BROJ 57 - JP NIO Službeni list Bosne i Hercegovine

Transcription

Godin
na XVII
Poned
djeljak, 22. srpnja/jula 2013. godine
Broj/Број
57 Годинна XVII
Пон
недјељак, 22. јула 2013. год
динe
ISSN
N 1512-7494 - hrvatski jezik
srpski jezik
ISSN
N 1512-7508 ISSN
N 1512-7486 - bosanski jezik
ZASTUP
PNIČKI DO
OM
PAR
RLAMENT
TARNE SKU
UPŠTINE
BOSNE I HERCEGOV
H
VINE
719
Na tem
melju članka 299. Poslovnika Zastupničkog doma
("Službeni glasnik BiH", br. 33/06, 41/06, 81/06, 91/06, 991/07,
87/09 i 28/12), Zastupniččki dom Parlaamentarne skuupštine
Bosne i Herrcegovine, na 48. sjednici održanoj 23.5..2013.
godine, donioo je
ZAK
KLJUČAK
O OSNIIVANJU ISTR
RAŽNOG POV
VJERENSTVA
A
ZASTU
UPNIČKOG DOMA
D
ZA UTVRĐIVANJE
EVENTUA
ALNIH NEPRA
AVILNOSTI I ZLOUPORAB
BA I
STANJA U UPRAVI ZA NEIZRAVNO
N
OPOREZIVA
ANJE
BiH
I.
Zadaća Istražnog povjerenstva
p
je, koristeći sve
macije i saznaanja, utvrditi stanje
raspoložive ppodatke, inform
vezano uz doosadašnji rad Uprave
U
za neizravno oporezzivanje
BiH u razdooblju od 20044. do 2013. godine i ustaanoviti
eventualne zzlouporabe i nepravilnosti
n
u radu. Nakoon što
provede parlaamentarnu istraagu, Istražno povjerenstvo obbvezno
je podnijeti D
Domu izvješće i preporuke najk
kasnije do 23.6..2013.
godine.
II.
Istražnoo povjerenstvo ovlašteno je postupati
p
u sklladu s
Poslovnikom te tražiti podaatke potrebne za
z rad od instiitucija
BiH, a instituucije BiH obvezzne su dostavitii tražene podatkke bez
odgode te ispuniti zahtjeve Povjerenstva
P
ko
oji se od njih traaže.
III.
Financijjska potpora zaa rad Istražnog
g povjerenstva bit će
osigurana iz proračuna institucija BiH,
B
a Tajnništvo
Parlaamentarne skupštine BiH pružiit će administraativnu podršku
za po
otrebe rada Istraažnog povjerensstva.
IV.
Ovaj Zaključčak stupa na snagu dano
om objave u
"Služžbenom glasnik
ku BiH".
Broj 01-34-1-823/13
Predsjedatelj
23
3. svibnja 2013.. godine
Zastupničk
kog doma
Sarajevo
Dr. Denis Beććirović, v. r.
На основу члаана 29. Пословвника Предстаавничког дома
("Слу
ужбени гласник БиХ", бр. 33/06, 41/06, 81/06, 91/06,
91/07
7, 87/09 и 28/12), Представвнички дом Паарламентарне
скупштине Босне и Херцеговинее, на 48. сједни
ици одржаној
5.2013. године, донио је
23.05
ЗАКЉУЧ
ЧАК
РАЊУ ИСТРА
АЖНЕ КОМИ
ИСИЈЕ
О ФОРМИР
ПРЕДСТАВН
П
ИЧКОГ ДОМ
МА ЗА УТВРЂ
ЂИВАЊЕ
ЕВЕНТУА
АЛНИХ НЕПР
РАВИЛНОСТ
ТИ И
ЗЛОУПОТРЕБА И СТА
АЊА У УПРАВ
ВИ ЗА
ЕКТНО ОПОР
РЕЗИВАЊЕ БиХ
Б
ИНДИРЕ
I
Задатак Истр
ражне комисиије је да, ко
ористећи све
расположиве подаатке, информ
мације и сазн
нања, утврди
стањ
ње везано за досадашњи ра
рад Управе заа индиректно
опор
резивање БиХ у периоду одд 2004. до 20
013. године и
устан
нови евентуалне злоупотреббе и неправилн
ности у раду.
Нако
он спроведен
не парламенттарне истрагее, Истражна
коми
исија обавезна је да подднесе Дому извјештај и
преп
поруке најкасни
ије до 23.06.20013. године.
II
Истражна ком
мисија овлашћћена је да посттупа у складу
са Пословником
П
те
т да тражи поодатке потреб
бне за рад од
Broj 57 - Stranica 2
SLUŽBENI GLASNIK BiH
институција БиХ а институције БиХ обавезне су да тражене
податке без одгађања доставе те испуне захтјеве Комисије
који се од њих траже.
III
Финансијска подршка за рад Истражне комисије биће
обезбијеђена у буџету институција БиХ а Секретаријат
Парламентарне
скупштине
БиХ
ће
пружити
административну подршку за потребе рада Истражне
комисије.
IV
Овај закључак ступа на снагу даном објављивања у
"Службеном гласнику БиХ".
Предсједавајући
Броj 01-34-1-823/13
Представничког дома
23. маја 2013. године
Др Денис Бећировић, с. р.
Сарајево
Na osnovu člana 29. Poslovnika Predstavničkog doma
87/09 i 28/12), Predstavnički dom Parlamentarne skupštine
Bosne i Hercegovine, na 48. sjednici održanoj 23.5.2013.
godine, donio je
ZAKLJUČAK
O FORMIRANJU ISTRAŽNE KOMISIJE
PREDSTAVNIČKOG DOMA ZA UTVRĐIVANJE
EVENTUALNIH NEPRAVILNOSTI I ZLOUPOTREBA I
STANJA U UPRAVI ZA INDIREKTNO OPOREZIVANJE
BiH
I.
Zadatak Istražne komisije je da, koristeći sve raspoložive
podatke, informacije i saznanja, utvrdi stanje u vezi s
dosadašnjim radom Uprave za indirektno oporezivanje BiH u
periodu od 2004. do 2013. godine i ustanovi eventualne
zloupotrebe i nepravilnosti u radu. Nakon provedene
parlamentarne istrage, Istražna komisija obavezna je da
podnese Domu izvještaj i preporuke najkasnije do 23.6.2013.
godine.
II.
Istražna komisija ovlaštena je da postupa u skladu s
Poslovnikom te da od institucija BiH traži podatke potrebne za
rad, a institucije BiH obavezne su da tražene podatke bez
odgađanja dostave te ispune zahtjeve Komisije koji se od njih
traže.
III.
Finansijska podrška za rad Istražne komisije bit će
osigurana kroz budžet institucija BiH, a Sekretarijat
Parlamentarne skupštine BiH pružit će administrativnu podršku
za potrebe rada Istražne komisije.
IV.
Ovaj zaključak stupa na snagu danom objavljivanja u
"Službenom glasniku BiH".
Predsjedavajući
Broj 01-34-1-823/13
Predstavničkog doma
23. maja 2013. godine
Dr. Denis Bećirović, s. r.
Sarajevo
720
Na temelju članka 29. Poslovnika Zastupničkog doma
87/09 i 28/12), Zastupnički dom Parlamentarne skupštine
Bosne i Hercegovine, na nastavku 49. sjednice održanom
8.7.2013. godine, donio je
Ponedjeljak, 22. 7. 2013.
ZAKLJUČAK
O IMENOVANJU ČLANOVA ISTRAŽNOG
POVJERENSTVA ZASTUPNIČKOG DOMA ZA
UTVRĐIVANJE EVENTUALNIH NEPRAVILNOSTI I
ZLOUPORABA I STANJA U UPRAVI ZA NEIZRAVNO
OPOREZIVANJE BiH
I.
U Istražno povjerenstvo Zastupničkog doma za
utvrđivanje eventualnih nepravilnosti i zlouporaba i stanja u
Upravi za neizravno oporezivanje BiH imenuju se:
1. Drago Kalabić,
2. Dragan Vrankić,
3. Danijela Martinović,
4. Mladen Bosić,
5. Ismeta Dervoz,
6. Petar Kunić,
7. Šemsudin Mehmedović.
Članovi Istražnog povjerenstva će na prvoj sjednici
izabrati predsjedatelja, prvog i drugog zamjenika predsjedatelja.
II.
Ovaj Zaključak stupa na snagu danom objave u
Broj 01-34-1-823-1/13
Predsjedatelj
8. srpnja 2013. godine
Zastupničkog doma
Sarajevo
Dr. Denis Bećirović, v. r.
На основу члана 29. Пословника Представничког дома
("Службени гласник БиХ", бр. 33/06, 41/06, 81/06, 91/06,
91/07, 87/09 и 28/12), Представнички дом Парламентарне
скупштине Босне и Херцеговине, на наставку 49. сједнице
одржаном 08.07.2013. године, донио је
ЗАКЉУЧАК
О ИМЕНОВАЊУ ЧЛАНОВА ИСТРАЖНЕ
КОМИСИЈЕ ПРЕДСТАВНИЧКОГ ДОМА ЗА
УТВРЂИВАЊЕ ЕВЕНТУАЛНИХ НЕПРАВИЛНОСТИ
И ЗЛОУПОТРЕБА И СТАЊА У УПРАВИ ЗА
ИНДИРЕКТНО ОПОРЕЗИВАЊЕ БиХ
I
У Истражну комисију Представничког дома за
утврђивање евентуалних неправилности и злоупотреба и
стања у Управи за индиректно опорезивање БиХ именују
се:
1. Драго Калабић,
2. Драган Вранкић,
3. Данијела Мартиновић,
4. Младен Босић,
5. Исмета Дервоз,
6. Петар Кунић,
7. Шемсудин Мехмедовић.
Чланови Истражне комисије ће на првој сједници
изабрати предсједавајућег, првог и другог замјеника
предсједавајућег.
II
Овај закључак ступа на снагу даном објављивања у
"Службеном гласнику БиХ".
Број 01-34-1-823-1/13
Представничког дома
08. јула 2013. године
Др Денис Бећировић, с. р.
Сарајево
Na osnovu člana 29. Poslovnika Predstavničkog doma
87/09 i 28/12), Predstavnički dom Parlamentarne skupštine
Bosne i Hercegovine, na nastavku 49. sjednice održanom
8.7.2013. godine, donio je
ZAKLJUČAK
O IMENOVANJU ČLANOVA ISTRAŽNE KOMISIJE
PREDSTAVNIČKOG DOMA ZA UTVRĐIVANJE
EVENTUALNIH NEPRAVILNOSTI I ZLOUPOTREBA I
STANJA U UPRAVI ZA INDIREKTNO OPOREZIVANJE
BiH
I.
U Istražnu komisiju Predstavničkog doma za utvrđivanje
eventualnih nepravilnosti i zloupotreba i stanja u Upravi za
indirektno oporezivanje BiH imenuju se:
1. Drago Kalabić,
2. Dragan Vrankić,
3. Danijela Martinović,
4. Mladen Bosić,
5. Ismeta Dervoz,
6. Petar Kunić,
7. Šemsudin Mehmedović.
Članovi Istražne komisije na prvoj sjednici izabrat će
predsjedavajućeg, prvog i drugog zamjenika predsjedavajućeg.
II.
Ovaj zaključak stupa na snagu danom objavljivanja u
Broj 01-34-1-823-1/13
Predsjedavajući
8. jula 2013. godine
Predstavničkog doma
Sarajevo
Dr. Denis Bećirović, s. r.
VIJEĆE MINISTARA
BOSNE I HERCEGOVINE
g)
Mladen Ćavar, zamjenik ministra sigurnosti Bosne i
Hercegovine;
h) Anđa Nikolić, šef Odjela za zdravstvo i ostale usluge
Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine;
i)
Vjekoslav Vuković, pomoćnik ministra sigurnosti
Bosne i Hercegovine;
j)
Ognjen Zekić, šef Odjela za suzbijanje zlouporabe
opojnih droga Ministarstva sigurnosti Bosne i
Hercegovine.
Članak 2.
(Predsjedatelj)
Za predsjedatelja Povjerenstva imenuje se Sredoje Nović,
ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine.
Članak 3
(Tajnik)
Za tajnika Povjerenstva imenuje se Lejla Čopelj, stručni
suradnik u Odjelu za suzbijanje zlouporabe opojnih droga u
Ministarstvu sigurnosti Bosne i Hercegovine.
Članak 4.
(Mandat)
Ova Odluka važi do isteka mandata imenovanih
dužnosnika.
Članak 5.
(Stupanje na snagu)
(1) Stupanjem na snagu ove Odluke prestaje važiti Rješenje o
imenovanju Povjerenstva za suzbijanje zlouporabe
opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 2/09).
(2) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje
se u "Službenom glasniku BiH".
VM broj 140/13
Predsjedatelj
05. lipnja 2013. godine
Vijeća ministara BiH
Sarajevo
Vjekoslav Bevanda, v. r.
721
Na temelju članka 8. stavak (3) Zakona o sprečavanju i
suzbijanju zlouporabe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH",
broj 8/06), članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/3, 42/03, 81/06,
76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi s člankom 4. Odluke o
osnivanju i imenovanju članova Povjerenstva za suzbijanje
zlouporabe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", br. 73/07 i
54/08), Vijeće ministara BiH, na svojoj 52. sjednici održanoj
05.06.2013. godine, donijelo je
ODLUKU
O IMENOVANJU ČLANOVA POVJERENSTVA ZA
SUZBIJANJE ZLOUPORABE OPOJNIH DROGA
Članak 1.
(Imenovanje)
Za članove Povjerenstva za suzbijanje zlouporabe opojnih
droga (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) imenuju se:
a) Sredoje Nović, ministar civilnih poslova Bosne i
Hercegovine;
b) Rusmir Mesihović, ministar zdravstva Federacije
c) Slobodan Stanić, ministar zdravlja i socijalne skrbi
Republike Srpske;
d) Srđan Radulj, zamjenik ministra pravde Bosne i
Hercegovine;
e) Ermina Salkičević-Dizdarević, zamjenica ministra
vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i
Hercegovine;
f)
Edita Đapo, zamjenik ministra financija i trezora
На основу члана 8. став (3) Закона о спречавању и
сузбијању злоупотребе опојних дрога ("Службени гласник
БиХ", број 8/06), члана 17. Закона о Савјету министара
Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/3,
42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/ 08), а у вези са чланом
4. Одлуке о оснивању и именовању чланова Комисије за
сузбијање злоупотребе опојних дрога ("Службени гласник
БиХ", бр. 73/07 и 54/08), Савјет министара Босне и
Херцеговине, на 52. сједници одржаној 05.06.2013. године,
донио је
ОДЛУКУ
О ИМЕНОВАЊУ ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ ЗА
СУЗБИЈАЊЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ ОПОЈНИХ ДРОГА
Члан 1.
(Именовање чланова)
За чланове Комисије за сузбијање злоупотребе
опојних дрога (у даљем тексту: Комисија) именују се:
а) Средоје Новић, министар цивилних послова
Босне и Херцеговине;
б) Русмир
Месиховић,
министар
здравља
Федерације Босне и Херцеговине;
ц) Слободан Станић, министар здравља и социјалне
заштите Републике Српске;
д) Срђан Радуљ, замјеник министра правде Босне и
Херцеговине;
е) Ермина Салкичевић-Диздаревић, замјеник министра спољне трговине и економских односа
ф)
Едита Ђапо, замјеник министра финансија и
трезора Босне и Херцеговине;
г) Младен Ћавар, замјеник министра безбједности
х) Анђа Николић, шеф Одјељења за здравство и
остале услуге Брчко Дистрикта Босне и
Херцеговине;
и) Вјекослав
Вуковић,
помоћник
министра
безбједности Босне и Херцеговине;
ј)
Огњен Зекић, шеф Одјељења за сузбијање
злоупотребе опојних дрога Министарства
безбједности Босне и Херцеговине.
Члан 2.
(Предсједник)
За предсједника Комисије именује се Средоје Новић,
министар цивилних послова Босне и Херцеговине.
Члан 3.
(Секретар)
За секретара Комисије именује се Лејла Чопељ,
стручни сарадник у Одјељењу за сузбијање злоупотребе
опојних дрога Министарства безбједности Босне и
Херцеговине.
Члан 4.
(Мандат)
Ова Одлука важи до истека мандата именованим
званичницима.
Члан 5.
(Ступање на снагу)
(1) Ступањем на снагу ове Одлуке престаје да важи
Рјешење о именовању Комисије за сузбијање
злоупотребе опојних дрога ("Службени гласник БиХ",
број 2/09).
(2) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и
објављује се у "Службеном гласнику БиХ".
СМ број 140/13
05. јуна 2013. године
Савјета министара БиХ
Сарајево
Вјекослав Беванда, с. р.
Na osnovu člana 8. stav (3) Zakona o sprečavanju i
suzbijanju zloupotrebe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH",
broj 8/06), člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/3, 42/03, 81/06,
76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa članom 4. Odluke o
osnivanju i imenovanju članova Komisije za suzbijanje
zloupotrebe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", br. 73/07 i
54/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 52. sjednici
održanoj 05.06.2013. godine, donijelo je
ODLUKU
O IMENOVANJU ČLANOVA KOMISIJE ZA
SUZBIJANJE ZLOUPOTREBE OPOJNIH DROGA
Član 1.
(Imenovanje članova)
Za članove Komisije za suzbijanje zloupotrebe opojnih
droga (u daljem tekstu: Komisija) imenuju se:
a) Sredoje Nović, ministar civilnih poslova Bosne i
Hercegovine;
b) Rusmir Mesihović, ministar zdravstva Federacije
c) Slobodan Stanić, ministar zdravlja i socijalne zaštite
Republike Srpske;
d) Srđan Radulj, zamjenik ministra pravde Bosne i
Hercegovine;
e)
Ermina Salkičević-Dizdarević, zamjenik ministra
vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i
Hercegovine;
f)
Edita Đapo, zamjenik ministra finansija i trezora
g) Mladen Ćavar, zamjenik ministra sigurnosti Bosne i
Hercegovine;
h) Anđa Nikolić, šef Odjela za zdravstvo i ostale usluge
Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine;
i)
Vjekoslav Vuković, pomoćnik ministra sigurnosti
j)
Ognjen Zekić, šef Odsjeka za suzbijanje zloupotrebe
opojnih droga Ministarstva sigurnosti Bosne i
Hercegovine.
Član 2.
(Predsjednik)
Za predsjednika Komisije imenuje se Sredoje Nović,
ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine.
Član 3.
(Sekretar)
Za sekretara Komisije imenuje se Lejla Čopelj, stručni
saradnik u Odjelu za suzbijanje zloupotrebe opojnih droga
Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine.
Član 4.
(Mandat)
Ova Odluka važi do isteka mandata imenovanim
zvaničnicima.
Član 5.
(Stupanje na snagu)
(1) Stupanjem na snagu ove Odluke prestaje da važi Rješenje
o imenovanju Komisije za suzbijanje zloupotrebe opojnih
droga ("Službeni glasnik BiH", broj 2/09).
(2) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje
VM broj 140/13
Predsjedavajući
05. juna 2013. godine
Sarajevo
Vjekoslav Bevanda, s. r.
722
Na temelju članka 17. i članka 22. stavak 1. Zakona o
Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH",
br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08),Vijeće
ministara Bosne i Hercegovine, na 36. sjednici održanoj 23.
siječnja 2013. godine, donijelo je
ODLUKU
O FORMIRANJU INTERRESORNE RADNE SKUPINE
ZA IZRADU NACRTA ZAKONA O POLITIČKIM
STRANKAMA U BOSNI I HERCEGOVINI
Članak 1.
(Predmet)
Ovom odlukom Vijeće ministara Bosne i Hercegovine
formira Interresornu radnu skupinu za izradu Nacrta zakona o
političkim strankama u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu:
Interresorna radna skupina) i određuje institucije Bosne i
Hercegovine koje će imenovati svoje predstavnike u
Interresornu radnu skupinu.
Članak 2.
(Sastav Interresorne radne skupine)
(1) Interresornu radnu skupinu čine predstavnici sljedećih
institucija:
a) Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine – 1
predstavnik
b)
Ministarstva financija i trezora Bosne i Hercegovine
– 1 predstavnik
c) Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice Bosne i
Hercegovine – 1 predstavnik
d) Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine –
1 predstavnik
e) Središnjeg izbornog povjerenstva Bosne i
Hercegovine – 1 predstavnik
f)
Ministarstva vanjskih poslova Bosne i Hercegovine
– 1 predstavnik.
(2) Institucije iz stavka (1) ovog članka će Ministarstvu
pravde Bosne i Hercegovine dostaviti imena svojih
predstavnika u Interresornoj radnoj skupini u roku od 15
dana od dana stupanja na snagu ove odluke.
(3) Ukoliko imenovani predstavnik neke od institucija iz
stavka (1) ovog članka nije u mogućnosti obavljati
dužnosti u Interresornoj radnoj skupini, institucija je
dužna u roku od 15 dana obavijestiti Ministarstvo pravde
Bosne i Hercegovine o istom i imenovati novog
predstavnika u Interresornu radnu skupinu.
Članak 3.
(Konstituirajuća sjednica)
(1) Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine sazvat će
konstituirajuću sjednicu Interresorne radne skupine u roku
od 15 dana od dana dostavljanja imena svih predstavnika
institucija iz članka 1. stavka (1) ove odluke.
(2) Stručno-administrativne poslove za potrebe Interresorne
radne skupine obavljat će državni službenici Ministarstva
pravde Bosne i Hercegovine.
Članak 4.
(Poslovnik o radu)
Interresorna radna skupina dužna je donijeti poslovnik o
radu, kojim će se regulirati izbor predsjedatelja, način
odlučivanja i druga pitanja nužna za uspješan rad Interresorne
radne skupine.
Članak 5.
(Zadatci Interresorne radne skupine)
Zadatak Interresorne radne skupine je pripremiti i Vijeću
ministara Bosne i Hercegovine dostaviti na razmatranje tekst
Nacrta zakona o političkim strankama u Bosni i Hercegovini u
roku od 90 dana od dana donošenja poslovnika o radu
Interresorne radne skupine.
Članak 6.
(Novčane naknade)
Novčana naknada imenovanim članovima Interresorne
radne skupine utvrdit će se posebnom odlukom Vijeća
ministara Bosne i Hercegovine, a u skladu s Odlukom o
kriterijima za utvrđivanje novčane naknade za rad u upravnim
odborima, nadzornim i drugim odborima i drugim radnim
tijelima iz nadležnosti institucija Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", br. 19/09 i 10/12).
Članak 7.
(Stupanje na snagu)
Ova odluka stupa na snagu idućeg dana od dana
objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".
VM broj 141/13
Predsjedatelj
23. siječnja 2013. godine
Sarajevo
Vjekoslav Bevanda, v. r.
На основу члaнa 17. и члaнa 22. став 1. Закона о
Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени
гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и
24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 36.
сједници одржаној 23. jaнуaрa 2013. године, донио је
ОДЛУКУ
О ФОРМИРАЊУ ИНТЕРРЕСОРНЕ РАДНЕ ГРУПЕ ЗА
ИЗРАДУ НАЦРТА ЗАКОНА О ПОЛИТИЧКИМ
СТРАНКАМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Члан 1.
(Предмет)
Овом одлуком Савјет министара Босне и Херцеговине
формира Интерресорну радну групу за израду Нацрта
закона о политичким странкама у Босни и Херцеговини (у
даљем тексту: Интерресорна радна група) и одређује
институције Босне и Херцеговине које ће именовати своје
представнике у Интерресорну радну групу.
Члан 2.
(Састав Интерресорне радне групе)
(1) Интерресорну радну групу чине представници
сљедећих институција:
а) Министарство правде Босне и Херцеговине - 1
представник;
b) Министарство финанција и трезора Босне и
Херцеговине - 1 представник;
c) Министартво за људска права и избјеглице Босне
и Херцеговине - 1 представник;
d) Министарство цивилних послова Босне и
Херцеговине - 1 представник;
е) Централна
изборна
комисија
Босне
и
Херцеговине - 1 представник и
f)
Министарство спoљних послова Босне и
Херцеговине – 1 представник.
(2) Институције из става (1) овог члана, доставиће
Министарству правде Босне и Херцеговине имена
својих представника у Интерресорној радној групи, у
року од 15 дана од дана ступања на снагу ове одлуке.
(3) Уколико именовани представник неке од институција
из става (1) овог члана није у могућности да обавља
дужности у Интерресорној радној групи, институција
је дужна у року од 15 дана обавијестити
Министарство правде Босне и Херцеговине о истом и
именовати новог представника у Интерресорну радну
групу.
Члан 3.
(Конститутивна сједница)
(1) Министарство правде Босне и Херцеговине сазваће
конститутивну сједницу Интерресорне радне групе у
року од 15 дана од дана достављања имена свих
представника институција из члана 1. став (1) ове
одлуке.
(2) Стручно-административне послове за потребе
Интерресорне радне групе обављаће државни
службеници
Министарства
правде
Босне
и
Члан 4.
(Пословник о раду)
Интерресорна радна група дужна је донијети
Пословник о раду, којим ће се регулисати избор
предсједавајућег, начин одлучивања и друга питања
неопходна за успјешан рад Интерресорне радне групе.
Члан 5.
(Задаци Интерресорне радне групе)
Задатак Интерресорне радне групе је да припреми и
Савјету министара Босне и Херцеговине достави на
разматрање текст Нацрта закона о политичким странкама у
Босни и Херцеговини, у року од 90 дана од дана доношења
Пословника о раду Интерресорне радне групе.
Члан 6.
(Новчане накнаде)
Новчана накнада именованим члановима Интерресорне радне групе утврдиће се посебном одлуком Савјета
министара Босне и Херцеговине, а у складу са Одлуком о
критеријумима за утврђивање новчане накнаде за рад у
управним одборима, надзорним и другим одборима и
другим радним тијелима из надлежности институција
Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/09 и
10/12).
Члан 7.
Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана
објављивања у "Службеном гласнику БиХ".
СМ број 141/13
23. jaнуaрa 2013. године
Сарајево
Вјекослав Беванда, с. р.
Na osnovu člana 17. i člana 22. stav 1. Zakona o Vijeću
ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br.
30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće
ministara Bosne i Hercegovine, na 36. sjednici održanoj 23.
januara 2013. godine, donijelo je
ODLUKU
O FORMIRANJU INTERRESORNE RADNE GRUPE ZA
IZRADU NACRTA ZAKONA O POLITIČKIM
STRANKAMA U BOSNI I HERCEGOVINI
Član 1.
(Predmet)
Ovom odlukom Vijeće ministara Bosne i Hercegovine
formira Interresornu radnu grupu za izradu Nacrta zakona o
političkim strankama u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu:
Interresorna radna grupa) i određuje institucije Bosne i
Hercegovine koje će imenovati svoje predstavnike u
Interresornu radnu grupu.
Član 2.
(Sastav Interresorne radne grupe)
(1) Interresornu radnu grupu čine predstavnici sljedećih
institucija:
a) Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine - jedan
predstavnik;
b) Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine
- jedan predstavnik;
c) Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i
Hercegovine - jedan predstavnik;
d) Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine jedan predstavnik;
e) Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine jedan predstavnik i
f)
Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine
- jedan predstavnik.
(2) Institucije iz stava (1) ovog člana dostavit će Ministarstvu
pravde Bosne i Hercegovine imena svojih predstavnika u
Interresornoj radnoj grupi, u roku 15 dana od dana
stupanja na snagu ove odluke.
(3) Ukoliko imenovani predstavnik neke od institucija iz
stava (1) ovog člana nije u mogućnosti da obavlja
dužnosti u Interresornoj radnoj grupi, institucija je dužna
u roku 15 dana obavijestiti Ministarstvo pravde Bosne i
Hercegovine o istom i imenovati novog predstavnika u
Interresornu radnu grupu.
Član 3.
(Konstituirajuća sjednica)
(1) Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine sazvat će
konstituirajuću sjednicu Interresorne radne grupe u roku
15 dana od dana dostavljanja imena svih predstavnika
institucija iz člana 1. stav (1) ove odluke.
(2) Stručno-administrativne poslove za potrebe Interresorne
radne grupe obavljat će državni službenici Ministarstva
pravde Bosne i Hercegovine.
Član 4.
(Poslovnik o radu)
Interresorna radna grupa dužna je donijeti Poslovnik o
radu, kojim će se regulirati izbor predsjedavajućeg, način
odlučivanja i druga pitanja neophodna za uspješan rad
Interresorne radne grupe.
Član 5.
(Zadaci Interresorne radne grupe)
Zadatak Interresorne radne grupe je da pripremi i Vijeću
ministara Bosne i Hercegovine dostavi na razmatranje tekst
Nacrta zakona o političkim strankama u Bosni i Hercegovini, u
roku 90 dana od dana donošenja Poslovnika o radu Interresorne
radne grupe.
Član 6.
(Novčane naknade)
Novčana naknada imenovanim članovima Interresorne
radne grupe utvrdit će se posebnom odlukom Vijeća ministara
Bosne i Hercegovine, a u skladu s Odlukom o kriterijima za
utvrđivanje novčane naknade za rad u upravnim odborima,
nadzornim i drugim odborima i drugim radnim tijelima iz
nadležnosti institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik
BiH", br. 19/09 i 10/12).
Član 7.
(Stupanje na snagu)
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana
objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".
VM broj 141/13
Predsjedavajući
23. januara 2013. godine
Sarajevo
Vjekoslav Bevanda, s. r.
723
Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09,
42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavak (2) Zakona o Proračunu
institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i
Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj
100/12) i Odluke o prijenosu ovlasti predsjedatelju i
zamjenicima predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i
Hercegovine za interventno korištenje proračunske pričuve
("Službeni glasnik BiH", broj 10/13), zamjenik predsjedatelja
Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je
ODLUKU
O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA
TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE
Članak 1.
(Predmet Odluke)
Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće
proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine
i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu,
u iznosu od 1.000,00 KM Hodžić Senadi sa Ilidže, u svrhu
jednokratne financijske potpore za uzdržavanje.
Članak 2.
(Mjerodavnost za realiziranje)
Za realiziranje ove Odluke zaduženo je Ministarstvo
financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o
financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti
na tekući račun Hodžić Senade.
Članak 3.
(Stupanje na snagu)
Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje
Broj 01-50-2-24171/13
Zamjenik predsjedatelja
Sarajevo
Dr. Zlatko Lagumdžija, v. r.
На основу члана 17. Закона о финансирању
институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник
БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 13. став
(2) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и
међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013.
годину ("Службени гласник БиХ", број 100/12) и Одлуке о
преносу овлаштења предсједавајућем и замјеницима
предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине
за интервентно кориштење буџетске резерве ("Службени
гласник БиХ", број 10/13), замјеник предсједавајућег
Савјета министара Босне и Херцеговине донио је
ОДЛУКУ
О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШТЕЊУ СРЕДСТАВА
ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ
Члан 1.
(Предмет Одлуке)
Одобравају се средства за интервентно кориштење
текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и
Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине
за 2013. годину, у износу од 1.000,00 КМ Хоџић Сенади са
Илиџе, у сврху једнократне финансијске помоћи за
издржавање.
Члан 2.
(Надлежност за реализацију)
За реализацију ове Одлуке задужено је Министарство
финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са
Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине,
а уплату ће извршити на текући рачун Хоџић Сенаде.
Члан 3.
Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и
Замјеник предсједавајућег
Број 01-50-2-24171/13
Др Златко Лагумџија, с. р.
Сарајево
Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija
42/12, 87/12 i 32/13), člana 13. stav (2) Zakona o Budžetu
institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne
i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj
100/12) i Odluke o prenosu ovlaštenja predsjedavajućem i
zamjenicima predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i
Hercegovine za interventno korištenje budžetske rezerve
("Službeni glasnik BiH", broj 10/13), zamjenik predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je
ODLUKU
TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE
Član 1.
(Predmet Odluke)
budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i
međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu, u
iznosu od 1.000,00 KM Hodžić Senadi sa Ilidže, u svrhu
jednokratne finansijske pomoći za izdržavanje.
Član 2.
(Nadležnost za realizaciju)
Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo
finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o
finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti
na tekući račun Hodžić Senade.
Član 3.
(Stupanje na snagu)
Broj 01-50-2-24171/13
Sarajevo
Zamjenik predsjedavajućeg
Dr. Zlatko Lagumdžija, s. r.
724
42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavak (2) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza
Bosne i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH",
broj 100/12) i Odluke o prijenosu ovlasti predsjedatelju i
ODLUKU
Članak 1.
(Predmet Odluke)
u iznosu od 1.000,00 KM Hondo Samiru iz Sarajeva, u svrhu
jednokratne financijske potpore za plaćanje troškova obrane u
sudskom procesu.
Članak 2.
na tekući račun Hondo Samira.
Članak 3.
(Stupanje na snagu)
Broj 01-50-2-24731/13
Sarajevo
БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12 и 87/12 и 32/13), члана 13. став
ОДЛУКУ
Члан 1.
за 2013. годину, у износу од 1.000,00 КМ Хондо Самиру из
Сарајева, у сврху једнократне финансијске помоћи за
плаћање трошкова одбране у судском процесу.
Члан 2.
а уплату ће извршити на текући рачун Хондо Самира.
Члан 3.
Број 01-50-2-24731/13
Сарајево
ODLUKU
Član 1.
(Predmet Odluke)
iznosu od 1.000,00 KM Hondo Samiru, iz Sarajeva, u svrhu
jednokratne finansijske pomoći za plaćanje troškova odbrane u
sudskom procesu.
Član 2.
na tekući račun Hondo Samira.
Član 3.
(Stupanje na snagu)
Broj 01-50-2-24731/13
Sarajevo
725
ODLUKU
Članak 1.
(Predmet Odluke)
u iznosu od 5.000,00 KM "Udruženju za sport i rekreaciju
mladih - BH Telecom Sportske igre mladih", u svrhu
jednokratne financijske potpore za održavanje finalnog
natjecanja 3. sportskih igara mladih u Sarajevu.
Članak 2.
na tekući račun "Udruženja za sport i rekreaciju mladih - BH
Telecom Sportske igre mladih".
Članak 3.
(Stupanje na snagu)
Broj 01-50-2-24385/13
Sarajevo
ОДЛУКУ
Члан 1.
за 2013. годину, у износу од 5.000,00 КМ "Удружењу за
спорт и рекреацију младих - БХ Телеком Спортске игре
младих", у сврху једнократне финансијске помоћи за
одржавање финалног такмичења 3. спортских игара младих
у Сарајеву.
Члан 2.
а уплату ће извршити на текући рачун "Удружења за спорт
и рекреацију младих - БХ Телеком Спортске игре младих".
Члан 3.
Број 01-50-2-24385/13
Сарајево
ODLUKU
Član 1.
(Predmet Odluke)
iznosu od 5.000,00 KM "Udruženju za sport i rekreaciju mladih
- BH Telecom Sportske igre mladih", u svrhu jednokratne
finansijske pomoći za održavanje finalnog takmičenja 3.
sportskih igara mladih u Sarajevu.
Član 2.
na tekući račun "Udruženja za sport i rekreaciju mladih - BH
Telecom Sportske igre mladih".
Član 3.
(Stupanje na snagu)
Broj 01-50-2-24385/13
Sarajevo
726
ODLUKU
Članak 1.
(Predmet Odluke)
u iznosu od 500,00 KM Duraković Amelu iz Sarajeva, u svrhu
jednokratne potpore za financiranje školovanja kćerke
Duraković Šejle.
Članak 2.
na tekući račun Duraković Amela.
Članak 3.
(Stupanje na snagu)
Broj 01-50-2-24631/13
Sarajevo
ОДЛУКУ
Члан 1.
за 2013. годину, у износу од 500,00 КМ Дураковић Амелу
из Сарајева, у сврху једнократне помоћи за финансирање
школовања кћерке Дураковић Шејле.
Члан 2.
а уплату ће извршити на текући рачун Дураковић Амела.
Члан 3.
Број 01-50-2-24631/13
Сарајево
ODLUKU
Član 1.
(Predmet Odluke)
iznosu od 500,00 KM Duraković Amelu iz Sarajeva, u svrhu
jednokratne pomoći za finansiranje školovanja kćerke
Duraković Šejle.
Član 2.
na tekući račun Duraković Amela.
Član 3.
(Stupanje na snagu)
Broj 01-50-2-24631/13
Sarajevo
727
ODLUKU
Članak 1.
(Predmet Odluke)
u iznosu od 1.000,00 KM Porić Asmiru iz Bihaća, u svrhu
jednokratne financijske potpore za kupovinu lijekova.
Članak 2.
na tekući račun Porić Asmira.
Članak 3.
(Stupanje na snagu)
Broj 01-50-2-24987/13
Sarajevo
ОДЛУКУ
Члан 1.
за 2013. годину, у износу од 1.000,00 КМ Порић Асмиру из
Бихаћа, у сврху једнократне финансијске помоћи за
куповину лијекова.
Члан 2.
а уплату ће извршити на текући рачун Порић Асмира.
Члан 3.
Број 01-50-2-24987/13
Сарајево
ODLUKU
Član 1.
(Predmet Odluke)
iznosu od 1.000,00 KM Porić Asmiru, iz Bihaća, u svrhu
jednokratne finansijske pomoći za kupovinu lijekova.
Član 2.
na tekući račun Porić Asmira.
Član 3.
(Stupanje na snagu)
Broj 01-50-2-24987/13
Vijeća ministara
Sarajevo
BOSNA I HERCEGOVINA
UPRAVA ZA NEIZRAVNO OPOREZIVANJE
728
Temeljem članka 317. stavak 2. Odluke o provedbenim
propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", br. 63a/04, 60/06 i 57/08) i članka 14.
stavak 3. Zakona o sustavu neizravnog oporezivanja u Bosni i
Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 44/03, 52/04, 34/07,
4/08, 49/09 i 32/13), Upravni odbor Uprave za neizravno
oporezivanje na 135. sjednici, održanoj 05.07.2013. godine,
donio je
ODLUKU
O VISINI STOPE KOMPENZATORNE KAMATE ZA
RAZDOBLJE OD 01. SRPNJA 2013. GODINE DO 31.
PROSINCA 2013. GODINE
Članak 1.
Ovom Odlukom utvrđuje se visina stope kompenzatorne
kamate za razdoblje od 01. srpnja 2013. godine do 31. prosinca
2013. godine
Članak 2.
Visina stope kompenzatorne kamate za razdoblje iz članka
1. ove odluke iznosi 12%.
Članak 3.
Ova Odluka stupa na snagu osmoga dana od dana objave
u "Službenom glasniku BiH", a primjenjivat će se od 01. srpnja
2013. godine.
Predsjedatelj
Upravnog odbora
Broj UO 0507/161/13
Dr. Nikola Špirić, v. r.
На основу члана 317. став 2. Одлуке о проведбеним
прописнма Закона о царинској политици Босне и
Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 63а/04, 60/06 и
57/08) и члана 14. Став 3. Закона о систему индиректног
опорезивања у Босни и Херцеговини ("Службени гласник
БиХ", бр. 44/03, 52/04, 32/07, 34/07, 4/08 и 49/09), Управни
одбор Управе за индиректно опорезивање на 135. сједници,
одржаној 05.07.2013. године, донио је
ОДЛУКУ
О ВИСИНИ СТОПЕ КОМПЕНЗАТОРНЕ КАМАТЕ ЗА
ПЕРИОД ОД 01. ЈУЛА 2013. ГОДИНЕ ДО 31.
ДЕЦЕМБРА 2013. ГОДИНЕ
Члан 1.
Овом Одлуком утврђује се висина стопе
компензаторне камате за период од 01. јула 2013. године до
31. децембра 2013. године.
Члан 2.
Висина стопе компензаторне камате за период из
члана 1. ове одлуке износи 12 %.
Члан 3.
Ова Одлука ступа на снагу осмог дана од дана
објављивања у
"Службеном гласнику
БиХ", а
примјењиваће се од 01. јула 2013. године.
Предсједник
Број УО 0507/161/13
Управног одбора
Др Никола Шпирић, с. р.
Na osnovu člana 317. stav 2. Odluke o provedbenim
propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", br. 63a/04, 60/06 i 57/08) i člana 14.
stav 3. Zakona o sistemu indirektnog oporezivanja u Bosni i
Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 44/03, 52/04, 32/07,
34/07, 4/08 i 49/09), Upravni odbor Uprave za indirektno
oporezivanje na 135. sjednici, održanoj 05.07.2013. godine,
donio je
ODLUKU
O VISINI STOPE KOMPENZATORNE KAMATE ZA
PERIOD OD 01. JULA 2013. GODINE DO 31.
DECEMBRA 2013. GODINE
Član 1.
Ovom Odlukom utvrđuje se visina stope kompenzatorne
kamate za period od 01. jula 2013. godine do 31. decembra
2013. godine
Član 2.
Visina stope kompenzatorne kamate za period iz člana 1.
ove odluke iznosi 12 %.
Član 3.
Ova Odluka stupa na snagu osmog dana od dana
objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a primjenjivat će se
od 01. jula 2013. godine.
Predsjednik
Upravnog odbora
Broj UO 0507/161/13
Dr. Nikola Špirić, s. r.
AGENCIJA ZA LIJEKOVE I MEDICINSKA
SREDSTVA BOSNE I HERCEGOVINE
729
Na temelju članka 140. stavak (8) Zakona o lijekovima i
medicinskim sredstvima - u daljnjem tekstu: Zakon ("Službeni
glasnik BiH", broj 58/08), Stručno vijeće Agencije za lijekove i
medicinska sredstva BiH je, na svojoj 18. sjednici, održanoj
08.04.2013. godine, donijelo
ODLUKU
I
Odgađa se primjena odredbi članka 34. stavak (1) točka c)
Zakona, u dijelu koji se tiče ekskluzivnosti podataka, na još 5
godina, počevši od 29.07.2013. godine.
II
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje
Predsjedatelj
Broj 10-07.56-3981/13
Stručnog vijeća
Prim. mr. ph. Ivan Prlić, v. r.
На основу члана 140. став (8) Закона о лијековима и
медицинским средствима - у даљњем тексту: Закон
("Службени гласник БиХ", број 58/08), Стручни савјет
Агенције за лијекове и медицинска средства БиХ је на
својој 18. сједници, одржаној 08.04.2013. године, донио
ОДЛУКУ
I
Одгађа се примјена одредби члана 34. став (1) тачка ц)
Закона, у дијелу који се тиче ексклузивности података, на
још 5 година, почев од 29.07.2013. године.
II
Ова одлука ступа на снагу даном доношења и
Стручног савјета
Број 10-07.56-3981/13
Prim. mr. ph. Иван Прлић, с. р.
Na osnovu člana 140. stav (8) Zakona o lijekovima i
medicinskim sredstvima - u daljnjem tekstu: Zakon ("Službeni
glasnik BiH", broj 58/08), Stručno vijeće Agencije za lijekove i
medicinska sredstva BiH je na svojoj 18. sjednici, održanoj
ODLUKU
I
Odgađa se primjena odredbi člana 34. stav (1) tačka c)
Zakona, u dijelu koji se tiče ekskluzivnosti podataka, na još 5
godina, počevši od 29.07.2013. godine.
II
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje
Predsjedavajući
Stručnog vijeća
Broj 10-07.56-3981/13
Prim. mr. ph. Ivan Prlić, s. r.
Broj 57
7 - Stranica 13
730
Na temeelju članka 77. Zakona o lijeekovima i meddicinskim sredsstvima ("Službeeni glasnik BiH
H", broj 58/08)), Agencija za
lijekove i meddicinska sredstvva Bosne i Herccegovine objavlljuje
POPIS
LIJEKOVA
A KOJIMA JE
E IZDANA DO
OZVOLA (U O
OBNOVLJENO
OM POSTUPK
KU) ZA STAV
VLJANJE U PR
ROMET NA
TRŽIŠTE B
BOSNE I HER
RCEGOVINE
Broj 57 - Straanica 14
Ponedjeljak
k, 22. 7. 2013.
Broj 57
7 - Stranica 15
1. U sluučaju da prije isteka razdoblja važnosti nasttupe ograničen
nja za uporabu nekog od naveedenih lijekovaa, Agencija za
lijekove i meddicinska sredstvva Bosne i Herccegovine objaviit će izmjenu ov
vog popisa.
Broj 10-07.56-4055/13
3
01. srpnj
nja 2013. godinee
Baanja Luka
Ravnateelj
Nataša Grubbiša, v. r.
Ponedjeljak
k, 22. 7. 2013.
На осноову члана 77. Закона
З
о лијековима и медиццинским средсствима ("Службени гласник ББиХ", број 58//08), Агенција
за лијекове и медицинска средстaва
с
Босн
не и Херцеговиине објављује
СПИСАК
ЛИЈЕКОВА
А КОЈИМА ЈЕ
Е ИЗДАТА ДО
ОЗВОЛА (У О
ОБНОВЉЕНО
ОМ ПОСТУП
ПКУ) ЗА СТА
АВЉАЊЕ У ПРОМЕТ
П
НА
ТРЖИШТУ Б
БОСНЕ И ХЕ
ЕРЦЕГОВИНЕ
Е
Broj 57
7 - Stranica 17
Ponedjeljak
k, 22. 7. 2013.
1. У сллучају да при
ије истека пер
риода важностти наступе огграничења за употребу неко
ког од наведен
них лијекова,
Агенција за ллијекове и мед
дицинска средсства Босне и Х
Херцеговине ћее објавити изм
мјену овог списска.
Број 10-07.56-4055/13
3
01. јулаа 2013. године
Директоор
Баања Лука
Наташа
Н
Грубииша, с. р.
Broj 57
7 - Stranica 19
Na osnoovu člana 77. Zakona o lijek
kovima i mediicinskim sredsttvima ("Službeni glasnik BiH
H", broj 58/08)), Agencija za
lijekove i meddicinska sredstvva Bosne i Herccegovine objavlljuje
SPISAK
LIJEKOVA
A KOJIMA JE
E IZDANA DO
OZVOLA (U O
OBNOVLJENO
OM POSTUPK
KU) ZA STAV
VLJANJE U PR
ROMET NA
TRŽIŠTE B
BOSNE I HER
RCEGOVINE
Ponedjeljak
k, 22. 7. 2013.
Broj 57
7 - Stranica 21
1. U sluučaju da prije isteka perioda važnosti nastuupe ograničenjaa za upotrebu nekog od naveedenih lijekovaa, Agencija za
lijekove i meddicinska sredstvva Bosne i Herccegovine objaviit će izmjenu ov
vog spiska.
Broj 10-07.56-4055/1
13
08. juula 2013. godine
B
Banja
Luka
Direktorr
Nataša
N
Grubišša, s. r.
VISOKO SUDBENO I TUŽITELJSKO VIJEĆE
BOSNE I HERCEGOVINE
731
Na temelju članka 17. stavak 1. točka 1., a u vezi sa
člankom 33. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću
48/07 i 15/08), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i
Hercegovine je na sjednici održanoj dana 20.06.2013. godine,
donijelo
ODLUKU
O IMENOVANJU DODATNOG SUCA U OPĆINSKI SUD
U SANSKOM MOSTU
I
Za dodatnog suca u Općinski sud u Sanskom Mostu, na
period od dvije (2) godine, imenuje se Miran Marin.
II
Prigodom imenovanja Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće
Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i
iskustvo imenovanog kandidata. Imenovani kandidat se istakao,
između ostalih prijavljenih kandidata, svojim prethodnim
stručnim dostignućima, sposobnošću za obnašanje poslova suca
i mogućnošću analiziranja pravnih problema, po pokazanoj
neovisnosti, nepristrasnosti, integritetu, revnosti i odgovornosti
u obnašanju dužnosti, kao i komunikativnosti i zrelosti prilikom
odlučivanja. Vijeće smatra da ovaj kandidat u potpunosti
ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona
o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i
Hercegovine.
III
Imenovani će preuzeti dužnost 1.7.2013. godine i istu će
obavljati do 1.7.2015. godine.
IV
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja.
V
Odluka će biti objavljena u "Službenom glasniku BiH",
sukladno članku 45. Zakona o Visokom sudbenom i
tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.
Predsjednik
Broj 04-02-240-372/2013
Milorad Novković, v. r.
На основу члана 17. став 1. тачка 1., а у вези са чланом
33. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне
и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05,
48/07 и 15/08), Високи судски и тужилачки савјет Босне и
Херцеговине је, на сједници одржаној дана 20.06.2013.
године, донио
ОДЛУКУ
О ИМЕНОВАЊУ ДОДАТНОГ СУДИЈЕ У
ОПЋИНСКИ СУД У САНСКОМ МОСТУ
I
За додатног судију у Опћински суд у Санском Мосту,
на период од двије (2) године, именује се Миран Марин.
II
Приликом именовања Високи судски и тужилачки
савјет Босне и Херцеговине је узео у обзир квалификације,
знање и искуство именованог кандидата. Именовани
кандидат се истакао, између осталих пријављених
кандидата, својим претходним стручним достигнућима,
способношћу за обављање послова судије и могућношћу
анализирања
правних
проблема,
по
показаној
независности, непристрасности, интегритету, ревности и
одговорности
у
обављању
дужности,
као
и
комуникативности и зрелости приликом одлучивања.
Савјет сматра да овај кандидат у потпуности испуњава
услове за именовање прописане у члану 43. Закона о
Високом судском и тужилачком савјету Босне и
III
Именовани ће преузети дужност 1.7.2013. године и
исту ће обављати до 1.7.2015. године.
IV
Ова одлука ступа на снагу даном доношења.
V
Ова одлука ће бити објављена у "Службеном гласнику
БиХ" у складу са чланом 45. Закона о Високом судском и
тужилачком савјету Босне и Херцеговине.
Број 04-02-240-372/2013
Милорад Новковић, с. р.
Na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1., a u vezi sa članom
33. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i
15/08), Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine
je, na sjednici održanoj 20.06.2013. godine, donijelo
ODLUKU
O IMENOVANJU DODATNOG SUDIJE U OPĆINSKI
SUD U SANSKOM MOSTU
I
Za dodatnog sudiju u Općinski sud u Sanskom Mostu, na
period od dvije (2) godine, imenuje se Miran Marin.
II
Prilikom imenovanja Visoko sudsko i tužilačko vijeće
stručnim dostignućima, sposobnošću za obavljanje poslova
sudije i mogućnošću analiziranja pravnih problema, po
pokazanoj nezavisnosti, nepristrasnosti, integritetu, revnosti i
odgovornosti u obavljanju dužnosti, kao i komunikativnosti i
zrelosti prilikom odlučivanja. Vijeće smatra da ovaj kandidat u
potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu
Hercegovine.
III
IV
V
Odluka će biti objavljena u "Službenom glasniku BiH" u
skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom
vijeću Bosne i Hercegovine.
Predsjednik
Broj 04-02-240-372/2013
Milorad Novković, s. r.
732
Hercegovine je, na sjednici održanoj dana 20.06.2013. godine,
donijelo
ODLUKU
U ZENICI
I
Za dodatnog suca u Općinski sud u Zenici, na period od
dvije (2) godine, imenuje se Amela Sinanović.
II
iskustvo imenovane kandidatkinje. Imenovana kandidatkinja se
istakla, između ostalih prijavljenih kandidata, svojim
prethodnim stručnim dostignućima, sposobnošću za obnašanje
poslova suca i mogućnošću analiziranja pravnih problema, po
pokazanoj neovisnosti, nepristrasnosti, integritetu, revnosti i
odgovornosti u obnašanju dužnosti, kao i komunikativnosti i
zrelosti prilikom odlučivanja. Vijeće smatra da ova
kandidatkinja u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje
propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i
III
Imenovana će preuzeti dužnost 1.7.2013. godine i istu će
obnašati do 1.7.2015. godine.
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-240-373/2013
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКИ СУД У ЗЕНИЦИ
I
За додатног судију у Опћински суд у Зеници, на
период од двије (2) године, именује се Амела Синановић.
II
знање и искуство именоване кандидаткиње. Именована
кандидаткиња се истакла, између осталих пријављених
анализирања правних проблема, по показаној независности,
непристрасности, интегритету, ревности и одговорности у
обављању дужности, као и комуникативности и зрелости
приликом одлучивања. Савјет сматра да ова кандидаткиња у
потпуности испуњава услове за именовање прописане у
члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету
Босне и Херцеговине.
III
Именованa ће преузети дужност 1.7.2013. године и
IV
V
Број 04-02-240-373/2013
Na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1. a u vezi sa članom
ODLUKU
SUD U ZENICI
I
Za dodatnog sudiju u Općinski sud u Zenici, na period od
dvije (2) godine, imenuje se Amela Sinanović.
II
prethodnim stručnim dostignućima, sposobnošću za obavljanje
poslova sudije i mogućnošću analiziranja pravnih problema, po
kandidatkinja u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje
propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom
III
IV
V
Ova odluka biće objavljena u "Službenom glasniku BiH",
u skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i
tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.
Predsjednik
Broj 04-02-240-373/2013
733
Hercegovine je na sjednici održanoj dana 20.06.2013. godine,
donijelo
ODLUKU
U GRADAČCU
I
Za dodatnog suca u Općinski sud u Gradačcu, na period
od dvije (2) godine, imenuje se Milada Topčić.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-240-374/2013
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКИ СУД У ГРАДАЧЦУ
I
За додатног судију у Опћински суд у Градачцу, на
период од двије (2) године, именује се Милада Топчић.
II
анализирања правних проблема, по показаној независности,
непристрасности, интегритету, ревности и одговорности у
обављању дужности, као и комуникативности и зрелости
приликом одлучивања. Савјет сматра да ова кандидаткиња у
III
IV
V
Број 04-02-240-374/2013
je na sjednici održanoj 20.06.2013. godine, donijelo
ODLUKU
SUD U GRADAČCU
I
Za dodatnog sudiju u Općinski sud u Gradačcu, na period
od dvije (2) godine, imenuje se Milada Topčić.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-240-374/2013
734
donijelo
ODLUKU
U TUZLI
I
Za dodatnog suca u Općinski sud u Tuzli, na period od
dvije (2) godine, imenuje se Tarik Đug.
II
Hercegovine.
III
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-240-375/2013
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКИ СУД У ТУЗЛИ
I
За додатног судију у Опћински суд у Тузли, на период
од двије (2) године, именује се Тарик Ђуг.
II
кандидат се истакао, између осталих пријављених
правних
проблема,
по
показаној
у
обављању
дужности,
као
и
III
IV
V
Број 04-02-240-375/2013
ODLUKU
SUD U TUZLI
I
Za dodatnog sudiju u Općinski sud u Tuzli, na period od
dvije (2) godine, imenuje se Tarik Đug.
II
stručnim dostignućima, sposobnošću za obavljanje poslova
sudije i mogućnošću analiziranja pravnih problema, po
zrelosti prilikom odlučivanja. Vijeće smatra da ovaj kandidat u
Hercegovine.
III
IV
V
Broj 04-02-240-375/2013
Predsjednik
735
donijelo
ODLUKU
U TUZLI
I
dvije (2) godine, imenuje se Ilvana Delić.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-240-376/2013
ОДЛУКУ
I
од двије (2) године, именује се Илвана Делић.
II
правних
проблема,
по
показаној
у
обављању
дужности,
као
и
Савјет сматра да ова кандидаткиња у потпуности испуњава
III
IV
V
Број 04-02-240-376/2013
ODLUKU
SUD U TUZLI
I
dvije (2) godine, imenuje se Ilvana Delić.
II
III
IV
V
Ova odluka biće objavljena u "Službenom glasniku BiH"
Broj 04-02-240-376/2013
Predsjednik
736
donijelo
ODLUKU
U TUZLI
I
dvije (2) godine, imenuje se Ivana Mott-Bašić.
II
istakla, između ostalih prijavljenih kandidata, svojim prethodnim
stručnim dostignućima, sposobnošću za obnašanje poslova suca i
mogućnošću analiziranja pravnih problema, po pokazanoj
neovisnosti, nepristrasnosti, integritetu, revnosti i odgovornosti u
obnašanju dužnosti, kao i komunikativnosti i zrelosti prilikom
odlučivanja. Vijeće smatra da ova kandidatkinja u potpunosti
ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o
Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.
III
IV
V
Broj 04-02-240-377/2013
Predsjednik
ОДЛУКУ
I
од двије (2) године, именује се Ивана Мотт-Башић.
II
правних
проблема,
по
показаној
у
обављању
дужности,
као
и
III
IV
V
Број 04-02-240-377/2013
ODLUKU
SUD U TUZLI
I
dvije (2) godine, imenuje se Ivana Mott-Bašić.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-240-377/2013
737
donijelo
ODLUKU
U VELIKOJ KLADUŠI
I
Za dodatnog suca u Općinski sud u Velikoj Kladuši, na
period od dvije (2) godine, imenuje se Ismet Alibašić.
II
Hercegovine.
III
IV
V
Broj 04-02-806-10/2013
Predsjednik
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКИ СУД У ВЕЛИКОЈ КЛАДУШИ
I
За додатног судију у Опћински суд у Великој
Кладуши, на период од двије (2) године, именује се Исмет
Алибашић.
II
кандидат се истакао, између осталих пријављених кандидата,
својим претходним стручним достигнућима, способношћу за
обављање послова судије и могућношћу анализирања
правних проблема, по показаној независности, непристрасности, интегритету, ревности и одговорности у обављању
дужности, као и комуникативности и зрелости приликом
одлучивања. Савјет сматра да овај кандидат у потпуности
испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона
о Високом судском и тужилачком савјету Босне и
III
IV
V
Број 04-02-806-10/2013
ODLUKU
SUD U VELIKOJ KLADUŠI
I
Za dodatnog sudiju u Općinski sud u Velikoj Kladuši, na
period od dvije (2) godine, imenuje se Ismet Alibašić.
II
stručnim dostignućima, sposobnošću za obavljanje poslova sudije
nezavisnosti, nepristrasnosti, integritetu, revnosti i odgovornosti u
obavljanju dužnosti, kao i komunikativnosti i zrelosti prilikom
ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o
Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.
III
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-806-10/2013
738
donijelo
ODLUKU
U CAZINU
I
Za dodatnog suca u Općinski sud u Cazinu, na period od
dvije (2) godine, imenuje se Belma Nuhanović-Kapić.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-806-11/2013
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКИ СУД У ЦАЗИНУ
I
За додатног судију у Опћински суд у Цазину, на
период од двије (2) године, именује се Белма НухановићКапић.
II
правних
проблема,
по
показаној
у
обављању
дужности,
као
и
III
IV
V
Број 04-02-806-11/2013
ODLUKU
SUD U CAZINU
I
Za dodatnog sudiju u Općinski sud u Cazinu, na period od
dvije (2) godine, imenuje se Belma Nuhanović-Kapić.
