako ga je nazvao
njegov biograf Slobodan G. Marković.[65]
Nasuprot očekivanjima, u početku nije bilo interesovanja za telefon, što nije samo slučaj u Srbiji. Nemac
Maks Virt piše: „Svet je držao telefon za sasvim
zanimljivu fizikalnu spravu, a sa gledišta svagdanje upotrebe za neku igračku“. Ovaj tekst je sa
nemačkog originala objavljen u novosadskom časopisu Javor, 1880. godine. Milorad Jovanović smatra
da kratki telefonski razgovori nisu odgovarali tadašnjoj kulturi komunikacije, koja je podrazumevala
dugački uvod pre poslovnog razgovora. Bilo kako bilo,
tek mesecima se Panti Mihajloviću nije javio nijedan
pretplatnik. Zanimljivo, sama reč telefon stigla je u
Beograd pre telefonske naprave i to u naslov jednog
šaljivog lista, krajem 1882. godine. U šestom broju tog
lista, od 6. februara 1883. godine, u tekstu na naslovnoj strani pod nazivom „Šetnja po Beogradu, sedeći u
svojoj sobi“ autor opisuje imaginarno slušanje koncerata preko žice i njegove muke sa razapinjanjem žica
„od Bajlonija i od Kalimegdana”.[66] Iz teksta se vidi da
[64] Dimitrije C. Đorđević, Kroz
stari Beograd, Beograd,
2011, 27–28.
[65] Slobodan G. Marković, Grof
Čedomilj Mijatović: Viktorijac među Srbima, Beograd,
2006.
[66] Milorad Jovanović, Telefon
čudo svojega doba,18,
96–99.
Zgrada „Tri lista duvana” u kojoj je obavljen prvi telefonski razgovor u Beogradu.
63
Telefon – list za šalu i zabavu Narodne banke Srbije
pisac ne zna tačno šta je telefon, već ga zamišlja kao
neku vrstu teatrofona, naprave za prenos muzike.
Za našu priču je još zanimljiviji podatak da se na ilustraciji ispod naslova ovog časopisa vide Bel-Simens
telefoni. Tako je Simens došao u Srbiju prvo kao
„robna marka“ rečeno današnjim jezikom, a onda se
za nešto manje od mesec dana pojavio i prvi uređaj.
64
[67] Članak iz vremena u celini
naveden u Milorad Jovanović, Telefon čudo svojega
doba, 75.
U martu mesecu, već zabrinuti Panta Mihajlović
rešava da preuzme stvar u svoje ruke. Ako do 27.
maja 1882. godine ne pokrene posao sa telefonima,
izgubiće povlasticu. Rešio je da prvu telefonsku liniju
ponudi vojsci. U uspomenama koje je objavio pred
kraj života u novinama Vreme ovako je to opisao:
„Dođem ja pokojnom Teši Nikoliću (ministru
vojnom) i kažem:
- Ajde bre, da počnemo nešto novo. Imaće
vojska koristi. Da instaliram telefon, među
kasarnama, ministarstvom, utvrđenjem,
gde treba.
On me gleda, pa me odvede do prozora.
Dole u dvorištu stajala su tri konjanika:
- Vidiš li ti ove?
- Vidim. Konjanici.
- E to ti je. Šta će mi taj tvoj telefon, kad ovi
konjanici za tri minuta stignu do grada i
jave šta treba. Kakav telefon...“[67]
„Sutradan, u tri časa popodne, eto Teše. Stao
pa gleda.
- Je li to telefon?
- Jeste – rekoh.
- Pa kako mu to ide?
Rastumačih na preskok, ukratko. On ionako
ništa nije razumeo.
- Pa dobro – reče meni ministar Teša, – a ko
to govori?
- Pa onaj na drugom kraju. U inžinjerijskoj
kasarni...
Teša se podiže, otvori vrata širom, pa dozva
sve ostale oficire koji su bili po kancelarijama: – Gospodo, ajde da vidite čudo neviđeno: telefon”.
Teša je odmah pozvao kralja Milana Obrenovića, koji je odmah sa vrata prepoznao novu
napravu. Kralj Milan je odmah naredio da
se telefonom povežu sve kasarne u Srbiji,
ali je već posle deset dana ministar Teša
Nikolić obavestio Pantu da zbog smanjenja
budžeta, od toga neće biti ništa.[68]
Ipak, Panta Mihajlović je spasao povlasticu i odmah
instalirao još dve linije, od stare skupštine (na uglu
Kneza Miloša i Kraljice Natalije) do Ministarstva policije (zgrada današnjeg Predsedništva Srbije) i od
Velike škole (današnja zgrada Rektorata, gde se nalazila vatrogasna osmatračnica) do Požarne čete (preko
puta na Studentskom trgu).
Još uvek za telefon nisu bile zainteresovane ni gradske vlasti ni privatnici, sem izuzetaka kao što je Đorđe
Vajfert, i sam veliki inovator u sferi poslovanja. Vajfert
je praktično stvorio moderno srpsko rudarstvo.[69] Vajfert je naručio pet linija.
Ovo neće biti kraj priče o saradnji Simensa i Pante
Mihajlovića. Panta je sarađivao sa Đorđem Stanojevićem na izgradnji elektrana u Srbiji, od kojih su mnoge
bile opremljene Simensovom opremom. Simens je
od Pante Mihajlovića zatražio i stručnu pomoć oko
izgradnje električnog voda u Senjskim rudnicima
uglja. Ta saradnja je možda najzanimljivija zbog svog
navodnog epiloga. Ovako ide poslednja priča o Panti
i Simensu: austrougarska vojska je htela da uništi sve
industrijske objekte u Srbiji, pa i beogradsku električnu centralu. Panta Mihajlović se pozvao na svoj
rad u Simensu i na svoje školovanje u Beču i spasao
je elektranu od rušenja.
Simens će i posle prvog telefona biti veoma prisutan
u razvoju srpske telefonije. Ova firma je pobedila na
konkursu za izgradnju moderne telefonske centrale
1902. godine. Na konkursu su učestvovale još dve
firme iz Berlina i iz Stokholma. Komisija za pregled
ponuda zaključila je da je Simensova ponuda najbolja. Takvoj odluci verovatno je doprineo i Gustav
Huber koji je instalirao Simensovu centralu prethodno nabavljenu za Požarevac. Posle instaliranja
beogradske centrale, nastali su problemi sa brojem
priključaka i brojem isporučenih telefonskih aparata. I broj priključaka i broj isporučenih telefonskih
aparata bili su manji od brojeva predviđenih ugovorom. Glavna kontrola je tražila da ministar građevine
odredi komisiju koja bi procenila štetu. Ni posle četiri
godine ništa nije bilo urađeno.[70]
I pored svih teškoća, Simens će i posle Prvog svetskog
rata nastaviti da širi svoju delatnost na polju srpske
telefonije.
[68] Članak iz Vremena u celini
naveden u Milorad Jovanović, Telefon čudo svojega
doba, 75–76.
[69] O Vajfertu u Saša Ilić, Sonja
Jerković, Vladimir Bulajić,
Đorđe Vajfert, vizionar i
pregalac, Beograd, 2010.
[70] Telefon čudo svojega
doba, 80, 81, 210–212.
Panta Mihajlović se nije obeshrabrio već je otišao kod
svog druga iz rata, Koste Radosavljevića, i sa njim se
dogovorio da i sam finansira izgradnju jedne linije
između Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog,
smeštenog na uglu Bulevara kralja Aleksandra i
Takovske u zgradi kafane „Tri lista duvana” i inženjerske kasarne na Paliluli (kod današnje Botaničke bašte)
u dužini od oko 300 metara. To se desilo 14. marta
1883. godine. U međuvremenu, i ministar vojni je
promenio mišljenje:
65
2.5. P
Simens i Pupin
66
„.....ujedinjenje Nemačke ne bi bilo dugog
veka da nije bilo ovog poleta nemačke čelične
industrije i u drugim nemačkim industrijama
koje su došle za njom. Organizovanje Nemačke
kao privredne celine obezbedilo je političko
ujedinjenje njeno..... Tu mi moj prijatelj skrenu
pažnju na pionirski rad Vernera fon Simensa
u ovom nemačkom pokretu. Ernst Verner fon
Simens bio je tada, pored Helmholca, najviše
poštovani naučnjak u Nemačkoj carevini.
On je bio na čelu jednog velikog električnog
poduzeća u srcu Berlina, i svuda je bio poznat
radi toga što je u sebi srećno ujedinio dar za
apstraktnu i primenjenu nauku. A ljudi toga
kova bili su vrlo retki u ono vreme, kao što su
i danas retki. Mnogo sam o njemu slušao na
predavanjima o primeni elektriciteta, kada sam
polazio Politehničku školu u Berlinu. Video sam
ga nekoliko puta u Fizikalnom institutu, kada je
posećivao svoga prijatelja i srodnika, po ženi,
Ekselenciju fon Helmholca. Njegova vanredna
pojava činila je dubok utisak na mene, pa sam
žudio da vidim njegovo poduzeće, gde su izrađivane sve vrste električnih sprava, od najnežnijih instrumenata za električno premeravanje
pa do najvećih dinama i motora. Većina tih
sprava bila je njegov izumetak. U znak naročito
dobrog raspoloženja prema meni, Helmholc
mi je dao jedno preporučeno pismo za svog
prijatelja, koji me vrlo srdačno dočeka i dade mi
jednog činovnika da me provede kroz njegovu
veliku električnu tvornicu, prvu, koju sam ja
do tada video. Utisak koji je na mene učinilo to
poduzeće bio je zaista veliki, ali još veći utisak
ostavila je na mene velika ličnost Simensova.
Što sam više slušao o njemu, sve više sam
dolazio do ubeđenja da ni jedna druga industrijska organizacija nije imala tako genijalnog
predsednika, sa većim sposobnostima, nego
što ih je imao Simens. Da napomenem ovde
jednu činjenicu koja je od velikog značaja za
istoriju nauke o fizici, a koja će najbolje oslikati
kako je on bio raspoložen prema apstraktnoj
nauci i njenom odnosu prema industriji. Te
godine, 1887, osnovao je on Fizičko-tehnički
institut i zaveštao ga nemačkom narodu.
Helmholc je bio prvi predsednik toga zavoda.
Moderno učenje o zračenju počiva prvo na
temelju koji mu je udario Kirhov, a koji je
znatno ojačan podacima sabranim u ovom
zavodu pod nadzorom Helmholcovim. Plank,
koji je još za moje vreme nasledio Kirhova na
Berlinskom univerzitetu, bio je nesumnjivo
nadahnut ovim opitima kada je napisao svoj
veliki zakon o zračenju, koji danas predstavlja poslednju reč u nauci o zračenju, a to je
velika nauka koja na sebi nosi žig „izrađeno u
Nemačkoj”, kao što elektromagnetična teorija
nosi na sebi žig „izrađeno u Engleskoj”. Fizičkotehnički institut ostaće uvek kao večiti spomenik čoveku koji je u Nemačkoj propovedao
najtešnju saradnju između apstraktne nauke
i industrije. Nemačka je prva prihvatila to njegovo učenje; Sjedinjene Države prihvatile su to
mnogo kasnije. Helmholc i Simens su, u mojim
očima, bili najsavršeniji simvol te saradnje.
Portret Mihajla Pupina, rad slikara Uroša Predića.
Bizmark i Moltke, Helmholc i Simens bili su
ona velika snaga koju je u svojim krilima osećao mladi nemački orao. I on je počeo da leti
kao što nikad dotle leteo nije, i njegovom letu
divio sam se kad sam bio đak u Berlinu. Ko želi
da upozna pravu Nemačku iz osamdesetih
godina, treba da pročita životopise Bizmarka,
Moltkea, Helmholca i Simensa. Tada sam tvrdo
verovao da su oni bili vođe nemačke stvaralačke misli i rada. Oni su bili oci ujedinjene
Nemačke, kao što su Vašington i Hamilton,
Franklin i Džeferson bili oci ove zemlje. Ali, da
li će duhovni uticaj ovih otaca ujedinjene
Nemačke dati jednog nemačkog Linkolna? Ja
sam i suviše dobro poznavao istorijsku pozadinu Objave Nezavisnosti, kao i ono što je
došlo za njom, a da bih na to pitanje mogao
dati potvrdan odgovor. Izvanredni ljudi mogu
stvoriti izvanredne stvari, ali sudbinom jednog
naroda, jedne države ne upravljaju prolazni
napori jednog pa čak ni nekolicine izvanrednih
ljudi u izvesnim istorijskim razdobljima, već
neodoljiva moć tradicija toga naroda”.[71]
[71] M. Pupin, Od pašnjaka do
naučenjaka, Veliki Bečkerek, 1929, 135–136.
rvi Srbin koji je pouzdano sarađivao sa Simensom bio je Mihajlo Pupin. Pupin je sretao Vernera fon
Simensa tokom doktorskih studija u Berlinu i bio je njegov poštovalac mnogo pre nego što su počeli da
posluju. Simensova fabrika bila je prvi elektroindustrijski pogon koji je Pupin video. Ipak, više nego fabrikom,
Pupin je bio zadivljen Simensovom ličnošću. Evo kako je opisuje:
67
Simensov uređaj opremljen Pupinovim kalemovima.
68
„Pozvaše me u Berlin da tamo pregovaram sa
čuvenim električnim poduzećem Simens & Halske
o prodaji mojih telefonskih izuma. To poduzeće
osnovao je Verner fon Simens, koga sam upoznao pre petnaest godina i kome me je pismom
preporučio moj učitelj, Ekselencija fon Helmholc.
Za vreme pregovora, koji su trajali skoro mesec
dana, imao sam prilike da se upoznam sa upravnicima toga poduzeća na konferencijama koje su
trajale nikad manje od jednog sata, a često puta
i po nekoliko sati. O svakoj pojedinosti moga
izuma moralo se iscrpno raspravljati, kako sa
naučnog tako i sa tehničkog gledišta, pa o njegovom odnosu prema ranijim napisima u kojima je
bilo reči o tom izumu, onda o tome u kakvoj vezi
stoje te stvari sa nemačkim zakonima o patentima. Na kraju tako isto pažljivo uzimana je u pretres i finansijska strana ove pogodbe dok, najzad,
stvar nije privedena kraju. Nije bilo natezanja
oko pogodbe, ali se ništa nije uzimalo za gotovo.
Protivno običaju, kod nas u Americi, pregovori su
vođeni neposredno između pronalazača i naučnih stručnjaka. Advokati su imali vrlo malo posla
na ovim konferencijama, i govorili su samo onda
kada je stručnjacima bilo potrebno njihovo pravno
mišljenje”.
Način tumačenja bolji nego moj
„Kada se setim mojih pregovora sa Amerikanskom telefonskom i telegrafskom
kompanijom, na pamet mi dolaze samo
advokati i advokati. Kod pregovora sa
Simensom i Halskeom sećam se samo naučnih stručnjaka i stručnjaka. A kad mislim
na pregovore sa amerikanskom Markoni
kompanijom, pred oči mi izlazi samo g.
Grin. Na koncu ovih berlinskih pregovora
i pogađanja bio sam potpuno uveren da
sam zaista nešto svršio; svoj izum tada sam
shvatio bolje nego ikad pre, i bio sam potpuno uveren da su ga tako dobro shvatili i
naučnjaci koji su predstavljali Simensa i Halskea. Njihov jednostavan način tumačenja
ovog izuma bio je mnogo bolji nego moj.
Oni su mu dali i novo ime, pa su telefonske
sprovodnike koji se upotrebljavaju u ovom
mom izumu nazvali „Pupinizirte linijen”. A
za njima su došli Francuzi da ih nazovu „Le
linj Pupinize”. Ova dva izraza, skovana meni
u dočast, ostaće dok bude trajao taj izum.
A kako sada stoje stvari, nema ni znaka
o tome da taj izum bude zamenjen kojim
drugim tako skoro. Njegova jednostavnost i
vrsnoća obezbeđuju mu dug život.”[73]
Ni Simens nije zaboravio Pupina. Na 25 godišnjicu
početka njihove saradnje, prvi Simensov godišnjak iz
1927. godine posvetio je jedan članak Pupinu.
[72] S. von Weiher, H. Goetzeler, The Siemens Company, 67.
[73] M. Pupin, Od pašnjaka do
naučenjaka, Veliki Bečkerek, 1929, 176–177.
Deo telefonskog kabla koji se prostirao od Berlina do Kelna, zvan kabl Rajnske
oblasti, postavljen 1921. godine. Bio je opremljen Pupinovim kalemovima i
predstavljao je obrazac za evropsku međugradsku mrežu kablova.
Pupin je rešio najveći problem u dotadašnjoj telefoniji. Naime, pre njega se na rastojanju od preko 35
kilometara gubila razumljivost glasa. Pupin je predložio postavljanje kalemova na određenoj uzajamnoj
udaljenosti. Postavio je teoriju o tome i obezbedio
patent. Simensovi fizičari Ebeling i Doležalek su razradili njegov pronalazak i dizajnirali kablove i linije[72].
Pupin je bio izuzetno zadovoljan atmosferom koja je
vladala u Simensu i rešenjima Simensovih inženjera.
Odao im je priznanje da je njihovo objašnjenje njegovog izuma bolje od njegovog, kao i da su tim linijama
dali ime po njemu – „pupinizovane linije”. Takođe
ga je fascinirala naučna i nekomercijalna atmosfera
koja je vladala u firmi, za razliku od američkih firmi
(videti antrfile). Očigledno se i ovom prilikom pokazala orijentacija firme Simens ne samo na profit, već
i na naučni i tehnički napredak. Isto tako, Pupin se
osvedočio o kvalitetu kadrovske politike Vilhelma fon
Simensa, koji je u firmu dovodio vrhunske stručnjake
i naučnike. Evo kako je izgledao susret Pupina i firme
Simens:
69
Siemens Schuckert razvodna tabla agregata iz 1909. u HE „Gamzigrad”.
Pravi početak: Simens i elektrifikacija Srbije
Priča o elektrifikaciji Srbije je priča o pokušaju da se usvajanjem moderne tehnologije preskoči zaostajanje u razvoju. Čak i u naučnoj zajednici danas postoji predrasuda da su srpske elite 19. veka bile
protiv modernizacije. Elektrifikacija Srbije to demantuje. Čak i u vrlo zabačenim delovima zemlje, gde
zimi nisu mogle da dođu ni volovske zaprege, zavladala je prava euforija za elektrikom. U svemu
tome, veliku ulogu će odigrati Simens. Svih šest hidroelektrana izgrađenih u Srbiji pre 1914. godine,
opremljene su Simensovim ili Simens Šukert generatorima.
S
70
[74]A. K. Spasojević, Pionirski
period elektrifikacije Srbije
(1884–1914), Elektrifikacijski glasnik, br. 37, 2003,
59.
Siemens Schuckert Werke generator iz 1911. u HE „Ivanjica”.
redište male i slabo razvijene industrije Kraljevine Srbije od pedesetih godina 19. veka bio
je Kragujevac. (Kragujevac je od 1818. do 1841.
godine bio glavni grad Srbije. Iako je na prvom
popisu 1834. godine imao svega 2.235 stanovnika,
a do 1914. godine nije dostigao 16.000 – ovaj grad
je tokom 19. veka bio drugo i kasnije, posle oslobođenja Niša, treće po značaju urbano središte Srbije.)
Upravo u kragujevačkom Vojnotehničkom zavodu,
najvećoj fabrici u zemlji, električna energija je prvi
put u istoriji Srbije primenjena za osvetljenje. U
nešto ranije izgrađenom pogonu za proizvodnju
čaura za municijske čaure, avgusta 1884. godine,
uključeno je prvo električno svetlo. Po dužini proizvodne hale razvučen je provodnik sa kojim je bilo
povezano trideset sijalica (jačine 16 sveća), kao i dve
ulične svetiljke (1.200 sveća). Električna centrala
koja je snabdevala osvetljenje strujom nabavljena
je od firme Zigmund Šukert („Sigmund Schuckert“).
Do 1885. godine osvetljen je čitav Vojnotehnički
zavod.[74]
Nesporno je da je od 1889. godine, a možda i koju
godinu ranije osvetljenje uvedeno i u fabriku braće
Minh u Paraćinu. Ova fabrika trebalo je da omogući
osvetljavanje grada Paraćina za vreme važnih događaja, posebno kraljevih poseta.
Proglašenjem Srbije za kraljevinu početkom 1882.
godine i dolaskom preduzimljivog dr Vladana Đorđevića za upravnika Varoši Beogradske, započet
je stvarni proces elektrifikacije srpske prestonice.
Pošto je urbanizacija do 1867. godine podeljenog
grada bila izuzetno skupa, uveden je poseban porez
– varoška trošarina – radi uređenja ulica, uvođenja
kanalizacije i vodovoda i osvetljavanja grada.
Krajem 19. veka, u jeku nastojanja da u Beogradu
bude uvedeno osvetljenje, došlo je do spora između
dvojice beogradskih profesora fizičara Đorđa Stanojevića i hemičara Marka T. Leka oko toga da li glavni
grad treba osvetliti uz pomoć električne energije
ili gasa. Ovaj spor odražava slične sporove širom
Evrope. „Neprijatelji“ električne struje su bili gas u
slučaju osvetljavanja gradova i motori sa unutrašnjim sagorevanjem, kada je reč o pogonu mašina. [75]
Srpska vlada je još leta 1883. poslala Stanojevića u
Beč na jednu izložbu posvećenu električnim aparatima i proizvodnji električne energije. Sa te izložbe
Stanojević je izvestio:
„Električnu svetlost treba da uzmemo za naše
osvetljenje, pa bilo za osvetljenje varoških, bilo
za osvetljenje zatvorenih prostora. Svi navedeni
primeri o cenama gasne energije i električne svetlosti pokazuju da električna svetlost košta jeftinije; nekada više, nekada manje. Recimo da kod
nas košta isto kao i gasno osvetljenje, pa opet
treba da usvojimo električno, jer je na njegovoj
strani higijena.“[76]
[75] S. von Weiher, H. Goetzeler, The Siemens Company.
Its Historical Role in the
Progress of Electrical Engineering 1847–1980, BerlinMunich, 1984, 38.
[76] A. K. Spasojević, Pionirski
period elektrifikacije Srbije
(1884–1914), 61.
2.6.
Siemens Schuckert Werke generator iz 1900. u HE „Pod gradom” u Užicu.
71
[77] D. Stojanović, 121.
72
[78] B. Cvetković (glav. ured.),
1941, 41.
[79] B. Cvetković (glav. ured.),
1941, 42.
[80] S. Roslavcev, Prva u Srbiji,
Beograd, 2005, 22–23.
[81] Beogradske opštinske
novine, br. 14, 1894.
godina
Odlaganja na koja je u značajnoj meri uticao i profesor Đorđe Stanojević pokazala su se kao izuzetno
važna, pošto je posle 1888. godine u zapadnoj Evropi
došlo do prevage električnog osvetljenja. Zagovornik stava da osvetljenje treba da bude oslonjeno na
gas bio je profesor hemije na Velikoj školi Marko T.
Leko. Do 1891. godine zastupnici ova dva mišljenja
vodili su ogorčenu borbu: gas je kritikovan zbog opasnosti od eksplozije ili gušenja, dok je struja kritikovana zbog opasnosti od strujnog udara, kao izazivač
požara i zbog skupoće. Pokazalo se, međutim, da je
Đorđe Stanojević imao veće političke sposobnosti
kojima je na ruku išlo i globalno povećanje značaja
električne struje. Godine 1890, u vreme najveće
debate oko izvora energije za osvetljenje Beograda,
u Sjedinjenim Državama je već bilo 1.242 km tramvajskih pruga sa 1.239 tramvajskih kola, a devet
godina kasnije u SAD je već bilo 24.500 km tramvajske pruge i 45.000 kola.[78] U jednom od predavanja
održanih godinama pošto je električna struja prevladala, Stanojević je vizionarski predvideo:
„Velika prilagodnost električne struje kako za najgrublje tako i za najfinije poslove učiniće da će se
svi naši poslovi vršiti elektrikom. Ona će i kod nas
ući u kuće kao što će zauzeti prvo mesto u fabrici
i na njivi. Ma koliki da je veliki značaj vodene pare
bio u prošlom veku koji se naziva vek vodene
pare, značaj elektriciteta u ovom veku biće bez
sumnje još veći i on će s pravom nositi ime: vek
elektrike. Njegova će deviza biti „sve elektrikom“.
Druga komisija donela je 1891. godine odluku da
Beograd bude osvetljen pomoću električne energije.
[79]
Tada je data koncesija Periklesu Cikosu iz Milana
da u roku od dve godine uvede električno osvetljenje
u Beograd. Koncesionaru je trebalo tek nešto više
od dve godine da završi posao. Prva električna centrala izgrađena je na dunavskoj padini dorćolskog
kvarta. U centrali su se nalazile tri horizontalne
parne mašine koje su okretale devet dinamo-električnih mašina koje su proizvodile 443 kW snage
jednosmerne struje. Ova centrala napajala je javnu
rasvetu i 3.000 sijaličnih mesta u privatnom vlasništvu. Mreža je bila dugačka 62 kilometra. Što se
samih lampi tiče, na važnijim ulicama u Beogradu
postavljene su lučne lampe (Bogenlampen) u dužini
od sedam kilometara, a na ostalim, 1.000 sijalica u
dužini od 55 kilometara. (Glühlampen).[80] Po analogiji sa Narodnim pozorištem, sasvim je moguće da
su ove lučne lampe bile Simensove.
Napajanje strujom bilo je slabo, posebno na perifernim delovima električne mreže. Kada je sredinom
1894. ova mreža počela da napaja i motore tramvaja
koji su saobraćali između Terazija i Topčidera, prilike
sa snabdevanjem električnom energijom postale su
još gore. Zato, iz stranačkih razloga – budući da je
početkom 1894. godine oboren liberalski režim Trećeg namesništva – ali i zbog otpora koji često prati
nove zamisli i neiskušene projekte, primedbe su se
čule već u martu 1894. godine. Odbornik Saloman
J. Azrijel uložio je interpelaciju u vezi sa kvalitetom osvetljenja. Odbornici su u više prilika iznosili
zamerke zato što na rubnim krajevima Beograda
ulične svetiljke rade slabo ili uopšte ne rade.[81] Uprkos tome što se prestonički život značajno prome-
nio i poboljšao posle uvođenja uličnog osvetljenja,
postojala je snažna kritika skupog i nedovoljno jakog
osvetljenja. Treba napomenuti da je reč bila o starim,
složenim i skupim sijalicama: jedna lučna ili plamena
lampa koštala je oko 250 dinara (što je bila visoka
činovnička plata onog vremena), u lampi su bile dve
ugljene elektrode koje su sagorevale po 7 cm na sat.
Lampa je svetlela u proseku 2.000 sati godišnje, za
šta joj je trebalo 140 metara ugljene elektrode. Za
65 lučnih lampi godišnje bilo je potrebno izdvojiti
između 7.300 i 8.200 dinara, a skoro još toliko je trebalo platiti trojicu stručnih radnika koji bi neprekidno
servisirali takvo osvetljenje. Sijalice je još trebalo
menjati dva-tri puta godišnje što je utrostručavalo
trošak. Kada tome dodamo činjenicu da su slabo
radile, kritika uopšte ne čudi.[82] Večernje novosti,
novine koje su oštro kritikovale elektrifikaciju, objavile su sredinom oktobra 1894. čak i pesmu Elektricijada u kojoj između ostalog i stoji:
„Al kad suton pane
Pane i na ove žice
Naše slavne naše hvalne
Naše divne elek trice...
Pa kad tako stvari stoje,
Našto onda ove žice?
Da nas sete, da nas sete,
Naše skupe elek trice!“[83]
Teškoće sa kvalitetom napajanja struje nastavile su
se i tokom prve decenije 20. veka. Tako je predsednik opštine Beogradske čak predložio građanima da
obustave pretplatu za struju i ne voze se tramvajem
dok koncesionar ne poboljša snabdevanje i ne omogući veću brzinu tramvaja.[84]
Još četiri grada u Srbiji pokušala su da uvedu električnu struju do kraja 19. veka. Prva električna sijalica
u Šapcu instalirana je u hotelu Kasina 1894. godine.
Elektrifikacije Niša, druge prestonice, i Požarevca
povezane su sa izgradnjom hidrocentrale na Nišavi
i regulacijom Velike Morave. Niš, druga prestonica
Srbije, gradio je svoja električna postrojenja tokom
trinaest godina – od 1899. do 1912. godine. Kada
su konačno izgrađene, hidrocentrala na reci Nišavi
i rezervna centrala koja je radila na naftu, imale su
najdužu prenosnu mrežu u Srbiji, koja se prostirala
na čak 25 km. Usporavana promenom dinastija na
prestolu Kraljevine Srbije sredinom 1903. godine,
pošto je vlast u Nišu bila naprednjačka zbog čega
je grad smatran opozicijom radikalskim vladama i
nedovoljno privrženim novoj dinastiji, izgradnja je
bila uslovljena i velikim kreditima. Zajmovi su podignuti kod Uprave fondova 1903. i 1906. godine i
zajedno su iznosili čak 1.100.000 dinara.[85] Kada su
1905. vlasti raspisale licitaciju za izgradnju postrojenja hidroelektrane, kao najpovoljnija pojavila se
firma iz Beča Simens Šukert Verke („Siemens Schuckert Werke“).
Dva udaljena grada dobila su struju pre 1914.
godine. Daleka Ivanjica, koja je u to vreme bila smatrana za „srpski Sibir“ u koji su po kazni premeštani
slobodoumni ili nesposobni činovnici, dobila je
1911. godine prvo gradsko osvetljenje. Pored uticaja obližnjeg Užica, odluku o započinjanju radova
na centrali doneli su bogati ivanjički trgovci koji su
prodavali stoku širom srednje Evrope. Posle brojnih teškoća, tri godine posle početka radova 1908.
godine, opremu za hidrocentralu inženjeri su poručili u firmi Simens Šukert Verke. Generator Simens
Šukert od 160 KVA kuplovan je sa jednom turbinom
Francisovog sistema snage 205 KS. Pored privatne i
javne rasvete, centrala je strujom snabdevala jednu
vunovlačaru i manju strugaru.
U Kraljevini Srbiji modernizacija je bila spor koji nije
imao trajniji centralni plan, a time ni ujednačenu
dinamiku. Ipak, kada je posle Balkanskih ratova prisajedinila oblasti Kosova, Metohije, Novog Pazara i
Makedonije, Kraljevina Srbija je mnogo učinila na
njihovoj modernizaciji. Omogućivši lokalnoj samo-
[82] R. Ivanković, (glav. urednik), 30-31.
[83] Elektricijada, Večernje
novosti, 12. oktobar 1894.
[84] D. Stojanović, 128.
[85] Odnos cena, raniji zajmovi,
budžet opštine.
Debata koja je nastala oko načina osvetljenja Beograda nije samo podelila stručnu, već i političku javnost. Izabrana je komisija koja je tokom novembra
i decembra 1884. godine obišla trinaest evropskih
gradova (Temišvar, Budimpeštu, Beč, Minhen, Strazbur, Pariz, London, Istborn, Brajton, Brisel, Frankfurt,
Berlin i Gdanjsk) kako bi procenila koji bi način osvetljenja bio najpovoljniji za Beograd.[77] Poseban utisak
ostavio je Temišvar, najveći grad u Banatu, oblasti
susedne Austrougarske. Članovi komisije stigli su u
Temišvar u zimu, kada zbog velike hladnoće električna centrala nije radila. Odluka komisije je zato
već 1885. godine išla u prilog osvetljenja na gas.
Ipak, primena ove odluke je sistematski odlagana
tokom punih pet godina.
73
74
[86] M. Čemerikić, Trgovina,
zanatstvo, industrija, kreditne ustanove od 1875.
do 1937. godine, A. Jovanović (ured.), Spomenica
dvadesetogodišnjice oslobođenja Južne Srbije
1912–1937, Skoplje 1937,
718–719.
[87] B. Cvetković, (gl. urednik),
117.
[88] B. Cvetković, (gl. urednik),
118.
Simens Šukert razvodna tabla agregata iz 1908. u HE „Sveta Petka”.
upravi veću samostalnost i uspostavivši slobodu
preduzetništva koja je postojala u zapadnoj Evropi,
Srbija je dala podsticaj i elektrifikaciji. Uoči Prvog
balkanskog rata, mladoturski režim je u Skoplju
podigao jednu električnu centralu male snage za
osvetljenje delova Skoplja. Dvadeset i pet godina
posle uspostavljanja srpske i jugoslovenske monarhije izgrađeno je devet hidrocentrala i još dvanaest
na razna pogonska goriva. Opštine su podigle centrale u Skoplju, Gostivaru, Prilepu, Prizrenu i Peći,
u privatnom vlasništvu, ponekad u sastavu fabrika
bile su centrale u Kumanovu, Velesu, Kočanu i Južnoj Vinici. Zbog visokih cena i opšte nerazvijenosti
u južnim krajevima jugoslovenske kraljevine, struja
je bila manje u upotrebi nego u ostatku države.[86]
Na prostoru današnje severne Srbije, do 1918.
godine južne Ugarske, do 1905. godine osnovano je
pet električnih centrala. Do 1918. godine izgrađene
su još dvadeset i dve centrale, dve tokom svetskog
rata. Ove centrale su snabdevale strujom čak 44
naselja.[87] Prva elektrana na prostoru južne Ugar-
ske otvorena je 1895. godine u Velikom Bečkereku
(danas Zrenjaninu). U početku je ova elektrana radila
na parni pogon, do 1938. godine prešla je na dizel, a
električni generator proizvela je firma Simens Šukert
Verke iz Beča.[88] Zanimljivo je napomenuti da je Novi
Sad, najveći grad ove oblasti i najmnogoljudniji grad
u kome je većinski živeo srpski narod, električnu centralu dobio tek 1910. godine! Pretpostavlja se da je
razlog ležao u činjenici da je grad imao plinaru koja
je omogućavala i ulično osvetljenje. Uz Vršac i Novi
Sad do 1918. godine struju su dobili Senta (1895),
Subotica (1896), Vršac (1897), Zemun (1901), Sombor (1903), Velika Kikinda (1906), Odžaci (1906),
Bela Crkva (1908), Novi Vrbas (1908), Apatin (1909),
Sarča (danas Sutjeska) (1911), Mariolana (danas
Plandište) (1911), Vrdnik (1911), Bezdan (1912),
Sekić (danas Lovćenac) (1912), Sečanj (1913), Torža
(danas Savino Selo) 1913, Kovin (1913), Stari Bečej
(1913), Sremska Mitrovica (1913), Titel (1914),
Nova Kanjiža (Novi Kneževac) (1915) i Inđija (1920).
Simens Šukert voltmetar iz 1909. u HE „Gamzigrad”.
Mit o neuspešnoj modernizaciji
Srbije
Modernizacija Beograda i Srbije često je u
nauci prikazivana kao neuspešan, nedinamičan proces za koji su bili zaslužni samo
pojedinci koji su se povremeno bez trajnijeg
uspeha suprotstavljali zaostalom društvu,
sistemski nespremnom za promene i nepomirenom sa neophodnošću napretka.[89] Treba,
međutim, napomenuti da je elektrifikacija
Bugarske imala gotovo istovetan ritam kao i
u slučaju Srbije. Iako bogatija, u povoljnijem
položaju i sa dve decenije korisnih reformi pre
uspostavljanja autonomije, bugarska država
je o osvetljavanju prestonice Sofije počela da
razmišlja tek 1891. godine. Tada je jedan od
ministara u vladi – učeni istoričar Konstantin Jireček – izrazio sumnje u uspeh čitavog
projekta. Tek devet godina kasnije, hidrocen-
trala na reci Isker počela je da snabdeva ulično
osvetljenje u Sofiji.[90]
Čak i u Atini, trgovačkom gradu na moru, u
koji su dolazili mnogobrojni učeni i bogati
posetioci iz razvijenih država Zapada, a sa
njima i bogati pripadnici grčke dijaspore,
električno osvetljenje instalirano je 1889.
godine i to samo u centru grada.[91]
U naftom bogatu Rumuniju prvi generatori
za električnu energiju stigli su 1882. u Bukurešt, a u Jaši 1884. godine.[92] Bukurešt je
svoju električnu centralu dobio 1889. godine.
Do 1900. na prostoru Kraljevine Rumunije
zajedno sa Transilvanijom i Banatom –
austrougarskim krajevima u kojima je živeo
rumunski narod – radila je 21 centrala.
[89] D. Stojanović, Kaldrma i
asfalt...
[90] Istoriя, ČEZ Razpredelenie
Bъlgariя, http://www.cezrp.bg/bg/za-nas/istoriya.
html
[91] E. Iliadou, ‘Electricity Sector
Reform in Greece’, CCP
Working Paper 08-9, http://
www.uea.ac.uk/polopoly_
fs/1.104662!ccp08-9.pdf
[92] David Turnock, Aspects of
Independent Romania’s
Economic History With Particular Reference to Trasition for the EU Accession,
Hamsphire, 2007, 12.
Simens Šukert generator (detalj) iz 1911. u HE „Ivanjica”.
75
I danas proizvodi struju – Simens Šukert generator iz 1908, HE „Sveta Petka”.
Hidro i termo elektrane
Rešenje snabdevanja električnom energijom potraženo je krajem veka, kada je odlukom Narodne
skupštine donesen „Zakon o pogodbi između srpske države i Huga Lutera“.[93] Tada, jula 1897.
godine, Luteru je dodeljena koncesija za izgradnju hidrocentrale na srpskoj obali Sipotskog kanala
na Đerdapu. Predviđena snaga elektrane trebalo je da bude 22.000 kW. Nesuđena hidro-centrala
trebalo je da prvenstveno napaja industriju i obližnje rudnike.
P
rvu centralu koja je proizvodila jednosmernu
električnu struju podigao je Matija Mata Nenadović na reci Gradac kod Valjeva.
76
period elektrifikacije Srbije,
63 i 64.
period elektrifikacije Srbije,
64; R. Ivanković, (glav.
urednik), 34–35.
[95] Trgovinski glasnik, br. 96,
5. maj 1900. godine
Unutrašnjost HE „Pod gradom” iz 1900.
Nenadović je izgradio centralu čije su turbine imale
snagu 20 KS i dinamo-mašine snage 12 kW. Električna struja koju je proizvodila ova centrala snabdevala je 150 sijalica i tri lučne lampe u Valjevu.[94]
Ovakvo osvetljenje dovršeno 1900, prošireno je već
1901. godine.
Novine su pisale:
„Valjevo predstavlja noću jednu čarobnu sliku...
Valjevo od tog dana (20. aprila 1900) takoreći pliva
u moru svetlosti. Naročito je čarobna Beogradska
ulica. U dužini od kilometar i po ima ona vrlo veliki
broj sijalica i sve u jednoj liniji. Kada se uveče
pusti struja vidi se samo jedna vatrena linija, koja
toliko izgleda divnije, što se ta linija ukršta ili ide
uporedo sa drugim svetlosnim linijama iz ostalih
ulica. Naročito je divan pogled sa Brđana i mnogi
građani večerom se penju na vis, da uživaju u tom
divnom prizoru...“[95]
Užice
Devedeset i šest dana posle centrale u Valjevu puštena
je u rad hidrocentrala za proizvodnju polifazne struje.
Ova centrala podignuta je na reci Đetinji kod Užica.
Stanovnici Užica su od Đorđa Stanojevića tražili da
predloži projekat za rešenje snabdevanja fabrike
tekstila koja je radila u njihovom gradu. Zanimljivo
je da nije bilo moguće primeniti prvi plan izgradnje
hidrocentrale, koji je Stanojević dao da bude izrađen
u Pešti. Zato je centralu konačno projektovao niški
inženjer Aćim Stevović, a radove je za samo godinu
dana sproveo Josif Granžan, preduzimač iz istog
grada. Gradnja je trajala nešto duže od godinu dana
– od maja 1899. do avgusta 1900. godine. Otvorena
malo posle valjevske, ovo je bila prva centrala koja je
proizvodila polifaznu struju. O njenom značaju svedoči činjenica da je na otvaranju prisustvovao bivši
kralj Milan Obrenović.
Užička hidrocentrala je imala branu raspona 32 m. U
kanalu dugačkom 776 m bile su instalirane dve Francisove turbine snage 50 KS od proizvođača DanubiusMaschinen Hartmann. Dva generatora za proizvodnju
trofazne naizmenične struje imala su snagu po 32,8
kW , napon 2.000 V, 12,4 A, 50 Hz. Ovi generatori
proizvedeni su u radionicama firme Simens & Halske.
Hidrocentrala na reci Đetinji snabdevala je 1554 sijalice javne i privatne rasvete u Užicu. Sijalice su, istina,
bile veoma slabe u odnosu na one koje su danas u
upotrebi: 16 do 20 sveća.
Do početka Prvog svetskog rata još nekoliko gradova
dobilo je električnu struju. Reč je o Leskovcu, Nišu,
Šapcu, Zaječaru, Ivanjici i Velikom Gradištu.
2.7.
HE „Pod gradom” na reci Đetinji u Užicu sagrađena 1900.
77
Leskovac
Hidroelektrana „Vučje” se nalazi nekoliko kilometara iznad mesta Vučje kod Leskovca i sagrađena je
1903. godine na reci Vučjanki.[96]
78
[96] R. Ivanković, (glav. urednik), 37.
Đorđe Stanojević je odabrao kanjon Vučjanke za
izgradnju „fabrike za elektriku“. Hidroelektrana Vučje
podignuta je novcem 168 akcionara „Leskovačkog
električnog društva“, i po svojoj prilici otvorena na
Dan oslobođenja Leskovca od turske okupacije, čime
su mala varošica na jugu Srbije Vučje i Leskovac sa
svojim fabrikama (onoga vremena) dobili struju.
Oprema, u koju spada i prvi dalekovod u Srbiji – od
Vučja do Leskovca (16 km) – kupljena je za 152.700
dinara u zlatu od nemačke firme Simens & Halske,
a gradnja je poverena Josifu Granžanu, poreklom iz
Velikog Bečkereka. Hidroelektrana zahvata vodu iz
reke kanalom dugim oko kilometar (980 m), delimično uklesanim u visoke nepristupačne stene. Na
ovoj hidroelektrani je tokom Drugog svetskog rata
izvršena diverzija.
Simens Šukert generatori iz 1909. u HE „Gamzigrad” na reci Crni Timok kod Zaječera.
Hidroelektrana „Vučje” počela je svoj rad sa 2 hidroagregata marke Simens & Halske od po 139 kW, a
1931. godine pušten je u rad i treći hidroagregat
švedske marke ASEA od 800 kW, tako da je ova elektrana dobila ukupnu instalisanu snagu nešto veću
od 1 MW. Danas je HE „Vučje” u sistemu Elektroprivrede Srbije i proizvodi oko četiri miliona kilovatčasova struje godišnje. Godine 2005. hidroelektrana
„Vučje” uvršćena je u svetsku baštinu tehnike, koju
čine još svega šezdesetak objekata. Leskovačka
Elektrodistribucija je po nekim stručnjacima izvršila
grubu prepravku ovog važnog istorijskog objekta i
narušila prvobitan izgled ove elektrane tako što je
opremila nekoliko soba za svoje goste.
Zaječar
Hidrocentrala „Gamzigrad” – i za ovu elektranu je
odlučujuća uloga Đorđa Stanojevića. On je svojim
govorom, juna 1902. godine, ubedio Zaječarce da
osnuju akcionarsko društvo za izgradnju hidroelektrane na Crnom Timoku. Radovi su započeti 1908.
godine, a već 1. novembra 1909. godine počela je
da proizvodi struju. Centrala je imala dva generatora
trofazne naizmenične struje Simens Šukert Verke
snage po 112 kW.[97]
Ivanjica
Hidrocentrala koja je snabdevala Ivanjicu električnom energijom izgrađena je 1911. godine. Odluka
o izgradnji hidrocentrale donesena je u vreme velikog uspona srpske privrede. Iako je Ivanjica bila
zabačena, u njoj su radili imućni poslovni ljudi koji
su imali dovoljno snažnih veza sa inostranstvom,
posebno urbanim središtima Austrougarske. Uspeh
hidrocentrale koja je snabdevala strujom Užice
učinio je da predlog Mališe Atanackovića iz 1907.
godine pokrene proces četvorogodišnje gradnje
lokalne centrale. Odmah je osnovano Ivanjičko
akcionarsko elektroindustrijsko društvo. Radovi
na izgradnji elektrane započeti su iduće, 1908.
godine. Mnogobrojne teškoće oko kupovine objekata i zemljišta, te finansiranja, ubrzo su dovele do
prekida radova koji su nastavljeni tek 1910. godine.
Hidroelektričnu opremu isporučilo je preduzeće
Simens Šukert Verke („Siemens Schuckert Werke“).
U to vreme do Ivanjice nisu vodili dobri putevi tako
da su turbinu Francisovog sistema snage 205 KS i
generator Simens Šukert od 160 KVA za proizvodnju
polifazne struje dovukli volovi. Nova hirocentrala je
puštena u rad na Svetog Nikolu, 19. decembra 1911.
godine. U prvo vreme ona je snabdevala privatnu i
javnu rasvetu. Kasnije je napajala jednu strugaru i
vunovlačaru.
[97] I sinu viđelo iz reke, Beograd, 2011, 23–25.
Simens Šukert generatori iz 1903. u HE „Vučje” na reci Vučjanki kod Leskovca.
79
Niš
80
Niš je bio drugi grad po značaju i broju stanovnika.
Do 1915. godine bio je druga prestonica Srbije.
Ipak, pošto je elektrifikacija vršena više privatnom
i mesnom nego državnom inicijativom, Niš je dobio
struju tek 1908. godine, čak devet godina pošto je
pokrenuta prva inicijativa za izgradnju gradske elektrane. Mesto hidrocentrale na reci Nišavi, u Sićevačkoj klisuri kod manastira Sv. Petka, određeno je još
krajem 1899. godine. Niška opština je za troškove
izgradnje centrale odredila prihode od mesne trošarine. Za izgradnju objekata za centralu dobijen je
i zajam Uprave fondova u visini od 600.000 dinara.
Projekat je 1903. izradio inženjer Aćim Stevović.
Radove je usporila smena dinastija i promena vlasti.
Niš je odranije poznat zbog svoje odanosti Obrenovićima i kao uporište liberala i kasnije naprednjaka. Tri
godine kasnije ipak je izvršena licitacija za izgradnju hidroelektričnog postorojenja. Posao je poveren
preduzeću Simens Šukert Verke iz Beča. Novi zajam
od Uprave fondova u visini od pola miliona dinara
podignut je iste godine. Početkom 1908. izgrađen je
Simens Šukert generatori iz 1908. u HE „Sveta Petka”.
dalekovod od hidrocentrale do Niša dužine 25 km, a
pored njega i gradska naponska mreža sa deset trafostanica. Hidrocentrala je imala dve Francisove turbine od po 300 KS i dva generatora od po 250 KVA.
Kada je 8. septembra 1908. otvorena hidrocentrala
„Sv. Petka” snabdevala je 3.000 sijalica. Bila je to najveća hidrocentrala u Kraljevini Srbiji. Do Balkanskih
ratova u Nišu je izgrađena i rezervna električna centrala sa pogonom na dizel-motor.
Veliko Gradište
Beograd
Poslednji gradić koji je dobio struju pre Prvog svetskog rata bio je Veliko Gradište. Njegov važan položaj
na Dunavu i namera vlasti da tu izgradi važno čvorište
železničke mreže učinili su Veliko Gradište prirodnim
kandidatom za ovaj veliki modernizacijski napredak.
Do tada su u ovoj varoši izgrađene moderne zgrade
opštine i suda. Uređeno je pristanište na Dunavu. Izrađen je regulacioni plan. Prvi put u Srbiji upotrebljen
je asfalt kada su asfaltirani glavna ulica ovog grada
i njeni trotoari. U prvo vreme opština je pregovarala
sa preduzećem Ganc iz Pešte. Opština nije uspela
da dobije zajam iz Uprave fondova pa su pregovori
prekinuti. Ubrzo je pronađen novi izvođač. Bila je to
bečka filijala firme Simens Šukert Verke. Stručnjaci
iz ove firme predložili su da na reci Pek bude izgrađena hidrocentrala. Pretpostavlja se da je prvobitna
centrala imala jednu turbinu snage 135 KS i jedan
generator od 120 KVA. U stvari, za potrebe nove
hidrocentrale prilagođena je jedna vodenica. Hidrocentrala je počela da radi sredinom 1914. godine, uoči
leta 1914. godine i početka svetskog rata.
Termocentrala koja je snabdevala Beograd, javnu
i privatnu rasvetu i posebno javni saobraćaj izgrađena je do septembra 1893. godine. Reč je bila o
prvoj javnoj električnoj centrali na prostoru jugoslovenskih zemalja.[98] Konačno, zgrada na dunavskoj
padini dorćolskog kvarta primljena je 5. oktobra
1893. godine. Pogonski deo centrale sastojao se od
tri horizontalne parne mašine i devet dinamo-električnih mašina. Ukupna snaga postrojenja iznosila
je 441,3 kW jednosmerne struje. Pomenuli smo da
je od 62 kilometara gradske mreže, sedam kilometara osvetljeno lučnim lampama koje je uglavnom
proizvodio Simens. Predviđenih 3.000 sijalica u privatnoj potrošnji snabdevano je uz teškoće budući da
na perifernim delovima mreža nije imala dovoljan
napon. Puštanje u rad električnog tramvaja na liniji
Beograd–Topčider 16. juna 1894. samo je pogoršalo
kvalitet snabdevanja. Stanje je postalo tek malo
bolje zahvaljujući ugrađivanju novih generatora za
proizvodnju polifazne struje.
[98] B. Cvetković (glav. urednik),
1941, 59.
Simens Šukert generator iz 1911. u HE „Ivanjica”.
81
82
[99] Enciklopedija srpskog
naroda, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008,
str. 909–910.
[100] J. Milić (glav. urednik),
1893–1983, devedeset
godina elektrifikacije
Beograda, period
1973–1983, Beograd
1983, 117–121.
Mihajlo Pupin
Đorđe Stanojević[100]
Matija S. Nenadović
Pupin formalno nije učestvovao u srpskoj elektrifikaciji,
ali je njegova uloga u istoriji svetske telefonije i kompanije Simens dovoljno velika. Rođen je u siromašnoj
seoskoj porodici. Osnovnu školu završio je u Idvoru, a
srednju školu otpočeo u Pančevu. Na protestima je bio
uhvaćen da gazi austrijsku zastavu i na dalje školovanje odlazi u Prag. Posle očeve smrti odlazi u Ameriku
1874. Uz velike napore, učeći engleski i radeći, uspeva
da se upiše na Kolumbijski koledž 1879. Završio je
studije 1883, dve godine se školovao u Kembridžu u
Engleskoj, a zatim u Berlinu gde je doktorirao kod Hermana fon Helmholca. Na Kolumbijskom univerzitetu je
predavač i profesor. Tamo je stvorio dela kojima stiče
svetsku slavu i ostavlja duboki trag u nauci i razvoju
elektrotehnike kao struke, uz uzdizanje naučnog
kadra. Svetsku slavu postigao je svojim radovima na
području X-zraka, a posebno na području telekomunikacija svojim teorijskim radovima i patentima u oblastima pupinizacije, multipleksne telegrafije, električnih
filtara i rezonantnih kola. Imao je uticaj na prihvatanje
naizmeničnih struja Nikole Tesle nasuprot Edisonovim
jednosmernim strujama. Dobio je 34 patenta u SAD.
