Г Л А С Н И К

UDC 347.965
ISSN 0017-0933
ГЛ АС Н И К
АДВОКАТСКЕ
КОМОРЕ
ВОЈВОДИНЕ
ЧАСОПИС ЗА ПРАВНУ ТЕОРИЈУ И ПРАКСУ
Година LXXXV
Нови Сад, фебруар 2013
Књига 73
Број 2
САДРЖАЈ
ЧЛАНЦИ
Ана Опачић
Индивидуални стечај у контексту
регионалног и међународног
развоја / 59
Љуба Слијепчевић
РАСПРАВЕ
Остваривање права
полицијских службеника
на додатке на плату / 77
Право на делотворни правни лек / 89
Др Петар Теофиловић
ПРИКАЗИ
Тамаш Корхец: Управно право / 99
Др Велисав Марковић
Драган У. Калаба
СУДСКА ПРАКСА
Одлуке судске праксе / 103
САОПШТЕЊА
Са седнице Управног одбора Адвокатске коморе Војводине / 113
Указом Председништва СФРЈ бр. 64 од 12. јула 1988,
поводом 60-годишњице излажења,
„ГЛАСНИК” Адвокатске коморе Војводине
одликован је
Орденом заслуга за народ са сребрном звездом.
CONTENTS
ARTICLES
Ana Opačić
Velisav Marković Ph. D.
Ljuba Slijepčević
Petar Teofilović Ph. D.
Dragan U. Kalaba
Individual Bankruptcy in the Context
of Regional and International
Development / 59
DISCUSSIONS
Enforcement of Rights of the Police
Officers to the Salary
Supplements / 77
The Right to an Efficient Legal
Remedy / 89
REVIEWS
Korhecz Tamás:
The Constitutional Law / 99
CASE LAW
Case Law / 103
NOTICES
From the meeting of Vojvodina Bar Association Board of Directors / 113
АДВОКАТСКА КОМОРА ВОЈВОДИНЕ
Основана 1921. у Новом Саду
ГЛАСНИК
АДВОКАТСКЕ КОМОРЕ ВОЈВОДИНЕ
Покренут 1. јуна 1928.
Главни и одговорни уредници
Др Коста Мајински (1928−1932), др Никола Николић
(1933−1936), др Василије Станковић (1936), др Славко М.
Ћирић (1937), Владимир К. Хаџи (1937−1941), Милорад
Ботић (1952−1972), Сава Савић (1973−1987), Мирослав
Здjелар (1987−1994), др Слободан Бељански (1994−2004)
Уређивачки одбор
Др ЈАНКО КУБИЊЕЦ
главни и одговорни уредник
адвокат у Новом Саду
Др Енике Вег, адвокат у Новом Саду, Милан Добросављев,
адвокат у Новом Саду, др Жељко Фајфрић, адвокат
у Шиду, др Славен Бачић, адвокат у Суботици, мр Вукица
Мидоровић, адвокат у Кикинди
Технички уредник
Јелица Недић
Адреса Уредништва
21000 Нови Сад, Змај Јовина 20/I
Телефон: 021/521-235; факс: 021/529-459
e-mail: [email protected]
Рукописи се не враћају.
Г Л  А  С  Н  И  К
АДВОКАТСКЕ
КОМОРЕ
ВОЈВОДИНЕ
ЧАСОПИС ЗА ПРАВНУ ТЕОРИЈУ И ПРАКСУ
Година LXXXV
Књига 73
Нови Сад, фебруар 2013
Број 2
Ч Л А Н Ц И UDC 347.91:347.427
А н а О п а ч и ћ,
Студент завршне године докторских студија
и асистент на Високој школи за пословну економију и предузетништво
ИНДИВИДУАЛНИ СТЕЧАЈ У КОНТЕКСТУ
РЕГИОНАЛНОГ И МЕЂУНАРОДНОГ РАЗВОЈА1*
САЖЕТАК: Правни субјекти свакодневно ступају у правне
односе са трећим лицима. Ови правни субјекти могу бити како
правна тако и физичка лица. Најважније питање које се може
јавити у дужничко-поверилачком односу јесте питање како извршити наплату потраживања у ситуацији инсолвентности дужника. Експанзија потрошачких кредита, психологија лагодног
живота који се финансира позајмицама које дају лажну слику
солвентности, индикују статистику према којој грађани тону
све дубље у море дугова из којих без реалног ангажовања државе неће моћи да испливају. Аутор у раду, посматрајући имплементацију основних института индивидуалног стечаја врши
компаративну анализу стечајних закона региона. Такође у раду
аутор скреће пажњу на економску и социјалну ситуацију у Србији, покушавајући да истакне главне разлоге зашто би предвиђање индивидуалног стечаја било од користи за стечајно право
Републике Србије.
Кључне речи: инсолвентни дужник, потрошач, индивидуални стечај, потрошачки стечај, лични стечај, поступци инсолвентности за случај стечаја, ослобађање од преосталих обавеза,
правна сигурност, стечај, предузетник, стечај физичког лица,
подела ризика
*
Рад примљен: 30. 11. 2012. године.
59
УВОД
Постојање дужничко-поверилачког односа је познато од постанка
цивилизације. У том односу једна особа има дужност или обавезу неког
чињења, нечињења, односно трпљења, док корелативно друга страна има
право да то за себе или другог захтева. Историјски посматрано, дужничко-поверилачки однос је бивао различито регулисан, поједина права су (па
и данас) давала предност дужничкој страни прописујући низ института
који имају за циљ побољшање положаја дужника, односно поверилачкој
страни дајући превагу повериоцима кроз јачање њихове позиције.
Нема сумње да је најважније питање које се може јавити у дужничко-поверилачком односу питање испуњења обавеза према повериоцу у ситуацији када дужник нема довољно средстава за то. Сваки пословни аранжман који подразумева формирање одређеног поверилачко-дужничког односа носи са собом и реални ризик да дужник неће бити у стању да своју
обавезу реализује. Да би се остварио фундаментални принцип грађанског
и међународног права pacta sunt servanda1, а самим тим и очувала правна
сигурност, право је увело институт стечаја као вид намирења поверилаца
у ситуацији када дужник постане инсолвентан тј. неспособан за плаћање.2
Експанзија потрошачких кредита и психологија лагодног живота који
се финансира кредитима стварају лажни утисак солвентности грађана,
који по статистикама све дубље тону у дуговања из којих без реалног ангажовања државе неће моћи да испливају. Терет одговорности носе и финансијско-кредитне институције које својим све агресивнијим маркетиншким
наступима готово хипнотишу потенцијалне клијенте. Финансијске институције у конкурентској трци за што оригиналнијим кредитним производом, што краћим периодом потребним за одобравање кредита, самим тим
ограниченом контролом кредитне способности клијента, неретко се налазе у позицији поверилаца којима дужници касне са отплатама кредитних
рата. У тој ситуацији се оправдано поставља питање могућности наплате
дуговања од дужника, физичког лица, када он нема средстава ни за подмирење елементарних потреба. Нажалост, тренд развоја потрошачког менталитета у нашој земљи, у коме презадуженост постаје животни стил3, није
пратио и развој теорије и процедуре стечаја над имовином физичких лица.
1
Једно је од основних начела уговорног права, а значи да је закључени уговор за
странке закон. Ово начело било је усвојено још у римском праву, а прихваћено је данас од
свих правних система.
2
Видети више у: Опачић, А., Индивидуални стечај, Гласник адвокатске коморе Војводине, књ. 72, бр. 1, Нови Сад, јануар 2012.
3
Видети: Маљковић, Н., „Презадуженост као стил живота”, Свијет осигурања, Загреб, бр. 9/2008.
60
С обзиром на забрињавајуће податке да грађани дугују преко 30 милијарди динара по основу платних картица, којима подмирују основне
животне потребе, да проценат доцње у отплати кредита константно расте, да се повећава број одобрених готовинских кредита, као и кредита за
рефинансирање кредита код других банака, несумњиво је да ће се држава
у скоријој будућност наћи пред изазовом решавања једне нимало лаке ситуације презадужености грађана.
ПОЈАМ ИНДИВИДУАЛНОГ СТЕЧАЈА
Индивидуални стечај можемо дефинисати као подграну стечајног
права или врсту стечаја који за свој предмет изучавања има све имовинско-правне односе између инсолвентног физичког лица као стечајног дужника и његових поверилаца.4 Стечај над имовином физичког лица представља систем генералног извршења на неизузетој имовини дижника, ради
намирења необезбеђених поверилаца, уважавајући начела колективности,
равноправности, правичности и принудности, који врши повереник уз
надзор стечајног суда. Важан циљ овог поступка јесте избављење искреног дужника из масе репресивне задужености и стварање могућности за
дужника да крене изнова ослобођен од обавеза и одговорности које су
проистекле из пословних и животних несрећних околности.5 Одређење
индивидуалног стечаја као врсте стечаја би се могло оправдати ако на уму
имамо поделу стечаја према критеријуму субјекта стечајног поступка.
Стечајно право према томе ко може бити субјект стечајног поступка можемо поделити на стечај правних лица и стечај над имовином физичких
лица.6 Између њих постоје нераскидиве везе, бројна идентична правила и
мноштво заједничких института. Индивидуални стечај проучава и уређује
заокружену целину друштвено-економских односа и има мноштво посебности које га разликују од корпоративног стечаја, због чега му треба дати
Видети: Радовић, В., Индивидуални стечај – стечај над имовином физичког лица,
Досије, Београд, 2006, 17.
5
Видети: Evans, Roger G., A brief explanation of consumer bankruptcy and aspects of
the banruptcy estate in the USA, XLIII CILSA, 2010.
6
Термин стечај над имовином физичких лица је свакако гломазан али мишљења смо
да је најприкладнији због свог описног ефекта, јер у супротном би се могло погрешно сматрати да се стечај спроводи над физичким лицем а не над његовом имовином. Последица
индивидуалног стечаја никако није престанак правног субјективитета физичког лица, јер
би се то косило са фундаменталним принципима правне способности физичких лица, већ,
напротив, његово оживљење односно реинтеграција применом „fresh start” филозофије.
4
61
карактер подгране стечајног права, уз неспорну квалификацију да представља и врсту стечајног поступка.7
Одређењем ове подгране права као стечајем над имовином физичких лица, нагласили смо две битне карактеристике индивидуалног стечаја.
Прво, индивидуални стечај би требало да се односи на сва физичка лица
без изузетка, како трговце појединце (у нашем праву предузетнике) тако
и на потрошаче. Светски тренд је проширење круга стечајних лица на
све категорије физичких лица која се нађу у тешкој економској ситуацији. Друго, за разлику од корпоративног стечаја који предвиђа спровођење
стечаја над правним лицем које за последицу има и престанак самог правног лица, код индивидуалног стечаја се стечајна процедура примењује на
имовини стечајног дужника, а не на субјективитету физичког лица. С обзиром на специфичност овог института у овом поступку се разматрају и
нека питања која се тичу лично-правне сфере појединца, као на пример
примена института ограничења стечајног дужника. Отварањем стечајног
поступка физичко лице постаје субјект бројних забрана.8 То су разне врсте стечајних последица које погађају личност појединца. У зависности
од тога на који начин законодавац перцепира позицију дужника определиће га за одређени круг забрана. На пример, ако законодавац жели да
постави дужника у неповољнији положај, самим поступком га казни и дискриминише, онда ће природно и број забрана бити већи, а сам поступак
ће добити квазикривични облик. Циљ је казнити дужника, економски га
преваспитати и кроз његово кажњавање превентивно деловати на остале
потенцијалне дужнике. Овакав вид регулисања индивидуалног стечаја у
модерним стечајним законодавствима представља анахронизам и реликт
је прошлих времена.
Данас се финансијска пропаст дужника сматра реалношћу која свакога може да погоди. Модерна права у први план постављају давање
друге шансе дужнику кроз примену филозофије „fresh start” у циљу што
брже друштвено-економске реинтегарције дужника. По отварању стечајног поступка, предвиђају се само нужне временски ограничене забране,
и то само у случајевима када је то потребно ради заштите друштва од тих
лица, попут ограничења забране обављања одређене делатности, дужникове обавезе обавештавања кредитора о покренутом стечајном поступку,
ограничења кретања дужника (забрана напуштања земље до окончања поступка), привременог губитка неких политичких права, и сл.
7
8
Видети: Радовић, В., Индивидуални стечај, Досије, Београд, 2006, 17.
Ibid., 18.
62
Што су законодавства више продужнички оријентисана, то ће круг
ових ограничења бити ужи. У упоредном праву у погледу регулисаности
ове материје присутне су разлике које ћемо лакше уочити ако се послужимо следећим питањима: ко може бити субјект пасивне стечајне способности, који је опсег имовине коју дужник сме да задржи, која будућа
имовина је заштићена и ко одлучује и на који начин.9 Разлози који су довели до установљавања различитих модела индивидуалног стечаја најчешће зависе од тога како је општи стечајни поступак структуриран. Стога и
концепт индивидуалног стечаја има другачије значење у европском правном кругу од оног које има у англосаксонском. Приступ у САД-у, који
се зове и англоамерички или open credit economy приступ,10 карактерише
брзо ослобођење од одговорности за дугове као и ликвидација неизузете11 имовине (тзв. fresh start филозофија).12 Ово је својеврсни контраст у
односу на европска законодавства која донедавно нису хтела да признају
основаност опроштаја дугова физичким лицима наглашавајући важност
начела pacta sunt servanda,13 па још увек, у већини случајева, условљавају
ослобађање од преосталих дугова планом плаћања (тзв. earned start филозофија).14 Упркос свим разликама главна карактеристика ових система је
ослобођење од одговорности за дугове окончањем поступка. Форма као и
опсег ослобођења неплаћених потраживања варирају у правним системима што се може правдати историјским и политичко-правним разлозима.15
Пример за најдоследнију примену начела новог финансијског почетка је
САД, и то како на пољу ослобођења од одговорности за преостале обавезе
9
Видети: Tabb, Charles J., The top twenty issues in the history of consumer bankruptcy,
University of Illinois Law Review, No. 1, 2007, 11.
10
Niemi-Kiesiläinen, Johanna, Consumer Bankruptcy in Comparison: Do We Cure a
Market Failure or a Social Problem? Osgoode Hall Law Journal, Vol. 37, 1999, 476.
11
У овом погледу синтагму изузета имовина користимо у погледу имовине на којој
се извршење против дужника не може спровести, односно за имовину која не улази у стечајну масу.
12
Синтагма fresh start први пут је коришћена на америчком Врховном суду у случају
Local Loan Co. v. Hunt, 292 U.S. 234 (1934). За подробније видети: Whitford, William C.,
Changing Definitions of Fresh Start in U.S. Bankruptcy Law, Journal of Consumer Policy, Vol.
20, 1997, 179–198.
13
Тако Ziegel, Jacob, Facts on the Ground and Reconciliation of Divergent Consumer
Insolvency Philosophies, Theoretical Inquiries in Law, 2006, Vol. 7, 299–322.
14
Niemi-Kiesiläinen, Johanna, op. cit., 475–476. Исто тако в. Зелену књигу, Преудзетништво у Европи, Европска комисија, CОМ (2003) 27 final, 13, где је потрошачки стечај
посматран као стигма која жигоше и онемогућава предузетнике у њиховим даљим пословним подухватима.
15
Видети: Howard, Margaret A., A Theory of Discharge in Consumer Bankruptcy, Ohio
State Law Journal, Vol. 48, 1987, 1047–1048.
63
и изузимања, тако и на пољу личних ограничења дужника. Права мера
приликом прописивања ових забрана би била у постизању равнотеже између примене начела новог почетка, са једне, и потребне заштите трећих
лица и државе, са друге стране.
МОГУЋНОСТ ПОКРЕТАЊА СТЕЧАЈА НАД ИМОВИНОМ
ФИЗИЧКОГ ЛИЦА У ЗЕМЉАМА РЕГИОНА
Како бисмо што боље сагледали тренд развоја овог института и одредили евентуалне смернице приликом будућег регулисања овог поступка у
нашој земљи, у даљем тексту покушали смо да сагледамо модел имплементације и степен развоја индивидуалног стечаја у земљама у региону,
анализирајући стечајне законе република бивше СФРЈ. Изабрали смо приказ ових земаља региона из разлога што су све државе бивше СФРЈ почивале на идентичном правно-политичком поретку. Након распада СФРЈ
новонастале државе су започеле процес придруживања Европској унији.
Као неопходност овог процеса се јавила потреба унификације правних система као и хармонизације са правом ЕУ. Анализом стечајних закона република бивше СФРЈ на најбољи начин ћемо уочити условљеност развоја
овог института са неумитним процесом придруживања ЕУ. Такође, степен развоја и модел имплементације ових земаља нам може дати потребне смернице приликом регулисања ове материје у нашој земљи. Посебно ћемо обратити пажњу на примену два основна начела индивидуалног
стечаја: новог финансијског почетка и ослобођења од преосталих дугова.
Степен реализације ова два фундаментална начела ће нам дати одговор на
питање у којој мери се наше екс-ЈУ право креће ка модерним стечајним
законодавствима.
Република Српска
Закон о стечају Републике Српске16 у чл. 4. предвиђа да се стечајни
поступак покреће у писаној форми и то предлогом. Предлог могу поднети
како сам стечајни дужник тако и сваки поверилац који има правни интерес
за вођење стечајног поступка. Кључно питање које се намеће је ко може
бити субјект стечајног поступка у Републици Српској? Закон о стечају у
чл. 5. предвиђа да се стечајни поступак може спровести над имовином
Закон о стечајном поступку Републике Српске (Службени гласник Р. Српске, бр.
67/02, 77/02, 38/03, 96/03, 68/07, 12/10 и 16/10).
16
64
правног лица и имовином дужника појединца. Дакле, према стечајном праву Републике Српске може се покренути стечај над имовином физичког
лица. Закон у даљем тексту истог члана (чл. 5, ст. 1.) прецизно дефинише
појам дужника појединца, не остављајући простора за другачије тумачење,
као комплементара у командитном друштву и оснивача ортачког друштва.
Ова лица одговарају неограничено својом имовином за обавезе пословног
субјекта, против којег се покреће стечајни поступак. Није довољно јасно да
ли се овим законом дозвољава овом кругу лица да могу огласити стечај независно од стечаја друштва лица за чије обавезе солидарно неограничено
одговарају. Ова одредба је подложна различитом тумачењу, па тако поједини аутори сматрају да се солидарна одговорност комплементара и ортака
једино може захтевати према правилима извршног поступка, која се односе
на извршење над имовином физичких лица, али у корист стечајне масе.17
Правни системи који регулишу индивидуални стечај, у случају стечајног
поступка покренутог против друштва лица (командитног или ортачког друштва), предвиђају покретање стечајног поступка над посебном имовином
ортака, односно комплементара у засебном поступку. Дакле, они одговарају солидарно са друштвом али не и истовремено.18
Из законског текста се не може са сигурношћу тврдити да је законодавац направио разлику између стечајног поступка покренутог против
друштва лица и стечајног поступка над имовином комплементара и ортака као физичких лица.