II
III
IV
V
Ova odluka biće objavljena u "Službenom glasniku BiH"
Predsjednik
Broj 04-02-806-11/2013
739
Sukladno članku 88. stavak 1. točka d) i stavak 4. Zakona
15/08), a u svezi sa člancima 48. i 69. stavak. 1. točka e)
Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH
("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12),
Vijeće je, na sjednici održanoj 20.6.2013. godine, donijelo
ODLUKU
O PRESTANKU MANDATA
Nađi Rekanović, stručnom suradniku u Općinskom sudu
u Sarajevu, prestaje mandat stručnog suradnika navedenog
suda, sa danom 30.06.2013. godine, zbog podnošenja ostavke.
Ova Odluka biće objavljena u "Službenom glasniku BiH",
kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti.
Obrazloženje
Nađa Rekanović, stručni suradnik u Općinskom sudu u
Sarajevu, dana 17.06.2013. godine, uputila je pismenu ostavku
Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH, na dužnost
stručnog suradnika navedenog suda, zbog prelaska na drugu
dužnost.
Člankom 88. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom
vijeću BiH, propisani su razlozi zbog kojih prestaje mandat
suca ili tužitelja, a jedan od razloga je u slučaju podnošenja
ostavke.
Sukladno naprijed navedenom, a na osnovu odredaba
članka 88. stavak 1. točka d) Zakona o Visokom sudbenom i
tužiteljskom vijeću BiH, kao i člancima 48. i 69. stavak 1. točka
e) Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH,
donijeta je Odluka kao u dispozitivu.
Predsjednik
Broj 04-02-2464-2/2013
У складу са чланом 88. став 1. тачка д) и став 4.
Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и
Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05,
48/07 и 15/08), а у вези са члановима 48. и 69. став 1. тачка
е) Пословника Високог судског и тужилачког савјета БиХ
("Службени гласник БиХ", бр. 44/09, 28/10, 58/10 и 57/12),
Савјет је, на сједници одржаној 20.6.2013. године, донио
ОДЛУКУ
О ПРЕСТАНКУ МАНДАТА
Нађи Рекановић, стручном сараднику у Опћинском
суду у Сарајеву, престаје мандат стручног сарадника
наведеног суда, са даном 30.6.2013. године, због
подношења оставке.
Ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику
БиХ", као и у просторијама Савјета доступним јавности.
Образложење
Нађа Рекановић, стручни сарадник у Опћинском суду
у Сарајеву, дана 17.6.2013. године, упутила је писмену
оставку Високом судском и тужилачком савјету БиХ, на
дужност стручног сарадника наведеног суда, због преласка
на нову дужност.
Чланом 88. Закона о Високом судском и тужилачком
савјету БиХ, прописани су разлози због којих престаје
мандат судије или тужиоца, а један од разлога је у случају
У складу са напријед наведеним, а на основу одредаба
члана 88. став 1. тачка д) Закона о Високом судском и
тужилачком савјету БиХ, као и чланова 48. и 69. став 1.
тачка е) Пословника Високог судског и тужилачког савјета
БиХ, донијета је Одлука као у диспозитиву.
Број 04-02-2464-2/2013
U skladu sa članom 88. stav 1. tačka d) i stav 4. Zakona o
Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u
vezi sa članovima 48. i 69. stav 1. tačka e) Poslovnika Visokog
sudskog i tužilačkog vijeća BiH ("Službeni glasnik BiH", br.
44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj
ODLUKU
O PRESTANKU MANDATA
Nađi Rekanović, stručnom saradniku u Općinskom sudu
u Sarajevu, prestaje mandat stručnog saradnika navedenog
Obrazloženje
Nađa Rekanović, stručni saradnik u Općinskom sudu u
Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH, na dužnost
stručnog saradnika navedenog suda, zbog prelaska na drugu
dužnost.
Članom 88. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom
sudije ili tužioca, a jedan od razloga je u slučaju podnošenja
ostavke.
U skladu sa naprijed navedenim, a na osnovu odredaba
člana 88. stav 1. tačka d) Zakona o Visokom sudskom i
tužilačkom vijeću BiH, kao i članova 48. i 69. stav 1. tačka e)
Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH, donijeta
je Odluka kao u dispozitivu.
Predsjednik
Broj 04-02-2464-2/2013
740
Sukladno članku 88. stavak 1. točka a) Zakona o Visokom
sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u svezi sa
člankom 48. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća
BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12),
ODLUKU
O PRESTANKU MANDATA
Begzadi Gavrankapetanović- Salihagić, predsjednici
Kantonalnog suda u Sarajevu, prestaje mandat suca i
predsjednika tog suda, sa danom 6.7.2013. godine, zbog
odlaska u mirovinu.
Obrazloženje
Na temelju službene evidencije Vijeća, konstatirano je da
Begzada Gavrankapetanović- Salihagić, predsjednica Kantonalnog suda u Sarajevu, dana 6.7.2013. godine, navršava starosnu
dob od sedamdeset (70) godina života.
suca ili tužitelja, a jedan od razloga je kada navrše starosnu dob
propisanu za obvezan odlazak u mirovinu. Prema članku 90.
istog Zakona, propisana starosna dob za obvezan odlazak u
mirovinu je navršenih sedamdeset (70) godina života.
Na temelju navedenog, utvrđeno je da su ispunjeni uvjeti
za prestanak mandata radi obveznog odlaska u mirovinu, a što
je u konkretnom slučaju dan 6.7.2013. godine, pa je, na temelju
odredaba članka 88. stavak 1. točka a) Zakona o Visokom
sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH, kao i članka 48.
Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH,
donijeta Odluka kao u dispozitivu.
Predsjednik
Broj 04-02-2539/2013
У складу са чланом 88. став 1. тачка а) Закона о
48/07 и 15/08), а у вези са чланом 48. Пословника Високог
судског и тужилачког савјета БиХ ("Службени гласник
БиХ", бр. 44/09, 28/10, 58/10 и 57/12), Савјет је, на сједници
одржаној 20.6.2013. године, донио
ОДЛУКУ
Бегзади Гавранкапетановић-Салихагић, предсједници Кантоналног суда у Сарајеву, престаје мандат судије
и предсједника тог суда, са даном 6.7.2013. године, због
одласка у пензију.
На основу службене евиденције Савјета, констатовано
је да Бегзада Гавранкапетановић- Салихагић, предсједница
Кантоналног суда у Сарајеву, дана 6.7.2013. године,
навршава старосну доб од седамдесет (70) година живота.
мандат судије или тужиоца, а један од разлога је када
наврше старосну доб прописану за обавезан одлазак у
пензију. Према члану 90. истог Закона, прописана старосна
доб за обавезан одлазак у пензију је навршених седамдесет
(70) година живота.
На основу наведеног, утврђено је да су испуњени
услови за престанак мандата ради обавезног одласка у
пензију, а што је у конкретном случају дан 6.7.2013.
године, па је, на основу одредаба члана 88. став 1. тачка а)
Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, као
и члана 48. Пословника Високог судског и тужилачког
савјета БиХ, донесена Одлука као у диспозитиву.
Број 04-02-2539/2013
U skladu sa članom 88. stav 1. tačka a) Zakona o
vezi sa članom 48. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog
vijeća BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i
57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj 20.6.2013. godine,
donijelo
ODLUKU
O PRESTANKU MANDATA
Begzadi Gavrankapetanović-Salihagić, predsjednici
Kantonalnog suda u Sarajevu, prestaje mandat sudije i
predsjednika tog suda, sa danom 6.7.2013. godine, zbog
odlaska u penziju.
Obrazloženje
Na osnovu službene evidencije Vijeća, konstatovano je da
Begzada
GavrankapetanovićSalihagić,
predsjednica
Kantonalnog suda u Sarajevu, dana 6.7.2013. godine, navršava
starosnu dob od sedamdeset (70) godina života.
sudije ili tužioca, a jedan od razloga je kada navrše starosnu
dob propisanu za obavezan odlazak u penziju. Prema članu 90.
istog Zakona, propisana starosna dob za obavezan odlazak u
penziju je navršenih sedamdeset (70) godina života.
Na osnovu navedenog, utvrđeno je da su ispunjeni uslovi
za prestanak mandata radi obaveznog odlaska u penziju, a što je
u konkretnom slučaju dan 6.7.2013. godine, pa je, na osnovu
odredaba člana 88. stav 1. tačka a) Zakona o Visokom sudskom
i tužilačkom vijeću BiH, kao i člana 48. Poslovnika Visokog
sudskog i tužilačkog vijeća BiH, donesena Odluka kao u
dispozitivu.
Predsjednik
Broj 04-02-2539/2013
741
Na temelju članka 4. stavak 2. Zakona o plaćama i ostalim
naknadama sudaca i tužitelja u Federaciji BiH ("Službene novine
Federacije BiH", br. 72/05), a sukladno sa odredbama Poslovnika
Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Visoko
sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici
održanoj 20.06.2013. godine, donijelo
ODLUKU
O IMENOVANJU STRUČNOG SURADNIKA U
OPĆINSKI SUD U LUKAVCU
I
Za stručnog suradnika u Općinski sud u Lukavcu, na
period od šest (6) godina, imenuje se Mirsada Alibašić.
II
istakla, između ostalih prijavljenih kandidata, sposobnošću
razumijevanja i sistematičnog analiziranja pravnih problema,
poznavanju relevantnih zakona i drugih propisa, sposobnosti da
nepristrasno, savjesno, marljivo, odlučno i odgovorno obnaša
dužnosti i poslove stručnog suradnika. Vijeće smatra da ova
kandidatkinja u potpunosti ispunjava propisane uvjete za
imenovanje stručnih suradnika.
III
Imenovana stupa na dužnost 1.7.2013. godine.
IV
V
Ova odluka će biti objavljena u "Službenom glasniku
BiH", sukladno članku 45. Zakona o Visokom sudbenom i
Predsjednik
Broj 04-02-2554/2013
На основу члана 4. став 2. Закона о платама и осталим
накнадама судија и тужилаца у Федерацији БиХ
("Службене новине Федерације БиХ", бр. 72/05), а у складу
са одредбама Пословника Високог судског и тужилачког
савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр.
44/09, 28/10, 58/10 и 57/12), Високи судски и тужилачки
савјет Босне и Херцеговине је, на сједници одржаној
20.06.2013. године, донио
ОДЛУКУ
О ИМЕНОВАЊУ СТРУЧНОГ САРАДНИКА У
ОПЋИНСКИ СУД У ЛУКАВЦУ
I
За стручног сарадника у Опћински суд у Лукавцу, на
период од шест (6) година, именује се Мирсада
Алибашић.
II
кандидата, способношћу разумијевања и систематичног
анализирања правних проблема, познавању релевантних
закона и других прописа, способности да непристрасно,
савјесно, марљиво, одлучно и одговорно обавља дужности
и послове стручног сарадника. Савјет сматра да ова
кандидаткиња у потпуности испуњава прописане услове за
именовање стручних сарадника.
III
Именованa ступа на дужност 1.7.2013. године.
IV
V
Ова одлука биће објављена у "Службеном гласнику
БиХ", у складу са чланом 45. Закона о Високом судском и
Број 04-02-2554/2013
Na osnovu člana 4. stav 2. Zakona o platama i ostalim
naknadama sudija i tužilaca u Federaciji BiH ("Službene novine
Federacije BiH", br. 72/05), a u skladu sa odredbama
Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i
ODLUKU
O IMENOVANJU STRUČNOG SARADNIKA U
I
Za stručnog saradnika u Općinski sud u Lukavcu, na
period od šest (6) godina, imenuje se Mirsada Alibašić.
II
nepristrasno, savjesno, marljivo, odlučno i odgovorno obavlja
dužnosti i poslove stručnog saradnika. Vijeće smatra da ova
kandidatkinja u potpunosti ispunjava propisane uslove za
imenovanje stručnih saradnika.
III
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-2554/2013
742
Na temelju članka 4. stavak 2. Zakona o plaćama i ostalim
naknadama sudaca i tužitelja u Federaciji BiH ("Službene novine
Federacije BiH", br. 72/05), a sukladno sa odredbama Poslovnika
Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Visoko
sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici
ODLUKU
O IMENOVANJU STRUČNOG SURADNIKA U
I
Za stručnog suradnika u Općinski sud u Lukavcu, na
period od šest (6) godina, imenuje se Svjetlana Ivanović.
II
nepristrasno, savjesno, marljivo, odlučno i odgovorno obnaša
dužnosti i poslove stručnog suradnika. Vijeće smatra da ova
kandidatkinja u potpunosti ispunjava propisane uvjete za
imenovanje stručnih suradnika.
III
IV
V
Ova odluka će biti objavljena u "Službenom glasniku
BiH", sukladno članku 45. Zakona o Visokom sudbenom i
Predsjednik
Broj 04-02-2554-2/2013
На основу члана 4. став 2. Закона о платама и осталим
накнадама судија и тужилаца у Федерацији БиХ
("Службене новине Федерације БиХ", бр. 72/05), а у складу
са одредбама Пословника Високог судског и тужилачког
савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр.
44/09, 28/10, 58/10 и 57/12), Високи судски и тужилачки
савјет Босне и Херцеговине је, на сједници одржаној
20.06.2013. године, донио
ОДЛУКУ
О ИМЕНОВАЊУ СТРУЧНОГ САРАДНИКА У
ОПЋИНСКИ СУД У ЛУКАВЦУ
I
За стручног сарадника у Опћински суд у Лукавцу, на
период од шест (6) година, именује се Свјетлана
Ивановић.
II
кандидата, способношћу разумијевања и систематичног
анализирања правних проблема, познавању релевантних
закона и других прописа, способности да непристрасно,
савјесно, марљиво, одлучно и одговорно обавља дужности
и послове стручног сарадника. Савјет сматра да ова
кандидаткиња у потпуности испуњава прописане услове за
именовање стручних сарадника.
III
Именованa ступа на дужност 1.7.2013. године.
IV
V
Ова одлука биће објављена у "Службеном гласнику
БиХ", у складу са чланом 45. Закона о Високом судском и
Број 04-02-2554-2/2013
Na osnovu člana 4. stav 2. Zakona o platama i ostalim
naknadama sudija i tužilaca u Federaciji BiH ("Službene novine
Federacije BiH", br. 72/05), a u skladu sa odredbama
Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i
ODLUKU
O IMENOVANJU STRUČNOG SARADNIKA U
I
Za stručnog saradnika u Općinski sud u Lukavcu, na
period od šest (6) godina, imenuje se Svjetlana Ivanović.
II
nepristrasno, savjesno, marljivo, odlučno i odgovorno obavlja
dužnosti i poslove stručnog saradnika. Vijeće smatra da ova
kandidatkinja u potpunosti ispunjava propisane uslove za
imenovanje stručnih saradnika.
III
IV
V
Predsjednik
Broj 04-02-2554-2/2013
743
Sukladno članku 88. stavak 1. točka d) i stavak 4. Zakona
15/08), a u svezi sa članovima 48. i 69. stavak. 1. točka e)
Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH
("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12),
ODLUKU
O PRESTANKU MANDATA
Saneli Hasanović, stručnom suradniku u Općinskom sudu
u Sarajevu, prestao je mandat stručnog suradnika navedenog
Ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku
BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti.
Obrazloženje
Sanela Hasanović, stručni suradnik u Općinskom sudu u
Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH, na dužnost
stručnog suradnika navedenog suda, zbog prelaska na drugu
dužnost.
suca ili tužitelja, a jedan od razloga je u slučaju podnošenja
ostavke.
Sukladno naprijed navedenom, a na osnovu odredaba
članka 88. stavak 1. točka d) Zakona o Visokom sudbenom i
tužiteljskom vijeću BiH, kao i članova 48. i 69. stavak 1. točka
e) Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH,
donijeta je Odluka kao u dispozitivu.
Broj 04-07-2499-2/2013
Predsjednik
У складу са чланом 88. став 1. тачка д) и став 4.
48/07 и 15/08), а у вези са члановима 48. и 69. став 1. тачка
е) Пословника Високог судског и тужилачког савјета БиХ
ОДЛУКУ
Санели Хасановић, стручном сараднику
у
Опћинском суду у Сарајеву, престао је мандат стручног
сарадника наведеног суда, са даном 19.6.2013. године, због
Санела Хасановић, стручни сарадник у Опћинском
суду у Сарајеву, дана 14.6.2013. године, упутила је писмену
оставку Високом судском и тужилачком савјету БиХ, на
дужност стручног сарадника наведеног суда, због преласка
на нову дужност.
мандат судије или тужиоца, а један од разлога је у случају
У складу са напријед наведеним, а на основу одредаба
члана 88. став 1. тачка д) Закона о Високом судском и
тужилачком савјету БиХ, као и чланова 48. и 69. став 1.
тачка е) Пословника Високог судског и тужилачког савјета
БиХ, донијета је Одлука као у диспозитиву.
Број 04-07-2499-2/2013
U skladu sa članom 88. stav 1. tačka d) i stav 4. Zakona o
vezi sa članovima 48. i 69. stav 1. tačka e) Poslovnika Visokog
sudskog i tužilačkog vijeća BiH ("Službeni glasnik BiH", br.
44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj
ODLUKU
O PRESTANKU MANDATA
Saneli Hasanović, stručnom saradniku u Općinskom sudu
u Sarajevu, prestao je mandat stručnog saradnika navedenog
Ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku
BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti.
Obrazloženje
Sanela Hasanović, stručni saradnik u Općinskom sudu u
Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH, na dužnost
stručnog saradnika navedenog suda, zbog prelaska na drugu
dužnost.
sudije ili tužioca, a jedan od razloga je u slučaju podnošenja
ostavke.
U skladu sa naprijed navedenim, a na osnovu odredaba
člana 88. stav 1. tačka d) Zakona o Visokom sudskom i
tužilačkom vijeću BiH, kao i članova 48. i 69. stav 1. tačka e)
Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH, donijeta
je Odluka kao u dispozitivu.
Broj 04-07-2499-2/2013
Predsjednik
744
Na temelju članka 17. stavak 1. točka (1), a u svezi sa
48/07 i 15/08) i članka 45. Poslovnika Visokog sudbenog i
tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik
BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici
ODLUKU
O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUCU U
OSNOVNOM SUDU BRČKO DISTRIKTA BiH
I
Produžava se mandat Draganu Mitroviću, dodatnom
sucu u Osnovnom sudu Brčko Distrikta BiH, na period od jedne
godine.
II
Imenovanom se produžava mandat sa danom 01.07.2013.
godine i dužnost će obnašati do 01.07.2014. godine.
III
iskustvo imenovanog kandidata. Imenovani kandidat je u
proteklom mandatu pokazao stručnost u izvršenju zadataka i
spremnost za obnašanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće
smatra da ovaj kandidat u potpunosti ispunjava uvjete za
imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom
sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.
IV
Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja.
V
Sukladno članku 45. Zakona o Visokom sudbenom i
tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka bit će
objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama
Vijeća dostupnim javnosti.
Broj 06-07-1338-4/2013
Predsjednik
На основу члана 17. став 1. тачка (1), а у вези са
чланом 33. Закона о Високом судском и тужилачком
савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр.
25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) и члана 45. Пословника Високог
судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине
ОДЛУКУ
О ПРОДУЖЕЊУ МАНДАТА ДОДАТНОМ СУДИЈИ У
ОСНОВНОМ СУДУ БРЧКО ДИСТРИКТА БиХ
I
Продужава се мандат Драгану Митровићу, додатном
судији у Основном суду Брчко Дистрикта БиХ, на период
од једне године.
II
Именованом се продужава мандат са даном
01.07.2013. године и дужност ће обављати до 01.07.2014.
године.
III
кандидат је у протеклом мандату показао стручност у
извршењу задатака и спремност за обављање дужности у
наредном периоду. Савјет сматра да овај кандидат у
IV
Ова Одлука ступа на снагу даном доношења.
V
У складу са чланом 45. Закона о Високом судском и
тужилачком савјету Босне и Херцеговине, ова Одлука биће
објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у
просторијама Савјета доступним јавности.
Број 06-07-1338-4/2013
Na osnovu člana 17. stav 1. tačka (1), a u vezi sa članom
15/08) i i člana 45. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog
vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09,
28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj
ODLUKU
O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUDIJI U
OSNOVNOM SUDU BRČKO DISTRIKTA BiH
I
Produžava se mandat Draganu Mitroviću, dodatnom
sudiji u Osnovnom sudu Brčko Distrikta BiH, na period od
jedne godine.
II
godine i dužnost će obavljati do 01.07.2014. godine.
III
spremnost za obavljanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće
smatra da ovaj kandidat u potpunosti ispunjava uslove za
imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom
i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.
IV
V
U skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i
tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka biće
Broj 06-07-1338-4/2013
Predsjednik
745
ODLUKU
OPĆINSKOM SUDU U TRAVNIKU
I
Produžava se mandat Adisu Mehiću, dodatnom sucu u
Općinskom sudu u Travniku, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-1811-2/2013
25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) и члана 45. Пословника Високог
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКОМ СУДУ У ТРАВНИКУ
I
Продужава се мандат Адису Мехићу, додатном
судији у Опћинском суду у Травнику, на период од двије
године.
II
године.
III
IV
V
Број 06-07-1811-2/2013
15/08) i i člana 45. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog
ODLUKU
I
Produžava se mandat Adisu Mehiću, dodatnom sudiji u
II
III
IV
V
tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka bit će
Predsjednik
Broj 06-07-1811-2/2013
746
ODLUKU
I
Produžava se mandat Šaćiru Hadžiću, dodatnom sucu u
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-1811-3/2013
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКОМ СУДУ У ТРАВНИКУ
I
Продужава се мандат Шаћиру Хаџићу, додатном
судији у Опћинском суду у Травнику, на период од двије
године.
II
године.
III
IV
V
Број 06-07-1811-3/2013
15/08) i člana 45. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog
ODLUKU
I
Produžava se mandat Šaćiru Hadžiću, dodatnom sudiji u
II
III
IV
V
Broj 06-07-1811-3/2013
747
Predsjednik
Na temelju članka 17. stavak 1. točka 1., a u svezi sa
ODLUKU
OPĆINSKOM SUDU U SARAJEVU
I
Produžava se mandat Mehudinu Durakoviću, dodatnom
sucu u Općinskom sudu u Sarajevu, na period od dvije godine.
II
godine, i dužnost će obnašati do 01.08.2015. godine.
III
iskustvo kandidata. Imenovani je u proteklom mandatu pokazao
stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obnašanje
dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ovaj kandidat u
potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku
43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i
Hercegovine.
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2162-4/2013
48/07 и 15/08) и члана 45. Пословника Високог судског и
тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени
гласник БиХ", бр. 44/09, 28/10, 58/10 и 57/12), Савјет је, на
сједници одржаној 20.06.2013. године, донио
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКОМ СУДУ У САРАЈЕВУ
I
Продужава се мандат Мехудину Дураковићу,
додатном судији у Опћинском суду у Сарајеву на период
од двије године.
II
године.
III
знање и искуство кандидата. Именовани је у протеклом
мандату показао стручност у извршењу задатака и
спремност за обављање дужности у наредном периоду.
IV
V
Број 06-07-2162-4/2013
ODLUKU
I
Produžava se mandat Mehudinu Durakoviću, dodatnom
sudiji u Općinskom sudu u Sarajevu, na period od dvije godine.
II
godine, i dužnost će obavljati do 01.08.2015. godine.
III
stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obavljanje
dužnosti u narednom periodu.Vijeće smatra da ovaj kandidat u
Hercegovine.
IV
objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", kao i
u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti.
V
Broj 06-07-2162-4/2013
Predsjednik
748
ODLUKU
I
Produžava se mandat Aidi Durić-Hrvačić, dodatnom
sucu u Općinskom sudu u Sarajevu, na period od dvije godine.
II
Imenovanoj se produžava mandat sa danom 01.08.2013.
III
iskustvo imenovane kandidatkinje. Imenovana je u proteklom
mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za
obnašanje dužnosti u narednom periodu.Vijeće smatra da ova
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2162-5/2013
ОДЛУКУ
I
Продужава се мандат Аиди Дурић-Хрвачић,
додатном судији у Опћинском суду у Сарајеву, на период
од двије године.
II
Именованој се продужава мандат са даном 01.08.2013.
године и дужност ће обављати до 01.08.2015. године.
III
знање и искуство именоване кандидаткиње. Именована је у
протеклом мандату показала стручност у извршењу
задатака и спремност за обављање дужности у наредном
периоду. Савјет сматра да ова кандидаткиња у потпуности
испуњава услове за именовање прописане у члану 43.
IV
V
Број 06-07-2162-5/2013
Na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1., a u vezi sa članom 33.
Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i
28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj 20.06.2013.
godine, donijelo
ODLUKU
I
Produžava se mandat Aidi Durić-Hrvačić, dodatnom
sudiji u Općinskom sudu u Sarajevu, na period od dvije godine.
II
III
obavljanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2162-5/2013
749
ODLUKU
I
Produžava se mandat Jasni Frenjo, dodatnom sucu u
Općinskom sudu u Sarajevu, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Broj 06-07-2162-6/2013
Predsjednik
ОДЛУКУ
I
Продужава се мандат Јасни Фрењо, додатном судији
у Опћинском суду у Сарајеву, на период од двије године.
II
III
IV
V
Број 06-07-2162-6/2013
28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je na, sjednici održanoj
ODLUKU
I
Produžava se mandat Jasni Frenjo, dodatnom sudiji u
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2162-6/2013
750
ODLUKU
I
Produžava se mandat Mustafi Šušiću, dodatnom sucu u
II
godine, i dužnost će obnašati do 01.08.2015. godine.
III
stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obnašanje
dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ovaj kandidat u
potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku
43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i
Hercegovine.
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2162-7/2013
ОДЛУКУ
I
Продужава се мандат Мустафи Шушићу, додатном
судији у Опћинском суду у Сарајеву на период од двије
године.
II
године.
III
знање и искуство кандидата. Именовани је у протеклом
мандату показао стручност у извршењу задатака и
IV
V
Број 06-07-2162-7/2013
ODLUKU
I
Produžava se mandat Mustafi Šušiću dodatnom sudiji u
II
godine, i dužnost će obavljati do 01.08.2015. godine.
III
stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obavljanje
dužnosti u narednom periodu.
Vijeće smatra da ovaj kandidat u potpunosti ispunjava
uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom
sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2162-7/2013
751
ODLUKU
I
Produžava se mandat Мerditi Tufo, dodatnom sucu u
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2162-8/2013
ОДЛУКУ
I
Продужава се мандат Мердити Туфо, додатном
судији у Опћинском суду у Сарајеву, на период од двије
године.
II
III
IV
V
Број 06-07-2162-8/2013
ODLUKU
I
Produžava se mandat Merditi Tufo, dodatnom sudiji u
II
III
IV
V
Broj 06-07-2162-8/2013
Predsjednik
752
ODLUKU
I
Produžava se mandat Lejli Fazlagić, dodatnom sucu u
Općinskom sudu u Sarajevu, na period od jedne godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2162-9/2013
ОДЛУКУ
I
Продужава се мандат Лејли Фазлагић, додатном
судији у Опћинском суду у Сарајеву, на период од једне
године.
II
III
IV
V
Број 06-07-2162-9/2013
ODLUKU
I
Produžava se mandat Lejli Fazlagić, dodatnom sudiji u
Općinskom sudu u Sarajevu, na period od jedne godine.
II
III
IV
V
Broj 06-07-2162-9/2013
Predsjednik
753
ODLUKU
OKRUŽNOM SUDU U BIJELJINI
I
Produžava se mandat Petru Radovanoviću, dodatnom
sucu u Okružnom sudu u Bijeljini, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2212-2/2013
ОДЛУКУ
ОКРУЖНОМ СУДУ У БИЈЕЉИНИ
I
Продужава се мандат Петру Радовановићу, додатном
судији у Окружном суду у Бијељини, на период од двије
године.
II
године.
III
IV
V
Број 06-07-2212-2/2013
28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj 19.6.2013.
godine, donijelo
ODLUKU
OKRUŽNOM SUDU U BIJELJINI
I
Produžava se mandat Petru Radovanoviću, dodatnom
sudiji u Okružnom sudu u Bijeljini, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Broj 06-07-2212-2/2013
Predsjednik
754
ODLUKU
KANTONALNOM SUDU U SARAJEVU
I
Produžava se mandat Huseinu Delaliću, dodatnom sucu u
Kantonalnom sudu u Sarajevu, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Broj 06-07-2214-2/2013
Predsjednik
ОДЛУКУ
КАНТОНАЛНОМ СУДУ У САРАЈЕВУ
I
Продужава се мандат Хусеину Делалићу, додатном
судији у Кантоналном суду у Сарајеву, на период од двије
године.
II
године.
III
IV
V
Број 06-07-2214-2/2013
ODLUKU
KANTONALNOM SUDU U SARAJEVU
I
Produžava se mandat Huseinu Delaliću, dodatnom sudiji
u Kantonalnom sudu u Sarajevu, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2214-2/2013
755
ODLUKU
OPĆINSKOM SUDU U ZENICI
I
Produžava se mandat Smaji Šabiću, dodatnom sucu u
Općinskom sudu u Zenici, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2332-2/2013
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКОМ СУДУ У ЗЕНИЦИ
I
Продужава се мандат Смаји Шабићу, додатном
судији у Опћинском суду у Зеници на период од двије
године.
II
године.
III
IV
V
Број 06-07-2332-2/2013
ODLUKU
OPĆINSKOM SUDU U ZENICI
I
Produžava se mandat Smaji Šabiću, dodatnom sudiji u
Općinskom sudu u Zenici, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2332-2/2013
756
ODLUKU
OPĆINSKOM SUDU U TUZLI
I
Produžava se mandat Saši Mišiću, dodatnom sucu u
Općinskom sudu u Tuzli, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2461-2/2013
25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) и члана 45. Пословника Високог
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКОМ СУДУ У ТУЗЛИ
I
Продужава се мандат Саши Мишићу, додатном
судији у Опћинском суду у Тузли, на период од двије
године.
II
године.
III
IV
V
Број 06-07-2461-2/2013
ODLUKU
OPĆINSKOM SUDU U TUZLI
I
Produžava se mandat Saši Mišiću, dodatnom sudiji u
Općinskom sudu u Tuzli, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-07-2461-2/2013
757
ODLUKU
VRHOVNOM SUDU FEDERACIJE BiH
I
Produžava se mandat Mevsudi Ploskić, dodatnom sucu u
Vrhovnom sudu Federacije BiH, na period od dvije godine.
II
III
iskustvo imenovane kandidatkinje. Imenovana kandidatkinja je
u proteklom mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i
smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uvjete za
IV
V
Predsjednik
Broj 06-08-1966-3/2013
ОДЛУКУ
ВРХОВНОМ СУДУ ФЕДЕРАЦИЈЕ БиХ
I
Продужава се мандат Мевсуди Плоскић, додатном
судији у Врховном суду Федерације БиХ, на период од
двије године.
II
III
кандидаткиња је у протеклом мандату показала стручност у
наредном периоду. Савјет сматра да ова кандидаткиња у
IV
V
Број 06-08-1966-3/2013
28/10, 58/10 и 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj
ODLUKU
VRHOVNOM SUDU FEDERACIJE BiH
I
Produžava se mandat Mevsudi Ploskić, dodatnom sudiji u
Vrhovnom sudu Federacije BiH, na period od dvije godine.
II
III
smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uslove za
IV
V
Broj 06-08-1966-3/2013
758
Predsjednik
ODLUKU
OPĆINSKOM SUDU U GRADAČCU
I
Produžava se mandat Atifi Zaimović, dodatnom sucu u
Općinskom sudu u Gradačcu, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-08-2035-5/2013
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКОМ СУДУ У ГРАДАЧЦУ
I
Продужава се мандат Атифи Заимовић, додатном
судији у Опћинском суду у Градачцу, на период од двије
године.
II
III
IV
V
Број 06-08-2035-5/2013
ODLUKU
I
Produžava se mandat Atifi Zaimović, dodatnom sudiji u
II
III
IV
V
Broj 06-08-2035-5/2013
Predsjednik
759
ODLUKU
I
Produžava se mandat Edini Sarajlić, dodatnom sucu u
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-08-2035-6/2013
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКОМ СУДУ У ГРАДАЧЦУ
I
Продужава се мандат Едини Сарајлић, додатном
судији у Опћинском суду у Градачцу, на период од двије
године.
II
III
IV
V
Број 06-08-2035-6/2013
ODLUKU
I
Produžava se mandat Edini Sarajlić, dodatnom sudiji u
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-08-2035-6/2013
760
ODLUKU
OSNOVNOM SUDU U MODRIČI
I
Produžava se mandat Zini Halilović, dodatnom sucu u
Osnovnom sudu u Modriči, na period od dvije godine.
II
III
iskustvo kandidatkinje. Imenovana je u proteklom mandatu
pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za
obnašanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova
IV
V
Broj 06-08-2081-4/2013
Predsjednik
ОДЛУКУ
ОСНОВНОМ СУДУ У МОДРИЧИ
I
Продужава се мандат Зини Халиловић, додатном
судији у Основном суду у Модричи на период од двије
године.
II
III
знање и искуство кандидаткиње. Именована је у протеклом
мандату показала стручност у извршењу задатака и
IV
V
Број 06-08-2081-4/2013
ODLUKU
OSNOVNOM SUDU U MODRIČI
I
Produžava se mandat Zini Halilović, dodatnom sudiji u
Osnovnom sudu u Modriči, na period od dvije godine.
II
III
iskustvo kandidatkinje. Imenovana je u proteklom mandatu
pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za
obavljanje dužnosti u narednom periodu.Vijeće smatra da ova
IV
V
Predsjednik
Broj 06-08-2081-4/2013
761
ODLUKU
OPĆINSKOM SUDU U ŽIVINICAMA
I
Produžava se mandat Šejli Kamberović, dodatnom sucu
u Općinskom sudu u Živinicama, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Predsjednik
Broj 06-08-2305-4/2013
ОДЛУКУ
ОПЋИНСКОМ СУДУ У ЖИВИНИЦАМА
I
Продужава се мандат Шејли Камберовић, додатном
судији у Опћинском суду у Живиницама, на период од
двије године.
II
III
знање и искуство именоване кандидаткинје. Именована
кандидат кинја је у протеклом мандату показала стручност
у извршењу задатака и спремност за обављање дужности у
наредном периоду. Савјет сматра да ова кандидаткинја у
IV
V
Број 06-08-2305-4/2013
ODLUKU
OPĆINSKOM SUDU U ŽIVINICAMA
I
Produžava se mandat Šejli Kamberović, dodatnom sudiji
u Općinskom sudu u Živinicama, na period od dvije godine.
II
III
IV
V
Broj 06-08-2305-4/2013
Predsjednik
USTAVNI SUD
BOSNE I HERCEGOVINE
762
Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet
sudaca, u predmetu broj AP 1560/10, rješavajući apelaciju
"Nafaka" d.o.o., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i
3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u
sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 12. lipnja 2013. godine donio
ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU
Odbija se kao neutemeljena apelacija "Nafaka" d.o.o.,
podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Tuzli broj 0030-Pžp-09-000601 od 26. veljače 2010. godine i Rješenja
Općinskog suda u Tuzli broj 032-0-Pr-08-001933 od 16. rujna
2009. godine.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. "Nafaka" d.o.o. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tuzle,
koju zastupa Jasminka Brkičević, kao ovlašteno lice za
zastupanje kod apelanta, podnijela je 4. svibnja 2010. godine
apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem
tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Tuzli
(u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 003-0-Pžp-09-000601
od 26. veljače 2010. godine i Rješenja Općinskog suda u Tuzli
(u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 032-0-Pr-08-001933 od
16. rujna 2009. godine.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Kantonalnog suda i Općinskog suda, te od MUP Policijska
uprava, Policijska postaja Centar (u daljnjem tekstu: ovlašteno
tijelo) Kantonalnog tužiteljstva Posavskog kantona (u daljnjem
tekstu: Kantonalno tužiteljstvo), zatraženo je 11. ožujka 2011.
godine da dostave odgovor na apelaciju.
3. Kantonalni sud je odgovor dostavio 18. ožujka 2011.
godine, Općinski sud 25. ožujka 2011. godine, a Kantonalno
tužiteljstvo 21. ožujka 2011. godine.
4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 1. travnja 2011.
godine.
5. Ustavni sud je 9. travnja 2013. godine od Općinskog
suda zatražio da mu dostavi na uvid spis broj 032-0-Pr-08001933, što je i učinjeno 15. travnja 2013. godine. Nakon
uvida, spis je vraćen Općinskom sudu 14. svibnja 2013. godine.
III. Činjenično stanje
6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih
navoda, uvida u spis i dokumenata predočenih Ustavnom sudu,
mogu se sumirati na sljedeći način.
7. Ovlašteno tijelo je 23. rujna 2008. godine apelantu
izdalo Prekršajni nalog broj 100-727-707-6 zbog prekršaja iz
članka 203. stavak 1. Zakona o osnovama sigurnosti prometa na
putevima (u daljnjem tekstu: ZBSP), kažnjivog po članku 233.
stavak 1. istog zakona. Apelantu je prekršajni nalog uručen
poštom 24. rujna 2008. godine na adresu 27. mart broj 49, koja
je bila označena i u prekršajnom nalogu. Apelant nije prihvatio
odgovornost i izjavio je zahtjev za sudbeno odlučivanje.
8. Ovlašteno tijelo je 23. rujna 2008. godine, u povodu
istog događaja, apelantovom vozaču također izdalo Prekršajni
nalog broj 100-727.706.8. zbog prekršaja iz članka 203. stavak
1. ZBSP, kažnjivog po članku 235. st. 1. i 4. točka 29. istog
zakona. Apelantov vozač je u posebnom postupku na usmenom
pretresu prihvatio odgovornost za prekršaj, pa je rješenjem od
10. rujna 2009. godine postupak protiv njega obustavljen i
prekršajni nalog protiv njega je postao konačan i izvršan.
9. Ovlašteno tijelo je pri izdavanju prekršajnih naloga
protiv apelanta i njegovog vozača izdao i potvrdu o
privremenom oduzimanju potvrde o vlasništvu vozila i
registarskih pločica. U potvrdi je, kao apelantova adresa,
navedena Ulica Meme Suljevića bb.
10. Općinski sud je dopisom od 25. kolovoza 2009.
godine od Privrednog odjeljenja - Registar suda, radi daljeg
vođenja prekršajnog postupka zatražio provjeru adrese
apelantovog sjedišta jer mu, kako je navedeno, "pozivi za
usmeni pretres nisu mogli biti uručeni na adresu Ulica Meme
Suljevića do broja 1, te na adresu Ulica 27. mart broj 49. U spis
je uložen neuručeni poziv na adresu Ulica 27. mart broj 49, s
naznakom dostavljača da je dostavljanje prokušano 4. kolovoza
2009. godine i da je apelant odselio sa date adrese.
11. Privredno odjeljenje - Registar suda je 9. rujna 2009.
godine Općinskom sudu dostavilo Izvod iz sudbenog registra
prema kojem je apelantovo sjedište Ulica 27. mart broj 49.
12. Općinski sud je Rješenjem broj 032-0-Pr-08-001933
od 16. rujna 2009. godine odlučio da je Prekršajni nalog broj
100.727.707.6 8 od 23. rujna 2008. godine, izdat od ovlaštenog
tijela u prekršajnom postupku protiv apelanta zbog prekršaja iz
članka 233. stavak 1. točka 19. u svezi s člankom 203. stavak 1.
ZBSP, postao konačan i izvršan danom donošenja toga rješenja,
zbog apelantovoga propuštanja da se pojavi na dan i u vrijeme
određeno za usmeni pretres zakazan po njegovome zahtjevu za
sudbeno odlučivanje, jer se smatra da je propuštanjem prihvatio
odgovornost za prekršaj.
13. U obrazloženju rješenja je ukazano: "(…) na pretres
nije pristupio predstavnik okrivljenog pravnog lica "Nafaka"
d.o.o. Tuzla, kao podnosilac zahtjeva za sudbeno odlučivanje,
iako mu je poziv upućen preporučenom poštom na adresu
sjedišta pravnog lica ulica 27. mart broj 49, te je dana 4.
avgusta 2009. godine prokušano dostavljanje poziva
okrivljenom, kada je dostavljač na dostvanici konstatirao da je
primalac odselio sa naznačene adrese. Prema izvodu iz
sudbenog registra Općinskog suda u Tuzli od 09.09.2009.
godine registrovana adresa sjedišta pravnog lica je u ulici 27.
mart broj 49. Kako je ovakav način uručenja poziva
okrivljenom izvršen sukladno odredbama članka 3. stavak 1.
točka 8. Zakona o prekršajima, jer je poziv upućen
preporučenom poštom na registrovanu adresu sjedišta pravnog
lica, to sud cijeni da je okrivljeni uredno obaviješten o
održavanju usmenog pretresa". S obzirom da se apelant, kao
uredno obaviješten, u zakazano vrijeme nije pojavio pred
sudom, zaključeno je da se ima smatrati da je prihvatio
odgovornost za počinjeni prekršaj propuštanjem da se pojavi,
pa je odlučeno kao u izreci rješenja.
14. Općinski sud je pokušao dostaviti rješenje apelantu
19. rujna, te 22. rujna 2009. godine kada mu ga je i uručio na
adresu Ulica 27. mart broj 49.
15. Apelant je protiv rješenja Općinskog suda izjavio
priziv 28. rujna 2009. godine. Apelant je u prizivu, pored
ostalog, istaknuo kako je njegova adresa Ulica 27. mart broj 49
i da je kao takva i upisana kao sjedište u sudbenom registru, pa
da Općinski sud nije mogao donijeti odluku samo na temelju
navoda dostavljača kako je odselio s navedene adrese.
16. Općinski sud je 10. studenoga 2009. godine uzeo
izjavu od dostavljača N.Š. zaposlenog u BiH Pošte na okolnost
zašto je 4. kolovoza 2009. godine, prilikom dostavljanja poziva
za usmeni pretres apelantu na adresu Ulica 27. mart broj 49 na
dostavnici konstatirao "odselio". Dostavljač je izjavio da je
navedenu oznaku stavio "iz razloga što je prilikom uručenja
pošiljke na naznačenu adresu, otac ovlaštenog lica apelanta,
M.B., izjavio da je navedena firma (apelant) odselila sa
navedene adrese" te "da se radi o porodičnoj kući na kojoj
nema istaknutog naziva firme".
17. Općinski sud je spis s prizivom dostavio na
odlučivanje Kantonalnom sudu.
18. Kantonalni sud je Rješenjem broj 003-0-Pžp-09000601 od 26. veljače 2010. godine apelantov priziv odbio kao
neutemeljen i potvrdio rješenje Općinskog suda. Kantonalni sud
se suglasio sa stavom prvostupanjskog suda da je apelant
uredno obaviješten sukladno članku 3. stavak 1. točka 8.
Zakona o prekršajima, pa da je prvostupanjski sud, shodno
navedenome, pravilno postupio kada je, sukladno članku 45.
stavak 1. točka 1. Zakona o prekršajima FBiH, zaključio da je
apelant propuštanjem da se pojavi prihvatio odgovornost i
donio rješenje kojim je prekršajni nalog izdat od ovlaštenog
tijela postao konačan i izvršan.
19. Apelantu je rješenje Kantonalnog suda uručeno 1.
travnja 2010. godine na adresu Ulica 27. mart broj 49.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
20. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije
za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Europska konvencija), te pravo na učinkovit pravni lijek iz
članka 13. Europske konvencije. Apelant smatra da mu je pravo
na pravično suđenje povrijeđeno jer mu je uskraćeno
sudjelovanje u sudbenome postupku, odnosno da ima usmeno
saslušanje, pravo na jednakost strana u postupku, pravo na
obranu, te pravo na obrazloženu presudu. Apelant tvrdi kako su
i prvostupanjski i drugostupanjski sud, oprečno jasnim
zakonskim odredbama, zaključili da je uredno obaviješten jer
mu je poziv "upućen" preporučenom pošiljkom iako iz Zakona
o prekršajima proizilazi da poziv mora da bude "uručen" putem
preporučene pošte. Nadalje, apelant tvrdi kako adresa
njegovoga sjedišta, prijavljena u sudbenom registru, tj. Tuzla,
Ulica 27. mart broj 49, nije promijenjena, da je drugostupanjski
sud navode iz priziva u tome dijelu ignorirao, odnosno da su i
prvostupanjski i drugostupanjski sud vjerovali osobnom stavu i
zaključku dostavljača pošte. Apelant tvrdi da je dokazao da je
bio dostupan i dostižan sudu jer je dokazao da nije promijenio
adresu, tj. sjedište.
b) Odgovor na apelaciju
21. Kantonalni sud je u odgovoru na navode iz apelacije
istaknuo kako su neutemeljeni apelantovi navodi da je ovaj sud
postupao oprečno Zakonu o prekršajima, te je predložio da se
apelacija odbije kao neutemeljena.
22. Općinski sud je u odgovoru istaknuo kako je u
obrazloženju osporenoga rješenja, koje je potvrđeno i rješenjem
Kantonalnog suda, dao obrazloženje u svezi s odredbama
materijalnog i procesnog prava te predložio da se apelacija
odbije kao neutemeljena.
23. Ovlašteno tijelo je u odgovoru na navode iz apelacije
istaknulo kako je prilikom kontrole prometa zaustavljeno
apelantovo vozilo kojim je upravljao vozač S.I., kako je
utvrđena tehnička neispravnost vozila, zbog čega su izdati
prekršajni nalozi i apelantu i vozaču S.I. Potom je ukazano
kako su oba prekršajna naloga uredno dostavljena apelantu, te
njegovome vozaču.
V. Relevantni propisi
24. Zakon o prekršajima Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine FBiH" broj 31/06) u
relevantnom dijelu glasi:
Članak 3.
Značenja izraza
(1) Posebni izrazi u smislu ovog Zakona imaju sljedeće
značenje:
8) Uručenje poziva poštom je uručenje putem preporučene
pošte (...) na registriranu adresu sjedišta pravne osobe.
Članak 7.
Prava osoba okrivljenih za prekršaje
Svatko tko je okrivljen da je počinio prekršaj ima pravo
zahtijevati da o njegovoj odgovornosti za počinjeni prekršaj
odluči sud ukoliko on to zahtijeva u roku koji je propisan
zakonom. Takve osobe imaju pravo:
1) da se smatraju nevinim dok se ne dokaže njihova
odgovornost u skladu sa zakonom;
2) da u najkraćem roku budu izviješteni, detaljno i na jeziku
koji razumiju, o naravi i razlogu optužbi protiv njih;
3) na odgovarajuće vrijeme i mogućnosti za pripremu
obrane;
4) braniti se osobno ili putem branitelja po osobnom
odabiru, ili ukoliko nemaju dovoljno sredstava da im se on
osigura besplatno, kada to zahtijevaju interesi pravde;
5) ispitati ili da se u njihovo ime ispitaju svjedoci koji ih
terete i da se osigura nazočnost i saslušanje svjedoka u njihovu
korist pod istim uvjetima kao i svjedoka koji ih terete;
6) dobiti besplatnu pomoć prevoditelja ako ne razumiju
jezik koji se koristi u sudu.
Članak 44.
Zakazivanje usmenog pretresa
(3) Ukoliko je zahtjev blagovremeno podnešen i ako da tum
i vrijeme usmenog pretresa nisu već određeni u skladu s člankom
34. stavak 5. ovog Zakona, sud će odrediti da tum i vrijeme
usmenog pretresa i o tome izvijestiti okrivljenog, mjerodavno
tijelo i oštećenog, uz primjenu sljedećih pravila o pozivanju:
1) pozivanje se vrši dostavljanjem pismenog poziva koji
sadrži: naziv suda koji poziva, ime i prezime okrivljenog, naziv
prekršaja koji mu se stavlja na teret, mjesto, dan i sat održavanja
suđenja, uz naznačenje obveza i posljedica propuštanja prema čl.
45., 46. i 47. ovog Zakona, te otisak službenog pečata i ime i
prezime sudca koji poziva.
2) u pozivu okrivljenom, uz koji se dostavlja kopija zahtjeva
za pokretanje prekršajnog postupka, će se navesti da se poziva u
svojstvu okrivljenog uz upozorenje da je dužan odmah izvijestiti
sud o promjeni adrese, kao i o namjeri da promijeni boravište.
Članak 45.
Propuštanje pojavljivanja okrivljenog
Okrivljeni koji se ne pojavi na dan i u vrijeme određeno za
usmeni pretres, u skladu s člankom 44. stavak 3. ovog Zakona,
smatrat će se da je prihvatio odgovornost propuštanjem da se
pojavi, ako je:
1) prekršajni postupak pokrenut putem prekršajnog naloga,
prekršajni nalog će postati konačan i izvršan u skladu s člankom
37. ovog Zakona; ili
(…)
Članak 55.
Odgovornost radi propuštanja
Ako okrivljeni ne pristupi na usmeni pretres zakazan na
temelju zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, sud će
donijeti rješenje kojim će okrivljenog oglasiti odgovornim radi
propuštanja. Sud će utvrditi odgovarajuću sankciju temeljem
dokaza podnešenih od strane mjerodavnog tijela.
Članak 61.
Osnove za žalbu
Rješenje o prekršaju može se pobijati zbog:
1) bitnih povrjeda prekršajnog postupka;
2) povrjede materijalnog propisa o prekršajima; ili
3) odluke o sankciji, zaštitnoj mjeri, oduzimanju imovinske
koristi, troškovima prekršajnog postupka i imovinsko-pravnom
zahtjevu.
Članak 62.
Bitne povrjede prekršajnog postupka
Bitne povrjede prekršajnog postupka postoje:
(...)
2) ako su okrivljenom uskraćena bilo koja prava određena
u članku 7. ovog Zakona;
7) ako je sud propustio primijeniti ili je pogrešno primijenio
odredbe ovog Zakona, što je rezultiralo značajnom štetom
interesima žalitelja.
Članak 65.
Razmatranje žalbe
(3) Drugostupanjski sud će razmotriti žalbu na osnovi spisa
predmeta, žalbe i odgovora, bez održavanja usmenog pretresa.
Članak 70.
Prijedlog za povrat u pređašnje stanje
(1) Okrivljeni (...) u odnosu na kojega je rješenje o
prekršaju donešeno u skladu s člankom 55. ovog Zakona, ili ako
propusti rok za žalbu, može podnijeti prijedlog za povrat u
pređašnje stanje.
(2) Sud će uvažiti prijedlog za povrat u pređašnje stanje
ako okrivljeni može dokazati da mu nije uručen prekršajni nalog
ili zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka, i da je
propuštanje pojavljivanja ili blagovremenog postupanja nastalo
uslijed opravdanih razloga.
Članak 71.
Rok za podnošenje prijedloga za povrat u pređašnje stanje
Svaki prijedlog za povrat u pređašnje stanje mora biti
podnešen sudu u roku od (…) dana donošenja rješenja o
prekršaju.
Članak 72.
Posljedice podnošenja prijedloga
(1) Ako sud uvaži prijedlog za povrat u pređašnje stanje,
onda će odrediti dan i vrijeme za usmeni pretres i o tome
izvijestiti okrivljenog i mjerodavno tijelo.
(2) Ako sud uvaži prijedlog za povrat u pređašnje stanje,
prekršajni nalog ili rješenje o prekršaju se stavljaju izvan snage.
VI. Dopustivost
25. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora
zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.
26. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom
lijeku kojega je koristio.
27. U konkretnom slučaju predmet osporavanja
apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 003-0-Pžp-09000601 od 26. veljače 2010. godine protiv kojeg nema drugih
učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom,
osporeno je rješenje apelant primio 1. travnja 2010. godine, a
apelacija je podnesena 5. svibnja 2010. godine, tj. u roku od 60
dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog
suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i
4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie)
neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog
kojega apelacija nije dopustiva.
28. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je ustvrdio kako predmetna apelacija ispunjava
uvjete glede dopustivosti.
VI. Meritum
29. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći kako su tim
rješenjima povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije,
te iz članka 13. Europske konvencije.
Pravo na pravično suđenje
30. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što
uključuje:
(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i
krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.
31. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
utemeljenosti bilo kakve kaznene optužbe protiv njega, svako
ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom
roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim
sudom. (...)
32. Ustavni sud najprije ističe kako se u konkretnom
slučaju radi o prekršajnom postupku, te kako se s tim u svezi
postavlja pitanje primjenjivosti članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. Europske konvencije u konkretnom
slučaju, odnosno pitanje radi li se o "kaznenoj" optužbi protiv
apelanta u smislu članka 6. Europske konvencije. Ocjena je li
neka optužba "kaznena" u smislu značenja iz članka 6.
Europske konvencije daje se na temelju kriterija: klasificiranje
prema zakonodavstvu, priroda prekršaja i priroda i strogost
kazne i ovi kriteriji ne moraju biti kumulativno ispunjeni.
Priroda prekršaja uključuje dva potkriterija: opseg prekršene
norme i svrhu kazne, koji moraju biti kumulativno ispunjeni da
bi se radilo o "kaznenoj optužbi". Polazeći od do sada usvojene
prakse, kao i navedenih kriterija, Ustavni sud zaključuje da se u
konkretnom slučaju, s obzirom na opseg prekršene norme i
svrhu sankcije, radi o "kaznenoj optužbi", odnosno da je u
konkretnom slučaju članak 6. Europske konvencije primjenjiv
(vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 2255/05 od 16. siječnja
2007. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine" broj 38/07, toč. 21. i 22).
33. Apelant smatra kako mu je pravo na pravično suđenje
povrijeđeno jer mu je uskraćeno sudjelovanje u sudbenom
postupku, odnosno da ima usmeno saslušanje, pravo na
jednakost strana u postupku, pravo na obranu, te pravo na
obrazloženu presudu.
34. U konkretnom slučaju, apelant nije prihvatio
prekršajnu odgovornost po prekršajnom nalogu već je zatražio
sudbeno odlučivanje. Općinski sud je po prijmu apelantovoga
zahtjeva za sudbeno odlučivanje apelantu uputio poziv za
usmeni pretres. Poziv je upućen na adresu Ulica 27. mart broj
49, na kojoj je apelant 24. rujna 2008. godine primio prekršajni
nalog u povodu kojega je i zatražio sudbeno odlučivanje.
Međutim, poziv je vraćen sudu s naznakom da je apelant
odselio. Na temelju uvida u spis Općinskog suda, Ustavni sud
je utvrdio da je Općinski sud nakon toga od Privrednog
odjeljenja – Registar suda zatražio da ga obavijesti o adresi
apelantovog sjedišta jer, kako je u dopisu navedeno, apelantu
nije bilo moguće uručiti poziv na navedenu adresu, ali ni na
adresu Ulica Meme Suljevića bb (navedena kao apelantova
adresa na potvrdi o privremenom oduzimanju potvrde o
vlasništvu vozila i registarskih pločica). S tim u svezi, Ustavni
sud primjećuje kako u spisu Općinskog suda nema vraćenoga
poziva koji je apelantu upućen na adresu Ulica Meme Suljevića
bb, ali i da u konkretnom slučaju ova činjenica nije od uticaja, s
obzirom da je apelant i u prizivu na prvostupanjsko rješenje,
kao i u apelaciji, izričito tvrdio da je njegova adresa Ulica 27.
mart broj 49 i da ona nije promijenjena. Također, iz izvoda iz
sudbenoga registra uloženog u spis Općinskog suda proizlazi da
je apelantova adresa Ulica 27. mart broj 49, odnosno adresa na
koju je i prokušana dostava poziva. Kako je apelantu poziv za
usmeni pretres upućen preporučenom poštom na registriranu
adresu sjedišta pravne osobe, Općinski sud je, pozivajući se na
članak 3. stavak 1. točka 8. Zakona o prekršajima, zaključio
kako je apelant uredno obaviješten o održavanju usmenog
pretresa pa da je propuštanjem da se pojavi prihvatio
35. Apelant tvrdi kako nije bio uredno obaviješten o
održavanju usmenoga pretresa, te kako iz članka 3. stavak 1.
točka 8. Zakona o prekršajima proizlazi da poziv mora biti
"uručen" preporučenom poštom, a ne "upućen" preporučenom
poštom, kako smatraju redoviti sudovi i na čemu temelje
zaključak da je apelant bio uredno obaviješten.
36. Ustavni sud ukazuje kako je Zakonom o prekršajima
određeno da se pismena uručuju na dva načina: osobno ili
poštom. Člankom 3. stavak 1. točka 8. Zakona o prekršajima je,
pored ostalog, propisano: uručenje poziva poštom je uručenje
putem preporučene pošte na registriranu adresu sjedišta
pravnog lica. U konkretnom slučaju je nesporno da je Općinski
sud poziv za usmeni pretres uputio na registriranu adresu
apelantovoga sjedišta, za koju apelant i tvrdi da jeste njegova
adresa i da je nije mijenjao. Međutim, apelantu poziv nije i
uručen jer je dostavljač konstatirao kako je apelant s navedene
adrese odselio, zbog čega nije postojala ni mogućnost da mu
eventualno bude ostavljena ni obavijest na navedenoj adresi o
prispijeću pismena.
37. Ustavni sud podsjeća kako se prema stanovištu
Europskog suda javne vlasti neće smatrati odgovornim za
onemogućavanje pristupa sudu ukoliko osoba koja je u pitanju
propusti poduzeti nužne korake u svrhu osiguranja prijma
pošiljke, zbog čega nije bila u mogućnosti poduzimati
dozvoljene radnje sukladno zakonom propisanim rokovima
(vidi Europski sud, Hennings protiv Njemačke, presuda od 16.
prosinca 1992. godine, stavak 26; Maass protiv Njemačke,
aplikacija broj 71598/01, 15. rujan 2005. godine; mutatis
mutandis, Muskat protiv Malte, presuda od 17. srpnja 2012.
godine, stavak 54).
38. U konkretnom slučaju, prekršajni postupak je
pokrenut jer apelant nije prihvatio odgovornost za prekršaj i
podnio je zahtjev za sudbeno odlučivanje. U tome smislu je
apelant znao i mogao očekivati da će mu biti upućen poziv, pa
se od njega razumno moglo očekivati poduzimanje koraka kako
bi osigurao prijam pošiljke. Apelant ni u postupku pred
redovitim sudovima kao ni u apelaciji nije ponudio niti jedan
razlog ili obrazloženje zašto na dan dostavljanja poziva za
usmeni pretres nije bio dostupan na adresi sjedišta za koju tvrdi
da jeste njegova adresa i da je nije mijenjao. Ovo tim prije što
mu je osporeno prvostupanjsko i drugostupanjsko rješenje
uručeno na navedenoj adresi. Također, apelant ničim nije učinio
mogućim i vjerojatnim kako dostava poziva na adresu sjedišta
nije pokušana, odnosno kako je dostavljač konstatirao da je
apelant odselio iako nije ni pokušao uručiti mu poziv i na
navedenoj adresi. U tome smislu, ne može se prihvatiti
apelantova tvrdnja kako je dokazao da je "bio dostupan sudu" s
obzirom da adresa sjedišta nije promijenjena, pa da su sudovi
neutemeljeno vjerovali konstataciji dostavljača kako je s
navedene adrese odselio. S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje
i da je Općinski sud, nakon donošenja rješenja o propuštanju, a
prije nego što je po apelantome prizivu spis dostavljen na
odlučivanje Kantonalnom sudu, pribavio izjavu dostavljača na
okolnost zašto je stavio oznaku da je apelant odselio s navedene
adrese, iz koje proizlazi da je dostavljač ovu informaciju dobio
od oca apelantove ovlaštene osobe, te da na navedenoj adresi
nije istaknuta ni apelantova tvrtka.