Dobitnik je velikog broja počasnih doktorata (među
kojima Kolumbijski univerzitet 1904, Univerzitet u
Beogradu 1929) i medalja (Eliota Kresona 1902, orden
Belog orla prvog reda 1929). Osnovao je i pomagao
srpske iseljeničke organizacije (Srpski narodni savez,
Kolo srpskih sestara), osnovao mnogo fondova za
školovanje srpske omladine, posebno u staroj Srbiji i
Makedoniji i bio počasni konzul Kraljevine Srbije u SAD
od 1912. ličnim angažovanjem kod predsednika SAD
Vudroa Vilsona. Godine 1919. uticao je na odluke Pariske mirovne konferencije i dao doprinos određivanju
posleratnih granica Kraljevine SHS, u koje je ušla Slovenija, Istra, Međumurje, Dalmacija, Banat, Baranja i vardarska Makedonija. Za autobiografiju Sa pašnjaka do
naučenjaka, dobio je Pulicerovu nagradu 1923. Objavio je preko 60 naučnih radova i napisao više knjiga.[99]
Rođen je 1858. godine u Negotinu. Pošto je osnovnu
školu i gimnaziju učio u rodnom gradu seli se u Beograd
gde završava Prvu beogradsku gimnaziju. Stanojević je
1877. godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike
škole u Beogradu. Posle studija proučava fiziku i mehaniku. Predaje u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a kao vojni
stipendista produžava studije u Berlinu, Parizu i Londonu. U Parizu je posetio prvu međunarodnu izložbu
elektriciteta. Od 1887. godine Stanojević predaje fiziku
i mehaniku na Vojnoj akademiji u Beogradu. Pozvan je
od strane Pariske opservatorije da u Petrovsku uzme
učešća u proučavanju potpunog pomračenja Sunca, dok
je kasnije bio član i ekspedicije u Saharu koja se bavila
proučavanjem Sunca i emričkog spektra. U Francuskoj
su tada objavljeni njegovi radovi za koje se smatra da su
prvi radovi jednog Srbina posvećeni astronomiji.
Matija S. Nenadović bio je unuk slavnog srpskog
narodnog starešine Alekse Nenadovića. Njegov otac
Svetozar streljan je zbog navodnog učešća u Topčiderskom atentatu, kada je ubijen knez Mihailo Obrenović.
Rođak prognane dinastije Karađorđevića, u nemilosti
za vreme vladavine poslednjih Obrenovića, Matija S.
Nenadović školovao se u Švajcarskoj i Nemačkoj i po
povratku u Srbiju posvetio se poslovima. Imao je dvadeset i pet godina kada je 1881. otvorio fabriku koja
je obrađivala kamen novom tehnologijom. Nenadović
je 1883. otvorio modernu strugaru, a sedam godina
kasnije prvi mehanički mlin. Od 1895. do 1900. uz
saglasnost građana Valjeva uspešno je uveo električno osvetljenje u ovaj grad. Kasnije je Nenadović
prodao centralu i koncesiona prava jednom poslovnom čoveku iz Velike Britanije. To, međutim, nije bio
kraj njegovih nastojanja da sprovede elektrifikaciju
u Srbiji. Dve godine kasnije isto je pokušao i na drugom, istočnom kraju Srbije – u Pirotu. Nenadović je
od 1903. do 1907. bio na čelu valjevske opštine. Za
vreme njegovog mandata kaldrmisane su varoške
ulice, izgrađeni trotoari, regulisano je gradsko zemljište, uređena pijaca i regulisan tok reke Kolubare u
gradu. Kasnije je Nenadović bio sekretar rudnika
bakra u Boru. Na tom poslu je i penzionisan 1928.
godine. Umro je pet godina kasnije, 1933. godine.
Na Veliku školu prelazi 1892. kada je izabran za profesore eksperimentalne fizike. Bio je jedan od domaćina
Nikoli Tesli prilikom njegove jedine posete Beogradu.
Kao veliki Teslin poštovalac, objavio je knjigu Nikola
Tesla i njegova otkrića 1894. godine. Inicijator je
izgradnje prvih hidroelektrana u Srbiji: „Užice” na
Đetinji, „Vučje” na Vučjanki, „Niš” na Nišavi, „Veliko
Gradište” na Peku, „Vlasotince” na Vlasini, „Ivanjica” na
Moravici i „Zaječar” na Timoku. Konstruisao je i Beogradsku termocentralu. Zaslužan je i za prvo demonstriranje radija u Beogradu 1908. godine.
Postao je i direktor Fizičkog instituta Filozofskog fakulteta koji se, između ostalog, bavio i poslovima elektrifikacije. Đorđe Stanojević bio je dekan Filozofskog fakulteta
od 1909. do 1913. godine, a rektor Beogradskog univerziteta od 1913. do 1921. godine. Umro je u Parizu 1921.
godine. U Beogradu danas postoje ulica i spomenik
Đorđu Stanojeviću. Elektroprivreda Srbije povodom svog
dana, 6. oktobra, dodeljuje priznanje „Đorđe Stanojević“
za doprinos u razvoju srpske elektroprivrede.
Todor Selesković
Rođen je u Kragujevcu 1856. godine. Ovaj sin Slovaka i
Nemice, koji su živeli u Beogradu, školovao se u Srbiji i
Nemačkoj. U nemačkom gradu Karlsrue završio je studije mašinstva. Kasnije je neko vreme radio u nemačkoj fabrici municije Lorenc. U Srbiju se vratio 1881.
godine i preuzeo organizaciju proizvodnje puščane i
artiljerijske municije. Pošto je ova proizvodnja praktično tek počinjala, Selesković je projektovao mašine i
vršio obuku radnika. Istoričari srpske industrije danas
smatraju da tokom prvih šezdeset godina rada zavoda
u Kragujevcu nije bilo inženjera koji je dao veći doprinos njegovom razvoju od Seleskovića.[101]
Vojnotehnički zavod bio je za ugled, pa nije čudo što
je ostavio utisak i na učenog putnika iz Nemačke i
najvećeg poznavaoca Srbije među strancima – Feliksa
Kanica. O susretu sa Seleskovićem on piše u svojoj
knjizi Srbija, zemlja i stanovništvo opisavši susret u
„svetloj i zračnoj sali za konstruktore i crtače, izgrađenoj gotovo isključivo od stakla i gvožđa“. Todor
Selesković je izazvao istinsku senzaciju kada je 1884.
izgradio električnu centralu i snabdeo strujom Vojnotehnički zavod. Otvaranju centrale prisustvovali su
kralj Milan i kraljica Natalija. Selesković je za ovo
dostignuće odlikovan Takovskim krstom, najvišim
odlikovanjem srpske države. Pavle Šafarik, kao upravnik Vojnotehničkog zavoda, i Todor Selesković zavodski glavni inženjer, najzaslužniji su zato što je 1888.
godine, posle više od decenije prekida, nastavila sa
radom Vojnozanatska škola u Kragujevcu.[102]
Selesković je zajedno sa Zavodom učestvovao na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine. Tokom narednih
godina radio je kao prvi profesor mašinstva na Velikoj
školi u Beogradu. Predavao je predmete mehanička
tehnologija i osnovi mašinskih konstrukcija.[103] Učestvovao je u izgradnji beogradskog vodovoda. Selesković je i jedan od osnivača Društva inženjera. Kao
poslanik u Narodnoj skupštini Srbije istupao je energično protiv korupcije. Posebno je kritikovao Ministarstvo vojno zbog uvoza sukna za uniforme iz Finske,
umesto od domaćih proizvođača. Predlagao je mere za
unapređenje i osamostaljenje srpske industrije. Dve
godine je bio zastupnik Schuckert & Co., Nirnberg, za
Srbiju od 1899. do 1901. godine.[104]
Todor Selesković je umro od infekcije nastale posle
operacije 1901. godine u Kragujevcu.
[101] Prof. dr Aleksandar Stamatović: Inženjer
Todor-Toša Selesković u
vojnoj industriji Srbije
(1881–1901), XI simpozijum o eksplozivnim
materijama, JKEM2001.
[102] Osnovana kao Zanatlijska škola pri Topolivnici
1854. godine ova škola
i danas radi pod nazivom Politehnička škola
Kragujevac. Istorijat
škole, http://www.politehnicka.kg.edu.rs/
index.php?option=com_
content&task=view&id=
23&Itemid=41
[103] Katedra za opšte mašinske konstrukcije, Istorijat
katedre, http://omk.mas.
bg.ac.rs/index.
php?option=com_contet
&view=article&id=2:
istorijat-katedre&catid
=5:istorijat-katedre
&Itemid=2
[104] Siemens-Archiv München, SAA 6235: Vertretung für Serbien:
Schreiben ElektrizitätsAktiengesellschaft
Schuckert & Co.
2.8.
Pioniri srpske elektrifikacije
83
3
Simens i Srbija 1918–1945. Opšti okvir
Kao i cela evropska privreda, firma Simens & Halske bila je teško pogođena Prvim svetskim
ratom. Izgubila je 45% svoje imovine, najviše u Velikoj Britaniji i Sovjetskoj Rusiji. Pred sam rat je
imala 57.000 radnika u Nemačkoj i 24.000 širom sveta. Opšta privredna klima u Nemačkoj nije
bila povoljna, s obzirom na to da je pored posleratne krize zemlja prolazila i kroz period hiperinflacije do 1923–1924. godine, a da je stabilizacija trajala samo do krize 1929. godine.
U
takvim okolnostima od posledica rata umire
Vilhelm fon Simens i firmu preuzima najmlađi Vernerov sin iz drugog braka Karl Fridrih fon
Simens.[105]
84
[105] I. Berend, Ekonomska
istorija Evrope u XX veku,
Beograd, 2009, 37; W.
Feldenkirchen, E. Posner,
Siemens Enterpreneurs,
86, 88; S. von Weiher, H.
Goetzeler, The Siemens
Company, 87.
On je uspeo da redefiniše prirodu firme i da povrati
tržišta. Stvorio je posebnu kulturu „kuće Simens“ i u
dva koraka, 1927. i 1939. godine, potpuno integrisao
Simens-Schuckert Werke u firmu Simens & Halske. To
je smatrao svojim „krunskim ostvarenjem“. Uspeo je
da održi osnovnu delatnost firme pod geslom: „samo
elektroinženjerstvo, ali sve u vezi sa elektroinženjerstvom”. Smatrao je da je „kuća Simens“ jedinstvena po
tome što deluje na svim poljima elektroinženjerstva,
tako da otkrića postignuta na jednom polju mogu biti
primenjivana u drugim oblastima bez gubljenja vremena. U njegovo vreme Simens je stvorio nekoliko
kompanija, svaku za određenu delatnost, a ipak povezanih pod zajedničkim krovom. Sa AEG-om je stvorio
Osram za proizvodnju sijalica, Klangfilm za zvučne
filmove i VES (Vereinigte Eisenabahn-Signalwerke),
vojnu elektroniku proizvodio je SAM (Siemens Apparate und Machines), izgradnjom metroa bavio se SBU
(Siemens – Bauunion), a proizvodnjom medicinske
opreme firma Siemens-Reiniger Werke. Dvadesetih
godina Simens je ponovo bio među pet najvećih firmi
Pogled iz vazduha na Siemens City, oko 1930.
u elektroindustriji sveta, a bio je i jedina kompanija
koja se bavila i jakim i slabim strujama.[106]
Izuzetno je zanimljiv rad Karla Fridriha fon Simensa
na stvaranju prepoznatljivog korporativnog identiteta. Verner fon Simens nije smatrao da mu je
potrebno bilo kakvo reklamiranje. Potražnja za njegovim proizvodima je bila veća od ponude. Za njega
su prikladna forma oglašavanja bili članci u novinama i časopisima, a posebno njegova predavanja.
Tek je jedan tehnički biro u Minhenu 1892. godine
odlučio da objavi oglas u dnevnoj štampi. Posle 1918.
godine, rukovodstvo firme je smatralo da je dovoljno
što Simens ima svoje Wissenschaftliche Mitteilun-
gen aus dem Siemens-Konzern (Naučna saopštenja
iz Simensovog koncerna). Niti se kompanija redovno
oglašavala, niti je bilo uniformnog dizajna za izložbe,
sajmove, štandove, kataloge, itd. Tek je 1922. godine
izdata direktiva da se standardizuje vizuelni imidž.
Reklamiranje je bilo u nadležnosti Literarische Abteilung-a (odeljenja za publikacije). U doba krize, 1930.
godine, rukovodstvo se sastalo da odredi boje za logo.
PROTOS aparati za domaćinstvo su već imali crvenu
i belu, a smatralo se da treba što više koristiti plavu i
žutu boju, ali nije postignut dogovor. Kriza je uticala
na poskupljenje oglasnog prostora, pa su počela da
se koriste vozila javnog prevoza, izlozi, leci... Za takvu
vrstu kampanje potreban je uniformni dizajn.
[106] W. Feldenkirchen, E.
Posner, Siemens Enterpreneurs, 91–94; W. Feldenkirchen, Siemens.
1918–1945, Columbus
(Ohio), 1995, 149.
SIMENS I SRBIJA 1918–1945. OPŠTI OKVIR
3.1.
Simens 1918–1945.
85
Protos mašina za pranje, 1932.
Zato je 1935. godine stvoreno Glavno reklamno odeljenje (Haupt Werbung Abteilung, HWA) sa sledećim
ciljevima:
a) dizajn i monitoring u svim medijima za reklamiranje,
b) savetovanje po pitanjima tržišne psihologije,
imena brenda i podrška prodaji,
c) ideje za zajedničke reklamne kampanje svih
delova kuće Simens,
d) preporuke za obrađivanje pritužbi,
e) saradnja na dizajnu proizvoda.
86
[107] W. Feldenkirchen ,Siemens. 1918–1945,
Columbus (Ohio), 1995,
146-148.
99–100.
[109] W. Feldenkirchen, Siemens. From Workshop,189–191.
Prvi šef ovog odeljenja bio je najveći reklamni stručnjak Nemačke toga doba Hans Domiclaf, koji se pre
toga bavio brendiranjem cigareta. Prvi njegov korak
bio je da sve druge marke u okviru firme ukine, i sve
proizvode stavi pod ime Simens, čak i veoma uspešne
kućne aparate PROTOS. Ubedio je Karla Fridriha sledećim rečima: „Ili pravi proizvode dostojne imena
Simens, ili odlazi iz ovog posla.“[107]
Simens je bio veoma aktivan u proizvodnji kućnih
aparata. Ovi uređaji su doveli do velike društvene
promene. Elektrifikacija domaćinstva bila je veliki
korak u emancipaciji žena, jer im je omogućila bolje
radne uslove i više slobodnog vremena. Nije slučajno,
upotreba električnih pegli i šporeta bila je najveća u
Švedskoj, koja je prednjačila i u emancipaciji žena.
Tamo je, na primer, bilo dvostruko više pegli i 50 puta
više šporeta po glavi stanovnika nego u Francuskoj.
[108]
Simens je još 1906. godine napravio prvi usisivač, „pumpu za uklanjanje prašine“, ogroman i težak
uređaj. Dvadesetih godina počeo je razvoj kućnih
usisivača, koji je doveo do usisivača koji „šapuće“.
Na reklami iz tog vremena se vidi devojčica koja je
načuljila uši da bi čula usisivač dok radi. Od 1935.
godine se proizvodi usisivač koji se drži u ruci. Istovremeno, proizvodili su se i šporeti, frižideri, mašine
za pranje, fenovi za kosu, grejači i jeftina električna
kuvala. Firma je morala da otvori još jednu fabriku za
kućne uređaje. [109]
Usisivač, 1906.
Protos mašina za peglanje, 1928.
87
88
Karl Fridrih je nastavio da sledi neke osnovne smernice u poslovnoj filozofiji kompanije. Vrlo je oprezno delio dividende i ulagao u okviru potencijala
za samofinansiranje, što mu je pomoglo da preživi
i hiperinflaciju i svetsku krizu. Držao se tradicionalnog Simensovog pravila da se raspodeljuje jedna
trećina profita, a da se dve trećine koriste za poboljšanje proizvodnje. Takođe je nastavio da se brine o
svojim zaposlenima. Osnivao je kompanijske sportske klubove zbog „duha solidarnosti“, slao je zaposlene i njihove porodice na plaćene odmore, onim
zaposlenima za koje nije bilo dovoljno posla davao
parcele u Simensštatu da na njima grade kuće ili
sade bašte. Školovao je svoje zaposlene, čak i na
univerzitetima.[111]
Oglas iz 1925. za Protos mašinu za pranje proizvedenu od strane Simensa „...a u međuvremenu, PROTOS pere vaš veš”.
Što se tiče onog delikatnog pitanja vezanog za svakog Nemca njegove generacije, saradnje sa nacistima, odgovor je sledeći: intimno je Karl Fridrih bio
liberal, što je pokazao ušavši u Rajhstag kao poslanik
Demokratske partije. Kada je počeo progon Jevreja,
pokušavao je da ih skloni u prekomorske filijale. Da
nije bio miljenik nacista, svedoči i činjenica da na
njegovoj sahrani 1941. godine, među hiljadama prisutnih nije bilo nacističkih glavešina.[112]
Naravno, za vreme rata kompanija je učestvovala
u ratnim naporima Trećeg rajha, pa i tamo gde
su korišćeni logoraši i ratni zarobljenici. Jedan od
tih poslova bila je i izrada raketa V-1 i V-2, u blizini logora Buhenvald. Razlikuju se svedočanstva
o uslovima rada. U ženskom logoru Ravensbrik je
navodno radni dan bio ograničen na 9 sati, manje
nego u drugim logorskim fabrikama. Posle rata je
Herman fon Simens interniran na nekoliko meseci,
ali ne zbog rada Simensa, već kao član Nadzornog
odbora Dojče banke.[113]
Kao što smo videli, istorija Simensa u Nemačkoj od
1918. do 1945. godine bila je dosta burna. Isto tako,
veoma uzburkana je bila istorija Srbije i Jugoslavije
u tom periodu.
Posner, Siemens Enterpreneurs, 99–101; S. von
Siemens Company,
93–96.
Posner, Siemens Enterpreneurs, 103–105; W.
Feldenkirchen, E. Posner,
Siemens Enterpreneurs,
109.
[112] S. von Weiher, H. Goetzeler, The Siemens Company, 87–89;
[113] W. Feldenkirchen, Siemens. 1918–1945, 171–
174.
Najvažniji za veliki povratak Simensa su ipak veliki
međunarodni poslovi. Od njih je prvi elektrifikacija Republike Irske, pomoću hidrocentrale na
reci Šenon. To je bio najveći posao koji je dobila
neka nemačka firma posle Prvog svetskog rata.
Za Simens je to bio referentan projekat, koji je trebalo da pokaže spremnost i konkurentnost firme. I
stvarno, zahvaljujući uspehu irskog posla, Simensovi su dobili posao u Sovjetskom Savezu. Opremili
su hidrocentralu na Dnjepru, jednu od najvećih
na svetu – Dnjeprostroj, ponos sovjetske petoletke. Ovaj objekat su komunisti isticali kao simbol
superiornosti sovjetske države, a gradnji je doprineo i Simens, kao i prilikom izgradnje moskovskog metroa. Kao pre skoro osamdeset godina,
narudžbine iz Rusije su pomogle Simensu da izdrži
Veliku krizu 1929–1932. godine. I najdalja od svih,
Simensova kompanija u Japanu, Fuzi Denki Seizo,
pokazala se veoma uspešnom. Drugi svetski rat je
Simens dočekao sa 195 kompanija: 109 u Evropi, 13
u Africi, 27 u Latinskoj Americi, 33 u Aziji, deset u
Australiji i tri u SAD.[110]
89
Prvog decembra 1918. godine, 28 predstavnika Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba doputovali su u Beograd i predali dokument (adresu) na koji je odgovorio prestolonaslednik Aleksandar i
proglasio ujedinjenje u novu državu – Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Pre toga je Narodno
vijeće 29. oktobra 1918. proglasilo bivše teritorije Austrougarske za posebnu državu, a 24. novembra 1918. donelo odluku o ujedinjenju sa Srbijom i Crnom Gorom.
P
rvog decembra 1918. ne samo što je stvorena
nova država, nego su i ostvareni ratni ciljevi
Srbije i težnje većeg dela intelektualne javnosti i
stanovništva slovenskih pokrajina u sastavu Austrougarske. Južni Sloveni okupljeni su u jednoj državi,
pod dinastijom Karađorđevića.
90
[114] Ovde dajemo samo pregled nekoliko sintetičkih
radova na osnovu kojih je
napisano ovo poglalje. Lj.
Dimić, Istorija srpske
državnosti, Novi Sad
2001; Lj. Dimić, „Serbien
und Jugoslawien“,
Österreichische Osthefte
1–4 / 2005 (Sonderband
18: Serbien und Montenegro 231–264; Dž.
Lempi, Jugoslavija kao
istorija: Bila dvaput jedna
zemlja, Beograd, 2004;
H. Sundhauzen, Istorija
Srbije od 19. do 21. veka,
Beograd, 2009; Dejan
Djokić, Elusive Compromise. A History of
Interwar Yugoslavia, London, 2007; M. J. Calic,
Geschichte Jugoslawiens
in 20. Jahrhundert, München, 2010.
Novu državu Kraljevinu SHS, kao jedinstvenu, činile
su austrougarske pokrajine Slovenija, Dalmacija,
Hrvatska, Slavonija, Vojvodina, Bosna i Hercegovina
i kraljevine Srbija i Crna Gora, kao nezavisne države.
U njihov sastav su uključeni i delovi Makedonije i
Novopazarskog sandžaka koji su do 1912. bili turske
teritorije. Granice države utvrđene su na Versajskoj
mirovnoj konferenciji od januara 1919. do januara
1920. godine, i posebnim ugovorima: sa Austrijom u Senžermenu, prema kome su deo Istre i još
neka manja područja pripali Italiji, a ostatak Istre,
Koruška, Kranjska, Dalmacija i deo Štajerske – Jugoslaviji. Trijanonskim sporazumom, potpisanim juna
1920. sa Ugarskom, Kraljevina SHS dobila je Hrvatsku, Slavoniju i Vojvodinu. U Banatu je granica povučena tako da je otprilike isti broj Rumuna ostao u
Jugoslaviji i Srba u Rumuniji. Nejskim sporazumom
zaključenim sa Bugarskom napravljena je korekcija
granice u korist Kraljevine SHS od oko 2.500 km² i
obaveza isplate ratne štete.
Nova Kraljevina SHS obuhvatala je teritoriju nešto
manju od 249.000 km² i brojala preko 12 miliona
stanovnika. Prema popisu iz 1921. u kome je popisivana verska i jezička pripadnost, procenjuje se
da je u novoj državi bilo oko 45% Srba (od toga oko
5% Makedonaca i verovatno oko 1,5% Crnogoraca
koji tada nisu smatrani posebnim grupama), 23,5%
Hrvata, 8,5% Slovenaca, 6,3% Muslimana, ukupno oko 83% Južnih Slovena. Postojale su i brojne
manjine, od kojih su najviše pripadnika imali Nemci,
Mađari i Albanci (po oko 4%).
Nova država se odmah suočila sa osnovnim pitanjima svog određenja kao političke zajednice. Kako
je rekao britanski ambasador Henderson: „lakše je
reći Jugoslavija, nego je napraviti“. Da li je to zemlja
jednog „troimenog naroda“ (Srbi, Hrvati, Slovenci)?
Da li treba da bude centralizovana, ili neka vrsta
federacije? Većina srpskih političara (u početku i
iz Srbije i iz bivših zemalja) bila je za centralizam.
Većina hrvatskih političara bila je za neku vrstu
federacije, ili čak konfederacije. Slovenci i bosanski
muslimani su podržali prvi centralistički ustav, uz
razne ustupke. Donet je na Vidovdan 28. juna 1921.
godine. Osim toga što je donet bez konsenzusa svih
etničkih grupa, ovaj ustav je imao još jednu krupnu
manu: ministre je imenovao kralj i oni su bili odgovorni njemu, čime je ozbiljno ugrožena kontrola
Narodne skupštine. Zato se kralj stalno mešao u rad
vlade i od 24 vlade, pre uvođenja diktature januara 1929. godine, samo su dve oborene tako što su
izgubile poverenje skupštine, a sve ostale je oborio
monarh, kralj Aleksandar Karađorđević. Većinu od
ovih vlada je predvodila Radikalna stranka sa Nikolom Pašićem na čelu, sve do njegove smrti 1926.
godine. Stranke su uglavnom bile podeljene po
etničkoj osnovi. Za Radikalnu i Demokratsku stranku
su glasali uglavnom Srbi. Bosanski muslimani su
glasali za JMO, Albanci, Turci i makedonski muslimani za Džemijet, a u Sloveniji je vladala klerikalna
Slovenska ljudska stranka (SLS), koja je uglavnom
podržavala beogradski centralizam. U Hrvatskoj je
skoro plebiscitarnu podršku imala HRSS (Hrvatska
republikansko-seljačka stranka). Ova stranka je, što
se vidi i iz imena, odbijala da prihvati ustavno uređenje. Kasnije (1925), HRSS će postati HSS, prihvatiće
monarhiju Karađorđevića, čak će ući i u neke vlade.
Jedina velika neetnička stranka, Komunistička partija Jugoslavije, postići će veliki uspeh na prvim
parlamentarnim i lokalnim izborima 1920. godine.
Zbog niza štrajkova, nereda i atentata, a i zbog njihovog zalaganja za revoluciju i nasilnu promenu
režima, vlast je odgovorila hapšenjima, progonima i
konačno zabranom rada.
Sukob centralističke i federalističke koncepcije o
državnom uređenju bio je osnovni uzrok nestabilnosti Kraljevine SHS i krize njenog političkog sistema.
Sednice parlamenta bile su pune neobuzdanih svađa
i optužbi, posebno za korupciju, što je dovodilo i do
tuča. U optužbama na račun političkih protivnika
prednjačio je Stjepan Radić, vođa opozicione HSS.
Posle međusobnih pretnji, optužbi i uvreda 20. juna
1928, poslanik Račić je sa skupštinske govornice
ispalio 5 metaka u pravcu opozicionih klupa kojima
je ubio dva a ranio tri poslanika HSS, a među njima
i njihovog vođu, Stjepana Radića. Rad skupštine bio
je prekinut.
Kralj Aleksandar Karađorđević ukinuo je parlamentarizam 6. januara 1929. godine. Time se uklopio u
jedan širi evropski trend. Iako su skoro sve evropske
države 1918. godine imale parlamentarni režim, do
sredine tridesetih godina preživela je samo jedna
parlamentarna demokratija istočno od Alpa: Čehoslovačka.[115] Sve političke stranke su raspuštene.
Promenjeno je i ime zemlje u Jugoslavija. Time
se htela naglasiti nova državna ideologija – integralno jugoslovenstvo. Kralj i deo intelektualne i
političke javnosti su verovali da je moguće integrisati Srbe, Hrvate i Slovence u „Jugoslovene“. Da bi
se to postiglo, pokušana je obrazovna reforma, bez
mnogo uspeha, a država je podeljena na banovine.
Banovine su nazvane po rekama, a predstavljale su
nameran pokušaj da se izbrišu etničke podele i da se
stvore administrativne jedinice na osnovu geografskih i privrednih kriterijuma. Naravno, ovaj princip
nije dosledno sproveden. Slovenci će ostati u kompaktnoj Dravskoj banovini, što im je olakšalo prihvatanje diktature.
Diktatura je u početku bila prihvaćena od dela
političke i privredne elite i nekih saveznika (Francuska i Čehoslovačka), ali je ubrzo izgubila svaku
podršku. Zato je kralj doneo (oktroisao) novi ustav
tzv. Septembarski ustav, kojim je uvedeno dvodomno narodno predstavništvo – Narodna skupština,
koja se bira neposredno, i Senat, čije članove imenuje kralj. Dozvoljeno je političko udruživanje ali
su stranke morale da imaju svoje odbore u čitavoj
zemlji. Tokom diktature su ojačale separatističke
tendencije u Hrvatskoj i Makedoniji, koje su potpomagane od Italije, Mađarske i Bugarske. Jedan broj
poslanika Hrvatske stranke prava, među njima i Ante
Pavelić, odlazi u inostranstvo (Italiju i Mađarsku) i
stvara ustašku organizaciju. Zajedničkom akcijom
ustaša i makedonskih separatista kralj Aleksandar je
ubijen u Marseju 9. oktobra 1934. godine, prilikom
zvanične posete Francuskoj. Ubijen je i Luj Bartu,
ministar spoljnih poslova Francuske. Zemljom je od
tada do Drugog svetskog rata vladalo Namesništvo,
na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem.
[115] E. Hobsbaum, Doba
ekstrema. Istorija kratkog
20. veka, Beograd, 2002,
83–111.
3.2.
Političke prilike u Kraljevini SHS/Jugoslaviji[114]
91
92
Stojadinović, ohrabren uspesima na unutrašnjem i
spoljnom planu, počeo je da uvodi određene autoritarne metode u radu stranke – uveo je zelenu značku
za članove JRZ, zelene košulje za omladince JRZ, a
postojalo je sve očiglednije da članstvo u JRZ predstavlja uslov za zaposlenje u vladinim institucijama.
Izbori za parlament zakazani su za decembar 1938.
godine. Pored vladine liste JRZ na čelu sa Milanom
Stojadinovićem, listu Udružene opozicije predvodio je Vladko Maček (1879–1964). Listu je podneo
i Dimitrije Ljotić u ime Zbora, ali nije dobio nijedno
poslaničko mesto. Izbore je pratila veoma živa
izborna propaganda. Prvi put u kampanji je upotrebljen radio, film i plakati u boji.
Stojadinovićeva lista dobila je oko 250.000 glasova
više od liste Udružene opozicije uz sve pritiske i
javno glasanje. Stojadinović je sastavio novu vladu
koja je trajala veoma kratko. Februara 1939. vladu je
sastavio Dragiša Cvetković (1893–1969), sa zadatkom da se postigne sporazum sa Hrvatima. Hrvatsko
pitanje je rešeno 26. avgusta 1939. godine sporazumom Cvetković–Maček o stvaranju Banovine Hrvatske. Banovina je dobila autonomni status u okviru
Kraljevine Jugoslavije. Teritorija banovine obuhvatala je Savsku i Primorsku banovinu i srezove nastanjene Hrvatima u Bosni i Hercegovini. Banovina je
dobila svoj sabor i autonomiju u upravi, finansijama
i prosveti. Centralna vlada zadržala je nadležnosti u
spoljnoj politici, monetarnoj i vojnoj sferi. Maček je
postao potpredsednik jugoslovenske vlade. Sporazum o banovini Hrvatskoj nikada nije ratifikovan u
Skupštini koja je istoga dana kada je postignut sporazum bila raspuštena. Drugi svetski rat počeo je 1.
septembra. Jugoslovenska vlada objavila je neutralnost u ratu koji je počeo ali je izvršena delimična
mobilizacija vojske. Otvorilo se pitanje uređenja
ostatka zemlje. Da li formirati srpsku federalnu jedinicu, pored hrvatske i slovenačke? Rat je zaustavio
prekomponovanje države.
Vlada Cvetković–Maček nastavila je Stojadinovićevu
spoljnu politiku i još više se povezala sa Nemačkom i
Italijom u ekonomskom i političkom pogledu. Aprila
1939. Italija je okupirala Albaniju. Nemačka, koja
je posle anšlusa postala sused Jugoslavije, napala
je Poljsku. Godine 1940. Nemačka je porazila Dansku, Norvešku, Holandiju, Belgiju, Francusku, a Italija je napala Grčku. Zemlje susedi Jugoslavije su
pristupile Trojnom paktu, najpre novembra 1940.
Mađarska i Rumunija, a 1. marta 1941. i Bugarska.
Jugoslavija je stavljena pred dilemu: uključivanje u
Hitlerov sistem savezništva, što je bilo nepopularno
posebno među Srbima, ili suprotstavljanje Nemačkoj. Knez Pavle i predsednik vlade D. Cvetković pokušavali su da sačuvaju neutralnost. Pregovarali su sa
Britanijom tražeći efikasnu vojnu pomoć. Početkom
marta 1941. Adolf Hitler primio je kneza Pavla, a
posle nekoliko sednica Krunskog saveta doneta je
odluka da i Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. Knez
Pavle je smatrao da čini najbolje za zemlju ako izbegne nemački napad, očuva neutralnost i nezavisnost
svoje zemlje.
Za anglofila kneza Pavla ulazak u Trojni pakt, 25.
marta 1941. godine, mora da je bio bolni kompromis. Premda, Hitler je pristao na znatne ustupke:
sile Osovine neće zahtevati prelaz preko jugoslovenske državne teritorije, Nemačka i Italija su se
u jednoj tajnoj klauzuli odrekle bilo kakve jugoslovenske vojne podrške, a u drugoj obećale vezu
Jugoslavije sa Egejskim morem preko Soluna. Dva
dana kasnije, izveden je puč koji su predvodili vazduhoplovni oficiri. Od tada do danas traju rasprave
o prirodi i posledicama prevrata od 27. marta. Oni
koji omalovažavaju puč, tvrde da je on pretežno delo
britanske obaveštajne službe. Britanci su investirali
dosta novca u „svoje“ ljude u Jugoslaviji, samo što
glavni pučisti nisu bili ti ljudi, već vođe Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović i Miloš Tupanjanin.
Britanska SOE koja je tek nešto ranije osnovana,
sama je širila legendu o svom učešću u puču ne bi
li podigla svoj ugled u redovima britanske administracije. U svakom slučaju, nikakav britanski novac
nije mogao da plati oduševljenje koje su u prevratu
pokazali skoro svi činioci u političkom životu: Srpska
pravoslavna crkva, čiji je sabor poslao poruku da se
narod privoleo „carstvu nebeskom“, skoro svi važni
političari i intelektualci, mlađi oficiri, a o studentima
i đacima da i ne govorimo.
Da li je puč bio „samoubistvo Jugoslavije“ kako
je pisao pronacistički publicista Danilo Gregorić,
„diletantsko-tragičan događaj“ kako ga karakteriše
nemački istoričar Zundhauzen, ili jedan od najsvetlijih događaja naše istorije – „treći srpski ustanak“
kako ga je nazvao Dragoljub Jovanović, ostaje jedno
od najspornijih pitanja u našoj akademskoj zajednici
i društvu uopšte. Neposredne posledice puča bile su
katastrofalne: Hitler je u svom besu na „srpsku zavereničku bagru“ rešio da uništi Jugoslaviju bez mnogo
prethodnog planiranja. Nije pomoglo uveravanje
nove vlade da puč nije usmeren protiv Nemačke i Italije. Ostaje dilema da li bi ostanak u Trojnom paktu
spasao Jugoslaviju. Hitler, naravno, nije poštovao
nijedan sporazum. Sa skoro svim zemljama koje je
napao, imao je ugovore o nenapadanju, čak i o „večitom prijateljstvu“. Umesto novog poretka i reda, u
Jugoslaviji su posle sloma u Aprilskom ratu zavladali
antiporedak i nered, kako to nadahnuto već naslovom svoje knjige naglašava Stevan Pavlović. Ne
postoji zemlja koja je u Drugom svetskom ratu više
raskomadana, niti je igde bilo više različitih vojski
nego na teritoriji Jugoslavije. Izbio je višestruki verski, etnički, građanski i oslobodilački rat iz koga će
kao pobednici izaći komunisti.
Maja 1935. održani su parlamentarni izbori, prvi
posle zavođenja diktature, na kojima je dozvoljeno
isticanje opozicionih lista. Vladina lista pobedila je
na izborima uz teror i pritisak na glasače. Uostalom,
izbori su održani javnim glasanjem, što je već dovodilo u pitanje slobodno glasanje. Izborne nepravilnosti kompromitovale su vladu Bogoljuba Jevtića
i dovele do njenog pada. Knez Pavle je mandat za
sastav vlade poverio Milanu Stojadinoviću (1888–
1961), pravniku, finansijskom stručnjaku i radikalskom političaru. On je avgusta 1935. osnovao novu
političku stranku – Jugoslovensku radikalnu zajednicu – sastavljenu od radikala, vođstva Slovenske
ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske organizacije. Ekonomskim reformama, novim investicijama, rešavanjem pitanja seljačkih dugova kojim je
oprošten ili otpisan deo duga vlasnicima srednjih
imanja, ukupno oko 800.000, Stojadinović je jačao
svoju poziciju. Nastavio je započeto približavanje
Nemačkoj, postigao je izmirenje sa Italijom, usmerio
izvoz agrarnih proizvoda prema Nemačkoj koja se
spremala za rat, ublažio posledice velike ekonomske krize. Međutim, opozicione snage okupljene oko
Bloka narodnog sporazuma i dalje su tražile ukidanje ustava iz 1931. i slobodne izbore. Stojadinović
je protiv sebe imao i Srpsku pravoslavnu crkvu zbog
potpisivanja sporazuma o položaju katoličke crkve u
Jugoslaviji – Konkordat, čemu se protivila SPC.
93
Prizori ulica Beograda.
Privreda Srbije bila je uništena u većoj meri od ostalih privreda Evrope, koje su takođe razorene.
Neke evropske zemlje izgubile su materijalna bogatstva dve generacije, kao Belgija i Austrija,
neke „samo“ jedne, kao Nemačka, Francuska i Britanija. U Srbiji je poginulo je 28% celokupnog
stanovništva, a skoro polovina muškaraca. Osim toga uništeno je 70% stočnog fonda, 57% industrijskih mašina. Ukupno, skoro polovina celokupne državne imovine je nestala u ratu.
N
94
a ratna razaranja se nadovezala potpuna privredna neujednačenost zemlje, koja je odražavala njenu političku raznolikost. Tako je ta zemlja
posedovala šest carinskih zona, pet valuta, četiri
železničke mreže, tri vrste bankarskih sistema, dve
vlade i jednu jedinu zajedničku povoljnu karakteristiku u spoljnoj trgovini – izvoz žive stoke. Teško
stanje privrede i administrativni haos su pogoršani
uzajamnim sumnjama i nepoverenjem. Takav je slučaj i sa razmenom valute. Ta razmena u srazmeri 4
kune za jedan dinar ostavila je takav loš utisak na
hrvatsku političku, pa čak i akademsku javnost, da
je decenijama pominjana kao primer eksploatacije
Hrvatske. Strani istraživači, kao Džon Lempi, ukazali su na činjenicu da je dinar imao zlatnu podlogu,
pošto su srpske rezerve zlata i deviza bile u francuskim i švajcarskim sefovima, dok je kruna pala do
1919. na petinu predratnog kursa. Na berzi u Pešti je
do tada čak pala na 10% svoje predratne vrednosti.
Isto tako, vladalo je veliko nezadovoljstvo neujednačenom poreskom politikom i davanjem državnih
kredita, u čemu se, po mišljenju novih severozapadnih krajeva zemlje, davala prednost starim zemljama
Kraljevine Srbije. Sa druge strane, nova država bila je
veliko tržište zaštićeno visokim carinama, što je išlo
na ruku industriji u Hrvatskoj i Sloveniji. Ove zemlje
su u okviru Austrougarske bile među industrijski
manje razvijenijim krajevima Habzburške monarhije. U Kraljevini SHS, i kasnije Jugoslaviji, postaće
najrazvijeniji deo države pogotovo Slovenija, dok će
Zagreb postati industrijski i finansijski centar. Pre
Prvog svetskog rata, Beograd i Zagreb imali su isti
broj industrijskih preduzeća. Njihov rast je do 1926.
godine bio četiri puta veći u Zagrebu nego u Beogradu, dok je rast investiranog kapitala bio dva puta
veći nego u Beogradu. Snaga industrijskih postrojenja u Zagrebu iznosila je 22,5% ukupne instalirane
snage u zemlji, a u Beogradu 5,4%. Takođe, zagrebačke banke su 1928. godine raspolagale polovinom
celokupne bankarske aktive u zemlji.[116] Zato je i
Jugoslovensko Simens, Simensov ogranak u Jugoslaviji, imao centralu u Zagrebu.
Kao i u celoj srednjoj i istočnoj Evropi, posleratna
inflacija je stimulisala investiranje. To je bilo ispla-
tivo, jer je inflacija umanjivala troškove dugovanja,
poreza i plata. Zato je od 1918. do 1923. otvoreno
31% svih fabrika izgrađenih od 1918. do 1941.
godine, kao i 40% radnih mesta, najviše u Sloveniji
i Hrvatskoj.[117] I preduzeće Jugoslovensko Simens
osetilo je ovu konjukturu. Tako je godinu dana posle
osnivanja, 1922. godine, podelilo dividende od 5%
da bi posle toga, svake godine, sve do 1925. delilo
po 10% dividendi.[118] Za vreme inflatorne konjukture
ranih dvadesetih godina došlo je i do privremenog
porasta poljoprivrednih cena, ali su 1925. godine
naglo pale kada je stiglo jeftinije žito iz Amerike, pa
je pšenica sa 417 dinara 1924. godine pala na 258.
dinara. Nastavila je da pada i pre krize 1929. godine,
a kriza joj je oborila cenu na 30%. Sve su zemlje
pokušavale da zaštite svoja tržišta na taj način što su
ih zatvarale. Iako su stručnjaci tvrdili da protekcionizam nije garant nacionalne sigurnosti, niko ih nije
slušao. Jugoslovenski ministar spoljnih poslova, Voji-
Beograd, 2009, 65–69;
M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije 1815–1941,
Usporeni napredak u
industrijalizaciji, Beograd
2004, 203–207; Dž.
Lempi, Jugoslavija kao
istorija: Bila dvaput jedna
zemlja, Beograd, 2004,
105–179; H. Sundhaussen, Istorija Srbije od
19. do 21. veka, Beograd,
2009, 250, 285; M.
Fogec, J. Turkalj, Povjest
obilježena inovacijama.
125. godina Siemensa u
Hrvatskoj, Zagreb 2011,
72–77.
[117] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije, 210–211.
[118] Compass. Finanzielles
Jahrbuch 1931. Jugoslawien, Wien–Zagreb,
1931, 736.
3.3.
Privreda i društvo Srbije i Jugoslavije 1918–1941.
95
[119] M. Mirković, Ekonomska
struktura Jugoslavije
1918–1941, 30–32; I.
Berend, Ekonomska istorija Evrope u XX veku,
76–77; M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije, 276;
Vuk Vinaver, Svetska ekonomska kriza u Podunavlju i nemački prodor
1929−1935, Beograd
1987, 32–37; Dimitrije
Boarov, Apostoli srpskih
finansija, Beograd 1997,
248.
[120] Berend, Ekonomska istorija Evrope u XX veku,
76–77; P. Marković, Beograd i Evropa, 119.
96
[121] Berend, Ekonomska istorija Evrope u XX veku,
79–86; M. C. Kaser, E. A
Radice,The Economic
History of Eastern
Europe, Oxford, 1986, 2,
249; Lampe, J., Jackson,
M., Balkan Economic
History 1550–1950, Bloomington, 1982. 482–
500; M-Ž. Čalić, Socijalna
istorija Srbije, 388–389.
Svetska ekonomska kriza koja je izbila 1929.
godine, poništila je skromna postignuća dvadesetih godina. Svetska industrijska proizvodnja je od
1929−1932. godine pala za 67%, tj. na nivo iz 1912.
godine. Praktično je nastupio slom svetske trgovine.
Uvoz je u Jugoslaviji opadao još od 1926. godine, a
agrarna kriza se naslućivala još od 1925. godine.
Prema Dimitriju Boarovu, svetska kriza je „protutnjala“ Jugoslavijom između 1929. i 1932. godine
umanjujući nacionalni dohodak Kraljevine Jugoslavije usled pada cena poljoprivrednih proizvoda za
čak 56%.[119] Jugoslavija u početku nije ni osetila pad
američke berze, toliko je malo bila uključena u svetske finansijske tokove. Zato je najstrašniji udarac
krize nastupio 1931. godine, kada se dogodio pad
evropske centrale porodice Rotšild, kao i pad jedne
od tri najveće nemačke banke, Darmštatske. Ovaj
pad je oborio devizne rezerve Nemačke i Austrije na
bezmalo desetinu prethodne vrednosti. Ovaj događaj je oborio najveću privatnu banku u Jugoslaviji,
Prvu hrvatsku štedionicu, i preusmerio ušteđevinu
na velike državne banke u Beogradu, što je imalo i
političke posledice.[120]
Postojale su tri osnovne strategije izlaska iz velike
recesije. Prva je bila masivna državna intervencija u privredi. Jedan vid takve intervencije bili su
javni radovi. U Jugoslaviji je najviše javnih radova
bilo u sferi izgradnje puteva, pruga i regulisanja
vodotokova. Drugi vid državne intervencije je direktno investiranje države. U Jugoslaviji su to naročito bile drvna industrija i metalurgija. Metalurgija
je posebno značajna jer su tridesetih godina sve
države pokušale da razviju vojnu industriju. Neke
od zemalja evropske periferije su podržavile industrijske grane ključne za vojsku i pribegle donošenju
planova, nalik na one u Nemačkoj i SSSR-u. Najambiciozniji su bili Šestogodišnji i Četvorogodišnji plan
u Poljskoj i stvaranje Centralne industrijske oblasti.
I Mađarska je pokrenula Gyor plan sa ambicijama da
stvori samostalnu vojnu industriju. U Jugoslaviji je
Milan Stojadinović masovno podržao razvoj metalurgije (čelik u Zenici, bakar u Boru, olovo i cink u
Trepči, aluminijum u Šibeniku). Dugo je u vreme
komunizma ovakva politika napadana kao predaja
stranom kapitalu, jer su stranci (Francuzi i Britanci
za obojene metale, Nemci za čelik) bili delimični vlasnici u metalurgiji. Međutim, Stojadinović je punio
polovinu državnog budžeta iz ovih i drugih državnih
preduzeća. Osim toga, metalurška i hemijska preduzeća su najviše doprinela realnom porastu industrijske proizvodnje koji je bio veći od 10% od 1936. do
1939. godine.[121]
Druga strategija prevazilaženja krize bila je trampa,
ili klirinška trgovina. Prvi takav sporazum potpisale su Austrija i Jugoslavija 1932. godine, ali je
najveći partner celog regiona u toj vrsti trgovine
bila Nemačka. Nemačka spoljna trgovina bila je u
porastu od 1930. do 1939. godine samo sa Severnom Evropom, Jugoistočnom Evropom i Južnom
Amerikom. Nemačka je ostvarila brz prodor na tržišta Jugoistočne Evrope sredinom 30-ih godina 20.
veka. Mada je ekspanzija razmene počela i pre 1933.
godine, trgovina se Jugoslavijom i čitavim regionom
uklapala u koncepcije tzv. „Velikog“ i „Dodatnog“ privrednog prostora Trećeg rajha. U svim zemljama
regiona je od 1933. do 1939. godine udeo Nemačke
udvostručen, utrostručen, pa čak i učetvorostručen, kao u Mađarskoj. Naravno, u tom povećanju su
ulogu igrale i aneksija Austrije i okupacija Čehoslovačke pri kraju tog perioda. Na primer, Jugoslavija
je dobijala 30% veće cene od svetskih, ali je morala
i da uvozi znatne količine nemačkih proizvoda, od
industrijskih do filmova.[122]
Treća strategija bila je pokušaj da se pomogne seljacima, najbrojnijem i krizom najteže pogođenom
sloju stanovništva. Prihodi zemljoradnika su počeli
da opadaju već sredinom dvadesetih godina. Tako
su 1924. godine prihodi jednog seoskog domaćinstva iznosili oko 400 dinara mesečno, 1928. godine
manje od 300, da bi 1934. godine pali na 121 dinar,
ili dinar po osobi. Poređenja radi, to su jedne dnevne
novine. Jugoslovenska država je već 1930. godine
ustanovila PRIZAD (Privilegovano akcionarsko društvo) koje je monopolom na otkup i cene žitarica
pokušalo da zagarantuje minimalne cene. Onda
je osnovala i Privilegovanu agrarnu banku, kao i
Bugarska, koja je preko direkcije za izvoz žitarica i
Agrarne kooperativne banke monopolisala izvoz
žitarica, ružinog ulja i duvana, kao i Mađarska, koja
je izvoz žitarica monopolisala preko državnih kooperativnih tela. Na kraju je jugoslovenska država preuzela polovinu dugova seljaka.[123]
Siromašno i prenaseljeno selo je glavni razvojni
problem jugoslovenske države i društva u ovom
periodu. Stopa rasta bila je skoro 2% u celom međuratnom periodu, a industrija je rasla po stopi od
3,4%, pa i više od 10% pred rat. Sav rast je pojeden
demografskim kretanjima. Porast stanovništva je
iznosio od 1,6, do 1,1% godišnje po čemu je Jugoslavija podsećala na današnje zemlje Trećeg sveta.
U međuratnom periodu broj stanovnika je uvećan
skoro za trećinu: po natalitetu, Jugoslavija je bila
treća u Evropi, odmah posle Sovjetskog Saveza i
Rumunije, a neki njeni delovi (Vrbaska banovina u
zapadnoj Bosni) su uz SSSR, Egipat i Palestinu bili
svetski rekorderi. Ta sve brojnija usta su se morala
hraniti na sve manje obradive zemlje, jer je većina
novih stanovnika ostajala da živi na selu. Dok se na
100 hektara obradive zemlje u Nemačkoj hranilo 52,
a u Francuskoj 84 ljudi, u Jugoslaviji je taj broj bio
114 (od 81 u Vojvodini do 302 u Dalmaciji i Hercegovini), pri čemu su prinosi u Jugoslaviji bili znatno
manji, na primer, dvostruko manji nego u Nemačkoj). Na drugoj strani, i većina gradskog stanovništva bila je siromašna.[124]
Kako je bilo moguće sprovoditi elektrifikaciju u
takvim uslovima? Mnogi su baš u elektrifikaciji videli
izlaz iz siromaštva.
[122] Milan D. Ristović,
Nemački novi poredak i
jugoistočna Evropa
1940/41 1944/45, Beograd 1991; Berend, Ekonomska istorija Evrope u
XX veku, 80,146–149;
Dž. Lempi, Jugoslavija
kao istorija, 163–165.