У прилог тврдњи да је законодавац ипак имао на уму да регулише
макар и сужени појам стечаја над имовином физичког лица говори чињеница да је водио рачуна о специфичном положају дужника појединца
као субјекта у коме се преплићу како имовински, породични, наследни,
радни односи, тиме што је у чл. 39. истог закона предвидео и одредбу под
називом „издржавање стечајног дужника”, које у случају корпоративног
стечаја, сложићете се, нема.
Према овој одредби (чл. 39, ст. 1 и 2.) прва скупштина поверилаца
одлучује о износу потребном за издржавање стечајног дужника појединца
у одређеном делу од својих примања, а у случају да дужник нема изворе
прихода, износ потребан за његово издржавање се одобрава из стечајне
масе. Уколико скупштина поверилаца не донесе ову одлуку, закон овлашћује стечајног управника на одобрење примереног издржавања. Такође у
ст. 2 истог члана предвиђена је надлежност стечајног судије да до периода
прве скупштине поверилаца може одобрити износ који стечајном дужнику
Чоловић, В., Стечај предузетника. Актуелна питања стечајног права, Удружење
правника Републике Српске, Бања Лука, 2008, 161.
18
Ibid.
17
65
припада по основу примереног животног издржавања из његових примања или у недостатку истих из стечајне масе. Износ се одређује у висини
износа који би стечајном дужнику припао по прописима извршног права
о ограничењу извршења.
Из ових одредби могу се уочити напори законодавца у обезбеђивању
одређених средстава за живот појединца у току поступка стечаја, која треба да омогуће један достојанствени положај дужника који и представља
сврху регулисања засебног поступка против физичких лица кроз примену
филозофије хуманизације положаја стечајног дужника.
Одредби о ослобађању од преосталих обавеза нема, као ни посебности поступка који би се отварао над имовином стечајног дужника као
физичког лица. Закон не предвиђа ни могућност отварања стечаја над предузетником који такође неограничено лично одговара за своје пословање.
Да закључимо, стечајно право Републике Српске, иако је ограничило
појам дужника појединца само на комплементаре и ортаке осниваче, ипак
даје свој допринос постепеном проширењу појма стечаја уопште.19 На
правној теорији и пракси је да овај институт даље обогађује и проширује
круг потенцијалних субјеката стечајног поступка на сва физичка лица без
изузетка, са потребом израде једног засебног законодавног решења, имајући у виду све специфичности поступка индивидуалног стечаја о којима
је до сада било речи.
Хрватска
Према стечајном закону Републике Хрватске20 стечајни поступак се
може покренути над имовином правних лица као и над имовином дужника појединца.21 Под појмом дужника појединца сматра се трговац појединац и предузетник (обртник). У стечајном поступку отвореном против
овог дужника је могуће уновчити стечајну масу и намирити повериоце,
могуће је користити стечајни план у циљу наставка пословања стечајног
дужника22, а могуће је и дужника ослободити од преосталих обавеза.23
Међутим, круг потенцијалних стечајних дужника је сужен, па се тако он
не може покренути против физичке особе која није ни предузетник ни
трговац појединац. У чл. 39. ст. 6. и 7. се експлицитно наводи да је једини
Ibid.
Народне новине, бр. 44/1996, 29/1999, 129/2000, 123/2003, 82/2006, 116/2010, 25/12.
21
Чл. 3. ст. 1. Закона о стечајном поступку (Народне новине, бр. 44/1996, 29/1999,
129/2000, 123/2003, 82/2006, 116/2010, 25/12).
22
Чл. 213–265. СЗ.
23
Чл. 282–289. СЗ.
19
20
66
овлашћени предлагач стечаја дужника појединца сам дужник, установљена је и обавеза подношења предлога за покретање стечаја од стране дужника појединца најкасније у року од двадесет једног дана од наступања
неспособности за плаћање.24
Потраживања која по закључењу стечајног поступка остану ненамирена могу се намирити из имовине дужника и накнадно, он и даље за њих
одговара.25 На предлог дужника појединца, стечајни судија може донети
одлуку о ослобађању од преосталих дугова.26 Уз предлог се прилаже и
изјава да ће сва заложива потраживања из радног односа као и друга потраживања, уступити за време од седам година поверенику кога одређује
суд.27 Рок од седам година се рачуна од закључења стечајног поступка, а
не покретања. Стечајни суд може одбити овај предлог ако неко од стечајних поверилаца приговори таквој одлуци и ако постоје законом утврђени
услови. Мишљења смо да се овде тражи кумулативно испуњење, да се
изјави приговор и да се утврди један од законски утврђених разлога за одбијање предлога за ослобођење осталих дугова.28 Ови разлози се углавном
тичу дискредитације дужника који је познат по преварном понашању и
изигравању повериоца, као и извршењу кривичних дела против привреде.
Ако суд утврди да не постоје разлози за одбијање предлога за ослобођење
од преосталих дуговања, он ће га дозволити у форми решења али са тачно наведеним дужностима дужника, које ће он морати да поштује током
периода од седам година, не би ли се по истеку тог рока ослободио свих
преосталих дугова. Неки од тих услова су: да се дужник бави примереним
занимањем, да преда поверенику половину наслеђене имовине, да пријави поверенику и стечајном суду сваку промену пребивалишта и места
запослења, забрана тајења било ког износа који је обухваћен изјавом о
уступању потраживања, предаја свих износа поверенику.29 Дужник током
трајања овог периода мора савесно испуњавати обавезе према повериоцима и придржавати се својих дужности, јер ће му као „награда” за добро
понашање доћи и ослобођење свих дугова које није исплатио, омогућиће
му се нов почетак (fresh start). Наиме, као и код личне управе, и код овог
24
Гарашић, Ј., Како законски регулирати „особни стечај” у Хрватској, Зборник
Правног факултета у Загребу, vol. 61, бр. 5, Загреб, 2011, 1488.
25
Чоловић, В., Лични стечај, Актуелна питања савременог законодавства: зборник
радова са Саветовања правника, 11–15. јун 2012, Будва (у оквиру манифестације XVIII Будвански правнички дани), 285–301.
26
Чл. 282–299. СЗ Хрватске.
27
Чл. 283. ст. 2. СЗ Хрватске.
28
Чл. 286. ст. 1. СЗ.
29
Чл. 291. ст.1. СЗ.
67
института се олакшава положај дужника.30 С обзиром на извештавања медија Хрватске у којима се тврди да је хрватски држављанин у просеку
дужан око петнаест просечних плата, да је задуженост грађана порасла за
пет година за 230 %, извесно је да ће у скоријој будућности круг субјеката
стечаја бити проширен на све категорије физичких лица. Хрватска јавност
је, чини се, спремна за имплементацију овог института у пуном обиму,
где би могла и размотрити скраћење периода отпуста дугова, јер се са
постојећим решењем сврстава у изразито конзервативна решења. Не сме
се изгубити из вида да је потрошач увек слабија страна у правном односу,
па стога заслужује правну заштиту.31
Словенија
У право Словеније 2007. године институт индивидуалног стечаја
уводи Закон о финанцијском пословању, поступцима због инсолвентности
и принудном престанку, у даљем тексту ЗФППИПП.32
Индивидуални стечај у Словенији могу да покрену дужник (свако
физичко лице па и потрошач) и поверилац пред првостепеним судом који
именује стечајног управника у случају постојања инсолвентности. Дужник је инсолвентан ако у дужем временском периоду не може плаћати
своје доспеле обавезе (трајнија неликвидност) или ако постане дугорочно
неспособан за плаћање (дугорочна платна неспособност). Ако се ради о
физичком лицу потрошачу, сматра се према закону да је трајније неликвидан ако није способан да испуни своје обавезе у року од два месеца и то
у износу који је већи од збира његове три просечне плате, а ако је незапослен инсолвентан је ако не може платити хиљаду евра.33 Овај поступак
се спроводи над имовином сваког физичког лица, које има стално пребивалиште у Словенији односно ако има као предузетник или адвокат, јавни
бележник и сл., седиште у Словенији. Циљ је истовремено, делимично
намирење поверилаца према начелу сразмерности и омогућује нов финансијски почетак за дужника кроз институт опроштаја од дугова. Опроштај
дугова се може реализовати по истеку једне године рачунајући од дана
подношења предлога за ослобођење, до пет година рачунајући од дана
30
Чоловић, В., Лични стечај. Актуелна питања савременог законодавства: зборник
радова са Саветовања правника, 11–15. јун 2012, Будва (у оквиру манифестације XVIII Будвански правнички дани), 285–301.
31
Гарашић, Ј., op. cit., 1488.
32
Урадни лист РС, бр.126/2007.
33
Чл. 14. ЗФППИПП.
68
подношења предлога за отварање индивидуалног стечаја.34 Ако дужник за
време „пробног периода” поштује све дужности и извршава налоге суда,
суд након истека потребног времена доноси решење о ослобађању од преосталих дугова. Ово решење се уписује у посебни регистар који води Министарство правосуђа, а особа која је једном прогласила стечај, не може га
поново прогласити у периоду од десет година.35
На основу овог закона могуће је и покренути поступак стечаја над
заоставштином умрле физичке особе, предлогом од стране наследника
или поверилаца умрле особе. Стечај заоставштине као посебне имовине
спроводи се у случају инсолвентности умрлог дужника, који је оставио
одређену имовину. Повериоци умрлог дужника наплаћују своја потраживања истовремено у једнаком проценту с обзиром на висину својих
потраживања, поштујући начело једнакости поверилаца израженог кроз
максиму par conditio creditorum. Регулисањем овог поступка спречава се
дотадашња лоша пракса, да се из заоставштине намири поверилац који је
био агресивнији и који је временски пре могао остварити своја потраживања на основу судске одлуке.36
Дакле, у Словенији се примењује институт индивидуалног стечаја
који основ има у америчком моделу. Овим законским решењима Словенија је хармонизовала своје стечајно право са државама чланицама ЕУ.
Закон предвиђа низ решења која имају за циљ спречавање злоупотреба института ослобађања од преосталих дугова у циљу изигравања поверилаца.
На пракси остаје да покаже да ли ће новим законским решењима правни
промет бити сигурнији, а заштита поверилаца и поштених а несрећних
дужника повећана.37
Црна Гора
Црногорски Стечајни закон38 у члану 11. одређује ко може бити стечајни дужник. Према овом решењу стечајни дужник могу бити сва правна
лица, привредна друштва која немају статус правног лица и предузетници.
Према закону о привредним друштвима Црне Горе командитно и ортачко
друштво немају својство правног лица.39 Црногорски законодавац се одлучио
Чланак 400. ст. 5. ЗФППИПП.
Ивањко, Ш., Ново инсолвентно право и особни стечај у Словенији, Зборник радова
Актуалности грађанског и трговачког законодавства и правне праксе, бр. 7, Мостар, 2009, 54.
36
Ibid.
37
Ibid., 56.
38
Службени лист Црне Горе, бр. 1/2011, од 11. 1. 2011. године.
39
Закон о привредним друштвима (Службени лист РЦГ, бр. 06/02 од 08. 02. 2002,
Службени лист РЦГ, бр. 17/07 од 31. 12. 2007, 80/08, 40/10) чл. 3.
34
35
69
за једно, можемо условно рећи међурешење, где је круг субјеката физичких
лица ограничио на лица која се искључиво баве привредном делатношћу.
Других специфичних института и правила поступака карактеристичних за
стечај над имовином физичког лица нема. Остаје да се види у ком смеру ће
се кретати стечајно право Црне Горе у будућности, под претпоставком да
ће пут евроинтеграција условити и даљи развој овог института.
Македонија
Република Македонија је Законом о стечају40 из 2006. године у стечајно право увела индивидуални стечај. Према чл. 4. поменутог закона
стечајни дужник може бити: свако правно лице и дужник појединац који
има регистровану привредну делатност. Поред ових лица закон изричито
наводи и следеће дужнике над чијом имовином се може покренути поступак стечаја, а то су: привредна интересна заједница, над имовином умрлог
лица, и над заједничком имовином брачних другова.41 Дужник појединац
сам подноси предлог за отварање стечаја.42 У делу осмом овог закона предвиђене су одредбе о ослобођењу дужника појединца од преосталих обавеза.43 Да би био ослобођен од преосталих дугова која су остала ненамирена
по окончању стечајног поступка, дужник мора поднети посебан предлог
за ослобођење. Овај предлог се мора поднети најкасније до извештајног
рочишта, а може се поднети и заједно са предлогом за отварање стечаја.
Уз предлог се прилаже и изјава да ће сва заложива потраживања из радног односа као и друга потраживања, уступити за време од шест година
поверенику кога одређује суд.44 Дужник и поверилац могу предложити стечајном судији физичко лице за повереника, које би било подобно с обзиром на околности случаја. Стечајни судија не може да закључи стечајни
поступак све док решење о отпусту дугова не постане правоснажно. Дужник током тих шест година је дужан да се бави примереним занимањем,
да преда поверенику половину наслеђене имовине, да пријави поверенику
и стечајном суду сваку промену пребивалишта и места запослења, такође
има забрану тајења било ког износа који је обухваћен изјавом о уступању
потраживања, као и обавезу предаје свих износа поверенику.45 Предвиђени
Закон за стечај, Службени весник, бр. 34/2006
Чл. 4, ст. 2. ЗСМ.
42
Чл. 51, ст. 7. ЗСМ.
43
Чл. 270–286, ЗСМ.
44
Рок од шест година се рачуна од дана закључења стечајног поступка.
45
Чл. 278. ст. 1, 2, 3. ЗСМ.
40
41
70
су и разлози услед којих се може ускратити ослобођење, који имају за циљ
да потенцијална преварна понашања сведу на најмању могућу меру. Када
истекне рок од шест година ако се не испуни неки од услова за ускраћење
овог института, дужник се ослобађа свих дугова која су остала ненамирена
после овог периода. Као посебне поступке Закон о стечају у десетој глави
предвиђа и могућност стечаја над заоставштином46, као и стечаја над заједничком имовином брачних другова.47 Према изнетом, можемо закључити
да се стечајно право Македоније оваквим законодавним решењем сврстало
у круг модерних стечајних права, која посебну пажњу посвећују јачању
дужничке позиције, која за последицу има хуманизацију положаја човека,
гарантујући му један достојанствен живот након банкрота, кроз примену
института ослобођења од преосталих дугова. Може се очекивати да ће македонско законодавство у будућности ићи у смеру проширења круга лица
која могу оптирати за стечај (на сва физичка лица) као и скраћења потребног периода за примену института опроста преосталих дугова.
ИНДИВИДУАЛНИ СТЕЧАЈ У ПРАВУ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
У оквиру права Европске уније још увек није донет акт који би за
циљ имао јединствено регулисање материје индивидуалног стечаја, односно стечаја који за субјект има физичко лице, потрошача. Државе чланице
Европске уније су својим националним законодавством регулисале могућност, начин и поступак покретања индивидуалног стечаја, што је резултирало великим бројем различитих законодавних решења.48
Европска унија тежи хармонизацији закона, укључујући и стечајне
законе у државама чланицама. Док оваква хармонизација не буде постигнута, грађани држава чланица Европске уније могу легално да огласе индивидуални стечај и да оптирају за примену најповољнијег законодавног
решења, било које државе чланице, на њихову правну ситуацију. У сфери
индивидуалног стечаја, „стечајни туризам”49 је узео маха оног тренутка
када су грађани постали свесни да могу решавати своје финансијске проблеме, ван оне јурисдикције у којој су дугови заправо настали. НепостоЧл. 229–315. ЗСМ.
Чл. 316–318. ЗСМ.
48
Опачић, А., Регулатива индивидуалног стечаја у праву Европске уније, часопис
Европско законодавство, бр. 37–38/11, Београд, 2011, 68.
49
Byrne, P., Standardizing Personal Insolvency Laws in Europe, dostupno na: http://www.
nationaldebtrelief. ie/articles/standardizing-personal-insolvency-laws-in-europe (приступ 17. 08.
2012).
46
47
71
јање стандардизације материје индивидуалног стечаја на нивоу Европске
уније је отворило пут бројним злоупотребама од стране самих субјеката
стечаја, грађана Европске уније, што указује на потребу за хармонизацијом прописа из ове области.
Иако Европска унија још увек није приступила хармонизацији материје индивидуалног стечаја, учињени су напори уједначавања законодавних прописа из области међународног стечаја, доношењем Уредбе
бр. 1346/2000 о стечајним поступцима.50 Наиме, пре доношења Уредбе
1346/2000, постојало је низ уговора у области стечаја, који су имали за
циљ увођење јединствених правила у овој области, пре свега у области
признања и извршења страних стечајних одлука. Најважнији део стечајног поступка јесте прикупљање целокупне имовине стечајног дужника и
намирење поверилаца из те имовине. Ако би из било ког разлога дошло
до тога да део или целокупна имовина буду дислоцирани у другу земљу,
тада се поставља питање примене правила о међународном стечају која су
дефинисана, пре свега поменутом уредбом, али и Модел законом о прекограничној инсолвентности који је донет у оквиру UNCITRAL. Уредба
1346/2000 се примењује на колективне поступке у случају инсолвентности, док је искључена примена на поступке против осигуравајућих друштава, инвестиционих предузећа и осталих финансијских организација.
Уредба 1346/2000 представља напредак у односу на ранију Европску
конвенцију о међународним аспектима стечаја, имајући у виду обим и начин њене примене, као и то што је поставила основе за унификацију правила, која ће се примењивати код дејстава стране стечајне одлуке на територији друге државе уговорнице. Међутим, из области стечаја физичких
лица не постоји ниједан правни акт Европске уније, који би значио хармонизацију правних правила. С обзиром на пораст преварних понашања
грађана Европске уније и све веће правне несигурности приликом примене овог института, постоји потреба за доношењем јединственог правног
акта, у оквиру права Европске уније, који би на јединствен начин регулисао материју покретања стечаја над имовином физичких лица. У ишчекивању новог европског законодавног решења, остаје нам да се на посредан
начин користимо Уредбом бр.1346/2000 о стечајним поступцима.51
Council regulation (EC) No 1346/2000 of 29 May 2000, on insolvency proceedings,
Official Journal of the European Communities L 160/1, 30. 06. 2000, 1–18.
51
Више о томе у: Чоловић, В., Сарадња судова и других органа у грађанским стварима у праву Европске уније, Институт за упоредно право и „Млади правници Србије”,
Београд, 2009, 133.