39. Dalje, Ustavni sud primjećuje kako je u konkretnom
slučaju apelantova odgovornost utvrđena rješenjem zbog
propuštanja jer se apelant, iako po ocjeni Općinskog suda
uredno obaviješten, nije pojavio na usmenom pretresu.
40. Ustavni sud podsjeća da, prema stajalištu Europskog
suda, suđenje u odsustvu samo po sebi nije zabranjeno i u
praksi su preispitivani uvjeti pod kojim takvo suđenje može biti
prihvaćeno kao pravično. Tako, suđenje u odsustvu ne
predstavlja problem sve dok za osuđenog postoji mogućnost da
dobije ponovno suđenje o meritumu optužbe, i to i glede
činjenica i glede prava, bilo što će to sam tražiti ili što će
ponovno suđenje biti automatski određeno (vidi Europski sud,
Sejdović protiv Italije, presuda od 1. ožujka 2006. godine,
stavak 82. s daljnjim referencama). Ovakav zahtjev može biti
istaknut u zakonom propisanom roku koji počinje teći od
momenta kada je osuđeni formalno obaviješten o presudi. U
slučaju da osuđeni propusti iskoristiti ovu mogućnost, to će se
smatrati odricanjem od prava. Tako je aplikantova odluka da se
izravno obrati Europskom sudu umjesto da iskoristi mogućnost
novog suđenja rezultirala proglašavanjem aplikacije
nedopustivom (vidi Europski sud, Haser protiv Švicarske,
aplikacija broj 33050/96 od 27. travnja 2000. godine).
Ponavljanje postupka koje je dopušteno u određenom roku
protiv optužbe u odsustvu, u kojemu je optuženom dopušteno
prisustvovati suđenju i zahtijevati podnošenje novih dokaza,
uključujući mogućnost novog utvrđivanja činjeničnih i pravnih
pitanja o kaznenoj optužbi, za učinak ima da se za postupak kao
cjelinu može reći da je bio pravičan (vidi Europski sud, Jones
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, (dec.), aplikacija broj
30900/02, 9. rujan 2003. godine).
41. Ustavni sud primjećuje da Zakon o prekršajima,
propisujući mogućnost donošenja rješenja kojim je utvrđena
odgovornost zbog propuštanja, u stvari propisuje mogućnost
suđenja u odsustvu. Nadalje, zakonom je propisano da se, u
slučaju kada je donijeto takvo rješenje, može podnijeti prijedlog
za povrat u pređašnje stanje u roku od tri mjeseca od dana
donošenja rješenja. Sud će ovakav prijedlog usvojiti ako
okrivljeni može dokazati da mu nije uručen prekršajni nalog, ili
zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka i da je propuštanje
pojavljivanja, ili blagovremenog postupanja nastalo iz
opravdanih razloga. Usvajanje prijedloga za učinak ima
određivanje datuma i vremena održavanja usmenoga pretresa,
te stavljanje izvan snage rješenja kojim je utvrđena prekršajna
odgovornost. Najzad, protiv rješenja koje je donijeto u
ponovnom postupku, sukladno zakonu, može se izjaviti priziv
drugostupanjskom sudu.
42. Iz navedenih zakonskih rješenja proizlazi da, iako je
dopuštena mogućnost suđenja u odsustvu, "za osuđenog postoji
mogućnost da dobije ponovno suđenje o meritumu optužbe" u
zakonom propisanim rokovima, i to i glede činjenica i glede
prava. Naime, usvajanjem prijedloga za povrat u pređašnje
stanje rješenje kojim je utvrđena prekršajna odgovornost zbog
propuštanja se stavlja izvan snage i postupak se vraća na
početak; zakazuje se usmeni pretres na kojemu se raspravlja o
svim činjeničnim i pravnim pitanjima, te na kojemu se mogu
predočiti svi dokazi koji idu u prilog utvrđenja relevantnih
činjenica. Najzad, pri odlučivanju o prijedlogu za povrat u
pređašnje stanje za sud nije mjerodavna njegova prethodna
ocjena je li okrivljeni bio uredno obaviješten o suđenju već
može li okrivljeni dokazati da mu nije uručen prekršajni nalog,
ili zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka i da je
propuštanje pojavljivanja, ili blagovremenog postupanja
nastalo iz opravdanih razloga.
43. U konkretnom slučaju, apelantova odgovornost je
utvrđena rješenjem o propuštanju, iz članka 55. Zakona o
prekršajima, a apelant tvrdi da mu nije uručen poziv za usmeni
pretres. U tom smislu su bili ispunjeni zakonom propisani uvjeti
da se iskoristi mogućnost iz članka 70. Zakona o prekršajima,
tj. da se podnese prijedlog za povrat u pređašnje stanje. Apelant
ovu mogućnost nije koristio, a u apelaciji ne navodi da je u
tome na bilo koji način bio onemogućen. Na taj način je lišio
sebe mogućnosti da o njegovoj odgovornosti eventualno bude
ponovno odlučeno kako glede činjeničnih tako i pravnih pitanja
pred nadležnim sudom.
44. Dalje, Ustavni sud primjećuje kako je apelant protiv
osporenog prvostupanjskog rješenja blagovremeno izjavio
priziv.
45. Ustavni sud podsjeća kako pravo na pravično suđenje
ne garantira pravo na priziv protiv odluke. Međutim, u slučaju
da javne vlasti sukladno diskrecijskim ovlastima garantiraju i
pravo na priziv, garancije prava na pravično suđenje protežu se
i na ovu fazu postupka. Mjera u kojoj će se primjenjivati ove
garancije ovisit će o prirodi određenog postupka, uključujući
funkciju prizivnog suda i odnos ovog postupka s prethodnim
postupkom. Nadalje, Ustavni sud podsjeća da je pravo na priziv
u kaznenim stvarima zagarantirano člankom 2. Protokola broj 7
uz Europsku konvenciju. Međutim, i ovaj članak prepušta
državama široko polje slobodne procjene u smislu suštine
samog prizivnog postupka, uključujući i uvjete dopustivosti. To
znači da je, primjerice, dopušteno da se u prizivnom postupku
raspravljaju i preispituju samo pitanja pravilne primjene
procesnih ili materijalnih zakona, a ne i utvrđene činjenice.
46. Ustavni sud ukazuje kako, sukladno članku 61.
Zakona o prekršajima, priziv protiv prvostupanjskog rješenja
može biti izjavljen: zbog bitnih povreda prekršajnog postupka,
povrede materijalnog propisa o prekršajima ili odluke o
sankciji, zaštitnoj mjeri, oduzimanju imovinske koristi,
troškovima prekršajnog postupka i imovinskopravnom
zahtjevu. Prema navedenome, priziv se ne može izjaviti zbog
pogrešno
utvrđenog
činjeničnog
stanja,
odnosno
drugostupanjski sud po prizivu ne može ispitivati činjenično
stanje ustvrđeno pred prvostupanjskim sudom.
47. Apelant je u prizivu osporavao činjenicu da je uredno
obaviješten o održavanju usmenog pretresa, te u apelaciji ističe
da je ovaj njegov navod drugostupanjski sud potpuno ignorirao.
S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje kako, sukladno
zakonskim ovlastima u postupku po prizivu, Kantonalni sud
ovu činjenicu nije mogao preispitivati odnosno utvrđivati. U
tom smislu, u obrazloženju osporenog rješenja Kantonalni sud
je konstatirao "Pošto je utvrđeno i na zapisniku o usmenom
pretresu konstatirano, da predstavnik okrivljenog pravnog lica
na pretres nije pristupio iako je o istom uredno obaviješten
sukladno odredbama članka 3. stavak 1. točka 8. Zakona o
prekršajima, prvostupanjski sud je pravilno postupio kada je,
na temelju članka 45. stavak 1. točka 1. istog Zakona, zaključio
da je okrivljeno pravno lice propuštanjem da se pojavi
prihvatilo odgovornost i kada je donio riješene da je prekršajni
nalog Policijske uprave …konačan i izvršan".
48. Ustavni sud primjećuje kako je apelant, s obzirom da
je njegova odgovornost utvrđena rješenjem o propuštanju, po
prvi put u prizivu osporio činjenicu da je o održavanju usmenog
pretresa uredno obaviješten. Međutim, priziv u ovome djelu ne
predstavlja efektivno pravno sredstvo jer drugostupanjski sud,
sukladno zakonu, u postupku po prizivu ne može preispitivati
utvrđeno činjenično stanje. Pri tome, ovakvo rješenje nije
oprečno ni sa zahtjevima prava na pravično suđenje s obzirom
da apelantu nije bila uskraćena mogućnost izjavljivanja priziva
koju je razmotrio zakonom ustanovljeni sud u okviru
nadležnosti koju ima u postupku po prizivu utvrđenu zakonom,
odnosno s garancijama da se osigura pravo na priziv u
kaznenim stvarima u opsegu i na način kako je propisano
zakonom. Najzad, Ustavni sud ukazuje da je apelantova
odgovornost utvrđena rješenjem zbog propuštanja a apelant
nije iskoristio mogućnost podnošenja prijedloga za povraćaj u
pređašnje stanje i tako, eventualno, osigurao ponovno suđenje
u kojem bi sva činjenična i pravna pitanja mogla biti
preispitana.
49. Ustavni sud zaključuje kako zbog apelantovoga
propusta da osigura prijam pošiljke na adresi svoga sjedišta, za
koju i tvrdi da je njegova adresa i da je nije mijenjao,
apelantovoga propusta da iskoristi prijedlog za povrat u
pređašnje stanje s obzirom da tvrdi kako nije bio uredno
obaviješten o održavanju usmenoga pretresa, te ograničenja
ustanovljenih zakonom u postupku po prizivu, prema kojima se
ne može preispitivati utvrđeno činjenično stanje, u okolnostima
konkretnog slučaja nisu povrijeđene garancije prava na
pravično suđenje u odnosu na pristup sudu, pravo na jednakost
stranaka u postupku, pravo na obranu i pravo na obrazloženu
presudu.
50. Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o
povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
neutemeljeni.
Ostali navodi
51. Apelant tvrdi kako mu je povrijeđeno i pravo na
efektivni pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. U
prilog ovoj tvrdnji apelant je iznio identične navode koji su već
detaljno razmotreni u odnosu na pravo na pravično suđenje i za
koje je zaključeno da su neutemeljeni. Stoga, Ustavni sud
smatra kako nema potrebe posebno ih razmatrati i u odnosu na
pravo na efektivni pravni lijek.
VIII. Zaključak
52. Ustavni sud zaključuje kako ne postoji povreda prava
na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u
odnosu na pristup sudu u situaciji kada osoba koja je u pitanju
nije poduzela potrebne mjere kako bi osigurala prijam pismena
na adresi za koju tvrdi da je adresa njezinoga sjedišta na kojoj
je i pokušano dostavljanje poziva za usmeni pretres, pa je
uslijed tog propusta prekršajna odgovornost, sukladno zakonu,
utvrđena rješenjem zbog propuštanja, a apelant nije iskoristio
mogućnost podnošenja prijedloga za povrat u pređašnje stanje i
tako osigurao ponovno suđenje, već je protiv prvostupanjskog
rješenja izjavio priziv kojim se, sukladno zakonom propisanim
uvjetima, kojim se ne dovode u pitanje garancije prava na
pravično suđenje, ne može osporavati utvrđeno činjenično
stanje.
Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.
54. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет
судија, у предмету број АП 1560/10, рјешавајући апелацију
"Нафака" д.о.о., на основу члана VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3
Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени
гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у
саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 12. јуна 2013. године донио је
ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ
Одбија се као неоснована апелација "Нафака" д.о.о.,
поднесена против Рјешења Кантоналног суда у Тузли број
003-0-Пжп-09-000601 од 26. фебруара 2010. године и
Рјешења Општинског суда у Тузли број 032-0-Пр-08001933 од 16. септембра 2009. године.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. "Нафака" д.о.о. (у даљњем тексту: апелант) из
Тузле, коју заступа Јасминка Бркичевић, као овлашћено
лице за заступање код апеланта, поднијела је 4. маја 2010.
године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у
даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног
суда у Тузли (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 0030-Пжп-09-000601 од 26. фебруара 2010. године и Рјешења
Општинског суда у Тузли (у даљњем тексту: Општински
суд) број 032-0-Пр-08-001933 од 16. септембра 2009.
године.
II. Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда,
од Кантоналног суда и Општинског суда, те од МУП
Полицијска управа, Полицијска станица Центар (у даљњем
тексту: овлашћени орган) Кантоналног тужилаштва
Посавског кантона (у даљњем тексту: Кантонално
тужилаштво), затражено је 11. марта 2011. године да
доставе одговор на апелацију.
3. Кантонални суд је одговор доставио 18. марта 2011.
године, Општински суд 25. марта 2011. године, а
Кантонално тужилаштво 21. марта 2011. године.
4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
одговори на апелацију достављени су апеланту 1. априла
2011. године.
5. Уставни суд је 9. априла 2013. године од
Општинског суда затражио да му достави на увид спис број
032-0-Пр-08-001933, што је и учињено 15. априла 2013.
године. Након увида, спис је враћен Општинском суду 14.
маја 2013. године.
III. Чињенично стање
6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових
навода, увида у спис и докумената који су предочени
Уставном суду, могу да се сумирају на сљедећи начин.
7. Овлашћени орган је 23. септембра 2008. године
апеланту издао Прекршајни налог број 100-727-707-6 због
прекршаја из члана 203 став 1 Закона о основама
безбједности саобраћаја на путевима (у даљњем тексту:
ЗБСП), кажњивог по члану 233 став 1 истог закона.
Апеланту је прекршајни налог уручен поштом 24.
септембра 2008. године на адресу 27. март број 49, која је
била означена и у прекршајном налогу. Апелант није
прихватио одговорност и изјавио је захтјев за судско
одлучивање.
8. Овлашћени орган је 23. септембра 2008. године, у
поводу истог догађаја, апелантовом возачу такође издао
Прекршајни налог број 100-727.706.8. због прекршаја из
члана 203 став 1 ЗБСП, кажњивог по члану 235 ст. 1 и 4
тачка 29 истог закона. Апелантов возач је у посебном
поступку на усменом претресу прихватио одговорност за
прекршај, па је рјешењем од 10. септембра 2009. године
поступак против њега обустављен и прекршајни налог
против њега је постао коначан и извршан.
9. Овлашћени орган је при издавању прекршајних
налога против апеланта и његовог возача издао и потврду о
привременом одузимању потврде о власништву возила и
регистарских таблица. У потврди је, као апелантова адреса,
наведена Улица Меме Суљевића бб.
10. Општински суд је дописом од 25. августа 2009.
године од Привредног одјељења - Регистар суда, ради
даљег вођења прекршајног поступка затражио да се
провјери адреса апелантовог сједишта јер му, како је
наведено, "позиви за усмени претрес нису могли бити
уручени на адресу Улица Меме Суљевића до броја 1, те на
адресу Улица 27. март број 49. У спис је уложен неуручени
позив на адресу Улица 27. март број 49, с назнаком
достављача да је достављање прокушано 4. августа 2009.
године и да је апелант одселио с дате адресе.
11. Привредно одјељење - Регистар суда је 9.
септембра 2009. године Општинском суду доставило Извод
из судског регистра према ком је апелантово сједиште
Улица 27. март број 49.
12. Општински суд је Рјешењем број 032-0-Пр-08001933 од 16. септембра 2009. године одлучио да је
Прекршајни налог број 100.727.707.6 8 од 23. септембра
2008. године, издат од овлашћеног органа у прекршајном
поступку против апеланта због прекршаја из члана 233 став
1 тачка 19 у вези с чланом 203 став 1 ЗБСП, постао коначан
и извршан даном доношења тог рјешења, због апелантовог
пропуштања да се појави на дан и у вријеме који су
одређени за усмени претрес заказан по његовом захтјеву за
судско одлучивање, јер се сматра да је пропуштањем
прихватио одговорност за прекршај.
13. У образложењу рјешења је указано: "(…) на
претрес није приступио представник окривљеног правног
лица "Нафака" д.о.о. Тузла, као подносилац захтјева за
судско одлучивање, иако му је позив упућен препорученом
поштом на адресу сједишта правног лица улица 27. март
број 49, те је дана 4. августа 2009. године прокушано
достављање позива окривљеном, када је достављач на
достваници констатовао да је прималац одселио са
назначене адресе. Према изводу из судског регистра
Општинског суда у Тузли од 09.09.2009. године
регистрована адреса сједишта правног лица је у улици 27.
март број 49. Како је овакав начин уручења позива
окривљеном извршен у складу са одредбама члана 3. став
1. тачка 8. Закона о прекршајима, јер је позив упућен
препорученом поштом на регистровану адресу сједишта
правног лица, то суд цијени да је окривљени уредно
обавијештен о одржавању усменог претреса". С обзиром
да се апелант, као уредно обавијештен, у заказано вријеме
није појавио пред судом, закључено је да треба да се сматра
да је прихватио одговорност за почињени прекршај
пропуштањем да се појави, па је одлучено као у изреци
рјешења.
14. Општински суд је покушао да достави апеланту
рјешење 19. септембра, те 22. септембра 2009. године када
му га је и уручио на адресу Улица 27. март број 49.
15. Апелант је против рјешења Општинског суда
изјавио жалбу 28. септембра 2009. године. Апелант је у
жалби, поред осталог, истакао да је његова адреса Улица
27. март број 49 и да је као таква и уписана као сједиште у
судском регистру, па да Општински суд није могао да
донесе одлуку само на основу навода достављача да је
одселио с наведене адресе.
16. Општински суд је 10. новембра 2009. године узео
изјаву од достављача Н.Ш. запосленог у БиХ Поште на
околност зашто је 4. августа 2009. године, приликом
достављања позива за усмени претрес апеланту на адресу
Улица 27. март број 49 на доставници констатовао
"одселио". Достављач је изјавио да је наведену ознаку
ставио "из разлога што је приликом уручења пошиљке на
назначену адресу, отац овлашћеног лица апеланта, М.Б.,
изјавио да је наведена фирма (апелант) одселила са
наведене адресе" те "да се ради о породичној кући на којој
нема истакнутог назива фирме".
17. Општински суд је спис са жалбом доставио на
одлучивање Кантоналном суду.
18. Кантонални суд је Рјешењем број 003-0-Пжп-09000601 од 26. фебруара 2010. године апелантову жалбу
одбио као неосновану и потврдио рјешење Општинског
суда. Кантонални суд се сагласио са ставом првостепеног
суда да је апелант уредно обавијештен у складу с чланом 3
став 1 тачка 8 Закона о прекршајима, па да је првостепени
суд, сходно наведеном, правилно поступио када је, у
складу с чланом 45 став 1 тачка 1 Закона о прекршајима
ФБиХ, закључио да је апелант пропуштањем да се појави
прихватио одговорност и донио рјешење којим је
прекршајни налог издат од овлашћеног органа постао
коначан и извршан.
19. Апеланту је рјешење Кантоналног суда уручено 1.
априла 2010. године на адресу Улица 27. март број 49.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
20. Апелант сматра да му је оспореним рјешењима
повријеђено право на правично суђење из члана II/е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода
(у даљњем тексту: Европска конвенција), те право на
дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције.
Апелант сматра да му је право на правично суђење
повријеђено јер му је ускраћено да учествује у судском
поступку, односно да има усмено саслушање, право на
једнакост страна у поступку, право на одбрану, те право на
образложену пресуду. Апелант тврди да су и првостепени и
другостепени суд, супротно јасним законским одредбама,
закључили да је уредно обавијештен јер му је позив
"упућен" препорученом пошиљком иако из Закона о
прекршајима произилази да позив мора да буде "уручен"
путем препоручене поште. Даље, апелант тврди да адреса
његовог сједишта, пријављена у судском регистру, тј.
Тузла, Улица 27. марта број 49, није промијењена, да је
другостепени суд наводе из жалбе у том дијелу игнорисао,
односно да су и првостепени и другостепени суд вјеровали
личном ставу и закључку достављача поште. Апелант
тврди да је доказао да је био доступан и достижан суду јер
је доказао да није промијенио адресу, тј. сједиште.
б) Одговор на апелацију
21. Кантонални суд је у одговору на наводе из
апелације истакао да су неосновани апелантови наводи да
је овај суд поступао супротно Закону о прекршајима, те је
предложио да се апелација одбије као неоснована.
22. Општински суд је у одговору истакао да је у
образложењу оспореног рјешења, које је потврђено и
рјешењем Кантоналног суда, дао образложење у вези с
одредбама материјалног и процесног права те предложио
да се апелација одбије као неоснована.
23. Овлашћени орган је у одговору на наводе из
апелације истакао да је приликом контроле саобраћаја
заустављено апелантово возило којим је управљао возач
С.И., да је утврђена техничка неисправност возила, због
чега су издати прекршајни налози и апеланту и возачу С.И.
Затим, указано је да су оба прекршајна налога уредно
достављена апеланту, те његовом возачу.
V. Релевантни прописи
24. Закон о прекршајима Федерације Босне и
Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" број 31/06) у
релевантном дијелу гласи:
Члан 3.
Значења израза
(1) Посебни изрази у смислу овог Закона имају сљедеће
значење:
8) Уручење позива поштом је уручење путем
препоручене поште (...) на регистровану адресу сједишта
правног лица.
Члан 7.
Права лица окривљених за прекршаје
Свако ко је окривљен да је починио прекршај има право
да захтијева да о његовој одговорности за почињени
прекршај одлучи суд уколико он то захтијева у року који је
прописан законом. Таква лица имају право да:
1) се сматрају невиним док се не докаже њихова
одговорност у складу са законом;
2) у најкраћем року буду обавијештени, детаљно и на
језику који разумију, о природи и разлогу оптужби против
њих;
3) им се да одговарајуће вријеме и могућности за
припрему њихове одбране;
4) се бране лично или путем браниоца по властитом
избору, или уколико немају довољно средстава, да им се он
обезбиједи бесплатно када то захтијевају интереси
правде;
5) испитају или да се у њихово име испитају свједоци
који их терете и да се обезбиједи присуство и саслушање
свједока у њихову корист под истим условима као и свједока
који их терете и
6) добију бесплатну помоћ преводиоца ако не разумију
језик који се употребљава у суду.
Члан 44.
Заказивање усменог претреса
(3) Уколико је захтјев благовремено поднесен (...) суд ће
одредити датум и вријеме усменог претреса и о томе
обавијестити окривљеног, овлашћени ор ган и оштећеног, уз
примјену сљедећих правила о позивању:
1) позивање се врши достављањем писменог позива
који садржи: назив суда који позива, име и презиме
окривљеног, назив прекршаја који му се ставља на терет,
мјесто, дан и час одржавања суђења, уз назначење обавеза
и посљедица пропуштања према чл. 45., 46. и 47. овог
Закона, те отисак службеног печата и име и презиме судије
који позива;
2) у позиву окривљеном, уз који се доставља копија
захтјева за покретање прекршајног поступка, ће се навести
да се позива у својству окривљеног уз упозорење да је дужан
одмах обавијестити суд о промјени адресе, као и о намјери
да промијени боравиште;
Члан 45.
Пропуштање појављивања окривљеног
Окривљени који се не појави на дан и у вријеме одређено
за усмени претрес у складу са чланом (...) 44. став 3. овог
Закона сматраће се да је прихватио одговорност
пропуштањем да се појави, ако је:
1) прекршајни поступак покренут путем прекршајног
налога, прекршајни налог ће постати коначан и извршан у
складу са чланом 37. овог Закона или
(…)
Члан 55.
Одговорност због пропуштања
Ако окривљени не приступи на усмени претрес заказан
на основу захтјева за покретање прекршајног поступка, суд
ће донијети рјешење којим ће окривљеног огласити
одговорним због пропуштања. Суд ће утврдити
одговарајућу санкцију на основу доказа поднесених од
овлашћеног органа.
Члан 61.
Основи за жалбу
Рјешење о прекршају може се побијати због:
1) битних повреда прекршајног поступка;
2) повреде материјалног прописа о прекршајима или
3) одлуке о санкцији, заштитној мјери, одузимању
имовинске користи, трошковима прекршајног поступка и
имовинско-правном захтјеву.
Члан 62.
Битне повреде прекршајног поступка
Битне повреде прекршајног поступка постоје ако:
(...)
2) су окривљеном ускраћена било која права одређена у
члану 7. овог Закона;
7) ако је суд пропустио да примијени или је погрешно
примијенио одредбе овог Закона, што је резултовало
значајном штетом интересима жалиоца.
Члан 65.
Разматрање жалбе
(3) Другостепени суд ће размотрити жалбу на основу
списа предмета, жалбе и одговора, без одржавања усменог
претреса.
Члан 70.
Приједлог за поврат у пређашње стање
(1) Окривљени (...) у односу на кога је рјешење о
прекршају донесено у складу са чланом 55. овог Закона, или
ако пропусти рок за жалбу, може поднијети приједлог за
поврат у пређашње стање.
(2) Суд ће уважити приједлог за поврат у пређашње
стање ако окривљени може доказати да му није уручен
прекршајни налог или захтјев за покретање прекршајног
поступка, и да је пропуштање појављивања или
благовременог поступања настало услијед оправданих
разлога.
Члан 71.
Рок за подношење приједлога за поврат у пређашње стање
Сваки приједлог за поврат у пређашње стање мора
бити поднесена суду у року од три мјесеца од дана када је
прекршајни налог постао коначан или извршан, или од дана
доношења рјешења о прекршају.
Члан 72.
Посљедице подношења приједлога
(1) Ако суд уважи приједлог за поврат у пређашње
стање, онда ће одредити дан и вријеме за усмени претрес и
о томе обавијестити окривљеног и овлашћени орган.
(2) Ако суд уважи приједлог за поврат у пређашње
стање, прекршајни налог или рјешење о прекршају се
стављају ван снаге.
VI. Допустивост
25. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу
када она постану предмет спора због пресуде било ког суда
у Босни и Херцеговини.
26. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме побија,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући
сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана
када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку који је користио.
27. У конкретном случају предмет оспоравања
апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 003-0-Пжп09-000601 од 26. фебруара 2010. године против ког нема
других дјелотворних правних лијекова могућих сходно
закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 1.
априла 2010. године, а апелација је поднесена 5. маја 2010.
године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16
став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација
испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног
суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити
постоји неки други формални разлог због ког апелација
није допустива.
28. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација
испуњава услове у погледу допустивости.
VI. Меритум
29. Апелант побија наведена рјешења тврдећи да су
тим рјешењима повријеђена његова права из члана II/3е)
конвенције, те из члана 13 Европске конвенције.
Право на правично суђење
30. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
е) Право на правично саслушање у грађанским и
кривичним стварима и друга права у вези са кривичним
поступком
31. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
дијелу гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза
или основаности било какве кривичне оптужбе против
њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу
у разумном року пред независним и непристраним, законом
установљеним судом. (...).
32. Уставни суд најприје истиче да се у конкретном
случају ради о прекршајном поступку, те да се с тим у вези
поставља питање примјењивости члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 Европске конвенције у конкретном
случају, односно питање да ли се ради о "кривичној"
оптужби против апеланта у смислу члана 6 Европске
конвенције. Оцјена да ли је нека оптужба "кривична" у
смислу значења из члана 6 Европске конвенције даје се на
основу критеријума: класификација према законодавству,
природа прекршаја и природа и строгост казне и ови
критеријуми не морају да буду кумулативно испуњени.
Природа прекршаја укључује два поткритеријума: обим
прекршене норме и сврху казне, који морају да буду
кумулативно испуњени, да би се радило о "кривичној
оптужби". Полазећи од до сада усвојене праксе, као и
наведених критеријума, Уставни суд закључује да се у
конкретном случају, с обзиром на обим прекршене норме и
сврху санкције, ради о "кривичној оптужби", односно да је у
конкретном случају члан 6 Европске конвенције примјенљив
(види Уставни суд, Одлука број АП 2255/05 од 16. јануара
2007. године, објављена у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине" број 38/07, тач. 21 и 22).
33. Апелант сматра да му је право на правично суђење
повријеђено јер му је ускраћено да учествује у судском
поступку, односно да има усмено саслушање, право на
једнакост страна у поступку, право на одбрану, те право на
образложену пресуду.
34. У конкретном случају, апелант није прихватио
прекршајну одговорност по прекршајном налогу већ је
затражио судско одлучивање. Општински суд је по пријему
апелантовог захтјева за судско одлучивање апеланту
упутио позив за усмени претрес. Позив је упућен на адресу
Улица 27. март број 49, на којој је апелант 24. септембра
2008. године примио прекршајни налог у поводу ког је и
затражио судско одлучивање. Међутим, позив је враћен
суду с назнаком да је апелант одселио. На основу увида у
спис Општинског суда, Уставни суд је утврдио да је
Општински суд након тога од Привредног одјељења –
Регистар суда затражио да га обавијести о адреси
апелантовог сједишта јер, како је у допису наведено, није
било могуће да се апеланту уручи позив на наведену
адресу, али ни на адресу Улица Меме Суљевића бб
(наведена као апелантова адреса на потврди о
привременом одузимању потврде о власништву возила и
регистарских таблица). С тим у вези, Уставни суд
примјећује да у спису Општинског суда нема враћеног
позива који је апеланту упућен на адресу Улица Меме
Суљевића бб, али и да у конкретном случају ова чињеница
није од утицаја, с обзиром да је апелант и у жалби на
првостепено рјешење, као и у апелацији, изричито тврдио
да је његова адреса Улица 27. март број 49 и да она није
промијењена. Такође, из извода из судског регистра
уложеног у спис Општинског суда произилази да је
апелантова адреса Улица 27. март број 49, односно адреса
на коју је и прокушано достављање позива. Како је
апеланту позив за усмени претрес упућен препорученом
поштом на регистровану адресу сједишта правног лица,
Општински суд је, позивајући се на члан 3 став 1 тачка 8
Закона о прекршајима, закључио да је апелант уредно
обавијештен о одржавању усменог претреса па да је
пропуштањем да се појави прихватио одговорност за
прекршај.
35. Апелант тврди да није био уредно обавијештен о
одржавању усменог претреса, те да из члана 3 став 1 тачка
8 Закона о прекршајима произилази да позив мора да буде
"уручен" препорученом поштом, а не "упућен"
препорученом поштом, како сматрају редовни судови и на
чему заснивају закључак да је апелант био уредно
обавијештен.
36. Уставни суд указује да је Законом о прекршајима
одређено да се писмена уручују на два начина: лично или
поштом. Чланом 3 став 1 тачка 8 Закона о прекршајима је,
поред осталог, прописано: уручење позива поштом је
уручење путем препоручене поште на регистрирану адресу
сједишта правног лица. У конкретном случају неспорно је
да је Општински суд позив за усмени претрес упутио на
регистровану адресу апелантовог сједишта, за коју апелант
и тврди да јесте његова адреса и да је није мијењао.
Међутим, апеланту позив није и уручен јер је достављач
констатовао да је апелант с наведене адресе одселио, због
чега није постојала ни могућност да му евентуално буде
остављено ни обавјештење на наведеној адреси о
приспијећу писмена.
37. Уставни суд подсјећа да се сходно становишту
Европског суда јавне власти неће сматрати одговорним за
онемогућавање приступа суду уколико лице које је у
питању пропусти да предузме неопходне кораке да би се
обезбиједио пријем пошиљке, због чега није било у
могућности да предузима дозвољене радње у складу са
законом прописаним роковима (види Европски суд,
Hennings против Њемачке, пресуда од 16. децембра 1992.
године, став 26; Maass против Њемачке, апликација број
71598/01, 15. септембар 2005. године mutatis mutandis,
Muskat против Малте, пресуда од 17. јула 2012. године,
став 54).
38. У конкретном случају, прекршајни поступак је
покренут јер апелант није прихватио одговорност за
прекршај и поднио је захтјев за судско одлучивање. У том
смислу апелант је знао и могао да очекује да ће му бити
упућен позив, па је од њега разумно могло да се очекује да
предузме кораке да обезбиједи пријем пошиљке. Апелант
ни у поступку пред редовним судовима као ни у апелацији
није понудио нити један разлог или образложења зашто на
дан достављања позива за усмени претрес није био
доступан на адреси сједишта за коју тврди да јесте његова
адреса и да је није мијењао. Ово тим прије што му је
оспорено првостепено и другостепено рјешење уручено на
наведеној адреси. Такође, апелант ничим није учинио
могућим и вјероватним да достављање позива на адресу
сједишта није покушано, односно да је достављач
констатовао да је апелант одселио иако није ни покушао да
му позив и уручи на наведеној адреси. У том смислу, не
може се прихватити апелантова тврдња да је доказао да је
"био доступан суду" с обзиром да адреса сједишта није
промијењена, па да су судови неосновано вјеровали
констатацији достављача да је с наведене адресе одселио. С
тим у вези, Уставни суд примјећује и да је Општински суд,
након доношења рјешења о пропуштању, а прије него што
је по апелантој жалби спис достављен на одлучивање
Кантоналном суду, прибавио изјаву достављача на
околност зашто је ставио ознаку да је апелант одселио с
наведене адресе, из које произилази да је достављач ову
информацију добио од оца апелантовог овлашћеног лица,
те да на наведеној адреси није истакнута ни апелантова
фирма.
39. Даље, Уставни суд примјећује да је у конкретном
случају апелантова одговорност утврђена рјешењем због
пропуштања јер се апелант, иако по оцјени Општинског
суда уредно обавијештен, није појавио на усменом
претресу.
40. Уставни суд подсјећа да, према становишту
Европског суда, суђење у одсуству само по себи није
забрањено и у пракси су преиспитивани услови под којим
такво суђење може да буде прихваћено као правично. Тако,
суђење у одсуству не представља проблем све док за
осуђеног постоји могућност да добије поново суђење о
меритуму оптужбе, и то и у погледу чињеница и у погледу
права, било што ће то сам тражити или што ће поновно
суђење бити аутоматски одређено (види Европски суд,
Сејдовић против Италије, пресуда од 1. марта 2006.
године, став 82. с даљњим референцама). Овакав захтјев
може да буде истакнут у законом прописаном року који
почиње да тече од момента када је осуђени формално
обавијештен о пресуди. У случају да осуђени пропусти да
искористи ову могућност, то ће се сматрати одрицањем од
права. Тако је апликантова одлука да се директно обрати
Европском суду умјесто да искористи могућност новог
суђења
резултирала
проглашавањем
апликације
недопустивом (види Европски суд, Haser против
Швјацарске, апликација број 33050/96 од 27. априла 2000.
године). Понављање поступка које је дозвољено у
одређеном року против оптужбе у одсуству, у ком је
оптуженом дозвољено да присуствује суђењу и да
захтијева да се поднесу нови докази, укључујући могућност
новог утврђивања чињеничних и правних питања о
кривичној оптужби, за учинак има да за поступак као
цјелину може да се каже да је био правичан (види Европски
суд, Jones против Уједињеног Краљевства, (дец.),
апликација број 30900/02, 9. септембар 2003. године).
41. Уставни суд примјећује да Закон о прекршајима,
прописујући могућност да се донесе рјешење којим је
утврђена одговорност због пропуштања, у ствари прописује
могућност суђења у одсуству. Надаље, законом је прописано
да, у случају када је донесено такво рјешење, може да се
поднесе предлог за повраћај у пређашње стање у року од три
мјесеца од дана доношења рјешења. Суд ће овакав предлог
усвојити ако окривљени може доказати да му није уручен
прекршајни налог, или захтјев за покретање прекршајног
поступка и да је пропуштање појављивања, или
благовременог поступања настало из оправданих разлога.
Усвајање предлога за учинак има одређивање датума и
времена одржавања усменог претреса, те стављање ван снаге
рјешења којим је утврђена прекршајна одговорност. Најзад,
против рјешења које је донесено у поновном поступку, у
складу са законом, може да се изјави жалба другостепеном
суду.
42. Из наведених законских рјешења произилази да,
иако је дозвољена могућност суђења у одсуству, "за осуђеног
постоји могућност да добије поново суђење о меритуму
оптужбе" у законом прописаним роковима, и то и у погледу
чињеница и у погледу права. Наиме, усвајањем предлога за
повраћај у пређашње стање рјешење којим је утврђена
прекршајна одговорност због пропуштања се ставља ван
снаге и поступак се враћа на почетак; заказује се усмени
претрес на ком се расправља о свим чињеничним и правним
питањима, те на ком могу да се предоче сви докази који иду
у прилог утврђења релевантних чињеница. Најзад, при
одлучивању о предлогу за повраћај у пређашње стање за суд
није мјеродавна његова претходна оцјена да ли је окривљени
био уредно обавијештен о суђењу већ да ли окривљени
може доказати да му није уручен прекршајни налог, или
захтјев за покретање прекршајног поступка и да је
пропуштање појављивања, или благовременог поступања
настало из оправданих разлога.
43. У конкретном случају, апелантова одговорност је
утврђена рјешењем о пропуштању, из члана 55 Закона о
прекршајима, а апелант тврди да му није уручен позив за
усмени претрес. У том смислу били су испуњени законом
прописани услови да се искористи могућност из члана 70
Закона о прекршајима, тј. да се поднесе предлог за повраћај у
пређашње стање. Апелант ову могућност није користио, а у
апелацији не наводи да је у томе на било који начин био
онемогућен. На тај начин је лишио себе могућности да о
његовој одговорности евентуално буде поново одлучено
како у погледу чињеничних тако и правних питања пред
надлежним судом.
44. Даље, Уставни суд примјећује да је апелант против
оспореног првостепеног рјешења благовремено изјавио
жалбу.
45. Уставни суд подсјећа да право на правично суђење
не гарантује право на жалбу против одлуке. Међутим, у
случају да јавне власти у складу с дискреционим
овлашћењем гарантују и право на жалбу, гаранције права на
правично суђење протежу се и на ову фазу поступка. Мјера у
којој ће се примјењивати ове гаранције зависиће од природе
одређеног поступка, укључујући функцију жалбеног суда и
однос овог поступка с претходним поступком. Даље,
Уставни суд подсјећа да је право на жалбу у кривичним
стварима загарантовано чланом 2 Протокола број 7 уз
Европску конвенцију. Међутим, и овај члан препушта
државама широко поље слободне процјене у смислу
суштине самог жалбеног поступка, укључујући и услове
допустивости. То значи да је, на примјер, дозвољено да се у
жалбеном поступку расправљају и преиспитују само питања
правилне примјене процесних или материјалних закона, а не
и утврђене чињенице.
46. Уставни суд указује да, у складу с чланом 61 Закона
о прекршајима, жалба против првостепеног рјешења може да
буде изјављена: због битних повреда прекршајног поступка,
повреде материјалног прописа о прекршајима или одлуке о
санкцији, заштитној мјери, одузимању имовинске користи,
трошковима прекршајног поступка и имовинско-правном
захтјеву. Сходно наведеном, жалба не може да се изјави због
погрешно
утврђеног
чињеничног
стања,
односно
другостепени суд по жалби не може да испитује чињенично
стање утврђено пред првостепеним судом.
47. Апелант је у жалби оспоравао чињеницу да је
уредно обавијештен о одржавању усменог претреса, те у
апелацији истиче да је овај његов навод другостепени суд
потпуно игнорисао. С тим у вези, Уставни суд примјећује да,
у складу са законским овлашћењима у поступку по жалби,
Кантонални суд ову чињеницу није могао да преиспитује
односно утврђује. У том смислу, у образложењу оспореног
рјешења Кантонални суд је констатовао "Пошто је утврђено
и на записнику о усменом претресу констатовано, да
представник окривљеног правног лица на претрес није
приступио иако је о истом уредно обавијештен у складу са
одредбама члана 3. став 1. тачка 8. Закона о прекршајима,
првостепени суд је правилно поступио када је, на основу
члана 45. став 1. тачка 1. истог Закона, закључио да је
окривљено правно лице пропуштањем да се појави
прихватило одговорност и када је донио ријешене да је
прекршајни налог Полицијске управе …коначан и извршан".
48. Уставни суд примјећује да је апелант, с обзиром да
је његова одговорност утврђена рјешењем о пропуштању, по
први пут у жалби оспорио чињеницу да је о одржавању
усменог претреса уредно обавијештен. Међутим, жалба у
овом дјелу не представља ефективно правно средство јер
другостепени суд, у складу са законом, у поступку по жалби
не може да преиспитује утврђено чињенично стање. При
том, овакво рјешење није у супротности ни са захтјевима
права на правично суђење с обзиром да апеланту није била
ускраћена могућност да изјави жалбу коју је размотрио
законом установљени суд у оквиру надлежности коју има у
поступку по жалби утврђену законом, односно с гаранцијама
да се обезбиједи право на жалбу у кривичним стварима у
обиму и на начин како је прописано законом. Најзад,
Уставни суд указује да је апелантова одговорност утврђена
рјешењем због пропуштања а апелант није искористио
могућност подношења предлога за повраћај у пређашње
стање и тако, евентуално, осигурао поновно суђење у којем
би сва чињенична и правна питања могла бити
преиспитана.
49. Уставни суд закључује да због апелантовог
пропуста да обезбиједи пријем пошиљке на адреси свог
сједишта, за коју и тврди да је његова адреса и да је није
мијењао, апелантовог пропуста да искористи предлог за
повраћај у пређашње стање с обзиром да тврди да није био
уредно обавијештен о одржавању усменог претреса, те
ограничења установљених законом у поступку по жалби,
према којим не може да се преиспитује утврђено чињенично
стање, у околностима конкретног случаја нису повријеђене
гаранције права на правично суђење у односу на приступ
суду, право на једнакост странака у поступку, право на
одбрану и право на образложену пресуду.
50. Уставни суд закључује да су апелантови наводи о
повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције
неосновани.
Остали наводи
51. Апелант тврди да му је повријеђено и право на
ефективни правни лијек из члана 13. Европске конвенције.
У прилог ове тврдње апелант је изнио идентичне наводе
који су већ детаљно размотрени у односу на право на
правично суђење и за које је закључено да су неосновани.
Стога, Уставни суд, сматра да нема потребе да их посебно
разматра и у односу на право на ефективни правни лијек.
VIII. Закључак
52. Уставни суд закључује да не постоји повреда
права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу
на приступ суду у ситуацији када лице које је у питању
није предузело потребне мјере како би обезбиједило пријем
писмена на адреси за коју тврди да је адреса његовог
сједишта на коме је и покушано да му се достави позив за
усмени претрес, па је због тог пропуста прекршајна
одговорност, у складу са законом, утврђена рјешењем због
пропуштања, а апелант није искористио могућност да
поднесе предлог за повраћај у пређашње стање и тако
обезбиједио ново суђење, већ је против првостепеног
рјешења изјавио жалбу којом, у складу са законом
прописаним условима, којим се не доводе у питање
гаранције права на правично суђење, не може да се
оспорава утврђено чињенично стање.
53. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног
суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
54. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u
predmetu broj AP 1560/10, rješavajući apelaciju "Nafaka"
d.o.o., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine,
člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog
suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i
Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 12. juna 2013. godine donio je
Odbija se kao neosnovana apelacija "Nafaka" d.o.o.,
podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Tuzli broj 0030-Pžp-09-000601 od 26. februara 2010. godine i Rješenja
Općinskog suda u Tuzli broj 032-0-Pr-08-001933 od 16.
septembra 2009. godine.
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. "Nafaka" d.o.o. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tuzle,
koju zastupa Jasminka Brkičević, kao ovlašteno lice za
zastupanje kod apelanta, podnijela je 4. maja 2010. godine
tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Tuzli
(u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 003-0-Pžp-09-000601
od 26. februara 2010. godine i Rješenja Općinskog suda u Tuzli
(u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 032-0-Pr-08-001933 od
16. septembra 2009. godine.
2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Kantonalnog suda i Općinskog suda, te od MUP Policijska
uprava, Policijska stanica Centar (u daljnjem tekstu: ovlašteni
organ) Kantonalnog tužilaštva Posavskog kantona (u daljnjem
tekstu: Kantonalno tužilaštvo), zatraženo je 11. marta 2011.
godine da dostave odgovor na apelaciju.
3. Kantonalni sud je odgovor dostavio 18. marta 2011.
godine, Općinski sud 25. marta 2011. godine, a Kantonalno
tužilaštvo 21. marta 2011. godine.
4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 1. aprila 2011.
godine.
5. Ustavni sud je 9. aprila 2013. godine od Općinskog
suda zatražio da mu dostavi na uvid spis broj 032-0-Pr-08001933, što je i učinjeno 15. aprila 2013. godine. Nakon uvida,
spis je vraćen Općinskom sudu 14. maja 2013. godine.
navoda, uvida u spis i dokumenata predočenih Ustavnom sudu,
mogu se sumirati na sljedeći način.
7. Ovlašteni organ je 23. septembra 2008. godine apelantu
izdao Prekršajni nalog broj 100-727-707-6 zbog prekršaja iz
člana 203. stav 1. Zakona o osnovama bezbjednosti saobraćaja
na putevima (u daljnjem tekstu: ZBSP), kažnjivog po članu
233. stav 1. istog zakona. Apelantu je prekršajni nalog uručen
poštom 24. septembra 2008. godine na adresu 27. mart broj 49,
koja je bila označena i u prekršajnom nalogu. Apelant nije
prihvatio odgovornost i izjavio je zahtjev za sudsko
odlučivanje.
8. Ovlašteni organ je 23. septembra 2008. godine, u
povodu istog događaja, apelantovom vozaču također izdao
Prekršajni nalog broj 100-727.706.8. zbog prekršaja iz člana
203. stav 1. ZBSP, kažnjivog po članu 235. st. 1. i 4. tačka 29.
istog zakona. Apelantov vozač je u posebnom postupku na
usmenom pretresu prihvatio odgovornost za prekršaj, pa je
rješenjem od 10. septembra 2009. godine postupak protiv njega
obustavljen i prekršajni nalog protiv njega je postao konačan i
izvršan.
9. Ovlašteni organ je pri izdavanju prekršajnih naloga
protiv apelanta i njegovog vozača izdao i potvrdu o
privremenom oduzimanju potvrde o vlasništvu vozila i
registarskih tablica. U potvrdi je, kao apelantova adresa,
navedena Ulica Meme Suljevića bb.
10. Općinski sud je dopisom od 25. augusta 2009. godine
od Privrednog odjeljenja - Registar suda, radi daljeg vođenja
prekršajnog postupka zatražio provjeru adrese apelantovog
sjedišta jer mu, kako je navedeno, "pozivi za usmeni pretres
nisu mogli biti uručeni na adresu Ulica Meme Suljevića do
broja 1, te na adresu Ulica 27. mart broj 49. U spis je uložen
neuručeni poziv na adresu Ulica 27. mart broj 49, s naznakom
dostavljača da je dostavljanje prokušano 4. augusta 2009.
godine i da je apelant odselio sa date adrese.
11. Privredno odjeljenje - Registar suda je 9. septembra
2009. godine Općinskom sudu dostavilo Izvod iz sudskog
registra prema kojem je apelantovo sjedište Ulica 27. mart broj
49.
12. Općinski sud je Rješenjem broj 032-0-Pr-08-001933
od 16. septembra 2009. godine odlučio da je Prekršajni nalog
broj 100.727.707.6 8 od 23. septembra 2008. godine, izdat od
ovlaštenog tijela u prekršajnom postupku protiv apelanta zbog
prekršaja iz člana 233. stav 1. tačka 19. u vezi s članom 203.
stav 1. ZBSP, postao konačan i izvršan danom donošenja tog
rješenja, zbog apelantovog propuštanja da se pojavi na dan i u
vrijeme određeno za usmeni pretres zakazan po njegovom
zahtjevu za sudsko odlučivanje, jer se smatra da je
propuštanjem prihvatio odgovornost za prekršaj.
13. U obrazloženju rješenja je ukazano: "(…) na pretres
nije pristupio predstavnik okrivljenog pravnog lica "Nafaka"
d.o.o. Tuzla, kao podnosilac zahtjeva za sudsko odlučivanje,
iako mu je poziv upućen preporučenom poštom na adresu
sjedišta pravnog lica ulica 27. mart broj 49, te je dana 4.
avgusta 2009. godine prokušano dostavljanje poziva
okrivljenom, kada je dostavljač na dostvanici konstatovao da je
primalac odselio sa naznačene adrese. Prema izvodu iz
sudskog registra Općinskog suda u Tuzli od 09.09.2009. godine
registrovana adresa sjedišta pravnog lica je u ulici 27. mart
broj 49. Kako je ovakav način uručenja poziva okrivljenom
izvršen u skladu sa odredbama člana 3. stav 1. tačka 8. Zakona
o prekršajima, jer je poziv upućen preporučenom poštom na
registrovanu adresu sjedišta pravnog lica, to sud cijeni da je
okrivljeni uredno obaviješten o održavanju usmenog pretresa".
S obzirom da se apelant, kao uredno obaviješten, u zakazano
vrijeme nije pojavio pred sudom, zaključeno je da se ima
smatrati da je prihvatio odgovornost za počinjeni prekršaj
propuštanjem da se pojavi, pa je odlučeno kao u izreci rješenja.
14. Općinski sud je pokušao dostaviti rješenje apelantu
19. septembra, te 22. septembra 2009. godine kada mu ga je i
uručio na adresu Ulica 27. mart broj 49.
15. Apelant je protiv rješenja Općinskog suda izjavio
žalbu 28. septembra 2009. godine. Apelant je u žalbi, pored
ostalog, istakao da je njegova adresa Ulica 27. mart broj 49 i da
je kao takva i upisana kao sjedište u sudskom registru, pa da
Općinski sud nije mogao donijeti odluku samo na temelju
navoda dostavljača da je odselio s navedene adrese.
16. Općinski sud je 10. novembra 2009. godine uzeo
izjavu od dostavljača N.Š. zaposlenog u BiH Pošte na okolnost
zašto je 4. augusta 2009. godine, prilikom dostavljanja poziva
za usmeni pretres apelantu na adresu Ulica 27. mart broj 49 na
dostavnici konstatovao "odselio". Dostavljač je izjavio da je
navedenu oznaku stavio "iz razloga što je prilikom uručenja
pošiljke na naznačenu adresu, otac ovlaštenog lica apelanta,
M.B., izjavio da je navedena firma (apelant) odselila sa
navedene adrese" te "da se radi o porodičnoj kući na kojoj
nema istaknutog naziva firme".
17. Općinski sud je spis sa žalbom dostavio na
odlučivanje Kantonalnom sudu.
18. Kantonalni sud je Rješenjem broj 003-0-Pžp-09000601 od 26. februara 2010. godine apelantovu žalbu odbio
kao neosnovanu i potvrdio rješenje Općinskog suda. Kantonalni
sud se saglasio sa stavom prvostepenog suda da je apelant
uredno obaviješten u skladu sa članom 3. stav 1. tačka 8.
Zakona o prekršajima, pa da je prvostepeni sud, shodno
navedenom, pravilno postupio kada je, u skladu s članom 45.
stav 1. tačka 1. Zakona o prekršajima FBiH, zaključio da je
apelant propuštanjem da se pojavi prihvatio odgovornost i
donio rješenje kojim je prekršajni nalog izdat od ovlaštenog
organa postao konačan i izvršan.
19. Apelantu je rješenje Kantonalnog suda uručeno 1.
aprila 2010. godine na adresu Ulica 27. mart broj 49.
IV. Apelacija
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Evropska konvencija), te pravo na djelotvoran pravni lijek iz
člana 13. Evropske konvencije. Apelant smatra da mu je pravo
na pravično suđenje povrijeđeno jer mu je uskraćeno da
učestvuje u sudskom postupku, odnosno da ima usmeno
saslušanje, pravo na jednakost strana u postupku, pravo na
odbranu, te pravo na obrazloženu presudu. Apelant tvrdi da su i
prvostepeni i drugostepeni sud, suprotno jasnim zakonskim
odredbama, zaključili da je uredno obaviješten jer mu je poziv
"upućen" preporučenom pošiljkom iako iz Zakona o
prekršajima proizilazi da poziv mora da bude "uručen" putem
preporučene pošte. Nadalje, apelant tvrdi da adresa njegovog
sjedišta, prijavljena u sudskom registru, tj. Tuzla, Ulica 27.
marta broj 49, nije promijenjena, da je drugostepeni sud navode
iz žalbe u tom dijelu ignorirao, odnosno da su i prvostepeni i
drugostepeni sud vjerovali ličnom stavu i zaključku dostavljača
pošte. Apelant tvrdi da je dokazao da je bio dostupan i dostižan
sudu jer je dokazao da nije promijenio adresu, tj. sjedište.
istakao da su neosnovani apelantovi navodi da je ovaj sud
postupao suprotno Zakonu o prekršajima, te je predložio da se
apelacija odbije kao neosnovana.
22. Općinski sud je u odgovoru istakao da je u
obrazloženju osporenog rješenja, koje je potvrđeno i rješenjem
Kantonalnog suda, dao obrazloženje u vezi s odredbama
materijalnog i procesnog prava te predložio da se apelacija
odbije kao neosnovana.
23. Ovlašteni organ je u odgovoru na navode iz apelacije
istakao da je prilikom kontrole saobraćaja zaustavljeno
apelantovo vozilo kojim je upravljao vozač S.I., da je utvrđena
tehnička neispravnost vozila, zbog čega su izdati prekršajni
nalozi i apelantu i vozaču S.I. Zatim, ukazano je da su oba
prekršajna naloga uredno dostavljena apelantu, te njegovom
vozaču.
24. Zakon o prekršajima Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine FBiH" broj 31/06) u
Član 3.
Značenja izraza
(1) Posebni izrazi u smislu ovog zakona imaju sljedeće
značenje:
8) Uručenje poziva poštom je uručenje putem preporučene
pošte (…) na registriranu adresu sjedišta pravnog lica.
Član 7.
Prava osoba okrivljenih za prekršaje
Svako ko je okrivljen da je počinio prekršaj ima pravo
zahtijevati da o njegovoj odgovornosti za počinjeni prekršaj
odluči sud ukoliko on to zahtijeva u roku koji je propisan
zakonom. Takve osobe imaju pravo:
1) da se smatraju nevinim dok se ne dokaže njihova
odgovornost u skladu sa zakonom;
2) da u najkraćem roku budu obaviješteni, detaljno i na
jeziku koji razumiju, o prirodi i razlogu optužbi protiv njih;
3) da im se da odgovarajuće vrijeme i mogućnosti za
pripremu njihove odbrane;
4) da se brane osobno, ili putem branioca po vlastitom
izboru, ili ukoliko nemaju dovoljno sredstava, da im se on
osigura besplatno kada to zahtijevaju interesi pravde;
5) da ispitaju ili da se u njihovo ime ispitaju svjedoci koji ih
terete i da se osigura prisustvo i saslušanje svjedoka u njihovu
korist pod istim uvjetima kao i svjedoka koji ih terete;
6) da dobiju besplatnu pomoć prevodioca ako ne razumiju
jezik koji se upotrebljava u sudu.
Član 44.
Zakazivanje usmenog pretresa
(3) Ukoliko je zahtjev blagovremeno podnesen (...) sud će
odrediti datum i vrijeme usmenog pretresa i o tome obavijestiti
okrivljenog, ovlašteni organ i oštećenog, uz primjenu sljedećih
pravila o pozivanju:
1) pozivanje se vrši dostavljanjem pismenog poziva koji
sadrži: naziv suda koji poziva, ime i prezime okrivljenog, naziv
prekršaja koji mu se stavlja na teret, mjesto, dan i sat održavanja
suđenja, uz naznačenje obaveza i posljedica propuštanja prema
čl. 45., 46. i 47. ovog zakona, te otisak službenog pečata i ime i
prezime sudije koji poziva.
2) u pozivu okrivljenom, uz koji se dostavlja kopija zahtjeva
za pokretanje prekršajnog postupka, će se navesti da se poziva u
svojstvu okrivljenog uz upozorenje da je dužan odmah obavijestiti
sud o promjeni adrese, kao i o namjeri da promijeni boravište.
Član 45.
Propuštanje pojavljivanja okrivljenog
Okrivljeni koji se ne pojavi na dan i u vrijeme određeno za
usmeni pretres u skladu (...) sa članom 44. stav 3. ovog zakona
smatrat će se da je prihvatio odgovornost propuštanjem da se
pojavi, ako je:
1) prekršajni postupak pokrenut putem prekršajnog naloga,
prekršajni nalog postat će konačan i izvršan u skladu sa članom
37. ovog Zakona, ili
(…)
Član 55.
Odgovornost zbog propuštanja
Ako okrivljeni ne pristupi na usmeni pretres zakazan na
osnovu zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, sud će
donijeti rješenje kojim će okrivljenog oglasiti odgovornim zbog
propuštanja. Sud će utvrditi odgovarajuću sankciju na osnovu
dokaza podnesenih od strane ovlaštenog organa.
Član 61.
Osnovi za žalbu
Rješenje o prekršaju može se pobijati zbog:
1) bitnih povreda prekršajnog postupka,
2) povrede materijalnog propisa o prekršajima ili
3) odluke o sankciji, zaštitnoj mjeri, oduzimanju imovinske
koristi, troškovima prekršajnog postupka i imovinsko-pravnom
zahtjevu.
Član 62.
Bitne povrede prekršajnog postupka
Bitne povrede prekršajnog postupka postoje ako:
(...)
2) okrivljenom su uskraćena bilo koja prava određena u
članu 7. ovog Zakona;
7) sud je propustio da primijeni ili je pogrešno primijenio
odredbe ovog Zakona, što je rezultiralo značajnom štetom po
interese žalioca.
Član 65.
Razmatranje žalbe
(3) Drugostepeni sud razmotrit će žalbu na osnovu spisa
predmeta, žalbe i odgovora, bez održavanja usmenog pretresa.
Član 70.
Prijedlog za povrat u pređašnje stanje
(1) Okrivljeni (...) u odnosu na kog je rješenje o prekršaju
doneseno u skladu sa članom 55. ovog Zakona, ili ako propusti
rok za žalbu, može podnijeti prijedlog za povrat u pređašnje
stanje.
(2) Sud će uvažiti prijedlog za povrat u pređašnje stanje
ako okrivljeni može dokazati da mu nije uručen prekršajni nalog,
ili zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka i da je propuštanje
opravdanih razloga.
Član 71.