[123] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije, 334–335;
Berend, Ekonomska istorija Evrope u XX veku,
82.
[124] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija Srbije, 223, 415; H.
Sundhauzen, Istorija
Srbije od 19. do 21. veka,
295–296; Lj. Dimić, Kulturna politika Kraljevine
Jugoslavije 1, Beograd,
1996, 34; R. V. Popović,
Agrarna prenaseljenost
Jugoslavije, Beograd,
1940, 19–21, 32–35, 50;
M. Mirković, Ekonomska
struktura Jugoslavije
1918–1941, 37–41; P.
Marković, Beograd i
Evropa, 36–37.
slav Marinković je na sastanku Lige naroda u Ženevi
istakao omiljeni argument protiv slobodnog tržišta,
a to je da ono pogoduje samo bogatim zemljama. Priznao je da je zatvaranje tržišta iracionalno, ali kakvo
racionalno rešenje je moguće za zemlje u vanrednim ekonomskim okolnostima? I u vreme tranzicije
i globalizacije oživljavaju argumenti da bi siromašne
zemlje trebalo zaštiti visokim carinama. Carine su
uvedene širom Evrope sredinom dvadesetih godina
(u Jugoslaviji 1925. godine). Zanimljivo, izgleda da
je veza između industrijskog rasta i carinske zaštite
veliki mit. Bugarski ekonomski istoričar Ljuben Berov,
pokazao je da je među balkanskim zemljama Turska
imala najveće mere zaštite od strane konkurencije i
najmanji rast. Jugoslovenska država je manje intervenisala u privredi od svojih suseda i bila je druga
po razvoju.
97
[125] Momčilo Petrović, „Naš
program“, SEP, Časopis
Saveza električnih preduzeća Kraljevine Jugoslavije, I, 1, 1936, 1.
[126] Miloš A. Kremić, „Elektrifikacija Srbije do Drugog
svetskog rata“ u Vek elektrike, Beograd 1993, 62.
[127] Dragutin Katušić, „Razvoj
opšte elektrifikacije
zemlje u jugoslaviji“, SEP,
Časopis Saveza električnih preduzeća Kraljevine
Jugoslavije, III, 9, 1938,
16.
[128] Stevan Popović, „Industrija Beograda“, Politika,
10. septembar 1938, 8.
98
[129] Dragutin Katušić, 24.
[130] Stevan Kukoleča, Analiza
privrde Jugoslavije pred
Drugi svetski rat, Beograd
1956, 5.
[131] Mladen Milaković, „Električne centrale u Srbiji
1882–2006“, Flogiston,
14, 2006, 53.
Kada se stave na stranu unutrašnji politički problemi Kraljevine SHS/Jugoslavije i njena spoljnopolitička ugroženost, industrijalizacija je predstavljala jedan od najaktuelnijih problema. U prvoj
polovini XX veka rasprostranjenost upotrebe električne energije je uveliko predstavljala parametar
na osnovu koga se merio privredni razvoj jedne zemlje.
lektrika, kao tada najsavremenija pogonska
snaga, uticala je na razvoj gotovo svih privrednih grana. Međutim, sredinom 30-ih godina 20. veka
poznavaoci ove tematike u Srbiji ukazivali su na to
da se elektrifikacija Jugoslavije nalazi tek u početnom
stadijumu.[125] Naime, u Srbiji je 1939. godine bilo
elektrifikovano svega 29,8% domaćinstava.[126]
E
aktivom“,[128] u međuratnom periodu situacija nije
opravdavala očekivanja. Rano uvođenje električne
energije u Beogradu, 1893. godine, predstavljalo je
suprotnost velikom zaostajanju u ovoj oblasti nakon
Prvog svetskog rata, dok je uloženi kapital u oblasti
elektrike uglavnom bio strani, kada je reč o velikim
električnim centralama.[129]
Pre Prvog svetskog rata, područje Kraljevine SHS bilo
je podeljeno u šest raznih administrativnih područja
u 4 države. Centrale su retko pravljene prema određenom planu ili sa mogućnošću povezivanja preko
dalekovoda. Električna preduzeća su formirana u
većim mestima gde se pokazalo da ima dovoljno
dobrih potrošača električne energije. Slično, pojedine
fabrike su podizale sopstvene električne centrale. U
jugoistočnim delovima zemlje prevladavala je privatna inicijativa, a u severozapadnim, javna ruka u
izgradnji električnih centrala. Tako je najviše rezultata postignuto u Sloveniji, a situacija je bila povoljna
i u Hrvatskoj gde je dosta većih mesta još pre Prvog
svetskog rata imalo električnu energiju.
Nepostojanje prave električne razgranate mreže uslovilo je izgradnju malih i srednjih električnih centrala,
podignutih za lokalne potrebe. Industrijska preduzeća
želela su da poseduju sopstvene elektrane, pri čemu
su ponekad i izbegavala struju kao vrstu pogona, vraćajući se na stari mehanički pogon da ne bi smanjila
troškove. Sa druge strane, elektrifikacija sela bila je
sasvim nerentabilna, a u uslovima u kojima je zemlja
bila pretežno agrarnog karaktera rezultat je bio jasan.
Sama poljoprivreda je zaostala,[130] pa na selu nije
postojao interes za uvođenjem struje.
U Srbiji, izvan Beograda, bilo je tek nekoliko manjih
električnih centrala namenjenih lokalnim potrebama od kojih su najznačajnije hidrocentrala u
Užicu sa 875 kV snage, koja je već 1897. godine
podignuta za potrebe industrije i opšte rasvete, i
hidrocentrala „Vučje” snage 400 kV odakle se obezbeđivala struja za grad Leskovac. Situacija u Vojvodini je bila nešto bolja jer se i tamo rano krenulo
sa poslovima elektrifikacije.[127] Iako je Srbija ušla
u Prvi svetski rat „sa jednom lepom industrijskom
Elektrifikacija je bila prepuštena privatnoj inicijativi
i do 1945. godine ona je bila individualna.[131] Plan
Ministarstva građevina o sistematskoj elektrifikaciji
uz pomoć reparacija iz Nemačke načinjen je 1925.
godine, ali on nije dobio podršku Ministarskog
saveta. Dodatna teškoća prilikom elektrifikacije bilo
je uvođenje poreza, tj. trošarine, na upotrebu električne energije. Ova mera jugoslovenske vlade, zamišljena kao odgovor na svetsku ekonomsku krizu,
snažno je destimulisala upotrebu struje u privredi i
domaćinstvima. Kada je reč o zakonskom regulisanju
ovog pitanja, i tu je situacija bila loša. U upotrebi je
bio „Pravilnik o građenju i eksploataciji električnih
Oglasi za parne turbine namenjene domaćoj industriji.
postrojenja (instalacija) u Kraljevini Srbiji“ iz 1902.
godine. Kasnije, 1926. godine, Mašinski odsek Ministarstva građevina objavio je Propis za jednoobrazno
izvođenje električnih instalacija u zgradama za jaku
struju pod naponom do 380 V. Nedovoljna preciznost
ovih propisa omogućavala je raznovrsnost u izboru
napona struje i opreme koja je pratila instalacije.
Na drugoj strani, zagovornici elektrifikacije bili su
domaći privrednici, stručna javnost poput profesora
univerziteta, radio-amatera, električara, montažera,
kao i predstavnika stranog kapitala. Zagovornici elektrifikacije isticali su činjenicu da Jugoslavija raspolaže
svim prirodnim uslovima potrebnim za razvoj elektri-
fikacije, ipak o rudnim ili drugim bogatstvima nisu
postojala još uvek precizna obaveštenja.[132] Isticano
je i da je električna energija idealni i najplemenitiji
vid energije.[133] Apeli su upućivani nadležnim ministarstvima da se donese zakon o elektrifikaciji kojim
bi se materija regulisala, osigurala pravna sigurnost
za strani kapital i definisalo mesto države u budućim
velikim poslovima na uvođenju struje.[134]
„Izgradnja elektrifikacije počela je odmah posle rata
1919. godine. Napredak rada na ovom polju vidi se
po uvozu elektrotehničkog materijala iz godine u
godinu čiji je uvoz rastao i dostigao svoj maksimum
od oko 200 miliona dinara u 1930. godini. Od tada
[132] Stevan Kukoleča, Analiza privredne Jugoslavije pred Drugi svetski
rat, Beograd 1956, 6.
[133] Dragutin Katušić, „Razvoj
opšte elektrifikacije
zemlje u Jugoslaviji“,
SEP, Časopis Saveza
električnih preduzeća
Kraljevine Jugoslavije,
III, 9, 1938.
3.4.
Elektrifikacija u Kraljevini SHS/Jugoslaviji
99
Kriza 1929. godine se odrazila i na sektor elektroindustrije. U jeku svetske ekonomske krize država
je uvela trošarinu na teret elektropretplatnika, 15.
avgusta 1932. godine, čime je dodatno ukočen razvoj
elektrifikacije.[136] U uslovima dominantno poljoprivrednog karaktera zemlje, seljacima je struja ostajala
veoma skupa dok su cene njihovih proizvoda drastično opale. Početkom 30-ih godina 20. veka, tokom
najveće krize, izgrađene su dve najveće električne
centrale u Srbiji, prva u Vreocima, a druga, „Snaga i
svetlost“ u Beogradu.
Opština grada Beograda preuzela je električnu centralu od belgijskog društva 1919. godine i držala
je proizvodnju u svojim rukama sve do maja 1933.
godine kada je nova centrala preuzela snabdevanje
grada.[137] Do 1935. godine su postojale tri gradske
električne centrale. Međutim, električna energija je i
dalje bila privilegija pretežno gradskog stanovništva.
100
„Pionirski radovi na elektrifikaciji naše zemlje još nisu
završeni. Do sada se uglavnom samo varoši i varošice
u većem delu naše Kraljevine snabdevaju sa električnom energijom. Doduše i izvestan broj sela, koja se
nalaze u blizini većih mesta elektrificirana su, dok
većina sela i dalje nema mogućnosti uživanja blagodeti električne energije.“ Samo je 30% stanovnika
zemlje imalo pristup električnoj energiji. U doba socijalizma, za to je optuživan pohlepni strani kapital koji
je dominirao u elektroindustriji.[138]
Detalj generatora Simens & Halske, HE „Vučje”, 1903.
Proizvodnja električne energije bila je neekonomična, zbog toga što su u upotrebi bile
mahom lokalne električne centrale za koje je
karakterističan vrlo niski stupanj iskorišćenja:
„Velika elektrotehnička preduzeća ili fabrike
koje bi svojim uticajem forsirale, radi vlastitog
zaposlenja domaćeg radništva, opštu elektrifikaciju u Jugoslaviji, još ne postoje. Ni električka železnica još se ne sprovodi. Tek ove
godine ima da počne elektrifikacija kraćeg
dela pruge kod Sušaka..... Neće da ulažu jer
nije rentabilno, slaba je potrošnja, nedovoljno
je razvijena industrija. Male centrale ne mogu
da elektrifikuju šira područja, već skupo prodaju struju, pa iritiraju i izazivaju bojkot“. rezimira stanje 1938. godine jedan stručnjak za
elektrifikaciju.[139] Zato je i potrošnja bila mala.
Čak u Beogradu, potrošnja po stanovniku je
iznosila 90 kilovat sati (u Budimpešti 253, a
Parizu 367).[140]
Krajem 1918. godine gradske vlasti Beograda
preuzele su „Društvo za tramvaje i osvetljenje“
u čijem sastavu se nalazila i beogradska centrala.[141] Međutim, ova stara centrala uskoro
više nije mogla da podmiri potrebe grada, pa
je Beogradska opština 5. juna 1929. godine
donela odluku da izgradi novu električnu termocentralu na desnoj obali Dunava – „Snagu
i svetlost“. Centrala je puštena u rad 1932.
godine.[142] Za posleratnu opremu, ali i izgradnju novih električnih centrala korišćena je i
oprema dobijena na ime reparacija. U međuvremenu, 1930. godine formirana je nova firma
„Elektro-Makiš A. D.“ kao rezutat spajanja „Strugare-Makiš“ i „Karbo-Makiš“ rundika lignita.
Ova firma je izgradila novu električnu centralu
koja je 1931. godine puštena u rad u Vreocima.
U tu centralu će kasnije, posle Drugog svetskog
rata, biti ugrađena Simensova oprema.
[135] Anonim, „Izveštaj o VII
Glavnoj skupštni Saveza
električnih preduzeća“,
Kraljevine Jugoslavije, I
I, 3, 1937, 38.
[136] Miloš A. Kremić, 61;
Anonim, „Razne vesti“,
Kraljevine Jugoslavije, II,
4, 1937, 38–39; Tramvaji i osvetljenje grada
Beograda 1892–1932,
Beograd, 77.
[137] „Ekspoze o snabdevanju
grada Beograda električnom energijom“.
IAB, Opština grada Beograd, DTO, 1542
[138] Momčilo Petrović, „Pri
Udruženju Jugoslovenskih industrijalaca i arhitekata – Sekcija Beograd“, SEP, Časopis
Saveza električnih preduzeća Kraljevine Jugoslavije, II, 4, 1937, 40;
S. Dimitrijević, Strani
kapital u privredi bivše
Jugoslavije, Beograd,
1958, 37.
[140] M. J. Calic, Geschichte
Jugoslawiens in 20.
Jahrhundert, München,
2010, 105.
[141] Grupa autora, 80
godina elektrifikacije
Beograda 1893−1973,
Beograd 1973, 79.
[142] Miloš A. Kremić, „Elektrifikacija Srbije do Drugog svetskog rata“ u
Vek elektrike, Beograd
1993, 60.
počinje uvoz električnog materijala da opada i iznosi
za poslednje tri godine prosečno oko 100 miliona
dinara. Ovo opadanje nastupilo je usled krize a i stoga
što se je pojedini električni materijal počeo izrađivati
u zemlji.“[135]
101
4
Simens u Srbiji 1921–1941.
102
[143] M. Fogec, J. Turkalj,
Povjest obilježena inovacijama. 125. godina Siemensa u Hrvatskoj,
Zagreb 2011; Arhiv Jugoslavije, (AJ)70, 65–609–
1329.
[144] AJ, 65–609–1329.
Beogradska filijala je registrovana nešto kasnije,
14. juna 1923. godine.[144] U početku su imali prevashodan zadatak da prodaju Simensove proizvode
u Jugoslaviji, a onda je samostalna fabrika osnova-
Reklama u časopisu „Inženjer”, 1940.
Reklama u časopisu Saveza električnih preduzeća Kraljevine Jugoslavije, 1937.
na 1923. godine u Zagrebu, u kojoj su proizvođeni motori, ali i drugi različiti elektrotehnički aparati. Tako je u
ovoj fabrici u Zagrebu do sredine 1940. godine proizveden desethiljaditi motor. Prema podacima iz 1935. godine, proizvedena roba je prodavana domaćim trgovcima (oko 70%) i državnim telima (oko 30% godišnje
proizvodnje).[145]
[145] AJ, 65–609–1329.
SIMENS U SRBIJI 1921–1941.
Preuzimanjem zagrebačkog preduzeća Elektra d. d.
koje se bavilo elektrotehničkim i mašinskim radovima, nastala je druga firma, Jugoslovensko Simens
d. d., koja je u Zagrebu protokolisana 20. jula 1921.
godine.[143] Od tog trenutka centrala jugoslovenskog preduzeća nalazila se se u Zagrebu, sa filijalama u Beogradu i biroima u Ljubljani i Sarajevu.
103
Jedan od 30 električnih Simens tramvaja isporučenih Beogradu 1923.
Reparacije i Simens
Veoma važan deo Simensovog poslovanja u Srbiji, kao i ostalih nemačkih firmi, bile su reparacije. Nemačka je morala da isplati ratnu odštetu kako je bilo istaknuto u Versajskom mirovnom
ugovoru.
G
104
[146] Branko Pavlica, Privredni i
politički odnosi Srbije sa
Nemačkom 1882−2005.
Srbija, Jugoslavija i SR
Nemačka. Sporna pitanja
1945−2005, Beograd
2008, 22–25.
Srbija , Jugoslavija i SR
Nemačka. sporna pitanja
1945–2005, Beograd
2008, 27.
Simensovo zastupništvo u Beogradu, Ulica kralja Aleksandra 8
(danas Trg Nikole Pašića)
odine 1921, nakon konferencije Vrhovnog savezničkog saveta u Londonu, Nemačkoj je određena obaveza da isplati 132 milijarde zlatnih maraka.
Nemačka je tako bila dužna da isplati Kraljevini SHS
7,6 milijardi zlatnih maraka.[146] Tokom 1921−1922.
Jugoslavija je dobila 60 miliona zlatnih maraka u
materijalu, a do 1929. godine primila je tri milijarde
sto pedeset miliona dinara. Godine 1930. Nemačka
je poslednji put platila reparacije.
oslanjajući se na gotove industrijske proizvode iz
Nemačke.[147] Naše je mišljenje pak, da su reparacije
bile pogodan način da se dobije oprema za koju ne
bi bilo novca. To ne važi samo za industriju, već i za
laboratorijsku opremu. Tako je za Elektrotehnički
zavod u Beogradu profesor Dragomir Jovanović od
firme Simens & Halske naručio isporuku najmodernijih laboratorija tog vremena. Ove laboratorije su
isporučene od 1926. do 1928. godine.
Reparacije su bile „win-win” aranžman. Nemačka je
pokušavala da izbegne plaćanje u deficitarnoj stranoj valuti. Jugoslaviji je i pomoć u mašinama i opremi
bila dobrodošla. Bilo je onih koji su smatrali da je time
Jugoslavija zapostavila razvoj svoje mlade industrije
Na račun reparacija poručen je razni sirovi i poluobrađeni materijal za beogradsku Direkciju tramvaja
i osvetljenja. Osovine, točkovi, čelik za izradu alata,
putnički automobili. Stiglo je i pet novih „motornih
auto-čistilica“ firme Mercedes 1930. godine, takođe
na ime reparacija.[148] Na ime reparacija su stigle i
isporuke gvozdenih konstrukcija za tipske mostove,
šina za normalne i uzane pruge, ali i nameštaja i
unutrašnje dekoracije, pa čak i lopata, ručnih testera,
sekira, grabulja, bicikala..... Za Simens su vezane telefonske centrale i pribor, kao i tramvaji.[149]
Reparacije, naravno, nisu bile jedino polje rada. U
Beogradu je Odeljenje za medicinsku tehniku otvoreno novembra 1935. godine. Takođe, u Beogradu
je radila i Mašinsko-tehnička radionica kao sastavni
deo pomenutog Odeljenja za medicinsku tehniku. U
njoj su izrađivani predmeti iz delokruga medicinske
tehnike, poput stativa i pribora za rendgen aparate,
nameštaja za lekarske ordinacije, bolnice i sanatorijume. Na ovoj lokaciji je vršena i opravka i zamena
delova kao i hirurških instrumenata. Radionica je
posedovala i brojne mašine kao i postrojenje za hromiranje i niklovanje. Do 1938. godine u radionicu
je investirano više od 300.000 dinara, pa je ukupna
vrednost opreme na ovoj lokaciji prešla pola miliona
dinara.[150]
Simensovo zastupništvo u Beogradu se nalazilo u
Ulici kralja Aleksandra 8, danas je to Trg Nikole Pašića.
Na prvom spratu nalazilo se Medicinsko odeljenje
kao i Odeljenje jake struje, dok su na drugom spratu
bile poslovne kancelarije, ali i prostorije Odeljenja za
slabu struju. Zgrada je u međuratnom periodu bila u
vlasništvu gospođe Anke, udovice dr Popovića. U istoj
zgradi nalazila se i prodavnica, dok su ostale radnje
bile u Knez Mihailovoj 25, Dečanskoj 19 i ulici Cara
Nikole 7. Skladišta robe bila su u Kralja Aleksandra 8,
kao i na Prestolonaslednikovom trgu broj 11.[151]
[148] Osamdeset godina visokoškolske nastave elektrotehnike u Srbiji, Beograd, 1974, 18; Opština
grada Beograda, DTO,
1543, „Izveštaj o radu
mašinske službe u godini
1930“, 27; DTO, 1543,
„Izveštaj o radu u 1932.
godini“, 31.
[149] AJ, 62-1207.
[150] Izveštaj Anglo-Čehoslovačke i Praške kreditne
banke, filijala u Beogradu, 19. avgust 1936.
IAB, Obaveštajni biro i
inkaso zavod „Kreditinform“ – Beograd, 8851.
[151] AJ, 65–609–1329.
4.1.
Montaža mobilnih rendgen uređaja.
105
Deo automatske telefonske centrale u Novom Sadu za međugradsku vezu, 1927.
106
[152] AJ, 65–609–1329.
Predsednik deoničarskog društva bio je Đorđe Velisavljević, izvršni direktor Srpske banke u Zagrebu.
Akcije su bile u vlasništvu Srpske banke iz Zagreba,
Prve hrvatske štedionice, Opšteg jugoslovenskog
bankarskog društva, dok su veće sume bile u rukama
predstavnika stranih banaka.[152]
Jugoslovenska stručna štampa pohvalno je izveštavala o Simensovom modelu poslovanja.
Upravni odbor bio je sačinjen od jugoslovenskih i
nemačkih državljana. Tokom 1939. među članovima
Upravnog odbora nalazili su se dr Ferdinand Gramberg, Hajnrih Bajerle, dr Milan Vidmar, dr Stanko
Ševrljuga, ministar u penziji, inženjer Karlo Kajzer,
Gustav Pumer, dr Ernst Kraus, direktor Simensovog
ogranka u Beču i dr Ludvig Vinterfeld, direktor Simensovih fabrika u Berlinu.
107
Inženjer Slavko Bokšan.
4.2.
108
[153] Vlastoje D. Aleksijević,
Inž. Slavko Bokšan
(1889−1953), 6.
Reklama za firmu inženjera Slavka Bokšana.
Simensovi ljudi u Srbiji
Slavko Bokšan
Jedan od srpskih naučnika i preduzetnika čija je
biografija dugoročno bila povezana sa nemačkim
Simensom bio je inženjer Slavko Bokšan. Rođen je
u Novom Sadu 1889. godine, u siromašnoj porodici. Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a tokom
školovanja primao je pomoć od gimnazije zbog
svog lošeg materijalnog stanja. Potom je otišao na
studije na Berlinski tehnički univerzitet.
Tokom studija volontirao je u nekoliko berlinskih
i budimpeštanskih elektrotehničkih preduzeća.
Diplomirao je 1913. godine u Šarlotenburgu. [153]
Kao elektromašinski inženjer dobio je posao u firmi
Krupp, a potom u preduzeću Bergmann-Elektrizitäts Werke A. D. (1914−1915). Bokšan je bio austrougarski podanik i kao takav, po povratku u zemlju
bio bi najverovatnije mobilisan. Istovremeno, kako
je u Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata vladala
oskudica u inženjerima, Slavko Bokšan odlučuje da
ostane u Berlinu. Tokom 1915. godine Bokšan je
prešao da radi u firmi Simens & Halske u Berlinu,
gde je postepeno napredovao u struci. Veliko iskustvo stekao je u Birou za elektrohemiju, kao i Birou
za hlor-alkalijska postrojenja i Odeljenju za elektročelična postrojenja. Posleratni nemiri u Nemačkoj
nisu zaobišli ni radništvo firme Simens & Halske,
a zanimljivo je da je Bokšan imao istaknutu ulogu
prilikom pregovora sa radnicima ove firme. U firmi
Simens & Halske ostao je sve do decembra 1920.
godine, kada se vratio u svoju zemlju.
Početkom 1921. godine Bokšan se doselio u Beograd gde je najpre radio kao predstavnik firme
Simens & Halske, da bi se nešto kasnije osamostalio
i osnovao sopstvenu firmu „Inženjer Slavko Bokšan,
mašinsko i električno preduzeće”, septembra 1922.
godine. Veoma vredan, energičan i sa puno isku-
Poseban doprinos Slavko Bokšan dao je popularizaciji nauke, ali i dela Nikole Tesle. Teslini pronalasci su ga zainteresovali još tokom studija, pa je do
kraja života napisao više knjiga o Tesli i njegovim
postignućima na polju elektrotehnike. Bokšanovo
ime važno je i za istoriju radija u Srbiji. Upravo je
zalaganjem njega i njegovih osnovano preduzeće
„Radio a. d. Beograd”, 1927. godine. Prva emisija
bila je posvećena Nikoli Tesli. U okviru napora da se
Tesli oda priznanje koje zaslužuje, Bokšan osniva
društvo koje je imalo za cilj da preraste u elektrotehnički institut. Pred Drugi svetski rat ovi napori
su urodili plodom i Slavko Bokšan je imenovan za
prvog direktora novoosnovanog instituta „Nikola
Tesla”, 1939. godine. [154] Interesantno je da je sa
Simensom povezana firma Telefunken poklonila
aparate novom institutu.[155]
Tokom čitavog života Bokšan je održavao neposredne veze sa fabrikom Simens,[156] često je putovao u Berlin, gde se i oženio Gertrudom Jarijus koja
je u Srbiji dobila ime Jelena.[157]
Miladin M. Pećinar
(Ljubiš, užički okrug, 18. III 1983 – 5. VI 1973, Beograd) Završio je Užičku gimnaziju, a 1912. godine
upisao Građevinski odsek Tehničkog fakulteta u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao
jedan od „1.300 kaplara“. Nakon Albanske Golgote
ratovao je i na Solunskom frontu. U proleće 1918.
godine bio je među studentima koji su poslati u Italiju da nastave studije tehnike. Posle rata nastavio je
studije u Beogradu gde je i diplomirao 1921. godine.
Radio je u Ministarstvu građevina gde se opredelio za
hidrotehniku. Godine 1925. osnovao je sopstveni biro
za projektovanje građevina na vodi. Projektovao je niz
hidrocentrala, a između ostalih i hidrocentralu kod
Novog Pazara 1930. godine i „Crni Timok“ kod Boljevca
1940. godine.
Dao je važan doprinos u razvoju hidrotehnike u
Srbiji. Bio je prvi profesor Hidrotehničke konstrukcije
na Građevinskom fakultetu u Beogradu. Za dopisnog
člana SANU izabran je 1959. godine.[158]
Kada je reč o drugim ljudima koji su rukovodili beogradskom filijalom, pominje se nekoliko inženjera koji
su 30-ih godina 20. veka obavljali različite funkcije
u okviru beogradskog ogranka Simensa. Poslove u
Beogradu 1936. godine vodio je direktor Đuro Lerher,
jugoslovenski državljanin, koji se tek dokazao kao sposoban rukovodilac, pa se u narednom periodu od njega
očekivao još bolji rezultat.[159] Međutim, 1937. godine
Lerher je bio na čelu Odeljenja za slabu struju. Inženjer
Božidar Marković je aprila 1938. godine imenovan za
prokuristu (predstavnika) Simensa u Beogradu.[160] U
istom periodu Mirko Baneković je rukovodio Medicinskim odeljenjem, ali je on, najverovatnije nešto ranije,
bio i direktor beogradske filijale.[161] Odeljenje za jaku
struju vodio je izvesni Dedvinka (ili Sedvinka).[162]
Krajem 30-ih godina 20. veka preduzeće je uspelo da
prebrodi svetsku ekonomsku krizu, pa su ga kreditni
zavodi ocenjivali kao „dobrostojeće preduzeće“, preporučljivo za povezivanje i kreditiranje.[163]
[154] Vlastoje D. Aleksijević ,
10–11.
[155] Anonim, „Prva redovna
skupština Društva za
podizanje Teslinog instituta“, Jugoslovenski
radio časopis Tesla, III,
21, 1937, 3.
[156] Vlastoje D. Aleksijević, 8.
[157] Vlasotoje D. Aleksijević,
11; Anonim, „Tesla i njegova otkrića“, Jugoslovenski radio časopis
Tesla, II, 15–16, 1936, 1.
[158] Petar S. Petrović, Mirko
J. Melentijević, „Miladin
M. Pećinar (1893−1973)
biografija“ u Miladin
Pećinar, Od Srbije do
Jugoslavije, Beograd
2004, 207–238.
inkaso zavod „Kreditinform“ – Beograd,
8851.
inkaso zavod „Kreditinform“ – Beograd,
8851.
[161] Mirko Baneković je u
rezervi bio generalštabni major, dok je
Božidar Marković bio
potporučnik. AJ,
65–609–1329.
[162] Izveštaj Bankarskog
udruženja u Beogradu,
16. jul 1937. IAB, Obaveštajni biro i inkaso
zavod „Kredit-inform“ –
Beograd, 8851.
[163] Izveštaj Bankarskog
udruženja u Beogradu,
16. jul 1937. IAB, Obaveštajni biro i inkaso
Beograd, 8851.
stva, brzo je ostvario zapažene rezultate. Njegova
firma podigla je električne centrale u Aranđelovcu,
Loznici i Negotinu. Pozivan je i u Vojvodinu ne bi li
dao svoj mišljenje prilikom podizanja mnogih električnih centrala.
109
Prodaja radio-aparata marke Telefunken predstavljala je prepoznatljivu Simensovu delatnost u Jugoslaviji.
Spektar Simensovih delatnosti u Srbiji
Za Simens je otežavajuća okolnost bila ta da je u svetskoj podeli tržišta između firmi Dženeral
Elektrik i Simensovog večitog rivala, AEG, Balkan dospeo u interesnu sferu AEG-a. Simens i AEG
su inače delili neke poslove kao što je prodaja radio-aparata Telfunken i sijalica Osram.[164]
110
Deo Simensovog asortimana u Jugoslaviji.
Međutim, Simens je ponudio i čitav niz proizvoda
namenjenih običnom stanovniku jugoslovenske kraljevine. Ova firma je delovala i kao zastupnik drugih
nemačkih srodnih firmi (Siemens & Halske, Telefunken, Klangfilm, Siemens-Bauunion G.m.b.H. Berlin
(Siemens građevinska zajednica)). Radovi na električnim instalacijama spadali su takođe u delokrug rada
ovog preduzeća.
[164] S. Dimitrijević, Strani
kapital, 87–90.
S
imens je pokušao da se izbori za svoje mesto
nastojanjima na visokom tehničkom kvalitetu i
stvaranjem niše u tehnološki najnaprednijim oblastima tog vremena, kao što su automatske telefonske
centrale, radio-tehnika, precizni instrumenti i medicinska oprema. Osim toga, deo aktivnosti bio je posvećen krupnim industrijskim poslovima poput prodaje
električnih turbina, proizvodnje i ugradnje generatora
i motora, kao i kasnijeg održavanja i prepravki industrijskih postrojenja koja su imala Simensovu opremu.
Sve navedeno bilo je uglavnom namenjeno državnoj
administraciji i privatnim firmama.
4.3.
111
Prikaz lokacija malih hidrocentrala u Srbiji – crveno označene one u kojima je instalirana Simens oprema.
Hidrocentrale
Vodene trubine, generatori i motori predstavljali su jedan od osnovnih Simensovih proizvoda na
teritoriji Srbije. Ovim proizvodima snabdevana je državna i privatna industrija, ali i manja preduzeća koja su delovala u krajnje lokalnim uslovima.
P
112
ored Simensovih mašina proizvedenih u Berlinu,
Beču ili Zagrebu, domaći privrednici oslanjali su
se i na tehničke savete Simensovih inženjera i majstora koji su putovali širom Srbije kako bi montirali
kupljenu opremu ili obučili lokalne radnike kako
da održavaju mašine. Porast potražnje električne
energije nakon Prvog svetskog rata primoravao
je vlasnike električnih centrala da proširuju svoja
postrojenja i kupuju nove mašine ili da se upuste
u izgradnju potpuno novih postrojenja. U izvesnoj
meri oštećena su predratna pionirska postrojenja,
ipak stepen razaranja bio je neuporedivo veći u Drugom svetskom ratu.
[165] AJ, 65–609–1329.
Simens Šukert genertori iz 1908. u HE „Sveta Petka”.
U okolini Niša tokom međuratnog perioda delovale
su tri značajne električne centrale koje su pripadale „Preduzeću za proizvodnju električne energije
opštine Niške“. To su Kalorična centrala na Crvenom krstu u Nišu i dve hidrocentrale na reci Nišavi
– „Sićevo” i „Sveta Petka”.[165] Sve tri su radile na
zajedničkoj mreži sa ciljem da obezbede pogonske
snage za lokalnu industriju kao i da osvetle nišku
opštinu. Simensova oprema bila je preovlađujuća u
svim centralama izuzev u Kaloričnoj.
Tako je hidroelektrana „Sveta Petka” bila opremljena
sa 3 hidroturbine firme Simens Šukert. U slučaju
hidrocentrale „Sićevo” firma Simens bila je uključena
ne samo u opremanje, već i u projektovanje. Naime,
firma Simens Šukert izradila je dokumentaciju za
ovaj objekat na osnovu podataka koje je na terenu
obezbedio inženjer Dekler koji je za ove potrebe stigao iz Beča. Radovi na izgradnji su započeti 4. maja
1921. godine, a oprema za centralu nabavljena je
na račun ratnih reparacija.[166] Reč je o dve turbine
snage od po 470 KS.[167]
Kada je reč o osoblju ovih centrala, postojala je
izvesna borba za njegovo privlačenje. Zabeleženo
je da je Niška opština tražila od firme Simens iz filijale u Beču da im se pošalje neko ko bi radio na
održavanju gradske električne mreže i hidrocentrale „Sveta Petka“. Stigao je Antonija Trojan, Čeh.
On je odmah postavljen za šefa održavanja mreže
i centrale. Međutim, kako u tom periodu nije bilo
strujomera u Nišu, Trojan je otputovao u Leskovac
kako bi ih tamo obezbedio. Čelnici „Leskovačkog
električnog društva“ ponudili su mu posao koji je
on i prihvatio.[168]
Pored ovakvih, većih električnih centrala, Simensova oprema mogla se naći u manjim mestima. Na
taj način oprema ove nemačke firme prožela je sve
slojeve srpske privrede. Tehničke novine primenjivane su i na lokalnom nivou. Konkretno, u selu
Veliko Bonjince, u Pirotskom okrugu, izvesni Vukašin Lozanić posedovao je 1934. godine u svojoj električnoj centrali Simensov generator snage 95 KS. U
Surdulici, industrijalci braća Stojiljković posedovali
su od 1925. godine električnu centralu čijom energijom je osvetljena ova varošica. U pitanju je bila
oprema Simens proizvedena u Berlinu, jedna turbina
i generator od 46 KS.
[166] Miloš A. Kremić, 49–50.
[167] AJ, 65-610-1330.
[168] Nebojša Stanković, Hidroelektrana „Vučje“, Leskovac 2005, 70.
4.4.
Simens Šukert generatori iz 1909. u HE „Gamzigrad”.
113
Hidrocentrala „Gamzigrad“ morala je da bude proširena jer su potrebe lokalne sredine za električnom energijom porasle. Postojećom mašinskom
opremom, a posebno ručnom regulacijom turbine
nije mogla da podmiri ove potrebe. Tako je 1921.
godine od firme J. M. Voith st. Polten Ganz nabavljena vodena turbina, dok je od firme Simens Šukert
kupljen generator snage 160 kVA.[171]
Oglasi iz 1936. i 1937. godine objavljeni u časopisu Saveza električnih preduzeća Kraljevine Jugoslavije.
U Vojvodini, „Srpska privredna zadruga“ iz Iriga,
osnovana 1923. godine, nekada je proizvodila
struju, ali se do sredine 30-ih godina 20. veka svela
na preprodavca električne energije. Među neophodnom opremom nalazila se i jedna Simens pumpa.
114
[169] AJ, 65-610-1330.
[170] AJ, 65-610-1330.
Električne centrale bile su prateći segment svakog
iole značajnijeg preduzeća usled nepostojanja opšte
električne mreže niti plana za elektrifikaciju zemlje.
Električna centrala Državne markirnice u Beogradu
posedovala je dvocilindrični dizel-motor marke
Simens Šukert. Električna centrala „Jasenica A. D.“
iz Smederevske Palanke 1930. godine obezbedila je
Simens Šukert materijal.
„Prva užička akcionarska tkačka radionica“ posedovala
je Simens Šukert vodenu turbinu pogonske snage 70
KS. Fabrika kože i krzna „Nutria”, osnovana u Užicu
1922. godine, posedovala je turbinu Simens Šukert.
Industrijsko preduzeće „Mačva” iz Banje Koviljače
posedovalo je Simensov generator.
Državni rudnik „Vrdnik” uporedo sa motorima firme
Ganz imao je i 2 Simensova motora.[169] Električna
centrala državnog „Senjskog rudnika“ kod Despotovca posedovala je niz preciznih Simens uređaja.
Tu su bili parni kotlovi, grejači vode kao i aparati za
merenje temperature pare.[170]
U Užicu je „Tkačka radionica“ preživela Prvi svetski
rat jer su je okupatori koristili za svoje potrebe. Posle
rata, oprema je dobijena na ime reparacija. Inženjer firme Simens i Šukert je pristao da besplatno
izradi projekte za novu hidroelektranu i električnu
železnicu. On je utvrdio da je mesto na kome su
želeli novu hidrocentralu nepodesno jer bi izgradnja na tom mestu bila preskupa. Važan poduhvat
uprave „Tkačke radionice“ u ovom periodu a u vezi
sa modernizacijom i boljim korišćenjem energetskih
potencijala bila je izgradnja glavne transformatorske stanice. Materijal je poručen kod Jugoslovensko
Simensa „zbog solidnosti izrade, iako je bio nešto
skuplji“. Stigao je aprila 1940, ali su sve dozvole za
upotrebu stigle tek decembra 1942. godine.[172]
U slučaju hidrocentrale „Vučje“ okupator je koristio
i ovo preduzeće za sopstvene potrebe, pa ono nije
oštećeno. Tokom okupacije došlo je čak i do povećanja broja korisnika centrale. Ovakav rast broja
korisnika nastavljen je i kasnije, pa su predstavnici
„Leskovačkog električnog društva“ morali da investiraju novac 1921−1922. u kupovinu nove opreme, a
1930. godine proširili su svoje poslovanje i na Prištinu.[173] Treći agregat je kupljen u Švedskoj 1931.
godine, ali su dva prvobitna, Simensova agregata, i
dalje održavana u upotrebi.
Glavnu ulogu u podizanju prve, manje, i druge,
mnogo važnije električne centrale u Novom Pazaru,
imao je Ranko Ivković, vlasnik hotela Vrbak u
Novom Pazaru. On je najpre podigao manju hidrocentralu koja je služila njegovom hotelu, a zatim se
odlučio za znatno neizvesniju investiciju. Naime, on
je bio glavni zagovornik i finansijer izgradnje prve
hidroelektrične centrale „Sandžak”. Smatra se da je
poznanstvo Ranka Ivkovića sa beogradskim profesorima, pre svega Miladinom Pećinarom, značajno
uticalo na činjenicu da je Novi Pazar za 5 godina
dobio dve hidrocentrale. Kako bi se hidroelektrana
„Sandžak“ izgradila, podignuto je više zajmova.
Projekat centrale izradili su profesor Miladin Pećinar i Josif Novaković, mašinski inženjer iz Zagreba.
Zanimljivo je da je celokupna oprema uključujući
turbinu, generator i sve prateće uređaje isporučila
i montirala firma Simens, u periodu od avgusta do
oktobra 1931. godine.[174] Reč je o turbini tipa Fransis od 120 kV, dok je generator snage 105 kV. Dana
8. novembra 1931, na Mitrovdan – slavu glavnog
akcionara, centrala je osveštana i svečano puštena
u pogon. Pored Ranka Ivanovića vlasnik centrale bio
je i Džemail Bošnjović.
Saradnja sa Simensom se nije završila na isporuci
opreme. Kako je pristigli materijal montirao predstavnik firme Jugoslovensko Simens, folksdojčer
Stevan Fišer, veruje se da su predstavnici Simensa
savetovali Ranka Ivkovića da ga angažuje kao tehničkog poslovođu svoje centrale.[175]
[171] Sanja Roslavcev, Hidroelektrana „Gamzigrad“ kod
Zaječara. Svetlo sa Crnog
Timoka, Beograd 2009,
24.
[172] Aleksandar Spasojević,
Miodrag D. Gluščević,
Vek elektrifikacije Užica,
Užice 2000, 156,
196–197.
[173] Nebojša Stanković, Hidroelektrana „Vučje“, Leskovac 2005, 65.
[174] Miodrag Radović, Rankove centrale, Novi
Pazar, 2001, 10–15.
[175] Miodrag Radović, Rankove centrale, Novi
Pazar, 2001, 58
Osim mašinama, Simens je postrojenja opremao i
drugom, pratećom opremom. Električna centrala
„Tvornice kudelje Gajdobra“ kod Bačke Topole osnovana je 1924. godine. Prekidači, gromobrani, osigurači i sve vezano za razvod struje i zaštitu visokog
napona bilo je marke Simens. Električna centrala u
Novom Sadu, vlasništvo Micića i Kamlera, imala je
Simenosvu parnu mašinu.
115
Detalj automatske telefonske centrale u Novom Sadu, 1927.
Telefonija
Telefoni su bili slaba tačka tehnološkog razvoja Srbije. Na kraju Prvog svetskog rata Beograd je
imao samo dva ormara sa po 100 priključaka, koje su mogli da koriste jedino država i vojska. U
doba ujedinjenja novih delova zemlje sa Srbijom, telegrami sa proklamacijama narodnih veća iz
raznih krajeva zemlje su satima čekali neisporučeni, jer je postojala samo jedna linija. Prva telefonska linija sa obližnjim Smederevom uspostavljena je tek 1925. godine.
D
116
[176] Dobr. Petrović. „Automatska telefonija“, Radio,
telegraf, telefon, 1927,
IV, 5, 365.
[177] Anonim, „U telefonskoj
centali“, Naša pošta,
1931, VIII, 9, 236.
elatnost firme Jugoslovensko Simens ogledala
se i u oblasti telefonije. Treba istaći da je sa uvođenjem automatskih telefonskih centrala u Evropi
upravo počela firma Simens & Haksle, i to u Berlinu
1907. godine.[176] Uvođenje automatskih telefonskih
centrala označavalo je za mnoge obične građane
dolazak novog doba, u kome više nije bilo uobičajenih problema sa ranijim centralama sa ručnom službom poput prekida veze, dugih čekanja ili pogrešnih
brojeva. Poslovičan je bio i umor 20–30 telefonistkinja koje su radile u jednoj smeni beogradske centrale.
Štampa je prenosila da su se službenice onesvešćivale i padale za svojim aparatima od zamora:
U telefonskoj centrali u Beogradu stanje
osoblja je očajno. Četrdeset telefonistkinja
već boluju od teškog i zamornog rada. Preopterećenost je povećana jer bolesne nisu
dobile zamenu, tako da se čitav posao svalio na one koji se još nisu razbolele. Posao
je, pak, povećan jer se u poslednje vreme
broj telefonskih veza povećao za oko 1.000
brojeva. Publika se žali, mada bedno osoblje i sebe žrtvuje da odgovori pozivu, ali
ne može uspeti.[177]
Prva automatska centrala puštena je u rad u Ljubljani,
a u toku je bilo montiranje i zagrebačkog postrojenja istog tipa. U međuvremenu je otvorena automatska centrala u Novom Sadu, 17. aprila 1927. godine.
Novosadska moderna centrala firme Simens imala je
ukupni kapacitet od 1.000 brojeva, a još 500 brojeva
je dodato 1937. godine.[178] Već 1923. godine razmišljalo se i radilo na modernizaciji telefonskog saobraćaja u Novom Sadu. Tek dve godine kasnije nova vest
vratila je Novosađanima nadu da će se zbilja ostvariti
zamisao da induktorsku centralu zameni nova, savršenija. U Beogradu je 1925. godine održana konferencija
šefova tehničkih odseka svih direkcija pošta na kojoj
se raspravljalo o potrebi izgradnje novih telefonskih
linija. Na konferenciji je odlučeno da se proširi na dvostruki kapacitet telefonska centrala u Subotici, a da se
u Somboru induktorska centrala zameni sa CB centralom. Novi Sad je trebalo da dobije automatsku telefonsku centralu sa 1.000 brojeva.
Konačno, 17. jula 1926. godine list Novi Sad najavljuje:
„Kao što je već u više mahova javljeno, u novoj
zgradi novosadske pošte otpočela je nedavno
montaža nove automatske telefonske centrale,
koja je prva te vrste u celoj našoj Kraljevini, a
koja odgovara svim modernim i praktičnim
prohtevima našeg privrednog života.“ I nešto
dalje: „Na taj način Novosađani će odahnuti
dušom, jer će se oprostiti od dosadašnjih
starih i otrcanih telefona sa baterijama i nervoznim telefonskim frajlama, a sa novim telefonima će ići kao namazano, nema dernjave,
nema vike i svađe, nema čekanja, nema onoga
večitog „radi“, sve će to prestati i nastaće jedno
blaženo, lepo i zgodno stanje kome se svako
kogod se telefonom bavi, može iz dubine duše
i srca radovati“.
[178] „Hronologija javnog
poštanskog saobraćaja u
Srbiji od 1840. do 2000.
godine“, http://www.
posta.rs/struktura/lat/onama/hronologija.asp.
(pristupljeno 21. jula
2012.); Dobr. Petrović,
365.
4.5.
Simens telefon u radnom kabinetu kralja Petra II, Beli dvor, početkom tridesetih godina.
117
118
[179] Podaci o novosadskoj
telefonskoj centrali i razgovor sa Vacijem, preuzeti iz neobjavljenog
rukopisa Milorada Jovanovića.
[180] Anonim, „Telefonska centrala u Beogradu“, Naša
pošta, 1931, VIII, 9, 278.
[181] Anonim, „Automatska
telefonska centrala u
Beogradu“, Naša pošta,
1931, VIII, 8, 203–204.
Krajem 1926. godine montaža nove automatske
telefonske centrale tipa Simens kapaciteta 1.000
brojeva bila je završena. Međutim, nije odmah
puštena u rad. Prema jednoj naredbi Ministarstva
pošta, telegrafa i telefona, nemački stručnjaci koji
rade na montaži novosadske i ljubljanske telefonske
centrale obavezni su da prvo puste u rad centralu
u Ljubljani, gde radovi na montaži treba da budu
završeni do 18. marta 1927. godine. Na taj način je
puštanje u rad novosadske automatske telefonske
centrale odloženo do 17. aprila, kada je svečano
započela sa radom. Odmah posle toga počeli su
radovi na polaganju kablova u cilju proširenja centrale za još 500 brojeva.
Nakon 37 godina od uvođenja telefona (1880.
godine), novosadska induktorska centrala otišla je
u istoriju. Dugo očekivana nova automatska telefonska centrala predstavljala je vrlo značajnu pri-
Oglas za Simensov kućni telefon.
novu gradu. Zajedno s mostom na Dunavu, koji je
iste godine završen i pušten u saobraćaj, centrala
Simens bila je senzacija godine. Automatska telefonija bila je velika tehnološka nepoznanica i za
stručnjake. Evo šta o tome kaže Dragutin Vaci, koji
je prošao obuku u Simensovoj centrali u Berlinu i
koji je montirao Simensovu centralu u Novom Sadu:
„Automatska telefonija bila je novost i za nas,
radnike u telefonskoj centrali, a i za sve ostale.
Čak i mnogi stručnjaci još nisu mogli znati sve
detalje i mogućnosti koje ona pruža“.[179]
Beogradska telefonska centrala puštena je u rad
noću, 5. septembra 1931. godine.[180] Opremu su
činili uređaji nabavljeni na račun reparacija. Kapacitet centrale omogućavao je povezivanje 11.000
korisnika.[181]
[13] E.Posner, Siemens Enterpreneurs,66-81; S. von
Weicher, H. Goetzer, The
Siemens Company, 60-72;
W. Feldenkirchen ,Siemens. From WorTelefon, model W48, lansiran je 1936. i proizvodio
se do 1960.
kshop,82-99
Automatska telefonska centrala, Beograd, 1931.
119
Noću, 5. septembra, puštena je u saobraćaj
automatska telefonska centrala u Beogradu. Otvaranju centrale prisustvovao je
ministar saobraćaja g. Lazar Radivojević,
njegov pomoćnik g. inž. Dobrosav Ratajac,
kao i velik broj šefova i osoblja PTT struke.
„Svečanost“ otvaranja nije imala odbljeska
u raskošu, nego u radu i znoju lica koja su
ovo delo ostvarila. Načelnik T. T. odeljenja
g. inž. Katušić držao je, pak, uspelo predavanje, propraćeno filmom, u kojemu je prikazao istorijat naše telef. službe kao i funkcionisanje nove automatske centrale.
Prestonička štampa pokazala je živo interesovanje naspram ovog uspeha naše telefonije. Pojedini napisi sadrže ne samo obaveštenja o služenju automatskom centralom
nego i podatke sa ilustracijama za anale
telef. službe. Politika je donela takve
napise u brojevima od 28. avgusta i 1. septembra, u poslednjem je izvod predavanja
g. inž. Katušića; Vreme u brojevima od 6. i
9. septembra, u poslednjem „Dnevnik
malog Đoke“ šaljivim tonom beleži gorke
istine; Pravda u brojevima od 1, 4, 6. i 9.
septembra, u broju od 1. septembra nalazi
se dokumentovan napis g. Milana A. Nikolića. Naša pošta je takođe beležila razvoj
ovog pitanja otkad je doneseno rešenje
Kralj. vlade da se centrala postavi (sv. za
avgust 1930. str. 76).
120
Odajemo priznanje nadležnima koji su,
posle lutanja i čekanja godinama, o kojemu
je i u javnosti raspravljano, čvor presekli i
prestonici obezbedili telef. službu kakva joj
treba.[182]
Simens & Halske deluks model stonog telefona iz oko 1896.
Javnost se posebno zabrinula za nekadašnje službenice stare centrale, jer je za održavanje nove
bilo dovoljno svega nekoliko ljudi. Ipak, strah da
će telefonistkinje biti otpuštene nestao je kada
je uprava Pošte obećala da će biti premeštene na
druga radna mesta.[183] Osim uvođenja modernih
centrala, Simens je u Jugoslaviji prijavljivao i nove
patente, pa je tako između ostalog prijavio i konstruisanje kontrolnog i regulišućeg uređaja za pokazivanje otklanjanja smetajućih šumova u telefonskim
postrojenjima.[184]
Firma Simens uvela je telefone i električne instalacije i u novoizgrađeni Beli dvor dinastije Karađorđević. Od 1927. godine Simens je bio aktivan u izradi
električnih instalacija u Dvoru, a Ugovor o uvođenju
telefona i signalizacije u Beli dvor potpisan je aprila
1930. godine. Prethodno je firma Simens položila
kauciju u vidu odgovarajućeg broja obveznica ratne
štete. Simens je učestovao i u uvođenju električnih
instalacija na dvorskom imanju na Oplencu. Tako je
Uprava Dvora 1932. godine prihvatila Simensovu
ponudu za izradu priključka kojim bi se transformatorska stanica povezala sa gradskom mrežom u
Topoli.[185]
1931, VIII, 10, 278.