50
72
ПОЗИТИВНОПРАВНО РЕШЕЊЕ И ПЕРСПЕКТИВА СРБИЈЕ
Важећи Закон о стечају Републике Србије52 регулишући предмет овог
закона предвиђа да се стечајни поступак може покренути само над имовином правних лица.53 Дакле, наш законодавац вршећи реформу стечајног
права 2009. године из правног живота брише предузетника као могућег
субјекта стечаја. Могућност покретања стечаја над имовином предузетника у српско право је увео Закон о стечају54 из 2004. године55. Тај закон је и
предвидео могућност установљавања личне управе предузетника за време
трајања стечаја. Ово решење је тада оцењено од стране правне теорије која
заговара имплементацију индивидуалног стечаја, као скроман али вредан
допринос кретању ка модерним стечајним законодавствима. Критиковано је сужавање круга физичких лица која могу оптирати за стечај (само
предузетници), непостојање института ослобођења од преосталих дугова,
и истицала се потреба реформе модела личне управе предузетника у будућности. Реформом која је извршена 2009. године није се наставио пут
даљег утемељења и усавршавања поменутих института већ је напротив
стечај над имовином физичких лица избрисан из стечајног права Србије.
Са друге стране, у стручној јавности се све више говори о могућности покретања стечаја над имовином физичких лица. Подаци кредитног
бироа Удружења банака56 говоре о тренду раста задуживања физичких
лица, која услед немогућности подмиривања основних животних потреба посежу за кредитним задуживањима код пословних банака. Кредитна задуженост грађана је у јулу месецу ове године порасла за 1,3 % у
односу на претходни месец, достижући укупни дуг од 609,84 милијарди
динара. Кредитно задужење предузетника је порасло током месеца јула за
7,7 одсто што је резултирало укупним дугом од 98,57 милијарди динара.
Ако упоредимо податке кредитног бироа Удружења банака из јула месеца
2011. године са јулом месецом 2012. године, приметићемо да је кредитна
задуженост привреде и грађана значајно порасла, а веће је и кашњење у
отплати кредита.57
Закон о стечају, Службени гласник РС, бр. 104/09.
„Овим законом уређују се услови и начин покретања и спровођења стечаја над
правним лицима”, Службени гласник РС, бр. 104/09.
54
Закон о стечајном поступку, Службени гласник РС, бр. 84/04.
55
Закон о стецишном потупку из 1861. године као и стечајни закон из 1930. године
уређивали су материју грађанског стечаја. Од 1953. године када је донета Уредба о престанку предузећа и радњи до данас наш правни поредак не познаје стечај физичких лица
која се не баве привредном делатношћу.
56
Подаци доступни на интернет адреси www.ubs-asb.com, датум приступа 20. 08. 2012.
57
У јулу месецу ове године са отплатом кредита је каснило 4,3 % грађана.
52
53
73
Кредитним задуживањем грађана омогућава се тренутно уживање
које се отплаћује будућим примањима. Проблема нема докле год је приходовање константно и довољно високо. Поставља се питање како ће се
решити бројни проблеми инсолвентних грађана који више нису у могућности да отплаћују кредите због губитка посла, или болести. У случају
стамбеног кредита банка је заштићена установљавањем хипотеке на непокретности па се може намирити продајом исте и наплатити. Међутим,
ситуација на тржишту некретнина девастира пословне банке да некретнине продају (слаба продаја некретнина, ниска тржишна цена) већ изналазе
начине кроз прављење разних планова репрограмирања кредита са физичким лицима. Код готовинских и потрошачких кредита таквих мера обезбеђења нема, већ се у случају суочавања са немогућношћу даље отплате
кредита и банке као повериоци и дужници суочавају са великим проблемима. Излаз из тих проблема се налази привремено кроз разне видове
рефинансирања кредита, који заправо перфидно увлаче дужнике у један
зачарани круг вечитог дуговања. Последица инсолвентности је најчешће
одређена неодговорност и локомисленост, свакако и недовољно познавање функционисања кредитне привреде, али не смемо испустити из вида
да се лице може наћи пред банкротом и у случају изненадног губитка
посла, болести или болести његових сродника, одређених елементарних
непогода које би уништиле њихову имовину и сл. Потребно је пронаћи
решење, за лица која своју ситуацију нису објективно скривила, које би у
оваквим изузетним случајевима заштитило од урушавања достојанства и
гурања на друштвену ивицу пропасти. У интересу правне сигурности је
омогућити поступак у коме ће се повериоци макар и делимично намирити,
где се извршни поступак не показује као погодан. Код принудне наплате
губе све стране односа: губе повериоци који најчешће не могу наплатити
потраживање у целости, губи и дужник јер у таквој ситуацији је извесно
да ће тешко поново стати на ноге, а губи и држава добијајући још један
социјални случај више. Инсолвентност физичке особе заиста може имати далекосежне последице. Особа која не може испуњавати финансијске
обавезе често ће се наћи под изузетно великим стресом, што може изазвати психичке и физичке болести, а врло је извесно да ће се таква особа одлучити и за нелегалне начине решавања своје ситуације (криминал).
Посебно је опасно рефлектовање инсолвентности на свеукупну привреду
државе, јер ће је такве особе оптеретити потребом за примањем социјалне
помоћи, а са друге стране неће више бити субјекти плаћања пореза и дру-
74
гих социјалних доприноса па тако и двоструко оштетити буџет државе.58
Економска стварност нас упозорава да је дошло време одговорног понашања државе, која се Уставом обавезала на гарантовање достојанства појединца.59 Потребно је покренути акцију финансијског описмењавања грађана, окупити представнике синдиката запослених, удружења потрошача
и представнике надлежних министарстава у циљу проналажења адекватног модела примене новог финансијског почетка појединца. С обзиром да
је регион пре нашег законодавства регулисао у мањој или већој мери ову
материју, препоручљиво је сагледати њихова искуства и проблеме који се
јављају у примени и према томе израдити један модел који је адекватан
нашој свеукупној економско-друштвеној свести.
ЗАКЉУЧАК
Индивидуални стечај није идеално али јесте крајње средство у ситуацији када не постоји ниједан други начин за појединца да врати своје
дугове. У земљама где индивидуални стечај постоји, он за дужника представља тешко раздобље, јер бива финансијски завистан од повереника,
искључен је на неколико година из свих финансијских токова током којих
отплаћује своје дугове. Погрешно би било схватити овај институт магичном формулом којом дужник брише своје дугове и након тога креће истим
путем неодговорног кредитног понашања. Важну улогу на путу имплементације овог института морају имати медији и држава који би заједничким ангажовањем требало, пре свега, да доведу до подизања финансијске одговорности грађана. Финансијске инстиутуције би требало да узму
учешћа у овој борби за повратак људског достојанства као вид друштвене одговорности, тиме што би финансирале независна удружења која би
се бавила бесплатним финанијским саветовањем презадужених грађана.
Економска реалност нас свакодневно опомиње да је потребно предузети
озбиљне мере у погледу смањења броја задужених грађана. Имплементацијом индивидуалног стечаја било посебним законом или интегрално
са стечајем правних лица, правни промет би постао сигурнији, а заштита
поверилаца и поштених а несрећних дужника већа.
Гарашић, Ј., Како законски регулирати „особни стечај” у Хрватској, Зборник
Правног факултета у Загребу, vol. 61, бр. 5, Загреб, 2011, 1491.
59
Чл. 19. Устава РС.
58
75
INDIVIDUAL BANKRUPTCY IN THE CONTEXT OF REGIONAL
AND INTERNATIONAL DEVELOPMENT – SERBIAN PERSPECTIVE
Аna Opačić
Student of the final year of Ph.D. studies and teaching assistant
at the College of Business Economy and Entrepreneurship
Summary
Entities daily enter into legal relations with third parties. These legal entities may
be legal entities and individuals. The most important question that may arise in the debtor
creditor relationship is a question of fulfillment of obligations to the creditor in a situation
where the borrower does not have sufficient funds to do so. The expansion of consumer
credit, psychology of comfortable life that is funded by loans gives the false impression of
solvency, and according to statistics citizens are sinking deeper in debt from which without
real engagement of the state will not be able to emerge. The authors of the paper in addition
to the basic elements of individual bankruptcy institute show state level of this institute in
the region, too.
Also at the end of the paper the authors discussed the economic and social situation
in Serbia and tried to point out the main reasons why individual bankruptcy would be extremely useful.
Keywords: insolvent debtor, consumer, personal insolvency, personal bankryptcy, insovency proceedings for consumers, release from outstanding liabilities
76
Р А С П Р А В Е
UDC 331.105:351.74
Dr Ve l i s a v M a r k o v i ć,
docent na Poslovnom fakultetu, Valjevo
Univerziteta Singidunum, Beograd
OSTVARIVANJE PRAVA POLICIJSKIH SLUŽBENIKA
NA DODATKE NA PLATU1*
SAŽETAK: Policijski službenici su državni službenici. Njihova
prava iz radnog odnosa se štite pred sudom opšte nadležnosti kada
je u pitanju naknada štete i pred Upravnim sudom kada su u pitanju ostala prava. U radu je obrađena sudska praksa pri zaštiti individualnih prava policijskih službenika iz radnog odnosa. Obrađena
je sudska zaštita i problemi koji se pojavljuju pred sudovima opšte
nadležnosti i upravnim sudovima kao i zaštita prava pred Ustavnim
sudom povodom ostvarivanja prava na dodatke na platu za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane praznika. Imajući u vidu sudsku
praksu, u radu autor postavlja opravdano pitanje da li policijski službenici uopšte mogu ostvariti svoja prava iz radnog odnosa.
Ključne reči: zaštita prava, dodaci na platu, problemi u sudskoj
praksi
I. Uvod
Policija obavlja zakonom utvrđene policijske i druge poslove, pruža podršku vladavini prava u demokratskom društvu i odgovorna je za ostvarivanje
bezbednosti u skladu sa zakonom. Obavljanjem policijskih poslova, policija
svima pruža zaštitu njihovih prava i sloboda. Prilikom pružanja zaštite, policija pojedina prava i slobode može ograničiti samo pod uslovima i na na*
Rad primljen 27. 11. 2012. godine.
77
čin utvrđen Ustavom i zakonom.1 Međutim, postavlja se pitanje kako se štite
prava policijskih službenika s obzirom da su oni obavezni da svima drugima
pružaju zaštitu njihovih prava i sloboda. Dosadašnja sudska praksa, nažalost,
pokazuje da su prava policijskih službenika iz radnog odnosa najugroženija i
da ih vrlo teško ostvaruju ili gotovo ne ostvaruju.
Državni službenik je lice čije se radno mesto sastoji od poslova iz delokruga organa državne uprave.2 Policijski službenici su državni službenici i
na njih se primenjuje Zakon o državnim službenicima. Pored ovog zakona na
prava policijskih službenika primenjuje se i Zakon o policiji kao poseban zakon i Poseban kolektivni ugovor za policijske službenike3.
O pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem ako zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno. Rukovodilac
može pismeno da ovlasti državnog službenika koji ima stečeno visoko obrazovanje na studijama drugog stepena (diplomske akademske studije – master,
specijalističke akademske studije, specijalističke strukovne studije), odnosno
na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine i najmanje pet
godina radnog iskustva u struci da umesto njega odlučuje o pravima i dužnostima državnih službenika. Pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog
službenika primenjuje se zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu.4
Rešenje o pravima i obavezama rukovodioca policijski službenici moraju
najpre pobijati žalbom u upravnom postupku, pa tek onda tužbom u upravnom
sporu.5 Sporove za naknadu štete policijski službenici vode pred sudom opšte
nadležnosti u parničnom postupku.
Za zaštitu ustavom zajemčenih prava policijski službenici mogu ostvariti
ustavnosudsku zaštitu po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.6
U radu će biti reči o sudskoj praksi i problemima u ostvarivanju prava
policijskih službenika i to prava na dodatke na platu za prekovremeni rad, rad
noću i rad na dane državnih praznika.
Zakon o policiji (Službeni glasnik RS, br. 101/2005, 63/2009, 92/2011), čl. 1. st. 2. i 3.
Zakon o državnim službenicima (Službeni glasnik RS, br. 79/2005, 81/2005, 83/2005,
64/2007, 67/2007, 116/2008, 104/2009), čl. 2.
3
Službeni glasnik RS, br. 18/2011.
4
Zakon o državnim službenicima, čl. 140.
5
Vidi više u Ivošević, Zoran, Razgraničenje i problemi nadležnosti u zaštiti prava po
osnovu rada, Pravni zapisi, broj 2/2011, str. 447–466. Urošević, Ruža, Upravnosudska zaštita
prava državnih službenika, Izbor sudske prakse, broj 7–8/2011, 13–16.
6
Vidi: Slijepčević, Dragiša, Ustavna žalba u funkciji zaštite prava iz radnih odnosa, u:
Ivošević, Zoran (redaktor), „Izvori, ostvarivanje i zaštita prava iz radnog odnosa”, Glosarijum,
2009. 51–66, Ustavna žalba u sferi radnih odnosa, u: Zoran Ivošević (redaktor), „Zaštita prava u
oblasti rada”, Glosarijum, 2011, 48–71.
1
2
78
II. Ostvarivanje prava na dodatke na platu
za prekovremeni rad, rad noću
i rad na dane državnih praznika
1. Ostvarivanje prava pred sudom opšte nadležnosti
Više hiljada policijskih službenika podnelo je u toku 2006. godine (pre
početka primene Zakona o državnim službenicima koji je počeo da se primenjuje od 01. 07. 2006. godine) tužbe protiv Republike Srbije, Ministarstva
unutrašnjih poslova, sudu opšte nadležnosti radi isplate dodataka na platu za
prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih praznika koji im nisu isplaćivani. Naime, svi policijski službenici su primali platu za 174 sata mesečno
bez obzira koliko su radili prekovremeno (neki su radili i preko 240 sati mesečno), noću ili na dane praznika.
Po navedenim tužbama, na primer, Opštinski sud u Valjevu je presudom
P1. broj 861/06 od 16. 04. 2007. godine7 usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženu Republiku Srbiju, MUP RS, PU Valjevo, da tužiocima isplati
novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na ime dodataka na platu za
prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih praznika. Međutim, Okružni sud u Valjevu je st. 2. izreke presude Gž.1. 394/07 od 31. 10. 2007. godine
preinačio presudu Opštinskog suda u Valjevu i odbio tužbeni zahtev tužilaca
za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika za period od decembra 2005. do juna 2006. godine,
odnosno za period važenja Zakona o policiji, a usvojio je za period važenja
Zakona o unutrašnjim poslovima.8 Rešavajući po ustavnim žalbama policijskih službenika Ustavni sud Republike Srbije doneo je, na primer, Odluku broj
Už. 292/2008 od 18. 05. 2010. godine kojom je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio
da je st. 2. izreke presude Okružnog suda u Valjevu, Gž1. 22/08 od 21. januara
2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu
za rad zajemčeno odredbom čl. 60. st. 4. Ustava Republike Srbije. Navednom
odlukom je poništena presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž1. 22/08 od 21.
januara 2008. godine i određeno da Apelacioni sud u Beogradu donese novu
odluku. Takođe je određeno da Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja
nisu podnela ustavnu žalbu a nalaze se u istoj pravnoj situaciji saglasno odredbi čl. 87. Zakona o ustavnom sudu.
Sve presude i odluke Ustavnog suda navedene u radu nalaze se u arhivi autora ukoliko
nije naveden izvor.
8
Službeni glasnik RS, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/2001 i 106/2003.
7
79
U svojoj Odluci Už. 292/08 Ustavni sud je ocenio da „na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatke na platu, i nakon
stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji
radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na
konkretno radno mesto na osnovu tog akta, pri čemu je Zakon, u odredbi člana
195. odredio rok od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona za
donošenje novog opšteg akta i pojedinačnih rešenja državnim službenicima u
Ministarstvu, a kojima se prilikom raspoređivanja na radna mesta utvrđuju i
koeficijenti za obračun plata, saglasno Zakonu.”
Prema oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Valjevu je pogrešno primenio
odredbe Zakona o policiji, kada je u st. 2. izreke osporene presude usvojio žalbu tužene i preinačio presudu Opštinskog suda u Valjevu. Polazeći od rešenja
sadržanih u prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji, kao i činjeničnog stanja utvrđenog u osporenoj presudi, iz koga sledi da podnosiocu ustavne žalbe i drugim tužiocima u predmetnom postupku nisu odmah po stupanju
na snagu Zakona doneta rešenja o raspoređivanju na radno mesto saglasno
tom zakonu, te činjenice da faktički, a ni pravno nije postojala mogućnost da
istog dana kada je stupio na snagu navedeni zakon bude donet i stupi na snagu
i opšti akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, imajući u
vidu propisanu proceduru za donošenje ovog opšteg akta, a posebno nije bilo
moguće da istog dana na osnovu tog akta budu doneta i pojedinačna rešenja o
raspoređivanju svakog pojedinačnog službenika na radno mesto. Ustavni sud
je ocenio da je drugostepeni sud pogrešno našao da podnosilac ustavne žalbe
i drugi tužioci nemaju pravo na isplatu dodataka na platu za traženi period jer
im je od dana stupanja na snagu Zakona o policiji takav rad vrednovan kroz
uvećanje osnovnog koeficijenta.
Nakon ove Odluke Ustavnog suda policijski službenici su podneli predlog za ponavljane parničnog postupka.
S tim u vezi, na primer, Apelacioni sud u Beogradu doneo je Rešenje
Gž1. 6423/10 od 17. 12. 2010. kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Valjevu Gž.1 394/07 od 31. 10. 2007. godine stavu II izreke i presudu Opštinskog suda u Valjevu P1. 861/06 od 16. 04. 2007. godine u delu stava I izreke i
uputio Osnovnom sudu u Valjevu na ponovno suđenje.
Osnovni sud u Valjevu je, na primer, presudom 3 P1. 86/11 (2006) od
13. 04. 2011. godine usvojio tužbeni zahtev policijskih službenika protiv Republike Srbije, MUP RS, PU Valjevo, na ime neisplaćenih dodataka na platu
za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika za
period decembar 2005. godine do maja 2006. godine sa zakonskom zateznom
kamatom i troškovima postupka. U obrazloženju prvostepene presude Osnovni sud u Valjevu je pravilno zaključio da tuženi u spornom periodu nije primenio odredbu čl. 147. Zakona o policiji.