Rok za podnošenje prijedloga za povrat u pređašnje stanje
Svaki prijedlog za povrat u pređašnje stanje mora biti
podnesen sudu u roku od tri mjeseca od (…) dana donošenja
rješenja o prekršaju.
Član 72.
Posljedice podnošenja prijedloga
(1) Ako usvoji prijedlog za povraćaj u pređašnje stanje, sud
određuje dan i vrijeme za usmeni pretres i o tome obavještava
okrivljenog i ovlašteni organ.
(2) Ako sud usvoji prijedlog za povraćaj u pređašnje stanje,
prekršajni nalog ili rješenje o prekršaju se stavljaju van snage.
VI. Dopustivost
25. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u
pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
26. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku
kojeg je koristio.
apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 003-0-Pžp-09000601 od 26. februara 2010. godine protiv kojeg nema drugih
djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim,
osporeno rješenje apelant je primio 1. aprila 2010. godine, a
apelacija je podnesena 5. maja 2010. godine, tj. u roku od 60
dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog
suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i
4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie)
neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg
apelacija nije dopustiva.
28. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete
u pogledu dopustivosti.
VI. Meritum
29. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći da su tim
rješenjima povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te
iz člana 13. Evropske konvencije.
30. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom
31. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.
(...).
32. Ustavni sud najprije ističe da se u konkretnom slučaju
radi o prekršajnom postupku, te da se s tim u vezi postavlja
pitanje primjenjivosti člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine
i člana 6. Evropske konvencije u konkretnom slučaju, odnosno
pitanje da li se radi o "krivičnoj" optužbi protiv apelanta u
smislu člana 6. Evropske konvencije. Ocjena da li je neka
optužba "krivična" u smislu značenja iz člana 6. Evropske
konvencije daje se na osnovu kriterija: klasificiranje prema
zakonodavstvu, priroda prekršaja i priroda i strogost kazne i ovi
kriteriji ne moraju biti kumulativno ispunjeni. Priroda prekršaja
uključuje dva potkriterija: obim prekršene norme i svrhu kazne,
koji moraju biti kumulativno ispunjeni, da bi se radilo o
"krivičnoj optužbi". Polazeći od do sada usvojene prakse, kao i
navedenih kriterija, Ustavni sud zaključuje da se u konkretnom
slučaju, s obzirom na obim prekršene norme i svrhu sankcije,
radi o "krivičnoj optužbi", odnosno da je u konkretnom slučaju
član 6. Evropske konvencije primjenjiv (vidi Ustavni sud,
Odluka broj AP 2255/05 od 16. januara 2007. godine,
objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj
38/07, tač. 21. i 22).
33. Apelant smatra da mu je pravo na pravično suđenje
povrijeđeno jer mu je uskraćeno da učestvuje u sudskom
postupku, odnosno da ima usmeno saslušanje, pravo na
jednakost strana u postupku, pravo na odbranu, te pravo na
obrazloženu presudu.
34. U konkretnom slučaju, apelant nije prihvatio
prekršajnu odgovornost po prekršajnom nalogu već je zatražio
sudsko odlučivanje. Općinski sud je po prijemu apelantovog
zahtjeva za sudsko odlučivanje apelantu uputio poziv za usmeni
pretres. Poziv je upućen na adresu Ulica 27. mart broj 49, na
kojoj je apelant 24. septembra 2008. godine primio prekršajni
nalog u povodu kojeg je i zatražio sudsko odlučivanje.
Međutim, poziv je vraćen sudu sa naznakom da je apelant
odselio. Na temelju uvida u spis Općinskog suda, Ustavni sud
je utvrdio da je Općinski sud nakon toga od Privrednog
odjeljenja – Registar suda zatražio da ga obavijesti o adresi
apelantovog sjedišta jer, kako je u dopisu navedeno, apelantu
nije bilo moguće uručiti poziv na navedenu adresu, ali ni na
adresu Ulica Meme Suljevića bb (navedena kao apelantova
adresa na potvrdi o privremenom oduzimanju potvrde o
vlasništvu vozila i registarskih tablica). S tim u vezi, Ustavni
sud primjećuje da u spisu Općinskog suda nema vraćenog
poziva koji je apelantu upućen na adresu Ulica Meme Suljevića
bb, ali i da u konkretnom slučaju ova činjenica nije od uticaja, s
obzirom da je apelant i u žalbi na prvostepeno rješenje, kao i u
apelaciji, izričito tvrdio da je njegova adresa Ulica 27. mart broj
49 i da ona nije promijenjena. Također, iz izvoda iz sudskog
registra uloženog u spis Općinskog suda proizlazi da je
apelantova adresa Ulica 27. mart broj 49, odnosno adresa na
koju je i prokušano dostavljanje poziva. Kako je apelantu poziv
za usmeni pretres upućen preporučenom poštom na
registrovanu adresu sjedišta pravnog lica, Općinski sud je,
pozivajući se na član 3. stav 1. tačka 8. Zakona o prekršajima,
zaključio da je apelant uredno obaviješten o održavanju
usmenog pretresa pa da je propuštanjem da se pojavi prihvatio
35. Apelant tvrdi da nije bio uredno obaviješten o
održavanju usmenog pretresa, te da iz člana 3. stav 1. tačka 8.
Zakona o prekršajima proizlazi da poziv mora biti "uručen"
preporučenom poštom, a ne "upućen" preporučenom poštom,
kako smatraju redovni sudovi i na čemu temelje zaključak da je
apelant bio uredno obaviješten.
36. Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o prekršajima
određeno da se pismena uručuju na dva načina: lično ili
poštom. Članom 3. stav 1. tačka 8. Zakona o prekršajima je,
pored ostalog, propisano: uručenje poziva poštom je uručenje
putem preporučene pošte na registriranu adresu sjedišta
pravnog lica. U konkretnom slučaju nesporno je da je Općinski
sud poziv za usmeni pretres uputio na registrovanu adresu
apelantovog sjedišta, za koju apelant i tvrdi da jeste njegova
adresa i da je nije mijenjao. Međutim, apelantu poziv nije i
uručen jer je dostavljač konstatovao da je apelant s navedene
adrese odselio, zbog čega nije postojala ni mogućnost da mu
eventualno bude ostavljena ni obavijest na navedenoj adresi o
prispijeću pismena.
37. Ustavni sud podsjeća da se prema stanovištu
Evropskog suda javne vlasti neće smatrati odgovornim za
onemogućavanje pristupa sudu ukoliko osoba koja je u pitanju
propusti da preduzme neophodne korake u svrhu osiguranja
prijema pošiljke, zbog čega nije bila u mogućnosti da
preduzima dozvoljene radnje u skladu sa zakonom propisanim
rokovima (vidi Evropski sud, Hennings protiv Njemačke,
presuda od 16. decembra 1992. godine, stav 26; Maass protiv
Njemačke, aplikacija broj 71598/01, 15. septembar 2005.
godine; mutatis mutandis, Muskat protiv Malte, presuda od 17.
jula 2012. godine, stav 54).
38. U konkretnom slučaju, prekršajni postupak je
pokrenut jer apelant nije prihvatio odgovornost za prekršaj i
podnio je zahtjev za sudsko odlučivanje. U tom smislu apelant
je znao i mogao očekivati da će mu biti upućen poziv, pa se od
njega razumno moglo očekivati da preduzme korake da osigura
prijem pošiljke. Apelant ni u postupku pred redovnim sudovima
kao ni u apelaciji nije ponudio niti jedan razlog ili obrazloženja
zašto na dan dostavljanja poziva za usmeni pretres nije bio
dostupan na adresi sjedišta za koju tvrdi da jeste njegova adresa
i da je nije mijenjao. Ovo tim prije što mu je osporeno
prvostepeno i drugostepeno rješenje uručeno na navedenoj
adresi. Također, apelant ničim nije učinio mogućim i
vjerovatnim da dostavljanje poziva na adresu sjedišta nije
pokušano, odnosno da je dostavljač konstatovao da je apelant
odselio iako nije ni pokušao da mu poziv i uruči na navedenoj
adresi. U tom smislu, ne može se prihvatiti apelantova tvrdnja
da je dokazao da je "bio dostupan sudu" s obzirom da adresa
sjedišta nije promijenjena, pa da su sudovi neosnovano
vjerovali konstataciji dostavljača da je s navedene adrese
odselio. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje i da je Općinski
sud, nakon donošenja rješenja o propuštanju, a prije nego što je
po apelantoj žalbi spis dostavljen na odlučivanje Kantonalnom
sudu, pribavio izjavu dostavljača na okolnost zašto je stavio
oznaku da je apelant odselio s navedene adrese, iz koje
proizlazi da je dostavljač ovu informaciju dobio od oca
apelantovog ovlaštenog lica, te da na navedenoj adresi nije
istaknuta ni apelantova firma.
39. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom
slučaju apelantova odgovornost utvrđena rješenjem zbog
propuštanja jer se apelant, iako po ocjeni Općinskog suda
uredno obaviješten, nije pojavio na usmenom pretresu.
40. Ustavni sud podsjeća da, prema stanovištu Evropskog
suda, suđenje u odsustvu samo po sebi nije zabranjeno i u
praksi su preispitivani uvjeti pod kojim takvo suđenje može biti
prihvaćeno kao pravično. Tako, suđenje u odsustvu ne
predstavlja problem sve dok za osuđenog postoji mogućnost da
dobije ponovno suđenje o meritumu optužbe, i to i u pogledu
činjenica i u pogledu prava, bilo što će to sam tražiti ili što će
ponovno suđenje biti automatski određeno (vidi Evropski sud,
Sejdović protiv Italije, presuda od 1. marta 2006. godine, stav
82. s daljnjim referencama). Ovakav zahtjev može biti istaknut
u zakonom propisanom roku koji počinje teći od momenta kada
je osuđeni formalno obaviješten o presudi. U slučaju da osuđeni
propusti da iskoristi ovu mogućnost, to će se smatrati
odricanjem od prava. Tako je aplikantova odluka da se direktno
obrati Evropskom sudu umjesto da iskoristi mogućnost novog
suđenja rezultirala proglašavanjem aplikacije nedopustivom
(vidi Evropski sud, Haser protiv Švjacarske, aplikacija broj
33050/96 od 27. aprila 2000. godine). Ponavljanje postupka
koje je dozvoljeno u određenom roku protiv optužbe u
odsustvu, u kojem je optuženom dozvoljeno da prisustvuje
suđenju i da zahtijeva podnošenje novih dokaza, uključujući
mogućnost novog utvrđivanja činjeničnih i pravnih pitanja o
krivičnoj optužbi, za učinak ima da se za postupak kao cjelinu
može reći da je bio pravičan (vidi Evropski sud, Jones protiv
Ujedinjenog Kraljevstva, (dec.), aplikacija broj 30900/02, 9.
septembar 2003. godine).
41. Ustavni sud primjećuje da Zakon o prekršajima,
propisujući mogućnost donošenja rješenja kojim je utvrđena
odgovornost zbog propuštanja, u stvari propisuje mogućnost
suđenja u odsustvu. Nadalje, zakonom je propisano da se, u
slučaju kada je donijeto takvo rješenje, može podnijeti prijedlog
za povrat u pređašnje stanje u roku od tri mjeseca od dana
donošenja rješenja. Sud će ovakav prijedlog usvojiti ako
okrivljeni može dokazati da mu nije uručen prekršajni nalog, ili
zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka i da je propuštanje
opravdanih razloga. Usvajanje prijedloga za učinak ima
određivanje datuma i vremena održavanja usmenog pretresa, te
stavljanje van snage rješenja kojim je utvrđena prekršajna
odgovornost. Najzad, protiv rješenja koje je donijeto u
ponovnom postupku, u skladu sa zakonom, može se izjaviti
žalba drugostepenom sudu.
42. Iz navedenih zakonskih rješenja proizlazi da, iako je
dozvoljena mogućnost suđenja u odsustvu, "za osuđenog
postoji mogućnost da dobije ponovno suđenje o meritumu
optužbe" u zakonom propisanim rokovima, i to i u pogledu
činjenica i u pogledu prava. Naime, usvajanjem prijedloga za
povrat u pređašnje stanje rješenje kojim je utvrđena prekršajna
odgovornost zbog propuštanja se stavlja van snage i postupak
se vraća na početak; zakazuje se usmeni pretres na kojem se
raspravlja o svim činjeničnim i pravnim pitanjima, te na kojem
se mogu predočiti svi dokazi koji idu u prilog utvrđenja
relevantnih činjenica. Najzad, pri odlučivanju o prijedlogu za
povrat u pređašnje stanje za sud nije mjerodavna njegova
prethodna ocjena da li je okrivljeni bio uredno obaviješten o
suđenju već da li okrivljeni može dokazati da mu nije uručen
prekršajni nalog, ili zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka
i da je propuštanje pojavljivanja, ili blagovremenog postupanja
nastalo iz opravdanih razloga.
43. U konkretnom slučaju, apelantova odgovornost je
utvrđena rješenjem o propuštanju, iz člana 55. Zakona o
prekršajima, a apelant tvrdi da mu nije uručen poziv za usmeni
pretres. U tom smislu bili su ispunjeni zakonom propisani uvjeti
da se iskoristi mogućnost iz člana 70. Zakona o prekršajima, tj.
da se podnese prijedlog za povrat u pređašnje stanje. Apelant
ovu mogućnost nije koristio, a u apelaciji ne navodi da je u
tome na bilo koji način bio onemogućen. Na taj način je lišio
sebe mogućnosti da o njegovoj odgovornosti eventualno bude
ponovo odlučeno kako u pogledu činjeničnih tako i pravnih
pitanja pred nadležnim sudom.
44. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je apelant protiv
osporenog prvostepenog rješenja blagovremeno izjavio žalbu.
45. Ustavni sud podsjeća da pravo na pravično suđenje ne
garantuje pravo na žalbu protiv odluke. Međutim, u slučaju da
javne vlasti u skladu s diskrecionim ovlaštenjem garantuju i
pravo na žalbu, garancije prava na pravično suđenje protežu se i
na ovu fazu postupka. Mjera u kojoj će se primjenjivati ove
garancije zavisit će od prirode određenog postupka, uključujući
funkciju žalbenog suda i odnos ovog postupka s prethodnim
postupkom. Nadalje, Ustavni sud podsjeća da je pravo na žalbu
u krivičnim stvarima zagarantovano članom 2. Protokola broj 7
uz Evropsku konvenciju. Međutim, i ovaj član prepušta
državama široko polje slobodne procjene u smislu suštine
samog žalbenog postupka, uključujući i uvjete dopustivosti. To
znači da je, na primjer, dopušteno da se u žalbenom postupku
raspravljaju i preispituju samo pitanja pravilne primjene
procesnih ili materijalnih zakona, a ne i utvrđene činjenice.
46. Ustavni sud ukazuje da, u skladu s članom 61. Zakona
o prekršajima, žalba protiv prvostepenog rješenja može biti
izjavljena: zbog bitnih povreda prekršajnog postupka, povrede
materijalnog propisa o prekršajima ili odluke o sankciji,
zaštitnoj mjeri, oduzimanju imovinske koristi, troškovima
prekršajnog postupka i imovinsko-pravnom zahtjevu. Shodno
navedenom, žalba se ne može izjaviti zbog pogrešno utvrđenog
činjeničnog stanja, odnosno drugostepeni sud po žalbi ne može
ispitivati činjenično stanje ustvrđeno pred prvostepenim sudom.
47. Apelant je u žalbi osporavao činjenicu da je uredno
obaviješten o održavanju usmenog pretresa, te u apelaciji ističe
da je ovaj njegov navod drugostepeni sud potpuno ignorisao. S
tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da, u skladu sa zakonskim
ovlaštenjima u postupku po žalbi, Kantonalni sud ovu činjenicu
nije mogao preispitivati odnosno utvrđivati. U tom smislu, u
obrazloženju osporenog rješenja Kantonalni sud je konstatovao
"Pošto je utvrđeno i na zapisniku o usmenom pretresu
konstatovano, da predstavnik okrivljenog pravnog lica na
pretres nije pristupio iako je o istom uredno obaviješten u
skladu sa odredbama člana 3. stav 1. tačka 8. Zakona o
prekršajima, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je, na
osnovu člana 45. stav 1. tačka 1. istog Zakona, zaključio da je
okrivljeno pravno lice propuštanjem da se pojavi prihvatilo
odgovornost i kada je donio riješene da je prekršajni nalog
Policijske uprave …konačan i izvršan".
48. Ustavni sud primjećuje da je apelant, s obzirom da je
njegova odgovornost utvrđena rješenjem o propuštanju, po prvi
put u žalbi osporio činjenicu da je o održavanju usmenog
pretresa uredno obaviješten. Međutim, žalba u ovom djelu ne
predstavlja efektivno pravno sredstvo jer drugostepeni sud, u
skladu sa zakonom, u postupku po žalbi ne može preispitivati
utvrđeno činjenično stanje. Pri tom, ovakvo rješenje nije u
suprotnosti ni sa zahtjevima prava na pravično suđenje s
obzirom da apelantu nije bila uskraćena mogućnost
izjavljivanja žalbe koju je razmotrio zakonom ustanovljeni sud
u okviru nadležnosti koju ima u postupku po žalbi utvrđenu
zakonom, odnosno s garancijama da se osigura pravo na žalbu
u krivičnim stvarima u obimu i na način kako je propisano
zakonom. Najzad, Ustavni sud ukazuje da je apelantova
odgovornost utvrđena rješenjem zbog propuštanja a apelant
nije iskoristio mogućnost podnošenja prijedloga za povraćaj u
pređašnje stanje i tako, eventualno, osigurao ponovno suđenje
u kojem bi sva činjenična i pravna pitanja mogla biti
preispitana.
49. Ustavni sud zaključuje da zbog apelantovog propusta
da osigura prijem pošiljke na adresi svog sjedišta, za koju i
tvrdi da je njegova adresa i da je nije mijenjao, apelantovog
propusta da iskoristi prijedlog za povrat u pređašnje stanje s
obzirom da tvrdi da nije bio uredno obaviješten o održavanju
usmenog pretresa, te ograničenja ustanovljenih zakonom u
postupku po žalbi, prema kojim se ne može preispitivati
utvrđeno činjenično stanje, u okolnostima konkretnog slučaja
nisu povrijeđene garancije prava na pravično suđenje u odnosu
na pristup sudu, pravo na jednakost stranaka u postupku, pravo
na odbranu i pravo na obrazloženu presudu.
50. Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o
povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne
i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije
neosnovani.
Ostali navodi
51. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno i pravo na
efektivni pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. U
prilog ove tvrdnje apelant je iznio identične navode koji su već
detaljno razmotreni u odnosu na pravo na pravično suđenje i za
koje je zaključeno da su neosnovani. Stoga, Ustavni sud, smatra
da nema potrebe da ih posebno razmatra i u odnosu na pravo na
efektivni pravni lijek.
VIII. Zaključak
52. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije u odnosu na pristup sudu
u situaciji kada osoba koja je u pitanju nije preduzela potrebne
mjere kako bi osigurala prijem pismena na adresi za koju tvrdi
da je adresa njenog sjedišta na kojoj je i pokušano dostavljanje
poziva za usmeni pretres, pa je uslijed tog propusta prekršajna
odgovornost, u skladu sa zakonom, utvrđena rješenjem zbog
propuštanja, a apelant nije iskoristio mogućnost podnošenja
prijedloga za povrat u pređašnje stanje i tako osigurao ponovno
suđenje, već je protiv prvostepenog rješenja izjavio žalbu
kojom se, u skladu sa zakonom propisanim uvjetima, kojim se
ne dovode u pitanje garancije prava na pravično suđenje, ne
može osporavati utvrđeno činjenično stanje.
54. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Valerija Galić, s. r.
763
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca,
u predmetu broj AP 1679/10, rješavajući apelaciju Mirka
Anića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine,
članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i
Mirsad Ćeman, sudac
na sjednici održanoj 12. lipnja 2013. godine donio je
Odbija se kao neutemeljena apelacija Mirka Anića
podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Odžaku broj 25
0 K 013662 10 Kz od 30. ožujka 2010. godine i Rješenja
Općinskog suda u Orašju broj 25 0 K 013662 09 Kb od 28.
prosinca 2009. godine.
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Mirko Anić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Županje,
Republika Hrvatska, podnio je 11. svibnja 2010. godine
tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u
Odžaku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 25 0 K 013662
10 Kz od 30. ožujka 2010. godine i Rješenja Općinskog suda u
Orašju (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 25 0 K 013662 09
Kz od 28. prosinca 2009. godine.
od Kantonalnog suda i Općinskog suda, te Kantonalnog
tužiteljstva Posavskog kantona (u daljnjem tekstu: Kantonalno
tužiteljstvo) zatraženo je 11. ožujka 2011. godine da dostave
odgovore na apelaciju.
3. Kantonalni sud je odgovor dostavio 18. ožujka 2011.
godine, Općinski sud 25. ožujka 2011. godine, a Kantonalno
tužiteljstvo 21. ožujka 2011. godine.
odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 1. travnja 2011.
godine.
navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način:
6. Općinski sud je Rješenjem broj 25 0 K 013662 09 Kz
od 28. prosinca 2009. godine odredio da se novčani iznos od
35.000,00 KM, koji je 16. prosinca 1999. godine apelantov
branitelj I.O. iz Orašja položio u depozit Općinskog suda da
apelant neće pobjeći do konca kaznenog postupka, ima uplatiti
kao izvanredni prihod u korist proračuna Posavskog kantona, i
to u roku od 15 dana nakon pravomoćnosti ovog rješenja.
7. U obrazloženju rješenja je ukazano da je pred istim
sudom u tijeku postupak izvršenja kazne zatvora prema
apelantu kao osuđenoj osobi koja mu je izrečena pravomoćnom
Presudom ovog suda broj K-102/01 od 21. listopada 2002.
godine u trajanju od osam mjeseci a zbog kaznenog djela
prevara iz članka 282. stavak 2. a u svezi sa stavkom 1, te u
svezi sa člankom 20. stavak 1. Kaznenog zakona Federacije
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZFBiH). Navedena
presuda postala je pravomoćna 27. lipnja 2003. godine, kada je
potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj Kž-4/03 od 27.
lipnja 2003. godine.
8. Dalje, u obrazloženju je ukazano da je Općinski sud 15.
prosinca 1999. godine donio Rješenje broj Kv-51/99 kojim je
određeno da se apelant, u to vrijeme okrivljenik, pusti na
slobodu uz polaganje jamstva u iznosu od 35.000,00 KM, kao
garancije da do okončanja kaznenog postupka neće pobjeći.
9. Dalje, ukazano je da se Kantonalno tužiteljstvo
Posavskog kantona (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužiteljstvo)
na sjednici vijeća održanoj 28. prosinca 2009. godine u povodu
odlučivanja o propasti jamstva izjasnilo da postoji očigledno
apelantovo izbjegavanje da pristupi ovom sudu i da njemu ne
treba vratiti jamstvo.
10. Najzad, u obrazloženju rješenja je ukazano da je, na
temelju stanja spisa, utvrđeno da je apelant 5. srpnja 2005.
godine pozvan na izdržavanje kazne zatvora u trajanju od osam
mjeseci, a prema izvješću pošte u Županji od 11. srpnja 2005.
godine, proizlazi da apelant nije zatečen na navedenoj adresi, te
da, iako je uredno obaviješten putem pismene obavijesti,
pismeno može preuzeti u pošti, to nije učinio u ostavljenom
roku od osam dana, tj. do 18. srpnja 2005. godine, pa da je
poziv za izdržavanje kazne vraćen sudu 22. srpnja 2005.
godine. Također, ukazano je da je i apelantov branitelj bio
upoznat sa pozivom na izdržavanje kazne, a što proizlazi iz
dostavnice od 8. lipnja 2005. godine. Na temelju navedenog,
Općinski sud je utvrdio da se apelant, iako uredno pozvan, nije
odazvao na pozive suda radi uručenja uputnog akta i upućivanja
na izdržavanje kazne zatvora, te je zaključio da je apelant odbio
primitak poziva i da se nalazi u bjekstvu.
11. Kantonalni sud je Rješenjem broj 25 0 K 013662 10
Kz od 30. ožujka 2010. godine apelantov priziv odbio kao
neutemeljen i potvrdio rješenje Općinskog suda.
12. U obrazloženju rješenja, u svezi sa apelantovim
tvrdnjama da se dostava uputnog akta i poziva za izdržavanje
izrečene kazne zatvora ne može smatrati urednom i sukladnom
zakonu, ukazano je da je prvostupanjski sud pravilno primijenio
članak 122. Zakona o kaznenom postupku Federacije BiH
("Službene novine FBiH" br. 43/98. i 23/99, u daljnjem tekstu:
ZKP iz 1998. godine). U svezi s tim je ukazano da je optužnica
protiv apelanta potvrđena prije stupanja na snagu Zakona o
kaznenom postupku FBiH iz 2003. godine, a koji u članku 452.
stavak 3. upravo i propisuje da se u takvim situacijama ima
primijeniti ZKP iz 1998. godine. Pri tomu je ukazano da oba
zakona na identičan način reguliraju supsidijarnu primjenu
odredaba ZPP u pogledu dostave, tj. da se državljaninu BiH u
inozemstvu dostava može izvršiti putem pošte ili putem
nadležnog konzularnog ili diplomatskog predstavništva BiH u
inozemstvu.
13. Dalje, ukazano je da je člankom 179. stavak 3. ZKP iz
1998. godine propisano da, u slučaju ako okrivljeni pobjegne,
rješenjem se određuje da je vrijednost dana na ime jamstva
prihod proračuna kantona. U konkretnom slučaju momentom
neprimanja pismena (uputnog akta za izdržavanje kazne
zatvora) smatra se da je apelant u bjekstvu obzirom na to da
boravi u inozemstvu, pa je i jamstvo u tom trenutku propalo.
14. Najzad, Kantonalni sud je neutemeljenim ocijenio
apelantove prizivne navode da nije primio poziv, niti obavijest
za upućivanje na izdržavanje kazne zatvora. S tim u svezi je
ukazano da iz stanja spisa proizlazi da je od 2003. godine, kada
je prvostupanjska presuda postala pravomoćna, apelant na
identičan način više puta primao pozive radi upućivanja na
izdržavanje kazne zatvora, da je podnosio zahtjeve za
odgađanje izvršenja kazne, da je nekim od njih udovoljeno, a
neki su odbijeni, da je na svako rješenje kojim je zahtjev
odbijen ulagao priziv i tako postupak razvukao punih sedam
godina od pravomoćnosti presude, a sa jasnim ciljem da dođe
do zastare izvršenja kazne zatvora.
IV. Apelacija
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Europska konvencija), te pravo na imovinu iz članka II/3.(k)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju.
16. Apelant smatra da jamčevina služi da se osigura
odazivanje sudskim pozivima, pa pošto se on na sve sudske
pozive uredno odazivao, to je, prema njegovom mišljenju,
nakon okončanja postupka pravomoćnom presudom
Kantonalnog suda ona trebala biti njemu vraćena. Dalje, apelant
ističe da Zakon o izvršenju kaznenih sankcija ne poznaje
jamčevinu. Prema apelantovom mišljenju, pozivanje suda "na
odredbu zakona" da nije stupio na izdržavanje kazne je
neutemeljeno. U svezi s tim, ukazuje da je točno da je zakonom
propisano da se jamčevina vraća kad se stupi na izdržavanje
kazne zatvora, ali da je točno i da se jamčevina mora vratiti
kada ne dođe do izdržavanja kazne zatvora, kao što je u slučaju
nastupanja apsolutne zastarjelosti izvršenja kazne, a o čemu je
sudska praksa već usvojila stajalište. Apelant je ukazao na
Presudu Vrhovnog suda Slovenije broj Ikž-9/78 od 12.
listopada 1978. godine. Na temelju navedenog apelant
zaključuje da su sudovi proizvoljno primijenili pravo i
povrijedili prava garantirana Ustavom i Europskom
konvencijom. Obzirom na to da je novac koji je položen na
račun suda u ime jamčevine bio njegov, apelant smatra da mu je
povrijeđeno i pravo na imovinu.
istaknuo da je, odlučujući o apelantovom prizivu,
prvostupanjsko rješenje ispitao u granicama prizivnih navoda i
po službenoj dužnosti u smislu članka 388. stavak 4. ZKP iz
1998. godine, te da smatra da osporenim rješenjem nije
povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje i pravo na
imovinu.
18. Općinski sud je u odgovoru istaknuo da podaci iz
postupka izvršenja kazne zatvora prema apelantu ukazuju na
zaključak da se apelant, iako uredno pozvan, nije odazvao na
pozive suda za upućivanje na izdržavanje kazne zatvora.
Neodazivanje na pozive suda je dalo osnovu da se zaključi da
se apelant nalazi u bjekstvu i osnovu da se primijeni članak
179. stavak 3. ZKP iz 1998. godine. Sukladno navedenom,
zaključeno je da rješenjem ovog suda apelantu nisu povrijeđena
prava na koja ukazuje.
19. Kantonalno tužiteljstvo je u odgovoru na apelaciju
istaknulo da smatra da osporenim rješenjima nije povrijeđeno
apelantovo pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu.
Dalje, ukazano je i da sam apelant tvrdi da se jamčevina ne
vraća pravomoćnim okončanjem postupka, nego stupanjem na
izdržavanje kazne zatvora ili zastarom izvršenja kazne.
20. Kazneni zakon Federacije Bosne i Hercegovine
("Službene novine FBiH" br. 43/98, 2/99, 15/99 i 29/00) u
Članak 123.
(1) Zastarjelost izvršenja kazne
Članak 123.
Ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, izrečena kazna
ne može se izvršiti kad protekne:
(...)
6) dvije godine od osude na zatvor do jedne godine ili na
novčanu kaznu.
Tijek i prekid zastarijevanja izvršenja kazne
Članak 125.
(1) Zastarijevanje izvršenja kazne počinje od dana kad je presuda
postala pravomoćna (...)
(2) Zastarijevanje ne teče za vrijeme za koje se po zakonu
izvršenje kazne ne može poduzeti.
(3) Zastarijevanje se prekida svakom radnjom nadležnog
organa koja se poduzima radi izvršenja kazne.
(4) Sa svakim prekidom zastarijevanje počinje ponovno
teći.
(5) Zastarjelost izvršenja kazne nastaje u svakom slučaju
kad protekne dvaput onoliko vremena koliko se po zakonu traži
za zastarjelost izvršenja kazne.
21. Zakon o kaznenom postupku Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 43/98 i 23/99) u
5. Jamstvo
Članak 178.
Okrivljeni koji se ima staviti ili je već stavljen u pritvor
samo zbog bojazni da će pobjeći može se ostaviti na slobodi,
odnosno može se pustiti na slobodu ako on osobno ili tko drugi za
njega pruži jamstvo da do kraja kaznenog postupka neće pobjeći,
a sam okrivljeni obeća da se neće kriti i da bez odobrenja neće
napustiti svoje boravište.
Članak 179.
(1) Jamstvo uvijek glasi na novčani iznos koji se određuje s
obzirom na težinu kaznenog djela, osobne i obiteljske prilike
okrivljenog i imovno stanje osobe koja daje jamstvo.
(2) Jamstvo se sastoji u polaganju gotovog novca, (...)
(3) Ako okrivljeni pobjegne, rješenjem će se odrediti da je
vrijednost data kao jamstvo, prihod proračuna kantona-županije.
Članak 180.
(3) Ako je presudom izrečena kazna zatvora, jamstvo se
ukida tek kad osuđeni počne izdržavati kaznu.
Članak 181.
(2) Rješenje kojim se određuje jamstvo i rješenje kojim se
jamstvo ukida donosi se po saslušanju nadležnog tužitelja, ako se
postupak vodi po njegovom zahtjevu.
Članak 388.
(1) O žalbi protiv rješenja prvostupanjskog suda odlučuje
drugostupanjski sud u sjednici vijeća, ako ovim zakonom nije
drukčije određeno.
(3) Rješavajući o žalbi sud može rješenjem odbaciti žalbu
kao neblagovremenu ili kao nedopuštenu, odbiti žalbu kao
neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rješenje preinačiti ili ukinuti i po
potrebi predmet uputiti na ponovno odlučivanje.
(4) Ispitujući žalbu sud će po službenoj dužnosti paziti je li
za donošenje rješenja prvostupanjski sud bio stvarno nadležan,
odnosno je li rješenje donio ovlašteni organ.
Članak 389.
(1) Na postupak po žalbi na rješenje sukladno će se
primjenjivati odredbe čl. 354., 356. i 362., članak 364. st. 1., 4. i
5. i čl. 371. i 373. ovog zakona.
22. Zakon o kaznenom postupku Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03,
78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 i 9/09) u relevantnom dijelu
glasi:
Članak 452.
Rješavanje predmeta primljenih u rad
(1) Postupci u kaznenim predmetima primljenim u rad kod
sudova do dana stupanja na snagu ovoga Zakona, nastavit će se
po odredbama ovoga Zakona, osim ako odredbama ovoga članka
nije drugačije propisano.
(3) Postupci u predmetima iz stavka 1. ovoga članka u
kojima je optužnica stupila na pravnu snagu nastavit će se po
dosadašnjim propisima, osim ako odredbama ove Glave nije
drugačije propisano.
VI. Dopustivost
23. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom
lijeku kojeg je koristio.
apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 25 0 K 013662
10 Kz od 30. ožujka 2010. godine protiv kojeg nema drugih
učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom,
osporeno rješenje apelant je primio 7. travnja 2010. godine a
apelacija je podnesena 11. svibnja 2010. godine, tj. u roku od
60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila
Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka
16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima
facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog
kojeg apelacija nije dopustiva.
Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
u pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
27. Apelant pobija navedena rješenja, tvrdeći da su tim
rješenjima povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije,
te iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.
28. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što
uključuje:
stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.
29. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u
pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred
neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (...).
povrijeđeno, jer su sudovi proizvoljno primijenili pravo. U
svezi sa apelantovim navodom da su sudovi proizvoljno
primijenili materijalno pravo, Ustavni sud ukazuje da, prema
praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova
nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu
činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Europski
sud, Pronina protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. lipnja
2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud
nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i
dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene
činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005.
godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je
ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja
ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup
sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena
zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle,
u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo
pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz
Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa
će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u
cjelini bio pravičan u smislu članka 6. stavak 1. Europske
konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18.
svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH"
broj 58/05).
31. Ustavni sud podsjeća da jamstvo u kaznenom
postupku služi kao garancija da osumnjičeni, odnosno optuženi
neće pobjeći dok kazneni postupak ne bude okončan. Člankom
180. stavak 3. ZKP iz 1998. godine je propisano da će se, u
slučaju kada je postupak okončan presudom kojom je izrečena
kazna zatvora, jamstvo ukinuti tek kad osuđeni stupi na
izdržavanje izrečene kazne. Iz navedene zakonske odredbe
proizlazi da jamstvo služi ne samo kao osiguranje da
osumnjičeni, odnosno optuženi neće pobjeći do pravomoćnog
okončanja kaznenog postupka već i kao osiguranje da osuđeni
neće pobjeći od momenta pravomoćnosti presude kojom je
kazna zatvora izrečena do stupanja na izdržavanje izrečene
kazne zatvora. U konkretnom slučaju iz obrazloženja osporenih
rješenja, kao i apelantovih navoda proizlazi da je apelantu
pravomoćnom presudom izrečena kazna zatvora u trajanju od
osam mjeseci, kao i da apelant nije stupio na izdržavanje
izrečene kazne. Sukladno navedenom, neutemeljena je
apelantova tvrdnja da mu je novac dan na ime jamstva trebao
biti vraćen nakon što je predmetni kazneni postupak
pravomoćno okončan presudom Kantonalnog suda.
32. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je člankom 179. stavak
3. ZKP iz 1998. godine propisano da, u slučaju ako optuženi
pobjegne, sud donosi rješenje kojim se određuje da vrijednost
dana na ime jamstva ima pripasti proračunu kantona. Iz
navedene odredbe proizlazi da je za propast jamstva od
odlučnog značaja utvrđivanje činjenice da se optuženi nalazi u
bjekstvu, odnosno da se od tog momenta jamstvo smatra
propalim. Obzirom na to da jamstvo, sukladno članku 180.
stavak 3. ZKP iz 1998. godine, služi (i) kao osiguranje
nazočnosti osuđenog od momenta pravomoćnosti presude do
momenta stupanja na izdržavanje kazne zatvora, proizlazi da će
jamstvo propasti i u ovom stadiju postupka ako se utvrdi da je
osuđeni u bjekstvu.
33. U konkretnom slučaju sudovi su utvrdili da se apelant
nalazi u bjekstvu, pa su na temelju članka 179. stavak 3. ZKP iz
1998. godine i odredili da se vrijednost dana na ime jamstva
ima uplatiti u proračun kantona. Naime, iz obrazloženja
osporenih rješenja proizlazi da su dostava poziva i uputnog akta
apelantu pokušani 11. srpnja 2005. godine, da on nije zatečen
na navedenoj adresi, da mu je ostavljena pismena obavijest da u
roku od osam dana (tj. do 18. srpnja 2005. godine) navedena
pismena može preuzeti u nadležnoj pošti, a što on nije učinio, te
da su navedena pismena vraćena sudu 22. srpnja 2005. godine.
Također, ukazano je da su poziv i uputni akt dostavljeni i
apelantovom branitelju 8. lipnja 2005. godine. Obzirom na to
da se apelant, iako uredno pozvan, nije odazvao na poziv suda
radi uručenja uputnog akta, zaključeno je da se ima smatrati da
se nalazi u bjekstvu.
34. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja
osporenih rješenja proizlazi da je moment od kada se apelant
nalazio u bjekstvu 22. srpnja 2005. godine, kada su Općinskom
sudu vraćeni neuručeni poziv i uputni akt za izdržavanje kazne,
odnosno da je u tom momentu nastupila odlučna činjenica za
propast jamstva u smislu članka 179. stavak 3. ZKP iz 1998.
godine. Pri tome Ustavni sud primjećuje da u ZKP iz 1998.
godine nije bilo propisano u kojem roku je sud dužan donijeti
(i) rješenje kojim se vrijednosti predane na ime jamstva imaju
uplatiti u proračun kantona u slučaju kada se optuženi, odnosno
osuđeni kojem je izrečena kazna zatvora nalazi u bjekstvu zbog
toga što za propast jamstva nije od odlučnog značaja i
donošenje rješenja kojim se dana vrijednost na ime jamstva ima
uplatiti na račun proračuna kantona, jer jamstvo, u smislu
članka 179. stavak 3. ZKP iz 1998. godine, propada ako
optuženi, odnosno osuđeni kojem je izrečena zatvorska kazana
pobjegne.
35. Apelant tvrdi da je jamstvo trebalo da mu bude
vraćeno, jer je nastupila apsolutna zastarjelost izvršenja
izrečene kazne zatvora. Apelant ovu tvrdnju u apelaciji nije
detaljnije obrazlagao, niti tvrdi da je ovaj prigovor isticao u
prizivu na prvostupanjsko rješenje, a da je Kantonalni sud o
njemu propustio odlučiti.
36. Ustavni sud primjećuje da ZKP iz 1998. godine nije
propisivao obvezu da se o nastupanju odlučne činjenice za
propast jamstva mora donijeti i posebna odluka, odnosno
jamstvo se smatralo propalim nastupanjem same činjenice
bjekstva. U tom smislu osporena rješenja (prvostupanjsko koje
je donijeto 2009. godine i drugostupanjsko koje je donijeto
2010. godine i u kojim je konstatirano da je apelant bio u
bjekstvu 22. srpnja 2005. godine) ne predstavljaju odluke o
propasti jamstva koje su donesene nakon proteka roka
zastarjelosti za izvršenje izrečene kazne zatvora, a kako,
ustvari, sugerira apelant. Naime, jamstvo je propalo
nastupanjem odlučne činjenice za propast jamstva, tj.
bjekstvom, i to 22. srpnja 2005. godine, a ne donošenjem
osporenih rješenja kojim se vrijednosti dane na ime tako
propalog jamstva imaju uplatiti u proračun kantona.
37. Dalje, Ustavni sud primjećuje da u ZKP iz 1998.
godine nije bio propisan rok u kojem se mora donijeti odluka
kojom se vrijednost dana na ime jamstva koje je propalo ima
uplatiti u proračun kantona. S tim u svezi, Ustavni sud ukazuje
da propašću jamstva prestaju sva prava onog tko je dao
jamstvo. Odlučna činjenica za propast jamstva mora nastupiti
prije nego što je protekao rok zastarjelosti izvršenja izrečene
kazne zatvora. U protivnom, pošto se garancije jamstva protežu
do stupanja na izdržavanje izrečene kazne zatvora, kada takva
mogućnost više ne postoji zbog proteka zastarnog roka, ni
jamstvo više nema svrhu i mora biti vraćeno onom tko ga je
dao. Međutim, kada je jamstvo propalo prije proteka zastarnog
roka za izvršenje izrečene kazne, činjenica da je nakon toga
nastupila zastarjelost izvršenja izrečene kazne ne može utjecati
na pravo onog tko je dao jamstvo da traži njegovo vraćanje. U
tom smislu bez značaja za ostvarivanje ovog prava jeste i
rješenje suda kojim se vrijednosti propalog jamstva imaju
uplatiti u proračun kantona i rok u kojem se takva rješenja
imaju donijeti, odnosno jesu li, kao i u konkretnom slučaju,
donesena nakon što je protekao rok zastarjelosti izvršenja
izrečene kazne zatvora.
38. Ustavni sud zaključuje da su neutemeljeni apelantovi
navodi da su redoviti sudovi arbitrarno primijenili pravo i tako
povrijedili pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.
Ostali navodi
39. Apelant tvrdi da mu je osporenim rješenjima
povrijeđeno i pravo na imovinu. Obzirom na to da povredu
ovog prava temelji na identičnim navodima koji su već
razmotreni u odnosu na pravo na pravično suđenje i za koje je
zaključeno da su neutemeljeni, Ustavni sud smatra da nema
potrebe posebice ih ispitivati i u odnosu na pravo na imovinu.
VIII. Zaključak
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada su redoviti
sudovi primjenu prava utemeljili na nesporno utvrđenoj
odlučnoj činjenici i s tim u svezi dali obrazloženje koje se ne
može smatrati kao arbitrarna primjena prava.
Predsjednica
Мирка Анића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и
саставу:
Мирсад Ћеман, судија
Одбија се као неоснована апелација Мирка Анића
поднесена против Рјешења Кантоналног суда у Оџаку број
25 0 К 013662 10 Кз од 30. марта 2010. године и Рјешења
Општинског суда у Орашју број 25 0 К 013662 09 Кб од 28.
децембра 2009. године.
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у
I. Увод
1. Мирко Анић (у даљњем тексту: апелант) из Жупање,
Република Хрватска, поднио је 11. маја 2010. године
апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем
тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у
Оџаку (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 25 0 К
013662 10 Кз од 30. марта 2010. године и Рјешења
Општинског суда у Орашју (у даљњем тексту: Општински
суд) број 25 0 К 013662 09 Кз од 28. децембра 2009. године.
од Кантоналног суда и Општинског суда, те Кантоналног
тужилаштва Посавског кантона (у даљњем тексту:
Кантонално тужилаштво) затражено је 11. марта 2011.
године да доставе одговоре на апелацију.
3. Кантонални суд је одговор доставио 18. марта 2011.
године, Општински суд 25. марта 2011. године, а Кантонално
тужилаштво 21. марта 2011. године.
одговори на апелацију достављени су апеланту 1. априла
2011. године.
навода и докумената предочених Уставном суду могу да се
сумирају на сљедећи начин:
6. Општински суд је Рјешењем број 25 0 К 013662 09 Кз
од 28. децембра 2009. године одредио да се новчани износ од
35.000,00 КМ, који је 16. децембра 1999. године положио
апелантов бранилац И.О. из Орашја у депозит Општинског
суда да апелант неће побјећи до краја кривичног поступка,
има да уплати као ванредни приход у корист буџета
Посавског кантона, и то у року од 15 дана након
правоснажности овог рјешења.
7. У образложењу рјешења је указано да је пред истим
судом у току поступак извршења казне затвора према
апеланту као осуђеном лицу која му је изречена
правоснажном Пресудом овог суда број К-102/01 од 21.
октобра 2002. године у трајању од осам мјесеци а због
кривичног дјела превара из члана 282 став 2 а у вези са
ставом 1, те у вези са чланом 20 став 1 Кривичног закона
Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту:
КЗФБиХ). Наведена пресуда постала је правоснажна 27. јуна
2003. године, када је потврђена Пресудом Кантоналног суда
број Кж-4/03 од 27. јуна 2003. године.
8. Даље, у образложењу је указано да је Општински суд
15. децембра 1999. године донио Рјешење број Кв-51/99
којим је одређено да се апелант, у то вријеме окривљени,
пусти на слободу уз полагање јемства у износу од 35.000,00
КМ, као гаранције да до окончања кривичног поступка неће
побјећи.
9. Даље, указано је да се Кантонално тужилаштво
Посавског кантона (у даљњем тексту: Кантонално
тужилаштво) на сједници вијећа одржаној 28. децембра 2009.
године у поводу одлучивања о пропасти јемства изјаснило да
постоји очигледно апелантово избјегавање да приступи овом
суду и да њему не треба вратити јемство.
10. Најзад, у образложењу рјешења је указано да је, на
основу стања списа, утврђено да је апелант 5. јула 2005.
године позван на издржавање казне затвора у трајању од
осам мјесеци, а према извјештају поште у Жупањи од 11.
јула 2005. године, произилази да апелант није затечен на
наведеној адреси, те да, иако је уредно обавијештен путем
писмене обавијести, писмено може да преузме у пошти, то
није учинио у остављеном року од осам дана, тј. до 18. јула
2005. године, па да је позив за издржавање казне враћен суду
22. јула 2005. године. Такође, указано је да је и апелантов
бранилац био упознат са позивом на издржавање казне, а
што произилази из доставнице од 8. јуна 2005. године. На
основу наведеног, Општински суд је утврдио да се апелант,
иако уредно позван, није одазвао на позиве суда ради
уручења упутног акта и упућивања на издржавање казне
затвора, те је закључио да је апелант одбио да прими позив и
да се налази у бјекству.
11. Кантонални суд је Рјешењем број 25 0 К 013662 10
Кз од 30. марта 2010. године апелантову жалбу одбио као
неосновану и потврдио рјешење Општинског суда.
12. У образложењу рјешења, у вези са апелантовим
тврдњама да достава упутног акта и позива за издржавање
изречене казне затвора не може да се сматра уредном и у
складу са законом, указано је да је првостепени суд правилно
примијенио члан 122 Закона о кривичном поступку
Федерације БиХ ("Службене новине ФБиХ" бр. 43/98. и
23/99, у даљњем тексту: ЗКП из 1998. године). У вези с тим
је указано да је оптужница против апеланта потврђена прије
ступања на снагу Закона о кривичном поступку ФБиХ из
2003. године, а који у члану 452 став 3 управо и прописује да
се у таквим ситуацијама има примијенити ЗКП из 1998.
године. При томе је указано да оба закона на идентичан
начин регулишу супсидијарну примјену одредаба ЗПП у
погледу достављања, тј. да се држављанину БиХ у
иностранству достављање може да изврши путем поште или
путем
надлежног
конзуларног
или
дипломатског
представништва БиХ у иностранству.
13. Даље, указано је да је чланом 179 став 3 ЗКП из
1998. године прописано да, у случају ако окривљени
побјегне, рјешењем се одређује да је вриједност дата на име
јемства приход буџета кантона. У конкретном случају
моментом непримања писмена (упутног акта за
издржавање казне затвора) сматра се да је апелант у
бјекству с обзиром на то да борави у иностранству, па је и
јемство у том тренутку пропало.
14. Најзад, Кантонални суд је неоснованим оцијенио
апелантове жалбене наводе да није примио позив, нити
обавјештење за упућивање на издржавање казне затвора. С
тим у вези је указано да из стања списа произилази да је од
2003. године, када је првостепена пресуда постала
правоснажна, апелант на идентичан начин више пута примао
позиве ради упућивања на издржавање казне затвора, да је
подносио захтјеве за одлагање извршења казне, да је неким
од њих удовољено, а неки су одбијени, да је на свако
рјешење којим је захтјев одбијен улагао жалбу и тако
поступак развукао пуних седам година од правоснажности
пресуде, а са јасним циљем да дође до застаре извршења
казне затвора.
повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције
за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем
тексту: Европска конвенција), те право на имовину из члана
II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број
1 уз Европску конвенцију.
16. Апелант сматра да јемчевина служи да се
обезбиједи одазивање судским позивима, па пошто се он на
све судске позиве уредно одазивао, то је, према његовом
мишљењу, након окончања поступка правоснажном
пресудом Кантоналног суда она требало да му буде враћена.
Даље, апелант истиче да Закон о извршењу кривичних
санкција не познаје јемчевину. Према апелантовом
мишљењу, позивање суда "на одредбу закона" да није ступио
на издржавање казне је неосновано. У вези с тим, указује да
је тачно да је законом прописано да се јемчевина враћа кад
се ступи на издржавање казне затвора, али да је тачно и да се
јемчевина мора вратити када не дође до издржавања казне
затвора, као што је у случају наступања апсолутне
застарјелости извршења казне, а о чему је судска пракса већ
усвојила становиште. Апелант је указао на Пресуду
Врховног суда Словеније број Икж-9/78 од 12. октобра 1978.
године. На основу наведеног апелант закључује да су судови
произвољно примијенили право и повриједили права
гарантована Уставом и Европском конвенцијом. С обзиром
на то да је новац који је положен на рачун суда у име
јемчевине био његов, апелант сматра да му је повријеђено и
право на имовину.
b) Одговор на апелацију
17. Кантонални суд је у одговору на наводе из
апелације истакао да је, одлучујући о апелантовој жалби,
првостепено рјешење испитао у границама жалбених навода
и по службеној дужности у смислу члана 388 став 4 ЗКП из
1998. године, те да сматра да оспореним рјешењем није
повријеђено апелантово право на правично суђење и право
на имовину.
18. Општински суд је у одговору истакао да подаци из
поступка извршења казне затвора према апеланту указују на
закључак да се апелант, иако уредно позван, није одазвао на
позиве суда за упућивање на издржавање казне затвора.
Неодазивање на позиве суда је дало основ да се закључи да
се апелант налази у бјекству и основ да се примијени члан
179 став 3 ЗКП из 1998. године. Сходно наведеном,
закључено је да рјешењем овог суда апеланту нису
повријеђена права на која указује.
19. Кантонално тужилаштво је у одговору на апелацију
истакло да сматра да оспореним рјешењима није
повријеђено апелантово право на правично суђење и право
на имовину. Даље, указано је и да сам апелант тврди да се
јемчевина не враћа правоснажним окончањем поступка, него
ступањем на издржавање казне затвора или застаром
извршења казне.
20. Кривични закон Федерације Босне и
Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 43/98, 2/99,
15/99 и 29/00) у релевантном дијелу гласи:
Члан 123.
(1). Застарјелост извршења казне
Члан 123.
Ако у овом закону није друкчије одређено, изречена
казна не може се извршити кад протекне:
(...)
6) двије године од осуде на затвор до једне године или
на новчану казну.
Ток и прекид застаријевања извршења казне
Члан 125.
(1) Застаријевање извршења казне почиње од дана кад је
пресуда постала правомоћна (...)
(2) Застаријевање не тече за вријеме за које се по
закону извршење казне не може предузети.
(3) Застаријевање се прекида сваком радњом
надлежног органа која се предузима ради извршења казне.
(4) Са сваким прекидом застаријевање почиње поновно
тећи.
(5) Застарјелост извршења казне настаје у сваком
случају кад протекне двапут онолико времена колико се по
закону тражи за застарјелост извршења казне.
21. Закон о кривичном поступку Федерације Босне и
Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 43/98 и 23/99) у
5. Јамство
Члан 178.
Окривљени који се има ставити или је већ стављен у
притвор само због бојазни да ће побјећи може се оставити
на слободи, односно може се пустити на слободу ако он
особно или ко други за њега пружи јамство да до краја
кривичног поступка неће побјећи, а сам окривљени обећа да
се неће крити и да без одобрења неће напустити своје
боравиште.
Члан 179.
(1) Јамство увијек гласи на новчани износ који се
одређује с обзиром на тежину кривичног дјела, особне и
обитељске прилике окривљеног и имовно стање особе која
даје јамство.
(2) Јамство се састоји у полагању готовог новца, (...)
(3) Ако окривљени побјегне, рјешењем ће се одредити
да је вриједност дата као јамство, приход буџета кантона.
Члан 180.
(3) Ако је пресудом изречена казна затвора, јамство се
укида тек кад осуђени почне издржавати казну.
Члан 181.
(2) Рјешење којим се одређује јамство и рјешење којим
се јамство укида доноси се по саслушању надлежног
тужиоца, ако се поступак води по његовом захтјеву.
Члан 388.
(1) О жалби против рјешења првостепеног суда
одлучује другостепени суд у сједници вијећа, ако овим
законом није друкчије одређено.
(3) Рјешавајући о жалби суд може рјешењем одбацити
жалбу као неблаговремену или као недопуштену, одбити
жалбу као неосновану, или уважити жалбу и рјешење
преиначити или укинути и по потреби предмет упутити на
поновно одлучивање.
(4) Испитујући жалбу суд ће по службеној дужности
пазити је ли за доношење рјешења првостепени суд био
стварно надлежан, односно је ли рјешење донио овлаштени
орган.
Члан 389.
(1) На поступак по жалби на рјешење сукладно ће се
примјењивати одредбе чл. 354., 356. и 362., члан 364. ст. 1.,
4. и 5. и чл. 371. и 373. овог закона.
22. Закон о кривичном поступку Федерације Босне и
Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03,
56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 и 9/09) у релевантном
Члан 452.
Рјешавање предмета примљених у рад
(1) Поступци у кривичним предметима примљеним у
рад код судова до дана ступања на снагу овога закона,
наставиће се по одредбама овог закона, осим ако одредбама
овога члана није другачије одређено.
(3) Поступци у предметима из става 1. овога члана у
којима је оптужница ступила на правну снагу наставиће се
по досадашњим прописима, осим ако одредбама ове главе
није друкчије одређено.
23. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када
она постану предмет спора због пресуде било којег суда у
Босни и Херцеговини.
24. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку којег је користио.
апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 25 0 К 013662
10 Кз од 30. марта 2010. године против којег нема других
дјелотворних правних лијекова могућих према закону.
Затим, оспорено рјешење апелант је примио 7. априла 2010.
године а апелација је поднесена 11. маја 2010. године, тј. у
року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила
Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из
члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно
(prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални
разлог због којег апелација није допустива.
и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда,
Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава
услове у погледу допустивости.
VII. Меритум
27. Апелант побија наведена рјешења, тврдећи да су
тим рјешењима повријеђена његова права из члана II/3е)
конвенције, те из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
28. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи:
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она
обухватају:
е) Право на правичан поступак у грађанским и
поступком
29. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
или основаности било какве кривичне оптужбе против њега,
свако има право на правичну и јавну расправу у разумном
року пред независним и непристрасним, законом
30. Апелант сматра да му је право на правично суђење
повријеђено, јер су судови произвољно примијенили право.
У вези са апелантовим наводом да су судови произвољно
примијенили материјално право, Уставни суд указује да,
према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових
судова није да преиспитују закључке редовних судова у
погледу чињеничног стања и примјене материјалног права
(види, Европски суд, Pronina против Русије, Одлука о
допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број
65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да
супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа,
већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене
чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд,
Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја
2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног
суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или
занемаривања уставних права (право на правично суђење,
право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и
др.), те да ли је примјена закона била, евентуално,
произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру
апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво
питањем евентуалне повреде уставних права или права из
Европске конвенције у поступку пред редовним судовима,
па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је
поступак у цјелини био правичан у смислу члана 6 став 1
Европске конвенције (види, Уставни суд, Одлука број АП
20/05 од 18. маја 2005. године, објављена у "Службеном
гласнику БиХ" број 58/05).
31. Уставни суд подсјећа да јемство у кривичном
поступку служи као гаранција да осумњичени, односно
оптужени неће побјећи док кривични поступак не буде
окончан. Чланом 180 став 3 ЗКП из 1998. године је
прописано да ће се, у случају када је поступак окончан
пресудом којом је изречена казна затвора, јемство укинути
тек кад осуђени ступи на издржавање изречене казне. Из
наведене законске одредбе произилази да јемство служи не
само као обезбјеђење да осумњичени, односно оптужени
неће побјећи до правоснажног окончања кривичног поступка
већ и као обезбјеђење да осуђени неће побјећи од момента
правоснажности пресуде којом је казна затвора изречена до
ступања на издржавање изречене казне затвора. У
конкретном случају из образложења оспорених рјешења, као
и апелантових навода произилази да је апеланту
правоснажном пресудом изречена казна затвора у трајању од
осам мјесеци, као и да апелант није ступио на издржавање
изречене казне. Сходно наведеном, неоснована је апелантова
тврдња да му је новац дат на име јемства требало да буде
враћен након што је предметни кривични поступак
правоснажно окончан пресудом Кантоналног суда.
32. Даље, Уставни суд подсјећа да је чланом 179 став 3
ЗКП из 1998. године прописано да, у случају ако оптужени
побјегне, суд доноси рјешење којим се одређује да
вриједност дана на име јемства има припасти буџету
кантона. Из наведене одредбе произилази да је за пропаст
јемства од одлучног значаја утврђивање чињенице да се
оптужени налази у бјекству, односно да се од тог момента
јемство сматра пропалим. С обзиром на то да јемство, у
складу са чланом 180 став 3 ЗКП из 1998. године, служи (и)
да се обезбиједи присуство осуђеног од момента
правоснажности пресуде до момента ступања на издржавање
казне затвора, произилази да ће јемство пропасти и у овом
стадијуму поступка ако се утврди да је осуђени у бјекству.
33. У конкретном случају судови су утврдили да се
апелант налази у бјекству, па су на основу члана 179 став 3
ЗКП из 1998. године и одредили да се вриједност дата на име
јемства има уплатити у буџет кантона. Наиме, из
образложења оспорених рјешења произилази да су
достављање позива и упутног акта апеланту покушани 11.
јула 2005. године, да он није затечен на наведеној адреси, да
му је остављена писмена обавијест да у року од осам дана
(тј. до 18. јула 2005. године) наведена писмена може дa
преузме у надлежној пошти, а што он није учинио, те да су
наведена писмена враћена суду 22. јула 2005. године. Такође,
указано је да су позив и упутни акт достављени и
апелантовом браниоцу 8. јуна 2005. године. С обзиром на то
да се апелант, иако уредно позван, није одазвао на позив
суда ради уручења упутног акта, закључено је да се има
сматрати да се налази у бјекству.