1931, VIII, 8, 205; Anonim „U noći između 5. i 6.
septembra pušta se u
saobraćaj, automatska
centrala u Beogradu“,
Politika, 28. avgust 1931,
7; Anonim, „Pred uvođenjem automatske telefonske centerale u Beogradu“, Politika, 1.
septembar 1931, 7.
[184] Anonim, „Industrijska
tehnika“, Industrijska
odbrana, I, 1, 1933, 23.
[185] AJ, 74–561–376.
Automatska telefonska centrala
121
30 Simensovih električnih tramvaja isporučenih Beogradu 1923.
Saradnja sa Direkcijom za tramvaj i osvetljenje
Među raznovrsne aktivnosti Simensa u Srbiji spadala je i saradnja sa Direkcijom za tramvaj i osvetljenje Beogradske opštine, a koja je između ostalog bila zadužena i za organizovanje javnog gradskog saobraćaja. Naime, tramvajski saobraćaj u Beogradu je počeo sa radom 1892. godine.[186]
O
[186] Tramvaji i osvetljenje
grada Beograda
1892−1932, Beograd, 91.
[187] Tramvaji i osvetljenje
grada Beograda
1892−1932, Beograd, 96;
Grupa autora, 80 godina
elektrifikacije Beograda,
126.
122
[188] IAB, Opština grada Beograda, DTO, 1934−1944,
1545, „Spisak izvršenih
isplata u toku budžetske
1937/38. za račun DTO“.
1545, „Spisak isplaćenih
računa po kreditu vanredno materijalnih rashoda za račun DTO
1939/40“.
d 1904. godine električni tramvaj je gotovo
sasvim potisnuo tramvaj sa konjskom vučom.
Kada je Beogradska opština preuzela od Belgijskog
anonimnog društva upravljanje javnim prevozom,
postavljeno je pitanje povećanja broja tramvaja jer
starih 13 belgijskih vozila nisu bila dovoljna za prevoz građana. Tokom 1923. godine na ime reparacija
u Beograd je stiglo 30 dvomotornih tramvaja marke
Simens, i još 10 tramvaja firme A. E. G.[187] Znači, broj
Simensovih tramvaja je prevazilazio broj svih ostalih
beogradskih tramvaja.
Saradnja Simensa sa Direkcijom za tramvaj i osvetljenje obuhvatala je i isporuke raznog elektrotehničkog
materijala. Tako je u više navrata isporučivan električni materijal (jula 1938), zatim telefonski uređaj i
„kontakti“. Da je saradnja obuhvatala i teške situacije,
svedoče i računi iz januara iste godine. Tada je Direkcija isplatila Simensu novac na ime „glavnice, kamate
i sudskih troškova“.[188] U junu 1939. godine Simens
je naplatio svoja potraživanja za isporuku električnih
brojila i strujomera, a oprema istog tipa isporučena je
i u martu i oktobru 1940. godine. Materijal je stizao
i tokom januara 1941. godine, kada su Direkciji prodate sijalice.[189]
Unutrašnjost Simens tramvaja, 1923.
4.6.
Dopis Opštinske uprave za tramvaje i osvetljenja grada Beograda, 1925.
123
Simens rendgenska dijagnostička oprema u lekarskoj ordinaciji, 1896.
[190] Stevan Stanković, „Počeci
radiologije u Srbiji“,
Jedan vek radiologije u
Srbiji 1895−1995, urednik Branislav Golnder,
Beograd 1995, 25.
[191] Miloš Bekerus, „Radioterapija u Srbiji – Istorijat i
razvoj“, Jedan vek radiologije u Srbiji
1895−1995, 132.
[192] Mileta Magarašević,
„Nastanak, razvoj i stanje
rendgenologije u Beogradu“, Jedan vek radiologije, 27.
124
[193] Branislav Goldner, „Institut za radiologiju Kliničkog centra Srbije. Istorijski razvoj i uloga u
radiologiji Srbije“, Jedan
vek radiologije, 30-31.
[194] Branislav Goldner, Petar
Smiljanić, „Razvojni put
radiologije u KBC Zvezdara“, „Institut za radiologiju Kliničkog centra
Srbije. Istorijski razvoj i
uloga u radiologiji Srbije“,
Jedan vek radiologije, 52.
Simensova radnja medicinske opreme, 30-ih godina 20. veka.
Oglas za Simensovu laboratorijsku opremu.
Uvoz medicinske tehnike
Elektromedicinska oprema firme Simens u većem obimu je počela da stiže u Srbiju nakon Prvog
svetskog rata. Širom zemlje lekari su za svoje privatne prakse nabavljali pre svega rendgen aparate, dok su novoosnovane državne bolnice takođe kupovale najnovije medicinske uređaje. Interesantno je da se ovi aparati nisu koristili samo za dijagnostiku, već i za lečenje.
P
oznato je da je šabački lekar Avram Vinaver bio
vlasnik prvog rendgena u Srbiji 1897. godine.
Verovatno je ovaj aparat kupljen u Beču bio Simensov. U svakom slučaju, u Šapcu su u međuratnom
periodu postojala dva rendgen aparata, a zna se da
je onaj koji je pripadao dr Kneževiću svakako bio
marke Simens.[190]
U Beogradu je rendgenologija dobila na značaju osnivanjem Medicinskog fakulteta decembra 1920. godine.
U Beogradu je formirano Rendgenološko odeljenje pri
Opštoj državnoj bolnici, a nabavljen je aparat od 200 kV
tipa Stabilipan Simens.[191] Postepeno, sve veći broj bolnica nabavljao je nove aparate. Godine 1929. Interna
propedevtička klinika iz Beograda nabavila je četvoroventilni rendgen aparat Simens Heliofos sa stolom za
Bukijevu rešetku.[192] Reč je o najmodernijem uređaju
toga doba. Klinika je 1938. godine obezbedila rendgen
aparat Pantiks-Simens sa rotacionom anodom i finim
fokusom koji je bio prvi ove vrste u Kraljevini.[193] Po
izgradnji Gradske bolnice na Zvezdari, a na osnovu
legata beogradskog trgovca Nikole Spasića, usledilo je
opremanje bolnice modernim uređajima. Tada najmoderniji šestoventilni rendgen aparat Simens tridoros,
kupljen je 1941. godine.[194]
Slično je bilo širom Srbije. U Vranju je prvi rendgen
aparat nabavio vranjanski trgovac Jovan Jovanović
Lunga 1937. godine, za potrebe Vranjanske bolnice.
On je kupio rendgen aparat marke Simens.[195] U Zaječaru je prvi aparat takođe bio Simensov, a stigao je
1930. godine. Za svoje potrebe ga je nabavio dr Stanislav Tadić, sanitetski pukovnik, koji se tada nalazio na
mestu upravnika Vojne bolnice u Zaječaru. Kupljen
je aparat Simens Heliodor sa dodatnom stolicom za
sedenje i dodatkom za držanje kaseta za snimanje.
Sačuvana je dokumentacija koja svedoči da su aparat i oprema nabavljeni preko firme Jugoslovensko
Simens, avgusta 1930. godine.[196]
Privatni lekar u Požarevcu dr Branislav Stefanović,
sklopio je ugovor o isporuci rendgen aparata sa firmom Jugoslovensko Simens A. D. i Odeljenjem za
medicinsku tehniku, koje je tada zastupao inženjer
Nešković. Konkretno, prema ugovoru od 23. februara
1931. godine, za uređaj tipa Heliodor kao i Poliskop
univerzalni stativ za prosvetljivanje i snimanje paci-
jenata u sedećem i ležećem stavu, rendgensku cev
R-30, par zaštitnih rukavica od olovne gume i zaštitnu
kecelju plaćeno je 70.000 dinara. Rok isporuke bio je
6 nedelja.[197]
U Novom Sadu, dr Sima Aleksić kupio je 1920. godine
Simens aparat sa mehaničkim ispravljačem. Dr Nikola
Vujić, šef Rendgenološkog odeljenja Opše bolnice u
Novom Sadu, 1935. godine obezbedio je univerzalni
rendgen aparat firme Simens. U Zrenjaninu je Rendgenološko odeljenje Zrenjaninske bolnice nabavilo
Simens aparat.[198] Upotreba Simensovih aparata,
nabavljenih u međuratnom periodu, trajala je u
brojnim slučajevima veoma dugo. Tako je Simensov
univerzalni rendgen aparat, koji je stigao u Suboticu
1937. godine, razmontiran tek 1958. godine. Slična
situacija desila se i u Nišu gde je prvi terapijski aparat
od 200 kV marke Simens, kupljen 1936. godine, ostao
u pogonu sve do 1969. godine.[199]
[195] Dejan Trajković, „Razvoj
rendgenološke službe u
Vranju“, „Institut za radiologiju Kliničkog centra
Srbije. Istorijski razvoj i
uloga u radiologiji Srbije“,
[196] Dragomir M. Jović, Predrag M. Diković, „Razvoj
rendgenologije u Timočkom regionu“, u Jedan
vek radiologije , 75.
[197] Dušan S. Kastratović,
„Razvoj rendgenologije u
Braničevskom okrugu“,
„Istorijski razvoj i uloga u
radiologiji Srbije“, Jedan
vek radiologije, 85.
[198] Lazar Popović, „Radiologija u Vojvodini”, „Istorijski razvoj i uloga u radiologiji Srbije”, Jedan vek
radiologije, 117.
[199] Miloš Bekerus, „Radioterapija u Srbiji – Istorijat i
razvoj“, Jedan vek radiologije, 148, 155.
4.7.
Uvećanje do 30.000 puta postignuto je 1938. godine uz pomoć
elektronskog mikroskopa razvijenog u Simensu.
Serijska proizvodnja mogla je da počne.
125
Simens Šukert prepiska sa Ministarstvom građevina u vezi
sa instalacijom električne centrale u Narodnom pozorištu
u Beogradu.
126
[200] AJ, 62–1513.
Izgradnja Pančevačkog mosta, 1928.
Instalacije: Narodno pozorište, Pančevački most, Poštanska štedionica
Narodno pozorište
Saradnja Simensa sa beogradskim Narodnim pozorištem, započeta još 1898. godine, nastavljena je
u 20. veku. Krajem 1920. i početkom 1921. godine
predstavnici firme Simens Šukert pregovarali su sa
Ministarstvom građevina oko isporuke i montiranja
kompletne električne centrale za Narodno pozorište.
Naime, uprava je izrazila želju da se pozorište obezbedi sopstvenim pogonom u slučaju kvara gradske
električne mreže. Policijski propis takođe je obavezivao pozorište u ovom smislu. U avgustu 1920. godine
preduzeće „Ademp“ (Akcionarsko društvo za elektormašinska preduzeća) i Simens su ušli u uži izbor
za ovaj posao. Ipak, Simens nije dobio ovaj ugovor.
Međutim, poznato je da je upravo Simens isporučio
Narodnom pozorištu „binski regulator“ tj. „mašine za
scenerije“ 1924. godine. Iako je ovaj posao završen
iste godine, firma Simens je naredne, 1925. godine,
uložila tužbu protiv rešenja ministra građevine. Firma
Simens je smatrala da se odugovlači sa povraćajem
novca od kaucije položene pre godinu dana kada je
posao sa pozorišnom rasvetom tek ugovaran.[200] Kao
u slučaju većine poslovnih aktivnosti koje su uključivale nemačke firme, kaucija je polagana u obveznicama rente ratne štete.
„Odbor za dovršenje zgrade Narodnog pozorišta“ je
1925. godine posvetio posebnu pažnju električnim
instalacijama žaleći se da je zgrada rađena na brzinu.
Ipak, pored bezbednosti, želela se i modernija rasveta
koja bi pratila razvoj savremenih scenskih nastupa. U
isto vreme pokazala se potreba za prepravkom električnih instalacija jer je u pozorištu izbilo nekoliko
manjih požara usled preopterećenosti instalacija.
Simens je i te godine ponudio svoje usluge i materijal
u žestokoj konkurencija domaćih i stranih električnih
preduzeća.
Pančevački most
Još jedan od kapitalnih poslova Simensa u Srbiji bilo
je učestvovanje u izgradnji Pančevačkog železničkog
mosta. U periodu od 1928. do 1930. godine Jugoslovensko Simens je u Beogradu posedovalo i neku vrstu
građevinskog odseka čiji je najpoznatiji rad upravo
vezan za most preko Dunava.[201] Siemens Bauunion
je u okviru firme Jugoslovensko Simens postigao
veoma dobre poslovne rezultate. Ista firma je aktivno
učestvovala i u drugim poslovima poput isporuke
potrebnog materijala za mašinsko odeljenje vodnog
rezervoara i povezivanja vodovoda Grošnica–Kragujevac.[202] Ista firma je učestvovala i u izgradnji međunarodnog puta Beograd−Subotica (deonice V, VI, XI i
XII).[203] Ovaj posao se odvijao u drugoj polovini 1936.
godine.[204] Iako se ne može sa sigurnošću reći koje je
tačno poslove na Pančevačkom mostu obavljala firma
Simens, može se pretpostaviti da je reč o isporukama
modernih građevinskih mašina koje su zahtevale
električni pogon. Naime, beogradska Politika naglašavala je upravo vrednost novih mašina.
„Ovo je možda prvi posao u našoj zemlji na kome
su primenjena sva najsavremenija sredstva moderne
tehnike“. Treba reći da su sve grube radove na gradilištu završavale mašine, što je tada predstavljalo
retkost. Velike dizalice i mašine za pravljenje betona
predstavljale su senzaciju. Dve velike električne centrale snabdevale su električnom energijom celo gradilište. Tu su bile i posebne pumpe koje su sabijale
vazduh u kesonima, dok su radnici koji su se nalazili
ispod vodene površine bili u stalnoj telefonskoj vezi
sa kopnom“.[205]
[201] Izveštaj kreditne agencije
„Bürgel“ iz Beča, 30.
avgust 1940. IAB, Obaveštajni biro i inkaso zavod
„Kredit-inform“ – Beograd, 8851.
„Bürgel“ iz Beča.
banke, filijala u Beogradu.
[205] Anonim, „Kako se gradi
Pančevački most”, Politika, 11. avgust 1928, 9.
4.8.
Narodno pozorište u Beogradu.
127
Pogled iznutra na Simensov mehanizam sata u tornju Glavne pošte u Beogradu, 1938.
[206] D. Jurišić, „Podizanje
zgrade Poštanske štedionice“, Industrijska
odbrana, 1938, VI,
13–15, 105.
[207] Dragutin Brakić, „Elektromašinske instalacije u
novoj zgradi Poštanske
štedionice“, Industrijska
odbrana,1938, VI,
13–15, 109.
128
[208] M. Konjhodžić, „Zgrada
Poštanske štedionice se
dovršava“, Politika, 27.
jul 1938, 8.
[209] Dragutin Brakić, „Elektromašinske instalacije u
novoj zgradi Poštanske
štedionice“, Industrijska
odbrana, VI, 13–15, 111.
„Bürgel“ iz Beča.
Marta 1935. godine počeli su radovi na izgradnji nove
državne zgrade. Namera Ministarskog saveta bila je
da se izgradi jedna od najmonumentalnijih zgrada
u celoj državi koja bi istovremeno bila „snabdevena
najsavremenijim izumima tehnike“.[206] Stara zgrada
Pošte bila je poznata po dugim redovima i zagušljivom vazduhu, pa je pažnja posebno posvećena
rešenju ovih problema. Problemi vezani za prisustvo
ugljen-dioksida, vlažnosti i ubacivanja svežeg vazduha rešeni su na sasvim nov način. Objekat Pošte
sada je imao centralno grejanje, uređaje za kontrolu
toplog i hladnog vazduha kao i nova postrojenja
za ventilaciju. Veći deo nove opreme bio je porekla
Simens & Haksle. Ovo preduzeće instaliralo je automatske kontrolne aparate za praćenje sagorevanja
i racionalnog iskorišćavanja goriva sopstvene proizvodnje. Kompresori kao i elektromotori koji su ih
pokretali takođe su bili Simensovi.
Stručna javnost je naročito bila zadovoljna kontrolom brojnih uređaja koja se vršila pomoću glavne
razvodne table. Automatizam čitavog procesa takođe
je postavljao ovu zgradu u red najsavremenijih evrop-
skih poštanskih objekta. Način održavanja temperature takođe je bio automatski, kao i puštanje u rad
ventilatora, pumpi, filtera. Jednostavno, celokupna
kontrola svih ključnih uređaja vršila se preko glavne
razvodne table, a svi električni aparati koji su ugrađeni delo su firme Simens & Haksle.[207] Osobenost
je bila i pneumatična vazdušna pošta kojom su se
pošiljke prenosile sa jednog sprata na drugi.[208]
Domaća ispostava nemačke firme bila je zadužena
za isporuku i montažu automatske telefonske potcentrale, električnih satova sa satnom centralom,
toranjskog sata, telefonskih aparata kao i aparata
za kontrolu noćnog čuvara. Od transportnih uređaja
potrebe Poštanske štedionice pored automatske vazdušne cevne pošte, instaliran je i centralni uređaj za
raspodelu pošiljki kao i automatske dizalice zajedno
sa uređajem za raspodelu telegrama. Sastavni deo
činile su i duge prenosne trake namenjene za prenos
pisama. Sve ove uređaje isporučila je i postavila firma
Jugoslovensko Simens, a fabrikati su E. Cvituš i Ko. iz
Berlina.[209] Simens je Ministarstvu pošta isporučio i
instalirao i visokofrekvencijska postrojenja.[210]
Prepiska beogradskog zastupništva firme Simens Šukert sa Ministarstvom građevina Kraljevine SHS, 24. novembar 1920.
Poštanska štedionica
129
Siemens D-Zug radio, 1923.
Radio
Radio, medij koji nije postojao na kraju Prvog svetskog rata, u međuratnom periodu doživeo je
neverovatan razvoj. U severozapadnoj Evropi i SAD su ga čak kupovali i siromašni ljudi.
S
uprotno očekivanjima, broj radio-prijemnika
rastao je najbrže za vreme Velike recesije.
„Jer radio je preobražavao život siromašnih,
posebno za kuću vezanih siromašnih žena,
kao što ništa drugo nije nikada činilo. On je u
njihove sobe donosio svet. Odsada ni najusamljeniji više nikad nisu bili sasvim sami“, kaže
Erik Hobsbaum.[211]
130
[211] E. Hobsbaum, Doba
ekstrema. Istorija kratkog
20. veka, Beograd, 2002,
151–152.
Oglasi za Telefunken radio-aparate.
U Jugoslaviji su i na polju širenja radija rezultati bili
donekle drugačiji. Radio je krenuo sa emitovanjem u
slično vreme kada se to dešavalo u celoj Evropi, krajem dvadesetih godina. Vodeći ljudi zemlje su znali
za značaj radija.
Ministar finansija dvadesetih godina i najdugovečniji
predsednik vlade tridesetih godina, Milan Stojadinović, bio je jedan od najvećih akcionara „Radio Beograd
a. d.“ i predsednik Upravnog odbora ove firme. Krajem tridesetih godina, „Radio Beograd a. d.“ donosi
dividende od 12 do 20%. Za razliku od Britanije ili
SAD, radio-prijemnici su u Jugoslaviji bili privilegija
ne samo bogatijih, već i obrazovanijih ljudi. Na primer, u zemlji u kojoj su tri četvrtine stanovništva
činili seljaci, samo 5,58% zemljoradnika bili su vlasnici radio-aparata, a oni koji su se bavili beznačajnim
slobodnim profesijama su pred rat 1939. godine imali
8,6% radio-aparata.
Ne samo da je radio-aparat bio skup (oko dve prosečne mesečne plate), već je i pretplata bila dosta
skupa. Na godišnjem nivou, ona je koštala kao 300
dnevnih novina (300 dinara), ili skoro četvrtinu prosečne plate. Ako se setimo da je prosečno seosko
domaćinstvo ostvarivalo 121 dinar prihoda mesečno,
onda ne čudi što se na vrhuncu krize, 1932. godine,
odjavilo 27,6% pretplatnika. Ipak, srazmera radiopretplatnika u stanovništvu bila je veća nego u Grčkoj
i Bugarskoj, ali za 50% manja nego u Rumuniji i pet
puta manja nego u Mađarskoj. Dugo će jugoslovenskim tržištem dominirati Filips, a Telefunken će biti
drugi, pri čemu je ovaj Simensov partner značajno
napredovao krajem tridesetih godina u okviru opšte
dominacije uvoza iz Nemačke.[212]
[212] P.Marković, Beograd i
Evropa, 80–81; Arhiv
Jugoslavije, fond MTI 65,
f.1266, a.j. 2250
4.9.
Slušanje radio-programa, 1928.
131
Do 1931. godine ova firma je u Jugoslaviji beležila visoki profit koji je bio izražen upravo 1931.
godine. Međutim, sledilo je znatno smanjenje, a 1933. godine usledila je još veća kriza u poslovanju. Tako je bilans pao ispod nivoa iz 1927. godine. Sve ovo je prouzrokovalo glasine o ukidanju
firme Jugoslovensko Simens ili njeno svođenje na svega jedno predstavništvo.
U
sledila je obimna reorganizacija ove firme. Preusmeravanje je izvedeno bez gubitaka, pa je
pohvaljen kadar koji je to izveo. „Nije to mala stvar,
kada jedno preduzeće mora da svede svoj zbir
bilansa od 78 miliona za dve godine na 32 miliona...“ Namesto usmerenosti ka velikim poslovima
državnog tipa Simens je bio prinuđen da investicije
ukine, a da u Srbiji i Jugoslaviji uopšte, ograniči
svoje poslovanje na prodaju radio-aparata i elektromedicinskih uređaja.[213] Ocenjeno je i da je firma
stabilna i da joj se mogu odobriti i veće kreditne
transakcije bez bojazni.[214]
[213] P. Marković, Beograd i
Evropa,80-81; Arhiv
Jugoslavije, fond MTI 65,
f.1266, a.j. 2250
[214] Izveštaj Bankarskog udruženja u Beogradu, 16. jul
1937. IAB, Obaveštajni
biro i inkaso zavod „Kredit-inform“ – Beograd,
8851.
[215] „Jelica, a. d. Čačak. Izveštaj Upravnog i Nadzornog odbora sa bilansom
za 1937. godinu“, AJ,
65–603–1323.
132
[216] Anonim, „Stanje proizvodnje električne energije u Jugoslaviji u 1935
god.“, SEP, Časopis
Saveza električnih preduzeća Kraljevine Jugoslavije, I, 3. 1936, 29.
[217] Anonim, „Novosti i zanimljivosti“, Jugoslovenski
radio časopis Tesla, I, 4,
1935, 28.
[218] Stevan Kukoleča, navedeno delo, 39.
[219] AJ, 65–609–1329.
Mnogi privrednici očekivali su da će po popravljanju
privrednih prilika ekonomska aktivnost usmeriti na
plansku elektrifikaciju. Kao primer se može navesti čačansko električno društvo „Jelica a. d.“ iz koga
je strani kapital povučen 1936. godine usled izostanka očekivanih opsežnih radova na elektrifikaciji
Šumadije.[215]
Kriza 1935. godine, još uvek je zastoj, nema investicija. Rade se samo mala proširenja u postojećim
elektranama.[216]
Onda je ponovo od septembra 1935, posle šest
godina, uspostavljeno posebno Ministarstvo pošta,
telegrafa i telefona pod koje su potpadale Radio-telegrafija sa radio-telefonijom. Ministar je bio poslanik
dr Branko Kaluđerčić, koji je po stupanju na dužnost
rekao: „Prijem radiofonskih prenosa mora biti pristupačan svakom jugoslovenskom građaninu prostim i
jeftinim aparatima, a to zahteva moćne otpremne
radio-stanice. Dobro organizovana radiofonija,
uostalom odličan je izvor prihoda za državu. Ja sam
ovo pitanje uzeo u studiranje i definitvno rešenje
doći će u najskorije vreme“.[217]
Kriza u Simensu je prebrođena pre svega velikim
poslovima sa državom. Jugoslovenska država je
zadržala pod neposrednom kontrolom poštu i telegraf, a državni intervencionizam se povećavao kako
se rat približavao, što je kako smo već videli, opšti
smer ponašanja svih država u Evropi.[218] Materijal isporučen državnim telima tokom 1935−1936.
godine pokazuje ne samo da je Jugoslovensko
Simens prebrodio krizu, već i da je ova firma, iako je
svega 30% zagrebačke proizvodnje plasirala državnim organima, postala nezaobilazan poslovni partner svakog iole značajnijeg državnog preduzeća.
Spisak poslovnih partnera kao i predmeta iz Simensovog asortimana slikovito ukazuje na koji način
je ovo preduzeće ostvarivalo tako povoljan bilans.
Širina asortimana zajedno sa reputacijom i kvalitetom omogućavala je da se klijenti vraćaju.
Tako je saradnja razvijana i sa jugoslovenskom
kraljevskom vojskom. Motor-generator isporučen
je komandi mornarice u Zemunu. Takođe je tamo
montirana i jedna peć. Arsenal u Kragujevcu dobio
je elektrode, 12 motora, 3 zaštitne sklopke i 3 ventilatora. Ministarstvo vojske i mornarice u Beogradu
kupilo je reflektore i agregat.[219]
Saradnja je nastavljena i sa poznatim ustanovama.
Za Narodno pozorište obezbeđeni su „kontakti“.
Važan naručilac postale su i železnice, pa je Generalna direkcija državnih železnica u Beogradu kupila
Reklame za prodaju kućnih aparata iz Simensovog programa.
lučne lampe, automatske sklopke, uljne sklopke,
motorne zaštitne sklopke i 6 reflektora. Železnička
radionica u Kraljevu dobila je Simens pumpu. Generalna direkcija železnica Niš naručila je električni
materijal. Ložionica državnih železnica takođe se
našla na listi. Rečna plovidba Beograd kupila je
električni kabl. Fabrika šećera iz Beograda tražila je
pumpu, kabl i emajliranu žicu.[220]
Opština grada Beograda uzela je hladnjak peći i
uklopni sat, a zdravstvena stanica Stara Pazova,
motor i pumpu. Opštinska uprava Srbobran tražila
je katodne odvojnike. Uprava državnih monopola iz
Beograda potraživala je rastavljače, bušilicu i agregat za varenje. Gradsko poglavarstvo Pirot uzelo je
jedan električni automat.[221]
Električne centrale su do tog vremena postale uobičajeni potrošač Simens opreme. Širom zemlje ispo-
ručivani su delovi ili nova oprema. Npr. Električna
centrala u Bačkoj Palanci tražila je dodatne delove,
dve pumpe, strujomere, sklopke, uloške i brojila. Električna centrala u Novom Sadu kupila je transformatore
i agregate za varenje. Opštinska električna centrala iz
Starog Bečeja kupila je „Zeta kutije“. Električna centrala
u Kosovskoj Mitrovici tražila je 13 strujomera.
Opremu su kupovali i rudnici, tako je „Senjskom
rudniku” bilo potrebno 12 transformatora, rezervni
delovi i dva motora, dok je rudnik „Vrdnik“ kupio dva
kolektora. Uprava „Ibarskih rudnika“ iz Raške kupila
je porculanske koture.
Kao znak da je kriza definitivno prošlost za firmu
Jugoslovensko Simens može se uzeti podatak iz
avgusta 1938. godine, kada je Simens tražio za
iznajmljivanje velike prostorije u blizini Beograda
„podesne za uređenje velike radionice“.[222]
[220] AJ, 65–609–1329.
[221] AJ, 65–609–1329.
[222] Jugoslovensko Simens,
„Tražimo fabričke prostorije“, Politika 18.
avgust 1938, 26.
4.10.
Kriza i strategija izlaska
133
Reklama za Simens frižider – „bešuman, garancija 3 godine”,
1935.
Novi standardi u reklamiranju i propagandi
Promene koje nastaju u sferi medija nužno su uslovljene promenama u istoriji i kulturi čovečanstva.[223] Strana predstavništva su u Srbiju donosila osim najnovijih rezultata nauke i tehnike i
novine u načinu reklamiranja svojih proizvoda, a samim tim i neretko drugačiji model življenja.
S
134
[223] Milanka Todić, Vek
reklame, Beograd 2010, 9.
[224] Anonim, „Radio u automobilu“, Radio, telegraf, telefon, IV, 3, 1927, 195.
Posebnost Simensove ponude ogledala se i u distribuciji
filmske opreme.
imens je prilikom promocije sopstvenih proizvoda
ili onih koji su pripadali njegovim partnerima
(poput Telefunken-a) koristio veliki broj reklama koje
su objavljivane u dnevnoj ili mesečnoj štampi i stručnoj periodici. Vizuelni doživljaj je ocenjen kao veoma
važan u Simensovim reklamnim akcijama. Centralni
deo gotovo svake reklame bio je posvećen crtežu
ili fotografiji Simensovog proizvoda. Značajan deo
reklamnog materijala sadržao je opis odlika Simensove opreme, a i pratećim grafikama bila je posvećena znatna pažnja. Deo materijala distribuiranog u
Srbiji bio je štampan na ćirilici u skladu sa afinitetima
lokalnog tržišta. Iz reklama, kada je reč o proizvodima
namenjenima širokoj potrošnji, naslućuje se i promena
koju je tehnika donosila kada je reč o kulturi slobodnog
vremena i uopšte jedna usmerenost ka novom načinu
življenja. Radio-aparat je još uvek bio artikal visokog
standarda, smatrao se privilegijom, pa je veoma zanimljiva Simensova orijentacija i ka tzv. narodnim prijemnicima. U domenu proizvoda namenjenih široj
publici, poput telefona ili radio-aparata, nazire se jedan
novi odnos prema kulturi slobodnog vremena i drugačijeg identiteta muškarca i žene. Radio-aparati mogli
su se slušati na baterije, dakle van doma. Brojnost
programa koju je radio-aparat nudio podrazumevala
je sasvim drugačiju, do tada nepoznatu, vrstu zabave.
Eksperimenti su vršeni i sa radio-aparatom u automobilu, pa je još jedna krupna promena bila blizu.[224]
Simens & Halske oglas za radio-prijemnike iz oko 1925. „Koji radio izabrati?”
4.11.
Reklama u časopisu Saveza električnih preduzeća Kraljevine
Jugoslavije, 1937.
135
Jedno šire društveno pitanje, poput upotrebe električne energije u Srbiji takođe je u stručnim krugovima povezivano sa propagandom. Deo stručne
javnosti je smatrao da su električni aparati nedostižni
jer su bili skupi i nisu se izrađivali u našoj zemlji,
dok su carine na uvoz ostajale velike. Drugi deo
stručnjaka je verovao da uvođenje elektrike umesto
nemaštine sputava i odsustvo propagande o značaju
električne energije.
136
Reklama za Protos šporet Simens proizvodnje, 1935.
Simens je učestvovao i u širim marketinškim akcijama usmerenim ka propagiranju upotrebe električne
energije u domaćinstvima. Aprila 1937. godine na
Zelenom vencu br. 2, u Beogradu otvorene su prostorije Bipela tj. Biroa za propagandu upotrebe električne
energije. U pitanju je samostalna ustanova otvorena
od strane gradske uprave uz saradnju društva Snaga
i svetlost a. d. iz Beograda. Svrha ovog biroa bila je ne
da prodaje električne aparate, već da razni proizvođači izlože svoje proizvode u cilju reklamiranja prednosti elektrike u domaćinstvu. Simens je bio jedno
od najaktivnijih stranih preduzeća u ovoj kampanji. Iz
opreme koju je Simens ustupio Bipelu može se naslutiti kakva kulturološka promena je bila na vidiku. Tu
su bili Simens automatski prekidači, električni bojler od 5 litara, serija malih električnih aparata poput
električnih lonaca za grejanje vode, čajnika, tu je i
Simens rerna od 1000 vati sa tri stepena regulisanja,
takođe tu je bila i ugradna Simens rerna, kao i štednjak i rešo.[227] Već su stigle i Simensove električne
pegle, koje su znatno olakšale peglanje u odnosu na
one grejane ćumurom.[228]
Osim što su građani mogli sami da se raspituju o
osobinama savremenih aparata, u Bipelu su organizovani i stručni kursevi namenjeni srpskim domaćicama. U maju 1937. Simensov inženjer iz Beča
Ulrajh (Ullreich) „praktično je demonstrirao na električnom štednjaku i ostalim aparatima za kuvanje“.
[229]
Uloga Bipela smatra se kamenom temeljcem
u elektrifikaciji domaćinstava.[230] U organizaciji
Ženskog društva, u okviru Domaćičke škole Ženskog društva u Bipelu, održan je šestonedeljni kurs
kuvanja i mešanja na električnim štednjacima da
bi se domaćice iz Beograda i Zemuna upoznale i
sa radom električnih kućnih aparata.[231] Simens je
vodio računa i o edukaciji stručnjaka, kao vidu trajnog vezivanja za korporativni brend. Tako je Cihler
(Ziechler), viši inženjer fabrike Simens održao predavanje novembra 1940. u velikoj sali Zanatskog
doma u Beogradu. Predavanje je bilo o konstukciji
starih i novih razvodnih postrojenja visokog napona,
tehničkim pomoćnim sredstvima koja nadoknađuju
osoblje, razvodnim postrojenjima.[232]
Simens je još u ovo vreme vodio računa o prikazivanju svoje burne istorije. Tako u jednom specijalizovanom časopisu nalazimo oglas: „Knjigu Verner
Simens i njegov rad izdala je fabrika Simens Šukert
iz Berlina, knjiga je malog formata, štampana na
nemačkom, ima 131 str. i može se dobiti u biroima
Jugoslovensko Simens A. D.“[233]
Prepreka uvođenju većeg broja električnih aparata
u kuće bio je i carinski režim. Električni aparati su
bili skupi jer se nisu izrađivali u našoj zemlji, dok su
carine na uvoz ostajale velike.[234]
I konačno, za Simens je vezan jedan simbolički znak
modernog velegrada. To su svetleće reklame. Prva
svetleća reklama u Beogradu bila je Telefunken.[235]
[225] Anonim, „IV radio izložba“,
Jugoslovenski radio časopis Tesla, II, 17, 1936, 2.
[226] Anonim, „Međunarodna
radio izložba u Beogradu“,
Jugoslovenski radio časopis Tesla, IV, 32, 1938, 4.
[227] Milivoje Rakić, „Propaganda električne energije
u Beogradu“, SEP, Časopis
Saveza električnih preduzeća Kraljevine Jugoslavije, II, 5, 1937, 18-19.
[228] P. Marković, Beograd i
Evropa,101,
[229] Anonim, „Razne vesti“,
SEP, II, 5, 1937, 57.
[230] Miloš A. Kremić, navedeno delo, 61.
SEP, V, 17, 1940, 23.
SEP, V, 19, 1940, 38.
[233] Anonim, „Knjige i časopisi“, SEP, Časopis Saveza
električnih preduzeća Kraljevine Jugoslavije, V,
19,1940, 43.
[234] Milivoje Rakić, 25.
[235] Milanka Todić, 76.
Potencijalni kupci i partneri su upoznavani sa osobinama novih uređaja i na sajmovima i radio-izložbama. Tako je Simens učestvovao na beogradskim
radio-izložbama. Npr. 1936. godine je zabeleženo
da je Simens A. D., koji izrađuje aparate Telefunken,
zauzeo jedno celo odeljenje. Izložio je desetak novih
tipova aparata počev od jeftinijih narodnih prijemnika
do najluksuznijih supera; zatim kompletni tonfilmski aparat i nekoliko stručnih knjiga na nemačkom
jeziku.[225] Posetiocima je bilo omogućeno da govore
preko mikrofona i time se obrate svim posetiocima
sajma. Slično, Telefunken je na sajmu imao kabinu
za snimanje ploča, pa su posetioci mogli da za malu
cenu dobiju gramo ploču sa sopstvenim glasom.[226]
137
eđu ustanovama koje su podsticale nemačku
privredu nalazio se i Srednjoevropski privredni
savet obrazovan 1924. godine (Mitteleuropäshe Wirtschaftstag). Sekcije su se nalazile u Beču i Budimpešti.
Ova organizacija je bila veoma važna u privrednom
prodoru Nemačke na jugoistok. Činili su je predstavnici nemačke privatne industrije, pa je MWT 1938.
godine brojao 60 članova među kojima su se nalazili
i predstavnici firme Simens & Halske. Kasnije je ova
ustanova, kao i druge ovog tipa, nacifikovana.[236]
[236] Milan D. Ristović,
Nemački novi poredak i
jugoistočna Evropa
1940/41 – 1944/45, Beograd 1991, 116-118.
1545.
[238] Nebojša Stanković, Hidroelektrana „Vučje“, Leskovac, 2005.
[239] Miodrag Radović, navedeno delo, 52.
[240] Miodrag Radović, navedeno delo, 38, 44, 55.
[241] Nebojša Stanković, 70.
138
[242] Povijest Simensa. 125
godina, 162.
[243] IAB, Obaveštajni biro i
[244] Izveštaj firm A.E.G Srpsko
električno, S. D. Beogad,
2. jul 1943.“, IAB, Obaveštajni biro i inkaso zavod
„Kredit-inform“ – Beograd, 8851.
Simensovi objekti su znatno oštećeni tokom rata,
posebno tokom bombardovanja Beograda i ostalih
gradova u Aprilskom ratu. Od svih opštinskih ustanova Gradskog poglavarstva najveću štetu je pretrpela DTO. Požar je uništio veliki deo zgrade, radionice
i mašine. Pre 6. aprila 1941. godine Direkcija je raspolagala sa 103 motornih tramvajskih kola i 60 priključnih tramvajskih kola, a od toga je stradalo 37
motornih tramvajskih kola i 36 priključnih. Od 87
autobusa 10 je uništeno, a 56 je ubrzo oduzeto.[237]
Hidrocentrala „Vučje“ prošla je neoštećeno kroz Prvi
svetski rat, ali je oštećena 1941. godine.[238] Električna postrojenja su održavana u meri neophodnoj
za potrebe okupatora.
Hidroelektrana „Sandžak“ u Novom Pazaru takođe je
zamalo izbegla potpuno uništenje. Najpre je kraljevska vojska obezbeđivala centralu od 27. marta 1941.
godine pa sve do kapitulacije. Centrala je bila kamuflirana posečenim borićima kako se ne bi videla iz
vazduha.[239] Novi Pazar je okupiran 16. aprila 1941.
godine, a centrala je korišćena kao radionica nemačkih vojnika. Početkom 1944. godine, prilikom savezničkog bombardovanja grada, centrala je značajno
oštećena pri čemu su naprsle turbinske šahte. Pripremajući svoje povlačenje, nemačka vojska nameravala
je da minira centralu pošto je prethodno sistematski
uništila električnu mrežu u gradu, ali izgleda da se
od te namere odustalo u poslednji čas.[240] Kako su
bugarski vojnici ušli u Novi Pazar boreći se zajedno
sa partizanima, oni su prvi stigli do centrale. Tom prilikom odnet je deo opreme, između ostalog i glavni
kaiš sa mašine, pa je rad turbine bio onemogućen sve
dok kaiš nije kupljen u Sloveniji.
Slična ratna priča vezana je i za hidroelektranu
„Vučje“. Sin Antonija Trojana nasledio je posao
svoga oca na održavanju elektrane. Tokom Drugog
svetskog rata zabeleženo je da je ubedio lokalne partizane, koji su želeli da miniraju elektranu, da umesto toga zaustave dovod vode i rad agregata. Na taj
način postrojenje je očuvano, iako je osovina jednog
generatora iskrivljena. Usled ovog oštećenja sve do
1960. godine kapaciteti „Vučja“ bili su umanjeni.[241]
Nekada jedinstvena firma Jugoslovensko Simens
podeljena je na Hrvatsko Simens d. d.[242] i Srpsko
Simens električno a. d. Preduzeće Srpsko Simens
električno a. d. protokolisano je 1. oktobra 1941/29.
septembra 1942. godine kao zasebno preduzeće sa
novom upravom i novim akcionarima.[243] Kapital
ovog preduzeća iznosio je 3 miliona dinara koji su
bili podeljeni na 3.000 akcija, dakle 1.000 dinara po
akciji. Akcije su držali Simens & Halske A. G. Berlin
sa 1.450 akcija, Simens Šukert Verke A. G. Berlin sa
1.450 akcija. Kao i u doba mira, preduzeće se bavilo
prodajom elektrotehničkog i telefonskog materijala
i montažom, kao i trgovinom medicinskim i zubotehničkim instrumentima. Firma je kao i pre rata
imala tri odeljenja – odeljenja za jaku i slabu struju
i medicinsko odeljenje. Firma je poslovala kao deo
nemačkog Simensa, ali prevashodno kroz Odeljenje
za medicinsku tehniku. Nastavljen je rad i kao zastupništva drugih nemačih firmi.[244] Simens Šukert
Verke A. G. posedovao je 1.459 akcija a ostatak je bio
raspodeljen između dr Hermana Rajsa, Ernsta fon
Simensa, Paula Drešera, dr Ferdinanda Gramberga
(Beograd), Eugena Helcela, dr Fridriha Kirnbauera,
Radovana Milosavljevića, dr Radoja Vukčevića i dr
Gerde Take. Svako od njih posedovao je po 10 akcija.
[245]
Upravni odbor dr Herman Rajs, Ernst fon Simens,
dr Ferdinand Gramberg, a nadzorni Paul Drešer, dr
Gerda Take.
Firma je imala sledeća odeljenja: Trgovina elektrotehničkim materijalom svake vrste, Odeljenje za jaku
i slabu struju, Elektrotehničko odeljenje, Odeljenje
za elektromedicinu i Odeljenje za bežičnu telegrafiju.
Firma nije posedovala nekretnine u Srbiji. Ocenjena
je i kao stabilna firma kao i da joj „nemačke veze
omogućavaju neograničena sredstva za rad.“[246]
Tokom okupacije, novi Simens je bio angažovan na
nekoliko poslova u Beogradu. Gradsko poglavarstvo
Beograda i Direkcija tramvaja i osvetljenja raspisali
su februara 1942. godine licitaciju za podizanje elektrovoda tramvajske podstanice u Beogradu. Učestvovalo je 7 ponuđača, među kojima i Simens a. d.
Od kraja 1941. godine Srpsko Simens električno bilo
je uključeno u radove na obnovi Narodnog pozorišta. Izvršena je isporuka i montaža binskog osvetljenja. Radovi su kasnili, pa je ministar građevine 27.
marta 1942. godine odobrio produženje roka za 60
dana, bez naplate kaznenih poena Simensu. Materijal je pristizao i tokom aprila i maja 1943. godine.[247]
Obnova Narodnog pozorišta predstavljala je važan
ideološki korak. Naime, obnovu stare pozorišne
zgrade Nedićeve vlasti su tumačile kao simbol opšte
obnove srpske kulture.[248]
Simens je za vreme rata bio prisutan u borskim rudnicima, sa partnerskom firmom Sager & Woerner.[249]
Firma Simens Srbija je po oslobođenju zemlje
postala predmet interesovanja novoosnovane „Komisije za utvrđivanje ratne dobiti“ pri Izvršnom narodnom odboru grada Beograda. Prostorije Simensa u
Beogradu bile su na istom mestu, ali se ulica tada
zvala Bulevar Crvene armije 8. Firmi Srpsko Simens
presuđeno je najpre da plati „ratnu dobit“. Kako
ratna dobit nije prijavljena na vreme, određena je
i kazna od 15% (maj 1946. godine). Ratna dobit i
kazna su procenjene na 10 miliona dinara. Celokupna imovina firme je konfiskovana u korist države
– svih 3.000 akcija kojima je društvo raspolagalo.
Međutim, kako je prethodno već bila konfiskovana
celokupna imovina preduzeća (odlukom AVNOJ-a od
21. novembra 1944. godine), ratna dobit sa kaznom
je morala biti otpisana.[250] Odluka o konfiskaciji je
sprovedena preko Gradske komisije za konfiskaciju
nemačke imovine decembra 1946. godine. S obzirom na vlasničku strukturu preduzeće je smatrano
za nemačko.
Nove vlasti su procenile da je imovina stečena obavljanjem delatnosti za vreme okupacije, da su iskorišćavane teške prilike i da je preduzeće bilo uključeno
u privredni sistem neprijatelja. Likvidirana imovina
je trebalo da ode u korist „Fonda za obnovu zemlje
i pomoć postradalim krajevima“, a preko Državne
uprave narodnih dobara. Medicinsko odeljenje je
pripalo Ministarstvu narodnog zdravlja, a odeljenje
jake i slabe struje pod prinudnom upravom Državne
uprave narodnih dobara. Firma je prestala sa radom
30. aprila 1945. godine. Poslovanje je obustavljeno
28. februara 1946. godine jer je preduzeće preuzeto
od strane Glavne uprave medicinske proizvodnje.
Inače su konfiskacija i oduzimanje ratne dobiti bila
glavna sredstva za „eksproprijaciju eksproprijatora“,
kako se to tada zvalo, to jest za klasni obračun. Oduzimana je imovina svima onima koji se nisu, prema
shvatanju vlasti, ispravno ponašali pod okupacijom.
A „saradnja sa okupatorom“ je vrlo fleksibilno tumačena. Rad svake fabrike ili radnje za vreme okupacije mogao je biti okarakterisan kao „kolaboracija”.
Oduzimanje imovine se odvijalo putem konfiskacije,
sekvestra i oduzimanja ratne dobiti. Među njima je
naročito značajna konfiskacija (oko 80% državnog
vlasništva je obrazovano tim putem).
Izgledalo je da je istorija Simensa završena. Sve do
sledećeg istorijskog obrta.
[245] IAB, 44−121−9.
[246] Izveštaj kreditne agencije „Bürgel“ iz Beča, 19.
oktobar 1942. IAB, Obaveštajni biro i inkaso
Beograd, 8851.
[247] AJ, 62–1513.
[248] Olivera Milosavljević,
Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji
1941−1944, Beograd
2006, 234−235.
[249] W. Feldenkirchen ,Siemens. 1918−1945, 171.
[250] IAB, 44−121−9.
4.12.M
Drugi svetski rat i posledice
139
5
Nakon Drugog svetskog rata (1945–1991)
Ni za Nemačku, ni za Simens budućnost posle Drugog svetskog rata nije izgledala blistavo.
Nemačka je 1945. godine bila do te mere razorena da se taj trenutak često naziva „nulti čas“
(mada je pojam često kritikovan u nemačkoj javnosti).
N
140
[251] T. Judt, Postwar. A
History of Europe since
1945, New York, 2005,
20–21; I. Berend, Ekonomska istorija Evrope u
XX veku, Beograd, 2009,
176.
[252] S. von Weiher, H. Goetzeler, The Siemens Company,123; W. Feldenkirchen, Siemens.
1918–1945, 178–179.
emački gradovi su pretvoreni u gomile šuta,
zemlja je preplavljena milionima proteranih
Nemaca iz srednje, istočne i jugoistočne Evrope,
sa stanovništvom na ivici gladi. U američkoj okupacionoj zoni dnevno sledovanje hrane iznosi 860
kalorija. Stanje je još gore u Istočnoj Nemačkoj i Berlinu, gde se Crvena armija svetila civilima pljačkajući i silujući. Do 1946. godine rođeno je od 150 do
200.000 „ruskih beba“ u istočnom delu Nemačke, a
sam Berlin je imao 53.000 izgubljene dece. Zapadni
saveznici razmišljaju o tome da zauvek unište
nemačku industriju. Američki ministar finansija
Morgentau predložio je Čerčilu na konferenciji u
Kvebeku da posleratna Nemačka bude „poljoprivredna i ruralna zemlja.“[251] Tek će Hladni rat ube-
diti zapadne saveznike da im je potrebna snažna
Zapadna Nemačka kao njihov saveznik.
Simens je podelio sudbinu Nemačke i Berlina. Dok je
u Prvom svetskom ratu firma izgubila 40–45% svoje
imovine, sada je taj gubitak iznosio 80%. Od 23.100
mašina koje su funkcionisale u Berlinu, Sovjeti su
uzeli 22.700. Oko 40% ukupnog proizvodnog prostora u Berlinu je uništeno, a u celoj Nemačkoj oko
25%.[252]
Nemačka je bila podeljena na četiri okupacione
zone: američku, britansku, francusku i sovjetsku.
Kasnije će se zone zapadnih saveznika povezati u SR
Nemačku. I grad Berlin je bio podeljen na četiri zone.
M-Werk firme Simens & Halske u području Berlin – Simensštat, fabrika za mernu opremu koja je teško oštećena u vazdušnim napadima, 1944.
Simensštat je pripao Britancima koji su u početku
nastavili sovjetsku politiku rasturanja Simensovih
proizvodnih kapaciteta, pa su tako odneli ono što
su Rusi prevideli, kao i ono što su optimisti vratili iz
skrovišta. U jednom momentu (juna 1948. godine)
Sovjeti su blokirali zapadni Berlin u želji da ga preuzmu. Američko i britansko vazduhoplovstvo su
organizovali snabdevanje iz vazduha. To je bio prvi
put da je dvomilionski grad potpuno snabdeven
vazdušnim putem. Sada se videla važnost Simensa
za Berlin, jer je u njemu radilo 13,5% svih industrijskih radnika tog grada. Simens je finansirao
svoju obnovu sredstvima tehničkih biroa i fabrika
iz Zapadne Nemačke, a pomogao je i Maršalov plan,
američki program rekonstrukcije posleratne Evrope.
Kompanija je ipak centar svoje aktivnosti prebacila u zapadne i jugozapadne delove Nemačke, pre
svega, u Bavarsku, u Minhen i Hof, gde je već imala
fabrike, a posebno u univerzitetski grad Erlangen,
koji nije uništen i koji se nalazio blizu velikih Simensovih fabrika u Nirnbergu, koje su i pored rušenja
obnovile proizvodnju elektromotora 1947. godine.
Turbine i generatori su od 1946. godine počeli da se
proizvode u ne mnogo srušenom Milhajmu u Rurskoj oblasti. Od 1949. godine Simens & Halske ima
centralu u Minhenu, a Simens i Šukert u Erlangenu.
5.1.
Od „nultog časa“ do globalne korporacije
141
Simens se i nešto brže razvijao od Zapadne
Nemačke u vreme njenog „privrednog čuda“. Još
1948. godine, industrijska proizvodnja SR Nemačke
bila je samo polovina proizvodnje na istoj teritoriji
1938. godine. Onda je za sledećih četrdeset godina
bruto domaći proizvod ove zemlje porastao 25 puta.
Dok je SR Nemačka imala privredni rast od oko 8
odsto pedesetih godina, Simens je dostigao dvocifrene stope rasta u tom periodu. Prodaja njegovih
proizvoda je porasla sa 635 miliona maraka 1950.
godine, na 2,6 milijarde sedam godina kasnije.[253]
142
Posner, Siemens Enterpreneurs, 121; W. Feldenkirchen, Siemens.