80
Rešenja o utvrđivanju koeficijenata tužilaca, koja su važila u spornom periodu, doneta su na osnovu Pravilnika o platama i Zakona o unutrašnjim poslovima, kao i Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Takođe
je u delu pravnosnažne odluke, koja nije bila zahvaćena predlogom za ponavljanje postupka, u toku postupka utvđeno da tužiocima nije plaćen dodatak
za prekovremeni, noćni i rad u dane praznika. Pravnosnažno je na osnovu svih
izvedenih dokaza utvrđeno da je tuženik postupao suprotno čl. 47. Zakona o
unutrašnjim poslovima i uvećanje koje je Zakonom propisano za određene kategorije zaposlenih u MUP-u po osnovu odgovornosti, težine i prirode poslove
i zadataka primenio na sve zaposlene, kao i da Zakonom o unutrašnjim poslovima i Pravilnikom o platama nije posebno vrednovan rad u dane praznika,
noću i prekovremeni rad. Iz rešenja o koeficijentima tužilaca se jasno vidi šta
čini strukturu koeficijenta, odnosno da im je koficijent određen po čl. 2, 3. i 7.
Pravilnika o platama zaposlenih u MUP-u. Čl. 2. Pravilnika o platama utvrđuje
koeficijent radnog mesta, čl. 3. uvećanje koeficijenta radnog mesta od 30 %, a
čl. 7. koeficijent za čin, odnosno zvanje. Zaposleni u MUP-u koji ne radi noću,
prekovremeno i u dane državnih i verskih praznika ima koeficijent koji se utvrđuje po čl. 2, 3. i 5. Pravilnika. Dakle i radnik koji nema nikakvih neredovnosti
u radu ima po čl. 3. Pravilnika uvećanje koeficijenta iz čega nedvosmisleno
proizilazi da tužiocima nije kroz uvećanje koeficijenta vrednovan rad duži od
punog radnog vremena, noćni, ni rad u dane državnih praznika.
Tužioci su takođe isticali da Zakon o unutrašnjim poslovima i Pravilnik o
platama nisu definisali posebne uslove rada, što je još jedan argument u prilog
tvrdnje tužilaca da im nije plaćen prekorvemeni, noćni i rad u dane praznike.
Čl. 47. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode poslova i zadataka ovlašćenim službenim
licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 %
uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale
radnike Ministarstva, a nigde se ne pominje da su u uvećanja uračuniti dodaci
na ime prekovemenog rada, rada na dan državnog praznika i rad noću. U toku
postupka je kao nesporno utvrđeno da pravo na uvećani koeficijent imaju svi
zaposleni u MUP-u, radnici u računovodstvu, šalterski službenici, mehaničari
u radionicama i drugi radnici koji po prirodi posla nikada ne rade prekovremeno, na dan praznika ili noću.
Tužioci su isticali da Zakon o unutrašnjim poslovima ne sadrži odredbe kojima se reguliše način obračuna plata zaposlenih u Ministarstvu, već se
čl. 32. Zakona propisuje da se na zaposlene u Ministarstvu primenjuju propisi
o državnoj upravi. Samim tim na radnike Ministarstva se primenjuje Zakon o
radnim odnosima u državnim organima, Zakon o platama u državnim organima, Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, odnosno propisi koji su važili u
spornom periodu.
81
Način na koji je kasnije Zakon o policiji regulisao ovu materiju nije od
uticaja za ovaj konkretan spor, s obzirom da je Pravilnik o platama zaposlenih
i rešenja o utvrđivanju koeficijenata po njemu stupio na snagu i počeo da se
primenjuje posle perioda na koji se odnosi tužbeni zahtev.
Tužioci su ponovo isticali da je pravnosnažno utvrđeno da u periodu
primene Zakona o unutrašnjim poslovima tužiocima nisu isplaćeni dodaci za
prekovremeni, noćni i rad u dane praznika, a što je utvrđeno veštačenjem od
strane veštaka ekonomske struke, koji je prilikom izrade i davanja mišljenja
naveo na osnovu kojih rešenja i Pravilnika je plata obračunavana. To se odnosi
na ceo period potraživanja, bez obzira što je u međuvremenu donet Zakon o
policiji, jer tuženik Zakon o policiji nije primenio.
Takođe, u već navedenoj Odluci Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni
sud pogrešno našao da podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nemaju pravo na
isplatu dodataka na platu za traženi period jer im je od dana stupanja na snagu
Zakona o policiji takav rad vrednovan kroz uvećanje osnovnog koeficijenta.
Međutim, i pored svega, Apelacioni sud u Beogradu donosi presudu Gž1.
3305/11 od 09. 04. 2012. godine kojom preinačuje presudu Osnovnog suda u
Valjevu P1. 86/11(2006) od 13. 04. 2011. godine i odbija tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan ignorišući stav i ocenu Ustavnog suda Srbije iz Odluke Už.
292/2008 od 18. 05. 2010. godine i Už. 279/2008. od 28. 07. 2010. godine i
drugih odluka u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji.
U osporenoj presudi Apelacioni sud, po mom mišljenju, pogrešno primenjuje materijalno pravo i konstatuje da bi pravno shvatanje Ustavnog suda bilo
aktivirano u situaciji da zaposleni u ovoj radnoj sredini nemaju isplaćeno uvećanje plate po osnovu neredovnosti iz naznačenog osnova a zatim pogrešno
navodi da je tužiocima izvršeno uvećanje plate za 30% zbog naznačenih neredovnosti – prekovremenog rada, rada na dan praznika i rada noću, što znači da
je tužena strana u celosti ispunila obligaciju prema tužiocima.
Nesporno je utvrđeno u postupku da tužioci nisu primili rešenja po novom Zakonu o policiji te da samim tim nisu mogli dobiti uvećanje od 30 % po
osnovu neredovnosti propisanih Zakonom o policiji.
Iz navednog proizilazi, po mom mišljenju, da je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž1. 3305/11 od 09. 04. 2012. godine povredio pravo na pravičnu naknadu za rad podnosioca ustavne žalbe predviđenu odredbom čl. 60.
st. 4. Ustava Republike Srbije, grubo ignorišući pravni stav izražen u Odluci Ustavnog suda Srbije Už. 279/2008 od 28. 07. 2010. godine kao i drugim
odlukama Ustavnog suda.9
9
„Nižestepeni sudovi su shodno čl. 171. Ustava Republike Srbije i čl. 104. Zakona o Ustavnom sudu dužni da prihvate pravno shvatanje Ustavnog suda”, iz rešenja Vrhovnog kasacionog
suda Rev2 834/11 od 03. 11. 2011. godine, preuzeto sa http://www.vk.sud.rs/rev2-83411-gradjansko-procesno-pravo-ponavljanje-postupka-razlozi-za-ponavljanje-postupka-odluka-ustavnog-suda-html (20. 07. 2012.).
82
Postavlja se pitanje zašto Apelacioni sud u Beogradu ne poštuje odluke
Ustavnog suda Srbije. Da li je u pitanju nestručnost ili nešto drugo?10
Sa druge strane, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Apelacioni sud u
Kragujevcu zauzeo je pravni stav da policijski službenici imaju pravo na navedene dodatke na platu i za period važenja Zakona o policiji i po rešenjima donetim na osnovu ovog Zakona. Na primer, presudu Apelacionog suda u
Kragujevcu, Gž1. 82/12 od 18. 01. 2012. godine kojom je potvrđena presuda
Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 4541/10 od 10. 11. 2011. godine a kojom je
usvojen tužbeni zahtev tužioca protiv Republike Srbije, MUP, PU Kragujevac,
za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dane praznika i rad
noću za period od 10. 05. 2007. godine do 10. 05. 2010. godine kao i presudu
Osnovnog suda u Kragujevcu 4 P1. 2581/10 od 05. 07. 2010. godine koja je
potvrđena presudom Apelacionog sud u Kragujevcu Gž1. 3231/10 od 12. 01.
2011. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca protiv Republike Srbije,
MUP, PU Kragujevac, za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad
na dane praznika i rad noću za period od 01. 11. 2003. godine do 01. 11. 2006.
godine. Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo na desetine ovakvih presuda.
Sa druge strane Apelacioni sud u Beogradu donosi sasvim drugačije odluke u
istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji. Na primer, presudom Gž1. 4780/11 od 18.
01. 2012. godine potvrđuje presudu Osnovnog suda u Šapcu, 1 P1. br. 703/10
od 06. 09. 2011. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca na ime dodataka na platu za period 01. 04. 2007. godine do 01. 06. 2010. godine.
Apelacioni sud u Beogradu, u navedenim presudama kojima preinačava
presude Osnovnog suda u Valjevu, konstatuje da postoji različita pravna praksa ali da navodno nije reč o različitom tumačenju prava koje zadire u povredu
ljudskog prava već o različitim činjeničnim elementima koje opredeljuju prethodno naznačeni razlozi. Ovo navodno iz tri razloga: što se radi o različitim
policijskim upravama, što u postupku donošenja odluka nije vršena provera
obračuna plata sa stanovišta čl. 147. Zakona o policiji i što sud odlučuje na
osnovu stranačke dokazne dispozicije.
Ovo obrazloženje se nikako ne može prihvatiti iz sledećih razloga: prvo,
bez obzira što se radi o različitim policijskim upravama radi se o primeni istih
propisa koji važe za sve policijske službenike bez obzira u kojoj policijskoj
upravi rade. Drugo, ne može se vršiti provera obračuna plata sa stanovišta čl.
147. Zakona o policiji kada isti zakon nije primenjen u konkretnim slučajevima i, treće, dokazni predlozi stranaka nisu mogli bitno uticati na ishod sporova s obzirom da je u pitanju prvenstveno primena materijalnog prava.
10
S tim u vezi sudija Apelacionog suda Borivoje Živković smatra da se navedenom shvatanju Ustavnog suda može prigovoriti iz više razloga. Vidi: Živković, Borivoje, Pravo na uvećanu platu policijskih službenika i primena zakona, Sudska praksa, broj 9–10/2010, 3–9.
83
Po ovom pitanju pravni stav je zauzeo i Vrhovni kasacioni sud Srbije koji
je svojom presudom Rev2 681/11 od 07. 03. 2012. godine preinačio presudu
Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 515/11 od 17. 03. 2011. godine i presudu
Osnovnog suda u Požegi P1. 583/10 od 30. 11. 2010. godine i odbio tužbeni
zahtev kao neosnovan za period od 01. 03. 2003. godine do 28. 02. 2006. godine. Ovu presudu Vrhovni kasacioni sud je doneo po reviziji koja je izuzetno
dozvoljena zbog ujednačavanja sudske prakse. U obrazloženju navedene presude (koje je samo na dve strane) daju se razlozi u samo dva pasusa koji glase:
„Prema citiranim posebnim propisima, zaposleni u MUP-u RS, pa i tužilac ostvarili su pravo na uvećani koeficijent zarade koji je od 30 do 50 %
nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike što isključuje
primenu Zakona o radu i Zakona o platama u državnim organima i javnim
službama kao opštih propisa.
Imajući u vidu da je tužiocu pojedinačnim rešenjem bio uvećan koeficijent zarade u smislu čl. 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, odnosno čl. 146.
st. 1. i čl. 147. st. 1. i 3. Zakona o policiji, te nemogućnost primene opštih
propisa o uvećanoj zaradi za pripadnike MUP-a, tužilac i po oceni revizijskog
suda neosnovano zahteva isplatu iznosa za prekovremeni, noćni rad i rad u
dane državnih praznika u periodu od 01. 03. 2003. do 28. 02. 2006. godine.”
Ovom obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda može se prigovoriti iz svih već navedenih razloga.
Na kraju konačnu odluku će doneti Ustavni sud Srbije ili eventualno
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.
2. Ostvarivanje prava pred Upravnim sudom
Pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje
se zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o
odgovornosti za štetu po Zakonu o državnim službenicima koji je počeo da
se primenjuje 01. 07. 2006. godine. Više hiljada policijskih službenika je i
po ovom Zakonu podnelo zahtev za ostvarivanje prava na dodatke na platu
za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih praznika i pokrenulo
upravni postupak tražeći ostvarivanje prava za poslednje tri godine a imajući
u vidu zauzet stav sudova opšte nadležnosti za ostvarivanje prava za vreme
važenja Zakona o unutrašnjim poslovima.
Međutim, rukovodioci policijskih uprava su prvostepenim rešenjima odbijali zahteve policijskih službenika a Žalbena komisija Vlade Republike Srbije je potvrđivala navedena rešenja.
84
Po podnetim upravnim tužbama Upravni sud je donosio različite odluke.
Presude kojima usvaja tužbeni zahtev i poništava kao nezakonito rešenje Žalbene komisije Vlade11 i presude kojima se tužba odbija kao neosnovana.12
Na odluke kojima je odbijen tužbeni zahtev podnete su ustavne žalbe
Ustavnom sudu. Ustavni sud je usvajao ove ustavne žalbe i poništavao presude i Vrhovnog suda Srbije (upravnog odeljenja) i kasnije Upravnog suda.13
Iako se masa ovih postupaka u upravnom postupku i upravnom sporu
vodi još od 2006. godine faktički nijedan spor još nije pravnosnažno rešen?!
Nakon poništavanja rešenja Žalbene komisije Vlade upravni postupak se
ponovo vodi ali upravni organi donose iste odluke ne postupajući po odlukama Upravnog suda. Podnet je veliki broj tužbi i više puta Upravnom sudu
u kojima policijski službenici traže da Upravni sud sam reši stvari u sporu
pune jurisdikcije. Međutim, Upravni sud još nijednom nije otvorio raspravu
po ovim predmetima.
Policijski službenici su onemogućeni da ostvare svoja prava jer upravni
postupak i upravni spor ide ukrug. Na kraju policijski službenici su prinuđeni
da podnesu ustavne žalbe i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.
3. Ostvarivanje prava pred Evropskim sudom za ljudska prava
Imajući u vidu veoma brojne različite odluke sudova po pitanju dodataka na platu Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je odlukom broj ECHR-LE4.1aR RZ/nzi od 23. 01. 2012. godine u postupku po predstavci policijskih službenika Nebojše Obradović i Obrada Josifović protiv MUP RS sa
zahtevom za naknadu troškova za prekovremeni rad, noćni rad i rad za vreme
praznika i to za 2003, 2004, 2005. godinu zaključio sledeće:
„Čini se da su u stotinama drugih presuda, donesenih u periodu od 03.
11. 2005. godine do 09. 02. 2010. godine, apelacioni sudovi širom Republike
11
Presuda Upravnog suda br. 1 U. 10343/11 od 29.02.2012. godine kojom usvaja tužbeni zahtev i poništava rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 795-120-0106316/2007-01 od 28. 08. 2007. godine, Presuda Upravnog suda br. 19 U. 4340/10 (2008) od
14. 04. 2011. godine kojom se tužba usvaja i poništava rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije br. 120-01-145/2008-01 od 12. 06. 2008. godine
12
Presuda Upravnog suda br. U. 9912/10 od 12. 03. 2010. godine
13
Odluka Ustavnog suda Už. 1993/2009 od 07. 03. 2012. godine kojom je usvojena ustavna žalba i utvrđeno da je presudom Vrhovnog suda Srbije, U. 5927/08 od 10. 06. 2009. godine
povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom čl. 32. st.
1. Ustava Republike Srbije. Odluka Ustavnog suda Už. 3287/2010 od 23. 05. 2012. godine kojom se usvaja ustavna žalba i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 9912/10 od 12. 03.
2010. godine potvrđeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom čl. 32. st. 1. Ustava Republike Srbije.
85
Srbije istovremeno presuđivali u korist i protiv kolega podnosilaca predstavke
(povodom identičnih zahteva za isplatu prekovremenog, prazničnog i noćnog
rada plus interesna kamata i sudski troškovi). Na osnovu navedenog zaključka
Sud je doneo odluku da Vladi RS da rok do 14. 05. 2012. godine za pismeno
izjašnjavanje o primedbi prihvatljivosti i meritumu predmeta. Od Vlade RS,
Sud za ljudska prava u Strazburu traži da se izjasni na sledeća pitanja:
1. Da se razjasni i dokumentuje pravna priroda Pravilnika o platama radnika MUP-a tj. da li se Pravilnik o platama smatra izvorom prava?
2. Ako se Pravilnik o platama radnika MUP-a smatra opštim pravnim aktom, da li je to u skladu sa zahtevima koje predviđa Konvencija 6§1?
3. Ako se uzmu u obzir navodi podnosioca tužbi da sudovi u Republici
Srbiji primenjuju drugačiju sudsku praksu za identične građanske parnice i ujedno ističu drugačiji pristup pravnoj kategorizaciji Pravilnika o
platama radnika MUP-a da li je princip pravne sigurnosti ispoštovan?
4. Vlada RS se ujedno poziva da razjasni i dokumentuje da li su sudovi u
Republici Srbiji počeli da donose jednoobrazne presude po istim pravnim stvarima (formalno pravnim i drugim) a ako jesu kada tačno?
5. Sud je Vladi RS naložio da se do 14. 05. 2012. godine izjasni i eventualno da ponudu za mirno rešavanje spora.”14
Evropski sud za ljudska prava će tek doneti meritornu odluku po ovakvom postupanju sudova u Srbiji.
III. Zaključak
Pravo i moral su u osnovi identični sistemi normi pri čemu su pozitivne pravne norme podređene osnovnim moralnim principima (prirodna pravna
teorija).15
Međutim, pravni poredak će funkcionisati dobro samo pod pretpostavkom da se barem deo njegovih nosilaca sudija, službenika, članova vlade
upravlja prema moralnim vrlinama, uključujući i odanost zakonu, pravičnost,
lični integritet, nepristrasnost, ispravnost i istinoljubivost.16
Obaveštenje predsednika Policijskog sindikata Srbije od 01. 03. 2011. godine, preuzeto
sa http://www.policijskisindikatsrbije.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=683%3Aobavetenje-za-lanove-i-ostale-zaposlene-u-mup-u-rs-srbije&catid=41%3Aobavetenja&Itemid=189&lang=sr (19. 06. 2012.).
15
O pravu i moralu vidi više u Stanković, Dejan Vuk, Moral i pravo u savremenoj filozofiji, Filozofija i društvo, 19–20, 203–212, dostupno na http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0353-5738/2002/0353-57380209203S.pdf (15. 06. 2012).
16
Koler, Peter, Pravo, moral i vrlina, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 2/2005, 59–78,
14
86
Imajući u vidu sudsku praksu – veoma veliki broj različitih odluka u bitno istim činjeničnim i pravnim situacijama, kao i dužinu trajanja postupaka,
postavlja se opravdano pitanje poštovanja osnovnih moralnih vrlina nosilaca
pravosudne funkcije i državnih službenika, naročito njihov lični integritet i nepristrasnost, što dovodi, gotovo, do nemogućnosti ostvarivanja prava policijskih službenika iz radnog odnosa.
LITERATURA
Ivošević, Zoran, „Razgraničenje i problemi nadležnosti u zaštiti prava po osnovu rada”,
Pravni zapisi, broj 2/2011, 447–466.