34. С тим у вези, Уставни суд запажа да из
образложења оспорених рјешења произилази да је моменат
од када се апелант налазио у бјекству 22. јули 2005. године,
када су Општинском суду враћени неуручени позив и
упутни акт за издржавање казне, односно да је у том
моменту наступила одлучна чињеница за пропаст јемства у
смислу члана 179 став 3 ЗКП из 1998. године. При томе
Уставни суд примјећује да у ЗКП из 1998. године није било
прописано у ком року је суд дужан донијети (и) рјешење
којим се вриједности предате на име јемства имају уплатити
у буџет кантона у случају када се оптужени, односно
осуђени ком је изречена казна затвора налази у бјекству због
тога што за пропаст јемства није од одлучног значаја и
доношење рјешења којим се дата вриједност на име јемства
има уплатити на рачун буџета кантона, јер јемство, у смислу
члана 179 став 3 ЗКП из 1998. године, пропада ако оптужени,
односно осуђени ком је изречена затворска казана побјегне.
35. Апелант тврди да је јемство требало да му буде
враћено, јер је наступила апсолутна застарјелост извршења
изречене казне затвора. Апелант ову тврдњу у апелацији није
детаљније образлагао, нити тврди да је овај приговор
истицао у жалби на првостепено рјешење, а да је Кантонални
суд о њему пропустио да одлучи.
36. Уставни суд примјећује да ЗКП из 1998. године није
прописивао обавезу да се о наступању одлучне чињенице за
пропаст јемства мора донијети и посебна одлука, односно
јемство се сматрало пропалим наступањем саме чињенице
бјекства. У том смислу оспорена рјешења (првостепено које
је донијето 2009. године и другостепено које је донијето
2010. године и у којим је констатовано да је апелант био у
бјекству 22. јула 2005. године) не представљају одлуке о
пропасти јемства које су донесене након протека рока
застарјелости за извршење изречене казне затвора, а како, у
ствари, сугерише апелант. Наиме, јемство је пропало
наступањем одлучне чињенице за пропаст јемства, тј.
бјекством, и то 22. јула 2005. године, а не доношењем
оспорених рјешења којим се вриједности дате на име тако
пропалог јемства имају уплатити у буџет кантона.
37. Даље, Уставни суд примјећује да у ЗКП из 1998.
године није био прописан рок у ком мора да се донесе
одлука којом се вриједност дата на име јемства које је
пропало има уплатити у буџет кантона. С тим у вези,
Уставни суд указује да пропашћу јемства престају сва права
оног ко је дао јемство. Одлучна чињеница за пропаст јемства
мора наступити прије него што је протекао рок застарјелости
извршења изречене казне затвора. У супротном, пошто се
гаранције јемства протежу до ступања на издржавање
изречене казне затвора, када таква могућност више не
постоји због протека застарног рока, ни јемство више нема
сврху и мора бити враћено оном ко га је дао. Међутим, када
је јемство пропало прије протека застарног рока за извршење
изречене казне, чињеница да је након тога наступила
застарјелост извршења изречене казне не може да утиче на
право оног ко је дао јемство да тражи његово враћање. У том
смислу без значаја за остваривање овог права јесте и
рјешење суда којим се вриједности пропалог јемства имају
уплатити у буџет кантона и рок у ком се таква рјешења имају
донијети, односно да ли су, као и у конкретном случају,
донесена након што је протекао рок застарјелости извршења
изречене казне затвора.
38. Уставни суд закључује да су неосновани апелантови
наводи да су редовни судови арбитрарно примијенили право
и тако повриједили право на правично суђење из члана II/3е)
конвенције.
39. Апелант тврди да му је оспореним рјешењима
повријеђено и право на имовину. С обзиром на то да повреду
овог права заснива на идентичним наводима који су већ
размотрени у односу на право на правично суђење и за које
је закључено да су неосновани, Уставни суд сматра да нема
потребе да их посебно испитује и у односу на право на
имовину.
40. Уставни суд закључује да не постоји повреда права
на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су
редовни судови примјену права засновали на неспорно
утврђеној одлучној чињеници и с тим у вези дали
образложење које се не може сматрати као арбитрарна
примјена права.
Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
42. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
predmetu broj AP 1679/10, rješavajući apelaciju Mirka Anića,
na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59.
stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine"
br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Mirsad Ćeman, sudija
Odbija se kao neosnovana apelacija Mirka Anića
podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Odžaku broj 25 0
K 013662 10 Kz od 30. marta 2010. godine i Rješenja Općinskog
suda u Orašju broj 25 0 K 013662 09 Kb od 28. decembra 2009.
godine.
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Mirko Anić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Županje,
Republika Hrvatska, podnio je 11. maja 2010. godine apelaciju
Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni
sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Odžaku (u daljnjem
tekstu: Kantonalni sud) broj 25 0 K 013662 10 Kz od 30. marta
2010. godine i Rješenja Općinskog suda u Orašju (u daljnjem
tekstu: Općinski sud) broj 25 0 K 013662 09 Kz od 28. decembra
2009. godine.
2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od
Kantonalnog suda i Općinskog suda, te Kantonalnog tužilaštva
Posavskog kantona (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužilaštvo)
zatraženo je 11. marta 2011. godine da dostave odgovore na
apelaciju.
3. Kantonalni sud je odgovor dostavio 18. marta 2011.
godine, Općinski sud 25. marta 2011. godine, a Kantonalno
tužilaštvo 21. marta 2011. godine.
odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 1. aprila 2011.
godine.
5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda
i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način:
6. Općinski sud je Rješenjem broj 25 0 K 013662 09 Kz od
28. decembra 2009. godine odredio da se novčani iznos od
35.000,00 KM, koji je 16. decembra 1999. godine položio
apelantov branilac I.O. iz Orašja u depozit Općinskog suda da
apelant neće pobjeći do kraja krivičnog postupka, ima uplatiti kao
vanredni prihod u korist budžeta Posavskog kantona, i to u roku
od 15 dana nakon pravosnažnosti ovog rješenja.
7. U obrazloženju rješenja je ukazano da je pred istim
sudom u toku postupak izvršenja kazne zatvora prema apelantu
kao osuđenom licu koja mu je izrečena pravosnažnom Presudom
ovog suda broj K-102/01 od 21. oktobra 2002. godine u trajanju
od osam mjeseci a zbog krivičnog djela prevara iz člana 282. stav
2. a u vezi sa stavom 1, te u vezi sa članom 20. stav 1. Krivičnog
zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:
KZFBiH). Navedena presuda postala je pravosnažna 27. juna
2003. godine, kada je potvrđena Presudom Kantonalnog suda
broj Kž-4/03 od 27. juna 2003. godine.
8. Dalje, u obrazloženju je ukazano da je Općinski sud 15.
decembra 1999. godine donio Rješenje broj Kv-51/99 kojim je
određeno da se apelant, u to vrijeme okrivljeni, pusti na slobodu
uz polaganje jemstva u iznosu od 35.000,00 KM, kao garancije
da do okončanja krivičnog postupka neće pobjeći.
9. Dalje, ukazano je da se Kantonalno tužilaštvo Posavskog
kantona (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužilaštvo) na sjednici
vijeća održanoj 28. decembra 2009. godine u povodu odlučivanja
o propasti jemstva izjasnilo da postoji očigledno apelantovo
izbjegavanje da pristupi ovom sudu i da njemu ne treba vratiti
jemstvo.
10. Najzad, u obrazloženju rješenja je ukazano da je, na
temelju stanja spisa, utvrđeno da je apelant 5. jula 2005. godine
pozvan na izdržavanje kazne zatvora u trajanju od osam mjeseci,
a prema izvještaju pošte u Županji od 11. jula 2005. godine,
proizlazi da apelant nije zatečen na navedenoj adresi, te da, iako
je uredno obaviješten putem pismene obavijesti, pismeno može
preuzeti u pošti, to nije učinio u ostavljenom roku od osam dana,
tj. do 18. jula 2005. godine, pa da je poziv za izdržavanje kazne
vraćen sudu 22. jula 2005. godine. Također, ukazano je da je i
apelantov branilac bio upoznat sa pozivom na izdržavanje kazne,
a što proizlazi iz dostavnice od 8. juna 2005. godine. Na temelju
navedenog, Općinski sud je utvrdio da se apelant, iako uredno
pozvan, nije odazvao na pozive suda radi uručenja uputnog akta i
upućivanja na izdržavanje kazne zatvora, te je zaključio da je
apelant odbio da primi poziv i da se nalazi u bjekstvu.
11. Kantonalni sud je Rješenjem broj 25 0 K 013662 10 Kz
od 30. marta 2010. godine apelantovu žalbu odbio kao
neosnovanu i potvrdio rješenje Općinskog suda.
12. U obrazloženju rješenja, u vezi sa apelantovim
tvrdnjama da se dostava uputnog akta i poziva za izdržavanje
izrečene kazne zatvora ne može smatrati urednom i u skladu sa
zakonom, ukazano je da je prvostepeni sud pravilno primijenio
član 122. Zakona o krivičnom postupku Federacije BiH
("Službene novine FBiH" br. 43/98. i 23/99, u daljnjem tekstu:
ZKP iz 1998. godine). U vezi s tim je ukazano da je optužnica
protiv apelanta potvrđena prije stupanja na snagu Zakona o
krivičnom postupku FBiH iz 2003. godine, a koji u članu 452.
stav 3. upravo i propisuje da se u takvim situacijama ima
primijeniti ZKP iz 1998. godine. Pri tome je ukazano da oba
zakona na identičan način reguliraju supsidijarnu primjenu
odredaba ZPP u pogledu dostavljanja, tj. da se državljaninu BiH
u inozemstvu dostavljanje može izvršiti putem pošte ili putem
nadležnog konzularnog ili diplomatskog predstavništva BiH u
inozemstvu.
13. Dalje, ukazano je da je članom 179. stav 3. ZKP iz
1998. godine propisano da, u slučaju ako okrivljeni pobjegne,
rješenjem se određuje da je vrijednost data na ime jemstva prihod
budžeta kantona. U konkretnom slučaju momentom neprimanja
pismena (uputnog akta za izdržavanje kazne zatvora) smatra se
da je apelant u bjekstvu s obzirom na to da boravi u inozemstvu,
pa je i jemstvo u tom trenutku propalo.
14. Najzad, Kantonalni sud je neosnovanim ocijenio
apelantove žalbene navode da nije primio poziv, niti obavještenje
za upućivanje na izdržavanje kazne zatvora. S tim u vezi je
ukazano da iz stanja spisa proizlazi da je od 2003. godine, kada je
prvostepena presuda postala pravosnažna, apelant na identičan
način više puta primao pozive radi upućivanja na izdržavanje
kazne zatvora, da je podnosio zahtjeve za odgađanje izvršenja
kazne, da je nekim od njih udovoljeno, a neki su odbijeni, da je
na svako rješenje kojim je zahtjev odbijen ulagao žalbu i tako
postupak razvukao punih sedam godina od pravosnažnosti
presude, a sa jasnim ciljem da dođe do zastare izvršenja kazne
zatvora.
IV. Apelacija
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za
Evropska konvencija), te pravo na imovinu iz člana II/3.k)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju.
16. Apelant smatra da jamčevina služi da se osigura
odazivanje sudskim pozivima, pa pošto se on na sve sudske
pozive uredno odazivao, to je, prema njegovom mišljenju, nakon
okončanja postupka pravosnažnom presudom Kantonalnog suda
ona trebalo da mu bude vraćena. Dalje, apelant ističe da Zakon o
izvršenju krivičnih sankcija ne poznaje jamčevinu. Prema
apelantovom mišljenju, pozivanje suda "na odredbu zakona" da
nije stupio na izdržavanje kazne je neosnovano. U vezi s tim,
ukazuje da je tačno da je zakonom propisano da se jamčevina
vraća kad se stupi na izdržavanje kazne zatvora, ali da je tačno i
da se jamčevina mora vratiti kada ne dođe do izdržavanja kazne
zatvora, kao što je u slučaju nastupanja apsolutne zastarjelosti
izvršenja kazne, a o čemu je sudska praksa već usvojila stav.
Apelant je ukazao na Presudu Vrhovnog suda Slovenije broj Ikž9/78 od 12. oktobra 1978. godine. Na temelju navedenog apelant
zaključuje da su sudovi proizvoljno primijenili pravo i povrijedili
prava garantirana Ustavom i Evropskom konvencijom. S obzirom
na to da je novac koji je položen na račun suda u ime jamčevine
bio njegov, apelant smatra da mu je povrijeđeno i pravo na
imovinu.
istakao da je, odlučujući o apelantovoj žalbi, prvostepeno rješenje
ispitao u granicama žalbenih navoda i po službenoj dužnosti u
smislu člana 388. stav 4. ZKP iz 1998. godine, te da smatra da
osporenim rješenjem nije povrijeđeno apelantovo pravo na
pravično suđenje i pravo na imovinu.
18. Općinski sud je u odgovoru istakao da podaci iz
postupka izvršenja kazne zatvora prema apelantu ukazuju na
zaključak da se apelant, iako uredno pozvan, nije odazvao na
pozive suda za upućivanje na izdržavanje kazne zatvora.
Neodazivanje na pozive suda je dalo osnovu da se zaključi da se
apelant nalazi u bjekstvu i osnov da se primijeni član 179. stav 3.
ZKP iz 1998. godine. Shodno navedenom, zaključeno je da
rješenjem ovog suda apelantu nisu povrijeđena prava na koja
ukazuje.
19. Kantonalno tužilaštvo je u odgovoru na apelaciju istaklo
da smatra da osporenim rješenjima nije povrijeđeno apelantovo
pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu. Dalje, ukazano je i
da sam apelant tvrdi da se jamčevina ne vraća pravosnažnim
okončanjem postupka, nego stupanjem na izdržavanje kazne
zatvora ili zastarom izvršenja kazne.
20. Krivični zakon Federacije Bosne i Hercegovine
("Službene novine FBiH" br. 43/98, 2/99, 15/99 i 29/00) u
Član 123.
(1). Zastarjelost izvršenja kazne
Član 123.
Ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, izrečena kazna
ne može se izvršiti kad protekne:
(...)
6) dvije godine od osude na zatvor do jedne godine ili na
novčanu kaznu.
Tok i prekid zastarijevanja izvršenja kazne
Član 125.
(1) Zastarijevanje izvršenja kazne počinje od dana kad je presuda
postala pravomoćna (...)
(2) Zastarijevanje ne teče za vrijeme za koje se po zakonu
izvršenje kazne ne može preduzeti.
(3) Zastarijevanje se prekida svakom radnjom nadležnog
organa koja se preduzima radi izvršenja kazne.
(4) Sa svakim prekidom zastarijevanje počinje ponovno
teći.
(5) Zastarjelost izvršenja kazne nastaje u svakom slučaju
kad protekne dvaput onoliko vremena koliko se po zakonu traži
za zastarjelost izvršenja kazne.
21. Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 43/98 i 23/99) u
5. Jamstvo
Član 178.
Okrivljeni koji se ima staviti ili je već stavljen u pritvor
samo zbog bojazni da će pobjeći može se ostaviti na slobodi,
odnosno može se pustiti na slobodu ako on osobno ili ko drugi za
njega pruži jamstvo da do kraja krivičnog postupka neće pobjeći,
a sam okrivljeni obeća da se neće kriti i da bez odobrenja neće
napustiti svoje boravište.
Član 179.
(1) Jamstvo uvijek glasi na novčani iznos koji se određuje s
obzirom na težinu krivičnog djela, osobne i obiteljske prilike
okrivljenog i imovno stanje osobe koja daje jamstvo.
(2) Jamstvo se sastoji u polaganju gotovog novca, (...)
(3) Ako okrivljeni pobjegne, rješenjem će se odrediti da je
vrijednost data kao jamstvo, prihod budžeta kantona.
Član 180.
(3) Ako je presudom izrečena kazna zatvora, jamstvo se
ukida tek kad osuđeni počne izdržavati kaznu.
Član 181.
(2) Rješenje kojim se određuje jamstvo i rješenje kojim se
jamstvo ukida donosi se po saslušanju nadležnog tužioca, ako se
postupak vodi po njegovom zahtjevu.
Član 388.
(1) O žalbi protiv rješenja prvostepenog suda odlučuje
drugostepeni sud u sjednici vijeća, ako ovim zakonom nije
drukčije određeno.
(3) Rješavajući o žalbi sud može rješenjem odbaciti žalbu
kao neblagovremenu ili kao nedopuštenu, odbiti žalbu kao
neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rješenje preinačiti ili ukinuti i po
potrebi predmet uputiti na ponovno odlučivanje.
(4) Ispitujući žalbu sud će po službenoj dužnosti paziti je li
za donošenje rješenja prvostepeni sud bio stvarno nadležan,
odnosno je li rješenje donio ovlašteni organ.
Član 389.
(1) Na postupak po žalbi na rješenje sukladno će se
primjenjivati odredbe čl. 354., 356. i 362., član 364. st. 1., 4. i 5. i
čl. 371. i 373. ovog zakona.
22. Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03,
glasi:
Član 452.
Rješavanje predmeta primljenih u rad
(1) Postupci u krivičnim predmetima primljenim u rad kod
sudova do dana stupanja na snagu ovoga Zakona, nastavit će se
po odredbama ovoga Zakona, osim ako odredbama ovoga člana
nije drugačije propisano.
(3) Postupci u predmetima iz stava 1. ovoga člana u kojima
je optužnica stupila na pravnu snagu nastavit će se po
dosadašnjim propisima, osim ako odredbama ove Glave nije
drugačije propisano.
VI. Dopustivost
23. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u
Hercegovini.
24. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg
je koristio.
25. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom
je Rješenje Kantonalnog suda broj 25 0 K 013662 10 Kz od 30.
marta 2010. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih
pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno
rješenje apelant je primio 7. aprila 2010. godine a apelacija je
podnesena 11. maja 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je
propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno,
apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila
Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti
postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije
dopustiva.
Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u
pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
27. Apelant pobija navedena rješenja, tvrdeći da su tim
rješenjima povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te iz
člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju.
28. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom
29. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom.
(...).
povrijeđeno, jer su sudovi proizvoljno primijenili pravo. U vezi
sa apelantovim navodom da su sudovi proizvoljno primijenili
materijalno pravo, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi
Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da
preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog
stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Evropski sud, Pronina
protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine,
aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan
supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je
općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze
koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj
19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno
došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na
pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran
pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno,
proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione
nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne
povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u
postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju
Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan u
smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud,
Odluka broj AP 20/05 od 18. maja 2005. godine, objavljena u
"Službenom glasniku BiH" broj 58/05).
31. Ustavni sud podsjeća da jemstvo u krivičnom postupku
služi kao garancija da osumnjičeni, odnosno optuženi neće
pobjeći dok krivični postupak ne bude okončan. Članom 180.
stav 3. ZKP iz 1998. godine je propisano da će se, u slučaju kada
je postupak okončan presudom kojom je izrečena kazna zatvora,
jemstvo ukinuti tek kad osuđeni stupi na izdržavanje izrečene
kazne. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da jemstvo služi
ne samo kao osiguranje da osumnjičeni, odnosno optuženi neće
pobjeći do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka već i kao
osiguranje da osuđeni neće pobjeći od momenta pravosnažnosti
presude kojom je kazna zatvora izrečena do stupanja na
izdržavanje izrečene kazne zatvora. U konkretnom slučaju iz
obrazloženja osporenih rješenja, kao i apelantovih navoda
proizlazi da je apelantu pravosnažnom presudom izrečena kazna
zatvora u trajanju od osam mjeseci, kao i da apelant nije stupio na
izdržavanje izrečene kazne. Shodno navedenom, neosnovana je
apelantova tvrdnja da mu je novac dat na ime jemstva trebalo da
bude vraćen nakon što je predmetni krivični postupak
pravosnažno okončan presudom Kantonalnog suda.
32. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je članom 179. stav 3.
ZKP iz 1998. godine propisano da, u slučaju ako optuženi
pobjegne, sud donosi rješenje kojim se određuje da vrijednost
dana na ime jemstva ima pripasti budžetu kantona. Iz navedene
odredbe proizlazi da je za propast jemstva od odlučnog značaja
utvrđivanje činjenice da se optuženi nalazi u bjekstvu, odnosno
da se od tog momenta jemstvo smatra propalim. S obzirom na to
da jemstvo, u skladu sa članom 180. stav 3. ZKP iz 1998. godine,
služi (i) da se osigura prisustvo osuđenog od momenta
pravosnažnosti presude do momenta stupanja na izdržavanje
kazne zatvora, proizlazi da će jemstvo propasti i u ovom stadiju
postupka ako se utvrdi da je osuđeni u bjekstvu.
33. U konkretnom slučaju sudovi su utvrdili da se apelant
nalazi u bjekstvu, pa su na osnovu člana 179. stav 3. ZKP iz
1998. godine i odredili da se vrijednost dana na ime jemstva ima
uplatiti u budžet kantona. Naime, iz obrazloženja osporenih
rješenja proizlazi da su dostavljanje poziva i uputnog akta
apelantu pokušani 11. jula 2005. godine, da on nije zatečen na
navedenoj adresi, da mu je ostavljena pismena obavijest da u
roku od osam dana (tj. do 18. jula 2005. godine) navedena
pismena može preuzeti u nadležnoj pošti, a što on nije učinio, te
da su navedena pismena vraćena sudu 22. jula 2005. godine.
Također, ukazano je da su poziv i uputni akt dostavljeni i
apelantovom braniocu 8. juna 2005. godine. S obzirom na to da
se apelant, iako uredno pozvan, nije odazvao na poziv suda radi
uručenja uputnog akta, zaključeno je da se ima smatrati da se
nalazi u bjekstvu.
34. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja
osporenih rješenja proizlazi da je moment od kada se apelant
nalazio u bjekstvu 22. jul 2005. godine, kada su Općinskom sudu
vraćeni neuručeni poziv i uputni akt za izdržavanje kazne,
odnosno da je u tom momentu nastupila odlučna činjenica za
propast jemstva u smislu člana 179. stav 3. ZKP iz 1998. godine.
Pri tome Ustavni sud primjećuje da u ZKP iz 1998. godine nije
bilo propisano u kom roku je sud dužan donijeti (i) rješenje kojim
se vrijednosti predate na ime jemstva imaju uplatiti u budžet
kantona u slučaju kada se optuženi, odnosno osuđeni kom je
izrečena kazna zatvora nalazi u bjekstvu zbog toga što za propast
jemstva nije od odlučnog značaja i donošenje rješenja kojim se
data vrijednost na ime jemstva ima uplatiti na račun budžeta
kantona, jer jemstvo, u smislu člana 179. stav 3. ZKP iz 1998.
godine, propada ako optuženi, odnosno osuđeni kom je izrečena
zatvorska kazana pobjegne.
35. Apelant tvrdi da je jemstvo trebalo da mu bude vraćeno,
jer je nastupila apsolutna zastarjelost izvršenja izrečene kazne
zatvora. Apelant ovu tvrdnju u apelaciji nije detaljnije
obrazlagao, niti tvrdi da je ovaj prigovor isticao u žalbi na
prvostepeno rješenje, a da je Kantonalni sud o njemu propustio
da odluči.
36. Ustavni sud primjećuje da ZKP iz 1998. godine nije
propisivao obavezu da se o nastupanju odlučne činjenice za
propast jemstva mora donijeti i posebna odluka, odnosno jemstvo
se smatralo propalim nastupanjem same činjenice bjekstva. U
tom smislu osporena rješenja (prvostepeno koje je donijeto 2009.
godine i drugostepeno koje je donijeto 2010. godine i u kojim je
konstatirano da je apelant bio u bjekstvu 22. jula 2005. godine)
ne predstavljaju odluke o propasti jemstva koje su donesene
nakon proteka roka zastarjelosti za izvršenje izrečene kazne
zatvora, a kako, ustvari, sugerira apelant. Naime, jemstvo je
propalo nastupanjem odlučne činjenice za propast jemstva, tj.
bjekstvom, i to 22. jula 2005. godine, a ne donošenjem osporenih
rješenja kojim se vrijednosti date na ime tako propalog jemstva
imaju uplatiti u budžet kantona.
37. Dalje, Ustavni sud primjećuje da u ZKP iz 1998. godine
nije bio propisan rok u kom se mora donijeti odluka kojom se
vrijednost data na ime jemstva koje je propalo ima uplatiti u
budžet kantona. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da propašću
jemstva prestaju sva prava onog ko je dao jemstvo. Odlučna
činjenica za propast jemstva mora nastupiti prije nego što je
protekao rok zastarjelosti izvršenja izrečene kazne zatvora. U
suprotnom, pošto se garancije jemstva protežu do stupanja na
izdržavanje izrečene kazne zatvora, kada takva mogućnost više
ne postoji zbog proteka zastarnog roka, ni jemstvo više nema
svrhu i mora biti vraćeno onom ko ga je dao. Međutim, kada je
jemstvo propalo prije proteka zastarnog roka za izvršenje
izrečene kazne, činjenica da je nakon toga nastupila zastarjelost
izvršenja izrečene kazne ne može utjecati na pravo onog ko je
dao jemstvo da traži njegovo vraćanje. U tom smislu bez značaja
za ostvarivanje ovog prava jeste i rješenje suda kojim se
vrijednosti propalog jemstva imaju uplatiti u budžet kantona i rok
u kom se takva rješenja imaju donijeti, odnosno da li su, kao i u
konkretnom slučaju, donesena nakon što je protekao rok
zastarjelosti izvršenja izrečene kazne zatvora.
38. Ustavni sud zaključuje da su neosnovani apelantovi
navodi da su redovni sudovi arbitrarno primijenili pravo i tako
povrijedili pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.
Ostali navodi
39. Apelant tvrdi da mu je osporenim rješenjima
povrijeđeno i pravo na imovinu. S obzirom na to da povredu
ovog prava temelji na identičnim navodima koji su već
razmotreni u odnosu na pravo na pravično suđenje i za koje je
zaključeno da su neosnovani, Ustavni sud smatra da nema
potrebe da ih posebno ispituje i u odnosu na pravo na imovinu.
VIII. Zaključak
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada su redovni sudovi
primjenu prava zasnovali na nesporno utvrđenoj odlučnoj
činjenici i s tim u vezi dali obrazloženje koje se ne može smatrati
kao arbitrarna primjena prava.
42. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke
Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
764
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u
predmetu broj AP 2492/12, rješavajući apelaciju Milene Škoro,
na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka
59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog
suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i
Mato Tadić, sudac
na sjednici održanoj 12. lipnja 2013. godine donio je
Odbija se kao neutemeljena apelacija Milene Škoro
podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj
95 0 P 003293 11 Rev od 20. ožujka 2012. godine i Presude
Okružnog suda u Trebinju broj 95 0 P 003293 11 Gž od 27.
travnja 2011. godine.
Prestaje pravno djelovanje Odluke Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine o privremenoj mjeri broj AP 2492/12 od 20.
prosinca 2012. godine.
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Milena Škoro (u daljnjem tekstu: apelantica), koju
zastupa Rato Runjevac, odvjetnik iz Trebinja, podnijela je 29.
lipnja 2012. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog
suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 95 0
P 003293 11 Rev od 20. ožujka 2012. godine i Presude Okružnog
suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 95 0 P
003293 11 Gž od 27. travnja 2011. godine. Apelantica je
podneskom od 5. prosinca 2012. godine zatražila da Ustavni sud
donese privremenu mjeru kojom bi "održao postojeće stanje na
stanu" i obustavio izvršenje Zaključka Osnovnog suda u Trebinju
broj 95 0 I 015998 11 I od 12. studenog 2012. godine kojim je
dozvoljena predaja stana u posjed-deložacija do konačne odluke
o njezinoj apelaciji. Apelantičin opunomoćenik je podneskom od
15. travnja 2013. godine dopunio apelaciju.
2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP
2492/12 od 20. prosinca 2012. godine usvojio apelantičin zahtjev
za donošenje privremene mjere i odgodio izvršenje Zaključka
Osnovnog suda u Trebinju broj 95 0 I 015998 11 I od 12.
studenog 2012. godine do donošenja odluke o apelaciji.
od Vrhovnog suda, Okružnog suda, MHERS "ElektroHercegovina" a.d. Trebinje i Jovana Vukalovića zatraženo je 27.
veljače 2013. godine da dostave odgovore na apelaciju.
4. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 7. ožujka
2013. godine, Okružni sud 15. ožujka 2013. godine, MHERS
"Elektro-Hercegovina" a.d. Trebinje 22. travnja 2013. godine i
Jovan Vukalović 11. ožujka 2013. godine.
odgovor na apelaciju dostavljen je apelantici 15. svibnja 2013.
godine.
6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih
7. Apelantica je kod Osnovnog suda u Trebinju (u daljnjem
tekstu: Osnovni sud) pokrenula parnični postupak protiv MHERS
"Elektro-Hercegovina" a.d. (u daljnjem tekstu: tuženi) radi
utvrđenja. U tužbi je navela da je uposlena kod tuženog koji joj je
Rješenjem broj 925 od 26. srpnja 2001. godine dodijelio na
korištenje stan u Trebinju – Tini PS 91/II (u daljnjem tekstu:
predmetni stan), koje je naknadno poništeno presudom Okružnog
suda od 13. veljače 2006. godine. Tuženi je osporio tužbu i
postavljeni tužbeni zahtjev, istakavši da je apelantica u vrijeme
dodjele stana na korištenje već imala stanarsko pravo na stanu u
Mostaru, pa joj se zbog tih razloga ne može priznati stanarsko
pravo na predmetnom stanu u Trebinju. Jovan Vukalović je, u
svojstvu umješača na strani tuženog (u daljnjem tekstu: umješač),
podneskom od 8. prosinca 2009. godine iskazao pravni interes da
se uključi u parnicu, jer je radnik tuženog i sudionik na natječaju
za raspodjelu stanova u okviru kojeg je apelantici dodijeljen
predmetni stan. Osnovni sud je utvrdio postojanje pravnog
interesa umješača na strani tuženog i dozvolio miješanje u
konkretnu parnicu.
8. Osnovni sud je 6. kolovoza 2010. godine donio Presudu
broj 95 0 P 003293 09 P kojom je utvrđeno da je apelantica stekla
pravo korištenja predmetnog stana, što je tuženi dužan trpjeti.
Istom presudom tuženi je kao zakupodavac obvezan sa
apelanticom kao zakupcem zaključiti ugovor o zakupu
predmetnog stana uz mjesečnu zakupninu u iznosu od 46,00 KM
na račun Fonda za stanovanje RS uz obvezu plaćanja i ostalih
naknada, jer će u protivnom presuda zamijeniti ugovor o zakupu
predmetnog stana dok se taj ugovor ne zaključi suglasno odredbi
članka 38. stavak 1. Zakona o privatizaciji državnih stanova.
Istom presudom je odbijen protutužbeni zahtjev tuženog kojim je
zatraženo da se apelantica obveže predati mu u posjed predmetni
stan, slobodan od osoba i stvari i naknaditi mu troškove postupka.
Tuženi je obvezan apelantici nadoknaditi troškove parničnog
postupka.
9. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo nesporne
činjenice koje se tiču dodjele predmetnog stana apelantici 26.
srpnja 2001. godine, potom, otkupa predmetnog stana i činjenicu
da je rješenje o dodjeli stana poništeno Presudom Okružnog suda
broj Gž 344/05 od 13. veljače 2006. godine, a da je
pravomoćnom Presudom Osnovnog suda broj 95 0 P 000965 09
P od 29. svibnja 2009. godine poništen ugovor o otkupu
predmetnog stana. Osim toga, apelantica je u postupku potvrdila
da je vratila stanarsko pravo na stanu u Mostaru 14. studenog
2001. godine na kojem je prije rata bila sunositelj sa svojim
suprugom. Svoj tužbeni zahtjev apelantica je zasnovala, kako je
dalje obrazloženo, na odredbi članka 30. Zakona o stambenim
odnosima (u daljnjem tekstu: ZSO) kojom je propisano da,
ukoliko se neka osoba nezakonito useli u stan koji je u
društvenom vlasništvu, svatko može dati inicijativu stambenom
tijelu za njezino iseljenje, ako od useljenja do pokretanja
postupka nisu prošle više od tri godine, s tim da se u daljnjem
roku od pet godina ne isključuje pravo davatelja stana na
korištenje da od nadležnog suda zahtijeva ispražnjenje stana.
Naime, protekom roka od osam godina prestaje pravo davatelja
stana da zahtijeva predaju u posjed stana, odnosno njegovo
ispražnjenje. Osnovni sud je, usvajajući apelantičin tužbeni
zahtjev, nesporno utvrdio da se ona uselila u predmetni stan 26.
srpnja 2001. godine, da u stanu stanuje neprekidno od useljenja i
dalje, da tuženi nije podnosio tužbu za njezino iseljenje i predaju
u posjed stana, sukladno odredbi članka 30. stavak 7. ZSO.
Naime, tuženi je vodio više sudskih postupaka protiv apelantice
(za poništenje rješenja o dodjeli stana, poništenje ugovora o
otkupu stana), ali je tek u tekućoj parnici istaknuo protutužbeni
zahtjev 21. siječnja 2010. godine i zatražio njezino iseljenje iz
stana i predaju u posjed. S tim u svezi, Osnovni sud je ocijenio da
je tuženom za isticanje ovakvog zahtjeva protekao rok od osam
godina iz članka 30. ZSO. Osim toga, Osnovni sud je naveo da
apelantica u konkretnoj parnici nije ni tražila utvrđenje da je
stekla status nositelja stanarskog prava na predmetnom stanu,
nego da je neprekidnim korištenjem od osam godina, u statusu
nezakonitog korisnika, stekla pravo trajno koristiti predmetni
stan, te da zbog tog razloga tuženi ima obvezu sa apelanticom
kao zakupcem zaključiti ugovor o zakupu navedenog stana. U
pogledu stana u Mostaru, Osnovni sud je utvrdio da je apelantici
vraćeno stanarsko pravo 14. studenog 2001. godine, ali da taj stan
nije otkupila, pa stoga na njemu nije ni stekla pravo vlasništva.
Zbog tog razloga, protutužbeni zahtjev tuženog je u cijelosti
odbijen.
10. Odlučujući o prizivima tuženog i umješača, Okružni sud
je donio Presudu broj 95 0 P 003293 11 Gž od 27. travnja 2011.
godine kojom su prizivi uvaženi, presuda Osnovnog suda
preinačena tako što je apelantičin tužbeni zahtjev odbijen, a
usvojen protutužbeni zahtjev tuženog i apelantica obvezana
tuženom predati u posjed predmetni stan, slobodan od osoba i
stvari, uz troškove parničnog postupka. Okružni sud je u
obrazloženju presude, nakon što je prvostupanjsku presudu
ispitao u okviru odredaba iz članka 221. ZPP, istaknuo da je
prvostupanjski sud svoju presudu utemeljio na pogrešnoj
primjeni materijalnog prava. Prema mišljenju Okružnog suda,
apelantica se u predmetni stan nije uselila nezakonito, nego na
temelju rješenja kojim joj je tuženi taj stan dodijelio, bez obzira
na činjenicu što je odluka o dodjeli poništena u sudskom
postupku, a kasnije u sudskom postupku poništen i ugovor na
temelju kojeg je izvršen otkup predmetnog stana. Naime,
postupak dodjele spornog stana preispitivan je u sudskom
postupku, pa dugotrajnost sudskog postupka u kojem je na koncu
utvrđeno da je dodjela bila nezakonita spriječila je tuženog da
zahtijeva apelantičino iseljenje iz stana. Zbog tog razloga, kako je
dalje obrazložio Okružni sud, apelantica nije mogla steći
stanarsko pravo po osnovi članka 30. stavak 7. ZSO. Osim toga,
tuženi nije mogao podnijeti tužbu radi apelantičinog iseljenja iz
predmetnog stana ni od momenta kada ga je apelantica otkupila,
pa do donošenja pravomoćne presude o utvrđivanju ugovora o
otkupu stana ništavim. Prema mišljenju Okružnog suda, spor o
dodjeli stana na korištenje za sve vrijeme njegovog trajanja
isključuje spor o predaji stana u posjed i iseljenje iz stana. Takav
spor koji se odnosi na pravilnost dodjele praktično ima isti učinak
kao spor radi iseljenja i predaje u posjed. Neprihvatljivo je, kako
je dalje navedeno, shvaćanje prvostupanjskog suda kojim je
odbijen prigovor tuženog da je apelantica već nositelj stanarskog
prava na stanu u Mostaru i da, stoga, ne može imati isti status na
drugom stanu, obrazlažući ovaj prigovor na način da apelantica
ne traži utvrđenje da je stekla status nositelja stanarskog prava,
nego pravo da trajno koristi predmetni stan, budući da trajno
korištenje stana suštinski odgovara stanarskom pravu. Temeljna i
najvažnija činjenica u ovom sporu, kako je zaključio Okružni
sud, jeste to što je apelantica sve vrijeme, dakle od dodjele
predmetnog stana pa do utvrđenja ništavosti ugovora o otkupu
stana, kao i sad, nositeljica stanarskog prava (u daljnjem tekstu:
NSP) na stanu u Mostaru, a prema odredbi članka 12. st. 1. i 2.
ZSO, građanin može biti NSP samo na jednom stanu. Iz ove
zakonske odredbe proizlazi da osoba kojoj je vraćen u posjed stan
na kojem je bila NSP prije rata u BiH ne može steći stanarsko
pravo na drugom stanu a isto tako ni pravo korištenja koje je
suštinski isto kao i stanarsko pravo, jer je to protivno članku 12.
ZSO. Osim toga, kako je dalje istaknuo Okružni sud, bez obzira
na duljinu apelantičinog stanovanja u predmetnom stanu, taj stan
se ne može smatrati njezinim domom u smislu odredbe članka 8.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda, jer je ona svoje pravo na dom ostvarila na stanu u
Mostaru u kojem je živjela sa obitelji prije izbijanja rata i koji joj
je vraćen u posjed a za pravilnu primjenu materijalnog prava nije
značajna činjenica da taj stan kao svoj dom nije otkupila. Budući
da nije bilo pravne osnove da se apelantičin tužbeni zahtjev
usvoji, zbog istog razloga je, prema ocjeni Okružnog suda,
valjalo usvojiti protutužbeni zahtjev tuženog kojim je zatraženo
da mu apelantica preda u posjed sporni stan, slobodan od osoba i
stvari.
11. Vrhovni sud je Presudom broj 95 0 P 003293 11 Rev od
20. ožujka 2012. godine odbio apelantičinu reviziju izjavljenu
protiv drugostupanjske presude. Vrhovni sud je ocijenio da je
drugostupanjska presuda pravilna, jer je Okružni sud prihvatio
utvrđeno činjenično stanje iz prvostupanjskog postupka, ali je dao
različito pravno shvaćanje u pogledu primjene materijalnog
prava. Vrhovni sud je, s tim u svezi, istaknuo da se, u bitnom,
utvrđenje prvostupanjskog suda sastoji u sljedećem: da je
apelantica uposlena kod tuženog i da joj je sporni stan dodijeljen
na temelju oglasa tuženog rješenjem od 26. srpnja 2001. godine,
da je ušla u posjed stana u srpnju 2001. godine, da je umješač
pokenuo postupak radi poništenja rješenja tuženog o dodjeli
stanova a, između ostalog, i stana koji je dodijeljen apelantici, da
je presudom Osnovnog suda odbijen zahtjev umješača a
drugostupanjskom presudom je tužbeni zahtjev umješača
usvojen, da je apelantica sa tuženim u veljači 2003. godine
zaključila ugovor o otkupu spornog stana, da je presudom
Osnovnog suda usvojen tužbeni zahtjev tuženog i utvrđeno da je
ništav ugovor o otkupu spornog stana, da je apelantica u
razdoblju ratnih zbivanja od 1992. do 1995. godine živjela u
Mostaru, gdje je njezin suprug Danilo Škoro od poduzeća
"Tehnogas" Sarajevo - RJ Mostar dobio na korištenje dvosoban
stan, površine 69 m2, da je apelantica u rujnu 1998. godine
podnijela zahtjev za vraćanje stana u Mostaru, da je rješenjem od
14. studenog 2001. godine njezinom suprugu priznat status NSP
na tom stanu u Mostaru i da im je vraćen u posjed 22. ožujka
2002. godine. Vrhovni sud je, potom, naveo da je pravilno
shvaćanje drugostupanjskog suda prema kojem su svi postupci
koje je vodio tuženi protiv apelantice sprečavali ga da zahtijeva
iseljenje apelantice iz spornog stana. Odluke na temelju kojih je
apelantici predmetni stan dodijeljen i na temelju kojih je ušla u
posjed stana poništene su pravomoćnim presudama. Odredbom
članka 12. stavak 1. ZSO propisano je da se može biti nositeljem
stanarskog prava samo na jednom stanu a u stavku 3. iste odredbe
je izričito zabranjeno istodobno biti nositeljem stanarskog prava
na više od jednog stana. Odredba članka 17. ZSO propisuje da je
osoba koja koristi više od jednog stana dužna u roku od 15 dana
od dana kada je počela koristiti više stanova izjasniti se koji će
stan koristiti, a iz kojeg će se iseliti. Stoga, prema mišljenju
Vrhovnog suda, ne mogu se prihvatiti revizijski prigovori da je
apelantica odustala od stana u Mostaru, jer izvedeni dokazi
ukazuju na oprečno. Naime, pravovremenim podnošenjem
zahtjeva za povrat stana u Mostaru apelantica je ostvarila
kontinuitet nositelja stanarskog prava u smislu odredbe članka 16.
Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene
imovine ("Službeni glasnik RS" br. 38/98, 12/99, 31/99, 65/01,
64/02 i 39/03), a vraćanjem u posjed tog stana 22. ožujka 2002.
godine u potpunosti je realizirano njezino stanarsko pravo bez
obzira na to je li taj stan otkupila ili ne. Vrhovni sud je ocijenio
da je pravilno shvaćanje drugostupanjskog suda da je tuženi
podnošenjem tužbe za poništenje odluke o dodjeli stana a kasnije
i ugovora o otkupu stana prekinuo tijek rokova iz članka 30. st. 2.
i 7. ZSO bez obzira na to što u tužbama nije sadržan zahtjev za
apelantičino iseljenje.
12. Postupajući u izvršnom postupku tuženog (tražitelja
izvršenja) protiv apelantice u svojstvu izvršenika radi izvršenja i
predaje stana u posjed, Osnovni sud je Zaključkom broj 95 0 I
015998 11 I od 12. studenog 2012. godine odredio ročište na licu
mjesta za 14. prosinac 2012. godine deložacijom apelantice iz
predmetnog stana i predajom stana u posjed tuženom.
IV. Apelacija
13. Apelantica smatra da joj je presudama Vrhovnog suda i
Okružnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje, pravo na
dom, pravo na imovinu, pravo na nediskriminaciju i pravo na
učinkovit pravni lijek iz odredaba članka II/3.(e), (f), (k) i članka
II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 6. stavak 1. i
članka 8. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija),
članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i čl. 13. i 14.
Europske konvencije. Povredu prava na pravično suđenje
apelantica obrazlaže očigledno proizvoljnom i pogrešnom
primjenom materijalnog prava. S tim u svezi, apelantica je
istaknula vlastito pravno shvaćanje, smatrajući da je tuženi
protekom roka od osam godina izgubio pravo pokrenuti i voditi
postupak, budući da su odluke na temelju kojih je ušla u posjed
stana poništene u sudskom postupku, te se zbog toga ima tretirati
kao osoba koja je nezakonito useljena u stan. Apelantica
osporava pravilnost i zakonitost drugostupanjske i
trećestupanjske presude, ističući da je jedina ispravna presuda
ona koju je donio prvostupanjski sud, koji je pravilno utvrdio
činjenice i pravilno primijenio materijalno pravo. Osim toga,
smatra da nije ostvarila kontinuitet korištenja stana u Mostaru, jer
ga je napustila 1991. godine, formalno joj je vraćen po isteku
deset godina nekorištenja (2001. godine), ali nije ostvarila
faktički i stvarni posjed, te stoga smatra da su redoviti sudovi u
osporenim presudama ovu činjenicu potpuno pogrešno tretirali,
utvrđujući da je "višestruki korisnik" stambenih jedinica, te s tim
u svezi pogrešno primijenili materijalno pravo. Istaknula je da
Vrhovni sud povodom njezine revizije nije dao odgovor na sve
navode koje je u reviziji istaknula. U dopuni je navedeno da je
apelantica protiv tuženog pokrenula postupak radi poništenja
rang-liste koja je naknadno donesena, a potom je izneseno
vlastito tumačenje prvostupanjske presude iz tog postupka koja
nije konačna. Kršenja ostalih prava navedenih u apelaciji
apelantica nije posebice obrazlagala.
14. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da je u
presudi ukazano zbog kojih razloga se smatra i na temelju kojih
propisa je apelantica iskazala namjeru kontinuiteta stanarskog
prava u svezi sa stanom u Mostaru, što je od utjecaja na
utemeljenost njezinog zahtjeva. Predloženo je da se apelacija
odbije.
15. Okružni sud je u odgovoru istaknuo da su navodi iz
apelacije neutemeljeni, budući da je apelantica sudsku zaštitu
utemeljila na odredbi članka 30. ZSO, smatrajući da ispunjava
zakonske uvjete iz te odredbe. Samo u slučaju da je apelantica
imala status bespravnog korisnika, bila bi zaštićena od prinudnog
iseljenja na temelju ove odredbe, a u tom slučaju bi bilo zaštićeno
i njezino pravo na dom. Iz spisa proizlazi da se apelantica u
predmetni stan uselila na temelju rješenja tuženog, dakle, kao
zakonit korisnik a sama ta činjenica jeste dostatan razlog da ne
uživa zaštitu od iseljenja na temelju članka 30. ZSO. U
konkretnom slučaju, kako je dalje navedeno, apelantica je
ostvarila pravo na dom nakon što joj je vraćen u posjed stan u
Mostaru u kojem je živjela sa obitelji prije izbijanja ratnih
djejstava. Stoga, Okružni sud smatra da svojom presudom nije
povrijedio prava na koja se apelantica poziva u svojoj apelaciji.
16. Tuženi je u odgovoru na apelaciju naveo da je apelacija
očigledno neutemeljena, jer iz sadržaja apelacije i predočenih
činjenica nema nikakvog uporišta za tvrdnju da postoji kršenje
apelantičinih prava zaštićenih Ustavom, budući da se iz iznesenih
činjenica ne može izvesti takav zaključak. Također, nemaju
uporišta ni navodi apelacije kojima se želi ukazati da apelantica
nema posjed na stanu u Mostaru, jer je o ovom pitanju
raspravljeno u postupku koji je okončan pravomoćnom
presudom.
17. Umješač na strani tuženog je istaknuo da je apelacija
neutemeljena, da je povodom spornog stana sa apelanticom u
različitim procesnim ulogama u sporu dulje od deset godina i da
su redoviti sudovi ocijenili relevantne činjenice vezane za spornu
raspodjelu stanova. Apelantica je od razdoblja raspodjele stanova
kod tuženog bila svjesna da je tada potencijalni dvostruki
korisnik stanova iz državnog fonda obzirom na to da je sa svojim
suprugom sunositeljica stanarskog prava na stanu u Mostaru.
Povrat stana u Mostaru, kao nepobitna okolnost, konstatiran je i u
presudi Osnovnog suda, a koristi li apelantica i na koji način taj
stan u konkretnom postupku nema pravni značaj, budući da je
očuvala kontinuitet NSP na tome stanu. Čak i u slučaju da je
apelantica propustila podnijeti zahtjev za povrat stana, ne bi bila
promijenjena njezina pravna pozicija osobe sa riješenim
stambenim pitanjem, odnosno osobe koja je korisnik društvenog
stana, pa bi dodjelom spornog stana u Trebinju opet došla u
poziciju dvostrukog korisnika.
18. U Zakonu o stambenim odnosima ("Službeni list
SRBiH" br. 14/84, 12/87 i 36/89, te "Službeni glasnik RS" br.
19/93, 12/99 i 31/99) relevantne odredbe glase:
Član 12.
Građanin može biti nosilac stanarskog prava samo na
jednom stanu.
Član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava,
kao i lice koje je prestalo da bude član tog domaćinstva a ostalo
je u istom stanu (član 6. stav 1.) ne može biti istovremeno i
samostalan nosilac stanarskog prava na drugom stanu.
Zabranjeno je istovremeno biti nosilac stanarskog prava
više od jednog stana.
Član 17.
Lice koje koristi više od jednog stana dužno je da o tome u
roku od 15 dana, od dana kada je počelo da koristi više stanova,
obavijesti stambeni organ i ujedno se izjasni koji će stan dalje da
koristi, iz ostalih da se iseli u daljnjem roku od 30 dana.
Član 30.
Ako se neko lice nezakonito useli u stan u društvenoj svojini
ili se useli u zajedničke prostorije u zgradi svako može dati
inicijativu, a zainteresovano lice zahtjev stambenom organu, za
pokretanje postupka za njegovo iseljenje.
Na osnovu zahtjeva ili po službenoj dužnosti stambeni
organ će donijeti rješenje o ispražnjenju stana, odnosno
prostorija ako od dana nezakonitog useljenja do pokretanja
postupka nije proteklo više od tri godine.
Protiv rješenja iz prethodnog stava može se u roku od tri
dana izjaviti žalba koja ne zadržava izvršenje rješenja. Prilikom
prinudnog ispražnjenja stana, odnosno prostorije, licu koje se
iseljava ne obezbjeđuje se nužni smještaj.
Troškovi prinudnog ispražnjenja stana, odnosno prostorije
padaju na teret lica koje se iseljava.
Lice koje se nezakonito uselilo u stan ili se uselilo u
zajedničke prostorije u zgradi snosi svaku štetu i sve troškove
prouzrokovane nezakonitim useljenjem.
Protekom roka iz stava 2. ovog člana ne isključuje se pravo
davaoca stana na korištenje da zahtijeva ispražnjenje stana,
odnosno zajedničkih prostorija kod nadležnog suda u roku od
daljnjih pet godina.
19. U Zakonu o parničnom postupku Republike Srpske
("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05 i
63/07) relevantne odredbe glase:
Član 7.
Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima
zasnivaju svoje zahtjeve i da izvode dokaze kojima se utvrđuju te
činjenice.
Član 123.
Svaka stranka dužna je da dokaže činjenice na kojima
zasniva svoj zahtjev.
Sud će slobodnom ocjenom dokaza utvrditi činjenice na
osnovu kojih će donijeti odluku.
Član 126.
Ako sud na osnovu ocjene izvedenih dokaza ne može sa
sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju ove činjenice
zaključiće primjenom pravila o teretu dokazivanja.
VI. Dopustivost
20. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine,
Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora
zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese
u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio
odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je
koristio.
je Presuda Vrhovnog suda broj 95 0 P 003293 11 Rev od 20.
ožujka 2012. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih
lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu
apelantica je primila 17. svibnja 2012. godine a apelacija je
podnesena 29. lipnja 2012. godine, dakle u roku od 60 dana, kako
je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.
Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4.
Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie)
neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg
apelacija nije dopustiva.
Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
VII. Meritum
24. Apelantica osporava presude redovitih sudova, tvrdeći
da joj je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz
članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije, pravo na dom iz članka II/3.(f) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije i pravo na
imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Osim toga, istaknula je
da je povrijeđeno pravo na učinkovit pravni lijek i pravo na
nediskriminaciju iz čl. 13. i 14. Europske konvencije.
25. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:
stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.
Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred
neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (...).
26. Ustavni sud, prije svega, primjećuje da se radi o
postupku u kojem je apelantica tražila da se utvrdi da je stekla
pravo korištenja na spornom stanu i da se tuženi u svojstvu
zakupodavca obveže da s njom kao zakupcem zaključi ugovor o
zakupu spornog stana iz čega proizlazi zaključak da se radi o
predmetu građanskopravne naravi. Sukladno navedenom, članak
6. stavak 1. Europske konvencije je primjenjiv, a zadatak
Ustavnog suda je ispitati je li postupak pred sudom bio pravičan
onako kako zahtijeva članak 6. stavak 1. Europske konvencije.
27. Apelantica smatra da joj je povrijeđeno pravo na
pravično suđenje zbog toga što su Okružni sud i Vrhovni sud
pogrešnim tumačenjem utvrđenih činjenica iz prvostupanjskog
postupka pogrešno primijenili materijalno pravo, te što Vrhovni
sud nije dao potpune odgovore na sve revizijske navode.
28. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da nije nadležan vršiti
provjeru utvrđenih činjenica i način na koji su redoviti sudovi
protumačili pozitivno-pravne propise osim ukoliko odluke
redovitih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka
redovitog suda ne uključuje ili pogrešno primjenjuje ustavno
pravo, kada je primjena pozitivno-pravnih propisa bila očigledno
proizvoljna, kada je relevantni zakon sam po sebi neustavan, ili
kada je došlo do povrede temeljnih procesnih prava, kao što su
pravo na pravičan postupak, pravo na pristup sudu, pravo na
efektivan pravni lijek i u drugim slučajevima (vidi, Ustavni sud,
Odluka broj U 29/02 od 27. lipnja 2003. godine, objavljena u
"Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03).
Također, pravičnost postupka se ocjenjuje na temelju postupka
kao cjeline (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. lipnja
Hercegovine" broj 38/03, i Europski sud za ljudska prava,
Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja
2005. godine, aplikacija broj 19354/02).
29. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da su
obrazloženja sudova iz osporenih presuda argumentirana i
logična, te da je drugostupanjski sud povodom priziva, sukladno
odredbi članka 229. stavak 1. točka 4. Zakona o parničnom
postupku, kojom je propisano da drugostupanjski sud može
prvostupanjsku presudu preinačiti ukoliko smatra da je činjenično
stanje pravilno utvrđeno, ali da je materijalno pravo pogrešno
primijenjeno, preinačio prvostupanjsku presudu i apelantičin
tužbeni zahtjev odbio u cijelosti. Okružni sud je jasno istaknuo, a
Vrhovni sud takav stav potvrdio, da je prvostupanjski sud
prilikom odlučivanja o apelantičinom tužbenom zahtjevu morao
imati u vidu odredbu članka 12. ZSO prema kojoj jedna osoba
može biti nositelj stanarskog prava samo na jednom stanu. S tim
u svezi, u osporenim presudama je navedeno da je temeljna i
najvažnija činjenica u konkretnom sporu ta da je apelantica sve
vrijeme od dodjele spornog stana pa do utvrđenja ništavosti
ugovora o otkupu tog stana bila, a i dalje je, sunositeljica
stanarskog prava na stanu u Mostaru. U osporenim presudama je,
naime, navedeno da je apelantica svoj tužbeni zahtjev utemeljila
na odredbi članka 30. stavak 7. ZSO i tražila da se utvrdi da je
sporni stan koristila osam godina kao nezakoniti korisnik, te da je
propuštanjem tuženog da traži da se iseli iz stana u roku od osam
godina od useljenja u stan stekla pravo trajno ga koristiti i sa
tuženim zaključiti ugovor o zakupu. U svezi sa tako postavljenim
tužbenim zahtjevom, sudovi su u obrazloženjima presuda jasno
naveli da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi nepobitna
činjenica da je apelantici predmetni stan dodijeljen rješenjem
tuženog, te da se zbog toga apelantica u sporni stan nije uselila
nezakonito, kao što je pogrešno ocijenio prvostupanjski sud, a što
dalje znači da nije mogla steći stanarsko pravo prema odredbi
članka 30. stavak 7. ZSO, odnosno pravo trajnog korištenja.
Osim toga, tuženi nije mogao podnijeti tužbu radi apelantičinog
iseljenja iz stana od momenta kad je apelantica sporni stan
otkupila do donošenja pravomoćne presude kojom je utvrđeno da
je ugovor o otkupu ništav zbog kojeg razloga je prvostupanjski
sud ponovno izveo pogrešan pravni zaključak da tuženi nije
tražio apelantičino iseljenje iz predmetnog stana u zakonom
propisanom roku.
30. U odnosu na navode iz apelacije da Vrhovni sud nije
odgovorio na bitne revizijske navode, Ustavni sud podsjeća na
praksu Europskog suda za ljudska prava iz koje proizlazi da su
domaći sudovi dužni obrazložiti svoje presude, pri čemu ne
moraju dati detaljne odgovore na svaki navod, ali ako je
podnesak suštinski važan za ishod predmeta, sud se u tome
slučaju u svojoj presudi mora njime posebice pozabaviti. Dakle,
sudska odluka mora imati razloge na kojima je utemeljena i mora
imati obrazloženje pogotovu na podnesak koji je suštinski važan
za ishod spora. U protivnom, postoji povreda članka 6. stavak 1.
Europske konvencije (vidi, Europski sud, Van der Hurk protiv
Nizozemske, presuda od 19. travnja 1994. godine, stavak 61).
Također, Ustavni sud napominje da konačne odluke prizivnih
sudova ne moraju imati iscrpna obrazloženja (vidi, Europsko
povjerenstvo za ljudska prava, Odluka o dopustivosti broj
8769/97 od 16. srpnja 1981, O.I. 25,) već obrazloženja koja se
tiču relevantnih prizivnih navoda koje kao takve ocijeni. U
konkretnom slučaju iz stanja u spisu i navoda apelacije Ustavni
sud zapaža da je Vrhovni sud, protivno apelantičinim navodima,
u svojoj presudi odgovorio na svaki revizijski navod koji je
ocijenio bitnim i relevantnim za odlučenje, te je za svoje stajalište
dao valjane, jasne i logične razloge sukladno zahtjevima članka 6.
stavak 1. Europske konvencije. Imajući u vidu navedeno, a u
smislu prethodno navedenih principa, Ustavni sud ne može
konstatirati da osporene presude redovitih sudova krše
apelantičina ustavna prava, nego, upravo protivno, sadrže
odgovore na suštinsko pitanje zašto je odbijen apelantičin tužbeni
zahtjev. Sukladno navedenom, Ustavni sud smatra da nisu
utemeljeni apelantičini navodi kojima je ukazivala na
proizvoljnost u primjeni materijalnog prava, te da stoga nisu
povrijeđeni članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak
6. stavak 1. Europske konvencije.
Pravo na dom i pravo na imovinu
31. Apelantica, dalje, smatra da joj je osporenim presudama
povrijeđeno pravo na dom i pravo na imovinu. Povredu ovih
prava apelantica temelji na navodima o pogrešnoj primjeni
materijalnog prava, koji su identični navodima o povredi prava na
pravično suđenje, a koje je Ustavni sud u ovoj odluci već
razmotrio i u svezi s kojima je zaključio da su neutemeljeni.
Ocjenjujući navedeno, kao i da u samoj apelaciji nisu predočeni
dokazi koji bi eventualno upućivali na povredu navedenih prava,
Ustavni sud zaključuje da su navodi o kršenju prava na dom iz
članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske
konvencije, te prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju, također, neutemeljeni.