From Workshop to Global
Player, 245–246, 279.
Global Player, 271–281.
Početkom pedesetih godina, Simens je dostigao
90% svoje proizvodnje iz 1936. godine, iako je
nemačka elektroindustrija već dostigla 125%. U
međuvremenu je proizvodnja energetske opreme u
SAD dramatično porasla, što je smanjilo Simensov
udeo u svetskoj proizvodnji. Simens je do kraja šezdesetih godina, bio deveti u svetu u oblasti elektro-
Laboratorija za ispitivanje br. 4 na sedmom spratu fabrike Wernerwerk XV u
području Berlin – Simensštat potpuno je rastavljena i sva oprema je uklonjena
1945.
industrije, a drugi u Evropi, iza Filipsa. Međutim,
bio je veći od svih svojih nemačkih takmaca.[254]
Simens je početkom pedesetih godina opet počeo
da ulaže ogromne sume u istraživanja, kako bazična
tako i primenjena, što nije bilo lako jer su istraživanja morala da budu pod kontrolom savezničkih
vojnih vlasti. Simens je dobio dozvolu da sprovodi
naučna i tehnološka istraživanja u oktobru 1947.
godine. Tri godine kasnije, Simens već ima 700
patenata u zemlji i 900 u inostranstvu. Posle 1955.
godine, više nisu morali da podnose izveštaje o
istraživanjima savezničkim vojnim vlastima. Prvi
veliki Simensov posleratni pronalazak bio je proizvodnja ultračistog monokristalnog silikona. 1953.
godine, dakle u vreme ograničenog istraživanja.
Ovaj izum izazvao je revoluciju u elektronici. Sada
je bilo moguće koristiti silikon za proizvodnju tranzistora, razvijenih posle 1948. godine u SAD. Tranzi-
Prvi Simens & Halske tranzistor TS 13 i TS 33 iz 1954.
stori će izmeniti svet jer su manji, jeftiniji i efikasniji
od vakuumskih cevi. Bez tranzistora ne bi bilo niza
drugih tehnoloških prodora, kao što su automatizovane mašine, kompjuteri i moderni medijski uređaji. Osamdesetih godina, 80% prečišćenog silikona
u svetu će se izrađivati po Simensovoj tehnologiji.
Drugo polje nove tehnologije na kome se Simens brzo
istakao je obrada informacija. Stručnjaci i direktori
kompanije su 1954. godine doneli odluku da osnuju
sektor za obradu informacija. Simens je posle nekoliko
godina stvorio prvi potpuno tranzistorizovani sistem
za obradu informacija, nazvan „digitalni kompjuter
2002“. Prvi ovakav kompjuterski sistem instaliran je
1959. godine, na Tehničkom univerzitetu u Ahenu.
Šezdesetih godina, na osnovu američkog modela,
Simens je razvio kompjuter Simens 4004 koji je u
kombinaciji sa Simens Golem programom uspešno
korišćen na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine.
U skladu sa svojom tradicijom na polju telekomunikacija, Simens je razvio teleprintere, koji će uskoro
biti prevaziđeni pronalaskom faks mašina. Telefonija je nastavila da se razvija. Početkom šezdesetih,
dotadašnje telefonske centrale su dostigle svoje
granice. Simens je 1962. godine instalirao prvu
elektronsku telefonsku centralu. Dve godine kasnije
(1964) podiže najveću zemaljsku satelitsku stanicu
u Gornjoj Bavarskoj. Jedan od najvećih Simensovih
finansijskih uspeha svih vremena je ESWD (Digital Electronic Switching System), koji je od 1980.
godine počeo da zamenjuje analogno biranje telefonskih brojeva. Do kraja devedesetih ovaj sistem je
isporučen u preko 100 zemalja, sa 250 miliona linija.
Daljim razvojem ovog sistema razviće se ISDN standard. Sledeći veliki prodor na polju komunikacione
tehnologije bio je HICOM, prvi sistem na svetu koji
je integrisao sve vidove komunikacije: glas, sliku i
informacije, a sve to preko telefonske linije.
Žene čiste cigle: ponovna izgradnja Simensovih fabrika u Nirnbergu, 1945.
143
Nije zanemarena ni tradicija medicinskih uređaja.
Švedska firma Simens-Elema je 1958. godine razvila
prvi pejsmejker, a Simens je 1974. konstruisao prvi
moždani skener koji je omogućio rano otkrivanje
tumora.[255]
144
Global Player, 281–284,
S. von Weiher, H. Goetzeler, The Siemens Company,133–141; http://
www.siemens.com/
history/en/history/ pristupljeno 18. 08. 2012.
Global Player, 252, 284–
294, 309, 323; S. von
Siemens Company, 127–
130.
Simens se polako vratio i na svetsko tržište. Termoelektrana u Argentini 1951. godine biće najveći
izvozni posao nemačke industrije posle Drugog
svetskog rata. Udeo prodaje na međunarodnom
tržištu iznosio je 13,6% 1936. godine, 0,1% 1945.
godine i 26% 1956. godine. Međutim, promenila
se struktura poslova u inostranstvu. Polovina svih
stranih projekata su sada bila kompletna energetska postrojenja. Proizvode za masovnu potrošnju
su sada pravile i lokalne kompanije. Krajem 20.
veka Simens je postao peta kompanija svetske elektroindustrije, posle Hitačija, Dženeral Elektrika,
IBM-a i Macušite, prodajući 200.000 najrazličitijih
Simensovi teleprinteri poput sistema 100, prikazani na fotografiji u
jednoj turističkoj agenciji u Kalkuti 1960. godine, prodavani su širom
sveta.
proizvoda iz elektro-industrije. Inovativni karakter Simensa pokazuje i podatak o stalnom porastu
novih proizvoda (mlađih od pet godina). Njih je
1974. godine bilo 39%, a 1996. godine 74%.[256]
Izmenjena je i organizacija firme. Od 1966. godine
tri firme (Siemens & Haksle, Siemens-Schuckert
Werke AG, Siemens-Reiniger Werke AG) počele su
spajanje u Simens AG. Firma je organizovana u šest
grupa i pet centralnih odeljenja. Tih godina (1967)
ujedinjuje se sa drugim najvećim nemačkim proizvođačem kućnih aparata Bošom. Sledeća velika
reorganizacija sprovedena je 1989. godine. U međuvremenu, prodaja se učetvorostručila sa 12 na 51
milijardu maraka.
Godine 1974. počela je upotreba Siretom kompjuterskog tomografa prilikom pregleda lobanje.
Motor sa obrtnim prekidačem od plemenitog metala (EMD motor sa prekidačem) uveden je 1953. godine u
domaću i međunarodnu telefonsku službu.
145
Bilo je neophodno stvoriti fleksibilniju organizaciju,
sa jednostavnijim donošenjem odluka i sa efikasnim
organizacionim jedinicama. Sedam organizacionih
grupa se reorganizovalo u petnaest novih jedinica,
od kojih je svaka imala jasan profil. Pred samo ujedinjenje Nemačke, oktobra 1990. godine, Simens preuzimanjem firme Nixdorf AG i stvaranjem Siemens
Nixford informations systeme AG, (SNI), postaje najveća kompjuterska kompanija Evrope.[257]
146
Kompanija se opet vratila analizi svog brenda. Prva
analiza imidža izvršena je 1965. godine, a 1969.
godine je pokrenuta velika kampanja u štampi pod
sloganom „Das ist Siemens“ (Ovo je Simens). Kompanija je unapredila i unutrašnju komunikaciju, pa
su od 1971. godine održavani sastanci skoro svih
rukovodilaca.[258]
Prvi implantirani srčani pejsmejker (prečnika oko 4 cm). Razvijen je i proizveden u kompaniji Simens-Elema u Švedskoj 1958. godine.
Simens 2002 sistem za obradu podataka lansiran je u Hanoveru 1959. godine.
Ovo je bio prvi svetski masovno proizvedeni kompletno tranzistorni
univerzalni kompjuter.
Istovremeno, Simens je ostao veran svojoj socijalnoj politici. Kompanija se brinula o siročadi svojih
zaposlenih kao i o ratnim invalidima, a u obnovi
pedesetih godina mnogo je ulagala u izgradnju stanova. Do 1955. godine u Erlangenu je podigla 1.000
stanova. Prve stambene solitere u Bavarskoj takođe
je podigao Simens.[259]
267–284, 291–309,
323–325.
Posner, Siemens Enterpreneurs, 144–156.
267–284, 291–309, 323–
325; W. Feldenkirchen, E.
Posner, Siemens Enterpreneurs, 122–126, 144–
156.
Princip ultračiste proizvodnje silikona (metod zonske rafinacije),
razvijen u Simensu 1953. godine (Heizspule: zagrevanje uglja,
Luftkühlung: hlađenje vazduha, flüssige Zone: tečna zona,
Schutzgas: inertni gas).
147
Drugi svetski rat je završen u Jugoslaviji pobedom partizanskog pokreta predvođenog komunistima. Jugoslovenski partizani su bili među retkim pokretima otpora u svetu (pored albanskog i
kineskog) koji je uspeo da manje-više samostalno oslobodi zemlju.
N
148
[260] Za ovaj deo korišćena
prerađena verzija
poglavlja „Politički i
društveni razvoj Srbije
1944–1991: kratak pregled“ iz knjige Predraga
J. Markovića Trajnost i
promena. Društvena
istorija socijalističke i
postsocijalističke svakodnevice u Jugoslaviji
i Srbiji, Beograd, 2012,
21–34; Ovaj rad je
objavljen i na nemačkom pod naslovom
„Serbien in kommunistischen Jugoslawien”,
Österreichische
Osthefte 3-4 / 2005
297–314.
aravno, odlučan udarac nemačkom Vermahtu
zadala je Crvena armija, koja je u jesen 1944.
godine oslobodila Srbiju. Posle toga je Crvena
armija napustila zemlju, a partizani su sami nastavili rat protiv okupatora i oružanih snaga NDH.
Druga specifičnost partizanskog položaja bila je ta
da su od 1943. godine uživali i podršku zapadnih
saveznika. Naime, angloamerički saveznici (prvo
Britanci, pa Amerikanci) napustili su svoje dotadašnje štićenike u Jugoslaviji, rojalističke četnike,
i usmerili svu svoju podršku na partizane. Tako su
partizani bili jedini revolucionarni pokret koji je
već pre vojne pobede uživao opšte međunarodno
priznanje. Razloga za to je više. Zapadni saveznici
su u partizanima videli snagu koja se najžešće bori
protiv okupatora, ali što je važnije, sigurne pobednike građanskog rata, pa su hteli da kod njih imaju
politički uticaj. Osim toga, smatrali su da je partizanski koncept organizovanja države bolji od rojalističkog. Partizani su već 1943. godine u bosanskom
mestu Jajce najavili da će nova Jugoslavija, nasuprot centralizovanoj Kraljevini, biti federacija šest
republika. Partizani su promovisali dve nove južnoslovenske nacije, Crnogorce i Makedonce, a
kasnije će nacionalnost biti priznata i bosanskim
muslimanima. Srbija će posle Drugog svetskog rata
biti podeljena na centralnu Srbiju i dve autonomne
pokrajine, Vojvodinu i Kosovo, gde su živele nacionalne manjine. U drugim republikama nacionalne
manjine nisu dobile svoje autonomije.
Partizani nisu stvarali samo novu državu, već i
novo društvo. Nigde drugde u istočnoj i centralnoj Evropi nisu tako brzo uništene nekomunističke
političke partije, nigde nije tako brzo sprovedena
nacionalizacija, niti su tako brzo uvedeni sovjetski
ekonomski modeli kao što je Petogodišnji plan.
Jugoslovenski komunisti su smatrali da jugoslovenskoj federaciji treba da priđu i Albanija i Bugarska,
Slobodna teritorija Trst, a možda i delovi Grčke,
po svoj prilici u okviru uvećane Makedonije (čak
su i bugarski komunisti bili spremni da daju deo
svoje teritorije toj „velikoj“ Makedoniji). Kako kaže
Denison Rusinov, pisac možda najbolje knjige o
socijalističkoj Jugoslaviji, Tito je sebe video kao
„vicekralja“ Jugoistočne Evrope, prvog do Staljina.
To verovanje se odrazilo u narodnoj pesmici:
Drug je Tito zaslužio
Da je njegov Balkan cio
I Evrope jedan dio.
Posle osvajanja vlasti u Jugoslaviji, Titov režim je
pojačao mešanje u građanski rat u Grčkoj. Grčki
partizani su najveći deo podrške u građanskom ratu
dobijali iz Jugoslavije, što će postati veliki problem
u odnosima sa Zapadom, ali i sa Moskvom. Tito,
pobednik u ratu, nije imao razumevanja za Staljinovu opreznost u odnosima sa Zapadom. Staljin
nikada nije izazivao Amerikance i Engleze tamo gde
su jasno pokazivali svoj interes (makar u Evropi).
Njemu nikada nije padalo na pamet da odlučno
podrži grčke partizane, a kamoli da ohrabruje jugoslovenske ambicije prema Trstu i Koruškoj. Titov
novi režim samo što nije zaratio sa zapadnim saveznicima oko Trsta. Jugoslovenska vojska je bila prva
evropska vojska koja se usudila da u mirnodopsko
vreme 1946. godine, prizemlji jedan i obori drugi
američki avion, za koje je smatrala da su povredili
jugoslovenski vazdušni prostor. Oko Trsta su se
stvari smirile, ali je Tito onda video novo polje za
širenje svoje vlasti u Balkanskoj federaciji. Ona bi
u najmanju ruku, obuhvatala Albaniju, Bugarsku i
Jugoslaviju. Ideje o federaciji se nisu ostvarile. Nije
bilo jasno da li bi Bugarska bila sedma republika ili
druga jedinica, ravnopravna sa celom Jugoslavijom,
čemu su bili skloniji Bugari.
Ako je ideja o zajedničkoj državi sa Bugarskom bila
tek nacrt, Albanija je bila na pragu potpunog uključivanja u Jugoslaviju. Još za vreme rata, Albanija je
potpuno oponašala jugoslovensko iskustvo. Posle
rata, jugoslovenska diplomatska predstavništva su
zastupala Albaniju. Jugoslovenska pomoć je sačinjavala više od polovine albanskog budžeta. I sama
gladna, Jugoslavija je slala žito Albaniji. Iako srušena, gradila je infrastrukturne objekte po Albaniji.
Jugoslavija je bila spremna da Albaniji, kao svojoj
budućoj republici, ustupi Kosovo ili njegov deo. Na
drugoj strani, taj jugoslovenski „bratski zagrljaj“ je
mogao da izgleda kao suviše čvrst.
Onda je godine 1948. nastupio jedan od najneočekivanijih, najdramatičnijih preokreta istorije Evrope
u Hladnom ratu. Staljin i njegovi saradnici su za
revizionizam optužili Tita i njegove ljude, koji su
izgradili jedan od najboljševičkijih režima u Evropi.
Razloga za sukob bilo je više. Jugosloveni su rano
počeli da ističu jedinstvenost svoje revolucije.
Upravo je te, 1948. godine, Staljin rešio da ukloni
sve što je štrčalo u delu Evrope pod njegovom kontrolom. Nimalo slučajno, prve faze u sovjetskojugoslovenskom sukobu preklapaju se sa dva
dramatična događaja u sovjetskoj sferi. To su komunistički puč u Čehoslovačkoj u februaru 1948.
godine, i blokada Zapadnog Berlina, koja je počela
par dana nakon zasedanja Informbiroa u Bukureštu, na kome je doneta Rezolucija Informbiroa o
stanju u KPJ. Događaji u Čehoslovačkoj i Berlinu su
izazvali paniku, a zatim i mobilizaciju na Zapadu.
Tako će Zapad postati spreman da iskoristi svaku
sovjetsku slabost ili nejedinstvo u sovjetskom
taboru, a Staljin još odlučniji da svoje „satelite”
stavi pod najčvršću moguću kontrolu. Međutim,
Titova država nikako nije mogla da bude puki nesamostalni satelit.
Sukob sa Staljinom 1948. godine okončao je priče
o ujedinjenju sa Bugarskom i Albanijom, a Jugoslavija je morala, pod pritiskom Zapada, da se odrekne
angažovanja u grčkom građanskom ratu.
Taj sukob je doveo i do zanimljivog preokreta u
ideologiji, ekonomiji, društvu i kulturi. Pre 1948.
godine, jugoslovenski komunisti su sprovodili najenergičniju „boljševizaciju“ države i društva, od svih
„narodnih demokratija“. Dogmatski kurs ne samo
da nije promenjen 1948. godine već je i zaoštren,
da bi se tim zaoštravanjem dogmatske politike
demantovale optužbe koje su stizale iz Moskve.
Prvi korak u dokazivanju pravovernog boljševizma
bio je ubrzavanje nacionalizacije. Iako je već ranije
predviđen nastavak nacionalizacije 1946. godine,
krajem aprila 1948. po hitnom postupku su donete
izmene i dopune zakona o nacionalizaciji, koji je
sada obuhvatio i sva sitna preduzeća, od magacina
do sanatorijuma, štamparija i malih električnih
centrala. Najveći trud u dokazivanju boljševičke i
staljinističke pravovernosti, jugoslovenski komunisti su ispoljili na selu. Tako je, na primer, politika odlučne kolektivizacije na selu proklamovana
u januaru 1949. godine. U Srbiji je oko 100.000
seljaka kažnjeno zbog protivljenja prinudnom
otkupu, a 86.000 je prošlo kroz zatvore. Osim
5.2.
Politički, društveni i privredni razvoj Srbije 1945–1992.[260]
149
150
Sukob Tita i Staljina bio je tako neočekivan da su
mnogi na Zapadu u početku verovali da je u pitanju
fingirani sukob, „trojanski konj“ koji treba da obmane
zapadne sile. Glavni centri moći su rano prepoznali
potencijal koji ovaj sukob ima za Hladni rat. Štab za
planiranje politike SAD, kojim je rukovodio Džordž
Kenan, glavni američki strateg Hladnog rata, već je
30. juna 1948. godine zaključio: „Prvi put u istoriji
međunarodne zajednice jedna komunistička zemlja
koja počiva na principima sovjetske države i na
sovjetskoj ideologiji, postaje nezavisna od Moskve“.
Prvo je zauzet oprezan stav „watchfull waiting“
ili „budno čekanje“. I Britanci su istog dana zaključili da je bolje u Beogradu imati umekšanog Tita,
nego sovjetsku marionetu. Već u februaru 1949.
godine, SAD su donele odluku da „budno čekanje“
zamene stavom „keeping Tito afloat” (održavanje
Tita na površini). Nacionalni savet za bezbednost
SAD zaključuje: „koliko god se nama ne sviđao, Tito
trenutno savršeno služi našim interesima, vodeći
uspešno i efikasno napad na sovjetski imperijalizam
iz same komunističke porodice. Danas on predstavlja naš možda najdragoceniji resurs u borbi da zadržimo i oslabimo rusku ekspanziju. Njemu mora biti
omogućeno da na svoj sopstveni, komunistički način
dokaže kako istočnoevropska zemlja može pokušati
da se otrgne kontroli Moskve i u tome uspeti“.
Tokom 1949. godine Tito shvata da nije dovoljno
samo dokazivati pravovernost. Na Zapadu su
često sukob Tita i Staljina poredili sa pobunom
Lutera protiv pape. Kao što su se protestanti vratili
izvornom Svetom pismu, tako su i jugoslovenski
komunisti počeli da iznova tumače izvorne Marksove tekstove. Đilas je bio pokretačka snaga iza
ove nove linije koja je imala nameru da pokaže da
je marksizam u Sovjetskom Savezu stigao u slepu
ulicu, a da se kreće napred u Jugoslaviji. Đilas je
u drugom tomu Kapitala naišao na ideju o „asocijaciji neposrednih proizvođača“ i izložio je ideju o
upravi samih zaposlenih u preduzećima, glavnom
ideologu režima Kardelju i glavnom privrednom
planeru Kidriču. Dan posle izbijanja Korejskog rata,
posle Titovog ekspozea, 26. juna 1950. godine
usvojen je Osnovni zakon o upravljanju državnim
privrednim preduzećima, čime je uvedeno samoupravljanje. Ranije (decembra 1949. godine), već
je najavljena liberalizacija u kulturi, koja je često
korišćena kao opitni teren za pripremu velikih političkih promena.
U duhu novog vremena sazvan je Četvrti plenum,
početkom juna 1951. godine. Tu je Ranković priznao zloupotrebe i samovolju u radu Udbe, izrekavši da je čak 47% hapšenja bilo neopravdano.
Odmah posle ovog plenuma donet je mnogo liberalniji Krivični zakonik. Uskoro će i režim na Golom
otoku biti ublažen. Vrhunac reformi bili su Šesti
kongres KPJ, koja će se od tada zvati SKJ, održan u novembru 1952. godine, i Četvrti kongres
Narodnog fronta u februaru 1953, tada nazvanog
Socijalistički savez radnog naroda. Imenom Savez
komunista preuzetim od prve marksističke organizacije nastale 1847. godine, htela se naglasiti vernost izvornom Marksu i marksizmu.
Liberalizacija u privredi, posebno poljoprivredi,
počeće 1950. godine, kada je počelo uvođenje
Tito u poseti Istri, 1948.
samoupravljanja po principu „fabrike radnicima“.
Umesto striktne državne kontrole privrede, počela
je da se sprovodi politika „DDD“ (decentralizacija
– debirokratizacija – demokratizacija). Istovremeno, katastrofalne posledice prisilne kolektivizacije poljoprivrede koincidirale su sa klimatskom
kataklizmom - sušom, pa se zemlja našla na ivici
gladi. Osim toga SAD, čija je pomoć ubrzo postala
izuzetno velika, uslovljavale su pomoć i liberalizacijom agrarne politike. Do 1953. godine politika
kolektivizacije zemlje je potpuno napuštena. Kolektivizovana zemlja je vraćena seljacima, ukoliko su
njihovi posedi bili manji od 10 hektara (što je na
primer nekoliko puta manje nego u Poljskoj), tako
da je režim ipak postavio granice prekomernom
„bogaćenju“ seljaka.
Osim seljaka, očigledne koristi od liberalizacije su
imali intelektualci, pre svega umetnici raznih vrsta.
Liberalizacija u kulturi je nastavljena i posle njenog
političkog usporavanja koje je usledilo nakon Đilasovog pada početkom 1954. godine. Đilasov pad se
vremenski poklopio sa otopljavanjem u odnosima sa
SSSR-om i svakako su te dve činjenice povezane, kao
i to što je Tito, skoro neposredno nakon Staljinove
smrti, odustao od formalnog uključivanja Jugoslavije u vojne strukture NATO pakta. Od sredine pedesetih godina, jugoslovenski komunisti otkrivaju
novu mogućnost spoljnopolitičkog angažovanja:
nesvrstani pokret. Iako je ovakva orijentacija kasnije
bila kritikovana kao „antievropska“, istaknuta uloga
Jugoslavije u tom pokretu novih nezavisnih država
Trećeg sveta je svakako uvećavala pregovaračku
poziciju zemlje u međunarodnoj politici.
seljaka, najbrojnija grupa žrtava represije u ovom
periodu su bili informbirovci, stvarne ili nabeđene
pristalice Staljina. Nekoliko desetina hiljada njih
je zatvoreno, a najpoznatiji logor za informbirovce
je bio jadranski Goli otok. Među njima je procentualno bilo najviše Crnogoraca, a Srba je bilo (44
odsto) otprilike koliko i u stanovništvu.
151
152
Liberalizacija privrednog života, pomoć Zapada i
postepena promena industrijske i investicione politike u pravcu podizanja životnog standarda doveli
su do stvaranja specifičnog „socijalističkog tržišnog društva“. Reforme koje su uvođene od 1950.
godine ubedile su i mnoge stručnjake na Zapadu
da su Jugosloveni uspeli da pronađu kompromis
između socijalizma i tržišta. I zaista, preduzeća su
od početka pedesetih dobila izvesnu autonomiju u
odlučivanju, uvedena je neka vrsta, doduše, vrlo
ograničenog tržišta. Pedesetih godina je priča o
Jugoslaviji bila „success story“. Privreda je imala
visoke stope rasta, režim je uživao visok kredibilitet kod stanovništva. Nacionalni odnosi su izgledali
rešeni. Režim čak razmišlja o jačanju nadnacionalnog „jugoslovenskog“ identiteta, koji bi zamenio
tradicionalne nacionalne identitete. Međutim, i u
tom vremenu se javljaju znakovi krize koja će uslediti. Takav zlokobni znak je politička kriza koja je
sredinom pedesetih godina izbila na Kosovu, kada
je prilikom sakupljanja sakrivenog oružja došlo
do napetosti između tajne policije (kojom su još
dominirali Srbi) i lokalnog albanskog stanovništva.
I naravno, privreda je uprkos velikim stopama rasta
proizvodnje i još većim stopama rasta broja zaposlenih imala sve ozbiljnije probleme u sferi efikasnosti investicija i međunarodne konkurentnosti.
Šezdesetih godina jugoslovenski projekat ulazi
u višestruku krizu. Prvo, privreda ulazi u „krizu
modernizacije“. Naime, u trenutku kada je Jugoslavija dostigla nivo razvoja Francuske iz 1938. godine
da svoje podanike pusti da putuju. Do kraja šezdesetih, preko milion ljudi odlazi u pečalbu. Time je
smanjena nezaposlenost, a stečen je i siguran izvor
deviza. Početkom sedamdesetih, već je dve trećine
trgovinskog deficita pokrivano doznakama gastarbajtera.
Što se političkih reformi tiče, one su se na kraju
svele na decentralizaciju kao supstitut demokratizacije. Osim privredne krize, šezdesetih godina
počinje i politička kriza. Na primer, na dramatičnoj sednici partijskog vrha marta 1962. godine,
Tito upozorava da je ugrožen opstanak zajedničke
države. U to vreme opadanja spoljne opasnosti i
usporavanja rasta, dolazi do preispitivanja karaktera zajedničke države, pre svega u Sloveniji. Slovenačke i hrvatske političke elite insistiraju na
„federiranju federacije”, to jest slabljenju nadležnosti federalne države, posebno u privredi. Na drugoj strani se nalaze političari uglavnom iz Srbije
i Bosne i Hercegovine, koji su za veća ovlašćenja
savezne države. Predstavnik prve opcije bio je
Edvard Kardelj, tvorac poslednjeg jugoslovenskog
Ustava 1974. godine. Predstavnik druge opcije bio
je Aleksandar Ranković. Partija se opredelila za
veću decentralizaciju na svom Osmom kongresu
1964. godine, ali je definitivan raskid sa Rankovićem usledio dve godine kasnije.
Posle pada Aleksandra Rankovića i njegove svemoćne savezne tajne policije 1966. godine, dolazi
do ponovnog otvaranja nacionalnog pitanja u
javnosti. U martu 1967. godine, Matica Hrvatska
objavljuje Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog
jezika, u kojoj se zahteva da se hrvatski jezik prizna kao poseban književni jezik, čime bi se izvršio
potpuni preokret u državnoj kulturnoj politici. Srp-
Prvomajska parada, 1949.
i kada je trebalo stupiti u sledeću, kvalitativnu fazu
modernizacije, dakle u prestrukturiranje društva
u skladu sa zahtevima novog vremena (prefinjenija tehnologija, demokratizacija), za šta je bila
potrebna temeljna politička, a ne samo privredna
reforma, jugoslovenski režim nije u stanju da sprovede tu reformu. Preduzeća su tek reformom 1961.
godine dobila pravo da raspolažu svojim profitom. Uprkos proklamovanom samoupravljanju, u
to vreme preduzeća slobodno raspolažu sa samo
26 do 30% kapitala. Međutim, zaposlenima je bilo
draže da profit podele u plate nego da investiraju,
pa su dohoci porasli 23 odsto, a industrijska produktivnost samo 3,4 odsto. Stopa rasta je pala od
preko 12% krajem pedesetih, na nešto manje od 3%
posle 1964. godine. Reformom 1965. godine planirano je skoro potpuno uvođenje tržišta, uvođenje
realnog deviznog kursa („novi dinar“), liberalizacija spoljne trgovine. Država je trebalo da obustavi
kontrolu nad cenama, zaradama, pa i investicijama,
koje su prepuštene bankama. Čak je i privatnicima
dozvoljeno da zapošljavaju do pet radnika, što je
ogroman mentalni skok za društvo opterećeno strahom od ličnog bogaćenja i eksploatacije čoveka
nad čovekom. Državna preduzeća nisu dobro odgovorila na nove mogućnosti. Došlo je velikog otpuštanja radnika. Od početka šezdesetih, kada su
preduzeća dobila mogućnost da otpuštaju, Jugoslavija postaje jedina socijalistička zemlja u kojoj
raste nezaposlenost. Ona je od 1964. do 1968.
porasla za 47%. Tada Tito, verovatno nadahnut i
svojim „gastarbajterskim“ iskustvom u mladosti,
podržava liberalizaciju pasoškog režima. Prilikom
posete Viliju Brantu, ispričaće da je u mladosti bio
prvi gastarbajter. Na liberalizaciju pasoškog režima
možda je uticala i Titova spoljnopolitička ambicija.
Ako je hteo da bude svetski državnik, morao je i
153
uzoru na parole zapadnoevropskih studenata, ali
među njima ima i zahteva za demokratizacijom i
slobodom štampe. U nacionalnom pogledu, ove
demonstracije su bile izrazito internacionalističke.
Egalitarističke studentske parole su iskorišćene
kao pretekst za obustavljanje privredne reforme.
Tito je prvo pacifikovao studente tako što ih je
podržao u spektakularnom TV govoru, a zatim je
krenuo u obračun sa njihovim vođama i profesorima. U novembru 1968. godine izbijaju prve nacionalističke studentske demonstracije u Jugoslaviji,
kada su albanski studenti na Kosovu i u Makedoniji tražili promenu statusa pokrajine (dobijanje
statusa republike, koji je podrazumevao pravo na
otcepljenje), upotrebu albanske zastave, jače veze
sa Albanijom. Režim je načinio više ustupaka, od
simboličkih, kao što je upotreba zastave, do stvarnih, kao što je otvaranje kompletnog Univerziteta
u Prištini (1970) i intenzivne kulturne saradnje sa
Albanijom, koja je podrazumevala uvoz literature
koja je često bila nacionalistička i kritična prema
jugoslovenskoj državi. Srbija je postepeno decentralizovana, kao i cela Jugoslavija.
Vrhunac ove decentralizacije bio je Ustav iz 1974.
godine, koji je sa svojih 100.000 reči bio jedan
od najdužih na svetu, a kojim je stvorena labava
konfederacija osam država (šest republika i dve
pokrajine), čiji su jedini simboli jedinstva ostali
sam Tito (a posebnim zakonskim mehanizmom
sprečena je i formalna i faktička mogućnost da ga
neko nasledi) i Armija (koja je delimično decentralizovana preko jedinica Teritorijalne odbrane, koje
su predstavljale neku vrstu republičkih vojnih jedinica). Istovremeno, Tito se obračunao sa mladim
političkim rukovodstvima Hrvatske (1971) i Srbije
(1972). Prve je optužio za nacionalizam, druge za
Prvomajska parada, 1949.
anarholiberalizam i tehnokratizam. To je značilo da
su suviše „liberalni“ prema kritičarima režima, a da
favorizuju stručnjake u odnosu na proverene partijske kadrove. U svakom slučaju, politička represija je
pojačana početkom sedamdesetih godina, a svaka
ozbiljna politička diskusija zamrznuta. U Srbiji, kao
ni u Jugoslaviji kao celini, nije došlo do onoga što
Nemci zovu „Vergangenheitsbewältigung“ (prevladavanje istorije). Reaktiviranje starih revolucionarnih kadrova, kao i mladih partijskih kadrova
radničkog porekla bez velikog javnog autoriteta,
stvorilo je ozbiljan vakuum u političkom legitimitetu režima čije će se posledice pokazati tek osamdesetih godina.
Privredno su sedamdesete počele da ne može biti
bolje. Počeli su da se osećaju rezultati reformi.
Drugi put u istoriji socijalističke Jugoslavije (prvi
put je bila godina devalvacije dinara 1965) zemlja
je 1972. godine imala višak u platnom bilansu.
Uspeva da izveze i malo prefinjenije proizvode.
Jugoslovenska brodogradnja ulazi u red prvih deset
na svetu, a čak i EI Niš televizori stižu na zapadnonemačko tržište. Na drugoj strani cveta klirinški
izvoz za SSSR, koji prvi put od 1948. godine postaje
prvo odredište za jugoslovenski izvoz. Klirinška
trgovina će biti dvosmisleni blagoslov sledećih dvadeset godina. Ona će poboljšavati platni bilans, ali
će niski zahtevi sovjetskog tržišta loše uticati na
poboljšavanje kvaliteta.
154
ski književnici reaguju Predlogom za razmišljanje.
Partija je obe inicijative ocenila kao nacionalističke
i neprihvatljive, ali su republički političari, posebno
u Hrvatskoj, prećutno podržavali otvaranje nacionalnog pitanja. I u Hrvatskoj i u Srbiji su krajem
šezdesetih godina na vlast došli mlađi političari.
U obe republike su političke elite bile za nastavak
ekonomskih reformi, sa tom razlikom što su hrvatski političari (Savka Dabčević-Kučar, Mika Tripalo i
drugi) bili više orijentisani na političku i ekonomsku emancipaciju Hrvatske u odnosu na Federaciju. Oni su smatrali da centralne vlasti u Beogradu
eksploatišu Hrvatsku, prisvajanjem hrvatskih prihoda od turizma preko velikih beogradskih banaka
i eksport-import firmi kao što je GENEKS. Srpski
vladajući političari, takozvani „liberali” predvođeni
Latinkom Perović i Markom Nikezićem, nisu imali
ništa protiv dalje decentralizacije zemlje i slabljenja Federacije jer su verovali da Srbija treba da se
oslobodi optužbi za hegemonizam prema drugima
i da treba da se posveti svojoj unutrašnjoj privrednoj i društvenoj konsolidaciji. Budućnost Srbije su
videli u razvoju tehnologije i industrije i obrazovanju. Zato su podržali promene Ustava u periodu
1967–1971. godine, koje su povećale samostalnost republika, a pokrajine u okviru Srbije, sem
po imenu, praktično izjednačile sa republikama.
Međutim, srpsko javno mnenje ne deli sasvim
taj stav. Javlja se strah za sudbinu Srba u drugim
republikama, posebno u regionu Kosova i Metohije. Glavni predstavnik ovih ideja je pisac Dobrica
Ćosić, koji na sednici republičkog CK u maju 1968.
godine, kritikuje nacionalnu politiku Partije, pogotovo na Kosovu, gde su Srbi po njegovom mišljenju
pod pritiskom albanskih nacionalista. Juna 1968.
godine izbijaju velike demonstracije beogradskih
studenata, čije su parole uglavnom levičarske po
155
Onda je došao naftni udar 1973. koji je okončao
period blagostanja i u zapadnoj Evropi. Trenutna
posledica te krize za Jugoslaviju biće presušivanje
bujice radnika koji su odlazili u pečalbu, što je loše
uticalo i na zapošljavanje i na devizne prihode.
Svetska kriza se preklopila sa masovnom smenom
„liberalnih“ i „tehnomenadžerskih“ kadrova. Smenjeno je na hiljade rukovodilaca u privredi i državi
Srbije. Opet se više cenila moralno-politička podobnost od stručnosti. Ostaje tek da se izuči kako je ta
velika kadrovska smena uticala na razvoj zemlje.
156
Po jednoj vrsti odgovora na tu krizu, Jugoslavija je
bila ista kao i sve druge socijalističke zemlje. To je
potpuni nedostatak pokušaja da se uvede energetska racionalnost. Svi smo na ulicama gledali sim-
bole energetske efikasnosti Zapada i nemara Istoka.
Uvođenje „golfa“ već u maju 1974. godine, primer
je munjevite reakcije tržišne privrede. „Lada“ je uvedena otprilike u isto vreme, ali su njeni proizvođači
i tada i kasnije bili ravnodušni prema uštedama
energije. O izolaciji zgrada da i ne govorimo. U
Jugoslaviji je uvoz energije u ovom periodu rastao
za 10 odsto godišnje. Potrošnja električne energije
se utrostručila od 1965. do 1975. godine.
Sedamdesete su Zapadu donele tzv. „treću industrijsku revoluciju“. Stvorena je privreda zasnovana na
informativnoj tehnologiji i uslugama, usmerena na
globalno tržište. U Jugoslaviji, kao i u ostalim socijalističkim zemljama, privreda je bila zasnovana na
tradicionalnim industrijskim granama, usmerenim
U Jugoslaviji je situacija sa dugovanjima bila još
gora. Hrvatska borba protiv „otuđenih centara
finansijske moći“ u Beogradu se završila Pirovom
pobedom. Filijale velikih beogradskih banaka su
pretvorene u nezavisne investicione banke republika. Od 1975. godine, skoro je potpuno nestala
savezna kontrola nad procesom uzimanja zajmova
u inostranstvu. Decentralizacija je uništila sistem
stroge kontrole uzimanja zajmova, koju su ranije
sprovodile centralne finansijske institucije u Beogradu. Sada kredite nisu više kontrolisale zle beo-
gradske banke. Niko ih nije kontrolisao. Svako je
mogao da podigne kredit u inostranstvu, ne samo
republike i pokrajine, već i opštine, pa čak i preduzeća. Po svetu su se razmilele delegacije, koje
su zapanjivale strance svojom brojnošću. Za osam
godina, od 1973. do 1981, krediti su se uvećali
sa 4,6 na 21 milijardu dolara, a kamate sa 5,8 na
16,8 procenata. Za skoro polovinu dugova posle
nije bilo moguće utvrditi ko se zadužio. Dobar deo
novca za koji se zna gde je otišao, protraćen je na
megalomanske investicije, spomenike svojim lokalnim investitorima. Lokalne investicione banke bile
su slabe na želje lokalnih političara. Ogroman deo
investicija bio je dupliran ili uložen u neefikasne
preusitnjene sisteme. Svaka republika je htela
svoju rafineriju, čeličanu, fabriku automobila. Čak i
dobre fabrike su bile pod stalnim pritiskom lokalnih
rukovodstava da ulažu u komunalnu infrastrukturu
i zapošljavaju još radnika.
Ustavne promene s početka sedamdesetih svele
su državu na plod dogovaranja između republika i
pokrajina, što se svodilo na skoro neprekidno natezanje. Međutim, tu se raspad države nije zaustavio.
Dejan Jović smatra da je slabljenje Federacije plod
ideje da država treba da odumre u skladu sa komunističkim načelima. Odumiranje države nije stalo
na tome, već se posle Zakona o udruženom radu
prenelo i na preduzeća. Zakon o udruženom radu
iz 1976. godine trebalo je da od osnovnih organizacija udruženog rada (OOUR) stvori osnovne
jedinice društva u kojima se udružuju „slobodni
proizvođači“ koji ostvaruju svoje interese pregovorima i dogovorima sa ostalima. Stvoren je neobično
komplikovan sistem sa ogromnom administracijom koja je proizvodila statute, dogovore i slične
birokratske materijale. Jugoslavija je imala osam do
Izgradnja novih fabrika.
na zatvoreno domaće ili klirinško nezahtevno tržište. U neprihvatanju novih tehnologija bilo je i ideološke osnove. U svim dogmatskim napadima na
tržište, od 1962. godine nadalje, posebno je sektor
usluga bio kritikovan za „nepravedno bogaćenje“.
Sitni trgovci i zanatlije, ugostitelji, građevinski preduzimači i kamiondžije, umesto da budu podržani
u stvaranju malih i srednjih preduzeća, stalno su
kritikovani kao „paraziti“ i „eksploatatori“. Da bi se
sprečilo bogaćenje, povlačene su neke neobične
mere, kao što je zabrana korišćenja privatnih kamiona preko pet tona nosivosti. Jedino su slovenački
rukovodioci protestovali, verovatno zbog već velikog broja tamošnjih privatnih prevoznika. Gastarbajteri su obeshrabrivani da ulažu u poslovanje,
pa su glavninu svojih sve većih sredstava ulagali
u kuće i automobile. Mnoge socijalističke zemlje
su na strukturnu krizu sedamdesetih godina odgovorile porastom investicija u tradicionalne industrije. Poljska je od 1970. do 1975. godine povećala
investicije za 133%, a produktivnost za svega 29%.
Drugi izlaz su bili krediti. Svet je plivao u „petrodolarima“ i bilo je lako naći novac. Neto dugovanje
socijalističkih država Evrope je poraslo sa 6 milijardi dolara 1970. na 110 milijardi 1990. godine.
157
158
Svi ovi procesi su se ogledali i u Srbiji. Možda je
najznačajnija društvena posledica socijalističke
modernizacije konačni uspeh urbanizacije srpskog
društva. Tokom cele moderne istorije procenat
urbanog stanovništva u Srbiji je stagnirao, bivajući
među najnižima u Evropi, da bi doživeo ubrzanje
tek posle Drugog svetskog rata. Za svega trinaest
godina, od 1948. Do 1961. godine procenat seoskog stanovništva u Srbiji je opao sa 72,3 na 56,1%
da bi 1975. godine samo trećina žitelja Srbije
živela od poljoprivrede. Dok je 1948. godine Srbija
imala samo jedan grad veći od 100.000 stanovnika
(Beograd), trideset godina kasnije bilo ih je pet.
Naravno, treba razmišljati o tome koliko je ova ubrzana urbanizacija proizvod realnog ekonomskog
rasta, a koliko preteranog rasta državne administracije i stvaranja neproduktivnih političkih fabrika. U
svakom slučaju, ova dinamična urbanizacija dovela
je do ogromnog razvoja gradske infrastrukture u
Srbiji. Pozitivne strane tog procesa su porast kvaliteta života u gradovima i modernizacija njihovog
izgleda, ali njih prate i negativne pojave: preterano
neproduktivno investiranje i demografska neravnoteža. Naime, nasuprot nekoliko rastućih velikih gradova, nalazile su se demografski opustele oblasti.
Osim toga, novi stanovnici gradova „rurbaniti (rurbanites)“ kako ih nazivaju neki istraživači (Simić,
Prošić, Dovnić), našli su se na pola puta između
sela i grada, između tradicije i moderne. Njihovi
specifični stavovi o politici, društvu i kulturi, pokazaće se kao fatalni u vreme političke mobilizacije
masa 80-ih i 90-ih godina 20. veka.
Ista dvosmislenost važi i za ogroman skok obrazovanja. Srbija (a naročito Kosovo) ulazi u red zemalja
sa najvećim brojem studenata po glavi stanovnika,
dok je istovremeno procenat nepismenih (pogotovo
na Kosovu) takođe među najvećim u Evropi. Uz to,
većina studenata se obrazuje za državne činovnike,
a ne za proizvodna zanimanja. Ova neravnoteža
imala je posebno teške posledice na Kosovu. Armija
mladih Albanaca, obrazovanih najčešće za neproizvodna zanimanja, vrši veliki politički pritisak smatrajući jugoslovensku državu i Srbe krivcima za svoj
nepovoljan položaj.
Ni Srbi nisu bili sasvim zadovoljni svojim privrednim položajem. Javlja se nezadovoljstvo činjenicom da Srbija postepeno zaostaje u razvoju iza
Slovenije i Hrvatske. Kasnije, osamdesetih godina,
nacionalistički orijentisani ekonomisti tvrdiće da
je taj razvoj posledica sistematskog favorizovanja
drugih republika. Naravno, oni su za svoju tezu citirali razne argumente (na primer cene energenata,
hrane i sirovina koje su održavane nisko, a njih
je proizvodila Srbija) ili da je posle Drugog svetskog rata izvršena namerna evakuacija fabrika iz
Srbije u druge krajeve zemlje (naročito posle 1948.
godine, zbog opasnosti od sovjetske intervencije).
Naravno, postoje i sasvim suprotni argumenti.
U vreme „hrvatskog proljeća“ krajem šezdesetih
godina, hrvatski vodeći političari i ekonomisti su
tvrdili da je Srbija favorizovana time što su velika
izvozna preduzeća i velike državne banke smešteni
u Beogradu, što omogućava da veliki deo prihoda,
od recimo, hrvatskog turizma, ostaje u Beogradu.
Neke od tih firmi su imale godišnji bruto promet
veći nego što je današnji BDP Makedonije ili Beograda. Na primer GENEKS, glavni Simensov partner
u Jugoslaviji, imao je promet od oko 6 milijardi
dolara godišnje posle decentralizacije, osamdesetih godina. Slovenci su sve vreme postojanja zajedničke Federacije smatrali da su njihova davanja za
razvoj siromašnih delova zemlje preterana i da se
fondovi za razvoj nerazvijenih nepravilno koriste.
Nesporno veliki problem srpske privrede u ovom
periodu bila je njena relativna nekonkurentnost
na međunarodnom tržištu. Ogroman deo srpskog
izvoza išao je u SSSR. Spoljna trgovina sa SSSR-om
i drugim zemljama SEV-a odvijala se na osnovu
klirinških aranžmana. Sovjetsko tržište gutalo je
mnoge proizvode jugoslovenske i srpske industrije, a da nije imalo visoke zahteve u odnosu na
njihov kvalitet. Jedan deo industrije, kao na primer
automobilska industrija sa centrom u Kragujevcu,
koja je osamdesetih godina proizvodila više od dve
stotine hiljada automobila godišnje, bio je zaštićen
visokim carinama. Sudbina „juga“ simbolizuje sud-
binu srpske i jugoslovenske tehnologije. U trenutku
kada se pojavio na američkom tržištu, taj automobil bio je u klasi korejskog modela „hjundai poni“.
Nekoliko godina kasnije, „hjundai“ je imao daleko
naprednije modele. Ipak, deo srpske industrije je
postigao visok tehnološki nivo i postao konkurentan na međunarodnom tržištu. To važi pre svega
za građevinsku industriju, koja je postala važna
izvozna grana, pogotovo dok je gradila u zemljama
Trećeg sveta.
Oblast, koja je najviše napredovala u Srbiji posle
1945. godine, bila je kultura. Već smo napomenuli
da posle liberalizacije nakon 1950. godine, nikada
nije došlo do obnove dogmatizma u kulturi. Neke
kulturne manifestacije su imale širi evropski značaj, jer su u njima učestvovali i umetnici sa Istoka
i umetnici sa Zapada (na primer, pozorišni festival
BITEF koji se održava od 1967. godine, ili Aprilski
susreti likovnih umetnika od početka sedamdesetih
godina). Stepen slobode bio je najveći u umetnostima u kojima je politička poruka manje eksplicitna, kakve su arhitektura i likovne umetnosti. U
politički eksplicitnijim umetnostima, u književnosti
i kinematografiji, bilo je političkih napada od strane
režima i zabrana. Retki su bili umetnici koji su u
Srbiji hapšeni zbog svog dela. Uglavnom se to dešavalo onima koji su optuženi za uvredu maršala Tita.
U talasu represije tokom svojevrsne „jugoslovenske
jeseni“ početkom sedamdesetih godina, uhapšeno
je više novinara i naučnika. Od njih je najpoznatiji
bio profesor Pravnog fakulteta Mihailo Đurić, koji
je kritikovao ustavne amandmane, zbog toga što
menjaju karakter države, čineći od republika samostalne, međusobno suprotstavljene države, čime su
bili ugroženi interesi srpskog naroda.
jedanaest puta više administrativnih radnika od
drugih zemalja te veličine. Udruženi rad je postao,
po Jovićevim rečima, „razdruženi rad“. Rezultat
svega toga, kaže Mari-Žanin Čalić, bili su dalja
sistemska dezintegracija i institucionalna konfuzija, jer je u svakoj oblasti života izrastao polikratski lavirint raznih samoupravnih tela. PTT sistem
bio je razbijen na 291 organizaciju, a kontrola leta
na 52. U takvom sistemu, tržišna konkurencija je
zamenjena tzv. dogovornom ekonomijom, samo
što su se svi privredni činioci slabo dogovarali. Od
osam federalnih jedinica, četiri su izvozile struju u
inostranstvo, a četiri su je uvozile iz inostranstva.
Međurepubličko tržište je splašnjavalo. Procenat
robe razmenjivane između republika opao je sa
27,7 na 21,1% od 1970. do 1980. godine. Problemi
sa nedostatkom saradnje su se javljali i unutar proizvodnih sistema. U „Crvenoj zastavi“ je proizvodnja
stalno trpela zbog problema sa snabdevačima, pa
dve trećine proizvedenih automobila nije odgovaralo standardima.
159
160
Globalni procesi su kriza izazvana drugim naftnim udarom iz 1979. godine, a u godinama nakon
toga i globalna kriza dugova koja je od socijalističkih zemalja osim Jugoslavije, pogodila i Poljsku.
Na lokalnom nivou došlo je do najvećeg porasta
spoljne zaduženosti, najvećeg deficita u razmeni
sa inostranstvom i najveće dotadašnje inflacije. Od
ovog vremena, Jugoslavija će biti evropski rekorder
u inflaciji, jedino je Turska u nekim godinama imala
sličnu ili veću inflaciju. Od 1979. godine počinju
nestašice robe u radnjama, a ubrzo zatim i redukcije u proizvodnji električne energije. U narednih
nekoliko godina jugoslovenska država će pokušati
da vrati dugove, po cenu drastičnog obaranja investicija i potrošnje.