Koler, Peter, Pravo, moral i vrlina, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 2/2005,
59–78.
Slijepčević, Dragiša, „Ustavna žalba u funkciji zaštite prava iz radnih odnosa”, u:
Zoran Ivošević (rekaktor), „Izvori, ostvarivanje i zaštita prava iz radnog odnosa”,
Glosarijum, 2009, 51–66.
Slijepčevć, Dragiša, „Ustavna žalba u sferi radnih odnosa”, u: Zoran Ivošević (redaktor),
„Zaštita prava u oblasti rada”, Glosarijum, 2011. 48–71.
Stanković, Dejan Vuk, „Moral i pravo u savremenoj filozofiji”, Filozofija i društvo, 19–
20, 203–212. dostupno na http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0353-5738/2002
/0353-57380209203S.pdf (15. 06. 2012)
Urošević, Ruža, „Upravnosudska zaštita prava državnih službenika”, Izbor sudske
prakse, broj 7–8/2011, 13–16.
Zakon o policiji (Službeni glasnik RS, br. 101/2005, 63/2009, 92/2011).
Zakon o državnim službenicima (Službeni glasnik RS, br. 79/2005, 81/2005, 83/2005,
64/2007, 67/2007, 116/2008, 104/2009).
Zakon o unutrašnjim poslovima (Službeni glasnik RS, br. br. 44/91, 79/91, 54/96,
25/2000, 8/2001 i 106/2003).
Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (Službeni glasnik RS, br.
34/2001, 62/06, 116/08, 92/11).
Zakon o platama državnih službenika i nameštenika (Službeni glasnik RS, br. 62/2006,
63/2006, 115/2006, 101/2007, 99/2010).
Živković, Borivoje, „Pravo na uvećanu platu policijskih službenika i primena zakona”,
Sudska praksa, broj 9–10/2010, 3–9.
87
REALIZATION OF POLICE OFFICERS RIGHTS TO BONUSES
FOR NIGHT WORK, OVERTIME, AND WORK ON PUBLIC HOLIDAYS
Velisav Marković, Ph. D.
Assistant professor at the Business Faculty Valjevo, University Singidunum Belgrade
Summary
Police officers are civil servants. Their employment rights are protected in court of
general jurisdiction when it comes to compensation and the Administrative Court with regard to other rights. This article deals with the case law in protecting individual employment rights of police officers. Article explains legal protection and the problems that arise
in the courts of general jurisdiction and administrative courts and the protection of rights
before the Constitutional Court on the occasion of exercising their right to bonuses for
overtime, night work and work on public holidays. Considering the given case law, the
article addresses the question of whether reasonable police officers in general can exercise
their employment rights.
Key words: protection of rights, amendments to the salary, the problems in the
jurisprudence
88
UDC 341.231.14(4)
Љ у б а С л и ј е п ч е в и ћ,
програм координатор, Правосудна академија, Канцеларија Нови Сад
Право на делотворни правни лек1*
Увод
Европске државе су у циљу хармонизације законодавне управне и
судске праксе и примене истих правних стандарда усвојиле одређене документе о људским правима, а самим тиме преузеле и конкретне обавезе. Један од тих докумената је Европска конвенција о заштити људских
права и фундаменталних слобода (eng. Convetion for the Protection of
human Rights and Fundamental Freedoms) познатија као Европска конвенција о људским правима (engl. European Convention on Human Rights, fr.
la Conventioneuropeenne des Droits de l’ Homme) која је правни акт Савета
Европе донесен у Риму 4. новембра 1950. године. Оригинална верзија састављена је на енглеском и француском језику и објављена под називом
Европска конвенција о заштити људских права и фундаменталних слобода, а ступила је на снагу 3. септембра 1953. године.
Чин доношења Конвенције правно је уобличио идеју земаља Европе
о успостављању јединствене заштите људских и индивидуалних политичких слобода.
Накнадним правним допунама из Протокола 1, 4, 6, 7, 12, 13. унапређена је првобитна заштита права и слобода из 1950. године, а Протокол
бр. 14. представља нову измену надзорног система Европске конвенције о
људским правима. Разлог и циљ доношења Протокола 14. је побољшање
*
Рад примљен: 11. 10. 2012. године.
89
ефикасности Европског суда за људска права тиме што му се омогућује да
брже и лакше врши селекцију и одбацивање неприхватљивих представки
и одлучује о истим или сличним случајевима који се понављају. Конвенција проглашава да одређена људска права и слободе треба да буду гарантована и заштићена у правним системима сваке државе, а такође уводи
и политичке и правне механизме помоћу којих повреде ових права могу
бити испитиване на међународном нивоу.
Наша земља ратификовала је Конвенцију 26. децембра 2003, али она
правно делује од 3. марта 2004. године.
Конвенција се углавном бави заштитом појединаца од мешања државе у њихова фундаментална права. Она намеће државама негативне обавезе уздржавања од таквих мешања, али такође захтева да државе „обезбеде” нека права за шта је најочигледнији пример који је садржан у чл.
13. Конвенције који обезбеђује делотворан правни лек пред националним
органима због било каквих нарушавања заштићених права предвиђених
Конвенцијом.
Чл. 13. Конвенције о људским правима заузима посебно место, не
само у оквиру Конвенције већ у целокупној идеји европског система заштите људских права. Осим што представља једно од права заштићених
Конвенцијом, чиме спада у њене материјалне одредбе, овај члан заједно
са чл. 35. ст. 1. представља израз процедуралног принципа који указује на
контролни механизам Конвенције – принцип супсидијарности у односу на
домаће контролне механизме. Да би правни лекови предвиђени домаћим
законом били у складу са чл. 13. морају се примењивати у свим случајевима који спадају и у домен и примену чл. 6. Конвенције. Чл. 6. Конвенције
је lex specialis у односу на чл 13. Конвенције.
Права гарантована чл. 13. су процедуралне природе.
Већи број пресуда донесених пред ЕКЉП против Републике Србије
односи се на кршење одредбе чл. 6. и 13. Конвенције.
ПРИМЕНА
чл. 13. ЕВРОПСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА
Право на делотворни правни лек
Чл. 13. ЕКЉП гласи:
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима,
без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном
својству.”
90
Члан 13. заузима посебно место, како у самој Конвенцији, тако и у
целокупној идеји европског система заштите људских права. Текст чл. 13.
ЕКЉП заснован је на чл. Универзалне декларације о људским правима
УН. Примарна одговорност за примену Конвенције у смислу чл. 1. установљена је на страни националних власти. Националне власти су у обавези да обезбеде делотворно уживање свих права заштићених Конвенцијом
и да у смислу чл. 13. Конвенције обезбеде домаћи правни лек у случајевима када дође до повреде заштићеног права. У том смислу чл. 13. директно
указује на обавезу државе да штити људска права у оквиру сопственог
правног система. Чл. 13. ЕКЉП није независан и он не представља право
на изјављивање жалбе или правног лека. Смисао чл. 13. Конвенције је да
обезбеди средство којим појединци могу добити сатисфакцију пред националним властима у случају повреде њихових права предвиђених Конвенцијом, пре него што покрену механизам међународне заштите. На тај
је начин контрола Европског суда за људска права супсидијарна у односу
на домаће системе заштите људских права. Ова супсидијарна природа је
јасно изражена у чл. 13. (право на делотворни правни лек пред националним властима) и у чл. 35. ст. 1. Конвенције (захтев да се исцрпе сва домаћа
правна средства пре подношења представке суду).
Јасно произлази из текста чл. 13. Конвенције да гарантује делотворни домаћи правни лек само у односу на права заштићена другим одредбама Конвенције. Он не представља опште право на изјављивање жалбе
или правног лека.
Када у одређеном случају треба да се утврди да ли има места примени чл. 13. прво питање на које треба одговорити јесте да ли има места примени неких других чланова Конвенције или њених протокола. У
бројним предметима у којима је суд одлучивао, навод о повреди чл. 13.
није разматран, јер је наводни недостатак правног средства био садржан у
главном захтеву о ком је одлучено у смислу одређене материјалне одредбе
Конвенције. Уколико на чињенице случаја не може да се примени одређена
материјална одредба из било којег разлога, држава није у обавези да се за
његово остваривање обезбеди делотворни правни лек по чл. 13. Нема примене материјалних одредби Конвенције из разлога ratione temporis тј. кад
је до наводне повреде дошло пре ратификовања Конвенције или одређеног
протокола. У предмету Мериакри против Молдавије ЕКЉП бр 53487/99
подносилац представке се жалио да власти нису кривично гониле службена лица која су га малтретирала те да стога није имао делотворно правно
средство у смислу чл. 13. у вези са чл. 3. Конвенције. Суд је представку
прогласио неприхватљивом ratione temporis, с обзиром да је до наводне
повреде дошло пре него што је Молдавија ратификовала Конвенцију.
91
Суд је овај приступ детаљније образложио у предмету Блечић против Републике Хрватске ЕКЉП бр 59532/00.
„У случајевима када је до мешања дошло пре ратификовања Конвенције, а правни лекови који би то исправили су одбијени након ратификовања, прихватање овог каснијег догађаја, код утврђивања временске
надлежности Суда, би довело до обавезивања државе на поштовање Конвенције, у односу на догађаје који су се одиграли пре њеног ступања на
снагу. То би међутим било у супротности са општим правилом о забрани ретроактивног дејства споразума. Шта више, омогућавање коришћења
правног лека, обично претпоставља закључак, да је мешање било незаконито по важећем закону у тренутку, мешања (tempus regit actum) стога
би сваки покушај да се по основу Конвенције исправи мешање, које се
догодило пре њеног ступања на снагу, нужно значило њену ретроактивну
примену. Иако је тачно да од момента ратификације, па надаље, сви акти
и пропусти државе морају бити у складу са Конвенцијом, Конвенција не
установљава никакву посебну обавезу државама потписницама да обезбеде правна средства за штетне радње, настале пре тог датума. Сваки други
приступ би угрозио, како принцип забране ретроактивног дејства одредби
међународних спразума, тако и фундаменталну разлику између повреде
и накнаде штете која указује на законску одговорност државе” (предмет
Блечић против Републике Хрватске ЕКЉП бр 59532/00).
Делотворност
чл. 13. ЕВРОПСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА
Испитивање суштине права из Конвенције је једино што чл. 13. захтева, али је то истовремено и минимални захтев. Чл. 13. не представља никакав посебан захтев у погледу врсте правног лека које домаћи закон мора
да обезбеди, нити у погледу националних власти које ће то обезбедити.
Да би домаћи правни лек био делотворан релевантни закон и пракса
морају омогућити да се расправља о суштинском захтеву по Конвенцији.
Очигледно је да ће одговарајући правни лек против полицијске тортуре,
бити другачији од правног лека потребног ради регулисања непропорционалног мешања у слободу изражавања.
Држава је та која мора обезбедити правни лек, али јој је остављено
на вољу какав ће он бити. Важно је да правни лек буде делотворан, тј. да
постоји могућност да се објективно утврди да је право прекршено и да се
донесе обавезна и примењива одлука којом се оно успоставља или се на
92
неки други начин отклања штета. Да би се знало да је правни лек стварно
делотворан (ефикасан) треба пре свега да пружи сигурност да ће извршни
органи стварно поступити према одлуци суда или неког другог надлежног
органа. Зато није довољно да постоји само пропис него и задовољавајућа
пракса.
Стога домаће власти уживају дискреционо право у погледу избора
правних средстава, све дотле док се испуњава сврха чл. 13. – делотворност у закону и пракси.
Постојање процедуре по којој појединац који тврди да је дошло до
повреде права из Конвенције може да захтева преиспитивање мора бити
довољно одређена у домаћем закону и пракси. Анализа домаћег закона и
праксе је неопходна у већини случајева у којима се постојање одређеног
правног лека оспорава. Чињеница да теоретски Конвенција представља
део домаћег правног система није довољан доказ постојања правног лека
у случају кад нема одговарајуће одредбе домаћег закона. Правни лек мора
постојати са извесношћу у одређеном времену.
Приступ Суда, када одлучује у контексту чл. 13. да ли је одређени
поступак преиспитивања био на располагању пракси са довољном извесношћу, сличан је приступу суда када одлучује у контексту чл. 35. ст. 1.
Конвенције. Суд треба да утврди да ли је представка неприхватљива због
пропуста да се искористи домаће правно средство, чије је постојање или
практична примена оспорена. Да би се правни лек сматрао делотворним,
Суд је утврдио да он мора бити директно доступан појединцу.
Пресуда ЕКЉП бр 23032/02 од 6. октобра 2005. Лукенда против Републике Словеније где је Суд утврдио да је дошло до кршења чл. 13. Конвенције наводећи да у овом предмету „држава није доказала да је управни
спор, одштетни захтев, захтев за надзор или уставна жалба нешто што
се може сматрати делотворним правним средством. На пример, када појединац покрене управни спор тврдећи да је повређено његово право на
суђење у разумном року док је основни поступак још увек у току, он може
оправдано очекивати да се управни суд позабави и суштином његове тужбе. Међутим, ако је основни поступак окончан пре но што је суд имао
времена то да учини, он ће одбацити тужбу. Коначно, Суд је такође закључио да се посматрани збирно сви правни лекови у околностима овог
предмета, не могу сматрати делотворним правним леком.”
93
Чл. 13. У ВЕЗИ СА чл. 6. ст. 1.
У ПРЕДМЕТИМА КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА ДУЖИНУ ПОСТУПКА
Од 2000. године велик број држава је усвојио уставне или законске
одредбе које су прописале нове правне лекове за предуго трајање поступка, при чему су неке државе одабрале само механизме накнаде штете, а
друге комбинацију превентивних мера и накнаде штете.
Суд је закључио да је превенција најбоље решење. У правосудним
системима у којима не постоји разумни рок какав се захтева у смислу
чл. 6. ст. 1. Конвенције, правни лек којим се убрзава поступак и спречава
да он постане предугачак представља најбоље решење. Такав правни лек
пружа несумњиву предност у односу на правни лек који даје само накнаду. Да би се превентивни правни лек сматрао делотворним мора имати
значајан ефекат на дужину поступка у целини.
У пресуди В. А. М. против Републике Србије, Европски суд за људска
права, између осталог, констатује: „Коначно, суд наглашава да је савршено
неспорно да је, у апсолутном смислу, најбоље решење превенција, као и
у многим другим областима. Ако је правосудни систем мањкав у погледу
захтева за разумни рок из чл. 6. ст. 1. Конвенције, најделотворније решење
је правни лек чији је циљ убрзање поступка, како би се спречило да тај поступак постане прекомерно дуг. Такав правни лек има неспорну предност
над правним леком који пружа само компензацију, будући да он истовремено спречава и закључак о сукцесивним повредама у вези са истим поступком и не поправља само штету нанету кршењем права а постериори,
како то чини компензаторни правни лек.” У пресуди В. А. М. против Србије Суд је утврдио повреду чл. 13. Конвенције заједно са чл. 6. ст. 1. због
тога што није постојао делотворни правни лек у домаћем законодавству
у вези са дужином трајања грађанске парнице. Када појединац основано
тврди да је жртва повреде права зајамченог Конвенцијом, он треба да има
правни лек пред националним правосудним органима који има могућност
да одлучује о његовој тврдњи и да пружи одштету. Одсуство такве могућности да се добије одштета на националном нивоу представља повреду.
Правни лек мора бити делотворан у пракси и према закону.
Став Европског суда за људска права у случају В. А. М. против Републике Србије је био непосредан повод за увођење уставне жалбе уколико
је повређено право на суђење у разумном року. У чл. 82. ст. 2. закона
о Уставном суду Републике Србије (Службени гласник Републике Србије 109/07) изричито је предвидео „Уставна жалба може се изјавити и ако
нису исцрпљена сва правна средства, а у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року” предвиђено чл. 32. ст. 1.
Устава Републике Србије.”
94
Повод је у сваком случају била неопходност усклађивања домаћег
система заштите људских права предвиђених са стандардима из Европске
конвенције за заштиту људских права и слобода посебно чл. 6. ст. 1. (право на суђење у разумном року) и чл. 13. (право на делотворан правни лек
пред домаћим властима), те уставна жалба ово кршење треба да отклони.
КРАТАК ПРИКАЗ ПРЕСУДЕ КУРИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ
СЛОВЕНИЈЕ ЕКЉП бр. 26828/06 ОД 26. ЈУНА 2012.
Почетак поступка
Поступак у предмету Курић је почео 4. јула. 2006. када је италијанска адвокатска канцеларија Лана Лагостена-Баси у име тужитеља – избрисаних становника Словеније из регистра сталних становника – уложило
апликацију против Републике Словеније.
У припреми тужбе суделовали су заговорници права избрисаних, нарочито Уршула Липовец Чеброн, Роберто Пигнони и Сара Пистотник.
У поступак пред Европским судом су се с интервенцијама трећих
странака (memorandumi amicuscuriae) укључили и други актери: Мировни институт, Правно-информацијски центар невладиних организација –
ПИЦ, Open Society Justice Initiative, Equal Rights Trust, Високо поверенство Уједињених народа за избјеглице (UNHCR) и Република Србија.
Назив предмета
Предмет пред Европским судом је био најпре назван по првопотписаном тужитељу и имао је назив Макуц и други против Словеније. Првопотписани тужитељ Милан Макуц је 1. 6. 2008. године умро, зато је предмет који је до тада носио његово име преименован и носи назив према
другопотписаном тужитељу Мустафи Курићу, а поред њега су и тужитељи: Ана Мезга, Трипун Ристановић, Алија Бериша, Илфан Садику Адеми
и Зоран Минић.
Позитивна пресуда у првом степену
Европски суд за људска права је 31. 5. 2007. године донeо решење
на основу којег је део тужбе одбацио због процесних разлога, а о другом
делу је наставио да расправља.
95
На основи пресуде коју је донео 13. 7. 2010. године ЕКЉП је установио да је Република Словенија осморици од десеторице избрисаних кршила
право на поштовање приватног и породичног живота, гарантовано у чл. 8.
Европске конвенције о заштити људских права и темељних слобода, те
право на делотворно правно средство, гарантовано у чл. 13. Конвенције.
У вези с преосталом двојицом тужитеља суд је одлучио да више немају статус жртве јер су у време доношења пресуде већ стекли дозволу за
стални боравак у Републици Словенији.
Право на поштовање приватног и породичног живота те право на
делотворно правно средство су према пресуди Европског суда била кршена због тога што Република Словенија није донела одговарајући закон
с којим би омогућила стицање статуса и тужитељима издала дозволу за
стални боравак.
Да би се постигло отклањање неправде Европски суд је одредио да
Република Словенија мора донети појединачне и опште мере, а пре свега
да мора донети одговарајући закон и издати дозволе за стални боравак.