Ostali navodi
32. U svezi sa apelantičinim navodima o kršenju prava na
učinkovit pravni lijek i prava na nediskriminaciju iz čl. 13. i 14.
Europske konvencije, Ustavni sud ukazuje da je apelantica imala
na raspolaganju pravne lijekove za zaštitu prava koje je i
koristila. Činjenica da ti pravni lijekovi nisu rezultirali odlukama
kojima bi apelantica bila zadovoljna ne dovodi ni na koji način u
pitanje njihovu dostupnost ili efikasnost, niti na bilo koji način
pokreće pitanja iz članka 13. Europske konvencije. U pogledu
članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske
konvencije, Ustavni sud podsjeća na činjenicu da ovaj članak
osigurava zaštitu od diskriminacije u pitanjima koja potpadaju
pod okvir drugih članaka Europske konvencije (vidi, Europski
sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, presuda od 13. lipnja
1979. godine, serija A broj 31, stavak 32). Ustavni sud, također,
podsjeća na to da postoji diskriminacija ako rezultira različitim
tretmanom pojedinaca u sličnim pozicijama i ako taj tretman
nema objektivno ili razumno opravdanje. Apelantica u apelaciji
nije navela niti jednu činjenicu ili dokaz na temelju kojeg bi se
mogao izvesti zaključak o postojanju diskriminacije. Stoga je
Ustavni sud navode o kršenju prava na nediskriminaciju ocijenio
paušalnim, te, prema navedenom, zaključio da nema kršenja
prava iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno
članka 14. Europske konvencije.
VIII. Zaključak
33. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na
pravično suđenje, prava na imovinu, prava na dom, prava na
učinkovit pravni lijek i prava na nediskriminaciju iz čl. II/3.(e),
(k), (f) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 6.
stavak 1. Europske konvencije, članka 8. Europske konvencije,
članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te čl. 13. i 14.
Europske konvencije, jer su Okružni sud i Vrhovni sud,
postupajući po pravnim lijekovima apelantice i tuženog,
preinačili prvostupanjsku presudu odbijanjem apelantičinog
tužbenog zahtjeva, a za svoje odluke su dali jasne, argumentirane
i precizne razloge primjenom relevantnih odredaba ZSO i Zakona
o parničnom postupku.
35. Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu,
prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP
2492/12 od 20. prosinca 2012. godine.
Predsjednica
Милене Шкоро, на основу члана VI/3б) Устава Босне и
саставу:
Одбија се као неоснована апелација Милене Шкоро
поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске
број 95 0 П 003293 11 Рев од 20. марта 2012. године и
Пресуде Окружног суда у Требињу број 95 0 П 003293 11 Гж
од 27. априла 2011. године.
Престаје правно дејство Одлуке Уставног суда Босне и
Херцеговине о привременој мјери број АП 2492/12 од 20.
децембра 2012. године.
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у
I. Увод
1. Милена Шкоро (у даљњем тексту: апеланткиња),
коју заступа Рато Руњевац, адвокат из Требиња, поднијела је
29. јуна 2012. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у
даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде
Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту:
Врховни суд) број 95 0 П 003293 11 Рев од 20. марта 2012.
године и Пресуде Окружног суда у Требињу (у даљњем
тексту: Окружни суд) број 95 0 П 003293 11 Гж од 27. априла
2011. године. Апеланткиња је поднеском од 5. децембра
2012. године затражила да Уставни суд донесе привремену
мјеру којом би "одржао постојеће стање на стану" и
обуставио извршење Закључка Основног суда у Требињу
број 95 0 I 015998 11 I од 12. новембра 2012. године којим је
дозвољена предаја стана у посјед-деложација до коначне
одлуке о њеној апелацији. Апеланткињин пуномоћник је
поднеском од 15. априла 2013. године допунио апелацију.
2. Уставни суд је Одлуком о привременој мјери број
АП 2492/12 од 20. децембра 2012. године усвојио
апеланткињин захтјев за доношење привремене мјере и
одложио извршење Закључка Основног суда у Требињу број
95 0 I 015998 11 I од 12. новембра 2012. године до доношења
одлуке о апелацији.
од Врховног суда, Окружног суда, МХЕРС "ЕлектроХерцеговина" а.д. Требиње и Јована Вукаловића затражено
је 27. фебруара 2013. године да доставе одговоре на
апелацију.
4. Врховни суд је доставио одговор на апелацију 7.
марта 2013. године, Окружни суд 15. марта 2013. године,
МХЕРС "Електро-Херцеговина" а.д. Требиње 22. априла
2013. године и Јован Вукаловић 11. марта 2013. године.
одговор на апелацију достављен је апеланткињи 15. маја
2013. године.
6. Чињенице предмета које произилазе из
апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном
суду могу да се сумирају на сљедећи начин:
7. Апеланткиња је код Основног суда у Требињу (у
даљњем тексту: Основни суд) покренула парнични поступак
против МХЕРС "Електро-Херцеговина" а.д. (у даљњем
тексту: тужени) ради утврђења. У тужби је навела да је
запослена код туженог који јој је Рјешењем број 925 од 26.
јула 2001. године додијелио на коришћење стан у Требињу –
Тини ПС 91/II (у даљњем тексту: предметни стан), које је
накнадно поништено пресудом Окружног суда од 13.
фебруара 2006. године. Тужени је оспорио тужбу и
постављени тужбени захтјев, истакавши да је апеланткиња у
вријеме додјеле стана на коришћење већ имала станарско
право на стану у Мостару, па јој због тих разлога не може да
се призна станарско право на предметном стану у Требињу.
Јован Вукаловић је, у својству умјешача на страни туженог
(у даљњем тексту: умјешач), поднеском од 8. децембра 2009.
године исказао правни интерес да се укључи у парницу, јер
је радник туженог и учесник на конкурсу за расподјелу
станова у оквиру којег је апеланткињи додијељен предметни
стан. Основни суд је утврдио постојање правног интереса
умјешача на страни туженог и дозволио мијешање у
конкретну парницу.
8. Основни суд је 6. августа 2010. године донио
Пресуду број 95 0 П 003293 09 П којом је утврђено да је
апеланткиња стекла право коришћења предметног стана,
што је тужени дужан да трпи. Истом пресудом тужени је као
закуподавац обавезан да са апеланткињом као закупцем
закључи уговор о закупу предметног стана уз мјесечну
закупнину у износу од 46,00 КМ на рачун Фонда за
становање РС уз обавезу плаћања и осталих накнада, јер ће у
противном пресуда замијенити уговор о закупу предметног
стана док се тај уговор не закључи сагласно одредби члана
38 став 1 Закона о приватизацији државних станова. Истом
пресудом је одбијен противтужбени захтјев туженог којим је
затражено да се апеланткиња обавеже да му преда у посјед
предметни стан, слободан од лица и ствари и да му накнади
трошкове поступка. Тужени је обавезан да апеланткињи
надокнади трошкове парничног поступка.
9. У образложењу пресуде Основни суд је навео
неспорне чињенице које се тичу додјеле предметног стана
апеланткињи 26. јула 2001. године, затим, откупа предметног
стана и чињеницу да је рјешење о додјели стана поништено
Пресудом Окружног суда број Гж 344/05 од 13. фебруара
2006. године, а да је правоснажном Пресудом Основног суда
број 95 0 П 000965 09 П од 29. маја 2009. године поништен
уговор о откупу предметног стана. Осим тога, апеланткиња
је у поступку потврдила да је вратила станарско право на
стану у Мостару 14. новембра 2001. године на којем је прије
рата била суносилац са својим супругом. Свој тужбени
захтјев апеланткиња је засновала, како је даље образложено,
на одредби члана 30 Закона о стамбеним односима (у
даљњем тексту: ЗСО) којом је прописано да, уколико се неко
лице незаконито усели у стан који је у друштвеној својини,
свако може да дâ иницијативу стамбеном органу за његово
исељење, ако од усељења до покретања поступка нису
прошле више од три године, с тим да се у даљњем року од
пет година не искључује право даваоца стана на коришћење
да од надлежног суда захтијева испражњење стана. Наиме,
протеком рока од осам година престаје право даваоца стана
да захтијева предају у посјед стана, односно његово
испражњење. Основни суд је, усвајајући апеланткињин
тужбени захтјев, неспорно утврдио да се она уселила у
предметни стан 26. јула 2001. године, да у стану станује
непрекидно од усељења и даље, да тужени није подносио
тужбу за њено исељење и предају у посјед стана, сходно
одредби члана 30 став 7 ЗСО. Наиме, тужени је водио више
судских поступака против апеланткиње (за поништење
рјешења о додјели стана, поништење уговора о откупу
стана), али је тек у текућој парници истакао противтужбени
захтјев 21. јануара 2010. године и затражио њено исељење из
стана и предају у посјед. С тим у вези, Основни суд је
оцијенио да је туженом за истицање оваквог захтјева
протекао рок од осам година из члана 30 ЗСО. Осим тога,
Основни суд је навео да апеланткиња у конкретној парници
није ни тражила утврђење да је стекла статус носиоца
станарског права на предметном стану, него да је
непрекидним коришћењем од осам година, у статусу
незаконитог корисника, стекла право да трајно користи
предметни стан, те да због тог разлога тужени има обавезу да
са апеланткињом као закупцем закључи уговор о закупу
наведеног стана. У погледу стана у Мостару, Основни суд је
утврдио да је апеланткињи враћено станарско право 14.
новембра 2001. године, али да тај стан није откупила, па
стога на њему није ни стекла право својине. Због тог разлога,
противтужбени захтјев туженог је у цијелости одбијен.
10. Одлучујући о жалбама туженог и умјешача,
Окружни суд је донио Пресуду број 95 0 П 003293 11 Гж од
27. априла 2011. године којом су жалбе уважене, пресуда
Основног суда преиначена тако што је апеланткињин
тужбени захтјев одбијен, а усвојен противтужбени захтјев
туженог и апеланткиња обавезана да туженом преда у посјед
предметни стан, слободан од лица и ствари, уз трошкове
парничног поступка. Окружни суд је у образложењу
пресуде, након што је првостепену пресуду испитао у оквиру
одредаба из члана 221 ЗПП, истакао да је првостепени суд
своју пресуду засновао на погрешној примјени материјалног
права. Према мишљењу Окружног суда, апеланткиња се у
предметни стан није уселила незаконито, него на основу
рјешења којим јој је тужени тај стан додијелио, без обзира на
чињеницу што је одлука о додјели поништена у судском
поступку, а касније у судском поступку поништен и уговор
на основу којег је извршен откуп предметног стана. Наиме,
поступак додјеле спорног стана преиспитиван је у судском
поступку, па дуготрајност судског поступка у коме је на
крају утврђено да је додјела била незаконита спријечила је
туженог да захтијева апеланткињино исељење из стана. Због
тог разлога, како је даље образложио Окружни суд,
апеланткиња није могла да стекне станарско право по основу
члана 30 став 7 ЗСО. Осим тога, тужени није могао да
поднесе тужбу ради апеланткињиног исељења из предметног
стана ни од момента када га је апеланткиња откупила, па до
доношења правоснажне пресуде о утврђивању уговора о
откупу стана ништавим. Према мишљењу Окружног суда,
спор о додјели стана на коришћење за све вријеме његовог
трајања искључује спор о предаји стана у посјед и исељење
из стана. Такав спор који се односи на правилност додјеле
практично има исти учинак као спор ради исељења и предаје
у посјед. Неприхватљиво је, како је даље наведено, схватање
првостепеног суда којим је одбијен приговор туженог да је
апеланткиња већ носилац станарског права на стану у
Мостару и да, стога, не може да има исти статус на другом
стану, образлажући овај приговор на начин да апеланткиња
не тражи утврђење да је стекла статус носиоца станарског
права, него право да трајно користи предметни стан, будући
да трајно коришћење стана суштински одговара станарском
праву. Основна и најважнија чињеница у овом спору, како је
закључио Окружни суд, јесте то што је апеланткиња све
вријеме, дакле од додјеле предметног стана па до утврђења
ништавости уговора о откупу стана, као и сад, носитељка
станарског права (у даљњем тексту: НСП) на стану у
Мостару, а према одредби члана 12 ст. 1 и 2 ЗСО, грађанин
може бити НСП само на једном стану. Из ове законске
одредбе произилази да лице коме је враћен у посјед стан на
коме је био НСП прије рата у БиХ не може да стекне
станарско право на другом стану а исто тако ни право
коришћења које је суштински исто као и станарско право, јер
је то супротно члану 12 ЗСО. Осим тога, како је даље
истакао Окружни суд, без обзира на дужину апеланткињиног
становања у предметном стану, тај стан не може да се сматра
њеним домом у смислу одредбе члана 8 Европске конвенције
за заштиту људских права и основних слобода, јер је она
своје право на дом остварила на стану у Мостару у коме је
живјела са породицом прије избијања рата и који јој је
враћен у посјед а за правилну примјену материјалног права
није значајна чињеница да тај стан као свој дом није
откупила. Будући да није било правног основа да се
апеланткињин тужбени захтјев усвоји, због истог разлога је,
према оцјени Окружног суда, ваљало усвојити
противтужбени захтјев туженог којим је затражено да му
апеланткиња преда у посјед спорни стан, слободан од лица и
ствари.
11. Врховни суд је Пресудом број 95 0 П 003293 11 Рев
од 20. марта 2012. године одбио апеланткињину ревизију
изјављену против другостепене пресуде. Врховни суд је
оцијенио да је другостепена пресуда правилна, јер је
Окружни суд прихватио утврђено чињенично стање из
првостепеног поступка, али је дао различито правно
схватање у погледу примјене материјалног права. Врховни
суд је, с тим у вези, истакао да се, у битном, утврђење
првостепеног суда састоји у сљедећем: да је апеланткиња
запослена код туженог и да јој је спорни стан додијељен на
основу огласа туженог рјешењем од 26. јула 2001. године, да
је ушла у посјед стана у јулу 2001. године, да је умјешач
покенуо поступак ради поништења рјешења туженог о
додјели станова а, између осталог, и стана који је додијељен
апеланткињи, да је пресудом Основног суда одбијен захтјев
умјешача а другостепеном пресудом је тужбени захтјев
умјешача усвојен, да је апеланткиња са туженим у фебруару
2003. године закључила уговор о откупу спорног стана, да је
пресудом Основног суда усвојен тужбени захтјев туженог и
утврђено да је ништав уговор о откупу спорног стана, да је
апеланткиња у периоду ратних збивања од 1992. до 1995.
године живјела у Мостару, гдје је њен супруг Данило Шкоро
од предузећа "Техногас" Сарајево - РЈ Мостар добио на
коришћење двособан стан, површине 69 м2, да је
апеланткиња иу септембру 1998. године поднијела захтјев за
враћање стана у Мостару, да је рјешењем од 14. новембра
2001. године њеном супругу признат статус НСП на том
стану у Мостару и да им је враћен у посјед 22. марта 2002.
године. Врховни суд је, затим, навео да је правилно схватање
другостепеног суда према којем су сви поступци које је
водио тужени против апеланткиње спречавали га да
захтијева исељење апеланткиње из спорног стана. Одлуке на
основу којих је апеланткињи предметни стан додијељен и на
основу којих је ушла у посјед стана поништене су
правоснажним пресудама. Одредбом члана 12 став 1 ЗСО
прописано је да се може бити носилац станарског права само
на једном стану а у ставу 3 исте одредбе је изричито
забрањено истовремено бити носилац станарског права на
више од једног стана. Одредба члана 17 ЗСО прописује да је
лице које користи више од једног стана дужно у року од 15
дана од дана када је почело да користи више станова
изјаснити се који ће стан да користи, а из којег ће да се
исели. Стога, према мишљењу Врховног суда, не могу да се
прихвате ревизиони приговори да је апеланткиња одустала
од стана у Мостару, јер изведени докази указују на супротно.
Наиме, благовременим подношењем захтјева за поврат стана
у Мостару апеланткиња је остварила континуитет носиоца
станарског права у смислу одредбе члана 16 Закона о
престанку примјене Закона о коришћењу напуштене
имовине ("Службени гласник РС" бр. 38/98, 12/99, 31/99,
65/01, 64/02 и 39/03), а враћањем у посјед тог стана 22. марта
2002. године у потпуности је реализовано њено станарско
право без обзира на то да ли је тај стан откупила или не.
Врховни суд је оцијенио да је правилно схватање
другостепеног суда да је тужени подношењем тужбе за
поништење одлуке о додјели стана а касније и уговора о
откупу стана прекинуо ток рокова из члана 30 ст. 2 и 7 ЗСО
без обзира на то што у тужбама није садржан захтјев за
апеланткињино исељење.
12. Поступајући у извршном поступку туженог
(тражиоца извршења) против апеланткиње у својству
извршеника ради извршења и предаје стана у посјед,
Основни суд је Закључком број 95 0 I 015998 11 I од 12.
новембра 2012. године одредио рочиште на лицу мјеста за
14. децембар 2012. године деложацијом апеланткиње из
предметног стана и предајом стана у посјед туженом.
13. Апеланткиња сматра да јој је пресудама Врховног
суда и Окружног суда повријеђено право на правично
суђење, право на дом, право на имовину, право на
недискриминацију и право на дјелотворан правни лијек из
одредаба члана II/3е), ф), к) и члана II/4 Устава Босне и
Херцеговине, односно члана 6 став 1 и члана 8 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у
даљњем тексту: Европска конвенција), члана 1 Протокола
број 1 уз Европску конвенцију и чл. 13 и 14 Европске
конвенције. Повреду права на правично суђење апеланткиња
образлаже очигледно произвољном и погрешном примјеном
материјалног права. С тим у вези, апеланткиња је истакла
сопствено правно схватање, сматрајући да је тужени
протеком рока од осам година изгубио право да покрене и
води поступак, будући да су одлуке на основу којих је ушла
у посјед стана поништене у судском поступку, те због тога
има да се третира као лице које је незаконито усељено у
стан. Апеланткиња оспорава правилност и законитост
другостепене и трећестепене пресуде, истичући да је једина
исправна пресуда она коју је донио првостепени суд, који је
правилно утврдио чињенице и правилно примијенио
материјално право. Осим тога, сматра да није остварила
континуитет коришћења стана у Мостару, јер га је напустила
1991. године, формално јој је враћен по истеку десет година
некоришћења (2001. године), али није остварила фактички и
стварни посјед, те стога сматра да су редовни судови у
оспореним пресудама ову чињеницу потпуно погрешно
третирали, утврђујући да је "вишеструки корисник"
стамбених јединица, те с тим у вези погрешно примијенили
материјално право. Истакла је да Врховни суд поводом њене
ревизије није дао одговор на све наводе које је у ревизији
истакла. У допуни је наведено да је апеланткиња против
туженог покренула поступак ради поништења ранг-листе
која је накнадно донесена, а затим је изнесено сопствено
првостепене пресуде из тог поступка која није коначна.
Кршења осталих права наведених у апелацији апеланткиња
није посебно образлагала.
b) Одговор на апелацију
14. Врховни суд је у одговору на апелацију истакао да
је у пресуди указано због којих разлога се сматра и на основу
којих прописа је апеланткиња исказала намјеру
континуитета станарског права у вези са станом у Мостару,
што је од утицаја на основаност њеног захтјева. Предложено
је да се апелација одбије.
15. Окружни суд је у одговору истакао да су наводи из
апелације неосновани, будући да је апеланткиња судску
заштиту засновала на одредби члана 30 ЗСО, сматрајући да
испуњава законске услове из те одредбе. Само у случају да је
апеланткиња имала статус бесправног корисника, била би
заштићена од принудног исељења на основу ове одредбе, а у
том случају би било заштићено и њено право на дом. Из
списа произилази да се апеланткиња у предметни стан
уселила на основу рјешења туженог, дакле, као законит
корисник а сама та чињеница јесте довољан разлог да не
ужива заштиту од исељења на основу члана 30 ЗСО. У
конкретном случају, како је даље наведено, апеланткиња је
остварила право на дом након што јој је враћен у посјед стан
у Мостару у коме је живјела са породицом прије избијања
ратних дејстава. Стога, Окружни суд сматра да својом
пресудом није повриједио права на која се апеланткиња
позива у својој апелацији.
16. Тужени је у одговору на апелацију навео да је
апелација очигледно неоснована, јер из садржине апелације
и предочених чињеница нема никаквог упоришта за тврдњу
да постоји кршење апеланткињиних права заштићених
Уставом, будући да из изнесених чињеница не може да се
изведе такав закључак. Такође, немају упоришта ни наводи
апелације којима жели да се укаже да апеланткиња нема
посјед на стану у Мостару, јер је о овом питању расправљено
у поступку који је окончан правоснажном пресудом.
17. Умјешач на страни туженог је истакао да је
апелација неоснована, да је поводом спорног стана са
апеланткињом у различитим процесним улогама у спору
дуже од десет година и да су редовни судови оцијенили
релевантне чињенице везане за спорну расподјелу станова.
Апеланткиња је од периода расподјеле станова код туженог
била свјесна да је тада потенцијални двоструки корисник
станова из државног фонда с обзиром на то да је са својим
супругом суносилац станарског права на стану у Мостару.
Поврат стана у Мостару, као неспорна околност,
констатован је и у пресуди Основног суда, а да ли
апеланткиња и на који начин користи тај стан у конкретном
поступку нема правни значај, будући да је очувала
континуитет НСП на том стану. Чак и у случају да је
апеланткиња пропустила да поднесе захтјев за поврат стана,
не би била промијењена њена правна позиција лица са
ријешеним стамбеним питањем, односно лица које је
корисник друштвеног стана, па би додјелом спорног стана у
Требињу опет дошла у позицију двоструког корисника.
18. У Закону о стамбеним односима ("Службени лист
СРБиХ" бр. 14/84, 12/87 и 36/89, те "Службени гласник РС"
бр. 19/93, 12/99 и 31/99) релевантне одредбе гласе:
Члан 12.
Грађанин може бити носилац станарског права само
на једном стану.
Члан породичног домаћинства носиоца станарског
права, као и лице које је престало да буде члан тог
домаћинства а остало је у истом стану (члан 6. став 1.) не
може бити истовремено и самосталан носилац станарског
права на другом стану.
Забрањено је истовремено бити носилац станарског
права више од једног стана.
Члан 17.
Лице које користи више од једног стана дужно је да о
томе у року од 15 дана, од дана када је почело да користи
више станова, обавијести стамбени орган и уједно се
изјасни који ће стан даље да користи, из осталих да се
исели у даљњем року од 30 дана.
Члан 30.
Ако се неко лице незаконито усели у стан у друштвеној
својини или се усели у заједничке просторије у згради свако
може дати иницијативу, а заинтересовано лице захтјев
стамбеном органу, за покретање поступка за његово
исељење.
На основу захтјева или по службеној дужности
стамбени орган ће донијети рјешење о испражњењу стана,
односно просторија ако од дана незаконитог усељења до
покретања поступка није протекло више од три године.
Против рјешења из претходног става може се у року
од три дана изјавити жалба која не задржава извршење
рјешења. Приликом принудног испражњења стана, односно
просторије, лицу које се исељава не обезбјеђује се нужни
смјештај.
Трошкови принудног испражњења стана, односно
просторије падају на терет лица које се исељава.
Лице које се незаконито уселило у стан или се уселило у
заједничке просторије у згради сноси сваку штету и све
трошкове проузроковане незаконитим усељењем.
Протеком рока из става 2. овог члана не искључује се
право даваоца стана на кориштење да захтијева
испражњење стана, односно заједничких просторија код
надлежног суда у року од даљњих пет година.
19. У Закону о парничном поступку Републике
Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03,
85/03, 74/05 и 63/07) релевантне одредбе гласе:
Члан 7.
Странке су дужне да изнесу све чињенице на којима
заснивају своје захтјеве и да изводе доказе којима се
утврђују те чињенице.
Члан 123.
Свака странка дужна је да докаже чињенице на
којима заснива свој захтјев.
Суд ће слободном оцјеном доказа утврдити чињенице
на основу којих ће донијети одлуку.
Члан 126.
Ако суд на основу оцјене изведених доказа не може са
сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању ове
чињенице закључиће примјеном правила о терету
доказивања.
20. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
она постану предмет спора због пресуде било којег суда у
21. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку којег је користио.
апелацијом је Пресуда Врховног суда број 95 0 П 003293 11
Рев од 20. марта 2012. године против које нема других
дјелотворних правних лијекова могућих према закону.
Затим, оспорену пресуду апеланткиња је примила 17. маја
2012. године а апелација је поднесена 29. јуна 2012. године,
дакле у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1
Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и
услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није
очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други
формални разлог због којег апелација није допустива.
и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда,
Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава
услове у погледу допустивости.
VII. Меритум
24. Апеланткиња оспорава пресуде редовних судова,
тврдећи да јој је тим пресудама повријеђено право на
правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине
и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на дом из члана
II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске
конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне
и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију. Осим тога, истакла је да је повријеђено право на
дјелотворан правни лијек и право на недискриминацију из
чл. 13 и 14 Европске конвенције.
25. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у
е) Право на правичан поступак у грађанским и
поступком.
Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
или основаности било какве кривичне оптужбе против њега,
свако има право на правичну и јавну расправу у разумном
року пред независним и непристрасним, законом
26. Уставни суд, прије свега, примјећује да се ради о
поступку у којем је апеланткиња тражила да се утврди да је
стекла право коришћења на спорном стану и да се тужени у
својству закуподавца обавеже да с њом као закупцем
закључи уговор о закупу спорног стана из чега произилази
закључак да се ради о предмету грађанскоправне природе. У
складу са наведеним, члан 6 став 1 Европске конвенције је
примјењив, а задатак Уставног суда је да испита да ли је
поступак пред судом био правичан онако како захтијева члан
6 став 1 Европске конвенције.
27. Апеланткиња сматра да јој је повријеђено право на
правично суђење због тога што су Окружни суд и Врховни
суд погрешним тумачењем утврђених чињеница из
првостепеног поступка погрешно примијенили материјално
право, те што Врховни суд није дао потпуне одговоре на све
ревизионе наводе.
28. Уставни суд, прије свега, подсјећа да није надлежан
да врши провјеру утврђених чињеница и начин на који су
редовни судови протумачили позитивно-правне прописе
осим уколико одлуке редовних судова крше уставна права.
То ће бити случај када одлука редовног суда не укључује или
погрешно примјењује уставно право, када је примјена
позитивно-правних прописа била очигледно произвољна,
када је релевантни закон сам по себи неуставан, или када је
дошло до повреде основних процесних права, као што су
право на правичан поступак, право на приступ суду, право на
ефективан правни лијек и у другим случајевима (види,
Уставни суд, Одлука број У 29/02 од 27. јуна 2003. године,
објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине"
број 31/03). Такође, правичност поступка се оцјењује на
основу поступка као цјелине (види, Уставни суд, Одлука
број У 63/01 од 27. јуна 2003. године, објављена у
"Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/03, и
Европски суд за људска права, Thomas против Уједињеног
Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација
број 19354/02).
29. У конкретном случају Уставни суд сматра да су
образложења судова из оспорених пресуда аргументована и
логична, те да је другостепени суд поводом жалбе, у складу
са одредбом члана 229 став 1 тачка 4 Закона о парничном
поступку, којом је прописано да другостепени суд може
првостепену пресуду да преиначи уколико сматра да је
чињенично стање правилно утврђено, али да је материјално
право погрешно примијењено, преиначио првостепену
пресуду и апеланткињин тужбени захтјев одбио у цијелости.
Окружни суд је јасно истакао, а Врховни суд такво
становиште потврдио, да је првостепени суд приликом
одлучивања о апеланткињином тужбеном захтјеву морао да
има у виду одредбу члана 12 ЗСО према којој једно лице
може бити носилац станарског права само на једном стану. С
тим у вези, у оспореним пресудама је наведено да је основна
и најважнија чињеница у конкретном спору та да је
апеланткиња све вријеме од додјеле спорног стана па до
утврђења ништавости уговора о откупу тог стана била, а и
даље је, суносилац станарског права на стану у Мостару. У
оспореним пресудама је, наиме, наведено да је апеланткиња
свој тужбени захтјев засновала на одредби члана 30 став 7
ЗСО и тражила да се утврди да је спорни стан користила
осам година као незаконит корисник, те да је пропуштањем
туженог да тражи да се исели из стана у року од осам година
од усељења у стан стекла право да га трајно користи и да са
туженим закључи уговор о закупу. У вези са тако
постављеним тужбеним захтјевом, судови су у
образложењима пресуда јасно навели да из утврђеног
чињеничног стања произилази неспорна чињеница да је
апеланткињи предметни стан додијељен рјешењем туженог,
те да се због тога апеланткиња у спорни стан није уселила
незаконито, као што је погрешно оцијенио првостепени суд,
а што даље значи да није могла да стекне станарско право
према одредби члана 30 став 7 ЗСО, односно право трајног
коришћења. Осим тога, тужени није могао да поднесе тужбу
ради апеланткињиног исељења из стана од момента кад је
апеланткиња спорни стан откупила до доношења
правоснажне пресуде којом је утврђено да је уговор о откупу
ништав због ког разлога је првостепени суд поново извео
погрешан правни закључак да тужени није тражио
апеланткињино исељење из предметног стана у законом
прописаном року.
30. У односу на наводе из апелације да Врховни суд
није одговорио на битне ревизионе наводе, Уставни суд
подсјећа на праксу Европског суда за људска права из које
произилази да су домаћи судови дужни да образложе своје
пресуде, при чему не морају дати детаљне одговоре на сваки
навод, али ако је поднесак суштински важан за исход
предмета, суд се у томе случају у својој пресуди мора њиме
посебно да позабави. Дакле, судска одлука мора да има
разлоге на којима је заснована и мора да има образложење
поготову на поднесак који је суштински важан за исход
спора. У супротном, постоји повреда члана 6 став 1 Европске
конвенције (види, Европски суд, Van der Hurk против
Холандије, пресуда од 19. априла 1994. године, став 61).
Такође, Уставни суд напомиње да коначне одлуке жалбених
судова не морају да имају исцрпна образложења (види,
Европска комисија за људска права, Одлука о допустивости
број 8769/97 од 16. јула 1981, О.И. 25,) већ образложења која
се тичу релевантних жалбених навода које као такве оцијени.
У конкретном случају из стања у спису и навода апелације
Уставни суд запажа да је Врховни суд, супротно
апеланткињиним наводима, у својој пресуди одговорио на
сваки ревизиони навод који је оцијенио битним и
релевантним за одлучење, те је за своје становиште дао
ваљане, јасне и логичне разлоге у складу са захтјевима члана
6 став 1 Европске конвенције. Имајући у виду наведено, а у
смислу претходно наведених принципа, Уставни суд не
може да констатује да оспорене пресуде редовних судова
крше апеланткињина уставна права, него, управо супротно,
садрже одговоре на суштинско питање зашто је одбијен
апеланткињин тужбени захтјев. У складу са наведеним,
Уставни суд сматра да нису основани апеланткињини наводи
којима је указивала на произвољност у примјени
материјалног права, те да стога нису повријеђени члан II/3е)
Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске
Право на дом и право на имовину
31. Апеланткиња, даље, сматра да јој је оспореним
пресудама повријеђено право на дом и право на имовину.
Повреду ових права апеланткиња заснива на наводима о
погрешној примјени материјалног права, који су идентични
наводима о повреди права на правично суђење, а које је
Уставни суд у овој одлуци већ размотрио и у вези с којима је
закључио да су неосновани. Оцјењујући наведено, као и да у
самој апелацији нису предочени докази који би евентуално
упућивали на повреду наведених права, Уставни суд
закључује да су наводи о кршењу права на дом из члана
II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске
конвенције, те права на имовину из члана II/3к) Устава Босне
и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију, такође, неосновани.
32. У вези са апеланткињиним наводима о кршењу
права на дјелотворан правни лијек и права на
недискриминацију из чл. 13 и 14 Европске конвенције,
Уставни суд указује да је апеланткиња имала на располагању
правне лијекове за заштиту права које је и користила.
Чињеница да ти правни лијекови нису резултирали одлукама
којима би апеланткиња била задовољна не доводи ни на који
начин у питање њихову доступност или ефикасност, нити на
било који начин покреће питања из члана 13 Европске
конвенције. У погледу члана II/4 Устава Босне и
Херцеговине и члана 14 Европске конвенције, Уставни суд
подсјећа на чињеницу да овај члан обезбјеђује заштиту од
дискриминације у питањима која потпадају под оквир
других чланова Европске конвенције (види, Европски суд за
људска права, Marckx против Белгије, пресуда од 13. јуна
1979. године, серија А број 31, став 32). Уставни суд, такође,
подсјећа на то да постоји дискриминација ако резултира
различитим третманом појединаца у сличним позицијама и
ако тај третман нема објективно или разумно оправдање.
Апеланткиња у апелацији није навела нити једну чињеницу
или доказ на основу којег би могао да се изведе закључак о
постојању дискриминације. Стога је Уставни суд наводе о
кршењу права на недискриминацију оцијенио паушалним,
те, према наведеном, закључио да нема кршења права из
члана II/4 Устава Босне и Херцеговине, односно члана 14
Европске конвенције.
33. Уставни суд закључује да нема повреде права на
правично суђење, права на имовину, права на дом, права на
дјелотворан правни лијек и права на недискриминацију из
чл. II/3е), к), ф) и II/4 Устава Босне и Херцеговине, односно
члана 6 став 1 Европске конвенције, члана 8 Европске
конвенције, члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију, те чл. 13 и 14 Европске конвенције, јер су
Окружни суд и Врховни суд, поступајући по правним
лијековима
апеланткиње
и
туженог,
преиначили
првостепену пресуду одбијањем апеланткињиног тужбеног
захтјева, а за своје одлуке су дали јасне, аргументоване и
прецизне разлоге примјеном релевантних одредаба ЗСО и
Закона о парничном поступку.
Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
35. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом
предмету, престаје правно дејство Одлуке о привременој
мјери број АП 2492/12 од 20. децембра 2012. године.
36. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
predmetu broj AP 2492/12, rješavajući apelaciju Milene Škoro,
na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59.
stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine"
br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Mato Tadić, sudija
Odbija se kao neosnovana apelacija Milene Škoro
podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj
95 0 P 003293 11 Rev od 20. marta 2012. godine i Presude
Okružnog suda u Trebinju broj 95 0 P 003293 11 Gž od 27.
aprila 2011. godine.
Prestaje pravno djelovanje Odluke Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine o privremenoj mjeri broj AP 2492/12 od 20.
decembra 2012. godine.
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Milena Škoro (u daljnjem tekstu: apelantica), koju
zastupa Rato Runjevac, advokat iz Trebinja, podnijela je 29. juna
2012. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem
tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda
Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 95 0 P
003293 11 Rev od 20. marta 2012. godine i Presude Okružnog
suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 95 0 P
003293 11 Gž od 27. aprila 2011. godine. Apelantica je
podneskom od 5. decembra 2012. godine zatražila da Ustavni sud
donese privremenu mjeru kojom bi "održao postojeće stanje na
stanu" i obustavio izvršenje Zaključka Osnovnog suda u Trebinju
broj 95 0 I 015998 11 I od 12. novembra 2012. godine kojim je
dozvoljena predaja stana u posjed-deložacija do konačne odluke
o njenoj apelaciji. Apelanticin opunomoćenik je podneskom od
15. aprila 2013. godine dopunio apelaciju.
2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP
2492/12 od 20. decembra 2012. godine usvojio apelanticin
zahtjev za donošenje privremene mjere i odgodio izvršenje
Zaključka Osnovnog suda u Trebinju broj 95 0 I 015998 11 I od
12. novembra 2012. godine do donošenja odluke o apelaciji.
Vrhovnog suda, Okružnog suda, MHERS "Elektro-Hercegovina"
a.d. Trebinje i Jovana Vukalovića zatraženo je 27. februara 2013.
godine da dostave odgovore na apelaciju.
4. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 7. marta
2013. godine, Okružni sud 15. marta 2013. godine, MHERS
"Elektro-Hercegovina" a.d. Trebinje 22. aprila 2013. godine i
Jovan Vukalović 11. marta 2013. godine.
odgovor na apelaciju dostavljen je apelantici 15. maja 2013.
godine.
6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih
7. Apelantica je kod Osnovnog suda u Trebinju (u daljnjem
tekstu: Osnovni sud) pokrenula parnični postupak protiv MHERS
"Elektro-Hercegovina" a.d. (u daljnjem tekstu: tuženi) radi
utvrđenja. U tužbi je navela da je zaposlena kod tuženog koji joj
je Rješenjem broj 925 od 26. jula 2001. godine dodijelio na
korištenje stan u Trebinju – Tini PS 91/II (u daljnjem tekstu:
predmetni stan), koje je naknadno poništeno presudom Okružnog
suda od 13. februara 2006. godine. Tuženi je osporio tužbu i
postavljeni tužbeni zahtjev, istakavši da je apelantica u vrijeme
dodjele stana na korištenje već imala stanarsko pravo na stanu u
Mostaru, pa joj se zbog tih razloga ne može priznati stanarsko
pravo na predmetnom stanu u Trebinju. Jovan Vukalović je, u
svojstvu umješača na strani tuženog (u daljnjem tekstu: umješač),
podneskom od 8. decembra 2009. godine iskazao pravni interes
da se uključi u parnicu, jer je radnik tuženog i učesnik na
konkursu za raspodjelu stanova u okviru kojeg je apelantici
dodijeljen predmetni stan. Osnovni sud je utvrdio postojanje
pravnog interesa umješača na strani tuženog i dozvolio miješanje
u konkretnu parnicu.
8. Osnovni sud je 6. augusta 2010. godine donio Presudu
broj 95 0 P 003293 09 P kojom je utvrđeno da je apelantica stekla
pravo korištenja predmetnog stana, što je tuženi dužan trpjeti.
Istom presudom tuženi je kao zakupodavac obavezan da sa
apelanticom kao zakupcem zaključi ugovor o zakupu predmetnog
stana uz mjesečnu zakupninu u iznosu od 46,00 KM na račun
Fonda za stanovanje RS uz obavezu plaćanja i ostalih naknada,
jer će u protivnom presuda zamijeniti ugovor o zakupu
predmetnog stana dok se taj ugovor ne zaključi saglasno odredbi
člana 38. stav 1. Zakona o privatizaciji državnih stanova. Istom
presudom je odbijen protivtužbeni zahtjev tuženog kojim je
zatraženo da se apelantica obaveže da mu preda u posjed
predmetni stan, slobodan od lica i stvari i da mu naknadi troškove
postupka. Tuženi je obavezan da apelantici nadoknadi troškove
parničnog postupka.
9. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo nesporne
činjenice koje se tiču dodjele predmetnog stana apelantici 26. jula
2001. godine, zatim, otkupa predmetnog stana i činjenicu da je
rješenje o dodjeli stana poništeno Presudom Okružnog suda broj
Gž 344/05 od 13. februara 2006. godine, a da je pravosnažnom
Presudom Osnovnog suda broj 95 0 P 000965 09 P od 29. maja
2009. godine poništen ugovor o otkupu predmetnog stana. Osim
toga, apelantica je u postupku potvrdila da je vratila stanarsko
pravo na stanu u Mostaru 14. novembra 2001. godine na kojem je
prije rata bila sunosilac sa svojim suprugom. Svoj tužbeni zahtjev
apelantica je zasnovala, kako je dalje obrazloženo, na odredbi
člana 30. Zakona o stambenim odnosima (u daljnjem tekstu:
ZSO) kojom je propisano da, ukoliko se neko lice nezakonito
useli u stan koji je u društvenom vlasništvu, svako može dati
inicijativu stambenom organu za njegovo iseljenje, ako od
useljenja do pokretanja postupka nisu prošle više od tri godine, s
tim da se u daljnjem roku od pet godina ne isključuje pravo
davaoca stana na korištenje da od nadležnog suda zahtijeva
ispražnjenje stana. Naime, protekom roka od osam godina
prestaje pravo davaoca stana da zahtijeva predaju u posjed stana,
odnosno njegovo ispražnjenje. Osnovni sud je, usvajajući
apelanticin tužbeni zahtjev, nesporno utvrdio da se ona uselila u
predmetni stan 26. jula 2001. godine, da u stanu stanuje
neprekidno od useljenja i dalje, da tuženi nije podnosio tužbu za
njezino iseljenje i predaju u posjed stana, shodno odredbi člana
30. stav 7. ZSO. Naime, tuženi je vodio više sudskih postupaka
protiv apelantice (za poništenje rješenja o dodjeli stana,
poništenje ugovora o otkupu stana), ali je tek u tekućoj parnici
istakao protivtužbeni zahtjev 21. januara 2010. godine i zatražio
njeno iseljenje iz stana i predaju u posjed. S tim u vezi, Osnovni
sud je ocijenio da je tuženom za isticanje ovakvog zahtjeva
protekao rok od osam godina iz člana 30. ZSO. Osim toga,
Osnovni sud je naveo da apelantica u konkretnoj parnici nije ni
tražila utvrđenje da je stekla status nosioca stanarskog prava na
predmetnom stanu, nego da je neprekidnim korištenjem od osam
godina, u statusu nezakonitog korisnika, stekla pravo da trajno
koristi predmetni stan, te da zbog tog razloga tuženi ima obavezu
da sa apelanticom kao zakupcem zaključi ugovor o zakupu
navedenog stana. U pogledu stana u Mostaru, Osnovni sud je
utvrdio da je apelantici vraćeno stanarsko pravo 14. novembra
2001. godine, ali da taj stan nije otkupila, pa stoga na njemu nije
ni stekla pravo vlasništva. Zbog tog razloga, protivtužbeni
zahtjev tuženog je u cijelosti odbijen.
10. Odlučujući o žalbama tuženog i umješača, Okružni sud
je donio Presudu broj 95 0 P 003293 11 Gž od 27. aprila 2011.
godine kojom su žalbe uvažene, presuda Osnovnog suda
preinačena tako što je apelanticin tužbeni zahtjev odbijen, a
usvojen protivtužbeni zahtjev tuženog i apelantica obavezana da
tuženom preda u posjed predmetni stan, slobodan od lica i stvari,
uz troškove parničnog postupka. Okružni sud je u obrazloženju
presude, nakon što je prvostepenu presudu ispitao u okviru
odredaba iz člana 221. ZPP, istakao da je prvostepeni sud svoju
presudu zasnovao na pogrešnoj primjeni materijalnog prava.
Prema mišljenju Okružnog suda, apelantica se u predmetni stan
nije uselila nezakonito, nego na osnovu rješenja kojim joj je
tuženi taj stan dodijelio, bez obzira na činjenicu što je odluka o
dodjeli poništena u sudskom postupku, a kasnije u sudskom
postupku poništen i ugovor na osnovu kojeg je izvršen otkup
predmetnog stana. Naime, postupak dodjele spornog stana
preispitivan je u sudskom postupku, pa dugotrajnost sudskog
postupka u kome je na kraju utvrđeno da je dodjela bila
nezakonita spriječila je tuženog da zahtijeva apelanticino iseljenje
iz stana. Zbog tog razloga, kako je dalje obrazložio Okružni sud,
apelantica nije mogla steći stanarsko pravo po osnovu člana 30.
stav 7. ZSO. Osim toga, tuženi nije mogao podnijeti tužbu radi
apelanticinog iseljenja iz predmetnog stana ni od momenta kada
ga je apelantica otkupila, pa do donošenja pravosnažne presude o
utvrđivanju ugovora o otkupu stana ništavim. Prema mišljenju
Okružnog suda, spor o dodjeli stana na korištenje za sve vrijeme
njegovog trajanja isključuje spor o predaji stana u posjed i
iseljenje iz stana. Takav spor koji se odnosi na pravilnost dodjele
praktično ima isti učinak kao spor radi iseljenja i predaje u
posjed. Neprihvatljivo je, kako je dalje navedeno, shvatanje
prvostepenog suda kojim je odbijen prigovor tuženog da je
apelantica već nosilac stanarskog prava na stanu u Mostaru i da,
stoga, ne može imati isti status na drugom stanu, obrazlažući ovaj
prigovor na način da apelantica ne traži utvrđenje da je stekla
status nosioca stanarskog prava, nego pravo da trajno koristi
predmetni stan, budući da trajno korištenje stana suštinski
odgovara stanarskom pravu. Osnovna i najvažnija činjenica u
ovom sporu, kako je zaključio Okružni sud, jeste to što je
apelantica sve vrijeme, dakle od dodjele predmetnog stana pa do
utvrđenja ništavosti ugovora o otkupu stana, kao i sad, nositeljica
stanarskog prava (u daljnjem tekstu: NSP) na stanu u Mostaru, a
prema odredbi člana 12. st. 1. i 2. ZSO, građanin može biti NSP
samo na jednom stanu. Iz ove zakonske odredbe proizlazi da lice
kome je vraćen u posjed stan na kome je bio NSP prije rata u BiH
ne može steći stanarsko pravo na drugom stanu a isto tako ni
pravo korištenja koje je suštinski isto kao i stanarsko pravo, jer je
to suprotno članu 12. ZSO. Osim toga, kako je dalje istakao
Okružni sud, bez obzira na dužinu apelanticinog stanovanja u
predmetnom stanu, taj stan se ne može smatrati njenim domom u
smislu odredbe člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda, jer je ona svoje pravo na dom ostvarila
na stanu u Mostaru u kome je živjela sa porodicom prije izbijanja
rata i koji joj je vraćen u posjed a za pravilnu primjenu
materijalnog prava nije značajna činjenica da taj stan kao svoj
dom nije otkupila. Budući da nije bilo pravnog osnova da se
apelanticin tužbeni zahtjev usvoji, zbog istog razloga je, prema
ocjeni Okružnog suda, valjalo usvojiti protivtužbeni zahtjev
tuženog kojim je zatraženo da mu apelantica preda u posjed
sporni stan, slobodan od lica i stvari.
11. Vrhovni sud je Presudom broj 95 0 P 003293 11 Rev od
20. marta 2012. godine odbio apelanticinu reviziju izjavljenu
protiv drugostepene presude. Vrhovni sud je ocijenio da je
drugostepena presuda pravilna, jer je Okružni sud prihvatio
utvrđeno činjenično stanje iz prvostepenog postupka, ali je dao
različito pravno shvatanje u pogledu primjene materijalnog prava.
Vrhovni sud je, s tim u vezi, istakao da se, u bitnom, utvrđenje
prvostepenog suda sastoji u sljedećem: da je apelantica zaposlena
kod tuženog i da joj je sporni stan dodijeljen na osnovu oglasa
tuženog rješenjem od 26. jula 2001. godine, da je ušla u posjed
stana u julu 2001. godine, da je umješač pokenuo postupak radi
poništenja rješenja tuženog o dodjeli stanova a, između ostalog, i
stana koji je dodijeljen apelantici, da je presudom Osnovnog suda
odbijen zahtjev umješača a drugostepenom presudom je tužbeni
zahtjev umješača usvojen, da je apelantica sa tuženim u februaru
2003. godine zaključila ugovor o otkupu spornog stana, da je
presudom Osnovnog suda usvojen tužbeni zahtjev tuženog i
utvrđeno da je ništav ugovor o otkupu spornog stana, da je
apelantica u periodu ratnih zbivanja od 1992. do 1995. godine
živjela u Mostaru, gdje je njen suprug Danilo Škoro od preduzeća
"Tehnogas" Sarajevo - RJ Mostar dobio na korištenje dvosoban
stan, površine 69 m2, da je apelantica u septembru 1998. godine
podnijela zahtjev za vraćanje stana u Mostaru, da je rješenjem od
14. novembra 2001. godine njenom suprugu priznat status NSP
na tom stanu u Mostaru i da im je vraćen u posjed 22. marta
2002. godine. Vrhovni sud je, zatim, naveo da je pravilno
shvatanje drugostepenog suda prema kojem su svi postupci koje
je vodio tuženi protiv apelantice sprečavali ga da zahtijeva
iseljenje apelantice iz spornog stana. Odluke na osnovu kojih je
apelantici predmetni stan dodijeljen i na osnovu kojih je ušla u
posjed stana poništene su pravosnažnim presudama. Odredbom
člana 12. stav 1. ZSO propisano je da se može biti nosilac
stanarskog prava samo na jednom stanu a u stavu 3. iste odredbe
je izričito zabranjeno istovremeno biti nosilac stanarskog prava
na više od jednog stana. Odredba člana 17. ZSO propisuje da je
lice koje koristi više od jednog stana dužno u roku od 15 dana od
dana kada je počelo koristiti više stanova izjasniti se koji će stan
koristiti, a iz kojeg će se iseliti. Stoga, prema mišljenju Vrhovnog
suda, ne mogu se prihvatiti revizioni prigovori da je apelantica
odustala od stana u Mostaru, jer izvedeni dokazi ukazuju na
suprotno. Naime, blagovremenim podnošenjem zahtjeva za
povrat stana u Mostaru apelantica je ostvarila kontinuitet nosioca
stanarskog prava u smislu odredbe člana 16. Zakona o prestanku
primjene Zakona o korištenju napuštene imovine ("Službeni
glasnik RS" br. 38/98, 12/99, 31/99, 65/01, 64/02 i 39/03), a
vraćanjem u posjed tog stana 22. marta 2002. godine u potpunosti
je realizirano njeno stanarsko pravo bez obzira na to da li je taj
stan otkupila ili ne. Vrhovni sud je ocijenio da je pravilno
shvatanje drugostepenog suda da je tuženi podnošenjem tužbe za
poništenje odluke o dodjeli stana a kasnije i ugovora o otkupu
stana prekinuo tok rokova iz člana 30. st. 2. i 7. ZSO bez obzira
na to što u tužbama nije sadržan zahtjev za apelanticino iseljenje.
12. Postupajući u izvršnom postupku tuženog (tražioca
izvršenja) protiv apelantice u svojstvu izvršenika radi izvršenja i
predaje stana u posjed, Osnovni sud je Zaključkom broj 95 0 I
015998 11 I od 12. novembra 2012. godine odredio ročište na
licu mjesta za 14. decembar 2012. godine deložacijom apelantice
iz predmetnog stana i predajom stana u posjed tuženom.
IV. Apelacija
13. Apelantica smatra da joj je presudama Vrhovnog suda i
Okružnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje, pravo na
dom, pravo na imovinu, pravo na nediskriminaciju i pravo na
djelotvoran pravni lijek iz odredaba člana II/3.e), f), k) i člana
II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 6. stav 1. i člana
8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i čl. 13. i 14. Evropske
konvencije. Povredu prava na pravično suđenje apelantica
obrazlaže očigledno proizvoljnom i pogrešnom primjenom
materijalnog prava. S tim u vezi, apelantica je istakla vlastito
pravno shvatanje, smatrajući da je tuženi protekom roka od osam
godina izgubio pravo da pokrene i vodi postupak, budući da su
odluke na temelju kojih je ušla u posjed stana poništene u
sudskom postupku, te se zbog toga ima tretirati kao lice koje je
nezakonito useljeno u stan. Apelantica osporava pravilnost i
zakonitost drugostepene i trećestepene presude, ističući da je
jedina ispravna presuda ona koju je donio prvostepeni sud, koji je
pravilno utvrdio činjenice i pravilno primijenio materijalno
pravo. Osim toga, smatra da nije ostvarila kontinuitet korištenja
stana u Mostaru, jer ga je napustila 1991. godine, formalno joj je
vraćen po isteku deset godina nekorištenja (2001. godine), ali nije
ostvarila faktički i stvarni posjed, te stoga smatra da su redovni
sudovi u osporenim presudama ovu činjenicu potpuno pogrešno
tretirali, utvrđujući da je "višestruki korisnik" stambenih jedinica,
te s tim u vezi pogrešno primijenili materijalno pravo. Istakla je
da Vrhovni sud povodom njene revizije nije dao odgovor na sve
navode koje je u reviziji istakla. U dopuni je navedeno da je
apelantica protiv tuženog pokrenula postupak radi poništenja
rang-liste koja je naknadno donesena, a zatim je izneseno vlastito
tumačenje prvostepene presude iz tog postupka koja nije
konačna. Kršenja ostalih prava navedenih u apelaciji apelantica
nije posebno obrazlagala.
14. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da je u
presudi ukazano zbog kojih razloga se smatra i na temelju kojih
propisa je apelantica iskazala namjeru kontinuiteta stanarskog
prava u vezi sa stanom u Mostaru, što je od utjecaja na
osnovanost njenog zahtjeva. Predloženo je da se apelacija odbije.
15. Okružni sud je u odgovoru istakao da su navodi iz
apelacije neosnovani, budući da je apelantica sudsku zaštitu
utemeljila na odredbi člana 30. ZSO, smatrajući da ispunjava
zakonske uvjete iz te odredbe. Samo u slučaju da je apelantica
imala status bespravnog korisnika, bila bi zaštićena od prinudnog
iseljenja na osnovu ove odredbe, a u tom slučaju bi bilo zaštićeno
i njeno pravo na dom. Iz spisa proizlazi da se apelantica u
predmetni stan uselila na temelju rješenja tuženog, dakle, kao
zakonit korisnik a sama ta činjenica jeste dovoljan razlog da ne
uživa zaštitu od iseljenja na temelju člana 30. ZSO. U
konkretnom slučaju, kako je dalje navedeno, apelantica je
ostvarila pravo na dom nakon što joj je vraćen u posjed stan u
Mostaru u kome je živjela sa porodicom prije izbijanja ratnih
djejstava. Stoga, Okružni sud smatra da svojom presudom nije
povrijedio prava na koja se apelantica poziva u svojoj apelaciji.
16. Tuženi je u odgovoru na apelaciju naveo da je apelacija
očigledno neosnovana, jer iz sadržine apelacije i predočenih
činjenica nema nikakvog uporišta za tvrdnju da postoji kršenje
apelanticinih prava zaštićenih Ustavom, budući da se iz iznesenih
činjenica ne može izvesti takav zaključak. Također, nemaju
uporišta ni navodi apelacije kojima se želi ukazati da apelantica
nema posjed na stanu u Mostaru, jer je o ovom pitanju
raspravljeno u postupku koji je okončan pravosnažnom
presudom.
17. Umješač na strani tuženog je istakao da je apelacija
neosnovana, da je povodom spornog stana sa apelanticom u
različitim procesnim ulogama u sporu duže od deset godina i da
su redovni sudovi ocijenili relevantne činjenice vezane za spornu
raspodjelu stanova. Apelantica je od perioda raspodjele stanova
kod tuženog bila svjesna da je tada potencijalni dvostruki
korisnik stanova iz državnog fonda s obzirom na to da je sa
svojim suprugom sunosilac stanarskog prava na stanu u Mostaru.
Povrat stana u Mostaru, kao nesporna okolnost, konstatiran je i u
presudi Osnovnog suda, a da li apelantica i na koji način koristi
taj stan u konkretnom postupku nema pravni značaj, budući da je
očuvala kontinuitet NSP na tom stanu. Čak i u slučaju da je
apelantica propustila podnijeti zahtjev za povrat stana, ne bi bila
promijenjena njena pravna pozicija lica sa riješenim stambenim
pitanjem, odnosno lica koje je korisnik društvenog stana, pa bi
dodjelom spornog stana u Trebinju opet došla u poziciju
dvostrukog korisnika.
18. U Zakonu o stambenim odnosima ("Službeni list
SRBiH" br. 14/84, 12/87 i 36/89, te "Službeni glasnik RS" br.
19/93, 12/99 i 31/99) relevantne odredbe glase:
Član 12.
Građanin može biti nosilac stanarskog prava samo na
jednom stanu.
Član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava,
kao i lice koje je prestalo da bude član tog domaćinstva a ostalo
je u istom stanu (član 6. stav 1.) ne može biti istovremeno i
samostalan nosilac stanarskog prava na drugom stanu.
Zabranjeno je istovremeno biti nosilac stanarskog prava
više od jednog stana.
Član 17.
Lice koje koristi više od jednog stana dužno je da o tome u
roku od 15 dana, od dana kada je počelo da koristi više stanova,
obavijesti stambeni organ i ujedno se izjasni koji će stan dalje da
koristi, iz ostalih da se iseli u daljnjem roku od 30 dana.
Član 30.
Ako se neko lice nezakonito useli u stan u društvenoj svojini
ili se useli u zajedničke prostorije u zgradi svako može dati
inicijativu, a zainteresovano lice zahtjev stambenom organu, za
pokretanje postupka za njegovo iseljenje.
Na osnovu zahtjeva ili po službenoj dužnosti stambeni
organ će donijeti rješenje o ispražnjenju stana, odnosno
prostorija ako od dana nezakonitog useljenja do pokretanja
postupka nije proteklo više od tri godine.
Protiv rješenja iz prethodnog stava može se u roku od tri
dana izjaviti žalba koja ne zadržava izvršenje rješenja. Prilikom
prinudnog ispražnjenja stana, odnosno prostorije, licu koje se
iseljava ne obezbjeđuje se nužni smještaj.
Troškovi prinudnog ispražnjenja stana, odnosno prostorije
padaju na teret lica koje se iseljava.
Lice koje se nezakonito uselilo u stan ili se uselilo u
zajedničke prostorije u zgradi snosi svaku štetu i sve troškove
prouzrokovane nezakonitim useljenjem.
Protekom roka iz stava 2. ovog člana ne isključuje se pravo
davaoca stana na korištenje da zahtijeva ispražnjenje stana,
odnosno zajedničkih prostorija kod nadležnog suda u roku od
daljnjih pet godina.
19. U Zakonu o parničnom postupku Republike Srpske
("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 58/03, 85/03, 74/05 i
63/07) relevantne odredbe glase:
Član 7.
Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima
zasnivaju svoje zahtjeve i da izvode dokaze kojima se utvrđuju te
činjenice.
Član 123.
Svaka stranka dužna je da dokaže činjenice na kojima
zasniva svoj zahtjev.
Sud će slobodnom ocjenom dokaza utvrditi činjenice na
osnovu kojih će donijeti odluku.
Član 126.
Ako sud na osnovu ocjene izvedenih dokaza ne može sa
sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju ove činjenice
zaključiće primjenom pravila o teretu dokazivanja.
VI. Dopustivost
20. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u
Hercegovini.
21. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
je koristio.
je Presuda Vrhovnog suda broj 95 0 P 003293 11 Rev od 20.
marta 2012. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih
lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu
apelantica je primila 17. maja 2012. godine a apelacija je
podnesena 29. juna 2012. godine, dakle u roku od 60 dana, kako
je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno,
apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila
Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti
postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije
dopustiva.
Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
VII. Meritum
24. Apelantica osporava presude redovnih sudova, tvrdeći
da joj je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz
člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1.
Evropske konvencije, pravo na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne
i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije i pravo na imovinu
iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju. Osim toga, istakla je da je
povrijeđeno pravo na djelotvoran pravni lijek i pravo na
nediskriminaciju iz čl. 13. i 14. Evropske konvencije.
25. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.
Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:
pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom.
(...).