Nakon ekonomske, usledila je i politička kriza
u zemlji. Ona počinje u martu 1981. godine na
Kosovu, kada su albanski studenti organizovali u
više navrata demonstracije u kojima su tražili status republike. U demonstracijama je bilo više poginulih. Federalna partija ocenila ove događaje kao
„kontrarevoluciju”. U javnosti, a i na sednicama
najviših partijskih i državnih organa, počinje da
se govori o nacionalnim problemima na Kosovu,
naročito iseljavanju Srba i Crnogoraca. Počev od te
godine, i savezne i republičke partijske vlasti proklamuju potrebu veće integracije Kosova u privredu
i kulturu zemlje, kao i mere za sprečavanje iseljavanja Srba i Crnogoraca. Od 1982. godine, u vrhu
Partije počinje javna debata o većoj centralizaciji
Partije i države. Režim zaoštrava politiku prema
nacionalistima u svim republikama, pa dolazi do
zabrane „nacionalističke“ predstave Golubnjača
u Srbiji (1982), suđenja „muslimanskim nacionalistima“ na čelu sa Alijom Izetbegovićem u Bosni
(1983). U Beogradu se sahrana Aleksandra Rankovića u avgustu 1983. godine pretvara u političku
manifestaciju sa 100.000 prisutnih (iz ne baš jasnih
razloga; verovatno zbog oštre politike prema Albancima u vreme njegove tajne policije, Ranković je u
srpskom javnom mnenju bio smatran zaštitnikom
srpskih interesa). Inicijativa Stipe Šuvara iz 1984.
godine, tzv. „Bijela knjiga“, označila je kraj prećutnog dogovora po kome nijedan političar nema
pravo da kritikuje pojave u drugim republikama,
jer je većina kritika bila upućena na račun srpskih
intelektualaca. „Bijela knjiga“ nailazi na ogorčenu
reakciju beogradske javnosti. U isto vreme dolazi
Obnova zemlje – omladinska radna akcija.
do političkog uspona Slobodana Miloševića, koji uz
podršku svog prijatelja i političkog zaštitnika Ivana
Stambolića te godine postaje predsednik Gradskog
komiteta SK Beograda (najveće partijske organizacije u zemlji). Istovremeno, Stambolić postaje
predsednik Predsedništva CK SK Srbije. U to vreme,
Milošević počinje da stiče svoj politički legitimitet
kod starijih članova Partije time što brani Titovo
nasleđe, marksističku ortodoksiju i bori se protiv
srpskog nacionalizma (na primer, u diskusiji povodom zabrane objavljivanja sabranih dela starog srpskog političara i naučnika Slobodana Jovanovića,
koji je za vreme Drugog svetskog rata bio predsednik izbegličke vlade). Iste te godine, intelektualci
disidenti u Srbiji počinju da se formalno organizuju
oko Odbora za zaštitu slobode misli i izražavanja,
Zadruga.
koji će sledećih godina slati brojne peticije državnim organima Srbije i Jugoslavije. Sledeće, 1985.
godine, taj Odbor ali i Savez književnika Jugoslavije, zahtevaju da se ukine član o kažnjavanju
„neprijateljske propagande“. U toku 1985. i 1986.
godine režim odustaje od političke represije. Na
primer, od „beogradske šestorke“ uhapšene 1984.
godine, jer su hteli da prisustvuju predavanju Milovana Đilasa, samo je jedan upućen na izdržavanje
kazne, a i on je ubrzo oslobođen.
Početkom 1985. godine Ivan Stambolić pokreće inicijativu da se redefiniše status Republike Srbije kako
bi ona postala funkcionalna država na celoj svojoj
teritoriji. Za to dobija podršku federalnog partijskog
vrha. Radna grupa, kojom je predsedavao vođa slove-
Nezadovoljstvo ustavnim aranžmanom nije bilo ograničeno samo na opoziciju u redovima intelektualaca.
Jedan od najuticajnijih srpskih komunista Dragoslav – Draža Marković inicirao je pisanje ekspertskog
elaborata tzv. „Plave knjige“ u kojoj je bio sakupljen
materijal o problemima na relaciji Republika Srbija
– pokrajine Kosovo i Vojvodina. Naime, pokrajine su
imale ingerencije u odlučivanju u stvarima Federacije, kao i u stvarima Republike Srbije, dok Srbija nije
imala nadležnosti nad pokrajinama, čak ni u takvim
oblastima kao što su bezbednost, sudstvo, prostorno
planiranje. Josip Broz Tito je u jednoj od svojih
poslednjih unutrašnjih političkih akcija 1977. godine,
odbacio promene Ustava u pravcu veće vlasti republike nad pokrajinama. U to vreme dolazi i do definitivnog institucionalnog blokiranja mogućnosti da
bilo ko postane Titov naslednik. Neformalna koalicija
predstavnika republika i pokrajina kao kolektivnog
predsedništva zemlje je 1979. godine dobila i zakonsku osnovu. U okviru tog Predsedništva, predstavnik
svake republike i pokrajine, kao i federalne partije je
mogao da bude predsednik godinu dana. Tito umire
4. maja 1980. godine. Njegova smrt se vremenski
poklopila sa nekoliko globalnih i domaćih procesa.
161
162
Montaža vozila „fića” u Staroj fabrici, šezdesete godine prošlog veka.
načkih komunista Milan Kučan, podržava taj zahtev.
Međutim, Partija više ne kontroliše potpuno politički
život. Na Kosovu se osim albanskog pokreta, javlja i
srpski pokret. Po najnovijim istraživanjima (Nebojše
Vladisavljevića sa LSE), pokret Srba na Kosovu bio je
„grass roots” nacionalni pokret, koji je podršku našao
u krugovima beogradske intelektualne opozicije.
Na predlog Dobrice Ćosića, u oktobru 1985. godine,
2.016 Srba sa Kosova uputilo je peticiju u kojoj se
žale na svoj teški položaj najvišim državnim i partijskim organima. Do kraja godine ovu peticiju je potpisalo preko 50.000 ljudi. Početkom naredne, 1986.
godine, Srbi sa Kosova počinju da dolaze u Beograd i
iznose svoje žalbe državnim i partijskim organima. U
aprilu 1986. godine održavaju se prvi protestni skupovi Srba u Kosovu Polju. U septembru 1986. godine
u javnost dospeva nezavršeni Memorandum SANU.
On je zapravo nastao na zvaničnu inicijativu. Još je
1985. godine hrvatski političar Josip Vrhovec pozvao
na javnu raspravu o političkom sistemu, a zatim je
iste godine Ivan Stambolić uputio poziv srpskim intelektualcima da se uključe u debatu o političkim problemima. Akademija je osnovala komisiju za pisanje
Memoranduma maja 1985. godine. Međutim, stvari
su se otele zvaničnoj kontroli. Memorandum je kritikovao preteranu decentralizaciju države i ukazivao
na pogoršanje položaja Srba i Srbije u komunističkoj
Jugoslaviji. Memorandum na kraju poziva Srbe da
uspostave nacionalno i kulturno jedinstvo i da preuzmu inicijativu u rešavanju svog položaja. Stambolić
je napao Memorandum kao „šovinističku inicijativu”.
Milošević se nije javno izjasnio o Memorandumu,
ali je naredne godine, maja 1987, predsedavao
sednicom Predsedništva srpske Partije, na kojoj je
odlučeno da se povede „ideološka ofanziva“ protiv
raznih institucija, uključujući SANU, kojoj je zaprećeno smanjenim finansiranjem. U međuvremenu,
Milošević je u aprilu 1987. godine podržao Srbe koji
su opet demonstrirali u Kosovu Polju. Iako se taj
govor smatra prekretnicom u srpskoj modernoj istoriji, i konačno okretanje Miloševića srpskom nacionalizmu, on u tom govoru nije rekao skoro ništa
što godinu dana ranije nije rekao Ivan Stambolić.
Sadržajno, novina tog govora je kombinacija titoističke retorike sa tradicionalističkim nacionalnim
diskursom, kao i sa nekim aluzijama na stavove intelektualne opozicije (ljudska prava, pravo na demon-
stracije, o čemu je govorio i Stambolić). Međutim, za
vrtoglav uspon njegove popularnosti važniji je način
na koji je on to govorio. Milošević je ovim nastupom
najavio novi medijski atraktivan stil, neuobičajen za
sive govore partijskih aparatčika koji su vladali Srbijom posle 1972. godine. Optimistički ton i obećanje
čvrste ruke države koja nalazi jednostavna i brza
rešenja (njegovi politički protivnici su ga već tada,
kao Dragiša Pavlović, kritikovali zbog „olako obećane
brzine“) bili su ono što je privuklo mase Srba. Milošević je, zapravo, prvi jugoslovenski političar koji
je iskoristio Titovu tehnologiju vladanja, pre svega
direktan kontakt sa masama i upotrebu populističke
podrške u obračunu sa političkim konkurentima. U
svom konačnom osvajanju vlasti u okviru srpske
Partije, na Osmoj sednici održanoj septembra 1987.
Trg Nikole Pašića, 1955.
163
164
godine, Milošević je obnovio metode partijskih obračuna iz dogmatskih vremena. Na ovoj sednici, koju
je direktno prenosila televizija, Milošević i njegovi
sledbenici su svoje protivnike diskvalifikovali kao
protivnike socijalizma i Titovog nasleđa. Za vreme
posete Gorbačova Beogradu, marta 1988. godine,
Milošević je izjavio kako veruje da će socijalizam biti
ostvaren u čitavom svetu. Ovim je pridobio deo starih komunista (pre svega uticajnog generala Nikolu
Ljubičića), koji su u njemu videli čuvara vrednosti
Titovog režima. Političke elite drugih republika nisu
reagovale, pa čak ni Albanci (protivnici centralizacije
Srbije, na primer u Vojvodini, više su se u to vreme
plašili Stambolićevih sistematičnih pokušaja da
redefiniše odnos Beograda sa pokrajinama).
Posle Osme sednice počinje preokret u državnoj
propagandi i legitimaciji režima u Srbiji. Neprijatelj više nije „klasni neprijatelj“ već „etnički neprijatelj“, pre svega albanski separatisti, a zatim i
„protivnici“ Jugoslavije iz redova drugih naroda (slovenački i hrvatski političari). Milošević definitivno
preuzima kontrolu nad pokretom kosovskih Srba i
preko „mitinga istine“ širi nacionalističku euforiju.
Na drugoj strani, Milošević pridobija mnoge opozicione intelektualce time što otvara medije za njih i
što nudi perspektivu brzog rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, koje su mnogi od njih priželjkivali.
Ti mitinzi okupljaju na stotine hiljada ljudi. Samo
u Vojvodini njima je prisustvovalo od jula do oktobra 1988. godine 578.000 ljudi (skoro 30% celokupnog stanovništva). Milošević uspeva da socijalne
Naredne, 1989. godine, režim Slobodana Miloševića ostvaruje svoju Pirovu pobedu. Amandmani na
Ustav Srbije doneti su 28. marta, a njima je smanjena autonomija pokrajina. Mesec dana pre toga
došlo je do masovnih protesta albanskih rudara na
Kosovu, koje podržava slovenačko rukovodstvo,
tvrdeći da se u kosovskom rudniku „Stari trg“ brani
avnojevska Jugoslavija. Režim u Beogradu organizuje demonstracije u kojima se zahteva hapšenje
Azema Vlasija, najistaknutijeg albanskog političara. Na Kosovu izbijaju najkrvaviji nemiri od 1945.
godine, sa velikim brojem žrtava. Počinje postepeni
raspad federalnih ustanova. Prva federalna ustanova koja se raspala bila je omladinska organizacija
koju je napustio slovenački predstavnik (tako će se
u januaru 1990. godine raspasti i Partija). Slovenci
odbijaju da se federalni izbori odvijaju po principu
„jedan čovek – jedan glas“ plašeći se majorizacije.
Dva dana posle pada Berlinskog zida 11. novembra,
Miloševićev režim održava jednopartijske izbore (sa
više kandidata). Ideolozi Miloševićeve Socijalističke
partije, njegova supruga Mirjana Marković i poznati
filozof, disident iz šezdesetih godina Mihailo Marković ostaju zarobljeni u svoje dogmatske predstave,
verujući u „nepartijski pluralizam“, a ne verujući u
kraj socijalizma. U režimskoj propagandi, Srbija je
kraj socijalizma dočekala kao konsolidovana država.
U stvarnosti, ta država je bila u praktičnom ratnom
stanju sa delom svog stanovništva (Albancima) i u
stanju propagandnog rata sa onim jugoslovenskim
narodom sa kojim Srbi nikada u dotadašnjoj istoriji
nisu bili u konfliktu – Slovencima. Povrh svega, u
vreme kada je socijalizam u istočnoj Evropi već pao,
Srbijom vladaju ljudi koji to nisu mogli da prihvate.
Ironija istorije je u činjenici da se ova politička
kataklizma dešava u trenutku ekonomske konsolidacije. Dok je na kraju 1989. godine godišnja
inflacija dostigla 2.733%, reformatorska vlada Ante
Markovića je početkom 1990. godine uspela da je
obori na nulu, da podigne standard stanovništva i
devizne rezerve zemlje. U toj poslednjoj mirnodopskoj godini, primanja stanovništva u Srbiji dostižu
nivo koji neće biti dostignut u sledećih nekoliko
decenija. „Godina Ante Markovića“ ostala je zabeležena kao labudova pesma jedne države.
Radnici u fabrici.
radničke nemire, kao što su bile demonstracije beogradskih radnika u oktobru 1988. godine, pretvori
u demonstracije podrške njegovoj nacionalističkoj
politici. Dan kasnije, demonstranti u Novom Sadu
iznuđuju ostavku vojvođanskog rukovodstva. Istovremeno, demonstracije u Crnoj Gori započinju
krizu crnogorskog političkog rukovodstva koja se
završava u januaru 1989. godine, ostavkom crnogorskog rukovodstva i dolaskom mlađih funkcionera, Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, koji su
takođe podržavali Miloševića. U jesen 1988. godine
partijska rukovodstva ostalih republika još uvek daju
podršku Miloševiću za veću centralizaciju Srbije, ali
su nezadovoljna izvozom revolucije u Crnu Goru,
što otvoreno čine slovenački komunisti. Inače, u
Sloveniji traje nacionalna homogenizacija u vidu
masovnih protesta izazvanih hapšenjem grupe novinara Mladine od strane federalne armije. Slično kao
Milošević, Milan Kučan biva promovisan u zaštitnika
nacionalnih interesa u javnosti, sa tom razlikom što
nema ambiciju da svoj nacionalni projekat izvozi
u druge republike. Slovenačka javnost je odavno
neraspoložena prema jačanju Federacije, ali od
jeseni 1988. godine je to i zvaničan stav slovenačke
političke elite. Iste te jeseni 1988. doneti su amandmani i na Ustav SFRJ, kojima su proširene osnove
za zajedničko tržište i proširena prava Federacije.
165
Miting u Beogradu, 1949.
„Elektrifikacija + industrijalizacija = socijalizam”
Ove reči se pripisuju Lenjinu. Lenjin je bio opsednut elektrifikacijom kao simbolom modernizacije. Stvoren je plan GOELRO (Državna komisija za elektrifikaciju Rusije) koji je trebalo da elektrifikuje celu Rusiju. Najveći simbol uspeha sovjetske petoletke bila je hidroelektrana „Dnjeprostroj”,
podignuta od 1928. do 1933. godine, uz učešće Simensa.
I
166
[261] Čedomir Dobrijević, „Ekonomika u elektroprivredi“,
Vek elektrike 1893−1993,
Beograd 1993, 211.
[262] N. Komnenić, „Elektrifikacija sela kao društveni
faktor“, Elektrosrbija, III,
1, 1956, 14.
jugoslovenski komunisti su delili tu lenjinističku
opsesiju elektrifikacijom. Prvo su nacionalizovali
sve objekte elektroprivrede.[261] Ostvarenje njihovog
sna je bilo daleko. Svakodnevni život bio je ispunjen
nemaštinom, a elektronski uređaji široke potrošnje
poput radio-aparata predstavljali su redak artikl.
Ipak, važnost radio-aparata kao sredstva za masovno
informisanje bila je prepoznata od strane jugoslovenskog rukovodstva, pa je povećanju broja radiopretplatnika pridavana velika pažnja.
Bila je očigledna namera jugoslovenskih komunista
da pitanju elektrifikacije pristupe drugačije i time
izbegnu propuste iz predratnog perioda. Kao primer
može se navesti elektrifikacija sela koja je doživela
nagli uspon nakon 1945. godine. Do 1955. godine, od
6 097 sela koliko je tada postojalo u Srbiji, elektrifikovano je 24%.[262] Odluka da se zemlja industrijalizuje
u velikom stilu vodila je i brzom porastu potrošnje
električne energije. Kao i u Kraljevini Jugoslaviji bila
je prisutna želja da se razvije domaća privreda utemeljena na domaćoj struci i time izbegne zavisnost od
inostrane tehnologije.
Sistem proizvodnje električne energije takođe je
postavljen na drugačiju osnovu. Formirano je preduzeće „Elektrosrbija“, 1950. godine, a spajanjem
preduzeća „Elektroistok“, „Elektroprojekt“ i dela
„Elektro Biroa“.[263] Sredinom 1952. godine izvršena
je temeljna reorganizacija u upravljanju celokupnom našom privredom, s ciljem da se sprovede i
učvrsti radničko samoupravljanje. Tada su ukinute
Glavne direkcije elektroprivrede koje su do tada
usklađivale rad elektroprivrede republika. Godine
1954. osnovan je Savez jugoslovenske elektroprivrede, a 1957. godine ostvaren je jedinstveni elektroenergetski sistem, u kome su sve elektrane radile
sinhronizovano.[264]
Kada je reč o razvoju elektronske industrije, njen
posleratni razvoj je, i pored sve želje da se prekine sa
predratnim tradicijama, ipak bio višestruko povezan
sa nasleđenim stanjem u ovoj oblasti. Srpsko Simens,
mada nacionalizovan i obeležen kao preduzeće koje
je poslovalo u uslovima okupacije, ipak je našao svoje
mesto u razvoju domaće elektroindustrije nakon Drugog svetskog rata. Naime, potreba za preduzećima iz
elektrotehničke oblasti zahtevala je hitno osnivanje
firmi ovakvog profila. Tako je nastala fabrika telekomunikacionih uređaja „Telefon servis“, osnovana u
Beogradu 1947. godine. Ona se danas smatra za istinsku preteču savremene elektronske industrije Srbije
jer je počela sa radom godinu dana pre niške fabrike
elektronskih uređaja. Međutim, način na koji je „Telefon servis“ formiran, direktno je povezan sa prisustvom Simensa u Srbiji. Nova firma je obrazovana od
nekoliko poštanskih radionica, ali i imovine oduzete
od likvidirane firme Srpsko Simens. Zanimljivo je da
je ova fabrika opstala i odigrala važnu ulogu u unapređenju elektronske industrije Srbije. Firma je 1949.
godine promenila ime u „Mihajlo Pupin“, skrativši ga
1958. godine u „Pupin“[265] koje je i danas sinonim za
uspešno poslovanje.
[263] Uredništvo, „Saradnicima
i čitaocima“, Elektrosrbija,
I, 1, 1954, 1.
[264] Vasilije Veljković, „Deset
godina jugoslovenske
elektroprivrede“, Elektroprivreda, XVII, 1 1964, 3.
[265] Novica S. Ranđelović,
navedeno delo, 439.
5.3.
TE „Kolubara”, poseta rukovodioca SR Srbije Miloša Minića.
167
Oglasi za proizvode namenjene jugoslovenskoj industriji.
Politički okvir ekonomske saradnje
Prvobitna namera jugoslovenskog rukovodstva bila je da se u obnovi i razvoju domaće privrede
osloni na zemlje Istočnog bloka, dakle, da se tehnička oprema uveze iz SSSR-a i Čehoslovačke pre
svega. Međutim, rezolucija Informbiroa ne samo da je naglo prekinula mnoge poslovne aranžmane sa komunističkim zemljama već je jugoslovensku privredu dovela u gotovo potpunu izolaciju jer su i odnosi sa zapadnoevropskim zemljama bili simbolični. Usled ovakve zategnutosti sa
komunističkim susedima, dešavalo se da od ranije naručena oprema za jugoslovenska industrijska postrojenja bude zadržana i do nekoliko godina na granici ili unutrašnjosti neke od država
Istočnog bloka.
O
168
[266] Božidar Pantić, „Prilozi za
monografiju Genexa.
Kako je sve počelo”, 86,
1990, 24.
vakva situacija usmerila je jugoslovensko rukovodstvo ka preorijentaciji čitave spoljnopolitičke
orijentacije. Samim tim, promene su zadesile svaki
aspekt privrednog, društvenog i kulturnog života.
Ambiciozni segmenti prvog petogodišnjeg plana
i želja za ubrzanom modernizacijom primorali su
jugoslovensko rukovodstvo da preusmeri ekonomsku politiku u skladu sa političkim zaokretom. Razumljivo, pitanja poput nabavke mašina i angažovanja
stručne pomoći u njihovom korišćenju takođe su,
nakon 1948. godine, rešavana uz pomoć Zapada.
Jedna od mera rukovodstva Jugoslavije u okviru reorganizacije ekonomskih odnosa bila je i da se osnuju
preduzeća novog tipa. Osnovano je pet specijalizovanih firmi za međunarodnu trgovinu, tri u Srbiji,
a po jedna u Hrvatskoj i Sloveniji. U Srbiji je to bio
„Generalexport Export-Import“, kasnije samo „Generalexport“, popularno skraćeno u GENEX.[266]
Kada je reč o jugoslovensko-nemačkim odnosima,
situacija je bila takođe promenjiva i podrazumevala je
političko razumevanje, ali i jedan prekid diplomatskih
odnosa. Između dve države najpre je vladalo neugovorno stanje, od 1945. godine pa do 1949. godine.
Saradnja Jugoslavije i SR Nemačke se intenzivirala
onoga časa kada se Jugoslavija našla u kritičnoj situaciji usled blokade trgovinskih i kreditnih aranžmana
od strane zemalja Informbiroa. Tako su ekonomski
odnosi uspostavljeni 1948. godine, a tom prilikom
Nemačka vlada je odobrila Jugoslaviji vrlo povoljan
kredit. Usledila je odluka jugoslovenskog parlamenta
o ukidanju ratnog stanja sa Nemačkom, a dve zemlje
su razmenile konzularne predstavnike 1951. godine.
Na ovaj način Jugoslavija je postala jedina komunistička zemlja u kojoj je SR Nemačka imala svoje
predstavnike. Već 1951. godine SR Nemačka je bila
najvažniji jugoslovenski trgovinski partner, iako je prvi
trgovinski ugovor potpisan naredne, 1952. godine.[267]
Prve veće teškoće u odnosima dve zemlje dogodile su
se 1954. godine. One su bile vezane za predratna kao
i ratna potraživanja Jugoslavije. Teškoće ovog tipa
opstajale su sve do 1964. godine, kada je odlučeno da
se preduzmu obostrane mere usmerene ka poboljšanju odnosa.[268] Usledilo je potpisivanje niza ugovora,
a većina ih je sklopljena u toku 1956, 1964. i 1968.
godine. Najveći broj ugovora zaključen je upravo
1964. godine.[269] Oscilacija u odnosima zabeležena je
oktobra 1957. godine kada je SR Nemačka prekinula
diplomatske odnose sa SFRJ, sve usled najave jugoslovenskog priznanja Istočne Nemačke.[270] Odnosi su
bili u prekidu sve do januara 1968. godine. Jugoslovensko-nemački odnosi su se preplitali i po pitanju
ratnih reparacija. Jugoslavija je od SR Nemačke dobila
35 miliona dolara u vrednosti od 1938. godine, pri
čemu je deo isporučen u vidu industrijskog materijala
i fabričkoj opremi.[271]
[267] Vladimir Ivanović, Jugoslavija i SR Nemačka
1967−1973. Između ideologije i pragmatizma,
Beograd 2009, 51−53.
Beograd 2009, 53.
[269] Branko Pavlica, „Nemačka
kao ugovorni partner
Srbije i Jugoslavije“, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 112−113,
2002, 309.
Srbija, Jugoslavija i SR
Nemačka. Sporna pitanja
1945−2005, Beograd
2008, 93.
Beograd 2009, 80, 92.
5.4.
Oglasi za proizvode namenjene jugoslovenskoj industriji.
169
U ovim okolnostima, mesto u Narodnoj republici Srbiji našle su i mnoge firme koje su i pre Drugog
svetskog rata poslovale na ovim prostorima. Firmu Simens zastupao je Generaleksport. Upravo su
preko posredništva Generaleksporta različite srpske firme sarađivale sa Simensom. Pre svega, to su
bila preduzeća EI Niš i Jugodent, koja su uspela da izgrade svoj odnos sa Simensom i prevaziđu
osnovne etape kooperacije. Krug poslovnih partnera naročito je proširen aktivnostima Elektronske
industrije Niš jer je ona sarađivala sa gotovo svim većim državnim sistemima. Na taj način su
Simensova tehnička rešenja primenjivana u PTT-u SR Srbije, ŽTP Beograd, kao i za potrebe JNA.
P
ored dugoročne saradnje sa dve navedene firme,
Simens je učestovao i u drugim poslovnim projektima, poput opremanja TE „Kolubara A”. Sve navedene
firme poslovale su sa Simensom dugo i njihove veze
su prolazile kroz različite etape, neretko turbulentne,
a ponekad su čak i prekidane. Poslovanje je pratilo i
opšte svetske kao i jugoslovenske političke i ekonomske promene. Međutim, odnos Simensa sa domaćim
preduzećima uporno je opstajao i predstavljao značajnu činjenicu srpske privrede. Domaće fabrike
nastojale su da preko „licenci“ unaprede svoja znanja, obezbede nova tržišta, a time i dugoročnu uposlenost. Saradnja je vremenom napredovala, pa su
pojedina srpska preduzeća uspela da potpišu ugovore
kojima se predviđalo zajedničko ulaganje sa stranim
partnerom, kao i nastupi na trećim tržištima. Istovremeno, saradnja sa jednom tako poznatom zapadnoevropskom firmom bila je i znak priznanja kvaliteta i
poslovnosti. Poseban ugled sticao se pojavom domaćeg preduzeća na stranom tržištu.
170
navedeno delo, 80.
Saradnja sa Simensom je omogućavala da se prati
tehnološki razvoj. To se obično nazivalo „transfer inotehnologije“. Obezbeđivala se najsavremnija tehnologija, vrhunski kvalitet, visoki standardi, a pouzdanost
proizvoda redovno su uostalom potvrđivali i Simensovi stručnjaci. Kroz ovaj detalj srpske privredne
istorije, u okviru jugoslovenske države, uočljivo je
mesto elektronske industrije u socijalističkoj državi,
ali i spoljnopolitičke orijentacije Jugoslavije i njenog
unutrašnjeg političkog funkcionisanja.
U opštoj posleratnoj nestašici koja je vladala u Srbiji
nakon 1945. godine, nabavka novih mašina ili rezervnih delova za stare uređaje pokazala se gotovo
nemogućom. Konkretno, bez novih rendgenskih cevi
upotreba rendgen aparata nije bila moguća. O izradi
jedne fabrike koja bi podmirivala domaće potrebe za
elektronskim materijalom razgovaralo se još od 1946.
godine, ali bez konkretnih rezultata. Godine 1948.
vlada Republike Srbije poslala je dr Lazara Petrovića
u firmu Simens u Nemačku kako bi obezbedio neophodne cevi. Međutim, na savet tamošnjih rukovodilaca, dr Petrović odlučuje da promeni poslovni dogovor
i da, umesto kupovine rezervnih rendgenskih cevi,
preuzme čitavo postrojenje za kompletnu proizvodnju rendgenskih cevi, radio-cevi i aparata. Za mesto
izgradnje izabran je grad Niš. Nemački udeo u podizanju nove niške fabrike nije se završio samo na podstreku usled promena u spoljnoj politici Jugoslavije
1948. godine.
Naime, novoosnovani „RR zavod“ („Radio rendgen
zavod“) iz Niša naručio je opremu u komunističkim
državama, ali ona nije u potpunosti stigla u Niš sve
do otopljenja odnosa sa SSSR-om i Istočnim blokom
1956. godine.[272] Ipak, radovi u fabrici su otpočeli, i
to uz pomoć nemačkih stručnjaka. U Srbiji posle rata
nije još uvek bilo dovoljno stručnjaka, pa je za potrebe
novog niškog zavoda angažovano više od 100 nemačkih stručnjaka i majstora koji su delovali i kao instruktori i savetnici. Oni su došli u Niš zajedno sa svojim
porodicama, a kako bi ih privukli u Srbiju, rukovodioci
„Elektronska industrija”, Niš. Izrada rendgen aparata.
srpske privrede su im obezbedili solidna primanja. Njihovom dolasku je posredovalo Ministarstvo industrije.
Za potrebe angažovanja nemačkih stručnih radnika,
Direkcija metalske i radio-industrije sa sedištem u Beogradu osnovala je čak i svoju agenciju u SR Nemačkoj
kako bi se pronašla stručna radna snaga raznih profila
za rad u niškom zavodu. Stoga ih je tokom 1949−1950.
u Nišu bilo čak 148. Nemački radnici su povremeno
boravili u Nišu sve do 1952. godine, a njihov boravak
znatno je olakšao početak proizvodnje u „RR zavodu“.
Nije bilo u pitanju obično pokretanje fabrike i uhodavanje proizvodnje. Naime, reč je o snažnom podsticaju
razvoja složenih elektromedicinskih uređaja. Konkretno, nemački inženjer Rajhold Erler dao je ključni
doprinos razvoju prvog domaćeg rendgen aparata,
nazvanog „Morava“. Erler je idejno razradio ovaj projekat i dao osnove za sam uređaj. Isto tako, električni
deo istog aparata koncepcijski je postavio takođe jedan
Nemac, Niman, koji je inače bio zaposlen upravo u
firmi Simens. Slično, i prilikom rada na drugim proizvodima srpski radnici su radili sledeći instrukcije
nemačkih inženjera.[273] Od 50-ih godina 20. veka ova
početna saradnja sa nemačkom privredom, a delom i
sa samim Simensom dobila je sistematičan oblik koji je
vremenom prerastao u strateško partnerstvo. Naime,
„Elektronska industrija Niš“ prolazila je u svojoj istoriji kroz nekoliko teških kriza, a to se odražavalo i na
saradnju sa stranim partnerima, ali su dve firme, Filips
i Simens, obeležile svaku etapu proizvodnje niške
fabrike.
U međuvremenu, počinje i akademsko otvaranje
prema Zapadu, pa i Nemačkoj. Na fakultetima Beogradskog univerziteta predavanja su po pozivu držali
i nemački inženjeri, pa je tako dolazio i F. Grib, inženjer nemačkog društva Simens Šukert.[274]
48.
[274] Dragomir Bondžić,
Misao bez pasoša.
Međunarodna saradnja
Beogradskog univerziteta 1945−1960, Beograd 2011, 107.
5.5.
Povratak Simensa u Srbiju 1948−1950.
171
Upravljačke komande za brodove.
Ponuda Simensove opreme za elekroenergetski sistem.
Generaleksport − jugoslovensko viđenje spoljne trgovine
Generaleksport je osnovan 30. maja 1952. godine rešenjem vlade NR Srbije, sa zadatkom da obavlja poslove iz oblasti reeksporta i posredovanja u međunarodnoj trgovini, kao i poslove uvozaizvoza robe.[275] Vremenom je Geneks izrastao u složen sistem za međunarodnu i unutrašnju trgovinu, turizam i vazdušni saobraćaj.
G
[275] Momčilo Trifković, „Sećanja“, Genex Informator, II,
56, 1978, 16.
[276] Mihailo Županjevac,
„General export
1952−1977“, Genex Informator, II, 56, 1978, 14.
172
[277] Anonim, „Genex zastupstvo. Koncentracija
poslova“, Genex Informator, III, 11–12, 1979, 11.
[278] Anonim, “Spoljnotrgovinsko poslovanje u prvih pet
meseci”, Genex Informator, IX, 53, 1985.
[279] Anonim, „PTT – priznanje
Genexu. Novi telekomunikacioni centar”, Genex
Informator, I, 4, oktobar
1977, 23.
Krajem 60-ih godina 20. veka Simens je u Jugoslaviji
isticao i svoje iskustvo u opremanju nuklearnih
elektrana.
odine 1953. izvršena je reforma ovog preduzeća.
Naime, izmenjena je organizacija u smislu da su
od tog trenutka bili orijentisani na reeksport, zastupanje stranih firmi i osnivanje inostranih mešovitih
društava. Geneks je zastupao firmu Simens u Jugoslaviji, ali i niz drugih uglednih stranih firmi kao što
je Dženeral motors. Ove mogućnosti povezivanja
vodećih firmi nisu bile dovoljno iskorišćene krajem
70-ih godina 20. veka.[276] Zastupanjem se bavio odeljak Geneksa – „Geneks zastupstva“, a Simens je bio
glavni Geneksov partner u oblasti energetike.[277]
Treba istaći da se preko Geneksa realizovalo 13% ukupnog jugoslovenskog izvoza 1985. godine.[278]
Na svečanosti u čast Dana borca, 6. jula 1977. godine,
PTT Beograd je povodom puštanja u rad novog telekomunikacionog centra u Katićevoj ulici dodelio priznanje privrednim organizacijama koje su doprinele
njegovoj realizaciji, među kojima su se našle firme
Simens A.G., Generaleksport i Elektronska industrija. Telekomunikacioni centar je sagrađen u okviru
moderne PTT mreže u Jugoslaviji, za koju su, na
osnovu ugovora o saradnji, firma Simens A.G. i niška
Elektronska industrija isporučile opremu posredstvom Geneksa.[279]
„Fabrika visokofrekventnih uređaja“ u sastavu EI Niš
(RO Telekomunikacije) u saradnji sa Generaleksportom (OOUR Geneks zastupstva) radila je tokom 1979.
godine na proizvodnji novih uređaja visokofrekventne telefonije. Vrednost investicije bila je 244 miliona
dinara, od čega je „Geneks zastupstvo“ učestvovalo
sa 12 miliona dinara. Računalo se da će u narednih
sedam godina fabrika podmiriti 60% jugoslovenskog tržišta sa proizvodima VF telefonije koja su se
koristila u profesionalne svrhe. Sporazum o saradnji
Geneksa i EI Niš na tom planu potpisan je 4. septembra 1979. godine u Zemunu. Značajno je da je ovim
sporazumom bio predviđen zajednički rizik i učešće
u zajedničkom dohotku.
Dakle, to je bio prvi sporazum takve vrste između
jedne proizvodne i jedne organizacije za zastupanje
inostranih firmi u Srbiji. Geneks zastupstvo je inače
dugogodišnji zastupnik firme Simens, koja je zemunskoj fabrici ustupila svoju tehnologiju i licencu. Po
mišljenju stručnjaka, reč je najmodernijoj tehnici za
ovu vrstu uređaja u svetu.[280]
[280] Anonim, „Kooperacija sa
Simensom“, Genex Infomrator, III, 18,1979, 18.
5.6.
Reklama za Simensove električne motore.
173
Fabrika radio-prijemnika Elektronske industrije Niš.
Simens kao uzor Elektronske industrije Niš
Saradnja Simensa i niške fabrike odvijala se još od ranih 50-ih godina 20. veka.[281] Niško preduzeće sastojalo se od više pogona, a neki od njih su u pojedinim etapama svog razvoja gotovo svu
svoju proizvodnju bazirali na saradnji sa Simensom.
U
174
skladu sa prioritetima društvenih i političkih
potreba, niška fabrika je veoma brzo usmerila
svoje napore ka ovladavanju proizvodnjom radioaparata. Stoga je radio-aparat bio, posle rendgena,
prvi uređaj na kome je saradnja sa Simensom testirana. Već 1954. godine konstruisan je prvi radio-prijemnik niškog zavoda. Bio je to aparat Ozren, izrađen
je po ugledu na Simensov prijemnik, a doživeo je
veliki uspeh širom Jugoslavije.[282]
[281] Novica S. Ranđelović, 253.
[284] EI danas, today,
aujourd’hui
Elektronska industrija Niš. Fabrika.
Pored Niša, kao novog centra elektroindustrije, delovala su i beogradska preduzeća koja su se udružila
i formirala je privrednu grupaciju tzv. „Belind“ (Beogradska elektronska industrija). Beogradske fabrike
elektronske industrije su bile rasparčane, a njihov
asortiman se često preklapao. Zato se „Nikola Tesla”,
„Pupin” i „Avala” januara 1960. godine udružuju u
Beogradsku električnu industriju tj. „Belind”.[283]
Usledilo je objedinjavanje ove dve grupe. Tako je „RR
zavod“ 1962. godine integrisan sa „Belindom“. Na ovaj
način stvorena je Elektronska industrija Niš − jedno od
vodećih jugoslovenskih preduzeća koje je proizvodilo
komercijalnu profesionalnu elektroniku, kao i aparate
za domaćinstvo, elektromedicinske instrumente i
opremu i elektronske sastavne komponente.[284]
Važan korak bilo je potpisivanje Ugovora o proizvodno-tehnološkoj saradnji sa Simensom, iz 1960.
godine.[285]
Sredina šezdesetih godina prošla je u jugoslovenskoj
ekonomiji u znaku ekonomske reforme, započete
1965. godine. To se odrazilo i na razvoj profesionalne
elektronske opreme. Tokom 1965. godine otvorena
je i nova fabrika, posvećena visokofrekventnim uređajima. Ona je predstavljala deo pogona EI Niš, a
smeštena je u Zemun.[286] Ovaj ogranak Elektronske
industrije Niš bio je veoma važan kada je reč o uvođenju najnovijih tehničkih rešenja u svoje proizvode,
ali i kada se govori o saradnji domaćih preduzeća sa
Simensom. Naime, jugoslovenski PTT želeo je da se
oslobodi uvoza telekomunikacione opreme, pa je
stoga kupio od Simensa svu dokumentaciju neophodnu za proizvodnju visokofrekventnih uređaja
(VF). Među nekoliko preduzeća koja su mogla da proizvode opremu prema nabavljenoj dokumentaciji, „EI
Niš“ je od strane Saveznog izvršnog veća ocenjena
kao najozbiljniji partner, pa je posao poveren upravo
niškoj firmi. Upravo za potrebe ovog posla podignuto
je novo postrojenje u Zemunu. Proizvodnja je otpočela naredne, 1966. godine, a PTT je sada dobijao
domaću opremu. Niško preduzeće je do tada u većem
obimu sarađivalo sa Filipsom, Remingtonom, ali je i
Simens sve više delovao kao jedan od budućih strateških partnera.
Sve je bilo zasnovano na ugovoru sa Simensom iz
1964. godine kojim je fabrika kupila nemačke licence.
Postepeno se ovo preduzeće usmerilo ka projektovanju, proizvodnji, prodaji, montaži i servisiranju
uređaja i neophodnog pribora za prenos telefonskih
razgovora, radio i televizijskih programa, posredstvom niskofrekventnog, visokofrekventnog multipleksa. Ova oprema isporučivana je JNA, železnici,
PTT-u. Proizvodi su plasirani na tržišta socijalističkih
zemalja, ali je ova firma uspešno delovala i na nemačkom tržištu zahvaljujući saradnji sa Simensom.
5.7.
Elektronska industrija Niš. Fabrika elektronskih cevi.
175
Slično, „Fabrika mehaničkih elemenata Čegar“,
takođe deo EI Niš, izrađivala je mehaniku za finalne
proizvode za Simensove uređaje u drugoj polovini
80-ih.
Niški kadrovi odlazili su u Simens od 60-ih godina
20. veka, a Simensovi kao instruktori u Niš.[288]
Uspešna saradnja sa Simensom nastavljena je
kasnije. U avgustu 1972. godine iz Simensove
fabrike rendgen aparata u Erlangenu vratila se grupa
radnika sa obuke. U pitanju je bila specijalizacija
16 radnika. Zanimljivo je da je jedan od ciljeva ove
obuke bio i da se nauči nemački model rada po kome
je postizana norma i do 50% viša nego u Srbiji.
Kriza Elektronske industrije Niš dostigla je vrhunac
1972. godine kada je žiro račun preduzeća bio u blokadi, a usledila je i ostavka rukovodstva. Jedna od
posledica bila je i istupanje pojedinih firmi iz celine
Elektronske industrije.
176
[287] Pap Karlo, „Automatsko
upravljanje kondenzatorskim baterijama“, Elektrosrbija, III, 3, 1956.
[288] Novica S. Ranđelović, 337,
380.
Uspeh je postignut 1980. godine, kada je puštena u
rad nova fabrika za proizvodnju kolor-televizora. To
su bili uređaji nove generacije TV aparata, a razvijeni
u razvojnim laboratorijama Elektronske industrije,
sve kroz tehničku saradnju sa Filipsom, Simensom i
Telefunkenom.
Posebno je važna 1984. godina jer je tada saradnja
sa Filipsom i Simensom podignuta na jedan viši
nivo. Obim međusobne razmene tada je iznosio
oko 30 miliona maraka godišnje, pri čemu su isporuke Elektronske industrije činile skromnu trećinu
tog obima, tj. 10 miliona. Stalno je uočljiv taj napor
da se preraste „montažerska uloga“ i da se pređe
na pravu kooperaciju. Tokom čitave saradnje bio je
uočljiv napor da saradnja sa nemačkim partnerom
preraste u pravu kooperaciju koja bi prevazilazila
montažersku ulogu. To bi bio korak i u umanjivanju
velike uvozne zavisnosti jugoslovenske privrede. To
se dogodilo početkom 1984. godine, kada je potpisan novi sporazum koji je podrazumevao ravnopravniju saradnju dve firme. Konačno je niška fabrika
mogla da se nada zajedničkim ulaganjima i učešću
u osvajanju novih tržišta. Sporazum je podrazumevao međusobnu pomoć u snabdevanju repromaterijalom, kraće rokove za uvođenje novih tehnika i
tehnoloških inovacija. Ovaj sporazum je potpisan
u Beogradu februara 1984. godine. Potpisnici su
bili Hans Verner Bišer, jedan od izvršnih direktora
Simensa i Ljubiša Igić, predsednik Poslovodnog
odbora Elektronske industrije. Identičan ugovor potpisan je i sa holandskom firmom Filips.
Savezna vlada je početkom 1987. godine uvela
sistemske mere o ograničavanju neprivrednih investicija. Prestalo je važenje tzv. „interventnih mera“ i
usledio je veći uvoz robe široke potrošnje. Sve prisutnija je i ekonomska kriza u jugoslovenskom društvu. Pojedini pogoni Elektronske industrije poslovali
su sa gubicima 1990. godine.
Simens kondenzatori – proizvod za jugoslovensku industriju, zanatstvo i poljoprivredu.
Poznato je da su i druga srpska preduzeća pokušavala da uspostave poslovnu saradnju sa Simensom. Konkretno, jedna od uzdanica srpske
posleratne elektroprivrede, fabrika u sastavu Elektrosrbije „Fabrika elektroopreme“ iz Ripnja nastojala
je da tokom 1956. godine pribavi putem saradnje sa
Simensom patent za tehničko rešenje koje bi koristila u svojim kondenzatorskim baterijama, namenjenim kompenzaciji jalove električne energije.[287]
177
Telefunken televizor iz 1935. (crno-beli, 180 linija). U to vreme Simens je imao
50% udela u vlasništvu firme Telefunken.
Niški televizori
Važnost televizije u drugoj polovini 20. veka odrazila se i na ambicije niških fabrika električne industrije. Osnovana je „Fabrika televizijskih prijemnika, radio-akustičnih uređaja i elemenata“ sa ciljem
da proizvodi TV aparate i aparate za domaćinstvo bazirane na sopstvenom naučno-istraživačkom
radu i saradnji sa firmama Simens, Filips, Teksas instrument, Helig, Sažem. Međutim, veza sa
zemljama socijalističkog bloka je takođe negovana. Stoga su se na listi našle i firme iz SSSR-a, Čehoslovačke i Poljske. Sa 4.400 zaposlenih ovo je bila najveća fabrika u sastavu EI Niš.[289]
O
178
na je bila primer jugoslovenskog industrijskog
pokušaja da se razvoj bazira na sopstvenim snagama, uz neophodnu tehničku pomoć najpoznatijih
zapadnoevropskih firmi. Saradnjom sa ovom fabrikom, na jugoslovenskom tržištu se ponovo našla
firma Telefunken, koja je obeležila jugoslovensku
međuratnu radio ponudu.
[289] EI danas, today,
aujourd’hui. 4.
[290] Branko Pavlica, „Nemačka
kao ugovorni partner
Srbije i Jugoslavije“, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 112-113,
2002, 311.
Pojava televizije u Jugoslaviji 1958. godine predstavljala je veliki događaj. Iste godine u preteči
fabrike EI Niš, u RR zavodu, počela je proizvodnja
Filipsovih TV aparata. Sledeće godine potpisan je
ugovor sa Filipsom o pružanju tehničke pomoći i
prodaji licence i opreme za proizvodnju elektronskih prijemnih cevi. To je bio važan korak u osvajanju proizvodnje elektronskih uređaja. Mada se
u sporazumima o naučno-tehničkoj saradnji uvek
isticalo da će se saradnja odvijati kroz obostranu
ravnopravnost, tehnička zaostalost Jugoslavije
bila je očigledna kada se ona uporedi sa Zapadnom
Nemačkom.[290]
Reklama za TV transkonvertore Elektronske industrije Niš.
5.8.
Simens televizor iz 1958. U Nemačkoj je prvi posleratni televizijski program emitovan 1951.
179
Elektronska industrija Niš. Fabrika rendgen aparata.
Posle Drugog svetskog rata osećao se nedostatak svake vrste medicinske opreme. Simens je pravio
aparate za opštu radiologiju, za snimanje krvnih sudova, linearne akceleratore, getatrone, generatore
elektronskih snopova, aparate za kompjuterizovanu rendgen-tomografiju, gama-kamere.[291]
U
posleratnoj Jugoslaviji trebalo je obezbediti
gotovo sve medicinske aparate neophodne za
osnovne zdravstvene potrebe i preglede. Tu su i
ultrazvučni skeneri, uređaji za nuklearnu magnetnu
rezonancu, oprema za praćenje vitalnih životnih
funkcija, uređaji za terapijsku medicinu, stomatološka oprema. Kupuju se ultrazvučni aparati, rendgen aparati i mamografi.
180
15MeV betatron, elektronski akcelerator, konstruisan od strane Konrad Gunda u firmi Siemens-Reiniger Werke u Erlangenu, 1952.
Proizvodnja medicinske opreme nastavljena je uporedo sa proširenjem asortimana. Poseban zamah u
proizvodnji medicinske opreme u Nišu dogodio se
1952. godine, kada su stigli prvi kadrovi sa domaćih
tehničkih fakulteta. Prvi rendgen „Moravica“ napravljen je 1952. godine. On je bio naročito cenjen zbog
svoje lake pokretljivosti. Ubrzo je usledio aparat
„Neretva“. Međutim, prvi stabilni univerzalni dijagnostički aparat za prosvetljavanje i snimanje bio
je Morava. Kod ovog aparata prvi put je primenjena
tzv. „registar tehnika“. To je značilo da se automatski podešavaju sve vrednosti za snimanje. Ovaj aparat imao je najmasovniju primenu u zdravstvenim
službama Srbije. Usledila je proizvodnja složenih
uređaja poput rendgen aparata Hipos koji je posedovao elektronski pojačivač slike. Sve ovo je uticalo
da se značajno zadovolje potrebe domova zdravlja.
Godine 1958. javlja se Selenos 4, prvi rendgen aparat
veće snage tzv. „četvoroventilac“ sa potpunim ispravljanjem visokog napona selenskim ispravljačima.[292]
Upravo ogranak Zavoda, „Fabrika elektromedicinskih
5.9.
[291] Predrag Pejnović, „Vek
radiologije – vek
Simensa“, priredio Branislav Golnder, Jedan vek
radiologije, 216.
[292] Milutin Nešković, „Elektronska industrija – Ei
Jugorendgen Niš”, u Jedan
vek radiologije, 211, 213.
Nastavak razvoja medicinske opreme
181
aparata i uređaja“ iz Niša, smatra se pionirskom ustanovom kada je reč o osvajanju proizvodnje složenih
medicinskih električnih uređaja. Proizvodnja kardioaparata počela je 1961. godine kada je napravljen
jednokanalni aparat Kariomat, ponovo u saradnji sa
Simensom.[293]
182
107–108
Već naredne, 1961. godine, na izložbi u Beogradu
(11−22. mart 1961) prikazan je veliki četvoroventilni
rendgen aparat tipa Selenos 4 napravljen po Simensovoj licenci. Aparat je bio namenjen specijalističkim pregledima na klinikama i u većim bolnicama.
Ovaj uređaj je izazvao zadovoljstvo najviših rukovodilaca države koji su posetili ovu izložbu. To su bili
potpredsednik SIV-a i predsednik Savezne komisije
za nuklearnu energiju Aleksandar Ranković, Rodoljub Čolaković, Jovan Veselinov, Milentije Popović,
Spasenija-Cana Babović.[294]
Domaća proizvodnja ovih aparata omogućavala je
da se veći broj zdravstvenih centara opremi savremenom dijagnostikom, a time se istovremeno omogućavala zdravstvena zaštita većem broju korisnika.
U periodu 1950−1980. Simens je bio najveći snabdevač medicinskom opremom u Srbiji. Smatra se
da je 55% uvezene opreme u Srbiju bilo Simensovo.
Dominacija je nastavljena i do 1992. godine. Od
1992. do 1994. nema više stranih firmi, a od 1994.
godine pojavile su se na srpskom tržištu i neke
manje poznate firme. Značajno je da je Simens i
tokom sankcija zadržao svoju servisno-prodajnu
mrežu. Nekoliko novih aparata je čak isporučeno u
zemlju u ovom periodu, dok se ostatak aktivnosti,
koliko je to bilo moguće, ograničio na održavanje
ranije kupljene opreme.
U Institutu za radiologiju Kliničkog centra u Nišu
u upotrebi je bio aparat Kraiograf CR 4 Simens.
To je bio Simensov aparat sa faznim pomeranjem
ploče. U Niš je 1975. godine stigao i mamografski aparat Mamomat Simens. Nešto kasnije, 1983.
godine, kupljen je prvi aparat za kompjuterizovanu
tomografiju Somatom 2 takođe Simens, čime su
znatno poboljšane mogućnosti domaće medicine
pri dijagnostikovanju oboljenja centralnog nervnog
sistema. Nedugo potom, 1985. godine, nabavljen je
aparat za digitalnu suptrakcionu angiografiju Angiotron CMP Simens. Bio je to prvi aparat ovog tipa
u Srbiji. Godine 1986. kupljen je drugi ultrazvučni
aparat Siemens Sonoline SL-2.[299]
Zahvaljujući činjenici da su se rendgen aparati proizvodili u niškim postrojenjima, mnogi srpski domovi
zdravlja i manje zdravstvene ustanove su mogle da
podignu nivo svojih dijagnostičkih usluga. Više se
nije moralo ići u veće medicinske centre. Zdravstveni centar u Vranju je nabavio aparat Selenos,
rađen u saradnji sa Simensom. Aparat je kupljen
1963. godine. To je bio četvoroventilni Selenos 4.[300]
Slično je bilo i u Boru. Od 1963. do 1970. godine
kupljena su dva grafoskopa Selenos 4 sa radnim
mestima za skopiju, grafiju i tomografiju. Obavljani
su pregledi pluća, urinarnog i digestivnog trakta. [301]
Poseban slučaj predstavlja Simensov uređaj iz rendgenološkog kabineta doma zdravlja u Požarevcu,
gde je donedavno u funkciji bio veoma star Simensov uređaj.[302] U Smederevu je 1957. godine nabavljen domaći, niški aparat Morava, najsavremeniji u
to doba. Uskoro je kupljen Simensov četvoroventilni
rendgen aparat.[303]
Simens Pantoskop i Grafoskop rendgen aparati su
radili u Kragujevcu neposredno nakon Drugog svetskog rata.[304]
Radiološka služba kraljevačke bolnice nabavila je
1980. godine veoma moderni Simens Siregraf 90 uz
Plafostat. Na teritoriji Vrnjačke Banje 50-ih godina
20. veka kupljen je prvi moderan rendgen aparat.