Притужбе
И тужитељи и Република Словенија као тужена држава су 13. 10.
2010. захтевали да Европски суд за људска права поново расправља о
овом предмету у другом степену пред Великим већем.
Република Словенија је захтевала да суд поново расправља о овом
предмету јер је сматрала да је већ донела појединачне и опште мере које
су довољне за отклањање неправде. Навела је да су сви тужитељи који су
уложили захтев за издавање дозволе за стални боравак ту дозволу и добили, те да су 2010. године биле донете промене закона које су омогућиле
стицање статуса свим избрисанима који испуњавају захтеване услове.
Тужитељи су се на пресуду притужили због тога што је суд одлучио
да су двојица тужитеља у време доношења пресуде већ стекла дозволу за
стални боравак те су стога изгубили статус жртве и немају више правни
интерес за резултат поступка. У својој притужби тужитељи су се успротивили таквој пресуди уз тврдњу да стечена дозвола за стални боравак само
онемогућава наставак кршења права, али не доноси отклањање већ нанесене неправде. Тврдили су да издавање дозволе за стални боравак није
довољно, него да је потребно отклонити и неправду која је била нанесена
пре тога. Велико веће је ту констатацију ниже судске инстанце означило
као погрешну, али је због процесних разлога није могло променити. Велико веће је уз то утврдило да статус жртве нема још двоје подноситеља
96
жалбе, јер до одлуке првостепеног суда још нису уложили молбу за стални боравак (ту одлуку је сенат прихватио са већином 9:8).
Суд је констатовао да мере које је Република Словенија проводила од
1999. године нису биле достатне за целовито и правовремено отклањање
неправди, које је власт проузроковала брисањем из регистра сталних становника. Суд сматра да положај подноситеља жалбе произлази из ширег
системског проблема те да је избрисанима због застаре одузето право на
обештећење због нанесене штете. Зато је Веће суда донело „пилотску”
пресуду и од државе затражило да у року од једне године припреми посебан механизам за признавање обештећења избрисаним становницима.
Интервенције трећих странака
У поступку пред Европским судом у предмету Курић и други против
Словеније с интервенцијама трећих странака суделовали су Мировни институт, Правно-информацијски центар невладиних организација – ПИЦ,
Open Society Justice Initiative, Equal Rights Trust, Високо поверенство Уједињених народа за избјеглице (UNHCR) и Република Србија.
Сви су, како тврде, подржали тужбу избрисаних становника Републике Словеније.
У предмету Мустафа Курић, Ана Мезга, Трипун Ристановић, Алија
Бериша, Илфан Садику Адеми и Зоран Минић) против Словеније, ЕКЉП
је одлучио против Републике Словеније, да је дошло до кршења права
избрисаних у чл. 8. (право на заштиту приватног и породичног живота),
у чл. 13. (право на ефикасно правно средство), и чл. 14. (забрана дискриминације) Европске конвенције о људским правима те да је следом
тога Република Словенија у обавези да у години дана припреми посебан
механизам признавања одштета за нематеријалну штету у висини од 20
хиљада евра по особи. Суд је такође признао право на поврат трошкова
поступка у висини од 30 хиљада евра.
Пресуда је коначна и на исту није могуће уложити жалбу.
Адвокат избрисаних пред Европским судом за људска права био је
талијански адвокат Андреа Сакучи (Andrea Saccucci) који сматра да ће висина одштете споменутој шесторици представљати полазну тачку за одређивање износа одштете, свим другим избрисаним лицима. Према Сакучијевом мишљењу, словеначка влада то неће моћи избећи, пошто се остали
избрисани, у супротном случају, могу обратити Европском суду за људска
права, који ће поново одлучити на исти начин.
97
Закључак
Чл. 13. директно указује на обавезу државе да штити људска права
у оквиру сопственог правног система и установи гаранцију у обезбеђивању делотворног уживања тих права. Чл. 13. заокружује важан суштински
принцип Конвенције, а то је супсидијарност.
Чл. 13. Конвенције је од посебног значаја за домаћи правни систем,
с обзиром да се у домаћем систему захтева расположивост делотворних
правних лекова за повреде људских права и адресиран је на домаће надлежне органе, јер они имају обавезу да испитају расправне наводе о повредама људских права. Немогућа је повреда само издвојеног чл. 13. Конвенције. Ту је реч о техничкој и процесној одредби. Судска пракса у односу
на чл. 13. је веома богата и разноврсна.
Литература
Билтени Људска права у Европи, AIRE Центар Лондон, Београд.
Вајић, Нина: Појединац пред Еуропским судом за људска права, Загреб.
Гомиен, Дона: Кратак водич кроз Европску конвенцију о људским правима,
Београд.
Димитријевић, Поповић, Папић, Петровић, Међународно право људских права,
Београдски центар за људска права, 2007, Београд.
Европска конвенција о људским правима и Протоколи.
Рид, Карен; Будимлић, Лана; Добрковић, Нина, Европска конвенција о људским
правима – водич за практичаре, књ. 1 и. 2, Београдски центар за људска
права, 2007, Београд.
Царић, Славољуб: Право на суђење уразумном року, Службени Гласник, 2008,
Београд.
www.echr.coe.int/ECHR/ENHeader/Case-law/Hudoc/Hudoc+detabase/
98
П Р И К А З И
UDC 342.951
Prof. dr P e t a r T e o f i l o v i ć,
vanredni profesor na Akademskim pravnim i poslovnim studijama
„Dr Lazar Vrkatić” u Novom Sadu
Dr Tamaš Korhec: UPRAVNO PRAVO
– Uvodna pitanja. Organizacija, delatnost i kontrola uprave –
(Fakultet za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić”, Novi Sad)
Autor knjige Upravno pravo dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) je, iako
relativno mlad, već ostvario bogatu i respektabilnu karijeru, kako u oblasti naučno-istraživačkog rada, tako i u praksi. Napisao je veći broj naučnih i stručnih radova pretežno iz oblasti upravnog i ustavnog prava i prava nacionalnih
manjina, i predaje na više fakulteta u zemlji i u inostranstvu. Do nedavno je,
tokom 10 godina, obavljao funkciju pokrajinskog sekretara za upravu, propise i nacionalne manjine u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini. Veliko iskustvo
stečeno tokom tih godina je utkano i u ovu knjigu, posebno u delove koji se
odnose na teme od praktičnog značaja za funkcionisanje uprave.
U knjizi su obrađena pitanja koja se odnose na organizaciju, strukturu i
funkcionisanje uprave i vidove kontrole nad njenim radom, kao i najvažniji
pojmovi i koncepti od značaja za razumevanje položaja i delovanja uprave.
Sastoji se iz šest poglavlja podeljenih u više odseka. U prvom poglavlju izložene su ključne koncepcije koje se odnose na položaj uprave u državi i njen
odnos sa ostalim granama državne vlasti, a nakon toga obrađen je teorijski i
pozitivnopravni pojam uprave. Drugo poglavlje posvećeno je pojmu upravnog
prava kao grane prava i kao naučne discipline, kao i izlaganju o najbitnijim
pojmovima i institutima u ovoj oblasti koji su od značaja za razumevanje tema
koje slede. Treće poglavlje bavi se izvorima upravnog prava, uz detaljnu ob-
99
radu formalnih izvora prava. Četvrto i najobimnije poglavlje obuhvata pregled
organizacije uprave uopšte, kao i organizacije i međusobnih odnosa uprave na
tri nivoa vlasti u RS: republičkom, pokrajinskom i lokalnom. Jedan od odeljaka četvrtog poglavlja bavi se internim odnosima, posebno položajem ljudskih
resursa, na svim nivoima uprave u RS, a posebno ističemo i kritičku analizu
mesta i uloge javnih agencija u sistemu javne uprave Srbije iznetu u ovom
poglavlju. Peto poglavlje odnosi se na delatnost uprave, i u njemu su posebno
obrađeni pravni (opšti i pojedinačni) i materijalni akti uprave, upravni ugovori, upravna delatnost u posebnim situacijama i elektronsko poslovanje uprave,
dok je šesto posvećeno oblicima kontrole nad delovanjem uprave. Materija
upravnog procesnog prava nije obuhvaćena ovom knjigom.
Ova knjiga je pisana sa primarnim ciljem da posluži kao udžbenik za istoimeni predmet, nezaobilazan u obrazovanju svakog pravnika. Teme obrađene u knjizi su izložene sistematski i jasno. Stil, obim i način obrade tema su
prilagođeni studentima koji studiraju po programu usklađenom sa tzv. bolonjskim principima visokog obrazovanja, i u tom pogledu predstavlja jedno od,
za sada, retkih dela te vrste u ovoj oblasti kod nas kakvo je nedostajalo u visokom obrazovanju, ali i u domaćoj nauci upravnog prava uopšte. Složene teme,
među kojima su i neka od ključnih pitanja upravnog prava o kojima ne postoji
opšteprihvaćen stav, autor izlaže precizno i pregledno, bez opterećivanja čitaoca suvišnim informacijama, ne dovodeći pritom u pitanje kvalitet analize i
prezentovanja obrađenih pitanja. Pojmovi i principi od značaja za ovu oblast
prava, poput uprave, upravne delatnosti, upravnog akta, organa uprave, legitimiteta, pravne države i dr., predstavljeni su na lako razumljiv, celovit i pristupačan način, što olakšava razumevanje značaja upravnog prava i uprave u savremenim pravnim sistemima. Već je stoga Upravno pravo dr Korheca odlično
sredstvo za edukovanje budućih pravnika koje zbog svojih kvaliteta – jasnoće,
jezgrovitosti i obuhvatnosti – ispunjava sve kriterijume da bude korišćeno kao
udžbenik i na fakultetima koji se još uvek drže starog sistema studiranja, bilo
kao osnovni udžbenik za organizacioni deo Upravnog prava, bilo kao korisna
dodatna literatura za izučavanje ove obimne i složene pravne oblasti.
Uz obradu nezaobilaznih koncepcija i elemenata vezanih za organizaciju
i funkcionisanje uprave, Korhecova knjiga detaljno tretira i teme koje su u
sličnim delima po pravilu samo ovlaš pomenute. Tako je, npr., uprava u domaćoj pravnoj nauci pretežno shvaćena i prikazana na način koji je svodi na
republičku (državnu), i retka su dela koja sadrže iole detaljniji pregled uprave
na ostalim nivoima vlasti. Zanemarivanje organizacije i delovanja pokrajinske
i lokalne uprave pruža nepotpunu i pojednostavljenu sliku uprave u Srbiji, pogotovo kada se ima u vidu da se mnoga pitanja od neposrednog značaja za svakodnevni život građana rešavaju, ili bi trebalo da budu rešavana, na pokrajin-
100
skom ili lokalnom nivou. Takav pristup, dominantan u domaćoj teoriji, s jedne
strane je odraz činjenice da je Srbija ekstremno centralizovana država (čak i
nauštrb efikasnosti i uspešnosti delovanja njene uprave), dok s druge strane i
sam doprinosi formiranju generacija pravnika koji se suočavaju sa ozbiljnim
poteškoćama da razumeju gotovo bilo koji drugi koncept koji odudara od centralističkog. Za razliku od takvog uobičajenog pristupa, Korhec u najobimnijem poglavlju svoje knjige adekvatnu pažnju posvećuje ne samo organizaciji
republičke uprave i statusu kadrova u organima uprave na tom nivou, već i
pokrajinskoj, odn. lokalnoj upravi i kadrovima na tim nivoima vlasti. Pri tome
se ne zadržava samo na izlaganju normativnih rešenja već ukazuje i na važnije
protivrečnosti i nedorečenosti koje postoje u pravnoj regulativi sistema uprave
kao celine u Srbiji. Odabrani pristup pruža celovit uvid u strukturu i nivoe
uprave u Srbiji, i omogućava lakše uočavanje posebnosti necentralne uprave,
razlika između prioritetnih pitanja koja se pred upravu postavljaju na različitim nivoima vlasti, kao i važnijih pravnih rešenja koja zahtevaju odgovarajuće
modifikacije. Upravno pravo dr Korheca pruža izbalansiran uvid u upravu u
Srbiji, i stoga i u tom pogledu predstavlja značajan doprinos domaćoj nauci
upravnog prava.
Kroz čitav udžbenik ogleda se autorovo savremeno shvatanje uprave i
njene delatnosti. U domaćoj pravnoj nauci, naime, retki su autori koji podjednak značaj pridaju svim aspektima upravnog delovanja. Uprava se najčešće
primarno shvata i obrađuje u okviru tradicionalnih koncepcija dominantnih
tokom XIX i početkom XX veka, kao autoritativno vršenje vlasti. Ne sporeći značaj tog aspekta delovanja uprave, takav redukovani pristup zanemaruje
njene brojne neautoritativne delatnosti i funkcije pri kojima ona ne nastupa
kao nosilac državne vlasti već kao skup službi čija je uloga da kompetentno,
efikasno i delotvorno pružaju različite usluge građanima sa ciljem unapređenja kvaliteta života i dobrobiti stanovništva u oblastima kao što su obrazovanje, zdravstvena i socijalna zaštita, zaštita dece, staranje o starim licima i dr.
Ovom knjigom dr Korhec se svrstava u grupu malobrojnih domaćih pisaca
koji i onim aspektima uprave gde se ona javlja kao servis građana, a u skladu
sa aktuelnim shvatanjem njenog mesta i uloge u demokratski orijentisanim državama, pridaje odgovarajući značaj.
Autor adekvatnu pažnju posvećuje i značajnim pitanjima vezanim za
najnovije tendencije u organizaciji i delatnosti uprave, kako u svetu tako i u
domaćem pravnom sistemu. Tako su u ovoj knjizi obrađeni svi važniji aspekti
elektronskog poslovanja uprave („E-uprava”), od njenog pojma, svrhe i posledica, strateških akata i pravnih okvira koji se odnose na uvođenje i unapređenje E-uprave u EU i kod nas, do tema koje su nezaobilazne kada je reč o
elektronskoj upravi kao što su elektronski dokument i elektronski potpis.
101
Posebnu vrednost ove knjige predstavlja činjenica da je obrada i prezentacija obuhvaćenih tema rezultat ne samo teorijske analize relevantnih propisa
i stručnih tekstova već i neposrednog iskustva u radu u upravi, što je retkost
među domaćim autorima koji se bave ovom oblašću. Već je napomenuto da
je dr Korhec tokom čitave prethodne decenije bio rukovodilac jednog od najznačajnijih pokrajinskih organa koji se bavi pitanjima uprave, i u toj ulozi je
aktivno radio na pripremanju velikog broja propisa iz oblasti upravnog prava
i njihovom sprovođenju. To mu je omogućilo da, uz sadržinu normativnih rešenja koja se tiču organizacije i delatnosti uprave u Srbiji, odlično upozna i
njeno funkcionisanje i primenu propisa u konkretnim životnim situacijama. To
bogato iskustvo je očigledno i u ovoj knjizi, u kojoj autor na odgovarajućim
mestima, a u cilju unapređenja trenutnog stanja i povećanja kompetencija domaće uprave, kritički ukazuje na važnije protivrečnosti ili nedostatke sadašnjih
normativnih rešenja, na odstupanja od propisanog i deklarativnog, kao i na
probleme koji se javljaju u praksi a koji obično ne privlače pažnju teoretičara.
Upravno pravo dr Korheca je delo odličnog poznavaoca srpske uprave,
vrsnog stručnjaka koji nije samo teoretičar – naučni radnik i profesor, već i
praktičar čije bogato iskustvo dodatno obogaćuje obrađene teme. Ova knjiga
nije samo odličan udžbenik za edukovanje studenata prava, već i delo koje
daje značajan doprinos domaćoj nauci upravnog prava.
102
С У Д С К А
П Р А К С А
ОДЛУКЕ СУДСКЕ ПРАКСЕ
КРИВИЧНО ДЕЛО ЛАЖНО ПРИЈАВЉИВАЊЕ
– чл. 334. ст. 2. У ВЕЗИ СА ст. 1. КЗ
КАДА ЈЕ ОШТЕЋЕНА ПОДНЕЛА КРИВИЧНУ ПРИЈАВУ ПРОТИВ
ОКРИВЉЕНОГ ЗБОГ КРИВИЧНОГ ДЕЛА СИЛОВАЊА, ШТО ЈЕ РЕЗУЛТИРАЛО КРИВИЧНИМ ПОСТУПКОМ И ДОНОШЕЊЕМ ОСУЂУЈУЋЕ
ПРЕСУДЕ, ПА У ПОНОВНОМ ПОСТУПКУ НАКОН УКИДАЊА ПРВОСТЕПЕНЕ ПРЕСУДЕ, ОШТЕЋЕНА ЈЕ ИЗМЕНИЛА ИСКАЗ НАВОДЕЋИ ДА ДО
СИЛЕ И ПРЕТЊЕ НИЈЕ ДОШЛО, А ШТО ЈЕ ДОВЕЛО ДО ДОНОШЕЊА
ОСЛОБАЂАЈУЋЕ ПРЕСУДЕ, ТАДА ЈЕ ПРАВИЛНО ОШТЕЋЕНА, САДА
ОКРИВЉЕНА ОГЛАШЕНА КРИВОМ ЗБОГ КРИВИЧНОГ ДЕЛА ЛАЖНО
ПРИЈАВЉИВАЊЕ ИЗ чл. 334. ст. 2. У ВЕЗИ СА ст. 1. КЗ.
Из образложења:
Из списа произилази да је окривљена поднела пријаву Полицијској
управи уз детаљан опис критичног догађаја у стану пријављеног, који
чињенични опис у себи садржи све битне елементе кривичног дела силовања из чл. 178. ст. 1. КЗ, за које кривично дело је поводом пријаве
окривљене, тада оштећене, надлежни јавни тужилац покренуо поступак,
а потом је донета осуђујућа пресуда у односу на пријављеног, па је окривљена касније, у поновном поступку свој исказ у битноме изменила и то
да пријављени – окривљени према њој није примењивао силу нити било
који облик озбиљне претње, а што је даље имало за последицу доношење
ослобађајуће пресуде.
Дакле, лажно пријављивање које је учињено од стране окривљене
је довело до покретања кривичног поступка због кривичног дела које се
гони по службеној дужности и то против лица за које је окривљена неспорно знала да кривично дело за које је пријављен, није учинио, па у
103
конкретном случају правилно је првостепени суд, на основу утврђеног
чињеничног стања нашао да се у радњама окривљене стичу елементи
кривичног дела за које је оглашена кривом.
(Пресуда Основног суда у Ужицу К 494/11 од 9. децембра 2011. и пресуда
Апелационог суда у Крагујевцу Кж 191/12 од 20. јануара 2012.)