26. Ustavni sud, prije svega, primjećuje da se radi o
postupku u kojem je apelantica tražila da se utvrdi da je stekla
pravo korištenja na spornom stanu i da se tuženi u svojstvu
zakupodavca obaveže da s njom kao zakupcem zaključi ugovor o
zakupu spornog stana iz čega proizlazi zaključak da se radi o
predmetu građanskopravne prirode. U skladu sa navedenim, član
6. stav 1. Evropske konvencije je primjenjiv, a zadatak Ustavnog
suda je da ispita da li je postupak pred sudom bio pravičan onako
kako zahtijeva član 6. stav 1. Evropske konvencije.
27. Apelantica smatra da joj je povrijeđeno pravo na
pravično suđenje zbog toga što su Okružni sud i Vrhovni sud
pogrešnim tumačenjem utvrđenih činjenica iz prvostepenog
postupka pogrešno primijenili materijalno pravo, te što Vrhovni
sud nije dao potpune odgovore na sve revizione navode.
28. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da nije nadležan vršiti
provjeru utvrđenih činjenica i način na koji su redovni sudovi
protumačili pozitivno-pravne propise osim ukoliko odluke
redovnih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka
redovnog suda ne uključuje ili pogrešno primjenjuje ustavno
pravo, kada je primjena pozitivno-pravnih propisa bila očigledno
proizvoljna, kada je relevantni zakon sam po sebi neustavan, ili
kada je došlo do povrede osnovnih procesnih prava, kao što su
pravo na pravičan postupak, pravo na pristup sudu, pravo na
efektivan pravni lijek i u drugim slučajevima (vidi, Ustavni sud,
Odluka broj U 29/02 od 27. juna 2003. godine, objavljena u
"Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03).
Također, pravičnost postupka se ocjenjuje na osnovu postupka
kao cjeline (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. juna
Hercegovine" broj 38/03, i Evropski sud za ljudska prava,
Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja
2005. godine, aplikacija broj 19354/02).
29. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da su
obrazloženja sudova iz osporenih presuda argumentirana i
logična, te da je drugostepeni sud povodom žalbe, u skladu sa
odredbom člana 229. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom
postupku, kojom je propisano da drugostepeni sud može
prvostepenu presudu preinačiti ukoliko smatra da je činjenično
stanje pravilno utvrđeno, ali da je materijalno pravo pogrešno
primijenjeno, preinačio prvostepenu presudu i apelanticin tužbeni
zahtjev odbio u cijelosti. Okružni sud je jasno istakao, a Vrhovni
sud takav stav potvrdio, da je prvostepeni sud prilikom
odlučivanja o apelanticinom tužbenom zahtjevu morao imati u
vidu odredbu člana 12. ZSO prema kojoj jedno lice može biti
nosilac stanarskog prava samo na jednom stanu. S tim u vezi, u
osporenim presudama je navedeno da je osnovna i najvažnija
činjenica u konkretnom sporu ta da je apelantica sve vrijeme od
dodjele spornog stana pa do utvrđenja ništavosti ugovora o
otkupu tog stana bila, a i dalje je, sunosilac stanarskog prava na
stanu u Mostaru. U osporenim presudama je, naime, navedeno da
je apelantica svoj tužbeni zahtjev utemeljila na odredbi člana 30.
stav 7. ZSO i tražila da se utvrdi da je sporni stan koristila osam
godina kao nezakonit korisnik, te da je propuštanjem tuženog da
traži da se iseli iz stana u roku od osam godina od useljenja u stan
stekla pravo da ga trajno koristi i da sa tuženim zaključi ugovor o
zakupu. U vezi sa tako postavljenim tužbenim zahtjevom, sudovi
su u obrazloženjima presuda jasno naveli da iz utvrđenog
činjeničnog stanja proizlazi nesporna činjenica da je apelantici
predmetni stan dodijeljen rješenjem tuženog, te da se zbog toga
apelantica u sporni stan nije uselila nezakonito, kao što je
pogrešno ocijenio prvostepeni sud, a što dalje znači da nije mogla
steći stanarsko pravo prema odredbi člana 30. stav 7. ZSO,
odnosno pravo trajnog korištenja. Osim toga, tuženi nije mogao
podnijeti tužbu radi apelanticinog iseljenja iz stana od momenta
kad je apelantica sporni stan otkupila do donošenja pravosnažne
presude kojom je utvrđeno da je ugovor o otkupu ništav zbog kog
razloga je prvostepeni sud ponovo izveo pogrešan pravni
zaključak da tuženi nije tražio apelanticino iseljenje iz
predmetnog stana u zakonom propisanom roku.
30. U odnosu na navode iz apelacije da Vrhovni sud nije
odgovorio na bitne revizione navode, Ustavni sud podsjeća na
praksu Evropskog suda za ljudska prava iz koje proizlazi da su
domaći sudovi dužni obrazložiti svoje presude, pri čemu ne
moraju dati detaljne odgovore na svaki navod, ali ako je
podnesak suštinski važan za ishod predmeta, sud se u tome
slučaju u svojoj presudi mora njime posebno pozabaviti. Dakle,
sudska odluka mora imati razloge na kojima je zasnovana i mora
imati obrazloženje pogotovu na podnesak koji je suštinski važan
za ishod spora. U suprotnom, postoji povreda člana 6. stav 1.
Evropske konvencije (vidi, Evropski sud, Van der Hurk protiv
Holandije, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61). Također,
Ustavni sud napominje da konačne odluke žalbenih sudova ne
moraju imati iscrpna obrazloženja (vidi, Evropska komisija za
ljudska prava, Odluka o dopustivosti broj 8769/97 od 16. jula
1981, O.I. 25,) već obrazloženja koja se tiču relevantnih žalbenih
navoda koje kao takve ocijeni. U konkretnom slučaju iz stanja u
spisu i navoda apelacije Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud,
suprotno apelanticinim navodima, u svojoj presudi odgovorio na
svaki revizioni navod koji je ocijenio bitnim i relevantnim za
odlučenje, te je za svoje stanovište dao valjane, jasne i logične
razloge u skladu sa zahtjevima člana 6. stav 1. Evropske
konvencije. Imajući u vidu navedeno, a u smislu prethodno
navedenih principa, Ustavni sud ne može konstatirati da osporene
presude redovnih sudova krše apelanticina ustavna prava, nego,
upravo suprotno, sadrže odgovore na suštinsko pitanje zašto je
odbijen apelanticin tužbeni zahtjev. U skladu sa navedenim,
Ustavni sud smatra da nisu utemeljeni apelanticini navodi kojima
je ukazivala na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava, te da
stoga nisu povrijeđeni član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
član 6. stav 1. Evropske konvencije.
Pravo na dom i pravo na imovinu
31. Apelantica, dalje, smatra da joj je osporenim presudama
povrijeđeno pravo na dom i pravo na imovinu. Povredu ovih
prava apelantica zasniva na navodima o pogrešnoj primjeni
materijalnog prava, koji su identični navodima o povredi prava na
pravično suđenje, a koje je Ustavni sud u ovoj odluci već
razmotrio i u vezi s kojima je zaključio da su neosnovani.
Ocjenjujući navedeno, kao i da u samoj apelaciji nisu predočeni
dokazi koji bi eventualno upućivali na povredu navedenih prava,
Ustavni sud zaključuje da su navodi o kršenju prava na dom iz
člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske
konvencije, te prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju,
također, neosnovani.
Ostali navodi
32. U vezi sa apelanticinim navodima o kršenju prava na
djelotvoran pravni lijek i prava na nediskriminaciju iz čl. 13. i 14.
Evropske konvencije, Ustavni sud ukazuje da je apelantica imala
na raspolaganju pravne lijekove za zaštitu prava koje je i
koristila. Činjenica da ti pravni lijekovi nisu rezultirali odlukama
kojima bi apelantica bila zadovoljna ne dovodi ni na koji način u
pitanje njihovu dostupnost ili efikasnost, niti na bilo koji način
pokreće pitanja iz člana 13. Evropske konvencije. U pogledu
člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske
konvencije, Ustavni sud podsjeća na činjenicu da ovaj član
osigurava zaštitu od diskriminacije u pitanjima koja potpadaju
pod okvir drugih članova Evropske konvencije (vidi, Evropski
sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, presuda od 13. juna
1979. godine, serija A broj 31, stav 32). Ustavni sud, također,
podsjeća na to da postoji diskriminacija ako rezultira različitim
tretmanom pojedinaca u sličnim pozicijama i ako taj tretman
nema objektivno ili razumno opravdanje. Apelantica u apelaciji
nije navela niti jednu činjenicu ili dokaz na osnovu kojeg bi se
mogao izvesti zaključak o postojanju diskriminacije. Stoga je
Ustavni sud navode o kršenju prava na nediskriminaciju ocijenio
paušalnim, te, prema navedenom, zaključio da nema kršenja
prava iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana
14. Evropske konvencije.
VIII. Zaključak
33. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na
pravično suđenje, prava na imovinu, prava na dom, prava na
djelotvoran pravni lijek i prava na nediskriminaciju iz čl. II/3.e),
k), f) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 6. stav 1.
Evropske konvencije, člana 8. Evropske konvencije, člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te čl. 13. i 14.
Evropske konvencije, jer su Okružni sud i Vrhovni sud,
postupajući po pravnim lijekovima apelantice i tuženog,
preinačili prvostepenu presudu odbijanjem apelanticinog
tužbenog zahtjeva, a za svoje odluke su dali jasne, argumentirane
i precizne razloge primjenom relevantnih odredaba ZSO i Zakona
o parničnom postupku.
35. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu,
prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP
2492/12 od 20. decembra 2012. godine.
Predsjednica
765
Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca,
u predmetu broj AP 1288/13, rješavajući apelaciju Mladena
Nikačevića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 16. stavak 4. točka 14, članka 59. stavak 2.
alineja 1. i 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05,
64/08 i 51/09), u sastavu:
Mato Tadić, sudac
na sjednici održanoj 12. lipnja 2013. godine donio
Odbija se kao neutemeljena apelacija Mladena Nikačevića,
podnesena protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 2 K
00 4160 13 Kv 23 od 14. ožujka 2013. godine i S1 2 K 00 4160
13 Krn 6 od 11. ožujka 2013. godine u odnosu na pravo na
osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 5. Europske konvencije za zaštitu ljudskih
prava i temeljnih sloboda, i u odnosu na pravo na
nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda u svezi s člankom 5. Europske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.
Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Mladena
Nikačevića, podnesena protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine
br. S1 2 K 00 4160 13 Kv 23 od 14. ožujka 2013. godine i S1 2 K
00 4160 13 Krn 6 od 11. ožujka 2013. godine u odnosu na pravo
na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i temeljnih sloboda jer je preuranjena.
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Mladen Nikačević (u daljnjem tekstu: apelant) iz
Kreševa, kojega zastupa Tatjana Savić, odvjetnica iz Bijeljine,
podnio je 25. ožujka 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
rješenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH)
broj S1 2 K 00 4160 13 Kv 23 od 14. ožujka 2013. godine i broj
S1 2 K 00 4160 13 Krn 6 od 11. ožujka 2013. godine. Apelant je,
također, podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi
Ustavni sud ukinuo pritvor određen protiv njega. Apelant je 25.
travnja 2013. godine dostavio dopunu apelacije.
od Suda BiH i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem
tekstu: Tužiteljstvo) je zatraženo 18. travnja 2013. godine da
dostave odgovore na apelaciju.
3. Tužiteljstvo je dostavilo odgovor na apelaciju 24. travnja
2013. godine, a Sud BiH 7. svibnja 2013. godine.
odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 10. svibnja 2013.
godine.
i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
6. Rješenjem Suda BiH broj S1 2 K 00 4160 13 Krn 6 od
11. ožujka 2013. godine apelantu i još trojici osumnjičenih je,
zbog razloga propisanih odredbom članka 132. stavak 1. toč. a) i
b) Zakona o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: ZKPBiH), određen pritvor u trajanju od jednog
mjeseca, koji po tom rješenju apelantu može trajati do 9. travnja
2013. godine ili do nove odluke suda. U obrazloženju rješenja
Sud BiH je naveo da je Tužiteljstvo podnijelo prijedlog za
određivanje pritvora apelantu i još trojici osumnjičenih zbog
postojanja osnovane sumnje da su počinili kaznena djela
organiziranja grupe ljudi ili udruženja za krijumčarenje ili
rasturanje neocarinjene robe iz članka 215. Kaznenog zakona
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH), carinska
prevara iz članka 216. KZBiH, porezna utaja iz članka 210.
KZBiH i pranje novca iz članka 209. KZBiH u svezi s člankom
31. KZBiH. Sud BiH je nadalje istaknuo da je, nakon što je
razmotrio prijedlog i navode Tužiteljstva za određivanje pritvora,
saslušao stranke i branitelje, te nakon izvršenog uvida u
dostavljene dokaze Tužiteljstva utvrdio da je prijedlog u cijelosti
utemeljen, kako u dijelu koji se odnosi na postojanje osnovane
sumnje da su osumnjičeni počinili inkriminirane radnje, tako i u
odnosu na posebne pritvorske razloge iz članka 132. stavak 1.
točka a) i b) ZKP BiH. Naime, Sud BiH je naveo da je postojanje
osnovane sumnje da je apelant zajedno s ostalim osumnjičenim
počinio kaznena djela koja su im stavljena na teret, kao općeg
uvjeta iz članka 132. stavak 1. ZKPBiH za određivanje pritvora,
sud utvrdio na temelju dokaza koje je Tužiteljstvo ponudilo uz
svoj prijedlog, a koje je sud pri tome jasno prezentirao u
obrazloženju rješenja (Izvješće o počinjenom kaznenom djelu
Državne agencije za istrage i zaštitu Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: SIPA broj P.16-14/1-2-04-1-369/12 od 27.
studenoga 2012. godine, iskazi svjedoka od 31. kolovoza 2011.
godine i 17. listopada 2012. godine, službene zabilješke i izvješća
carinskih organa Austrije, Republike Slovenije i Hrvatske, te
drugi jasno prezentirani dokazi materijalne prirode). Također,
Sud BiH je istaknuo kako navedeni dokazi pružaju dostatno
temelja za zaključak suda kako postoji osnovana sumnja da je
apelant kao član organizirane kriminalne grupe, na čijem je čelu
osumnjičeni R. D., počinio inkriminirane radnje koje su mu
stavljene na teret, budući da je preko svoje pravne osobe
"Nikačević Logistics" d.o.o. Kiseljak kao odgovorno osoba, a
prema uputama koje je dobio od osumnjičenog R.D., omogućio
uvoz sirove kave iz Republike Slovenije u Bosnu i Hercegovinu
(u daljnjem tekstu: BiH), tako što je sačinjavao lažnu financijsku
dokumentaciju o fiktivnom uvozu ekspandirane gline i sojine
sačme u BiH, koju je dostavljao osumnjičenim R.D., D.O. i
drugim, kako bi oni na temelju te dokumentacije izvršili uvoz
sirove kave u BiH, koja je potom neocarinjena i bez plaćanja
poreza i drugih dažbina stavljana u promet na području BiH, a što
je prouzročilo štetu proračunu BiH u iznosu od oko 8.900.000,00
KM.
7. Nadalje Sud BiH je naveo da je, odlučujući o
predmetnom prijedlogu Tužiteljstva, utvrdio kako u toj fazi
postupka nije moguće detaljnije utvrditi strukturu grupe čiji su
organizatori i pripadnici, kako se utemeljeno sumnja, bili apelant
i osumnjičeni, niti je moguće s preciznošću utvrditi sve konkretne
radnje pojedinih osoba u tom organiziranom kriminalnom lancu,
pa budući da je na temelju dostavljenih dokaza zaključio da
postoji osnovana sumnja da su apelant i ostali osumnjičeni
počinili inkriminirane radnje koje su im stavljene na teret, po
mišljenju Suda BiH, ispunjen je opći uvjet za određivanje mjere
pritvora.
8. Nadalje, Sud BiH je ocijenio neutemeljenim prigovore
apelantove obrane kao i obrane ostalih osumnjičenih kojima se
ukazuje da je povrijeđeno njihovo pravo na obranu jer im nisu
dostavljeni dokazi na kojima se osnovana sumnja temelji. S tim u
svezi, Sud BiH je ukazao na odredbu članka 47. stavak 1.
ZKPBiH, kojom je propisano kako branitelj ima pravo razmatrati
spise i pribavljene dokaze koji idu u korist osumnjičenome, osim
ako se na taj način može dovesti u opasnost cilj istrage. Također
je naveo kako je odredbom članka 47. stavak 2. ZKPBiH
propisano da će tužitelj uz prijedlog za određivanje pritvora sudu
dostaviti dokaze bitne za procjenu zakonitosti pritvora, o čemu se
obavještava branitelj, što je u konkretnom slučaju i učinjeno. S
tim u svezi Sud BiH je obrazložio kako je Tužiteljstvo u
konkretnom slučaju dostavilo sudu dokaze koji potkrepljuju
prijedlog za određivanje pritvora, a o čemu su obaviješteni
apelant i ostali osumnjičeni kao i njihovi branitelji. Potom je Sud
BiH naveo da je na zahtjev Tužiteljstva postupio u cijelosti
sukladno odredbi članka 47. stavak 1. ZKPBiH, te braniteljima
osumnjičenih nije dostavio dokaze na uvid, a s obzirom da je
riječ o dokazima za koje je Tužiteljstvo cijenilo da bi njihovo
otkrivanje obrani, u ovoj fazi postupka, moglo ugroziti ciljeve
istrage.
9. Sud BiH je dalje naveo da su, prema ocjeni toga suda, u
konkretnom slučaju ispunjeni i posebni pritvorski razlozi za
pritvor apelanta i ostalih osumnjičenih (opasnost od bijega) iz
članka 132. stavak 1. točka a) ZKPBiH. Naime, cijeneći
okolnosti koje upućuju na zaključak da je prema apelantu
potrebno odrediti mjeru pritvora iz članka 132. stavak 1. točka a)
ZKPBiH, Sud BiH je istaknuo kako apelant, pored državljanstva
BiH, posjeduje i državljanstvo Republike Hrvatske, koja,
suglasno svojim ustavnim garancijama, ne izručuje svoje
državljane u svrhu kaznenog procesuiranja u drugim zemljama.
Međutim, Sud BiH je ukazao kako državljanstvo druge države,
samo po sebi, ne može predstavljati razlog za određivanje
pritvora zbog opasnosti od bijega u smislu odredbe članka 132.
stavak 1. točka a) ZKPBiH, te da je dvojno državljanstvo koje
apelant posjeduje cijenio kao samo jednu okolnost u nizu svih
okolnosti na apelantovoj strani. S tim u svezi, Sud BiH je imao u
vidu da se u konkretnom slučaju istraga vodi za teška kaznena
djela za koja su zaprijećene visoke kazne zatvora. Navedeno je da
je osumnjičenim nesumnjivo poznato zbog kojih radnji se protiv
njih vodi istraga, kao i dokazi koji stoje protiv njih, a što
dovedeno u vezu s visokim zatvorskim kaznama zapriječenim za
predmetna kaznena djela, po mišljenju suda, može predstavljati
jak motiv za bijeg. Također, Sud BiH je ukazao da je u
konkretnom slučaju u pitanju kazneno djelo koje se ogleda u
krijumčarenju kave s područja Republike Slovenije preko
Republike Hrvatske u BiH, koje kao takvo podrazumijeva
nesumnjivo učešće više osoba, suučesnika i pomagača, a određen
broj njih se, kako se utemeljeno sumnja, nalazi i na teritoriju
navedenih država. Navedeno je da je riječ o osobama koje su
nesumnjivo apelantu i drugim osumnjičenim poznate, te da se
može pretpostaviti da bi oni mogli pomoći u njihovome bijegu i
sakrivanju. Imajući u vidu navedene okolnosti, te činjenicu da se
u konkretnom slučaju radi o osobama koje imaju pored
državljanstva BiH i državljanstvo Hrvatske, po mišljenju Suda
BiH, nesumnjivo proizlazi zaključak da apelant i ostali
osumnjičeni mogu uspješno pobjeći, čime je ispunjen pritvorski
razlog iz članka 132. stavak 1. točka a) ZKPBiH. Također, Sud
BiH je naveo kako su prema ocjeni toga suda u konkretnom
slučaju ispunjeni i posebni pritvorski razlozi propisani člankom
132. stavak 1. točka b) ZKPBiH za određivanje pritvora apelantu
i ostalim osumnjičenima. Ovaj zaključak Sud BiH je temeljio na
dokazima koji ukazuju na postojanje osnovane sumnje da su
apelant i ostali osumnjičeni radnje poduzimali u okviru
organizirane grupe na čijem se čelu nalazio osumnjičeni R.D.,
kao organizator. Sud BiH je također naveo da je više osoba u
okviru te istrage lišeno slobode, ali da isto tako postoji određen
broj osoba, kako osumnjičenih tako i suučesnika i pomagača, koji
se i dalje nalaze na slobodi i za kojima se poduzimaju radnje s
ciljem njihovoga lociranja i eventualnog lišavanja slobode. Sud
BiH je istaknuo kako smatra da bi puštanje apelanta i ostalih
osumnjičenih na slobodu nosilo i suviše velik rizik da će oni
stupiti u kontakt s još neotkrivenim pripadnicima grupe, te se s
njima dogovarati o načinu iznošenja obrane, ukoliko i oni budu
pronađeni, što bi, opet po mišljenju suda, moglo znatno ugroziti
istragu. Imajući u vidu da još uvijek nisu osigurani svi dokazi, te
da se pribavljanje dokaza vrši i putem međunarodne pravne
pomoći, Sud BiH je zaključio kako će se svrha nazočnosti
osumnjičenih i uspješnog vođenja kaznenog postupka ostvariti
isključivo određivanjem pritvora apelantu i ostalim osumnjičenim
iz razloga propisanih člankom 132. stavak 1. toč. a) i b) ZKP
BiH.
10. Odlučujući o prizivima apelanta i ostalih osumnjičenih
protiv navedenog rješenja, Vijeće Suda BiH je donijelo Rješenje
broj S1 2 K 00 4160 13 Kv 23 od 14. ožujka 2013. godine kojim
je prizive odbio kao neutemeljene. U obrazloženju rješenja Sud
BiH je naveo kako se ne mogu prihvatiti prizivne tvrdnje apelanta
i ostalih osumnjičenih da njihovoj odbrani nisu predočeni dokazi
koji bi potkrijepili zaključak suda o postojanju osnovane sumnje
o počinjenju kaznenih djela koja su im stavljena na teret. Naime,
Sud BiH je naveo da je Tužiteljstvo, sukladno odredbi članka 47.
stavak 2. ZKP BiH, dostavilo sudu dokaze bitne za procjenu
zakonitosti pritvora, za koje je ocijenjeno da bi njihovo
dostavljanje obrani moglo dovesti u opasnost cilj istrage. S tim u
svezi, Sud BiH je istaknuo kako je u osporenom rješenju dato
jasno i valjano obrazloženje iz kojega proizlazi da sukladno
odredbi članka 47. stavak 2. ZKP BiH, a u svezi sa stavkom 1.
istog članka, apelantu i ostalim osumnjičenim nisu dostavljeni
dokazi na kojim se temelji postojanje osnovane sumnje zbog toga
što postoji utemeljena bojazan da bi otkrivanje dokaza obrani
moglo ugroziti ciljeve istrage. Nadalje, Sud BH je naveo kako je
u prvostupanjskom rješenju za postojanje osnovane sumnje, kao
općeg uvjeta za određivanje mjere pritvora, dato detaljno
obrazloženje uz precizno navođenje dokaza na kojima se takvo
utvrđenje temelji u odnosu na svakog osumnjičenog pa i apelanta.
U tom smislu Sud BiH je cijenio iskaze svjedoka od 31. kolovoza
2011. godine i 17. listopada 2012. godine kao i dijelove službenih
zabilješki, akata carinskih tijela Austrije, Republike Slovenije i
Hrvatske i izvješća. S obzirom na navedeno, Sud BiH je zaključio
da iz osporenog rješenja jasno proizlazi da je apelantova obrana,
kao i obrana ostalih osumnjičenih, bila obaviještena i upoznata ne
samo o pobrojanim dokazima na kojima se temelji osnovana
sumnja da su apelant i ostali osumnjičeni počinili kaznena djela
za koja se terete, nego posredno i s njihovim sadržajem.
11. U svezi s postojanjem posebnih zakonskih razloga za
određivanje pritvora, Sud BiH je naveo da je prvostupanjski sud,
u odnosu na apelanta i ostale osumnjičene, pravilno postupio
kada je, ukazujući na činjenicu da apelant i ostali osumnjičeni
posjeduju dvojno državljanstvo, tu činjenicu nije cijenio kao
jedinu i odlučujuću, kako se po mišljenju Suda BiH prizivom
apelanta i ostalih osumnjičenih neutemeljeno nastoji prikazati,
već je ta činjenica cijenjena u odnosu sa svim drugim
okolnostima konkretnog slučaja, te zaključio da one u svojoj
ukupnosti imaju karakter "drugih okolnosti" koje ukazuju na
opasnost od bijega, a što je kao poseban pritvorski razlog
propisano odredbom članka 132. stavak 1. točka a) ZKPBiH.
Istaknuto je da iz osporenog rješenja proizlazi da je
prvostupanjski sud, osim činjenice da apelant i drugi osumnjičeni
posjeduju državljanstva BiH i Republike Hrvatske, pravilno
cijenio i činjenicu da se apelantu i ostalim osumnjičenim stavlja
na teret izvršenje teških kaznenih djela koja su počinjena u okviru
grupe za organizirani kriminal, koja je međunarodnog karaktera,
na temelju čega je izveo pravilan zaključak da oni raspolažu
dobrim prijateljskim vezama u inozemstvu, što bi svakako moglo
pomoći pri bijegu u slučaju njihovog puštanja na slobodu. S tim u
svezi, Sud BiH je ukazao i na pravilnost zaključka iz osporenog
rješenja da su apelant i drugi osumnjičeni svjesni težine
kaznenoga djela koje im se stavlja na teret kao i visine
zaprijećene kazne za to kazneno djelo, što po mišljenju Suda BiH
svakako može predstavljati dodatni motiv za njihov bijeg. Potom,
Sud BiH je ocijenio kako sve ove činjenice u svojoj ukupnosti
predstavljaju okolnosti koje ukazuju na postojanje realne i
konkretne opasnosti od bijega osumnjičenih, pa i apelanta, čime
bi postali nedostupni organima kaznenog gonjenja BiH, te
onemogućili uspješno okončanje kaznenog postupka. Također,
Sud BiH je zaključio da prizivni navodi da su apelant i ostalih
osumnjičeni obiteljski i poslovno vezani za BiH nisu doveli u
pitanje pravilnost zaključka prvostupanjskog suda u ovom dijelu
rješenja.
12. Sud BiH je nadalje istaknuo kako iz osporenog rješenja
proizlazi da je prvostupanjski sud i u odnosu na postojanje
posebnih pritvorskih razloga iz članka 132. stavak 1. točka b)
ZKPBiH pravilno ocijenio kako ti razlozi postoje u odnosu na sve
osumnjičene. Ovaj zaključak Sud BiH je temeljio na dokazima
koji ukazuju na postojanje osnovane sumnje da se radi o
organiziranom obliku činjenja kaznenih djela koja se apelantu i
ostalim osumnjičenim stavljaju na teret, da se pri tome radi o
opsežnom predmetu s većim brojem osumnjičenih, te da postoji
utemeljena bojazan kako bi osumnjičeni boravkom na slobodi
mogli svojim utjecajem na svjedoke, suučesnike ili prikrivače
onemogućiti dalje uspješno vođenje ovog postupka. Nadalje,
okolnosti takve kao što su, veliki broj osoba koje su predmet
istrage, njihova međusobna povezanost, te okolnost da ostali
suučesnici i svjedoci (najmanje sedam) tek trebaju biti pronađeni
i ispitani, u svojoj ukupnosti čine osobite okolnosti koje
opravdavaju ovaj pritvorski razlog. Sud BiH istaknuo kako nije
potrebno dokazivati konkretni utjecaj na svjedoke, nego da je
dostatno da sve okolnosti u svojoj ukupnosti čine razumnu i jasnu
sumnju da može doći do utjecaja kao i da bi osumnjičeni mogao
imati koristi od tog utjecaja, neovisno o tomu ima li izravnih
dokaza da je osumnjičeni bio izravno uključen u pokušaje vršenja
utjecaja na svjedoke i ometanje kaznenoga postupka. S tim u
svezi, Sud BiH je ukazao da se ovaj pritvorski razlog može
temeljiti i na okolnostima koje ukazuju na to da "postoji ozbiljan
rizik" da će do takvog zabranjenog utjecaja doći i prema drugim
svjedocima u predmetu, a što je potkrijepljeno i praksom
Ustavnog suda iz predmeta broj AP 6/08 Neđo Zeljaja zbog čega
je Sud BiH zaključio da su neutemeljeni prigovori kojima se
osporava postojanje ovog zakonskog razloga za pritvor.
13. U konačnici, Sud BiH je naveo da je razmatrao i
mogućnost primjene blaže mjere osiguranja nesmetanog vođenja
kaznenog postupka sukladno članku 123. stavak 2. ZKPBiH, te
da je zaključio da se željena svrha može postići samo mjerom
pritvora i da ni jedna druga blaža mjera ne bi bila svrsishodna.
IV. Apelacija
14. Apelant smatra kako mu je osporenim rješenjima
povrijeđeno pravo na osobnu slobodu i sigurnost iz članka
II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u
daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na pravično
suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6.
st. 1. i 2. Europske konvencije, kao i pravo na zabranu
diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom iz članka 5.
Europske konvencije. Apelant smatra da je povrijeđeno njegovo
"pravo na odbranu" s obzirom da mu nije prezentiran niti jedan
dokaz kojim su raspolagali Tužiteljstvo i sud, te što su osnovi
sumnje koje mu se stavljaju na teret. Također, apelant je istaknuo
kako je Tužiteljstvo bilo obvezno uz prijedlog za određivanje
pritvora dostaviti mu na uvid sve dokaze kojima je raspolagalo,
kako bi sukladno članku 5. stavak 4. Europske konvencije mogao
osporavati zakonitost pritvora. Naime, apelant smatra da je
Tužiteljstvo bilo obvezno za svaki pojedini dokaz mu dati
obrazloženje zašto mu ga ne treba dostaviti. Također je istaknuo
kako Sud BiH nije obrazložio zbog čega je opravdan zahtjev
Tužiteljstva da se dokazi ne dostavljaju apelantu i njegovoj
obrani. Nadalje, apelant je istaknuo da se i u odnosu na oba
pritvorska razloga pristupilo "tzv. paketnom odlučivanju" bez
individualizacije, te smatra kako pritvor zbog opasnosti od bijega
ne može biti određen na temelju činjenice da apelant posjeduje
"dvojno državljanstvo" te da se ne daju ni relevantni dokazi iz
kojih bi bilo vidljivo kako apelant namjerava utjecati na daljnji
tijek istrage. Apelant smatra kako je diskriminiran u odnosu na
druge osobe čija se prava tretiraju pred Sudom BiH u istom
predmetu.
15. Apelant smatra kako je prilikom određivanja pritvora na
njegovu štetu prekršeno načelo presumpcije nevinosti iz članka 6.
stavak 2. Europske konvencije, budući da se u izjavama visokih
službenika SIPA-e datih za medije ukazivalo kako su apelant i
ostali osumnjičeni počinili kaznena djela koja su im stavljena na
teret, te da su oštetili proračun BiH u milijunskom iznosu.
Također smatra kako je povrijeđeno i njegovo pravo na
"ravnopravan tretman stranke" budući da zbog nedostavljanja
dokaza nije imao mogućnost "predstavljanja predmeta sudu" pod
uvjetima koji ga ne bi doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na
tužiteljstvo prilikom izjašnjavanja o prijedlogu tužiteljstva za
određivanje pritvora.
16. U dopuni apelacije apelant je istaknuo kako djelomično
povlači zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi se
naložilo ukidanje pritvora, dok ostaje kod zahtjeva da se utvrdi
povreda njegovih ustavnih prava.
17. Sud BiH je rekapitulirao sadržaje osporenih rješenja, te
je naveo kako su apelantovi navodi u cijelosti neutemeljeni i
predložio da Ustavni sud apelaciju odbije kao neutemeljenu.
18. Tužiteljstvo BiH je navelo kako nije došlo do kršenja
apelantovih prava i da apelaciju treba odbiti kao neutemeljenu.
Tužiteljstvo smatra da nesumnjivo postoji osnovana sumnja da je
apelant počinio kaznenopravne radnje koje su mu stavljene na
teret. Navedeno je da je u prijedlogu za određivanje pritvora, kao
i rješenju o određivanju pritvora, postojanje osnovane sumnje
detaljno obrazloženo uz jasno navođenje dokaza na kojima se
osnovana sumnja temelji. Istaknuto je da je apelantu i njegovoj
odbrani uskraćeno pravo razmatranja spisa i dokaza tijekom
istrage sukladno članku 47. stavak 1. ZKPBiH. Navedeno je da
su i pritvorski razlozi pravilno određeni, te da nakon što su
tijekom istrage ispitani svjedoci putem međunarodne pravne
pomoći, što je između ostalog i bio jedan od pritvorskih razloga,
mjera pritvora apelantu i drugim osumnjičenim je zamijenjena
mjerama zabrane.
19. Kazneni zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04,
glasi:
Članak 215. st. 1. i 2.
(1) Tko organizira grupu ljudi ili drugo udruženje za
organizirano krijumčarenje, ili mrežu preprodavatelja ili
posrednika za prodaju ili za raspačavanje neocarinjene robe,
kaznit će se kaznom zatvora najmanje tri godine.
(2) Tko postane članom grupe ljudi ili udruženja iz stavka
1. ovoga članka, kaznit će se kaznom zatvora najmanje jednu
godinu.
20. Zakon o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03,
26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07,
glasi:
Članak 47. st. 1. do 3.
(1) Tijekom istrage, branitelj ima pravo razmatranja spisa i
razgledavanja pribavljenih predmeta koji idu u korist
osumnjičeniku. To se pravo branitelju može uskratiti ako se radi
o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo ugroziti cilj
istrage.
(2) Iznimno od stavka 1. ovoga članka, kada se
osumnjičenik odnosno optuženik nalazi u pritvoru, Tužitelj će
sucu za prethodni postupak, odnosno sucu za prethodno
saslušanje, dostaviti dokaze radi obavještavanja branitelja.
(3) Nakon podizanja optužnice, branitelj osumnjičenika
odnosno optuženika ima pravo uvida u sve spise i dokaze.
Članak 132.
(1) Kada postoji osnovana sumnja da je određena osoba
počinila kazneno djelo, pritvor joj se može odrediti:
a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju
na opasnost od bijega,
b) ako postoji osnovana bojazan da će uništiti, sakriti,
izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za kazneni
postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati kazneni
postupak utjecajem na svjedoke, sudionike ili prikrivače,
[...]
Članak 135.
(1) Prije donošenja rješenja o određivanju pritvora sudac
za prethodni postupak će preispitati osnovanost zahtjeva za
određivanje pritvora. Po rješenju suca za prethodni
postupak, pritvor može trajati najdulje mjesec dana od
dana oduzimanja slobode. Nakon proteka toga roka osumnjičenik
se može zadržati u pritvoru samo temeljem rješenja o produljenju
pritvora.
VI. Dopustivost
21. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su
sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora
zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese
u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio
odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je
koristio.
a) Dopustivost u odnosu na članak II/3.(d) i II/4. Ustava
Bosne i Hercegovine, te čl. 5. i 14. Europske konvencije
je Rješenje Suda BiH broj S1 2 K 00 4160 13 Krn 6 od 14.
ožujka 2013. godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih
pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno je
rješenje apelant primio 19. ožujka 2013. godine, a apelacija je
podnesena 25. ožujka 2013. godine, te proizlazi da je podnesena
u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1.
Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovome dijelu
ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki
drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.
Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
glede dopustivosti.
b) Dopustivost u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članak 6. Europske konvencije
25. U svezi s apelantovim navodima kako mu je osporenim
rješenjima o određivanju pritvora povrijeđeno i pravo na pravično
suđenje, Ustavni sud podsjeća na to da je u svojoj praksi već
usvojio jasan stav da se na pitanje ima li apelant ili hoće li imati
pravično suđenje pred redovitim sudovima ne može dati odgovor
dok je postupak u tijeku. Sukladno praksi Ustavnog suda i
Europskog suda, pitanje je li poštovano načelo pravičnog suđenja
treba sagledati na temelju postupka u cjelini. S obzirom na
složenost kaznenog postupka, eventualni proceduralni propusti i
nedostaci koji se pojave u jednoj fazi postupka mogu biti
ispravljeni u nekoj od narednih faza istog tog postupka. Slijedom
toga nije moguće, u načelu, utvrditi je li kazneni postupak bio
pravičan dok se postupak pravomoćno ne okonča (vidi Europski
sud, Barbera, Meeseque i Jabardo protiv Španjolske, presuda od
6. prosinca 1988. godine, serija A broj 146, stavak 68, i Ustavni
sud, Odluka broj U 63/01 od 27. lipnja 2003. godine, točka 18,
objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj
38/03).
26. U konkretnom slučaju kazneni postupak protiv apelanta
još nije okončan, već je u trenutku podnošenja apelacije doneseno
samo rješenje kojim je apelantu određen pritvor. U svezi s tim,
Ustavni sud primjećuje kako osporena rješenja ne predstavljaju
"utvrđenje utemeljenosti kaznene optužbe" protiv apelanta, u
smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije.
27. Sukladno navedenome, imajući u vidu odredbe članka
16. stavak 4. točka 14. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud
zaključuje kako je apelacija, u odnosu na povredu prava na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 6. Europske konvencije, preuranjena.
VI. Meritum
28. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći kako su mu
tim rješenjima povrijeđena prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne
i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije, te članka II/4.
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u
svezi sa članom 5. Europske konvencije.
Pravo na slobodu i sigurnost osobnosti
29. Članak II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine u
Sva osobe na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog članka, što uključuje:
d) Pravo na osobnu slobodu i sigurnost.
30. Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu
glasi:
1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost osobnosti. Niko
ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i
sukladnoa zakonom propisanim postupkom:
c. zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja
nadležnoj sudskoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je ta
osoba izvršila kazneno djelo ili kada postoje valjani razlozi da se
osoba spriječi da izvrši kazneno djelo ili da, nakon izvršenja
kaznenog djela, pobjegne.
3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama
stava 1 (c) ovog članka mora odmah biti izveden pred sudiju ili
drugo službeno osoba zakonom ovlašteno da vrši sudsku vlast i
mora imati pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje na
slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se uvjetovati
garancijama o pojavljivanju na suđenju
4. Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili
lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud, u
kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko
ono nije bilo zakonito naložio oslobađanje.
31. U konkretnom slučaju apelant je osoba koja je lišena
slobode i nalazio se u pritvoru na temelju odluke redovitoga suda
o određivanju pritvora, pa se poziva na kršenje prava na slobodu i
sigurnost osobnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 5. Europske konvencije. U više svojih odluka Ustavni
sud je posebice naglasio kako pravo na slobodu osobnosti spada u
jedno od najznačajnijih ljudskih prava, te kako standardi njegove
zaštite garantiraju da nitko ne smije biti proizvoljno lišen slobode.
Proizvoljnost lišavanja slobode cijeni se u prvom redu u odnosu
na poštivanje proceduralnih zahtjeva zakona koji je primijenjen u
konkretnom slučaju, dakle, u odnosu na ZKPBiH, ali uz
istodobno poštivanje standarda iz članka 5. Europske konvencije.
32. Ustavni sud ukazuje kako odredba članka 5. stavak 3.
Europske konvencije zahtijeva da osoba bude lišena slobode
sukladno članku 5. stavak 1.c. Europske konvencije, tj. da je
lišavanje "zakonito" u smislu navedenoga članka, a obuhvaća
podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu takvih osobe.
Europski sud je zaključio kako poštivanje članka 5. stavak 3.
Europske konvencije zahtijeva da sudbena vlast preispita sva
pitanja u svezi s pritvorom, te da odluku o pritvoru donese
pozivajući se na objektivne kriterije predviđene zakonom. Pri
tome je postojanje osnovane sumnje da je osoba lišena slobode
počinila kazneno djelo koje joj se stavlja na teret conditio sine
qua non za određivanje ili produljenje pritvora. Ali, to nakon
određenog vremena nije dostatno, već se mora procijeniti postoje
li za pritvor drugi relevantni i dostatni razlozi (vidi Europski sud,
Trzaska protiv Poljske, presuda od 11. srpnja 2000. godine,
aplikacija broj 25792/94, stavak 63). Prema daljnjem stavu
Europskog suda, opravdanost pritvora ovisi i o okolnostima
konkretnog slučaja, koje moraju biti takve da upućuju na
postojanje općeg (javnog) interesa koji je tako važan i značajan
da, unatoč presumpciji nevinosti, preteže nad načelom poštivanja
slobode pojedinca.
33. Ustavni sud opaža kako u konkretnom slučaju iz
osporenog rješenja kojim je apelantu određen pritvor proizlazi da
je Sud BiH o određivanju pritvora apelantu odlučio nakon
održanog ročišta na kojemu su saslušani apelant i drugi
osumnjičeni kao i njihovi branitelji. Dalje Ustavni sud opaža da
je Sud BiH, oprečno apelacionim navodima, ispitao postojanje
osnovane sumnje kao općeg uvjeta za određivanje pritvora
prilikom donošenja osporenih rješenja, te je jasno prezentirao
dokaze koje je dostavilo Tužiteljstvo uz prijedlog za određivanje
pritvora na temelju kojih je Sud BiH utvrdio postojanje osnovane
sumnje. Ustavni sud smatra, oprečno prizivnim navodima, da je u
osporenim rješenjima Sud BiH dao vrlo jasno obrazloženje na
temelju kojih dokaza je izveo zaključak o postojanju osnovane
sumnje da je apelant počinio inkriminirane radnje koje su mu
stavljene na teret kao općeg uvjeta iz članka 132. stavak 1.
ZKPBiH za određivanje pritvora, a koje Ustavni sud ne smatra
proizvoljnim. Stoga Ustavni sud smatra da rješenje Suda BiH nije
u oprečnosti s odredbama ZKPBiH i Europske konvencije i da
sadrži razloge glede postojanja općeg uvjeta za određivanje
pritvora iz članka 132. stavak 1. ZKPBiH.
34. Dalje, Ustavni sud opaža da je Sud BiH, oprečno
apelacionim navodima, utvrdio da je, pored postojanja osnovane
sumnje kao opće pretpostavke za izricanje mjere pritvora
apelantu, ispunjen i drugi kumulativni uvjet, odnosno da u
konkretnom slučaju postoje i posebni pritvorski razlozi iz članka
132. stavak 1. toč. a) i b) ZKPBiH. U svezi s tim, Ustavni sud
ukazuje da je već u svojoj praksi zauzeo stav da dvojno
državljanstvo samo po sebi ne može biti osnova za zaključak da
postoji opasnost od bijega, u smislu pritvorskog razloga iz članka
132. stavak 1. toč. a) ZKPBiH, niti se zbog ovih činjenica može
svakoj osumnjičenoj osobi stavljati na teret bijeg od pravde u
Bosni i Hercegovini (vidi Odluko o dopustivosti broj AP 3512/08
od 29. travnja 2009. godine, točka 18), a što je konstatirao i sam
Sud BiH u obrazloženju osporene odluke. Međutim, Ustavni sud
opaža da je Sud BiH, oprečno apelantovim navodima, u
konkretnom slučaju, analizirajući dokumentaciju vezanu za
određivanje pritvora i prijedlog Tužiteljstva BiH za produljenje
pritvora, jasno ukazao na postojanje niza okolnosti koje ukazuju
na opasnost od bijega u smislu odredbe članka 132. stavak 1.
točka a) ZKPBiH (težina kaznenih djela koja su počinjena u
okviru grupe za organizirani kriminal, koja je međunarodnog
karaktera, da se određeni broj osumnjičenih, za koje se
utemeljeno sumnja da bi bili spremni apelantu pomoći u bijegu i
sakrivanju nalazi u inozemstvu), zaključivši da sve te činjenice u
svojoj ukupnosti predstavljaju okolnosti koje ukazuju na
postojanje realne i konkretne opasnosti od bijega i da kao takve
mogu dovesti u pitanje okončanje predmetne istrage. S obzirom
na navedeno, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi
izneseni u tom smislu potpuno neutemeljeni. Također, Ustavni
sud opaža da je Sud BiH utvrdio da u konkretnom slučaju postoji
koluzijska opasnost kao pritvorska osnova iz članka 132. stavak
1. točka b) ZKPBiH. S tim u svezi, Ustavni sud opaža kako je
Sud BiH ukazao da se u konkretnom slučaju radi o opsežnoj i
složenoj istrazi koja obuhvaća veći broj osumnjičenih, kako se
radi o njihovoj međusobnoj povezanosti, kako određen broj
suučesnika i svjedoci tek trebaju biti pronađeni i ispitani. Ustavni
sud smatra kako je Sud BiH argumentirano obrazložio razloge iz
kojih proizlazi da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da bi
apelant boravkom na slobodi mogao ometati istragu utjecanjem
na svjedoke i suučesnike. U takvom zaključku Suda BiH, s
obzirom na činjenice konkretnog predmeta, Ustavni sud ne nalazi
nikakvu proizvoljnost, te smatra da okolnosti konkretnog slučaja
upućuju na postojanje važnog i značajnog općeg interesa koji
preteže nad načelom poštivanja prava na slobodu pojedinca.
Stoga, Ustavni sud zaključuje da su apelant i ostali osumnjičeni u
konkretnom slučaju lišeni slobode u postupku propisanom
zakonom kada postoji opravdana sumnja da su izvršili kazneno
djelo, u okviru značenja članka 5. stavak 1.c. i stavak 3. Europske
konvencije.
35. Glede apelantovih navoda da mu prije određivanja
pritvora nisu dostavljeni dokazi koje je Tužiteljstvo dostavilo
Sudu BiH, Ustavni sud primjećuje da je odredbom članka 47.
stavak 1. ZKPBiH regulirano kao opće pravilo da branitelj
osumnjičenog tijekom istrage ima pravo pristupa samo onim
spisima i dokazima koji su u korist osumnjičenog, ali mu se i to
pravo može uskratiti ako je riječ o spisima i predmetima čije bi
otkrivanje moglo dovesti u opasnost cilj istrage, dok mu je
potpuno slobodan pristup spisima i dokazima omogućen nakon
podnošenja optužnice, kako je regulirano u stavku 3. ovoga
članka. Ustavni sud, dalje, opaža kako je stavkom 2. istog članka
propisano da će iznimno od stavka 1. ovog članka tužitelj
istodobno s prijedlogom za određivanje pritvora sucu za
prethodni postupak, odnosno sucu za prethodno saslušanje
dostaviti i dokaze bitne za procjenu zakonitosti pritvora radi
obavještavanja branitelja. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud
opaža kako iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da je Sud
BiH, nakon što je izvršio uvid u dokaze koje je dostavilo
Tužiteljstvo uz prijedlog a koje je decidno naveo u obrazloženju
(Izvješće SIPA-e, iskazi svjedoka, službene zabilješke i izvješća
carinskih tijela Austrije, Republike Slovenije i Hrvatske, te drugi
dokazi materijalne prirode) postupio sukladno predmetnim
odredbama ZKPBiH, te da su apelant i njegov branitelj, iako im
dokazi nisu bili dostavljeni, oprečno apelacionim navodima, bili
upoznati, u mjeri nužnoj za osporavanje odluke o određivanju
pritvora, sa sadržajem dokaza na kojima je ta odluka utemeljena.
Naime, iz stanja spisa proizlazi da je Sud BiH povodom
prijedloga Tužiteljstva za određivanje pritvora apelantu održao
ročište na kojemu su apelant i njegov branitelj bili upoznati s
dokazima na kojima je ta odluka utemeljena, budući da je tužitelj
prilikom obrazlaganja prijedloga za pritvor obrazložio i sadržinu
dokaza u mjeri u kojoj je to bilo dostatno da se ciljevi istrage ne
dovedu u opasnost, a koje je u prizivnom postupku razmotrilo
Apelaciono vijeće i dalo razloge zašto je odluka o određivanju
pritvora u konkretnom slučaju zakonita, odnosno zašto apelantovi
navodi ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne
stvari. S obzirom na navedeno, te odredbu članka 47. stavak 1.
prema kojoj branitelju može uskratiti razmatranje spisa i
razgledanje predmeta ako je riječ o spisima i predmetima čije bi
otkrivanje moglo dovesti u opasnost cilj istrage, Ustavni sud u
okolnostima konkretnog slučaja ne nalazi nikakvu proizvoljnost u
postupanju Suda BiH budući da je iz obrazloženja osporenih
odluka evidentno da je, u smislu stavka 2. navedenog članka,
Tužiteljstvo sucu za prethodno saslušanje dostavilo i dokaze
bitne za procjenu zakonitosti pritvora i radi obavještavanja
branitelja. S druge strane, Ustavni sud opaža da iz navoda
apelacije proizlazi da apelant praktično traži da mu se omogući
uvid u sve dokaze koji se tiču merituma spora, što ulazi u okvir
garancija iz članka 6. Europske konvencije, a koji apelantu, u
smislu odredbe članka 47. stavak 3. ZKPBiH, trebaju biti
dostupni nakon podnošenja optužnice. Imajući u vidu navedeno,
te podržavajući vlastitu praksu u predmetu koji je pokretao
gotovo identična pitanja u svezi s primjenom odredbe članka 47.
ZKPBiH (vidi Ustavni sud, Odluka AP 591/11 od 7. travnja
2011. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda
www.ustavnisud.ba), Ustavni sud zaključuje da u konkretnom
slučaju činjenice u odnosu na koje se podnosi apelacija očevidno
ne predstavljaju kršenje apelantovoga prava na slobodu i
sigurnost osobnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 5. Europske konvencije.
Pravo na nediskriminaciju
36. Članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Uživanje prava i sloboda, predviđenih u ovom članku ili u
međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog Ustava,
osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez
diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je pol, rasa, boja,
jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno
porijeklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina,
rođenje ili drugi status.
37. Članak 14. Europske konvencije glasi:
Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom
osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su
spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo
mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, veza sa nekom
nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
38. Prema praksi Europskog suda, pravo na
nediskriminaciju iz članka 14. Europske konvencije je akcesorno
pravo. To znači da ovaj članak ne osigurava neovisno i
samostalno pravo na nediskriminaciju, već se, prema ovome
članku, na diskriminaciju može pozvati samo u svezi s
"uživanjem prava i sloboda garantiranih Europskom
konvencijom". Ustavni sud podsjeća na praksu Europskog suda
za ljudska prava prema kojoj diskriminacija postoji samo ako se
osoba ili grupa osoba u istoj situaciji različito tretiraju, a ne
postoji neko objektivno i razumno opravdanje za različit tretman
(vidi Europski sud za ljudska prava, Belgijski predmet o jezicima,
presuda od 23. srpnja 1968, serija A broj 25, stavak 226).
39. Ustavni sud smatra da se apelant žali na diskriminaciju
u svezi s pravom iz članka 5. Europske konvencije. Međutim,
apelant ne navodi prema kojem osnovu smatra da je
diskriminiran, odnosno prema kojem bi se osnovu trebalo
ocjenjivati, navodno, različit tretman, niti nudi bilo kakve dokaze
kojima bi potkrijepio svoje tvrdnje o diskriminaciji, a niti to
proizlazi iz informacija i dokumenata predočenih Ustavnom
sudu. Ustavni sud ukazuje kako sama činjenica da je Sud BiH
drugačije postupao, donosio drugačije odluke o pritvoru za osobe
koje su, također, sudjelovale u istom događaju ne znači da postoji
diskriminacija prema nekoj zabranjenoj osnovi ako se u takvim
predmetima donesu različite odluke. Naime, kako je to Ustavni
sud već obrazložio, postojanje osnove za pritvor se procjenjuje u
svakom konkretnom slučaju, odnosno u odnosu na svakog
optuženog posebno. Stoga, Ustavni sud smatra kako se i u tom
pogledu apelantovi navodi da je diskriminiran u odnosu na druge
optužene, u okolnostima konkretnog predmeta, također pokazuju
u cijelosti neutemeljenim. Ovo osobito imajući u vidu da je Sud
BiH, upravo ocjenjujući razloge za određivanje pritvora u odnosu
na apelanta, nakon podnošenja apelacije, a nakon procjene da su
se za to stekli uvjeti, donio Rješenje broj S1 2 K 004160 13 KRN
11 od 5. travnja 2013. godine kojim je apelantu ukinuta mjera
pritvora (određena osporenim rješenjima), naloženo njegovo
puštanje na slobodu, te u odnosu na apelanta izrečene mjere
zabrane. S obzirom na navedeno, Ustavni sud zaključuje da su
ovi apelantovi navodi neutemeljeni.
40. Na temelju navedenoga, Ustavni sud smatra da nije
prekršeno pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne
i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s
člankom II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 5.
Europske konvencije.
VIII. Zaključak
41. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje članka
II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske
konvencije kada iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je
apelant bio upoznat sa svim razlozima za određivanje pritvora,
kada odluka o određivanju pritvora sadrži vrlo iscrpne i jasne
razloge, kako glede postojanja općeg uvjeta za određivanje
pritvora tako i posebnih pritvorskih razloga, te kada su apelant i
njegov branitelj, iako im dokazi nisu bili dostavljeni, bili
upoznati, u mjeri neophodnoj za osporavanje odluke o
određivanju pritvora, sa sadržajem dokaza na kojima je sud
utemeljio svoju odluku.
42. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na
nediskrimanciju iz članka 14. u svezi s člankom 5. Europske
konvencije kada je Sud BiH donosio drugačije odluke o pritvoru
za osobe koja su, također, sudjelovale u istom događaju, jer se
postojanje osnove za pritvor mora ocjenjivati u svakom
konkretnom slučaju, ovisno o konkretnim okolnostima, pa se ne
može smatrati da donošenje drugačijih odluka s obzirom na
okolnosti svakog pojedinog predmeta predstavlja, samo po sebi,
diskriminaciju prema nekoj zabranjenoj osnovi.
43. Na temelju članka 16. stavak 4. točka 14. i članka 61. st.
1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu ove odluke.
Predsjednica
Младена Никачевића, на основу члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, члана 16 став 4 тачка 14, члана 59 став 2
алинеја 1 и 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда
Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и
Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
Одбија се као неоснована апелација Младена
Никачевића, поднесена против рјешења Суда Босне и
Херцеговине бр. С1 2 К 00 4160 13 Кв 23 од 14. марта 2013.
године и С1 2 К 00 4160 13 Крн 6 од 11. марта 2013. године у
односу на право на личну слободу и безбједност из члана
II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода, и
у односу на право на недискриминацију из члана II/4 Устава
Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције за
заштиту људских права и основних слобода у вези с чланом
5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних
слобода.
Одбацује се као недопуштена апелација Младена
Никачевића, поднесена против рјешења Суда Босне и
Херцеговине бр. С1 2 К 00 4160 13 Кв 23 од 14. марта 2013.
године и С1 2 К 00 4160 13 Крн 6 од 11. марта 2013. године у
односу на право на правично суђење из члана II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције
за заштиту људских права и основних слобода јер је
преурањена.
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
I. Увод
1. Младен Никачевић (у даљњем тексту: апелант) из
Крешева, ког заступа Татјана Савић, адвокат из Бијељине,
поднио је 25. марта 2013. године апелацију Уставном суду
Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против
рјешења Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд
БиХ) број С1 2 К 00 4160 13 Кв 23 од 14. марта 2013. године
и број С1 2 К 00 4160 13 Крн 6 од 11. марта 2013. године.
Апелант је, такође, поднио захтјев да се донесе привремена
мјера којом би Уставни суд укинуо притвор одређен против
њега. Апелант је 25. априла 2013. године доставио допуну
апелације.
од Суда БиХ и Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем
тексту: Тужилаштво) затражено је 18. априла 2013. године да
доставе одговоре на апелацију.
3. Тужилаштво је доставило одговор на апелацију 24.
априла 2013. године, а Суд БиХ 7. маја 2013. године.
одговори на апелацију достављени су апеланту 10. маја 2013.
године.
навода и докумената који су предочени Уставном суду могу
да се сумирају на сљедећи начин.
6. Рјешењем Суда БиХ број С1 2 К 00 4160 13 Крн 6 од
11. марта 2013. године апеланту и још тројици осумњичених
је, због разлога прописаних одредбом члана 132 став 1 тач. а)
и б) Закона о кривичном поступку Босне и Херцеговине (у
даљњем тексту: ЗКПБиХ), одређен притвор у трајању од
једног мјесеца, који по том рјешењу апеланту може да траје
до 9. априла 2013. године или до нове одлуке суда. У
образложењу рјешења Суд БиХ је навео да је Тужилаштво
поднијело предлог да се одреди притвор апеланту и још
тројици осумњичених због постојања основане сумње да су
починили кривична дјела организовања групе људи или
удружења за кријумчарење или растурање неоцарињене робе
из члана 215 Кривичног закона Босне и Херцеговине (у
даљњем тексту: КЗБиХ), царинска превара из члана 216
КЗБиХ, пореска утаја из члана 210 КЗБиХ и прање новца из
члана 209 КЗБиХ у вези с чланом 31 КЗБиХ. Суд БиХ је
даље истакао да је, након што је размотрио предлог и наводе
Тужилаштва за одређивање притвора, саслушао странке и
браниоце, те након извршеног увида у достављене доказе
Тужилаштва утврдио да је предлог у цијелости основан, како
у дијелу који се односи на постојање основане сумње да су
осумњичени починили инкриминисане радње, тако и у
односу на посебне притворске разлоге из члана 132 став 1
тачка а) и б) ЗКП БиХ. Наиме, Суд БиХ је навео да је
постојање основане сумње да је апелант заједно с осталим
осумњиченим починио кривична дјела која су им стављена
на терет, као општег услова из члана 132 став 1 ЗКПБиХ за
одређивање притвора, суд утврдио на основу доказа које је
Тужилаштво понудило уз свој предлог, а које је суд при том
јасно презентовао у образложењу рјешења (Извјештај о
почињеном кривичном дјелу Државне агенције за истраге и
заштиту Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: СИПА број
П.16-14/1-2-04-1-369/12 од 27. новембра 2012. године, искази
свједока од 31. августа 2011. године и 17. октобра 2012.