To je bio Simensov aparat ranije izložen na sajmu u
Beogradu. Time je obezbeđen stručni rad iz oblasti
klasične radiologije.
Simensovu opremu kupio je i Zdravstveni centar
„Kruševac“. Tako je 1972. godine kupljen aparat
Selenos 4 sa grafoskopom i tomografom.[305] Mnoge
manje ustanove prvi put su nabavile po nekoliko
rendgen aparata, jer su to sada bili domaći uređaji
Morava i Selenos. U Arilju je prvi rendgen aparat bio
Morava, montiran 1965. godine.
[295] Branislav Golnder, Petar
Smiljanić, „Razvojni put
radiologije u KBC Zvezdara“, u Jedan vek radiologije, 52.
[296] Kosara Lalošević, „Nastanak i razvoj radiologije u
KBC Dr Dragiša Mišović“, u
[297] Slobodan Marković, „Istorijat, razvoj i sadašnje stanje
radiologije u Kliničko-bolničkom centru Zemun“, u
[298] Milan Milanković, „Radiološki tehničari, nerazdvojne spone srpske radiologije“, u Jedan vek
radiologije, 177.
[299] Petar Bošnjaković, „Rendgenologija u Nišu i niškom
regionu“, u Jedan vek
radiologije, 66, 69.
[300] Dejan Trajković, navedeno
delo, 72.
[301] Dragomir M. Jović, Predrag M. Diković, 79.
[302] Dušan S. Kastratović,
„Razvoj rendgenologije u
Braničevskom okrugu“, u
[303] Stevan Sekulić, Dimitrije
Sekulić, „Razvoj radiološke
službe na teritoriji opštine
Smederevo”, u Jedan vek
radiologije, 90.
[304] Zoran Đusić, „Radiologija
kragujevačkog kraja u proteklom veku”, u Jedan vek
radiologije, 93.
[305] Dragoljub Stanisavljević,
„Nastanak, razvoj i sadašnje stanje radiologije u kragujevačkom regionu“, u
Fabrika medicinskih uređaja Sutjeska. Asortiman proizvodnje.
Posle oslobođenja, u beogradskoj Gradskoj bolnici
obnovljen je rad rendgenološkog odeljenja. Kupljen
je aparat Simens-ergofosautomat. Nabavljena je i
buki rešetka koju su Nemci odneli prilikom povlačenja.[295] Bolnica „Dragiša Mišović“ u Beogradu obezbedila je 70-ih godina 20. veka seriograf Simens
Elema za Odeljenje za kardiovaskularnu hirurgiju.
Od 1976. do 1987. urađeno je više od 20.000 pregleda. U devedesete je ova bolnica ušla sa dosta starih aparata, među kojima su uređaji koji dokazuju
nekadašnju saradnju Simensa i EI Niš. To su EI Niš
Telestatik, Superiks 1000 EI Niš, angio sto sa Pikom
Simens.[296] Odeljenje radiologije u Kliničko-bolničkom centru „Zemun“ takođe je postepeno nabavljalo
Simensovu opremu. Međutim, posleratna ispitivanja
i terapija vršene su i uz pomoć starih Simens aparata
poput jednog starog rendgena iz tridesetih godina,
i jednog starog rendgena Pleofos 4 Simens sa rendgenskom cevi na stubnom stativu, buki stolom i
zidnim stativom.[297] U više navrata, kada je nabavljana nova oprema, isporučilac je bio Simens. Tako je
1992. godine nabavka skenera Simens HiQ i aparata
za angiografiju Simens Angiostar. Godine 1968. SR
Srbija je imala 960 rendgen aparata, ali su veći problem predstavljali ljudi, naime, nedostajalo je stručnjaka.[298]
183
U Inđiji je dr Krsta Grabovački radio na Simens rendgen aparatu koji je ostavio dr Miler. U Šidu je posle
rata preglede vršio dr Polak na aparatu Moravica,
dok je u Erdeviku u upotrebi bio Simens aparat.
Usled ukidanja privatne lekarske prakse u komunističkoj Jugoslaviji, aparati koji su se nalazili u do
tada samostalnim lekarskim ordinacijama postali su
suvišni. Fabrike proizvođači tada su ponudile visoke
cene za otkup svojih uređaja. Ipak, od starih aparata
neki su sačuvani i predati Muzeju Srpskog lekarskog
društva u Beogradu. Npr. sačuvan je aparat dr Svetolika Malenkovića koji se nalazi u Rumi. Aparat je iz
1933. godine.[307]
Gradska bolnica u Prištini je 70-tih godina 20. veka
takođe modernizovala svoju opremu, nabavivši
Moravicu i Selenos.[308] Na sličan način je i Institut
za onkologiju u Sremskoj Kamenici modernizovao
svoju opremu 1984. godine, kada je kupljen linearni
akcelerator Mevatron 77 Simens.[309]
[306] Vasilije Obradović, „Istorijat razvoja radiološke
službe na području Zlatiborskog okruga“, u Jedan
vek radiologije, 108.
[307] Katarina Vorkapić-Skakun
„Radiologija na području
Srema“, u Jedan vek radiologije,119–120.
184
Niški zavod je uspeo da potpuno razvije prvi domaći
rendgen aparat Morava i da ga serijski proizvodi.
Namera ove fabrike bila je i da se probiju na strana
tržišta. Uskoro je uspeh ostvaren na tržištima Turske, Egipta, Poljske, Bolivije i Nigerije. Istovremeno,
niški inženjeri su slati na usavršavanje u Filipsove
fabrike.[310] Saradnja je ostvarena i sa firmama
nemačkom firmom Nagle & Goller iz Kila.
Na nivou čitave elektronske industrije u SR Srbiji
napravljena je posebna grupacija koja je imala za
cilj da proizvodi medicinske uređaje. Sedište je bilo
u Nišu, a na ovom projektu su radile fabrike iz Niša
(Fabrika elektromedicinskih uređaja, Niš; Fabrika
rendgen aparata, Niš), dok je tu bila i beogradska
Fabrika za proizvodnju medicinskih uređaja Sutjeska. Pravljenje jednog tehnički zahtevnog uređaja
nametalo je udruživanje ne samo finansijskih sredstava, već i kadrova.
Najsnažniji rendgen generatori su proizvedeni na
bazi Simensove licence: Superiks 712∕1012 MP Superiks 1250; Velika tražnja kod nas i u inostranstvu.
U jednom momentu odnosi Simensa i Elektronske
industrije su zapali u krizu, pa se EI okrenuo Filipsu.
Tako je započeta proizvodnja šestoventilnih rendgen
aparata, koji su bolji u odnosu na ranije četvoroventilne.
Međutim, nesporazumi su izglađeni. RR zavod
i Simens 1969. godine potpisuju novi ugovor o
kooperaciji koji će kasnije prerasti u dugoročno
partnerstvo od obostranog interesa. Na osnovu
ugovora Simens je, između ostalog, bio u obavezi
da preuzima delove i sklopove koji su po njegovoj
dokumentaciji proizvedeni u fabrici u Nišu, te da ih
nakon ugradnje u svoje proizvode distribuira svojim
partnerima širom sveta. Tako se uvodila nova tehnologija, razvoj, savremenost asortimana koje posebno
zdravstvo traži.[311]
[308] Dragoslav U. Nenezić,
Simon Nikolić, „Nastanak,
razvoj i sadašnje stanje
radiologije na Kosovu i
Metohiji“, u Jedan vek
radiologije, 128.
[309] Miloš Bekerus, navedeno
delo,147.
91–93.
Fabrika medicinskih uređaja „Sutjeska”.Odeljenje termoaparata.
U Bajinoj Bašti prvi postavljeni rendgen aparat bila
je Moravica iz 1957. godine.[306]
185
Privredna reforma iz 1965. godine se loše odrazila
i na ovu firmu jer je liberalizovanjem uvoza ušla u
zemlju konkurentnija roba.[314]
Period 1966−1969. bio je značajan jer se krenulo
u krupne razvojne poslove. Naime, oktobra 1968.
godine potpisan je ugovor sa Simensom o poslovnotehničkoj i komercijalnoj saradnji u trajanju od 10
godina. Tri godine kasnije usledio je ugovor sa italijanskom firmom o zajedničkom ulaganju na 20
godina. Dakle, Jugodent je uveo u svoj proizvodni
program proizvode koji se nalaze u Simensovom
prodajnom programu. To su dentalni aparati, dentalne stolice, stolice za asistente i lekare, fontane kao
finalni proizvodi i razni delovi, potsklopovi i sklopovi.
Svi ovi proizvodi bili su obuhvaćeni internim standardima Simensa. Sve ovo bilo je praćeno obučavanjem
kadra u Nemačkoj, a ugovor sa Simensom otvorio je i
novih 650 radnih mesta u Jugodentu.
5.10.
Zubarska tehnika – Jugodent
Jugodent je novosadska fabrika koja je doživela ekspanziju na osnovu velikih poslova sa Simensom, i
Armanom. U prvoj fazi od Simensa je preuzeta proizvodnja visokih tipova unita Elektre sa doriotom.
Međutim, ovaj model je tih godina već izlazio iz mode i predstavljao je stari model.
U
prava srpske fabrike je toga bila svesna, ali je računala na činjenicu da će Jugodent ipak snabdevati
nekoliko godina stare Simensove kupce koji su se navikli na postojeće tipove aparata. Istovremeno, očekivala
se i nešto duža proizvodnja za domaće tržište.
186
[312] A. Jurić, “Članovi kolektiva
o proizvodnji”, Jugodent.
Informativni list radnog
kolektiva Jugodent, 15,
1974, 4–5.
[313] Anonim, „Reč dve sa
sekretarom OOSK u Jugodentu“, Jugodent. Informativni list radnog kolektiva Jugodent, 17, 1974,
1–2.
Posao sa Simensom željno je iščekivan, a vršene
su i obimne pripreme kako bi se ispunila očekivanja nemačke firme. Tokom 1970. godine počeo je
rad na finalizaciji stomatoloških fontana. Posao sa
Simensom shvaćen je kao znak priznanja, ali i obaveza. Kupcima u SR Nemačkoj plasirano je 65% proizvodnje medicinske opreme.[315] Upravo ovaj posao
sa Simensom doveo je do naglog razvoja fabrike.
[316]
Konstatovano je da su domaća proizvodna rešenja prevaziđena i da suviše zaostaju za svetskim
trendovima.[317]
U pitanju je bio probni posao kako bi Simens ocenio mogućnosti Jugodenta. U drugoj fazi trebalo je
preći na savremenije aparate da bi na kraju zajednički
razvijali nove savremene aparate. Dalju saradnju bi
trebalo usmeriti na izradu vitalnih delova kao što su
mikromotor koji Simens nije želeo da ustupi Jugodentu u prvoj fazi saradnje. Osvajanje Sirome 2000
predstavljalo je veliki korak napred, međutim Jugodent je i dalje bio zavisan od uvoza vitalnih delova
iz Nemačke, stoga se javila težnja za proizvodnjom
potrebnih delova u zemlji.[312]
Simens je nešto sporije isporučivao delove za ovaj
posao, pa je i sklapanje uređaja trajalo duže, ipak
Jugodent je uspeo da ispoštuje ugovorene rokove. [313]
Uporedo sa radom na izradi navedenih proizvoda,
Jugodent je nastojao da neprestano modernizuje
svoju ponudu osvajajući nove tipove stomatoloških
proizvoda. Pored ovog programa firma je pravila i
upravljačke komande za program fabrike „Zastava“ iz
Kragujevca. To je bio drugi veliki posao Jugodentapreko italijanske firme Dario Arman. Te dve odluke su
znatno dinamizirale fabriku.
Simensov inženjer u poseti Jugodentu.
Ipak, saradnja Jugodenta sa Simensom nije ograničena samo na proizvodnju zubarskih jedinica Sirona
K prema kupljenoj dokumentaciji i alatima (u Jugoslaviji je ovaj model bio nazvan Elektra K, a pravljeni su modeli Elektra, K, K1, K2). Želja Jugodenta
da se saradnja podigne da viši nivo je bila izražena
veoma rano, pa su povedeni pregovori o proizvodnoj
kooperaciji, a razgovaralo se i o jednom višem nivou
saradnje.
[314] Savo Pejović, „Razvojni put
Jugodenta“, Jugodent.
kolektiva Jugodent, 23,
1974, 3–5.
[315] Slavko Lisul, „Kako smo
poslovali. Nivo proizvodnje nešto niži od prošlogodišnjeg“, Jugodent. Informativni list radnog
kolektiva Jugodent, I, 1,
1970, 1.
[316] Dragan Špagović, „Iz rada
radničkog saveta“, Jugodent. Informativni list radnog kolektiva Jugodent, I,
2, 1970, 1.
[317] Dragan Radosavljević,
„Aparati svetskog glasa“,
Jugodent. Jugodent. Informativni list radnog kolektiva Jugodent, I, 4, 1970,
1.
Montaža „Elektre”.
187
S obzirom na važnost posla, jer ovako nešto nikada
ranije nije rađeno u Jugodentu, konstruisanje je bilo
povereno jednom proverenom konstruktoru. To je
bio Preveden Leo koji je posebno za ovaj posao doveden u kolektiv. Naime, Jugodent nije imao dovoljno
konstruktora kako bi ispratio veliko proširenje svojih
poslova, a svi već zaposleni inženjeri bili su angažovani na drugim zadacima.
Inženjer Preveden je najpre prevodio dokumentaciju
pristiglu iz Simensa. Brzo je radio, pa se na osnovu
urađenog moglo podrobnije govoriti. Jugodent je
istinski želeo da se pokaže kao ozbiljan partner i u
konstruisanju. U posetu je u tom periodu došao i šef
konstrukcije iz Simensa.[318]
[318] D. Kucurski, „Konstruišemo za Simens“, Jugodent. Informativni list radnog kolektiva Jugodent, I,
2, 1970, 2.
188
[319] Dragan Radosavljević,
„Aparati svetskog glasa“,
Jugodent. Informativni list
radnog kolektiva Jugodent, I, 4, 1970, 1.
[320] Savo Pejović, „Razvojni put
Jugodenta Jugodent.
kolektiva Jugodent, IV,
23, 1974, 5.
[321] Ferenc Erdei, “Prvi komadi
Elektre izašli iz proizvodnje“, Jugodent. Informativni list radnog kolektiva
Jugodent, I, 4, 1970, 1.
Simensovi inženjeri su redovno dolazili radi kontrole
proizvodnog procesa, a u tim prilikama održavana su
i stručna savetovanja.[319]
Obim proizvodnje je 1974. godine bio čak 5 puta veći
nego 1965. godine tj. pre ugovora sa Simensom. Preciznije, obim razmene sa Simensom prve godine realizacije ovog ugovora (1969) iznosio je svega 200.000
DM u oba pravca, ali zato je 1974. godine razmena
bila 9 miliona DM. Obim predviđen za 1975. godinu
bio je 15 miliona DM.
Značajan deo ovih proizvoda plasiran je na tzv.
„Istočna tržišta“, armiji SSSR-a, Poljskoj i Bugarskoj.
Rukovodstvo Jugodenta dalji razvoj videlo je u poslovima zajedničkog ulaganja sa Simensom.[320]
Ovako intenzivan rad doveo je do uspeha. Simens je
ocenio da su aparati bili dobrog kvaliteta. Usledila je
i poseta Jugodentu od strane Simensovog direktora
Opfermana, 1970. godine. Ugovor je podrazumevao proizvodnju 12 vrsta aparata, a sve uz pomoć
Simensa za domaće i strano tržište. Pomoć Simensa
se sastojala u slanju delova koje Jugodent tada nije
bio u mogućnosti da proizvodi.
Proizvedeni aparati predstavljali su komplikovane
mašine koje su obuhvatale sve najsavremenije instrumente za sigurno i bezbedno lečenje zuba. Tako su
se turbine okretale do čak 340.000 obrtaja u minuti,
a aparati sa bušilicama posedovali su brzinu bušenja
od 800 do 12.000 obrtaja u minutu.[321]
Daljinsko upravljanje ŽTP Beograd.
Signalni uređaji na prugama
U oblasti železničkog saobraćaja takođe se ogledala planska socijalistička izgradnja. Razvoj i
modernizacija železnica u SR Srbiji obično se dele na dva perioda. Prva faza trajala je do 1960.
godine. Ovaj period je karakterističan po uvođenju dizel-vuče, ali i ukidanju nerentabilnih pruga.
Izvršena je modernizacija vuče procesima elektrifikacije i dizelacije. Uvođenje elektronike ocenjeno je kao važno pitanje za modernizaciju železnica.[322]
T
ehnički progres se naročito osetio na jugoslovenskim železnicama od 1962. godine, a 1966.
godina je bila prelomna. Ovo su sve bile pripreme
za modernizaciju koja je počela 1968. godine. Tada
su definisani programi elektrifikacije i modernizacije.
Karakteristike ovog procesa bile su modernizacija
pruga, kao i obnova vučnih kapaciteta. Tako je od
1950. godine broj parnih lokomotiva bio u konstantnom padu, dok je s druge strane broj dizel i elektro
lokomotiva bio u porastu. Konkretno, godine 1950.
bilo je samo 16 elektrolokomotiva, a 1971. godine
bilo ih je čak 236. Tempo elektrifikacije pruga se
razvijao na sličan način.[323]
Jedan od osnovnih vidova modernizacije železnica
je modernizacija signalnih uređaja. Tu je Simens odigrao presudnu ulogu i preko svojih partnera u Srbiji.
Nosilac ove saradnje bila je ranije pomenuta firma
„Pupin”, koja je neko vreme delovala u sastavu „Elektronske industrije”. Ovo preduzeće iz Zemuna, svojevrsni naslednik firme Srpsko Simens, učestvovalo je u
osnivanju mnogih manjih fabrika. Fabrika visokofrekventnih uređaja se osamostalila od „Pupina” 1963,
kao i „Fabrika signalnih uređaja” 1965. godine, dakle
tačno pred veliku modernizaciju.[324]
5.11.
[322] Mirko Dokić, „Železnička
mreža SR Srbije”, Železnice, 12, 1973.
[323] Vladislav Ilić, „Uticaj tehničko-tehnološkog progresa i modernizacije na
promenu profesionalne i
kvalifikacione strukture
kadrova na Jugoslovenskim železnicama“, Železnica, XXIX, 1, 1973,
35–36.
navedeno delo, 439.
To je saradnja u oblasti razvoja novih aparata. Na
bazi toga u Jugodentu je započelo konstituisanje dva
aparata. Jedan od aparata je nova viseća fontana.
Zajedno sa bušilicom ona je trebalo da predstavlja
jeftinu alternativu aparatu Unit. Na ovoj konstrukciji
Jugodent je počeo da radi početkom 1969. godine.
Od razvojnog odeljenja Simensa dobijen je jedan
projektni zadatak u vidu crteža skice gde je definisan
izgled i gabarit buduće fontane. Uz skicu su data i
obaveštenja o opremljenosti fontane.
189
190
[325] Đorđe Davidović, „Stanje i
uticaj signalno-sigurnosnih uređaja na bezbednost železničkog saobraćaja“, Železnice, XXXIII,
10, 1977, 38–39.
[326] Anonim, „Genex-Zastupstvo. Uređaji za Vardarsku
prugu“, Genex Informator,
IX, 53, 1985, 26.
Savremena signalna oprema za Jugoslovenske železnice.
Prvi elektronski železnički signalno-sigurnosni sistem ušao je u upotrebu od 1982. godine.
Upotrebljavao je mikroračunare i staklene optičke kablove
(fotografija: Murnau, 1986. godine).
Ugovori o modernizaciji opreme na magistralnim
prugama JŽ potpisani su 1965. godine, a tada je
samo 5% stanica bilo opremljeno relejnim staničnim
signalno-sigurnosnim uređajima. Programom modernizacije bilo je predviđeno da se 1.500 km pruga
opremi savremenim signalnim uređajima. Ranžirne
stanice su opremljene uređajima za automatizaciju
ranžirnog rada. Ugrađivani su i pružni auto-stop uređaji, kao i uređaji za daljinsko upravljanje saobraćajem. Kada je reč o staničnim signalno-sigurnosnim
uređajima, korišćena su četiri sistema različitih proizvođača. Sistem EI Simens bio je ugrađen na 85
od 245 modernizovanih stanica JŽ, dakle, bio je na
drugom mestu po zastupljenosti na jugoslovenskim
prugama. Godine 1977. savremenim signalno-sigurnosnim uređajima bilo je opremljeno 33% jugoslovenskih stanica.[325]
I u sledećoj deceniji je nastavljena saradnja u oblasti
železnice. Potpisan je ugovor 1985. godine o isporuci
signalno-sigurnosnih uređaja i dispečerskih uređaja
za železničku prugu Titov Veles–Đevđelija. Isporučilac je bila EI Niš, tj. Fabrika signalnih uređaja. Ova
firma je zajednički nastupajući sa Simensom uspela
da dobije ovaj posao na međunarodnoj licitaciji.
Dogovor je podrazumevao sledeće: Simens je obezbedio repromaterijal u vrednosti od 6 miliona maraka,
dok je Geneks igrao ulogu zastupnika. Vredno je
pomena da je na istom konkursu učestvovao i domaći
Energoinvest podržan od strane Eriksona iz Švedske,
ali da nisu dobili posao.[326]
Rad „Fabrike signalnih uređaja” je u potpunosti obeležen saradnjom sa Simensom. Ova beogradska firma
poslovala je kao samostalna organizacija u okviru
poslovnog sistema EI Niš. Transfer Simensove tehnologije u Srbiju umnogome se ostvarivao baš preko
saradnje na izradi i postavljanju signalnih uređaja.
Reč je o visokorazvijenim sistemima koji nisu bili
namenjeni širokoj potrošnji već uskom krugu korisnika poput železnice, PTT-a i vojske. Razvoj programa ove fabrike suštinski je počeo 1948. godine u
okviru „Pupina” sa ciljem da osnovna delatnost bude
projektovanje, proizvodnja i ugradnja signalno-sigurnosnih telekomunikacionih i kablovskih uređaja za
automatsko upravljanje i kontrolu saobraćaja.
Veoma važan ugovor rukovodstvo fabrike je potpisalo
sa Simensom šezdesetih godina. Reč je dugoročnoj
poslovno-tehničkoj saradnji koja je podrazumevala
preuzimanje tehničko-tehnološke dokumentacije od
Simensa.[327] Tako je npr. „Fabrika signalnih uređaja”
po licenci firme Simens u potpunosti osvojila program proizvodnje ključnog elementa signalno-sigurnosnih sistema, sigurnosnog releja K50. Ovi delovi
su ugrađivani u opremu za Beogradski železnički
čvor, magistralnu prugu Beograd–Mladenovac, kao i
prugu Beograd–Bar.[328] U ove uređaje visoke tehnologije spadala je i telefonija. Sve to bilo je neophodno
velikim državnim sistemima.
[328] Grupa autora, Beogradski
železnički čvor, Beograd
1995, 101–102.
Godine 1977. puštena je u rad u Mašenu, blizu Hamburga, najveća ranžirna stanica
Zapadnonemačke železnice, u potpunosti automatizovana i kontrolisana kompjuterski.
191
Simensova digitalna telefonska centrala, 1980.
5.12.
Fabrika visokofrekventnih uređaja, razvoj telefonije
Nastavak uspešne saradnje obeležio je narednu, 1985. godinu. Fabrika visokofrekventnih uređaja
ugovorila je sa Simensom izvoz u vrednosti od pet miliona maraka. Novi uspeh bio je i potpisivanje
ugovora u septembru 1987. godine između „Fabrike visokofrekventnih uređaja” i Simensa, koji je
podrazumevao desetogodišnju kooperaciju i razmenu dobara u oba pravca.
U
192
govorom je bila predviđena razmena svake
strane od po 30 miliona maraka, stoga je ukupna vrednost posla bila 60 miliona maraka. Teoretski
Fabrika visokofrekventnih uređaja trebalo je da bude
uposlena tokom čitavog perioda 1987−2000. Poseban razvojni doprinos ove vrste poslova ogledao bi
se i u uvođenju novih mikroelektroničkih komponenti u domaću proizvodnju.
Uprkos mnogim negativnim ekonomskim pojavama,
1990. godine, pojedini pogoni Elektronske industrije
su uspeli da nastave veoma uspešnu poslovnu saradnju sa inostranim partnerima. Upravo je „Fabrika
visokofrekventnih uređaja” zajedno sa Simensom i
Geneksom osnovala preduzeće zajedničkog ulaganja (joint venture) pod imenom EI VF-TEL. Namera
je bila da se realizuje posao kapitalnog karaktera iz
oblasti programa prenosne tehnike. Novoformirano
preduzeće je sklopilo posao sa PTT Srbijom ugovor
kojim se obavezalo da modernizuje republičke telefonske mreže, da proizvede i isporuči najsavremeniju
opremu u oblasti prenosa podataka.[329]
Ovaj poduhvat slikovito prikazuje ulogu Simensa kao
i njegovih domaćih partnera. Mesto Generaleksporta
kao specifične jugoslovenske firme takođe je interesantno. Planirano je zajedničko ulaganje u oblasti
proizvodnje digitalnih i analognih sistema prenosa
tj. specijalizovanih telekomunikacionih uređaja i
sistema za prenos telefonskih i drugih informacionih signala. Osnivački kapital iznosio je 31,6 miliona
nemačkih maraka. Generaleksport je učestvovao sa
1,5 miliona maraka, dok je ogranak niške fabrike, EI
VF, dala objekte i opremu u vrednosti od 19,6 miliona
maraka. Simens je uložio 10,5 miliona ili 33,3% učešća u ovoj investiciji.
Ugovor je bio sklopljen na deset godina, a ovaj posao
je imao svoju predistoriju od 1986. godine, kada je
potpisan memorandum između tri pomenute firme.
Dogovoreno je da 25–30% proizvodnje bude plasirano
u istočnu Evropu, a ostatak za domaće, jugoslovensko tržište. Trebalo je da korisnici budu PTT SR Srbije,
JAT, Železnica, JNA. Najviše se očekivalo od PTT-a jer
je ova firma do tada kupovala oko 40% Simensovih
proizvoda plasiranih u Jugoslaviju. Očekivanja su bila
podstaknuta velikim programom modernizacije koji
je PTT upravo sprovodio u tom času. Zahvaljujući već
postojećim ugovorima PTT-a i EI Niš, isporučivane
su digitalne telefonske centrale omogućujući i do
100.000 novih priključaka godišnje.
Generaleksport je od ovog posla očekivao prihod
shodno ulaganju, ali je taj prihod trebalo da bude
uvećan naplatom usluge zastupanja firme Simens.
Posao je trebalo da počne pristizanjem Simensove
licence kao i određenog broja gotovih proizvoda.[330]
Kao još jedan primer saradnje i njenog konkretnog
funkcionisanja može se navesti sledeća situacija.
Simens je najveći inostrani klijent OOUR Geneks
zastupstvo koji je u saradnji sa Geneks Investom
uspostavila saradnju u oblasti industrijske kooperacije sa fabrikom EI Pupin iz Zemuna. Naime, namera
je bila da se po Simensovoj tehnologiji i sa specijalnim mernim instrumentima, a koje je Simens ranije
ustupio zemunskoj fabrici, započne proizvodnja
komutacionih sistema TDM za prenošenje teksta i
podataka. Simens je dakle ustupao „znanje“ i repromaterijal po proizvodnim cenama, dok je domaća
fabrika otplaćivala sve to pomoću gotovih proizvoda.
„Pupin” je trebalo da isporuči Simensu 60 gotovih
TDM uređaja. Značajno je to što je Simens ranije ove
uređaje proizvodio u SAD, ali je u nameri da snizi troškove proizvodnje došao u Srbiju gde je imao dobra
iskustva sa dugogodišnjim saradnikom. „Pupinovo”
rukovodstvo moglo je da bude veoma zadovoljno jer
je bila reč o veoma atraktivnom proizvodu, modernoj
tehnologiji koja se usvajala, ali i sigurnom tržištu za
plasman robe.[331]
Privreda u Srbiji još jednom je proživljavala suštinsku
promenu. Ovoga puta, krajem 1989. godine, donet je
Savezni zakon o vlasničkoj transformaciji. To je bio
prvi korak u privatizaciji društvene imovine.
[330] V. Požeg, „Novi poslovi.
Genex, Simens, Elektronska industrija proizvodiće
telekomunikacione uređaje u Zemunu“, Genex
Informator, XV, 95, 1990,
11.
[331] A. D. „EI Pupin proizvodiće
komutacionu tehniku za
Siemens“, Genex Informator, XIII, 65, 1987, 7.
Prvi posao imao je kapitalni karakter. Naime, preduzeće za proizvodnju sistema za prenos EI VF-TEL sklopilo je sa PTT Srbije ugovor kojim se obavezuje da za
modernizaciju republičke telefonske mreže proizvede
i isporuči najsavremeniju opremu. Na ovaj način
omogućilo bi se uključenje još 70.000 pretplatnika u
međumesni i međunarodni saobraćaj. Ugovor je bio
vredan 100 miliona dinara.
193
Održavanje mašina u TE „Kolubara”.
[332] Dimitrije Savić, „Prvi simpozijum o energetici Jugoslavije“, Elektroprivreda,
XXI, 11–12, 1968, 357.
[333] Čedomir Bosnić, „Ekonomski prikaz dosadašnjih
investicija u izvore energije i u mrežu u odnosu na
potrebe za snagom i energjom“, Elektroprivreda,
XVII, 4–5, 1964, 195.
[334] Isto.
194
[335] Grupa autora, Termo elektrana Kolubara 30.
1956−1986, Beograd
1986, 14.
[336] Vasilije Veljković, „Značaj
termoeletrana u energetskom sistemu Jugoslavije“,
Elektroprivreda, XVII, 3,
1964, 131.
[337] Grupa autora, Termo elektrana Kolubara 30.
1956−1986, Beograd
1986, 10.
Izgradnja termoelektrane „Kolubara“ plod je želje novih komunističkih vlasti da reše predratni
energetski problem države. Rast upotrebe električne energije u Jugoslaviji bio je dramatičan posle
1945. godine. Iz godine u godinu potrošnja je rasla između 10–20%. Neprestano se osećala
potreba za novim postrojenjima u kojima bi se proizvodila električna energija. [332]
N
akon Drugog svetskog rata u Srbiji je postojao
veći broj hidroelektrana sa neznatnim proizvodnim mogućnostima. Samim tim, snabdevanje potrošača bilo je ograničeno na neposredno uže područje
elektrana.[333] Do 1962. Jugoslavija je iskoristila tek
12% svog vodnog potencijala, dok je evropski nivo
1950.godine bio 17,5%. Izgradnjom TE „Kolubara“,
„Kosovo“, „Kostolac“, na samim rudnicima obezbeđena
je jeftina i kvalitetna električna energija. Istovremeno
je izvršena koncentracija proizvodnje čime je postignuta i ekonomska opravdanost.[334] Ipak, u to vreme
se još nije vodilo računa o ekološkim vidovima rada
termoelektrana.
Jedan od ciljeva posleratnog energetskog planiranja bio je i da se izbegne rad pomenutih, malih i
nepovezanih centrala. Naime, podizanjem velikih
elektrana stvorili bi se uslovi za podmirivanje sve
većih potreba domaćinstava, kao i sve brojnije grupe
potrošača električne energije.[335] Istovremeno, time
bi se i obezbedili uslovi za dalju industrijalizaciju
zemlje. Sazrelo je uverenje da termoelektrane treba
graditi blizu nalazišta lignita.[336] Upravo to je slučaj
sa „Kolubarom“.
Postojeću termoelektranu u Vreocima podiglo je
tokom 1936–1937. domaće akcionarsko društvo Elektromakiš.[337]
TE „Kolubara”.
5.13.
Energetika
195
TE „Kolubara“ spadala je u red najvećih industrijskih objekata u čitavoj Jugoslaviji.
196
TE „Kolubara”.
Uvoz opreme išao je preko firme Invest-Import.
Kao i pre više od pola veka kada je oprema Simensa
dopremana u Užice, i 50-ih godina 20. veka transport velikih mašina iz Nemačke za Srbiju predstavljao je veliki logistički zadatak. Naime, u prvoj fazi
trebalo je preneti 4.400 tona opreme preko Mlade-
novca, gde se vršio pretovar sa normalnog na uzani
kolosek.
Prva faza izgradnje „Kolubare“ je uspešno savladana, pa je 1956. godine uvedena gotovo potpuna
automatizacija rada.[340] Još jedan blok je uključen u
rad 1956. godine, i to od 2 megavata. Niz domaćih
firmi je podizanjem ovih pogona takođe bio angažovan. Ovaj poduhvat je mnogo značio za povećanje tehničke kulture. Okupljeno je stručno jezgro
domaćih majstora, organizovani su kratki tečajevi, a
dolazili su i stranci. Ovaj poduhvat je mnogo značio
i za povećanje tehničke kulture. Naime, okupljeno
je stručno jezgro sastavljeno od domaćih majstora,
dok su organizovani i posebni tečajevi koje su držali
strani radnici. Pristigli agregati bili su najveći do
tada u Jugoslaviji. Najveći blok elektrane završen
je 1960. godine, a naredni je bio gotov već 1961.
godine. U svim fazama, od 1956. do 1961. Simens
je isporučivao opremu. Jedino je poslednja ugradnja, iz 1979. godine, izvršena opremom iz Čehoslovačke.[341]
Simens je u oblasti energetske efikasnosti prisutan već od šezdesetih godina. Krajem šezdesetih godina jedan od načina da se utvrdi
potrošnja električne energije bio je i putem
obrade podataka koji su se nalazili na posebnim trakama smeštenim unutar brojila. One
su pristizale u distributivne centre da bi potom
tu bile obrađivane. Ovu obradu bilo je moguće
vršiti na više načina, na primer: pomoću IBM
računara ili sličnog uređaja druge firme. Međutim, firma Simens je izradila mašinu baš za ovu
svrhu. Ova računska mašina bila je i do 15 puta
jeftinija od pomenutih velikih računara. Elektroprivreda Srbije je nabavila ove Simensove
mašine i vršila obradu traka prema tarifnom
sistemu bez ikakvih problema.[342]
[338] Grupa autora, Termoelektrana Kolubara 30.
1956−1986, Beograd,
1986, 15.
[339] „Termoelektrana između
istoka i zapada“, NIN, 25.
10. 2007.
[340] Grupa autora, Termoelektrana Kolubara 30.
1956−1986, 19.
[341] Novica Vasiljević, „Parne
turbine u elektroprivredi
Srbije“, Vek elektrike, 176.
[342] Velimir Bajin, „Novi način
merenja električne energije isporučene distributivnim preduzećima u elektroprivredi Srbije”,
Elektroprivreda, XXI, 1–2,
1968, 47.
Najveći Simensov posao u oblasti energetike tokom
ovog perioda je oprema za TE „Kolubara”. Kao u
slučaju izgradnje preteče Elektronske industrije
Niš, tako je u slučaju planova za izgradnju termoelektrane „Kolubara“ oprema naručena od zemalja
tzv. „Istočnog bloka“. Dakle, prvi ugovori su bili
potpisani sa SSSR-om i Čehoslovačkom. Međutim,
sa političkim sukobom iz 1948. godine isporuka
opreme bila je sasvim obustavljena. Kako su građevinski radovi na izabranom zemljištu već bili
završeni, inženjeri su ispitivali da li se u objekte
mogu staviti neke druge turbine, možda i veće od
planiranih. Tokom trajanja ove političke krize hidrotehnika se još više razvila, pa je trebalo razmišljati
o tome da se naruči još modernija oprema. Zbog
svih ovih promena, 17. juna 1952. godine, nakon
više sednica, Savet za industriju i građevinarstvo
Vlade FNRJ je odlučio da odredi nove parametre
i uslove za nabavku nove opreme.[338] Rešenjem
Vlade NR Srbije od 25. avgusta 1952. godine, usledilo je osnivanje investitorske grupe za izgradnju
TE „Kolubara“. Tokom 1953. godine zaključeni su
ugovori o nabavci opreme od zapadnoevropskih
zemalja. To su bile fabrike Simens Šukert Verke a.
g. i Stein Miller, GmbH Gumersbah. Obim isporuka
obuhvatao je dva bloka od 32 megavata. Kako su
četiri godine izgubljene usled spoljnopolitičke
krize, kod jugoslovenskih inženjera bila je prisutna
velika želja da se počne sa radovima. Kada su ovi
blokovi proradili, 1960. godine, bili su najveći termoenergetski objekat u Jugoslaviji.[339]
197
6
Nove države novi početak:
Simens i Srbija posle Jugoslavije
198
Devetog novembra 1989. godine, kao grom iz vedrog
neba odjeknula je vest da je narod počeo da ruši Berlinski zid. Ovaj događaj doveo je do ponovnog ujedinjenja
Nemačke i do pada komunizma u Evropi. Sa padom ko-
munizma u Evropi raspale su se i tri komunističke federacije: SSSR, Čehoslovačka i Jugoslavija. Jugoslavija se jedina
raspala u nizu ratova, za koje je možda najbolji naziv koji
koristi Džon Lempi – „ratovi za jugoslovensko nasleđe”.
Nove države novi početak: Simens i Srbija posle Jugoslavije
Berlinski zid
199
Prvi mobilni telefon sa ekranom u boji.
200
Prenos električne energije na daljinu bez gubitaka.
Simens u svetu posle Hladnog rata[343]
Simens nastavlja da raste i da se pregrupiše. Preuzimanjem firme Nixdorf AG 1990. godine, Siemens Nixford Informationssysteme AG (SNI) postaje najveća kompjuterska kompanija Evrope.
I
[343] Ovaj odeljak je nastao na
osnovu teksta na sajtu
http://www.siemens.
com/history/en/history/
index.htm, pristupljenom
15. 08. 2012, osim ako
nije drugačije naznačeno
u fusnoti.
Aparat za magnetnu rezonancu jačine magnetnog polja 3T poslednje generacije sa Tim i
Dot tehnologijom.
drugi sektori Simensa napreduju. Godine 1993,
stvara se nova generacija Eurosprinter lokomotiva, koje zbog svog modularnog dizajna mogu da
se koriste u različitim sistemima železnice – i za
putnički i za teretni saobraćaj. U energetici je za
potrebe elektrana 1994. godine razvijena keramička
gorivna ćelija za visoke temperature, koja je postigla svetski rekord u proizvodnji energije. Iste godine,
Simens otvara preduzeće u Kini i sa 40.000 zaposlenih ubrzo postaje jedan od najvećih stranih poslodavaca. Ni novi svet mobilnih telefona ne bi bio
tako živopisan bez Simensovih pronalazaka. Naime,
Simens pravi prvi mobilni telefon sa ekranom u boji
1997. godine. U prvoj deceniji 21. veka, svaki treći
telefonski poziv na svetu biće ostvarivan uz pomoć
Simensove tehnologije, a 90% UMTS pretplatnika će
takođe koristiti Simens tehnologiju. Sledeće, 1998.
godine kompanija proizvodi biometrijski senzor na
osnovu otiska prsta.
I u 21. veku Simens nastavlja da bude predvodnik
u tehnološkim inovacijama. Broj izveštaja o pronalascima Simensovih radnika se udvostručio u prvoj
deceniji 21. veka, dostigavši broj od 40 svakog radnog dana. U fiskalnoj 2011. godini u istraživanje
je uloženo skoro četiri milijarde evra, a kompanija
je upošljavala 27.800 istraživača. Takva ulaganja
dovela su do vrhunskih rezultata na svim poljima.
Stvorio je prvi svetski sistem za kompjuterizovanu
tomografiju, a kasnije će nastaviti da usavršava tu
vrstu medicinskih uređaja. Biograph mMR je prvi
skener na svetu koji je novembra 2010. godine integrisao magnetnu rezonancu i PET skenere u jedan
sistem. Ovaj skener za celo telo omogućava lekarima da istovremeno na jednom snimku prate položaj organa, njihovu aktivnost i metabolizam. Drugi
noviji Simensov pronalazak je metoda za testiranje
vitamina D u krvi.
Posebno su važne Simensove inovacije u oblasti
„ekološkog portfolija“, koje obuhvataju niz pronalazaka vezanih za proizvodnju, transport i čuvanje
energije. Tu su usavršene turbine za vetar, metoda
za čuvanje energije zasnovane na vodoniku „autoputevi za električnu energiju“ zasnovani na HVDC
tehnologiji. Šta znače ovi pronalasci? U vodoniku
sačuvana energija može da se koristi i za električna
vozila i fabrike, kao i za ponovnu proizvodnju elek-
trične energije. Simensovi energetičari su razvili i
„auto-puteve za električnu energiju“, HVDC tehnologiju za prenos električne energije na daljinu bez
mnogo gubitaka, koja se koristi i za prenos energije za turbine na vetar postavljene na morskoj
pučini, a i gde god treba smanjiti gubitak prilikom
prenosa. Ovaj sistem se postavlja između Majorke
i španskog kopna, kao i između Španije i Francuske. U svetu u kome oko 40% energije troše zgrade,
Simensov energy saving performance contracting
(ESPC) model je do sada uštedeo milijardu evra u
4.500 zgrada širom sveta i umanjio emisiju ugljendioksida za devet miliona tona. Simens je veoma
angažovan i u proizvodnji električnih automobila
u saradnji sa firmom BMW. Simensova rešenja obuhvataju veliki deo tehnologije ovih automobila – od
pogona do sistema za punjenje baterija. Jedan od
takvih sistema je i sistem za punjenje bez dodira.
6.1.
Velaro – Simensov voz za velike brzine.
201
U skladu sa svojom tradicijom, Simens je u vrhu
proizvođača naprava za osvetljavanje. Simensov
OSRAM prednji far je jedan od najsvetlijih ksenonskih sijalica na svetu.
Sledeći još jednu svoju tradiciju iz 19. veka, Simens
nastavlja da modernizuje železnicu i gradski saobraćaj. Sto godina posle prvih eksperimenata sa superbrzim lokomotivama (podsetimo se da su 1902.
i 1903. godine neke eksperimentalne Simensove
lokomotive dosezale 210 kilometara na sat), Simens
na novu 2002. godinu prvi put isprobava superbrzi
Transrapid voz u Šangaju, koji će od 2004. godine
biti u komercijalnoj upotrebi. Modularne platforme
za tramvaj Avenio i Inspiro za metro ne samo što
pružaju visok kvalitet po niskoj ceni, već i omogućavaju gradovima da sami biraju osobine koje im
odgovaraju.
202
[344] Siemens Annual Report
2011. Siemens at Glance,
10–11; Siemens Annual
Report 2011. Creating
Sustainable Cities,
15–16, 41–42,77–78.
Saobraćajna rešenja su samo deo Simensovog doprinosa održivom razvoju velikih gradova. Simens
pomaže da svetske metropole žive sigurnije, da
budu „zelenije“, da u njima bude bolji ne samo saobraćaj već i zdravlje. Simensov sistem za elektronski
nadzor saobraćaja u Rurskoj oblasti je 2006. godine
umanjio nezgode i gužve, kao i emisiju ugljen-dioksida. U Londonu je Simensov sistem naplate putarine smanjio saobraćaj za 20%, a saobraćajne gužve
za 26%. Automatski video-nadzor poboljšao je sigurnost delova Londona i mnogih železničkih stanica
u Britaniji. „Farma vetra“ blizu estuara Temze biće
najveći takav objekat na svetu i snabdevaće četvrtinu londonskih domaćinstava čistom strujom. Isto
tako, Simens je dao softver za 1.300 londonskih stanica za napajanje električnih vozila, kao i hibridni
pogon za čuvene crvene dabldekere. Hitrou ekspres,
takođe Simensov proizvod, tri puta je smanjio putovanje od ovog aerodroma do centra grada. Najveće
londonske bolnice su poverile Simensu funkcionisanje svih medicinskih sistema. U Singapuru, Simens
je takođe opremio najveću bolnicu, ali gradi i najsavremeniju metro liniju bez vozača. U ovom gradu
se nalazi Simensov globalni centar za tehnologiju
prečišćavanja vode. I u Sao Paulu je Simens instalirao jedinu južnoameričku metro liniju bez vozača,
najmoderniju opremu u bolnicima, sisteme nadzora
za saobraćaj i stadione, kao i HVDC sistem za prenos
energije i najmoderniji sistem za kontrolu snabdevanja vodom. U drugoj svetskoj privredi, Kini, Simens
takođe ugrađuje HVDC „auto-puteve za električnu
energiju“ i snabdeva najveće metro sisteme najmodernijom opremom.[344]
Simens se i organizaciono i finansijski prilagođava
novom veku. To je kompanija koja osvaja svetske
berze. Sto dve godine posle izlaska na nemačku
berzu, 2001. godine, Simens izlazi i na američku
berzu pod sloganom „Globalna mreža inovacija“.
Usledila je i reorganizacija firme 2008. godine na tri
sektora: Industriju, Energiju i Zdravstvenu zaštitu,
uz sektor Siemens IT Solutions and Services, koji
funkcioniše tako što objedinjuje ponudu ostalih
sektora. Tri godine kasnije (2011) ova se kompanija ponovo reorganizuje, u četiri sektora: Energija,
Medicinska oprema i rešenja, Industrija i Infrastruktura i gradovi.
Heathrow express tri puta je smanjio putovanje od ovog aerodroma do centra grada.
Ogromni koraci su načinjeni i u proizvodnji naprednih softvera. Na primer, product lifecycle management (PLM) kojim se povezuje 3D i realni svet,
veoma je smanjio troškove i vreme u proizvodnji
raznih tehnoloških proizvoda od elektronike i automobila do aviona. Drugi softver omogućava kontrolu
kretanja vozova pomoću samo jednog interaktivnog
interfejsa. Razvija se i Simensov softver za kontrolu
medicinskih uređaja bez dodira, čime će se umanjiti
opasnost od infekcija.
203
Povratak Simensa na velika vrata u Rusiju u
skladu je sa kompanijskom tradicijom. Sto
šezdeset godina posle ulaska na rusko tržište, Simens se vraća na najveće železničko
tržište na svetu. Osamdeset pet hiljada
kilometara ruskih železnica vapi za modernizacijom, a to je ono što im je Simens
ponudio. Do 2030. godine, ruska železnica
treba da kupi 22.000 lokomotiva i 21.500
višestrukih vagona. Simens je danas najuspešniji neruski snabdevač u tom divovskom poslu. U jesen 2011. godine, dogovorena su dva ogromna posla. Isporuka 1.200
vagona za regionalnu železnicu vredna dve
milijarde evra, uz 560 miliona evra za održavanje, kao i osam Velaro superbrzih
vozova uz 30-godišnji ugovor o održavanju, što vredi oko 600 miliona evra. Tačno
130 godina ranije, 1882. godine, Simens je
u svojim pogonima Sankt Peterburgu izgradio električnu železnicu za Sverusku
izložbu industrije i trgovine. Planirana je
izgradnja istraživačkih centara u više
ruskih gradova: Sankt Peterburgu, Jekaterinburgu, Permu i Voronježu, a Simens
ulaže i 40 miliona evra u Skolkovo kod
Moskve, istraživački grad u kome će živeti
25.000 ljudi i u koji će se prvi žitelji useliti
2014. godine.[345]
204
Simens napreduje na starim i osvaja nova tržišta. Na
najstarijem stranom tržištu, ruskom, za pet godina,
od 2006. do 2011, prihodi Simensa su narasli od 684
miliona na 1,4 milijarde evra. Nastavljajući tradiciju
svog drugog velikog globalnog posla, telegrafa za
Kalkutu, Simens je u Indiji u istom periodu povećao prihode sa 967 miliona na 2,35 milijarde evra.
I u druge dve zemlje BRIC, Brazilu i Kini, Simens
raste. U Brazilu su prihodi porasli sa 936 miliona na
1,96 milijarde u istom periodu, a u Kini sa 3,52 na
6,39 milijardi. Inače, Simens je u Kini prisutan od
1985. godine, i do 2012. je dosegao 29.000 zaposlenih. Simens doživljava ekspanziju i u „zemljama
drugog talasa“: Meksiku, Kolumbiji, Čileu, Južnoj
Africi, Vijetnamu, Indoneziji, Tajlandu, Turskoj. I u
tim zemljama koje brzo rastu, Simensovi prihodi su
tokom ovog perioda (2006–2011) takođe porasli,
negde kao u Indoneziji i do dva i po puta. Simens
nije zaboravio ni tržišta visokorazvijenih zemalja.
Kod kuće, u Nemačkoj, 2011. godine dobio je najveću narudžbinu u svojoj istoriji, za 300 superbrzih
vozova.[346]
Kakav je ugled Simensa pokazuje i podatak da je on
treći omiljeni poslodavac među mladim inženjerima
u Nemačkoj.
Simensova obrazovna politika: rad i
studiranje (primer Nemačke):
1.Simens kombinuje univerzitetsko studiranje sa karijernom obukom.
2.Simens nudi programe za rad i studiranje.
3.Simens nudi više mogućnosti za studiranje uz rad od bilo koje nemačke kompanije.
4.Simens zapošljava 2100 ljudi na obuci
koji stiču međunarodnu fakultetsku
diplomu.[347]
[345] S. von Weiher, H. Goetzeler, The Siemens Company, 62; „Russian Perspectives”, Siemens
World, 2012/02, 1;.
[346] „Challenge: Growth”, Siemens World, 2012/02,
4–5
Razvoj inovativne tehnologije u cilju ostvarenja održivosti moderne civilizacije.
[347] Siemens World, 2012/05,
3.
Veliki povratak
205
Jugoslavija je kraj osamdesetih godina dočekala kao zemlja u dubokoj krizi, ali ipak kao socijalistička zemlja koja je bila najbolje integrisana u svetsko tržište i u globalne tokove, bilo da su u
pitanju finansije, tehnologija ili kultura. Upravo ta zemlja, koja je trebalo da prednjači u tranziciji i
globalizaciji regiona, nestala je u nizu najkrvavijih građanskih ratova u posleratnoj Evropi.
V
ođeno je pet ratova: u Sloveniji (1991), Hrvatskoj (1991–1995), Bosni i Hercegovini (1992–
1995), na Kosovu (1998–1999) i u Makedoniji
(2001). U tim ratovima došlo je do strašnih zločina kao što su razaranje Vukovara (1991), opsada
Sarajeva (1992–1995), masakr u Srebrenici (1995),
etničko čišćenje svih manjina. Na primer, broj
Srba u Prištini je smanjen hiljadu puta posle 1999.
godine, a nijedno srpsko groblje južno od Ibra nije
ostalo neoštećeno. U vreme burnog razvoja svetske
privrede i globalizacije, društvo regiona a posebno
Srbije tone u haos rata, siromaštva i turbulentnih
promena političkih prilika i identiteta. Recimo, za
15 godina od 1991. godine, svaki stanovnik Srbije
je živeo u zemlji sa četiri različita imena (SFRJ, SR
Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, Srbija). Zašto se to
desilo?