КРИВИЧНО ДЕЛО УВРЕДА – чл. 170. ст. 3. КЗ
ПРЕСУДОМ ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА ОБА ОКРИВЉЕНА СУ ОГЛАШЕНА КРИВИМ ЗБОГ КРИВИЧНОГ ДЕЛА УВРЕДА ИЗ чл. 170. ст. 1. КЗ И
ОСУЂЕНИ НА НОВЧАНЕ КАЗНЕ ОД ПО 30.000 ДИНАРА.
ПРЕСУДОМ ДРУГОСТЕПЕНОГ СУДА, ПРЕИНАЧЕНА ЈЕ ПРЕСУДА
ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА ТАКО ДА СЕ ДРУГООКРИВЉЕНИ ЗБОГ КРИВИЧНОГ ДЕЛА ИЗ чл. 170. ст. 1. КЗ ОСЛОБАЂА ОД КАЗНЕ.
Из образложења:
Правилно је првостепени суд, супротно жалбеним наводима, утврдио да је окривљени у конкретном случају првоокривљеном узвратио
увреду речима ближе означеним у изреци првостепене пресуде, те га правилно огласио кривим за кривично дело увреда из чл. 170. ст. 1. КЗ с
обзиром да су сведоци потврдили одбрану окривљеног да је између оба
окривљена лица дошло до међусобног вређања.
Испитујући одлуку о кривичној санкцији која је изречена другоокривљеном, суд налази да у конкретном случају с обзиром да је окривљени повратио увреду првоокривљеном, има места примени одредбе чл.
170. ст. 3. КЗ којом је прописано да, уколико увређени увреду узврати,
суд може обе или једну страну казнити или ослободити од казне.
(Пресуда Основног суда у Ужицу К 342/11 од 5. марта 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1949/12 од 27. априла 2012.)
ОДБИЈАЊЕ ОПТУЖНОГ ПРЕДЛОГА ОШТЕЋЕНОГ
КАО ТУЖИОЦА – чл. 441. ст. 1. ЗКП
ИМА МЕСТА ОДБИЈАЊУ ОПТУЖНОГ ПРЕДЛОГА ОШТЕЋЕНЕ КАО
ТУЖИОЦА, АДВОКАТА ..., СХОДНО чл. 441. ст. 1. У ВЕЗИ СА чл. 274. ст.
1. т. 1. ЗКП ЈЕР ОШТЕЋЕНА КАО ТУЖИЛАЦ НЕМА СВОЈСТВО ОШТЕЋЕНОГ ЛИЦА.
104
Из образложења:
Жалба оштећене као тужиоца изјављена против решења првостепеног суда којим је одбијен оптужни предлог... је неоснована.
Правилно је првостепени суд закључио да пуномоћник извршног
дужника у предмету И... као адвокат нема својство оштећеног лица.
У конкретном случају својство оштећеног може имати само извршни
дужник у предмету И... и то само у случају уколико би постојала основана сумња да је окривљени у својству извршитеља основног суда у наведеном извршном предмету злоупотребио своја овлашћења кршењем Закона
или очигледно несавесним поступањем у вршењу службе теже повредио
права другог, али то својство не може имати пуномоћник дужника, у овом
случају оштећена као тужилац, па уколико је окривљени пропустио да
обавести пуномоћника дужника о дану када ће изаћи на лице места ради
пописа ствари, тим поступком није исцрпљено право оштећене као тужиоца да поднесе приговор извршном судији у том предмету на ту радњу.
Због тога, истицање оштећене као тужиоца у жалби да је због пропуста окривљени њу директно спречио да ради као заступник и да заради
износ од ... и да је она због тог пропуста претрпела штету и да због тога
она има својство оштећене, није се могло прихватити.
(Решење Основног суда Ужице К 774/11 од 10. новембра 2011. и решење
Апелационог суда у Крагујевцу Кж 2303/11 од 2. децембра 2011.)
КРИВИЧНО ДЕЛО НЕОВЛАШЋЕНО КОРИШЋЕЊЕ
ТУЂЕГ ВОЗИЛА – чл. 213. ст. 1. КЗ
БИТАН ЕЛЕМЕНТ КРИВИЧНОГ ДЕЛА НЕОВЛАШЋЕНО КОРИШЋЕЊЕ ТУЂЕГ ВОЗИЛА ИЗ чл. 213. ст. 1. КЗ ЈЕ КОРИШЋЕЊЕ ТУЂЕГ
МОТОРНОГ ВОЗИЛА, А ТО ЗНАЧИ ДА ТО ЛИЦЕ НЕ МОРА ДА БУДЕ И
ВОЗАЧ ТОГА ВОЗИЛА.
Из образложења:
Пресудом првостепеног суда окривљени је ослобођен од оптужбе
применом чл. 355. т. 2. ЗКП да је извршио кривично дело неовлашћено
коришћење туђег возила из чл. 213. ст. 1. КЗ.
Из списа произилази да је окривљени мењао свој исказ дат у истрази и на главном претресу у смислу да ли је управљао возилом и да ли је
евентуално био путник у том возилу.
По оцени Апелационог суда, поменуто кривично дело чини онај ко
без пристанка овлашћеног лица користи туђе моторно возило, па коришћењем туђег моторног возила без пристанка овлашћеног лица не тражи
да учинилац и лично управља возилом, већ да се налази у возилу у току
105
вожње и да је свесно да се возило ради вожње користи без пристанка
овлашћеног лица. У својој одбрани окривљени прихвата да је знао да је
возило ради вожње коришћено без одобрења овлашћеног лица и да је био
у возилу све време док је исто коришћено за вожњу, па је потпуно нејасан закључак првостепеног суда да нема доказа да је окривљени извршио
предметно кривично дело, па се основано жалбом јавног тужиоца указује
да је побијаном пресудом првостепени суд повредио Кривични закон у
корист окривљеног.
(Пресуда Основног суда Ужице К 496/11 од 21. фебруара 2011. и решење
Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1544/12 од 3. априла 2012.)
ДОКАЗНА РАДЊА ПРЕПОЗНАВАЊА ЛИЦА – чл. 104. ЗКПО
ПРЕСУДОМ ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА ОКРИВЉЕНИ ЈЕ ОГЛАШЕН КРИВИМ ЗБОГ КРИВИЧНОГ ДЕЛА ТЕШКА КРАЂА ИЗ чл. 204. ст. 1. т. 1. КЗ.
Из образложења:
Неосновано се у жалби браниоца окривљеног истиче да је незаконито изведен доказ препознавања лица сходно чл. 104. ЗКП јер међу препознаваним лицима се налазио један полицијски службеник.
Међутим, делимично је основан навод у жалби браниоца да у поменутом записнику о препознавању од стране оштећених нема описа лица
које се препознаје сходно чл. 104. ст. 1. ЗКП и што је међу препознаваним
лицима био један полицијски службеник. Међутим, наведени пропуст
није од таквог значаја да би се тај доказ довео у сумњу јер су све оштећене са великом вероватноћом препознале окривљеног, што су потврдиле
потом и у истрази и на главном претресу, због чега је неоснован навод у
жалби да је повређено право на одбрану окривљеног.
(Пресуда Основног суда Ужице К 616/10 од 10. јануара 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1259/12 од 29. марта 2012.)
КРИВИЧНО ДЕЛО ОМЕТАЊЕ СЛУЖБЕНИХ ЛИЦА
У ОБАВЉАЊУ ПОСЛОВА БЕЗБЕДНОСТИ
ИЛИ ОДРЖАВАЊУ ЈАВНОГ РЕДА И МИРА
– чл. 23. ст. 1. ЗАКОНА О ЈАВНОМ РЕДУ И МИРУ
АКО ЈЕ ОШТЕЋЕНИ ПОЛИЦАЈАЦ УПОЗОРИО ОКРИВЉЕНОГ НА
ПОНАШАЊЕ НА УЛИЦИ, А ПОТОМ ПОЗВАО ИНТЕРВЕНТНУ ПАТРОЛУ,
106
НИЈЕ ПРЕДУЗЕО НИЈЕДНУ СЛУЖБЕНУ РАДЊУ, А ШТО ПРЕДСТАВЉА
БИТАН ЕЛЕМЕНТ КРИВИЧНОГ ДЕЛА ИЗ чл. 23. ст. 1. ЗАКОНА О ЈАВНОМ РЕДУ И МИРУ, ТАДА У РАДЊАМА ОКРИВЉЕНОГ НЕМА ЕЛЕМЕНАТА ПОМЕНУТОГ КРИВИЧНОГ ДЕЛА.
Из образложења:
Из списа произилази да је окривљени критичном приликом нарушавао јавни ред и мир у току вербалног сукоба са сведоком..., када је наишао саобраћајни полицајац који је био у службеној униформи, ушао у
продавницу, али при томе се није обратио поменутој двојици лица који су
били у вербалном сукобу. Тек када је изашао из продавнице и видео окривљеног који је ударио рукама по једном возилу, рекао му је да се смири, и
пошто га је окривљени опсовао, присутна лица га одвукла од њега, он је
телефоном позвао интервентну патролу, па је на основу исказа полицијског службеника првостепени суд правилно закључио да тада није предузео ниједну службену радњу према окривљеном, у смислу привођења,
легитимисања а то даље значи да није предузео ниједну службену радњу
у оквиру својих законских овлашћења.
Према томе, у конкретном случају нема доказа да је окривљени
извршио предметно кривично дело, а на коју битну околност указује и
исказ полицијског службеника да га је на неки начин било срамота да
прође у униформи а да бар не опомене окривљеног на његово понашање,
а сама опомена без предузимања одређених конкретних радњи у циљу
спречавања нарушавања јавног реда и мира не значе и да је окривљени
предузео радње у смислу ометања овлашћеног службеног лица.
(Пресуда Основног суда Ужице К 456/11 од 20. фебруара 2012. и пресуда
Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1535/12 од 5. априла 2012.)
КРИВИЧНО ДЕЛО НАСИЛНИЧКО ПОНАШАЊЕ
ИЗ чл. 344. ст. 1. КЗ И ОДНОС СА КРИВИЧНИМ ДЕЛОМ
ТЕШКА ТЕЛЕСНА ПОВРЕДА ИЗ чл. 121. ст. 1. КЗ
РАДЊА ИЗВРШЕЊА КРИВИЧНОГ ДЕЛА НАСИЛНИЧКО ПОНАШАЊЕ ИЗ чл. 344. ст. 1. КЗ У СЕБИ НЕ ОБУХВАТА КРИВИЧНО ДЕЛО ТЕШКА ТЕЛЕСНА ПОВРЕДА ИЗ чл. 121. ст. 1. КЗ.
Из образложења:
Из списа произилази да је окривљени критичном приликом извршио
насиље према оштећеном, дрским и безобзирним понашањем значајније
угрозио спокојство грађана и теже реметио јавни ред и мир на начин који
107
је описан и том приликом је оштећеног ударио песницом у предео уста,
избио му зуб а што представља тешку телесну повреду, а такође му нанео
и више лаких телесних повреда описане у изреци пресуде, па на основу
тих чињеница правилно је одлучено да се у радњама окривљеног стичу
елементи кривичног дела из чл. 344. ст. 1. КЗ и кривичног дела тешка
телесна повреда из чл. 121. ст. 1. КЗ.
Тиме што је у описаном догађају окривљени ударцем песницом у
предео уста оштећеном нанео наведену тешку телесну повреду уз наношење и повреда лаке природе у виду нагњечења горњег десног централног секутића, раздерне ране доње усне, садрже уз све субјективне
елементе који су наведени у изреци пресуде и обележје кривичног дела
тешке телесне повреде из чл. 121. ст. 1. КЗ.
(Пресуда Основног суда Ужице К 59/12 од 23. фебруара 2012. и пресуда
Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1531/12 од 9. априла 2012.)
КРИВИЧНО ДЕЛО НАСИЛНИЧКО ПОНАШАЊЕ
чл. 344. ст. 1. КЗ
ЗА ПОСТОЈАЊЕ КРИВИЧНОГ ДЕЛА НАСИЛНИЧКО ПОНАШАЊЕ
ИЗ чл. 344. КЗ, КАКО ОСНОВНОГ ТАКО И КВАЛИФИКОВАНОГ ОБЛИКА, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА УЧИНИЛАЦ ЈЕДНОМ ОД АЛТЕРНАТИВНО ПРОПИСАНИХ РАДЊИ ИЗАЗОВЕ, ТАКОЂЕ АЛТЕРНАТИВНЕ ПРОПИСАНЕ
ПОСЛЕДИЦЕ У ВИДУ ЗНАЧАЈНИЈЕГ УГРОЖАВАЊА СПОКОЈСТВА ГРАЂАНА ИЛИ ТЕЖЕГ РЕМЕЋЕЊА ЈАВНОГ РЕДА И МИРА.
Из образложења:
Пресудом првостепеног суда окривљени је ослобођен од оптужбе
применом чл. 355. т. 2. ЗКП да је извршио кривично дело насилничко
понашање из чл. 344. ст. 1. КЗ.
Наиме, спокојство грађана је угрожено ако је код грађана изазвано
осећање личне или имовинске несигурности, ако се грађани плаше, а за
постојање последице кривичног дела потребно је да се ради о значајнијем угрожавању, што се оцењује према броју лица која су тиме била обухваћена, док ремећење јавног реда и мира постоји по правилу на јавном
месту.
Правилно је првостепени суд закључио да радње окривљеног предузете испред дискотеке нису значајније угрозиле спокојство грађана с
обзиром да на лицу места није био присутан већи број лица, не ради се
о ремећењу јавног реда и мира. Посебно треба имати у виду исказ све-
108
дока... која се изјаснила да због понашања окривљеног није се осетила
угроженом и није осетила страх.
На исти начин и други сведоци су потврдили да се нису уплашили од окривљеног јер су знали да претње неће остварити, па је правилна
оцена првостепеног суда да се не може радити о значајнијем угрожавању
спокојства грађана и тежем ремећењу јавног реда и мира.
(Пресуда Основног суда Ужице К 333/11 од 6. децембра 2011. и пресуда
Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1250/12 од 3. априла 2012.)
ПРЕСУДА КОЈОМ СЕ ОКРИВЉЕНИ ОСЛОБАЂА
ОД ОПТУЖБЕ – чл. 255. т. 1. ЗКП
АКО ЈЕ ПРВОСТЕПЕНИ СУД РЕШЕЊЕМ ИЗРЕКАО ОКРИВЉЕНОМ
СУДСКУ ОПОМЕНУ ЗБОГ КРИВИЧНОГ ДЕЛА КЛЕВЕТЕ ИЗ чл. 171. ст.
1. КЗ, ИМА МЕСТА УВАЖАВАЊЕМ ЖАЛБЕ БРАНИОЦА ОКРИВЉЕНОГ,
ПРЕИНАЧЕЊУ ИСТОГ РЕШЕЊА ДОНОШЕЊЕМ ПРЕСУДЕ КОЈОМ СЕ
ОКРИВЉЕНИ ОСЛОБАЂА ОД ОПТУЖБЕ ПРИМЕНОМ чл. 355. т. 1. ЗКП
ДА ЈЕ ИЗВРШИО НАВЕДЕНО КРИВИЧНО ДЕЛО УСЛЕД НЕПОСТОЈАЊА
КРИВИЧНИХ ЕЛЕМЕНАТА ТОГ КРИВИЧНОГ ДЕЛА.
Из образложења:
Према одредби чл. 171. ст. 1. КЗ кривично дело клевете учинилац
који за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части и угледу а то значи да та тврдња мора бити саопштена другом лицу под којим се не подразумева лице на које се неистинита
тврдња односи. У чињеничном опису радњи окривљеног је наведено, у
изреци да је исти причао на пијаци одређене тврдње али не да је то саопштио неком другом лицу, нити да је неко друго лице за изношење тих
неистина сазнало било на непосредан или посредан начин, па због тога у
радњама окривљеног онако како су оне описане у изреци побијаног решења нема свих битних обележја кривичног дела клевета, нити било ког
другог кривичног дела.
При таквом стању ствари, Апелациони суд је пресудом преиначио
решење о изрицању судске опомене јер је преиначењем истог окривљеног ослободио од оптужбе, а што се може учинити само пресудом а не
решењем.
(Решење Основног суда Ужице К 6/12 од 24. јануара 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 470/12 од 28. марта 2012.)
109
ПРЕСУДА КОЈОМ СЕ ОПТУЖБА ОДБИЈА – чл. 354. т. 2. ЗКП
МОЖЕ СЕ РАДИТИ О ТЗВ. ПРЕСУЂЕНОЈ СТВАРИ ПА И О ДОНОШЕЊУ ПРЕСУДЕ КОЈОМ СЕ ОПТУЖБА ОДБИЈА СХОДНО чл. 354. т. 2. ЗКП
САМО АКО СЕ РАДИ О ИСТОМ ДОГАЂАЈУ КОЈИ ЈЕ ОПИСАН У ОПТУЖНОМ АКТУ У ЗАХТЕВУ ЗА ПОКРЕТАЊЕ ПРЕКРШАЈНОГ ПОСТУПКА.
Из образложења:
Пресудом другостепеног суда, преиначена је првостепена пресуда
којом се према окривљеном оптужба одбија применом чл. 354. т. 2. ЗКП,
тако да се окривљени оглашава кривим због кривичног дела навођење на
оверавање неистинитог садржаја из чл. 358. ст. 1. КЗ.
Основано се у жалби јавног тужиоца наводи да се у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари како то погрешно налази првостепени
суд. Наиме, цитираним решењем Управе царина, окривљени је оглашен
кривим због прекршаја из чл. 294. ст. 1. т. 1. Царинског законика и кажњен новчаном казном јер је овлашћење издато на име његове супруге за
управљање и располагање спорним возилом наводно издато од лица... и
оверено од нотара у..., за које је утврђено да је фалсификовано, употребио
критичног дана на основу кога је возило увозно оцарињено на име супруге окривљеног чиме је остварио право које му по Закону не припада.
Првостепени суд је закључио да се ради о истом догађају за које је
окривљени правноснажно осуђен Решењем Управе царина и да се из тих
разлога ради о пресуђеној ствари услед којих је према окривљеном оптужба одбијена.
Имајући у виду чињенични опис кривичног дела из оптужног акта
да је наводно спорно фалсификовано овлашћење приложио окривљени уз
осталу документацију уз захтев за регистрацију наведеног возила знајући
да се ради о лажном овлашћењу и тиме довео у заблуду службено лице
у Полицијској управи да изврши регистрацију возила, јасно произилази
да између радњи које је окривљени предузео критичног дана за које је
оглашен кривим у прекршајном поступку и радњу коју је предузео накнадно прилагањем фалсификованог овлашћења, не постоји објективни
идентитет догађаја и не ради се о чињенично истим догађајима, па има
места преиначењу првостепене пресуде тако да се окривљени за накнадно предузету радњу оглашава кривим због кривичног дела навођење на
оверавање неистинитог садржаја из чл. 358. ст.1. КЗ.