Jugoslavije razdirani „plemenskom mržnjom“ koja
dolazi iz dubine njihove krvoločne „duše“. A nisu
ni tačna, jer se jugoslovenski narodi nisu ništa više
mrzeli u dalekoj prošlosti od bilo kojih suseda na
svetu. Srbi i Hrvati, na primer, nisu se sukobljavali
pre kraja 19. veka.
Najbolji pregled teorija o raspadu Jugoslavije dala
je britanska naučnica Jasna Dragović-Soso, sabravši
sve teorije u nekoliko grupa objašnjenja.[349]
Druga grupa ovih objašnjenja dokazuje da su Srbi i
Hrvati tokom istorije razvili različite i suprotstavljene
nacionalne ideologije. Neki hrvatski naučnici tvrdili
su da je cilj Srba uvek bio ujedinjenje svih Srba i asimilacija ostalih, a da su se Hrvati i Slovenci branili od
srpske hegemonije. Na drugoj strani, neki srpski istoričari tvrde kako su se samo Srbi zalagali za Jugosla-
Prva grupa sve tumači dubokim mentalitetskim, civilizacijskim i istorijskim nasleđem. Neka objašnjenja
iz ove grupe imaju rasistički ton jer su tobože narodi
206
Drugi argument tvrdi da je reč o sukobu civilizacija.
Islam, katoličanstvo i pravoslavlje nepomirljivo dele
narode, a seku se baš na ovom tlu. Ni taj argument
nije najtačniji. Pravoslavni Srbi su češće ratovali sa
pravoslavnim Bugarima nego sa inovernom braćom,
a na dugu stazu, katolički Hrvati se nisu uvek svrstavali uz Mađare i Italijane. Nešto ubedljivije su teorije
da je Jugoslavija nasledila dva multietnička carstva,
Otomansko i Habzburško, koja su i sama bila heterogene i neintegrisane države.
[348] Ovde ćemo dati samo izbor knjiga koje se bave raspadom Jugoslavije i devedesetim godinama: M. J. Calic, Geschichte Jugoslawiens in 20. Jahrhundert, München, 2010: Alcock,
J., Explaining Yugoslavia, London 2000; J. Lampe, Yugoslavia as History. Twice there was a country, Cambridge 2000 (= Jugoslavija kao istorija. Bila dvaput jedna zemlja, Beograd 2004); H. Sundhauzen, Istorija Srbije od 19. do 21. veka, Beograd, 2009; Antonić, S., Zarobljena zemlja, Beograd, 2002; Cohen, Lenard J., Serpent in the Bosom. The rise
and Fall of Slobodan Milosević, New York 2000; Cohen, L., Broken Bonds: The Disintegration of Yugoslavia,Boulder, 1993; Dragović-Soso, J., „Saviours of the Nation“. Serbia’s
Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism, London 2002 (= „Spasioci nacije“. Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma, Beograd 2004; , S. Đukić,
Između slave i anateme. Politička biografija Slobodana Miloševića, Beograd 1990; E.Gordy, The culture of Power in Serbia: Nationalism and the Destruction of Alterlnatives, University Park, PA, 1995; Halpern, J. M. Kideckel, D. A. (eds.), Neighbors at War. Anthropological perspectives on Yugoslav Ethnicity, Culture and History, Pensylvania 2000 (=
Susedi u ratu. Jugoslovenski etnicitet, kultura i istorija iz ugla antropologa, Beograd 2002). Hayden R., Blueprints for a House Divided. The Constitutional Lofic of the Yugoslav
Conflicts, Ann Arbor 1999 (= Skice za podeljenu kuću. Ustavna logika jugoslovenskih sukoba, Beograd 2002); D. Jović, Jugoslavija država koja je odumrla, Beograd–Zagreb
2003; A. Pavković, The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism in a Multinational State, London, 1997; Ramet, S.P., Balkan Babel. The Disentigration of Yugoslavia from
Death of Tito to Ethnic War, Boulder, 1996; Sekelj, L. Yugoslavia: The Process of Disentigration, Boulder, 1993 (= Jugoslavija, struktura raspadanja, Beograd 1990); Stoianovich,
T., Balkan Worlds: The First and Last Europe, New York 1994 (= Balkanski svetovi, Prva i poslednja Evropa, Beograd 1994); Wachtel, Andrew Baruch, Making a Nation, Breaking a
Nation: Literature and Cultural Politics in Yugoslavia, Stanford, CA, 1998. (= Stvaranje nacije, razaranje nacije, Beograd, 2001); Woodward, S., Socialist Unemployment: The Political Economy of Yugoslavia, Princeton,1995.
[349] „Introduction” L. J. Cohen and J. Dragović Soso (eds), State Collapse in South-Eastern Europe. New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration, Purdue, 2007, 1–43.
viju, za koju su bili spremni da se odreknu sopstvene
države i identiteta, dok su Hrvati samo koristili jugoslovensku ideju i državu da zaokruže svoj prostor i
odbrane se od jačih neprijatelja. Treći smatraju da
integracija jugoslovenskih naroda nije bila moguća
jer su već bile oblikovane posebne kulture i identiteti. Međutim, bilo je ljudi koji su istovremeno imali
više identiteta, recimo svoj nacionalni i širi, jugoslovenski. Osim toga, prva Jugoslavija bila je prilično
razočarenje, ne samo za mnoge ne-Srbe, već i za neke
Srbe prečane, ne toliko kao ideja, koliko u praksi.
Treća grupa teorija traži odgovor u greškama socijalističke Jugoslavije. Neki tvrde da su sve socijalističke federacije imale sistemsku grešku. Sve one su
stvarale teritorijalizovane etničke republike, koje su
se pretvorile u nacionalne države. Ispada da tržišni
liberalizam bolje pogoduje jedinstvu multietničkih
država od socijalističkih republika, pa su se zato raspale sve socijalističke federacije, a nijedna demokratska (čak ni Belgija, pa ni Indija). U Jugoslaviji su
republike bile mnogo samostalnije nego u SSSR-u i
ČSSR, pa su se okrenule jedne protiv drugih, a ne
zajedno protiv centra kao u Sovjetskom Savezu. Što
se Čeha i Slovaka tiče, oni nisu imali teritorijalnih
sporova. Dejan Jović smatra da je poslednjih decenija postojanja Jugoslavija bila ideološka zajednica,
pa je zato i propala sa slomom ideje o posebnom
jugoslovenskom socijalizmu i njegovim nadmoćnim vrednostima. Neki pak smatraju da je Jugoslavija počela da ekonomski zaostaje, kao i sve druge
socijalističke države, a političari su se i dalje kleli
„posle Tita – Tito“ i tvrdoglavo odbijali reforme, dok
su zavađene republičke elite radije gurale neke svoje
lokalne interese, a ne izgradnju efikasnog zajedničkog sistema. Na kraju se prvo Slovencima učinilo da
6.2.
Petnaest godina, pet ratova, četiri države[348]
207
Po četvrtoj grupi teorija, za raspad Jugoslavije su
krivi pojedini političari i intelektualci. Dobar deo
zapadne akademske javnosti najveću odgovornost
pripisuje Slobodanu Miloševiću i srpskim intelektualcima, pre svega SANU. U procesu raspada zemlje,
napravljene su i neke formalne greške. Huan Linc
i Alfred Stepan ukazuju na mogući drugačiji ishod
krize, da su prvo održani izbori na saveznom nivou.
208
Postoji i škola mišljenja koja optužuje političke elite
za manipulaciju svojim, recimo, Srbima u Hrvatskoj i BiH, pogotovo njihovim gorkim sećanjima iz
doba NDH. Jedan od najvećih svetskih stručnjaka
za nacionalizam Brubeker ne veruje u to, jer su, na
primer, hrvatski i bosanski Srbi imali svojih razloga
za pobunu. Sećanje na Drugi svetski rat jeste bilo
medijski podgrevano i iz Beograda, ali je postojalo
i unutar svake kuće ili porodice. Nije sasvim jasno
kako je išla ta promena od partizanske priče bratstva–jedinstva do priče o mržnji i bratoubilačkom
ratu, kako se privatno sećanje mešalo sa zvaničnim. Konačno, često su političke elite naknadno
reagovale na pokrete mase, što smo već pomenuli u
kosovskom slučaju.
Jedna od najkontroverznijih odluka međunarodne
zajednice je uvođenje sankcija SR Jugoslaviji. Prve
Grb SFRJ.
sankcije su uvedene u maju 1992. godine zbog učešća SR Jugoslavije u ratu u Bosni i Hercegovini, a
vremenom su pooštravane do skoro hermetičnog
zatvaranja zemlje. Sankcije su tipičan primer onoga
što Henri Kisindžer naziva „alibi diplomatijom“, to
jest neka akcija kojom se demonstrira da se nešto
radi, a izbegava se suočavanje sa problemom. Sankcije nimalo ne štete pogođenim režimima, naprotiv,
oni u njima nalaze prigodan izgovor da za sve nevolje svog naroda prebace odgovornost na velike sile i/
ili međunarodnu zajednicu. Nijedan režim nije oboren sankcijama, od Kube i Severne Koreje do Iraka i
Miloševićevog režima devedesetih godina. Ali zato
sankcije uništavaju celo društvo. Na primer, cela
spoljna trgovina se pretvara u švercovanje, što kriminalizuje društvo celog regiona, kako je to pokazao
Miša Gleni. Posledice na standard su bile porazne.
Sankcije su uništile sve vitalne sisteme društva.
Bolnice su ostale bez opreme, fabrike bez sirovina,
vozila bez goriva. U martu 1993. godine ukinuto je
118 železničkih linja u Srbiji zbog nedostatka goriva
i rezervnih delova. Efekti sankcija se najbolje mogu
pratiti putem poređenja visine ličnih dohodaka.
Decembra 1990. godine, prosečna plata u Srbiji je
bila 752 marke. Dve godine kasnije, 1992. godine,
132 marke, a decembra 1993. godine neverovatnih
pet do deset maraka. Usled takvih okolnosti, dramatično je porasla smrtnost, pogotovo starijih i male
dece, kao i emigracija. Ovaj put nisu emigrirali siromašni radnici i seljaci, kao šezdesetih godina, već
mladi i školovani. Desetkovani su redovi inženjera
i IT stručnjaka. Narod se pod sankcijama borio za
goli život, a ne za političke slobode. Nije slučajno
da su građanski protesti 1996. i 1997. godine izbili
u vreme kada su sankcije bile uglavnom ukinute,
nakon što je Slobodan Milošević, potpisavši Dejtonski sporazum, nakratko postao miljenik velikih sila.
Te 1996. godine, Simens se vraća u Srbiju, koja sada
sa Crnom Gorom sačinjava „krnju“ SR Jugoslaviju.
se više isplati biti sam. Mnogi veruju da je Titovo
slamanje „hrvatskog proljeća“ i srpskih liberala
zamrzlo reforme i vratilo dogmatizam, koji je žmurio pred izazovima novog vremena. Međutim, sve to
ne bi nužno dovelo do krvavog raspada da nije bilo
sticaja nesrećnih okolnosti, kao što je „bezbednosna dilema“. Kada se raspada država, svi strepe od
toga da ostanu manjina u tuđoj državi. Naročito su
Srbi u Hrvatskoj i BiH imali teške istorijske traume
od života u hrvatskoj državi 1941–1945. godine. Svi
se hvataju oružja, pa često udaraju prvi da se ne bi
ponovila, recimo, 1941. godina.
209
Institut za onkologiju, Sremska Kamenica.
Borba za humanost: Simens i sankcije
Za vreme sankcija bio je odobren deo uvoza, pre svega vezan za hranu, lekove i medicinsku
opremu. Simens je ostao na tržištu medicinske opreme. I u vreme socijalističke Jugoslavije, medicinska oprema bila je odvojena od ostalih Simensovih poslova i njom se nije trgovalo preko
Geneksa.
D
210
o 1972. godine, Simensov medicinski sektor je
zastupala firma Fabeg. Te godine je zastupništvo Simensa preuzela firma Baneks iz Zagreba. U
Zagrebu je bio i servis medicinske opreme „Meditehna”. Firma „Simens medicinska tehnika Jugoslavija“ je osnovana 27. maja 1990, a uzeli su 90 ljudi iz
„Baneksa“ i napravili predstavništva u 6 velikih gradova u čitavoj Jugoslaviji, kao i 18 filijala. Firma je
bila u vlasništvu nemačkog kapitala, a direktor je bio
Verner Herlinger.
Kada su nastupile sankcije u maju 1992. godine, u
početku su bile skoro nepropusne. Prekinute su sve
ekonomske, finansijske i kulturne veze. U slučaju
Simensa, centrala u Nemačkoj nije smela da pošalje
ni faks. Iste godine je osnovana firma SMT. Rezolucijom 820 iz aprila 1993. godine, zabranjen je brodski transport kroz Jugoslaviju, a kopneni saobraćaj je
dozvoljen samo preko nekoliko graničnih punktova.
Jedino čime se moglo trgovati u to vreme bili su
lekovi i hrana, ali uz velike teškoće. SMT je uspevao
da snabdeva bolnice preko potrebnim modernim
medicinskim aparatima. Na primer, za uvoz lekova
bila je potrebna ne samo dozvola UN, već i američke organizacije Office of foreign assets control iz
Pensilvanije. Bilo je slučajeva da direktori bolnica i
direktor SMT čekaju američku dozvolu usred noći na
mađarskom auto-putu. Ionako teški uslovi otežani su
birokratskim preprekama na svom putu ka Srbiji, kao
što je bila mađarska carina. Na primer, SMT je imao
dozvolu za uvoz dve magnetne rezonance potrebne
Kliničkom centru Srbije i Univerzitetskoj dečjoj klinici, ali dozvola je isticala 15. septembra. Mađarska
carina je odlagala prelaz opreme, čekajući da dozvola
istekne. Direktori bolnica iz Srbije i SMT su sami podigli graničnu rampu da bi kamioni sa opremom prošli.
I pored svih teškoća, dečja bolnica u Tiršovoj je dobila
opremu u vrednosti od 2,5 miliona maraka, a Institut
za onkologiju u Sremskoj Kamenici opremu od 5,2
miliona maraka (velika magnetna rezonanca i linearni akcelerator za radiološku terapiju). U poslednjoj
godini sankcija, SMT je imao promet od 10 miliona
maraka.[350]
Iskušenja za Srbiju neće proći 1995. godine. Kraj
devedesetih godina doneće nova razaranja, posebno
kada je reč o energetskim sistemima.
[350] Podaci o delovanju SMT iz
intervjua sa Ratkom Krakovićem.
6.3.
Dečja klinika u Tiršovoj.
211
Januara meseca 2005. godine Simens je postao
većinski vlasnik firme IBIS-SYS a. d. Beograd, jedne
od najznačajnijih IT firmi na domaćem tržištu. Iste
godine u decembru, Simens d.o.o. Beograd kupuje
vodeću domaću firmu za protivpožarnu zaštitu, Elpas
d.o.o. Beograd, radi proširenja svog portfolija u oblasti tehničke infrastrukture objekata.
Spomenik „Pobednik” na Kalemegdanu u Beogradu.
6.4.
212
[351] „Simens u Jugoslaviji“
1998, 4; „Puštena u rad
najveća računarska
mreža“, Politika, 06. 06.
1998; „Dijagnoza
uspeha“, NIN, 30. 07.
1998.
[352] „Telekom Srbija do sada
pretrpeo štetu od milijardu maraka“, Politika,
24. 05. 1999.
[353] „Gigant koji nudi najsavremenija rešenja“, Politika, 6. 12. 2003.
Povratak Simensa. Opšti razvoj
Simens je iskoristio kakvu-takvu normalizaciju nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini
(novembar 1995) i skidanja sankcija istog meseca da bi se vratio u Srbiju. Osmog aprila 1996.
godine osnovana je firma Simens d.o.o., koja i dan-danas posluje. U početku se rad firme odlično
razvijao.
V
eć 1996. godine, sklopljen je ugovor sa PTT
Srbije oko uvođenja milion telefonskih priključaka u digitalnoj tehnici. Dve godine kasnije „Simens
Niksdorf“ postao je partner PTT Srbije u instaliranju
velike internet mreže „Postnet“. U 1998. godini je
dostignut prvi strateški cilj – obrt od 100 miliona
maraka, ali je bombardovanje NATO-a usporilo razvoj
Simensa u Srbiji.[351] Tek će posle 2000. godine započeti veliki poslovi. Inače, bombardovanjem NATO
pakta 1999. godine, posebno su oštećeni energetska
i telekomunikaciona infrastruktura. Po nekim preliminarnim procenama, telekomunikacije su pretrpele
štetu od milijardu maraka.[352]
Posle 2000. godine počinje nagli uspon kompanije
Simens u Srbiji. Tako je 2000. godine promet bio 7,3
miliona evra, sledeće (2001) promet je iznosio oko
20 miliona evra, a u 2002. godini, uz rast od 300%,
dostigao je 60 miliona evra.[353] Starim poslovima sa
Telekomom Simens dodaje poslove na polju mobilne
Krajem 2006. godine Simens globalno udružuje
svoj sektor za telekomunikacije sa Nokijinim sektorom u novu kompaniju, koja postaje lider u važnim
segmentima razvoja mrežne infrastrukture i usluga
fiksnih i mobilnih komunikacija. Ovaj globalni
poslovni potez Simensa doveo je do pojave nove
firme i na tržištu Srbije. Naime, sektor za telekomunikacije firme Simens d.o.o. Beograd odvojio se od
lokalnog Simensa usled globalnih promena i formirao novu firmu sa oko 100 zaposlenih pod nazivom
Nokia Siemens Networks Srbija d.o.o. Ova firma i
dan-danas uspešno posluje sa svim mobilnim operatorima u Srbiji: Telekomom, Telenorom i Vipom.
Simens je nastavio da raste u Srbiji i u godinama
krize posle 2008. godine. Fiskalna 2011. godina
je završena sa 50% porasta narudžbina u odnosu
na prethodnu godinu i sa 20% većim prometom i
profitom. Od velikog značaja za nastup kompanije
Simens na domaćem tržištu jeste činjenica što je
firma postajala sve više proizvodna i projektna organizacija, i kao takva se kvalifikovala u red najuspešnijih domaćih preduzeća.
Optimistički izuzetak
Simens je na kraju posmatranog perioda
2012. godine odudarao od inače ne baš
sjajne slike srpske privrede. Dok se u 2012.
godini očekuje pad BDP-a za 1,5%, Simens
je zabeležio snažan porast poslovnih prihoda od 50,4%.[354]
Simens izuzetno veliku pažnju posvećuje nivou
obrazovanosti svojih kadrova. Tako je 2007. godine
imao samo 20% zaposlenih bez višeg i visokog
obrazovanja, što daleko prevazilazi obrazovne
profile većine kompanija u Srbiji. Ovaj procenat
će nastaviti da opada narednih godina. Kao firma
okrenuta budućnosti i inovacijama, Simens ima i
vrlo povoljnu starosnu strukturu. U društvu koje je
jedno od najstarijih u Evropi, Simens se razlikuje
i po tome što je, recimo 2010. godine, samo 16%
zaposlenih bilo starije od 40 godina, a samo 6%
zaposlenih starije od 50 godina. Poređenja radi, u
Nemačkoj je 14% starije od 55 godina, u SAD 22%,
dok je u Indiji 69% mlađe od 35 godina. Znači, srpski Simens u globalnim okvirima ima veoma mladu
i dinamičnu radnu snagu. Možda je i to razlog
vere u firmu i njenu budućnost kod zaposlenih. U
ovoj kompaniji bilo je 82% zaposlenih zadovoljnih
radom.[355]
U nastavku će biti opisano delovanje kompanije
Simens u Srbiji u različitim oblastima, ne striktno u
skladu sa internom organizacijom kompanije.
[354] Simens Srbija, posebno
izdanje, novembar 2011,
2.
[355] Godišnji izveštaj Simens
Jugoslavija 2002, 3;
Godišnji izveštaj Simens
Srbija i Crna Gora, 2003,
3; Godišnji izveštaj
Simens Srbija i Crna Gora
2004, 2; Godišnji izveštaj
Simens Srbija i Crna Gora
Simens Srbija i Crna
Gora, 2006, 2, 22–23;
Srbija 2007, 24; Godišnji
izveštaj Simens Srbija
2010, 49, 51. Godišnji
2011, 9: „One for All“,
Siemens World, 2012/05,
2.
telefonije. Simens je prvi put u Srbiji 2003. godine
instalirao treću generaciju mobilne telefonije UMTS.
U 2003. godini, sada već u državi sa novim imenom
(Srbija i Crna Gora), obim Simensovih poslova porastao je na 100 miliona evra, a broj zaposlenih na 142.
U to vreme je Simens, zajedno sa svojim povezanim
firmama Osramom i Fudžicu-Simensom, imao 12
ogranaka smeštenih na tri lokacije u Beogradu i jednoj u Podgorici.
213
Simens visokonaponski i srednjenaponski prekidači i rasklopni uređaji.
Simens se vratio velikim poslovima sa termoelektranama „Kolubara“ i „Nikola Tesla“, a posebno je
bio značajan posao sa Minelom iz Ripnja na proizvodnji i montaži visokonaponskih i srednjenaponskih prekidača i rasklopnih uređaja.
U
214
2007. godini, Simens je u rekordnom roku
pustio dve velike transfomatorske stanice,
Sombor 3 i Jagodina 4, najveće takve objekte od
80-ih godina 20. veka, čime je dugoročno rešen
problem snabdevanja tih krajeva električnom
energijom. Simens je učestvovao i u izgradnji
velikog broja manjih transformatorskih stanica
širom Srbije, kao i u revitalizaciji HE „Đerdap“,
„Bajina bašta“ i „Perućac”. Veliku tehničku novinu
predstavljala je „transformatorska stanica na točkovima“, mobilna transformatorska stanica, prva
takve vrste u zemlji.
Krajem prve decenije 21. veka, Simens je u Srbiji
stupio na novo polje u oblasti energetike: industriju
nafte, tako što je modernizovao energetsku opremu
rafinerija u Pančevu. Kompanija Simens učestvuje i u
srpskom izvoznom poslu „FIAT Srbija” izgradnjom 17
transformatorskih stanica za sekundarnu distribuciju.
Simens je nastavio svoju uspešnu saradnju sa Elektroprivredom Srbije iz koje je proisteklo nekoliko projekata značajnih za energetski sistem Srbije. Jedan od
najznačajnijih je svakako modernizacija sistema za
upravljanje u bloku B1 Termoelektrane „Nikola Tesla”,
najveće jedinice na ugalj u jugoistočnoj Evropi.
Simens vetrogeneratori.
6.5.
Energetika
215
Industrija
U domenu industrije Simens je svetski lider u kompleksnim rešenjima za proizvodnu i procesnu
industriju. Sa tehnologijama za automatizaciju i širokim spektrom rešenja za industrijske pogone
svih tipova, Simens pomaže u povećanju produktivnosti, efikasnosti i fleksibilnosti svojih korisnika u svim segmentima industrije i infrastrukture.
B
216
aza Simenovih rešenja je koncept Totalno integrisane automatizacije, koji predstavlja široku
lepezu međusobno kompatibilnih i nadogradivih
proizvoda koji međusobnom interakcijom donose
prednost korisnicima tokom celokupnog životnog
ciklusa postrojenja. FIAT fabrika u Kragujevcu je
jedan od najznačajnijih projekata gde je Simens izvršio automatizaciju kompletnog proizvodnog procesa
na svim nivoima upravljanja.
Simensov koncept totalno integrisane automatizacije.
Sektor Industrija je u Srbiji realizovao nekoliko značajnih projekata u automobilskoj industriji, industriji
hrane i osvežavajućih napitaka, farmaceutskoj industriji, industriji nafte i gasa, energetskoj industriji i
preradi voda. Korisnici usluga ovog sektora su rudarski basen „Kolubara”, Gazprom Neft, hidroelektrana
„Đerdap”, Beogradske toplane, nova centrala Rajfajzen banke u Beogradu, naučno-tehnološki park „Zvezdara”, aerodrom „Nikola Tesla”, US Steel u Smederevu,
fabrika Goša i dr.
6.6.
Simensov sistem za kontrolu i vizualizaciju procesa u industriji.
217
Proizvodne linije u Simensovoj fabrici u Subotici.
218
Gora, 2006, 22–23;
Srbija, 2007, 3, 20;
Gora, 2010, 21, 31;
21, 31; Simens Srbija,
posebno izdanje, novembar 2011.
Simensov pogon u Subotici, jedan od najbitnijih domaćih proizvođača električnih mašina koji su
primenjivi na polju obnovljive energije, predstavlja reprezentativni primer srpske privrede u ovom
segmentu, što Srbiju postavlja na tehnološku kartu sveta i preduzeće Simens Srbija među prvih
10 izvoznika u Srbiji.
S
imensova fabrika u Subotici, koju je 2003. godine
osnovao Loher GmbH, deo Flender grupe, proizvodi generatore za vetroelektrane, kao i pretvarače
za solarne elektrane. Simens AG Nemačka je 2005.
godine kupio Flender grupu, a od tada se fabrika
veoma proširila, od prvobitnih 12 došla je do broja
od skoro 600 zaposlenih. Od 1. januara 2010. fabrika
u Subotici integrisana je u Simens d.o.o. Beograd,
a do sada je proizvela preko 14.000 generatora, što
je ekvivalent dvostrukoj instaliranoj snazi u celom
elektroenergetskom sistemu Srbije. Oni pokrivaju
potrebe za električnom energijom u preko 20 miliona domaćinstava. Zahvaljujući kvalitetu, poštovanju rokova isporuke, procedura i standarda, uz
stalne inovacije u proizvodnji, fabrika je evidentirana u Large Drive, grupi od 26 najvećih Simensovih
pogona u svetu.[356]
Pored toga što proizvodi uređaje koji koriste
obnovljivi izvor energije, ova Simensova fabrika
je i energetski efikasna. Upotrebom energetski
efikasnih mašina postignuta je ušteda od 2 MW,
dok su zahvaljujući strogoj kontroli potrošnje
vode i toplotne energije ukupni troškovi za energiju smanjeni za 15 do 20 procenata. Fabrika ima i
mogućnost izbora najisplativijeg energenta u tom
trenutku, pa u slučaju nestašice gasa može da koristi lož-ulje, što je čini nezavisnom od poremećaja u
snabdevanju energijom. Pored toga, reciklira se 75
odsto industrijskog otpada koji dolazi kao nusproizvod u proizvodnji. Na ovom primeru se jasno vidi
da je i u Srbiji moguće uspešno primeniti princip
energetske efikasnosti i postati ekološki odgovorna kompanija, i uz to dobiti dodatni ekonomski
efekat koji podstiče razvoj poslovanja.
U fazi novih investiranja u fabriku u Subotici, decembra 2011. pored dve postojeće, izgrađena je i treća
hala, koja je nakon ugradnje opreme počela sa radom
avgusta 2012. godine, tako da sada ova fabrika ima
ukupno 28.000 kvadrata proizvodnog prostora i predstavlja jednu od najmodernijih fabrika u Srbiji.
6.7.
Simensova fabrika u Subotici
219
Signalizacija u tunelu Straževica.
Prisustvo kompanije bilo je izraženo na još jednom tradicionalnom polju, a to su saobraćajni sistemi,
pre svega železnica. Simens je opremio 150 železničkih stanica svojim uređajima, a po savremenosti
naročito se isticala stanica „Dimitrovgrad“, gde je 2003. godine otpočela ugradnja prve elektronske
postavnice najnovije tehnološke generacije SIMIS-W.
S
220
Srbija i Crna Gora 2003,
Gora, 2005, 22; Godišnji
2010, 27; Godišnji izveštaj Simens Srbija 2011,
27.
imens se, kada je saobraćaj u pitanju, nije zadržao samo na železnici. Uradio je rekonstrukciju
tramvajske kontaktne mreže i ugradio sisteme za
adaptabilno upravljanje saobraćajem u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu. Zahvaljujući Simensovim
najmodernijim rešenjima, puštenim u rad 1. septembra 2010. godine, saobraćaj u najdužoj i jednoj od
najprometnijih beogradskih ulica znatno je poboljšan, a na godišnjem nivou ostvaruje se smanjenje
emisije ugljen-dioksida za oko 2.500 tona godišnje.
Jedan od značajnijih projekata u 2011. godini bila je
isporuka i ugradnja saobraćajne i telekomunikacione
opreme i signalizacije na auto-putu E80, na deonici
Sukovo–Dimitrovgrad.[357]
U 2012. godini, u okviru srpske železničke infrastrukture, Simens je takođe završio elektrotehničke
radove, signalizaciju i kontaktni vod na deonici Batajnica–Golubinci, delu železničkog Koridora X.
Saobraćajna infrastruktura u Bulevaru kralja Aleksandra.
6.8.
Saobraćajni sistemi
221
Tehnička infrastruktura objekata
Simens se uključio u izgradnju sistema nadzora za daljinsko grejanje u okviru projekta koji je
finansirala Evropska banka za obnovu i razvoj. Zanimljiva novina na srpskom tržištu bili su
sistemi za automatizaciju objekata i sigurnosni sistemi.
S
222
istemi za automatizaciju objekata kontrolišu grejanje, hlađenje, ventilaciju, potrošnju vode, jednom
rečju, čine zgrade „pametnim“. Sigurnosni sistemi
su sistemi elektronske zaštite, SOS sistemi, sistemi
zaštite od požara. Simensovi sigurnosni sistemi i
sistemi za automatizaciju objekata su ugrađeni u niz
objekata širom Srbije: u Rajfajzen ekspoziture, zgrade
Telekoma Srbija, Hemofarma, Delta siti, Univerzitetsko selo (Belvil), Narodnu banku, PC Ušće, Milišped
Sistemi za inteligentno upravljanje potrošnjom energije – mnoge zgrade ne samo da će koristiti manje električne energije već će takođe same proizvoditi energiju i vraćati je u
pametne distributivne mreže.
6.9.
logistički centar, beogradski „Ofis park“ 1 i 2, Merkator Niš, Jugoremediju Zrenjanin. Simens je opremio
i MUP Srbije uređajima za video-nadzor beogradskih
raskrsnica.[358]
U 2012. godini Simens je još jednom pokazao svoju
stručnost u oblasti urbane bezbednosti implementacijom video-nadzora za grad Bor.
Srbija 2007, 17; Godišnji
2008, 3,14–15; Godišnji
2009,15.
Sistemi, usluge i rešenja za elektronsko obezbeđenje, zaštitu od požara, automatizaciju u zgradama i niskonaponske električne instalacije čije
tehnologije štede energiju, omogućuju veću udobnost korisnicima i pomažu u zaštiti životne sredine.
223
Digitalni rendgen aparat sa flet panel detektorima i C-lukom za angiografske procedure.
224
Gora, 2005,2; Godišnji
izveštaj Simens Srbija i
Crna Gora, 2006, 2;
Srbija, 2007,16; Godišnji
izveštaj Simens Srbija,
2008, 30-31; Godišnji
izveštaj Simens Srbija,
2009, 23; Godišnji izveštaj Simens Srbija, 2010,
Simens Srbija, 2011, 41;
Intervju sa R. Krakovićem;
Nacional, 12. 08. 2002.
Svi glavni klinički centri u Srbiji su opremljeni Simensovom opremom, kao i instituti za onkologiju u
Beogradu i Nišu. Dvadeset sedam skenera širom Srbije su 2004. godine bili Simensovi. Već sledeće
godine, reč je o 40 skenera, a 2006. godine u funkciji je 44 Simensova skenera u Srbiji. Među njima
su bili 64-slajsni ST skener, a kasnije i 256-slajsni ST skener, svojevremeno prvi na Balkanu.
D
o 2008. godine Simens je instalirao 20 angiografskih sala u Srbiji. Po sistemu „ključ u ruke“,
ova kompanija je izgradila kompletni nacionalni PET
centar u Kliničkom centru Srbije. Simens je instalirao
i 15 analognih mamografskih sistema, nabavljenih iz
donacija EU. Na sve to treba dodati mnoštvo aparata
za ultrazvuk. Simens je po volumenu medicinske
opreme, jedan od lidera na tržištu Srbije.
Osim velikih i skupih uređaja, Simens se angažovao
i u poslovima sa stanovništvom. Imao je svoj slušni
centar u Beogradu, koji je prodavao minijaturne
slušne aparate.[359]
Posebno treba istaći postojanje servisnog centra u
Srbiji, koji čine obučeni i sertifikovani inženjeri za
održavanje sistema instaliranih širom zemlje.
Simens nudi napredna rešenja za zdravstvenu zaštitu žena.
6.10.
Medicinska oprema i rešenja
225
Usklađenost poslovanja sa zakonom i pošteno nadmetanje na tržištu, dostojanstven odnos
prema konkurenciji, poslovnim partnerima i zaposlenima, sve više dobijaju na važnosti
širom sveta. Simens je na području usklađenosti poslovanja sa zakonom dostigao vodeći
položaj na međunarodnom nivou.
S
imens je prihvatio model etičkog i savesnog ponašanja kao obavezujući u svim
elementima poslovanja. On podrazumeva
transparentnost i zasnovan je na tri principa
– SPREČAVANJU nedozvoljenog ponašanja
kroz edukaciju i preventivno delovanje, OTKRIVANJU i ranom prepoznavanju potencijalnih
problema, kao i REAKCIJI u vidu pravog odgovora na sumnjive okolnosti. Od svog osnivanja
1996. godine, lokalna kompanija podržava kod
svojih zaposlenih i poslovnih partnera ponašanja u skladu sa zakonskim i moralnim normama i propisima Republike Srbije. Zaposleni
u kompaniji Simens predstavljaju važan element u okviru Compliance programa jer svojim
ponašanjem, zalaganjem i podrškom doprinose
uspehu kompanije na polju integriteta, kao i
svom ličnom i profesionalnom.
226
Rezultat zalaganja za boljim i kvalitetnijim
uslovima poslovanja je učešće u izradi, a
potom i potpisivanje „Deklaracije o borbi protiv korupcije’’, što predstavlja značajan doprinos i potvrđuje aktivno učešće Simensa u svim
značajnijim međunarodnim i domaćim privrednim udruženjima i organizacijama, među
kojima su Privredna komora Srbije, Privredna
komora Nemačke, Američka privredna komora,
Globalni dogovor Srbije, Savet stranih investitora itd. Simens d.o.o. Beograd je nezaobilazni
predstavnik na svim domaćim i međunarodnim skupovima u Srbiji na temu antikorupcije i
sukoba interesa.
Usklađenost poslovanja – Compliance – sasvim
sigurno predstavlja nezaobilazni deo vizije
budućnosti Simens korporacije u pogledu konstantne i posvećene borbe protiv korupcije i
drugih nepravilnosti u privrednom poslovanju,
a ujedno i doprinos kolektivnoj svesti društvene zajednice kojoj pripada.
Simensovo bogatstvo – zaposleni u Simens d.o.o. Beograd.
Korporativna kultura u Simensu
Simens organizuje obuku svog menadžmenta u mestu Felderfing pored Minhena.
6.12.
U
sklopu kursa vrlo često članovi Uprave posete polaznike kursa menadžmenta. U sklopu razgovora, jedan
od polaznika postavlja pitanje članu najviše Uprave korporacije (inače direktoru sektora koji ima promet od nekoliko milijardi evra godišnje i koji zapošljava nekoliko desetina hiljada ljudi) kakav treba da bude
direktor u Simensovoj korporaciji. Član Uprave nije dugo razmišljao:
„Direktor Simensa treba da zna da je igrom
slučaja on na tom mestu, da su za to mesto
postojali verovatno i bolji kandidati od njega,
da uvek bude spreman na to da je samo deo
tima, da shvati da sam bez tima ne vredi
mnogo, da istim tonom razgovara sa potčinjenima i pretpostavljenima, da odevnim predmetima ili luksuzom ne upada u oči, znači, da
bude skroman i da upada u oči samo odnosom prema radu, a da svoj autoritet gradi na
radnim i moralnim vrednostima. Moralnim
vrednostima koje, između ostalog, uključuju
poštovanje svake ličnosti, ljudski integritet,
pravo na različitost i stav zaposlenog, a iznad
svega, pošten odnos prema poslu. Iznad prometa i profita stoji reč onoga koji predstavlja
korporaciju da ono što nudimo možemo i da
izvršimo, ne sme da obećava u prazno. I da
nikada ne uđe u posao koji može da dovede
do bilo kakve sumnje vezane za korupciju.
Direktor Simensa mora, pre svega, da bude
moralni autoritet”.
6.11.
Usklađenost poslovanja sa zakonskom regulativom i internim aktima
kompanije (Siemens Compliance System)
227
Osećanje odgovornosti prema životnoj sredini i široj društvenoj zajednici, strateška je osnova
naše kompanije – Simensova „zelena nedelja”.
Pobednici takmičenja Create the Future 2012.
Društveno odgovorna korporacija
Pored činjenice da svojim inovativnim tehnologijama i rešenjima brine o budućnosti, Simens od
samog svog osnivanja neguje i razvija programe od opšteg društvenog značaja.
E
228
dukativnim programom Siemens Generation
21 kompanija pomaže učenicima, studentima
i profesorima u oblasti tehničkih nauka da steknu
najnovija saznanja i podstiče mlade ljude da se
zainteresuju za tehničke profesije. U okviru ovog
programa već dugi niz godina Simens u Srbiji organizuje takmičenje za učenike osnovnih i srednjih
škola Create the Future. Neguje i dugogodišnju
saradnju sa svim tehničkim fakultetima u Srbiji u
vidu podrške nastavno-naučnom kadru, kao i najuspešnijim studentima u njihovom daljem usavršavanju.
U Simensu postoje i brojne inicijative i konkursi za
talentovane inženjere i pronalazače, na kojima su
stručnjaci iz Srbije uvek bili veoma uspešni. Konkretno, srpski inženjer Slobodan Matić je 2011. bio
među pobednicima „Simens takmičenja za inovacije
u oblasti pametnih mreža”. Simens je takođe osnivač mnogih inženjerskih organizacija i pokrovitelj
brojnih stručnih seminara i kongresa. Takođe, sama
fabrika u Subotici je uvek otvorena za brojne posete
učenika i studenata iz Srbije i iz inostranstva, kao
i za predstavnike različitih udruženja, privrednih
komora i predstavnike medija.
Kao rezultat dugogodišnje saradnje sa humanitarnim organizacijama, Simens je razvio i program
Caring Hands, kojim pomaže ljudima širom sveta.
Program obuhvata pružanje pomoći prilikom prirodnih katastrofa. U bliskoj prošlosti takvih primera
je, nažalost, bilo nekoliko. Simens je pokrenuo globalnu inicijativu za pomoć žrtvama zemljotresa i
posledica koje je ova nepogoda izazvala u Japanu.
Više od 1,7 miliona evra iz 32 zemlje, ukljućujući i
Srbiju, prikupljeno je od strane zaposlenih. Jedan
od postulata poslovne politike Simensa je da budeš
dobar građanin države u kojoj radiš. Kada je prirodna katastrofa pogodila grad i stanovnike Kraljeva, u Simensu su doneli odluku i donirali jednu
potpuno opremljenu i za montažu spremnu kompaktno-betonsku transformatorsku stanicu proizvodnje Simens kao znak solidarnosti.
Simens u svakom segmentu poslovanja postavlja
standarde kad je u pitanju očuvanje životne sredine
i upravo to je bio razlog pokretanja brojnih inicijativa. Kompanija Simens sebe naziva Zelenim Džinom (prihodi od portfolija za zaštitu životne sredine
u fiskalnoj 2011. godini dostigli su oko 30 milijardi
sa planom da do 2014. godine bude ostvaren prihod od 40 milijardi evra), zato je važno da i zaposleni prate strategiju kompanije. Upravo zato su u
Simens Srbija pokrenuli interni projekat „Simens
zelena nedelja”, u kojem su svi zaposleni bili veoma
aktivni. Ovaj projekat predstavlja deo Simensove
edukativne kampanje o održivom razvoju u okviru
koje su svi zaposleni svaki dan putem niza interaktivnih i edukativnih sadržaja imali priliku da se
uključe u praktičnu primenu ekološki prihvatljivog
ponašanja. Još jedan takav podsticaj je kampanja
„Energetska efikasnost i zaštita životne sredine” u
6.13.
Slobodan Matić sa diplomom.
229
Poseta studenata Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada fabrici kompanije
Simens u Subotici.
okviru koje je Simens obišao dvanaest većih gradova u Srbiji i predstavnicima lokalnih samouprava
i privrednicima predstavio ekološka i energetski efikasna tehnološka rešenja koja su ujedno ekonomski
isplativa i doprinose zaštiti životne sredine. Organizovan je i projekat „Simens godišnja novinarska
nagrada – Kroz inovacije do zelene budućnosti”
sa ciljem negovanja i unapređenja kvaliteta izveštavanja o energetskoj efikasnosti i zaštiti životne
sredine. Ovaj projekat je samo još jedan u nizu
sistemskih koraka kojima kompanija Simens deluje
na planu edukacije i uključivanja šire zajednice u
teme vezane za energetsku efikasnost, zelene tehnologije i zaštitu životne sredine.
230
Simens je postao integralni deo domaće privrede
koji daje stalni doprinos privrednom progresu
u svim regionima i svim oblastima privrede kao
pokretač značajnih kulturnih, naučnih, umetničkih
i sportskih manifestacija, čime samo dodatno potvrđuje da želi trajno da ostane na ovim prostorima.
U cilju promovisanja zdravog načina života, zaposlenima u Simensu je na raspolaganju „jabuka za poneti”.
Pobednici novinarskog takmičenja u poseti energetski efikasnoj fabrici Gebze u Turskoj.
231
7
Svetlost iz budućnosti
„Ja sam, uopšte, više živeo u budućnosti nego u sadašnjosti; i sve dok se ona osmehuje na mene, srećno podnosim grube strane sadašnjosti, koja je retko veoma
prijatna.“
232
233
Verner fon Simens u pismu svojoj ženi Matildi 1856. godine.
U
smerenost na budućnost, koju je celokupnim
svojim životom i radom pokazivao Verner fon
Simens, ostala je trajna tekovina kompanije. Kao što
je parna mašina pokrenula prvu industrijsku revoluciju, Simensova dinamo-mašina je najavila „drugu
industrijsku revoluciju“ i promenila svet. Simensovi
tramvaji i osvetljenje promenili su gradski život. Kompanija Simens je i kasnije u svim oblastima bila glasnik budućnosti.
sku revoluciju, zasnovanu na primeni kompjutera
i automatizacije u industriji. Simensovi tramvaji
i osvetljenje su olakšali razvoj velikih gradova u
19. veku. Današnje Simensove inovacije treba da
pomognu da razvoj svetskih metropola bude održiv, a život u njima sigurniji i humaniji. Saobraćajni
sistemi i zgrade postaju „pametniji“ uz Simensovu
pomoć. Većoj humanosti života doprinose i Simensovi izumi na polju medicinske tehnologije.
Danas se svet suočava sa iskušenjima koja su
možda i veća od onih iz 19. veka. Oslobađanje od
fosilnih izvora energije, modernizacija industrijske proizvodnje, održivi razvoj milionskih gradova,
stvaranje efikasnog sistema zdravstvene zaštite,
neki su od najdramatičnijih izazova savremenog
sveta. I danas je Simens u prvim redovima borbe
za rešavanje ovih i drugih gorućih problema. U 19.
veku Simens je bio među pionirima proizvodne upotrebe električne energije. Sada je među pionirima
proizvodnje obnovljive „čiste“ električne energije,
koja ne uništava okolinu. Kao što su u 19. veku
Simensovi pronalasci izazvali drugu industrijsku
revoluciju, oni sada završavaju treću industrij-
Simens nije bio samo pionir u tehnološkim inovacijama. Ova je kompanija bila vesnik novih društvenih
vrednosti. Uvela je podelu profita sa zaposlenima,
penzije, plaćene odmore, zdravstvenu zaštitu, rekreaciju, permanentno obrazovanje za zaposlene daleko
pre drugih, i to u samoj Nemačkoj, koja je te tekovine
uvela ranije od ostalih zemalja. Firma Simens je znala
za društvenu odgovornost mnogo pre nego što je taj
pojam skovan.
I u Jugoslaviji Simens aktivno učestvuje u modernizaciji srpskog društva i privrede. Pomoću reparacija,
Beograd dobija najmodernije tramvaje, a Univerzitet u Beogradu najmodernije laboratorije. Svojim
kućnim aparatima i kursevima za njihovu upotrebu
Simens pomaže i međuratnu emancipaciju žena.
U socijalističkoj Jugoslaviji Simens doprinosi razvoju
zemlje ne samo preko uvoza opreme. On ulaže u
industrijsku proizvodnju, podižući tehnološki nivo
domaćih firmi. EI Niš, Pupin i Jugodent pokazali su
kako je bilo moguće prevazići ideološke barijere i
organizovati profitabilnu industrijsku proizvodnju za
zapadna tržišta u jednoj socijalističkoj zemlji.
I danas Simens učestvuje u razvoju mnogih vidova
života u Srbiji. Simensov uticaj se oseća u različitim
oblastima kao što su zdravstvo, industrija, saobraćaj, energetika, infrastruktura gradova i poslovnih objekata. Simens pomaže da naše elektrane
proizvode više energije, a naši industrijski sistemi
i velike poslovne i stambene zgrade postanu energetski efikasnije, da vozovi budu što brži. Simensova
fabrika turbina na vetar u Srbiji je jedna od boljih u
svetu.
Istorija Simensa u Srbiji predstavlja značajan deo
istorije srpskog privrednog razvoja. Verovatno da
ne postoji kompanija koja je na tako snažan način
kao Simens uticala na industrijski i privredni razvoj
Srbije. Kompanija koja je već 125 godina prisutna u
Srbiji sa najsavremenijom opremom kojom se značajno podsticao privredni rast Srbije, neodvojivi je
deo Srbije.
Velika je Simensova uloga u oblasti medicinske tehnologije. To će naročito doći do izražaja tokom sankcija devedesetih godina. Tada je medicinska oprema
bila izuzeta iz režima sankcija i Simensova oprema
je znatno poboljšala teške uslove za lečenje bolesnika, pre svega dece i obolelih od raka.
U Srbiji je Simens od početka bio povezan sa najnaprednijim ljudima ove zemlje. Nije slučajno što se
Simens pojavljuje u mandatu gradonačelnika Vladana Đorđevića, velikog društvenog reformatora. Nije
slučajno što su za Simens u Srbiji vezani pronalazači
i vizionari kao Đorđe Stanojević i Todor Selesković.
Jedan od najvećih srpskih umova, Mihajlo Pupin,
tesno je sarađivao sa Simensom.
234
235
Prof. dr Predrag J. Marković
Prof. dr Čedomir Antić
Dr Danilo Šarenac
Izdavači
Siemens d.o.o. Beograd
Institut za savremenu istoriju, Beograd
Autori
Prof. dr Predrag J. Marković
Prof. dr Čedomir Antić
Dr Danilo Šarenac
Izvori ilustracija
Simens – fotografije na strani:
11, 12, 13, 15, 16, 17, 20, 21,
22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29,
30, 31, 32, 33, 34, 35, 36, 37,
38, 39, 41, 42, 60, 68, 85, 86,
87, 88, 104, 105, 120, 122,
123, 135, 136, 141, 142, 143,
144, 145, 146, 147, 180, 190,
192, 200, 201, 203, 214, 215,
216, 217, 218, 219, 223, 224,
225, 227, 228, 229, 230, 231.
Prevodilačka agencija Alkemist, Beograd
JP Elektroprivreda Srbije –
fotografije na strani: 45, 50, 53,
57, 70, 71, 74, 75, 76, 77, 78,
79, 80, 81, 100, 112, 113,
Grafički dizajn & prepress
Arhiv Jugoslavije, fondovi:
Ministarstvo građevina, Dvor
– fotografije na strani: 126, 129.
Lektura
Studio 7 Zoran Trišić, Beograd
Istorijski arhiv Beograda, fond
Uprave grada Beograda – fotografije na strani: 122.
Štampa
Muzej grada Beograda – fotografije na strani: 125.
Alta Nova d.o.o. Beograd
Narodna biblioteka – fotografije na strani: 56, 127.
Tiraž:
1.500
Godina:
2012.
Dokumentacija Instituta za
onkologiju Vojvodine, Sremska Kamenica – fotografije na
strani: 210.
Kolekcija Miloša Jurišića –
fotografije na strani: 115, 117.
Fotodokumentacija „Večernjih
novosti” – fotografije na strani:
112, 167, 171, 174, 175, 179,
181, 182, 185, 189, 194, 195,
196.
Časopis „Jugodent“ (1970) –
Divna Đurić-Zamolo, Beograd
1930. na fotografijama Jeremije Stanojevića, Beograd
1975 – fotografije na strani: 94,
95.
Vladimir Ćorović, Ilustrovana
istorija, Velika Srbija, Beograd
2009, 189. – fotografije na
strani: 54.
Grupa autora, Službeno odelo
u Srbiji u 19. i 20. veku, Beograd 2001, 182 – fotografije na
strani: 56.
Časopis „Industrijska odbrana“
(1933–1937) – fotografije na
strani: 107, 111, 131.
Časopis „SEP: Saveza električnih preduzeća Kraljevine Jugoslavije“ – fotografije na strani:
103, 114.
Časopis „Jugoslovenski radio
časopis Tesla“ – fotografije na
strani: 108.
Časopis „Radio, telegraf i telefon“ (1927) – fotografije na
strani: 106, 110, 115, 134.
Časopis „Politika“ (1938) –
Časopis „Telefon. List za šalu i
zabavu“ (1883) – fotografije na
strani: 64.
Fotografije Simensovih referenci snimio Darko Ristić –
fotografije na strani: 204, 212,
220, 221, 222.
Fotografije snimio Pavle Pavlović – fotografije na strani: 128,
211.
Časopis „Genex Informator“
(1978) – fotografije na strani:
191.
Časopis „Nauka i tehnika“
125.
Časopis „Tehnički glasnik“
134.
Časopis „Elektroprivreda“
(1956, 1964, 1968) – fotografije na strani: 168, 172, 173,
191.
Časopis „Inženjer“ (1940) –
fotografije na strani: 99, 103,
118.
www.siemens.rs

Ovde - Siemens Srbija

Transcription

Similar documents

Trendi v avtomatizaciji

Preuzmi PDF izdanje

Kristina Gorišek Novaković

MODEL 2015 - Tehno Mag

upute za korištenje

379,-KM - Tehno Mag

hi!tech - Siemens

S prodajo rib do dveh milijonov evrov

Osvojite NajvećI Tv U Bosni I Hercegovini U Vrijednosti

5godina - Tehno Mag