(Пресуда Основног суда у Чачку К 1288/11 од 20. јануара 2012. и пресуда
Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1267/12 од 11. априла 2012.)
110
КРИВИЧНО ДЕЛО ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСПРАВЕ
– чл. 355. ст. 2. У ВЕЗИ СА ст. 1. КЗ И УМИШЉАЈ
НЕ МОЖЕ СЕ ПРИХВАТИТИ ЗАКЉУЧАК ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА
ДА КОД ОКРИВЉЕНОГ НИЈЕ ПОСТОЈАЛА СВЕСТ ДА НАБАВЉА ЛАЖНУ САОБРАЋАЈНУ ДОЗВОЛУ, А БАЗИРАЈУЋИ СЕ САМО НА ОБАВЉЕНО ВЕШТАЧЕЊЕ СПОРНЕ ИСПРАВЕ ОД СТРАНЕ НАДЛЕЖНЕ
УСТАНОВЕ.
Из образложења:
Закључак првостепеног суда да није доказано да је окривљени поступао са умишљајем, по оцени другостепеног суда је нејасан. Првостепени суд је у свему прихватио правилно графоскопско вештачење МУП-а
Србије из кога произилази да за савесног купца разлике на спорној саобраћајној дозволи у односу на праву дозволу нису разлике лако уочљиве
и препознатљиве голим оком, без поседовања посебног знања. Доводећи
у везу поменуто вештачење са одбраном окривљеног, првостепени суд
је нашао да код окривљеног није постојала потребна свест да набавља
исправу која је лажна у намери да је употреби као праву и да је користи у
правном саобраћају.
Другостепени суд прихвата чињеницу да се ради о фалсификованој
документацији, али не прихвата чињенично стање утврђено првостепеном пресудом и одлуку првостепеног суда с обзиром да одлучне чињенице нису јасно образложене.
Јавни тужилац основано у својој жалби истиче да су околности под
којима је окривљени купио спорно возило, а то је куповина од непознатог
лица на улици где је цена и исплаћена, околности које очигледно указују
да је окривљени био свестан да набавља фалсификовану исправу – предметну саобраћајну дозволу.
(Пресуда Основног суда у Чачку К 377/10 од 6. марта 2012. и решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж 2444/12 од 24. маја 2012.)
КРИВИЧНО ДЕЛО НАСИЛНИЧКО ПОНАШАЊЕ
ИЗ чл. 344. ст. 2. У ВЕЗИ СА ст. 1. КЗ
КАДА СЕ ОКРИВЉЕНИ ОГЛАСИ КРИВИМ ЗБОГ КРИВИЧНОГ
ДЕЛА НАСИЛНИЧНО ПОНАШАЊЕ ИЗ чл. 344. ст. 2. У ВЕЗИ СА ст. 1. КЗ,
ТАДА СЕ МОРАЈУ ОПИСАТИ АЛТЕРНАТИВНО ПРЕДУЗЕТЕ РАДЊЕ ИЗВРШЕЊА И ДАТИ ПОТПУНИ ОПИС НАСТАЛИХ ПОСЛЕДИЦА У ВИДУ
ЗНАЧАЈНИЈЕГ УГРОЖАВАЊА СПОКОЈСТВА ГРАЂАНА ИЛИ ТЕЖЕГ РЕМЕЋЕЊА ЈАВНОГ РЕДА И МИРА.
111
Из образложења:
У конкретном случају првостепени суд у образложењу је навео да
је сада пунолетни... ударајући оштећеног извршио кривично дело насилничко понашање из чл. 344. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ јер је заједно са осталим малолетним лицима, вршењем насиља према другом, изазивањем
туче, дрским и безобзирним понашањем угрозио спокојство грађана, али
опште не наводи у чему је у конкретном случају било теже угрожено спокојство грађана или је тада малолетни, сада пунолетно лице, теже реметио јавни ред и мир, па се основано у жалби браниоца указује да решење
нема разлога у погледу одлучних чињеница.
(Решење Вишег суда у Чачку Км 40/11 од 27. децембра 2011. и решење Апелационог суда у Крагујевцу Кжм 15/12 од 8. маја 2012.)
Приредио
Драган У. Калаба,
заменик вишег јавног тужиоца у Чачку
112
С А О П Ш Т Е Њ А
SA SEDNICE UPRAVNOG ODBORA
održane 01. 03. 2013. godine
1.MILINKOVIĆ GORDANA (JMBG:2909980895020), diplomirani pravnik, rođena 29. 09. 1980. godine UPISUJE SE 01. 03. 2013. godine u Imenik advokata Advokatske
komore Vojvodine, sa sedištem advokatske kancelarije u Novom Sadu, Dostojevskog 14/47.
2.BRIŠE SE iz Imenika advokatskih pripravnika MILINKOVIĆ GORDANA, advokatski pripravnik kod Kubinjec dr Janka, advokata u Novom Sadu, sa danom 28. 02. 2013.
godine zbog upisa u Imenik advokata ove Komore.
3.POPOV GORAN (JMBG:2502982820424), diplomirani pravnik, rođen 25. 02.
1982. godine UPISUJE SE 01. 03. 2013. godine u Imenik advokata Advokatske komore
Vojvodine, sa sedištem advokatske kancelarije u Novom Sadu, Petra Drapšina 48.
4.BRIŠE SE iz Imenika advokatskih pripravnika POPOV GORAN, advokatski pripravnik kod Gucunja Milana, advokata u Novom Sadu, sa danom 28. 02. 2013. godine
zbog upisa u Imenik advokata ove Komore.
5.DEVRNJA MIRKO (JMBG:2505980880054), diplomirani pravnik, rođen 25. 05.
1980. godine UPISUJE SE 01. 03. 2013. godine u Imenik advokata Advokatske komore
Vojvodine, sa sedištem advokatske kancelarije u Rumi, Glavna 176, TC Atrijum LP 010a.
6.BRIŠE SE iz Imenika advokatskih pripravnika DEVRNJA MIRKO, advokatski
pripravnik kod Vinčić Zorana, advokata u Rumi, sa danom 28. 02. 2013. godine zbog upisa
u Imenik advokata ove Komore.
7.RAJIĆ STEVAN (JMBG:0911984800099), diplomirani pravnik, rođen 09. 11.
1984. godine UPISUJE SE 01. 03. 2013. godine u Imenik advokata Advokatske komore
Vojvodine, sa sedištem advokatske kancelarije u Novom Sadu, Maksima Gorkog 17a.
8.KONJEVIĆ MARKO (JMBG:0206977890028), diplomirani pravnik, rođen 02.
06. 1977. godine UPISUJE SE 01. 03. 2013. godine u Imenik advokata Advokatske komore
Vojvodine, sa sedištem advokatske kancelarije u Novom Sadu, Sremska 4/1.
9.DAVČIK SINIŠA (JMBG:2208979820035), diplomirani pravnik, rođen 22. 08.
1979. godine UPISUJE SE 01. 03. 2013. godine u Imenik advokata Advokatske komore
Vojvodine, sa sedištem advokatske kancelarije u Subotici, Đure Đakovića 15.
10.JANČIĆ ALEKSANDAR (JMBG:2909947860017), diplomirani pravnik, rođen
29. 09. 1947. godine UPISUJE SE 01. 03. 2013. godine u Imenik advokata Advokatske
komore Vojvodine, sa sedištem advokatske kancelarije u Pančevu, Vojvode Radomira Putnika 29.
113
11.MILOSAVLJEVIĆ MLADEN (JMBG:0202984710129), diplomirani pravnik,
rođen 02. 02. 1984. godine UPISUJE SE 01. 03. 2013. godine u Imenik advokata Advokatske komore Vojvodine, sa sedištem advokatske kancelarije u Novom Sadu, Maksima
Gorkog 8c, stan 1.
12.MASTILOVIĆ JELENA (JMBG:3004983805031), diplomirani pravnik, rođena
30. 04. 1983. godine UPISUJE SE 01. 03. 2013. godine u Imenik advokata Advokatske
komore Vojvodine, sa sedištem advokatske kancelarije u Novom Sadu, Stražilovska 35.
13.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu STREHOVSKI JANKO, rođen 03. 08. 1988. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Ćirjaković Gorana, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u
trajanju od dve godine.
14.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu GRŠIĆ BOGDAN, rođen 15. 11. 1987. godine, na advokatsko-pripravničku
vežbu kod Kljajić mr Dejana, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u trajanju od dve godine.
15.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine
u Novom Sadu RADOSAVLJEVIĆ IGOR, rođen 09. 11. 1986. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Brkić Nebojše, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u
trajanju od dve godine.
16.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine
u Novom Sadu MOĆIĆ DEAN, rođen 25. 07. 1987. godine, na advokatsko-pripravničku
vežbu kod Katanić Arsenija, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u trajanju
od dve godine.
17.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine
u Novom Sadu MIJANOVIĆ PETAR, rođen 05. 03. 1986. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Jovanović Miroja, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u
trajanju od dve godine.
18.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu RADOVIĆ RELJA, rođen 13. 07. 1989. godine, na advokatsko-pripravničku
vežbu kod Radović R. Vladimira, advokata u Bačkoj Palanci, dana 01. 03. 2013. godine, u
trajanju od dve godine.
19.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu ILKIĆ ANĐELKA, rođena 18. 01. 1983. godine, na advokatsko-pripravničku
vežbu kod Kerac Uroša, advokata u Čeneju, dana 01. 03. 2013. godine, u trajanju od dve
godine.
20.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu INJAC MILIJANA, rođena 27. 08. 1985. godine, na advokatsko-pripravničku
vežbu kod Perić Zorice, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u trajanju od
dve godine.
21.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine
u Novom Sadu DUBLJEVIĆ ALEKSANDRA, rođena 18. 09. 1988. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Gucunja Milana, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013.
godine, u trajanju od dve godine.
22.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu JEREMIĆ SLAĐANA, rođena 22. 02. 1984. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Jeftić Saše, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u trajanju
od dve godine.
114
23.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu BLAGOJEV BRANKA, rođena 07. 11. 1986. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Gucunja Milana, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u
trajanju od dve godine.
24.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine
u Novom Sadu PAROŠKI JELENA, rođena 04. 04. 1989. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Rakić Domazetović Mirne, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013.
godine, u trajanju od dve godine.
25.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu ETINSKI DUNJA, rođena 03. 03. 1989. godine, na advokatsko-pripravničku
vežbu kod Etinski Biljane, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u trajanju
od dve godine.
26.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine
u Novom Sadu MUŠICKI JOVANA, rođena 24. 12. 1983. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Borđoški Milana, advokata u Novom Sadu, dana 01. 03. 2013. godine, u
trajanju od dve godine.
27.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine
u Novom Sadu NOVAKOVIĆ MILANA, rođena 12. 04. 1987. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Todorović Dragana, advokata u Kikindi, dana 01. 03. 2013. godine, u
trajanju od dve godine.
28.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu RADONIĆ LJILJANA, rođena 10. 03. 1989. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Janošević Pere, advokata u Rumi, dana 01. 03. 2013. godine, u trajanju od
dve godine.
29.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu GRGIĆ JELENA, rođena 14. 08. 1988. godine, na advokatsko-pripravničku
vežbu kod Gogić Marsela, advokata u Rumi, dana 01. 03. 2013. godine, u trajanju od dve
godine.
30.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine u
Novom Sadu LUGONJA JELENA, rođena 29. 06. 1987. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Popović Zorana, advokata u Zrenjaninu, dana 01. 03. 2013. godine, u trajanju od dve godine.
31.UPISUJE SE u Imenik advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine
u Novom Sadu CVETKOVIĆ DIJANA, rođena 24. 01. 1987. godine, na advokatsko-pripravničku vežbu kod Matić Miroslava, advokata u Subotici, dana 01. 03. 2013. godine, u
trajanju od dve godine.
32.BRIŠE SE iz Imenika advokata Advokatske komore Vojvodine POLJAČKI DIMITRIJE, advokat u Novom Sadu sa danom 11. 02. 2013. godine, zbog penzionisanja.
−− Poljački Milan, advokat u Novom Sadu, postavlja se za preuzimatelja advokatske
kancelarije.
−− Imenovani zadržava članstvo u Posmrtnom fondu AK Vojvodine i nakon brisanja.
33.BRIŠE SE iz Imenika advokata Advokatske komore Vojvodine RUŠAI IŠTVAN,
advokat u Molu sa danom 31. 01. 2013. godine, zbog penzionisanja.
−− Konjović Vasa, advokat u Molu, postavlja se za preuzimatelja advokatske
kancelarije.
−− Imenovani zadržava članstvo u Posmrtnom fondu AK Vojvodine i nakon brisanja.
115
34.BRIŠE SE iz Imenika advokata Advokatske komore Vojvodine RATKOVIĆ
VLATKO, advokat u Rumi sa danom 05. 02. 2013. godine, zbog zasnivanja radnog odnosa.
−− Maletić Vladislav, advokat u Rumi, postavlja se za preuzimatelja advokatske
kancelarije.
−− Imenovani zadržava članstvo u Posmrtnom fondu AK Vojvodine i nakon brisanja.
35.BRIŠE SE iz Imenika advokata Advokatske komore Vojvodine KARTALIJA DEJAN, advokat u Novom Sadu sa danom 08. 02. 2013. godine, zbog utvrđenog prava na
invalidsku penziju.
−− Radović Nebojša, advokat u Novom Sadu, postavlja se za preuzimatelja advokatske
kancelarije.
36.Imenovani zadržava članstvo u Posmrtnom fondu AK Vojvodine i nakon brisanja.
37.BRIŠE SE iz Imenika advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine
SAVIĆ BILJANA, advokatski pripravnik u Novom Sadu, na advokatsko-pripravničkoj vežbi kod Materić Jovanke, advokata u Novom Sadu, sa danom 30. 06. 2012. godine.
38.BRIŠE SE iz Imenika advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine VIDOVIĆ SLAVICA, advokatski pripravnik u Novom Sadu, na advokatsko-pripravničkoj vežbi kod Spasojević Ivančić Dejane, advokata u Novom Sadu, sa danom 22. 02. 2013. godine.
39.UZIMA SE NA ZNANJE da ERDELJI ANI, advokatu u Bajmoku, privremeno
prestaje pravo na bavljenje advokaturom zbog bolovanja, počev od 28. 01. 2013. godine.
−− Maglai Jene, advokat u Bajmoku, određuje se za privremenog zamenika.
40.UZIMA SE NA ZNANJE da je Pavlov Sanja, advokatski pripravnik u Novom
Sadu, promenila prezime, koje sada glasi Sikimić.
41.UZIMA SE NA ZNANJE da je ĐUKIĆ TIJANA, advokatski pripravnik u Novom Sadu, prekinula advokatsko-pripravničku vežbu kod Lalin Radovana, advokata u Novom Sadu dana 05. 02. 2013. godine, te da istu nastavlja kod Oberman Igora, advokata u
Novom Sadu, dana 06. 02. 2013. godine.
42.UZIMA SE NA ZNANJE da je SAVKOV ZORICA, advokatski pripravnik u Novom Sadu, prekinula advokatsko-pripravničku vežbu kod Krstić Dragane, advokata u Novom Sadu dana 11. 02. 2013. godine, te da istu nastavlja kod Gucunja Milana, advokata u
Novom Sadu, dana 12. 02. 2013. godine.
43.UZIMA SE NA ZNANJE da je Ljiljak Smiljana, advokatski pripravnik u Bačkoj
Palanci, promenila prezime, koje sada glasi Ćirić.
44.UZIMA SE NA ZNANJE da je JEREMIĆ MARIJANA, advokatski pripravnik u
Novom Sadu, prekinula advokatsko-pripravničku vežbu kod Knežević Snežane, advokata u
Novom Sadu dana 14. 02. 2013. godine, te da istu nastavlja kod Korica Marine, advokata u
Novom Sadu, dana 15. 02. 2013. godine.
45.UZIMA SE NA ZNANJE da je Leškov Nikolina, advokatski pripravnik u Novom
Sadu, promenila prezime, koje sada glasi Pejak.
46.UZIMA SE NA ZNANJE da je ZEČEVIĆ ZORANA, advokat u Novom Sadu,
preselila svoju advokatsku kancelariju na adresu Bate Brkića 28, počev od 11. 02. 2013.
godine.
47.UZIMA SE NA ZNANJE da je MANDIĆ VLADIMIR, advokat u Novom Sadu, preselio svoju advokatsku kancelariju na adresu Železnička 21, počev od 20. 02. 2013.
godine.
48.UZIMA SE NA ZNANJE da je MOMČILOVIĆ SINIŠA, advokat u Bečeju,
preselio svoju advokatsku kancelariju na adresu Novosadska 2/I, počev od 01. 03. 2013.
godine.
116
49.UZIMA SE NA ZNANJE da je SUVAJAC DUŠAN, advokat u Subotici, preselio
svoju advokatsku kancelariju na adresu Ibolje Ferenci 45, počev od 01. 02. 2013. godine.
50.UZIMA SE NA ZNANJE da je PAVLOV GORAN, advokat u Novom Sadu, preselio svoju advokatsku kancelariju na adresu Vase Stajića 22/c, IV sprat, stan 341, počev od
25. 02. 2013. godine.
Upravni odbor
117
Уређивачки одбор Гласника моли сараднике да текстове за објављивање достављају уз уважавање следећих сугестија:
− примерак рада доставити одштампан и потписан;
− по могућности, доставити рад и електронском поштом ([email protected]) или
на дискети;
− фусноте писати у дну одговарајуће странице;
− у библиографским подацима за књиге уз уобичајене податке обавезно навести
и издавача;
− уз чланке доставити резиме и кључне речи;
− пожељно је доставити и превод резимеа на енглески, немачки или француски
језик.
ГЛАСНИК
АДВОКАТСКЕ КОМОРЕ ВОЈВОДИНЕ
Излази 12 пута годишње
у месечним свескама.
Оснивач, власник и издавач: Адвокатска комора Војводине.
Годишња претплата: за земљу 10.000,00 дин.,
за иностранство 110 евра.
(Tекући рачун број 340-1482-43 са назнаком „за Гласник”)
Овај број је закључен 2. марта 2013. године.
Тираж: 2.000 примерака
Према мишљењу Секретаријата за информације
Републике Србије бр. 413-01-412/91-01
од 11. априла 1991. године на ову публикацију плаћа се
основни порез на промет по Тарифном броју 8. став 1. тачка 1.
алинеја 10. Тарифе основног пореза на промет.
Компјутерски слог: Татјана Божић, Нови Сад
Штампа: ОFFSET PRINT, Нови Сад
2013.