године, службене забиљешке и извјештаји царинских органа
Аустрије, Републике Словеније и Хрватске, те други јасно
презентовани докази материјалне природе). Такође, Суд БиХ
је истакао да наведени докази пружају довољно основа за
закључак суда да постоји основана сумња да је апелант као
члан организоване криминалне групе, на чијем је челу
осумњичени Р. Д., починио инкриминисане радње које су му
стављене на терет, будући да је преко свог правног лица
"Никачевић Логистицс" д.о.о. Кисељак као одговорно лице, а
сходно упутствима које је добио од осумњиченог Р.Д.,
омогућио увоз сирове кафе из Републике Словеније у Босну
и Херцеговину (у даљњем тексту: БиХ), тако што је
сачињавао лажну финансијску документацију о фиктивном
увозу експандиране глине и сојине сачме у БиХ, коју је
достављао осумњиченим Р.Д., Д.О. и другим, како би они на
основу те документације извршили увоз сирове кафе у БиХ,
која је затим неоцарињена и без плаћања пореза и других
дажбина стављана у промет на подручју БиХ, а што је
проузроковало штету буџету БиХ у износу од око
8.900.000,00 КМ.
7. Даље, Суд БиХ је навео да је, одлучујући о
предметном приједлогу Тужилаштва, утврдио да у тој фази
поступка није могуће детаљније утврдити структуру групе
чији су организатори и припадници, како се основано сумња,
били апелант и осумњичени, нити је могуће с прецизношћу
утврдити све конкретне радње појединих лица у том
организованом криминалном ланцу, па будући да је на
основу достављених доказа закључио да постоји основана
сумња да су апелант и остали осумњичени починили
инкриминисане радње које су им стављене на терет, по
мишљењу Суда БиХ, испуњен је општи услов за одређивање
мјере притвора.
8. Затим, Суд БиХ је оцијенио да су неосновани
приговори апелантове одбране као и одбране осталих
осумњичених којима се указује да је повријеђено њихово
право на одбрану јер им нису достављени докази на којима
се основана сумња заснива. С тим у вези, Суд БиХ је указао
на одредбу члана 47 став 1 ЗКПБиХ, којом је прописано да
бранилац има право да разматра списе и прибављене доказе
који иду у корист осумњиченом, сем ако на тај начин може
да се доведе у опасност циљ истраге. Такође је навео да је
одредбом члана 47 став 2 ЗКПБиХ прописано да ће тужилац
уз предлог за одређивање притвора суду доставити доказе
битне за процјену законитости притвора, о чему се
обавјештава бранилац, што је у конкретном случају и
учињено. С тим у вези Суд БиХ је образложио да је
Тужилаштво у конкретном случају доставило суду доказе
који поткрепљују предлог за одређивање притвора, а о чему
су обавијештени апелант и остали осумњичени као и њихови
браниоци. Затим је Суд БиХ навео да је на захтјев
Тужилаштва поступио у цијелости у складу с одредбом
члана 47 став 1 ЗКПБиХ, те браниоцима осумњичених није
доставио доказе на увид, а с обзиром да је ријеч о доказима
за које је Тужилаштво цијенило да би њихово откривање
одбрани, у овој фази поступка, могло да угрози циљеве
истраге.
9. Суд БиХ је даље навео да су, сходно оцјени тог суда,
у конкретном случају испуњени и посебни притворски
разлози за притвор апеланта и осталих осумњичених
(опасност од бјекства) из члана 132 став 1 тачка а) ЗКПБиХ.
Наиме, цијенећи околности које упућују на закључак да је
потребно да се апеланту одреди мјера притвора из члана 132
став 1 тачка а) ЗКПБиХ, Суд БиХ је истакао да апелант,
поред држављанства БиХ, посједује и држављанство
Републике Хрватске, која, сагласно својим уставним
гаранцијама, не изручује своје држављане у сврху кривичног
процесуирања у другим земљама. Међутим, Суд БиХ је
указао да држављанство друге државе, само по себи, не може
да представља разлог за одређивање притвора због
опасности од бјекства у смислу одредбе члана 132 став 1
тачка а) ЗКПБиХ, те да је двојно држављанство које апелант
посједује цијенио као само једну околност у низу свих
околности на апелантовој страни. С тим у вези, Суд БиХ је
имао у виду да се у конкретном случају истрага води за
тешка кривична дјела за која су запријећене високе казне
затвора. Наведено је да је осумњиченим несумњиво познато
због којих радњи се против њих води истрага, као и докази
који стоје против њих, а што доведено у везу са високим
затворским казнама запријећеним за предметна кривична
дјела, по мишљењу суда, може да представља јак мотив за
бјекство. Такође, Суд БиХ је указао да је у конкретном
случају у питању кривично дјело које се огледа у
кријумчарењу кафе с подручја Републике Словеније преко
Републике Хрватске у БиХ, које као такво подразумијева
несумњиво учешће више лица, саучесника и помагача, а
одређен број њих се, како се основано сумња, налази и на
територији наведених држава. Наведено је да је ријеч о
лицима која су несумњиво апеланту и другим осумњиченим
позната, те да може да се претпостави да би они могли да
помогну у њиховом бјекству и сакривању. Имајући у виду
наведене околности, те чињеницу да се у конкретном случају
ради о лицима која имају поред држављанства БиХ и
држављанство Хрватске, по мишљењу Суда БиХ, несумњиво
произилази закључак да апелант и остали осумњичени могу
успјешно да побјегну, чиме је испуњен притворски разлог из
члана 132 став 1 тачка а) ЗКПБиХ. Такође, Суд БиХ је навео
да су према оцјени тог суда у конкретном случају испуњени
и посебни притворски разлози прописани чланом 132 став 1
тачка б) ЗКПБиХ за одређивање притвора апеланту и
осталим осумњиченим. Овај закључак Суд БиХ је засновао
на доказима који указују да постоји основана сумња да су
апелант и остали осумњичени радње предузимали у оквиру
организоване групе на чијем челу се налазио осумњичени
Р.Д., као организатор. Суд БиХ је такође навео да је више
лица у оквиру те истраге лишено слободе, али да исто тако
постоји одређен број лица, како осумњичених тако и
саучесника и помагача, који се и даље налазе на слободи и за
којима се предузимају радње с циљем да их се лоцира и
евентуално лиши слободе. Суд БиХ је истакао да сматра да
би пуштање апеланта и осталих осумњичених на слободу
носило и сувише велик ризик да ће они ступити у контакт с
још неоткривеним припадницима групе, те се с њима
договарати о начину изношења одбране, уколико и они буду
пронађени, што би, опет по мишљењу суда, могло знатно да
угрози истрагу. Имајући у виду да још увијек нису
обезбијеђени сви докази, те да се прибављање доказа врши и
путем међународне правне помоћи, Суд БиХ је закључио да
ће се сврха присуства осумњичених и успјешног вођења
кривичног поступка остварити искључиво одређивањем
притвора апеланту и осталим осумњиченим из разлога
прописаних чланом 132 став 1 тач. а) и б) ЗКП БиХ.
10. Одлучујући о жалбама апеланта и осталих
осумњичених против наведеног рјешења, Вијеће Суда БиХ
донијело је Рјешење број С1 2 К 00 4160 13 Кв 23 од 14.
марта 2013. године којим је жалбе одбио као неосноване. У
образложењу рјешења Суд БиХ је навео да не могу да се
прихвате жалбене тврдње апеланта и осталих осумњичених
да њиховој одбрани нису предочени докази који би
поткријепили закључак суда да постоји основана сумња о
почињењу кривичних дјела која су им стављена на терет.
Наиме, Суд БиХ је навео да је Тужилаштво, у складу с
одредбом члана 47 став 2 ЗКП БиХ, доставило суду доказе
битне за процјену законитости притвора, за које је оцијењено
да би њихово достављање одбрани могло да доведе у
опасност циљ истраге. С тим у вези, Суд БиХ је истакао да је
у оспореном рјешењу дато јасно и ваљано образложење из
ког произилази да у складу с одредбом члана 47 став 2 ЗКП
БиХ, а у вези са ставом 1 истог члана, апеланту и осталим
осумњиченим нису достављени докази на којим се заснива
постојање основане сумње због тога што постоји основана
бојазан да би откривање доказа одбрани могло да угрози
циљеве истраге. Затим, Суд БХ је навео да је у првостепеном
рјешењу за постојање основане сумње, као општег услова за
одређивање мјере притвора, дато детаљно образложење уз
прецизно навођење доказа на којима се такво утврђење
заснива у односу на сваког осумњиченог па и апеланта. У
том смислу Суд БиХ је цијенио исказе свједока од 31.
августа 2011. године и 17. октобра 2012. године као и
дијелове службених забиљешки, аката царинских органа
Аустрије, Републике Словеније и Хрватске и извјештаја. С
обзиром на наведено, Суд БиХ је закључио да из оспореног
рјешења јасно произилази да је апелантова одбрана, као и
одбрана осталих осумњичених, била обавијештена и
упозната не само о побројаним доказима на којима се
заснива основана сумња да су апелант и остали осумњичени
починили кривична дјела за која се терете, него посредно и
са њиховим садржајем.
11. У вези с постојањем посебних законских разлога за
одређивање притвора, Суд БиХ је навео да је првостепени
суд, у односу на апеланта и остале осумњичене, правилно
поступио када је, указујући на чињеницу да апелант и остали
осумњичени посједују двојно држављанство, ту чињеницу
није цијенио као једину и одлучујућу, како по мишљењу
Суда БиХ жалбом апеланта и осталих осумњичених
неосновано настоји да се прикаже, већ је та чињеница
цијењена у односу са свим другим околностима конкретног
случаја, те закључио да оне у својој укупности имају
карактер "других околности" које указују на опасност од
бјекства, а што је као посебан притворски разлог прописано
одредбом члана 132 став 1 тачка а) ЗКПБиХ. Истакнуто је да
из оспореног рјешења произилази да је првостепени суд, сем
чињенице да апелант и други осумњичени посједују
држављанства БиХ и Републике Хрватске, правилно цијенио
и чињеницу да се апеланту и осталим осумњиченим ставља
на терет извршење тешких кривичних дјела која су
почињена у оквиру групе за организовани криминал, која је
међународног карактера, на основу чега је извео правилан
закључак да они располажу добрим пријатељским везама у
иностранству, што би свакако могло да помогне при бијегу у
случају њиховог пуштања на слободу. С тим у вези, Суд БиХ
је указао и на правилност закључка из оспореног рјешења да
су апелант и други осумњичени свјесни тежине кривичног
дјела које им се ставља на терет као и висине запријећене
казне за то кривично дјело, што по мишљењу Суда БиХ
свакако може да представља додатни мотив за њихово
бјекство. Затим, Суд БиХ је оцијенио да све ове чињенице у
својој укупности представљају околности које указују да
постоји реална и конкретна опасности од бјекства
осумњичених, па и апеланта, чиме би постали недоступни
органима кривичног гоњења БиХ, те онемогућили да се
успјешно оконча кривични поступак. Такође, Суд БиХ је
закључио да жалбени наводи да су апелант и осталих
осумњичени породично и пословно везани за БиХ нису
довели у питање правилност закључка првостепеног суда у
овом дијелу рјешења.
12. Суд БиХ је даље истакао да из оспореног рјешења
произилази да је првостепени суд и у односу на постојање
посебних притворских разлога из члана 132 став 1 тачка б)
ЗКПБиХ правилно оцијенио да ти разлози постоје у односу
на све осумњичене. Овај закључак Суд БиХ је засновао на
доказима који указују да постоји основана сумња да се ради
о организованом облику чињења кривичних дјела која се
апеланту и осталим осумњиченим стављају на терет, да се
при том ради о обимном предмету с већим бројем
осумњичених, те да постоји основана бојазан да би
осумњичени боравком на слободи могли својим утицајем на
свједоке, саучеснике или прикриваче да онемогуће даље
успјешно вођење овог поступка. Затим, околности такве као
што су, велики број лица који су предмет истраге, њихова
међусобна повезаност, те околност да остали саучесници и
свједоци (најмање седам) тек треба да буду пронађени и
испитани, у својој укупности чине посебне околности које
оправдавају овај притворски разлог. Суд БиХ истакао да није
потребно да се доказује конкретан утицај на свједоке, него да
је довољно да све околности у својој укупности чине
разумну и јасну сумњу да може да дође до утицаја као и да
би осумњичени могао да има користи од тог утицаја,
независно од тога да ли има директних доказа да је
осумњичени био директно укључен у покушаје да се врши
утицај на свједоке и ометање кривичног поступка. С тим у
вези, Суд БиХ је указао да овај притворски разлог може да се
заснива и на околностима које указују на то да "постоји
озбиљан ризик" да ће до таквог забрањеног утицаја доћи и
према другим свједоцима у предмету, а што је
поткријепљено и праксом Уставног суда из предмета број
АП 6/08 Неђо Зељаја због чега је Суд БиХ закључио да су
неосновани приговори којим се оспорава да постоји овај
законски разлог за притвор.
13. На крају, Суд БиХ је навео да је разматрао и
могућност да се примијене блаже мјере да се обезбиједи
несметано вођење кривичног поступка у складу с чланом 123
став 2 ЗКПБиХ, те да је закључио да жељена сврха може да
се постигне само мјером притвора и да ни једна друга блажа
мјера не би била сврсисходна.
повријеђено право на личну слободу и безбједност из члана
конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у
даљњем тексту: Европска конвенција), право на правично
суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6
ст. 1 и 2 Европске конвенције, као и право на забрану
дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и
члана 14 Европске конвенције у вези с правом из члана 5
Европске конвенције. Апелант сматра да је повријеђено
његово "право на одбрану" с обзиром да му није презентован
нити један доказ којим су располагали Тужилаштво и суд, те
шта су основи сумње које му се стављају на терет. Такође,
апелант је истакао да је Тужилаштво било обавезно да му уз
предлог за одређивање притвора достави на увид све доказе
којима је располагало, како би у складу с чланом 5 став 4
Европске конвенције могао да оспорава законитост
притвора. Наиме, апелант сматра да је Тужилаштво било
обавезно да му за сваки поједини доказ да образложење
зашто не треба да му га достави. Такође је истакао да Суд
БиХ није образложио због чега је оправдан захтјев
Тужилаштва да се докази не достављају апеланту и његовој
одбрани. Затим, апелант је истакао да се и у односу на оба
притворска разлога приступило "тзв. пакетном одлучивању"
без индивидуализације, те сматра да притвор због опасности
од бјекства не може да буде одређен на основу чињенице да
апелант посједује "двојно држављанство" те да се не дају ни
релевантни докази из којих би било видљиво да апелант
намјерава да утиче на даљњи ток истраге. Апелант сматра да
је дискриминисан у односу на друга лица чија се права
третирају пред Судом БиХ у истом предмету.
15. Апелант сматра да је приликом одређивања
притвора на његову штету прекршен принцип пресумпције
невиности из члана 6 став 2 Европске конвенције, будући да
се у изјавама високих званичника СИПА-е датих за медије
указивало да су апелант и остали осумњичени починили
кривична дјела која су им стављена на терет, те да су
оштетили буџет БиХ у милионском износу. Такође сматра да
је повријеђено и његово право на "равноправан третман
странке" будући да због недостављања доказа није имао
могућност "представљања предмета суду" под условима који
га не би довели у неповољнији положај у односу на
тужилаштво приликом изјашњавања о предлогу тужилаштва
за одређивање притвора.
16. У допуни апелације апелант је истакао да
дјелимично повлачи захтјев да се донесе привремена мјера
којом би се наложило укидање притвора, док остаје код
захтјева да се утврди повреда његових уставних права.
б) Одговор на апелацију
17. Суд БиХ је рекапитулирао садржаје оспорених
рјешења, те је навео да су апелантови наводи у цијелости
неосновани и предложио да Уставни суд апелацију одбије
као неосновану.
18. Тужилаштво БиХ је навело да није дошло до
кршења апелантових права и да апелацију треба одбити као
неосновану. Тужилаштво сматра да несумњиво постоји
основана сумња да је апелант починио кривичноправне
радње које су му стављене на терет. Наведено је да је у
предлогу за одређивање притвора, као и рјешењу о
одређивању притвора, детаљно образложено да постоји
основана сумња уз јасно навођење доказа на којима се
основана сумња заснива. Истакнуто је да је апеланту и
његовој одбрани ускраћено право да разматрају списе и
доказе у току истраге у складу с чланом 47 став 1 ЗКПБиХ.
Наведено је да су и притворски разлози правилно одређени,
те да након што су у току истраге испитани свједоци путем
међународне правне помоћи, што је између осталог и био
један од притворских разлога, мјера притвора апеланту и
другим осумњиченим је замијењена мјерама забране.
19. Кривични закон Босне и Херцеговине
("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 3/03, 32/03,
37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 и 8/10) у
Члан 215. ст. 1. и 2.
(1) Ко организира групу људи или друго удружење за
организирано кријумчарење, или мрежу препродавача или
посредника за продају или за растурање неоцарињене робе,
казниће се казном затвора најмање три године.
(2) Ко постане члан групе људи или удружења из става
1. овог члана, казниће се казном затвора најмање једну
годину.
20. Закон о кривичном поступку Босне и
Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр.
3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06,
29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 и 93/09) у
Члан 47. ст. 1. до 3.
(1) У току истраге, бранилац има право да разматра
списе и разгледа прибављене предмете који иду у корист
осумњиченом. Ово право се браниоцу може ускратити ако
је ријеч о списима и предметима чије би откривање могло
довести у опасност циљ истраге.
(2) Изузетно од става 1. овог члана, када се
осумњичени, односно оптужени налази у притвору,
Тужилац ће доставити судији за претходни поступак,
односно судији за претходно саслушање, доказе ради
обавјештавања браниоца.
(3)
Након
подизања
оптужнице,
бранилац
осумњиченог, односно оптуженог има право увида у све
списе и доказе.
Члан 132.
(1) Ако постоји основана сумња да је одређено лице
учинило кривично дјело, притвор му се може одредити:
а) ако се крије или ако постоје друге околности које
указују на опасност од бјекства,
б) ако постоји основана бојазан да ће уништити,
сакрити, измијенити или кривотворити доказе или трагове
важне за кривични поступак или ако нарочите околности
указују да ће ометати кривични поступак утицајем на
свједоке, саучеснике или прикриваче,
[...]
Члан 135.
(1) Прије доношења рјешења о одређивању притвора
судија за претходни поступак ће преиспитати основаност
захтјева за одређивање притвора. По рјешењу судије за
претходни поступак, притвор може трајати најдуже
мјесец дана од дана лишења слободе. Послије тог рока
осумњичени се може задржати у притвору само на основу
рјешења о продужењу притвора.
21. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону
она постану предмет спора због пресуде било ког суда у
22. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда,
Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против
пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви
дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се
поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац
апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном
правном лијеку који је користио.
а) Допустивост у односу на члан II/3д) и II/4 Устава Босне
и Херцеговине, те чл. 5 и 14 Европске конвенције
апелацијом је Рјешење Суда БиХ број С1 2 К 00 4160 13 Крн
6 од 14. марта 2013. године против ког нема других
дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону.
Затим, оспорено рјешење апелант је примио 19. марта 2013.
године, а апелација је поднесена 25. марта 2013. године, те
произилази да је поднесена у року од 60 дана, како је
прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На
крају, апелација у овом дијелу испуњава и услове из члана 16
ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima
facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог
због ког апелација није допустива.
и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација
испуњава услове у погледу допустивости.
б) Допустивост у односу на члан II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члан 6 Европске конвенције
25. У вези с апелантовим наводима да му је оспореним
рјешењима о одређивању притвора повријеђено и право на
правично суђење, Уставни суд подсјећа на то да је у својој
пракси већ усвојио јасан став да на питање да ли апелант има
или да ли ће имати правично суђење пред редовним
судовима не може да се да одговор док је поступак у току. У
складу с праксом Уставног суда и Европског суда, питање да
ли је поштован принцип правичног суђења треба да се
сагледа на основу поступка у цјелини. С обзиром на
сложеност кривичног поступка, евентуални процедурални
пропусти и недостаци који се појаве у једној фази поступка
могу бити исправљени у некој од наредних фаза истог тог
поступка. Слиједом тога није могуће, у принципу, утврдити
да ли је кривични поступак био правичан док се поступак
правоснажно не оконча (види Европски суд, Barbera,
Meeseque и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра
1988. године, серија А број 146, став 68, и Уставни суд,
Одлука број У 63/01 од 27. јуна 2003. године, тачка 18,
објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине"
број 38/03).
26. У конкретном случају кривични поступак против
апеланта још није окончан, већ је у тренутку подношења
апелације донесено само рјешење којим је апеланту одређен
притвор. У вези с тим, Уставни суд примјећује да оспорена
рјешења не представљају "утврђење основаности кривичне
оптужбе" против апеланта, у смислу члана 6 став 1 Европске
27. У складу с наведеним, имајући у виду одредбе
члана 16 став 4 тачка 14 Правила Уставног суда, Уставни суд
закључује да је апелација, у односу на повреду права на
правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине
и члана 6 Европске конвенције, преурањена.
VI. Меритум
28. Апелант побија наведена рјешења тврдећи да су му
тим рјешењима повријеђена права из члана II/3д) Устава
Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције, те
члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске
конвенције у вези с чланом 5 Европске конвенције.
Право на слободу и безбједност личности
29. Члан II/3д) Устава Босне и Херцеговине у
д) Право на личну слободу и безбједност.
30. Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу
гласи:
1. Свако има право на слободу и безбједност личности.
Нико не смије бити лишен слободе изузев у ниже наведеним
случајевима и у складу са законом прописаним поступком:
ц. законитог хапшења или лишења слободе ради
привођења надлежној судској власти, када постоји
оправдана сумња да је та особа извршила кривично дјело или
када постоје ваљани разлози да се особа спријечи да изврши
кривично дјело или да, након извршења кривичног дјела,
побјегне.
3. Свако ко је ухапшен или лишен слободе према
одредбама става 1(ц) овог члана мора одмах бити изведен
пред судију или друго службено лице законом овлашћено да
врши судску власт и мора имати право на суђење у
разумном року или на пуштање на слободу до суђења.
Пуштање на слободу може се условити гаранцијама о
појављивању на суђењу.
4. Свако коме је ускраћена слобода хапшењем или
лишавањем слободе има право уложити жалбу суду како би
суд, у кратком року, размотрио законитост лишавања
слободе и уколико оно није било законито наложио
ослобађање.
31. У конкретном случају апелант је лице које је
лишено слободе и налазило се у притвору на основу одлуке
редовног суда о одређивању притвора, па се позива на
кршење права на слободу и безбједност личности из члана
конвенције. У више својих одлука Уставни суд је посебно
нагласио да право на слободу личности спада у једно од
најзначајнијих људских права, те да стандарди његове
заштите гарантују да нико не смије да буде произвољно
лишен слободе. Произвољност лишавања слободе цијени се
у првом реду у односу на поштовање процедуралних
захтјева закона који је примијењен у конкретном случају,
дакле, у односу на ЗКПБиХ, али уз истовремено поштовање
стандарда из члана 5 Европске конвенције.
32. Уставни суд указује да одредба члана 5 став 3
Европске конвенције захтијева да лице буде лишено слободе
у складу с чланом 5 став 1ц. Европске конвенције, тј. да је
лишавање "законито" у смислу наведеног члана, а обухвата
подједнако и процедуралну и материјалну заштиту таквих
лица. Европски суд је закључио да поштовање члана 5 став 3
Европске конвенције захтијева да судска власт преиспита сва
питања у вези с притвором, те да одлуку о притвору донесе
позивајући се на објективне критеријуме предвиђене
законом. При томе је постојање основане сумње да је лице
лишено слободе починило кривично дјело које му се ставља
на терет conditio sine qua non за одређивање или продужење
притвора. Али, то након одређеног времена није довољно,
већ мора да се процијени да ли за притвор постоје други
релевантни и довољни разлози (види Европски суд, Trzaska
против Пољске, пресуда од 11. јула 2000. године, апликација
број 25792/94, став 63). Сходно даљњем ставу Европског
суда, оправданост притвора зависи и од околности
конкретног случаја, које морају да буду такве да упућују на
постојање општег (јавног) интереса који је тако важан и
значајан да, упркос пресумпцији невиности, претеже над
принципом поштовања слободе појединца.
33. Уставни суд запажа да у конкретном случају из
оспореног рјешења којим је апеланту одређен притвор
произилази да је Суд БиХ о одређивању притвора апеланту
одлучио након одржаног рочишта на ком су саслушани
апелант и други осумњичени као и њихови браниоци. Даље
Уставни суд запажа да је Суд БиХ, супротно апелационим
наводима, испитао да ли постоји основана сумња као општи
услов за одређивање притвора приликом доношења
оспорених рјешења, те је јасно презентовао доказе које је
доставило Тужилаштво уз предлог за одређивање притвора
на основу којих је Суд БиХ утврдио да постоји основана
сумња. Уставни суд сматра, супротно апелационим
наводима, да је у оспореним рјешењима Суд БиХ дао врло
јасно образложење на основу којих доказа је извео закључак
да постоји основана сумња да је апелант починио
инкриминисане радње које су му стављене на терет као
општег услова из члана 132 став 1 ЗКПБиХ за одређивање
притвора, а које Уставни суд не сматра произвољним. Стога
Уставни суд сматра да рјешење Суда БиХ није у
супротности с одредбама ЗКПБиХ и Европске конвенције и
да садржи разлоге у погледу постојања општег услова за
одређивање притвора из члана 132 став 1 ЗКПБиХ.
34. Даље, Уставни суд запажа да је Суд БиХ, супротно
апелационим наводима, утврдио да је, поред постојања
основане сумње као опште претпоставке за изрицање мјере
притвора апеланту, испуњен и други кумулативни услов,
односно да у конкретном случају постоје и посебни
притворски разлози из члана 132 став 1 тач. а) и б) ЗКПБиХ.
У вези с тим, Уставни суд указује да је већ у својој пракси
заузео став да двојно држављанство само по себи не може да
буде основ за закључак да постоји опасност од бјекства, у
смислу притворског разлога из члана 132 став 1 тач. а)
ЗКПБиХ, нити због ових чињеница може свакој
осумњиченој особи да се ставља на терет бјекство од правде
у Босни и Херцеговини (види Одлуко о допустивости број
АП 3512/08 од 29. априла 2009. године, тачка 18), а што је
констатовао и сам Суд БиХ у образложењу оспорене одлуке.
Међутим, Уставни суд запажа да је Суд БиХ, супротно
апелантовим наводима, у конкретном случају, анализирајући
документацију везану за одређивање притвора и предлог
Тужилаштва БиХ да се продужи притвор, јасно указао да
постоји низ околности које указују на опасност од бјекства у
смислу одредбе члана 132 став 1 тачка а) ЗКПБиХ (тежина
кривичних дјела која су почињена у оквиру групе за
организовани криминал, која је међународног карактера, да
се одређени број осумњичених, за које се основано сумња да
би били спремни да апеланту помогну у бјекству и
сакривању налази у иностранству), закључујући да све те
чињенице у својој укупности представљају околности које
указују на то да постоји реална и конкретна опасност од
бјекства и да као такве могу да доведу у питање окончање
предметне истраге. С обзиром на наведено, Уставни суд
сматра да су апелантови наводи изнесени у том смислу
потпуно неосновани. Такође, Уставни суд запажа да је Суд
БиХ утврдио да у конкретном случају постоји колузијска
опасност као притворски основ из члана 132 став 1. тачка б)
ЗКПБиХ. С тим у вези, Уставни суд запажа да је Суд БиХ
указао да се у конкретном случају ради о обимној и сложеној
истрази која обухвата већи број осумњичених, да се ради о
њиховој међусобној повезаности, да одређен број саучесника
и свједоци тек треба да буду пронађени и испитани. Уставни
суд сматра да је Суд БиХ аргументовано образложио разлоге
из којих произилази да постоје нарочите околности које
указују да би апелант боравком на слободи могао да омета
истрагу утицањем на свједоке и саучеснике. У таквом
закључку Суда БиХ, с обзиром на чињенице конкретног
предмета, Уставни суд не налази никакву произвољност, те
сматра да околности конкретног случаја упућују на
постојање важног и значајног општег интереса који претеже
над принципом поштовања права на слободу појединца.
Стога, Уставни суд закључује да су апелант и остали
осумњичени у конкретном случају лишени слободе у
поступку који је прописан законом када постоји оправдана
сумња да су извршили кривично дјело, у оквиру значења
члана 5 став 1ц. и став 3 Европске конвенције.
35. У погледу апелантових навода да му прије
одређивања притвора нису достављени докази које је
Тужилаштво доставило Суду БиХ, Уставни суд примјећује
да је одредбом члана 47 став 1 ЗКПБиХ регулисано као
опште правило да бранилац осумњиченог у току истраге има
право да приступа само оним списима и доказима који су у
корист осумњиченог, али и то право може да му се ускрати
ако је ријеч о списима и предметима чије би откривање
могло да доведе у опасност циљ истраге, док му је потпуно
слободан приступ списима и доказима омогућен након
подношења оптужнице, како је регулисано у ставу 3 овог
члана. Уставни суд, даље, запажа да је ставом 2 истог члана
прописано да ће изузетно од става 1 овог члана тужилац
истовремено с предлогом за одређивање притвора судији за
претходни поступак, односно судији за претходно
саслушање доставити и доказе битне за процјену
законитости притвора ради обавјештавања браниоца.
Имајући у виду наведено, Уставни суд запажа да из
образложења оспорених одлука произилази да је Суд БиХ,
након што је извршио увид у доказе које је доставило
Тужилаштво уз предлог а које је децидно навео у
образложењу (Извјештај СИПА-е, искази свједока, службене
забиљешке и извјештаји царинских органа Аустрије,
Републике Словеније и Хрватске, те други докази
материјалне природе) поступио у складу с предметним
одредбама ЗКПБиХ, те да су апелант и његов бранилац, иако
им докази нису били достављени, супротно апелационим
наводима, били упознати, у мјери неопходној за оспоравање
одлуке о одређивању притвора, са садржајем доказа на
којима је та одлука заснована. Наиме, из стања списа
произилази да је Суд БиХ поводом предлога Тужилаштва да
се одреди притвор апеланту одржао рочиште на ком су
апелант и његов бранилац били упознати с доказима на
којима је та одлука заснована, будући да је тужилац
приликом образлагања предлога за притвор образложио и
садржину доказа у мјери у којој је то било довољно да се
циљеви истраге не доведу у опасност, а које је у жалбеном
поступку размотрило Апелационо вијеће и дало разлоге
зашто је одлука о одређивању притвора у конкретном
случају законита, односно зашто апелантови наводи не могу
да доведу до другачијег рјешења конкретне правне ствари. С
обзиром на наведено, те одредбу члана 47 став 1 према којој
браниоцу може да се ускрати разматрање списа и разгледање
предмета ако је ријеч о списима и предметима чије би
откривање могло довести у опасност циљ истраге, Уставни
суд у околностима конкретног случаја не налази никакву
произвољност у поступању Суда БиХ будући да је из
образложења оспорених одлука евидентно да је, у смислу
става 2 наведеног члана, Тужилаштво судији за претходно
саслушање доставило и доказе битне за процјену
законитости притвора и ради обавјештавања браниоца. С
друге стране, Уставни суд запажа да из навода апелације
произилази да апелант практично тражи да му се омогући
увид у све доказе који се тичу меритума спора, што улази у
оквир гаранција из члана 6 Европске конвенције, а који
апеланту, у смислу одредбе члана 47 став 3 ЗКПБиХ, треба
да буду доступни након подношења оптужнице. Имајући у
виду наведено, те подржавајући сопствену праксу у
предмету који је покретао готово идентична питања у вези с
примјеном одредбе члана 47 ЗКПБиХ (види Уставни суд,
Одлука АП 591/11 од 7. априла 2011. године, доступна на
wеб-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba), Уставни
суд закључује да у конкретном случају чињенице у односу
на које се подноси апелација очигледно не представљају
кршење апелантовог права на слободу и безбједност
личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и
члана 5 Европске конвенције.
Право на недискриминацију
36. Члан II/4 Устава Босне и Херцеговине гласи:
Уживање права и слобода, предвиђених у овом члану
или у међународним споразумима наведеним у Анексу I овог
Устава, обезбијеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини
без дискриминације по било којој основи као што је пол,
раса, боја, језик, вјероисповијест, политичко или друго
мишљење, национално и социјално поријекло или повезаност
са националном мањином, имовина, рођење или други
статус.
37. Члан 14 Европске конвенције гласи:
Уживање права и слобода предвиђених овом
конвенцијом осигурава се без дискриминације по било којој
основи, као што су пол, раса, боја коже, језик,
вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално
или социјално поријекло, веза са неком националном
мањином, имовно стање, рођење или други статус.
38. Сходно пракси Европског суда, право на
недискриминацију из члана 14 Европске конвенције је
акцесорно право. То значи да овај члан не обезбјеђује
независно и самостално право на недискриминацију, већ,
сходно овом члану, на дискриминацију може да се позива
само у вези с "уживањем права и слобода гарантованих
Европском конвенцијом". Уставни суд подсјећа на праксу
Европског суда за људска права сходно којој
дискриминација постоји само ако се лице или група лица у
истој ситуацији различито третирају, а не постоји неко
објективно и разумно оправдање за различит третман (види
Европски суд за људска права, Белгијски предмет о
језицима, пресуда од 23. јула 1968, серија А број 25, став
226).
39. Уставни суд сматра да се апелант жали на
дискриминацију у вези с правом из члана 5 Европске
конвенције. Међутим, апелант не наводи према ком основу
сматра да је дискриминисан, односно према ком би основу
требало да се оцјењује, наводно, различит третман, нити
нуди било какве доказе којима би поткријепио своје тврдње
о дискриминацији, а нити то произилази из информација и
докумената који су предочени Уставном суду. Уставни суд
указује да сама чињеница да је Суд БиХ другачије поступао,
доносио другачије одлуке о притвору за лица која су, такође,
учествовала у истом догађају не значи да постоји
дискриминација према неком забрањеном основу ако се у
таквим предметима донесу различите одлуке. Наиме, како је
то Уставни суд већ образложио, постојање основа за притвор
процјењује се у сваком конкретном случају, односно у
односу на сваког оптуженог посебно. Стога, Уставни суд
сматра да се и у том погледу апелантови наводи да је
дискриминисан у односу на друге оптужене, у околностима
конкретног предмета, такође показују у цијелости
неоснованим. Ово посебно ако се има у виду да је Суд БиХ,
управо оцјењујући разлоге за одређивање притвора у односу
на апеланта, након подношења апелације, а након процјене
да су се за то стекли услови, донио Рјешење број С1 2 К
004160 13 КРН 11 од 5. априла 2013. године којим је
апеланту укинута мјера притвора (одређена оспореним
рјешењима), наложено његово пуштање на слободу, те у
односу на апеланта изречене мјере забране. С обзиром на
наведено, Уставни суд закључује да су ови апелантови
наводи неосновани.
40. На основу наведеног, Уставни суд сматра да није
прекршено право на недискриминацију из члана II/4 Устава
Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези
с чланом II/3д) Устава Босне и Херцеговине и чланом 5
Европске конвенције.
41. Уставни суд закључује да не постоји кршење члана
конвенције када из достављене документације произилази да
је апелант био упознат са свим разлозима за одређивање
притвора, када одлука о одређивању притвора садржи врло
исцрпне и јасне разлоге, како у погледу постојања општег
услова за одређивање притвора тако и посебних притворских
разлога, те када су апелант и његов бранилац, иако им докази
нису били достављени, били упознати, у мјери која је
неопходна за оспоравање одлуке о одређивању притвора, са
садржајем доказа на којима је суд заснивао своју одлуку.
42. Уставни суд закључује да нема кршења права на
недискриманцију из члана 14 у вези с чланом 5 Европске
конвенције када је Суд БиХ доносио другачије одлуке о
притвору за особе која су, такође, учествовале у истом
догађају, јер постојање основа за притвор мора да се
оцјењује у сваком конкретном случају, зависно од
конкретних околности, па не може да се сматра да доношење
другачијих одлука с обзиром на околности сваког појединог
предмета представља, само по себи, дискриминацију према
неком забрањеном основу.
43. На основу члана 16 став 4 тачка 14 и члана 61 ст. 1 и
3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у
диспозитиву ове одлуке.
44. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
predmetu broj AP 1288/13, rješavajući apelaciju Mladena
Nikačevića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 16. stav 4. tačka 14, člana 59. stav 2. alineja
1. i 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05,
64/08 i 51/09), u sastavu:
Mato Tadić, sudija
Odbija se kao neosnovana apelacija Mladena Nikačevića,
podnesena protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 2 K
00 4160 13 Kv 23 od 14. marta 2013. godine i S1 2 K 00 4160 13
Krn 6 od 11. marta 2013. godine u odnosu na pravo na ličnu
slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda, i u odnosu na pravo na nediskriminaciju iz člana II/4.
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi s članom 5.
Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda.
Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Mladena
Nikačevića, podnesena protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine
br. S1 2 K 00 4160 13 Kv 23 od 14. marta 2013. godine i S1 2 K
00 4160 13 Krn 6 od 11. marta 2013. godine u odnosu na pravo
na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda jer je preuranjena.
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Mladen Nikačević (u daljnjem tekstu: apelant) iz
Kreševa, kojeg zastupa Tatjana Savić, advokat iz Bijeljine,
podnio je 25. marta 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne
i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv rješenja
Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj S1 2
K 00 4160 13 Kv 23 od 14. marta 2013. godine i broj S1 2 K 00
4160 13 Krn 6 od 11. marta 2013. godine. Apelant je, također,
podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni
sud ukinuo pritvor određen protiv njega. Apelant je 25. aprila
2013. godine dostavio dopunu apelacije.
Suda BiH i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:
Tužiteljstvo) zatraženo je 18. aprila 2013. godine da dostave
odgovore na apelaciju.
3. Tužiteljstvo je dostavilo odgovor na apelaciju 24. aprila
2013. godine, a Sud BiH 7. maja 2013. godine.
odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 10. maja 2013.
godine.
i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
6. Rješenjem Suda BiH broj S1 2 K 00 4160 13 Krn 6 od
11. marta 2013. godine apelantu i još trojici osumnjičenih je,
zbog razloga propisanih odredbom člana 132. stav 1. tač. a) i b)
Zakona o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine (u daljnjem
tekstu: ZKPBiH), određen pritvor u trajanju od jednog mjeseca,
koji po tom rješenju apelantu može trajati do 9. aprila 2013.
godine ili do nove odluke suda. U obrazloženju rješenja Sud BiH
je naveo da je Tužiteljstvo podnijelo prijedlog za određivanje
pritvora apelantu i još trojici osumnjičenih zbog postojanja
osnovane sumnje da su počinili krivična djela organiziranja grupe
ljudi ili udruženja za krijumčarenje ili rasturanje neocarinjene
robe iz člana 215. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: KZBiH), carinska prevara iz člana 216. KZBiH,
poreska utaja iz člana 210. KZBiH i pranje novca iz člana 209.
KZBiH u vezi s članom 31. KZBiH. Sud BiH je nadalje istakao
da je, nakon što je razmotrio prijedlog i navode Tužiteljstva za
određivanje pritvora, saslušao stranke i branioce, te nakon
izvršenog uvida u dostavljene dokaze Tužiteljstva utvrdio da je
prijedlog u cijelosti osnovan, kako u dijelu koji se odnosi na
postojanje osnovane sumnje da su osumnjičeni počinili
inkriminirane radnje, tako i u odnosu na posebne pritvorske
razloge iz člana 132. stav 1. tačka a) i b) ZKP BiH. Naime, Sud
BiH je naveo da je postojanje osnovane sumnje da je apelant
zajedno s ostalim osumnjičenim počinio krivična djela koja su im
stavljena na teret, kao općeg uvjeta iz člana 132. stav 1. ZKPBiH
za određivanje pritvora, sud utvrdio na osnovu dokaza koje je
Tužiteljstvo ponudilo uz svoj prijedlog, a koje je sud pri tom
jasno prezentirao u obrazloženju rješenja (Izvještaj o počinjenom
krivičnom djelu Državne agencije za istrage i zaštitu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: SIPA broj P.16-14/1-2-04-1369/12 od 27. novembra 2012. godine, iskazi svjedoka od 31.
augusta 2011. godine i 17. oktobra 2012. godine, službene
zabilješke i izvještaji carinskih organa Austrije, Republike
Slovenije i Hrvatske, te drugi jasno prezentirani dokazi
materijalne prirode). Također, Sud BiH je istakao da navedeni
dokazi pružaju dovoljno osnova za zaključak suda da postoji
osnovana sumnja da je apelant kao član organizirane kriminalne
grupe, na čijem je čelu osumnjičeni R. D., počinio inkriminirane
radnje koje su mu stavljene na teret, budući da je preko svog
pravnog lica "Nikačević Logistics" d.o.o. Kiseljak kao odgovorno
lice, a prema uputama koje je dobio od osumnjičenog R.D.,
omogućio uvoz sirove kafe iz Republike Slovenije u Bosnu i
Hercegovinu (u daljnjem tekstu: BiH), tako što je sačinjavao
lažnu finansijsku dokumentaciju o fiktivnom uvozu ekspandirane
gline i sojine sačme u BiH, koju je dostavljao osumnjičenim
R.D., D.O. i drugim, kako bi oni na temelju te dokumentacije
izvršili uvoz sirove kafe u BiH, koja je potom neocarinjena i bez
plaćanja poreza i drugih dažbina stavljana u promet na području
BiH, a što je prouzrokovalo štetu budžetu BiH u iznosu od oko
8.900.000,00 KM.
7. Nadalje Sud BiH je naveo da je, odlučujući o
predmetnom prijedlogu Tužiteljstva, utvrdio da u toj fazi
postupka nije moguće detaljnije utvrditi strukturu grupe čiji su
organizatori i pripadnici, kako se osnovano sumnja, bili apelant i
osumnjičeni, niti je moguće s preciznošću utvrditi sve konkretne
radnje pojedinih lica u tom organiziranom kriminalnom lancu, pa
budući da je na osnovu dostavljenih dokaza zaključio da postoji
osnovana sumnja da su apelant i ostali osumnjičeni počinili
inkriminirane radnje koje su im stavljene na teret, po mišljenju
Suda BiH, ispunjen je opći uvjet za određivanje mjere pritvora.
8. Nadalje, Sud BiH je ocijenio neosnovanim prigovore
apelantove odbrane kao i odbrane ostalih osumnjičenih kojima se
ukazuje da je povrijeđeno njihovo pravo na odbranu jer im nisu
dostavljeni dokazi na kojima se osnovana sumnja temelji. S tim u
vezi, Sud BiH je ukazao na odredbu člana 47. stav 1. ZKPBiH,
kojom je propisano da branitelj ima pravo da razmatra spise i
pribavljene dokaze koji idu u korist osumnjičenom, osim ako se
na taj način može dovesti u opasnost cilj istrage. Također je
naveo da je odredbom člana 47. stav 2. ZKPBiH propisano da će
tužilac uz prijedlog za određivanje pritvora sudu dostaviti dokaze
bitne za procjenu zakonitosti pritvora, o čemu se obavještava
branitelj, što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Sa tim u vezi
Sud BiH je obrazložio da je Tužiteljstvo u konkretnom slučaju
dostavilo sudu dokaze koji potkrepljuju prijedlog za određivanje
pritvora, a o čemu su obaviješteni apelant i ostali osumnjičeni kao
i njihovi branioci. Zatim je Sud BiH naveo da je na zahtjev
Tužiteljstva postupio u cijelosti u skladu s odredbom člana 47.
stav 1. ZKPBiH, te braniocima osumnjičenih nije dostavio
dokaze na uvid, a s obzirom da je riječ o dokazima za koje je
Tužiteljstvo cijenilo da bi njihovo otkrivanje odbrani, u ovoj fazi
postupka, moglo ugroziti ciljeve istrage.
9. Sud BiH je nadalje naveo da su, prema ocjeni tog suda, u
konkretnom slučaju ispunjeni i posebni pritvorski razlozi za
pritvor apelanta i ostalih osumnjičenih (opasnost od bjekstva) iz
člana 132. stav 1. tačka a) ZKPBiH. Naime, cijeneći okolnosti
koje upućuju na zaključak da je prema apelantu potrebno odrediti
mjeru pritvora iz člana 132. stav 1. tačka a) ZKPBiH, Sud BiH je
istakao da apelant, pored državljanstva BiH, posjeduje i
državljanstvo Republike Hrvatske, koja, saglasno svojim
ustavnim garancijama, ne izručuje svoje državljane u svrhu
krivičnog procesuiranja u drugim zemljama. Međutim, Sud BiH
je ukazao da državljanstvo druge države, samo po sebi, ne može
predstavljati razlog za određivanje pritvora zbog opasnosti od
bjekstva u smislu odredbe člana 132. stav 1. tačka a) ZKPBiH, te
da je dvojno državljanstvo koje apelant posjeduje cijenio kao
samo jednu okolnost u nizu svih okolnosti na apelantovoj strani.
S tim u vezi, Sud BiH je imao u vidu da se u konkretnom slučaju
istraga vodi za teška krivična djela za koja su zaprijećene visoke
kazne zatvora. Navedeno je da je osumnjičenim nesumnjivo
poznato zbog kojih radnji se protiv njih vodi istraga, kao i dokazi
koji stoje protiv njih, a što dovedeno u vezu sa visokim
zatvorskim kaznama zapriječenim za predmetna krivična djela,
po mišljenju suda, može predstavljati jak motiv za bjekstvo.
Također, Sud BiH je ukazao da je u konkretnom slučaju u pitanju
krivično djelo koje se ogleda u krijumčarenju kafe s područja
Republike Slovenije preko Republike Hrvatske u BiH, koje kao
takvo podrazumijeva nesumnjivo učešće više lica, saučesnika i
pomagača, a određen broj njih se, kako se osnovano sumnja,
nalazi i na teritoriji navedenih država. Navedeno je da je riječ o
osobama koje su nesumnjivo apelantu i drugim osumnjičenim
poznate, te da se može pretpostaviti da bi oni mogli pomoći u
njihovom bjekstvu i sakrivanju. Imajući u vidu navedene
okolnosti, te činjenicu da se u konkretnom slučaju radi o
osobama koje imaju pored državljanstva BiH i državljanstvo
Hrvatske, po mišljenju Suda BiH, nesumnjivo proizlazi zaključak
da apelant i ostali osumnjičeni mogu uspješno pobjeći, čime je
ispunjen pritvorski razlog iz člana 132. stav 1. tačka a) ZKPBiH.
Također, Sud BiH je naveo da su prema ocjeni tog suda u
konkretnom slučaju ispunjeni i posebni pritvorski razlozi
propisani članom 132. stav 1. tačka b) ZKPBiH za određivanje
pritvora apelantu i ostalim osumnjičenim. Ovaj zaključak Sud
BiH je temeljio na dokazima koji ukazuju na postojanje osnovane
sumnje da su apelant i ostali osumnjičeni radnje preduzimali u
okviru organizirane grupe na čijem čelu se nalazio osumnjičeni
R.D., kao organizator. Sud BiH je također naveo da je više lica u
okviru te istrage lišeno slobode, ali da isto tako postoji određen
broj lica, kako osumnjičenih tako i saučesnika i pomagača, koji
se i dalje nalaze na slobodi i za kojima se preduzimaju radnje s
ciljem njihovog lociranja i eventualnog lišavanja slobode. Sud
BiH je istakao da smatra da bi puštanje apelanta i ostalih
osumnjičenih na slobodu nosilo i suviše velik rizik da će oni
stupiti u kontakt s još neotkrivenim pripadnicima grupe, te se s
njima dogovarati o načinu iznošenja odbrane, ukoliko i oni budu
pronađeni, što bi, opet po mišljenju suda, moglo znatno ugroziti
istragu. Imajući u vidu da još uvijek nisu osigurani svi dokazi, te
da se pribavljanje dokaza vrši i putem međunarodne pravne
pomoći, Sud BiH je zaključio da će se svrha prisustva
osumnjičenih i uspješnog vođenja krivičnog postupka ostvariti
isključivo određivanjem pritvora apelantu i ostalim osumnjičenim
iz razloga propisanih članom 132. stav 1. tač. a) i b) ZKP BiH.
10. Odlučujući o žalbama apelanta i ostalih osumnjičenih
protiv navedenog rješenja, Vijeće Suda BiH je donijelo Rješenje
broj S1 2 K 00 4160 13 Kv 23 od 14. marta 2013. godine kojim
je žalbe odbio kao neosnovane. U obrazloženju rješenja Sud BiH
je naveo da se ne mogu prihvatiti žalbene tvrdnje apelanta i
ostalih osumnjičenih da njihovoj odbrani nisu predočeni dokazi
koji bi potkrijepili zaključak suda o postojanju osnovane sumnje
o počinjenju krivičnih djela koja su im stavljena na teret. Naime,
Sud BiH je naveo da je Tužiteljstvo, u skladu s odredbom člana
47. stav 2. ZKP BiH, dostavilo sudu dokaze bitne za procjenu
zakonitosti pritvora, za koje je ocijenjeno da bi njihovo
dostavljanje odbrani moglo dovesti u opasnost cilj istrage. S tim u
vezi, Sud BiH je istakao da je u osporenom rješenju dato jasno i
valjano obrazloženje iz kojeg proizlazi da u skladu s odredbom
člana 47. stav 2. ZKP BiH, a u vezi sa stavom 1. istog člana,
apelantu i ostalim osumnjičenim nisu dostavljeni dokazi na kojim
se temelji postojanje osnovane sumnje zbog toga što postoji
osnovana bojazan da bi otkrivanje dokaza odbrani moglo ugroziti
ciljeve istrage. Nadalje, Sud BH je naveo da je u prvostepenom
rješenju za postojanje osnovane sumnje, kao općeg uvjeta za
određivanje mjere pritvora, dato detaljno obrazloženje uz
precizno navođenje dokaza na kojima se takvo utvrđenje temelji
u odnosu na svakog osumnjičenog pa i apelanta. U tom smislu
Sud BiH je cijenio iskaze svjedoka od 31. augusta 2011. godine i
17. oktobra 2012. godine kao i dijelove službenih zabilješki,
akata carinskih organa Austrije, Republike Slovenije i Hrvatske i
izvještaja. S obzirom na navedeno, Sud BiH je zaključio da iz
osporenog rješenja jasno proizlazi da je apelantova odbrana, kao i
odbrana ostalih osumnjičenih, bila obaviještena i upoznata ne
samo o pobrojanim dokazima na kojima se temelji osnovana
sumnja da su apelant i ostali osumnjičeni počinili krivična djela
za koja se terete, nego posredno i sa njihovim sadržajem.
11. U vezi s postojanjem posebnih zakonskih razloga za
određivanje pritvora, Sud BiH je naveo da je prvostepeni sud, u
odnosu na apelanta i ostale osumnjičene, pravilno postupio kada
je, ukazujući na činjenicu da apelant i ostali osumnjičeni
posjeduju dvojno državljanstvo, tu činjenicu nije cijenio kao
jedinu i odlučujuću, kako se po mišljenju Suda BiH žalbom
apelanta i ostalih osumnjičenih neosnovano nastoji prikazati, već
je ta činjenica cijenjena u odnosu sa svim drugim okolnostima
konkretnog slučaja, te zaključio da one u svojoj ukupnosti imaju
karakter "drugih okolnosti" koje ukazuju na opasnost od bjekstva,
a što je kao poseban pritvorski razlog propisano odredbom člana
132. stav 1. tačka a) ZKPBiH. Istaknuto je da iz osporenog
rješenja proizlazi da je prvostepeni sud, osim činjenice da apelant
i drugi osumnjičeni posjeduju državljanstva BiH i Republike
Hrvatske, pravilno cijenio i činjenicu da se apelantu i ostalim
osumnjičenim stavlja na teret izvršenje teških krivičnih djela koja
su počinjena u okviru grupe za organizirani kriminal, koja je
međunarodnog karaktera, na osnovu čega je izveo pravilan
zaključak da oni raspolažu dobrim prijateljskim vezama u
inozemstvu, što bi svakako moglo pomoći pri bijegu u slučaju
njihovog puštanja na slobodu. S tim u vezi, Sud BiH je ukazao i
na pravilnost zaključka iz osporenog rješenja da su apelant i drugi
osumnjičeni svjesni težine krivičnog djela koje im se stavlja na
teret kao i visine zaprijećene kazne za to krivično djelo, što po
mišljenju Suda BiH svakako može predstavljati dodatni motiv za
njihovo bjekstvo. Zatim, Sud BiH je ocijenio da sve ove činjenice
u svojoj ukupnosti predstavljaju okolnosti koje ukazuju na
postojanje realne i konkretne opasnosti od bjekstva osumnjičenih,
pa i apelanta, čime bi postali nedostupni organima krivičnog
gonjenja BiH, te onemogućili uspješno okončanje krivičnog
postupka. Također, Sud BiH je zaključio da žalbeni navodi da su
apelant i ostalih osumnjičeni porodično i poslovno vezani za BiH
nisu doveli u pitanje pravilnost zaključka prvostepenog suda u
ovom dijelu rješenja.
12. Sud BiH je nadalje istakao da iz osporenog rješenja
proizlazi da je prvostepeni sud i u odnosu na postojanje posebnih
pritvorskih razloga iz člana 132. stav 1. tačka b) ZKPBiH
pravilno ocijenio da ti razlozi postoje u odnosu na sve
osumnjičene. Ovaj zaključak Sud BiH je temeljio na dokazima
koji ukazuju na postojanje osnovane sumnje da se radi o
organiziranom obliku činjenja krivičnih djela koja se apelantu i
ostalim osumnjičenim stavljaju na teret, da se pritom radi o
obimnom predmetu s većim brojem osumnjičenih, te da postoji
osnovana bojazan da bi osumnjičeni boravkom na slobodi mogli
svojim uticajem na svjedoke, saučesnike ili prikrivače
onemogućiti dalje uspješno vođenje ovog postupka. Nadalje,
okolnosti takve kao što su, veliki broj lica koji su predmet istrage,
njihova međusobna povezanost, te okolnost da ostali saučesnici i
svjedoci (najmanje sedam) tek treba da budu pronađeni i ispitani,
u svojoj ukupnosti čine naročite okolnosti koje opravdavaju ovaj
pritvorski razlog. Sud BiH istakao da nije potrebno dokazivati
konkretni uticaj na svjedoke, nego da je dovoljno da sve
okolnosti u svojoj ukupnosti čine razumnu i jasnu sumnju da
može doći do uticaja kao i da bi osumnjičeni mogao imati koristi
od tog uticaja, nezavisno od toga da li ima direktnih dokaza da je
osumnjičeni bio direktno uključen u pokušaje vršenja uticaja na
svjedoke i ometanje krivičnog postupka. S tim u vezi, Sud BiH je
ukazao da se ovaj pritvorski razlog može zasnivati i na
okolnostima koje ukazuju na to da "postoji ozbiljan rizik" da će
do takvog zabranjenog utjecaja doći i prema drugim svjedocima
u predmetu, a što je potkrijepljeno i praksom Ustavnog suda iz
predmeta broj AP 6/08 Neđo Zeljaja zbog čega je Sud BiH
zaključio da su neosnovani prigovori kojim se osporava
postojanje ovog zakonskog razloga za pritvor.
13. Na kraju, Sud BiH je naveo da je razmatrao i
mogućnost primjene blaže mjere osiguranja nesmetanog vođenja
krivičnog postupka u skladu s članom 123. stav 2. ZKPBiH, te da
je zaključio da se željena svrha može postići samo mjerom
pritvora i da ni jedna druga blaža mjera ne bi bila svrsishodna.
IV. Apelacija
povrijeđeno pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije za
Evropska konvencija), pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. Evropske
konvencije, kao i pravo na zabranu diskriminacije iz člana II/4.
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u
vezi s pravom iz člana 5. Evropske konvencije. Apelant smatra da
je povrijeđeno njegovo "pravo na odbranu" s obzirom da mu nije
prezentiran niti jedan dokaz kojim su raspolagali Tužiteljstvo i
sud, te šta su osnovi sumnje koje mu se stavljaju na teret.
Također, apelant je istakao da je Tužiteljstvo bilo obavezno da
mu uz prijedlog za određivanje pritvora dostavi na uvid sve
dokaze kojima je raspolagalo, kako bi u skladu s članom 5. stav
4. Evropske konvencije mogao osporavati zakonitost pritvora.
Naime, apelant smatra da je Tužiteljstvo bilo obavezno da mu za
svaki pojedini dokaz da obrazloženje zašto mu ga ne treba
dostaviti. Također je istakao da Sud BiH nije obrazložio zbog
čega je opravdan zahtjev Tužiteljstva da se dokazi ne dostavljaju
apelantu i njegovoj odbrani. Nadalje, apelant je istakao da se i u
odnosu na oba pritvorska razloga pristupilo "tzv. paketnom
odlučivanju" bez individualizacije, te smatra da pritvor zbog
opasnosti od bjekstva ne može biti određen na temelju činjenice
da apelant posjeduje "dvojno državljanstvo" te da se ne daju ni
relevantni dokazi iz kojih bi bilo vidljivo da apelant namjerava
utjecati na daljnji tok istrage. Apelant smatra da je diskriminiran
u odnosu na druga lica čija se prava tretiraju pred Sudom BiH u
istom predmetu.
15. Apelant smatra da je prilikom određivanja pritvora na
njegovu štetu prekršen princip presumpcije nevinosti iz člana 6.
stav 2. Evropske konvencije, budući da se u izjavama visokih
zvaničnika SIPA-e datih za medije ukazivalo kako su apelant i
ostali osumnjičeni počinili krivična djela koja su im stavljena na
teret, te da su oštetili budžet BiH u milionskom iznosu. Također
smatra da je povrijeđeno i njegovo pravo na "ravnopravan
tretman stranke" budući da zbog nedostavljanja dokaza nije imao
mogućnost "predstavljanja predmeta sudu" pod uvjetima koji ga
ne bi doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na tužiteljstvo
prilikom izjašnjavanja o prijedlogu tužiteljstva za određivanje
pritvora.
16. U dopuni apelacije apelant je istakao da djelimično
povlači zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi se
naložilo ukidanje pritvora, dok ostaje kod zahtjeva da se utvrdi
povreda njegovih ustavnih prava.
17. Sud BiH je rekapitulirao sadržaje osporenih rješenja, te
je naveo da su apelantovi navodi u cijelosti neosnovani i
predložio da Ustavni sud apelaciju odbije kao neosnovanu.
18. Tužiteljstvo BiH je navelo da nije došlo do kršenja
apelantovih prava i da apelaciju treba odbiti kao neosnovanu.
Tužiteljstvo smatra da nesumnjivo postoji osnovana sumnja da je
apelant počinio krivičnopravne radnje koje su mu stavljene na
teret. Navedeno je da je u prijedlogu za određivanje pritvora, kao
i rješenju o određivanju pritvora, postojanje osnovane sumnje
detaljno obrazloženo uz jasno navođenje dokaza na kojima se
osnovana sumnja temelji. Istaknuto je da je apelantu i njegovoj
odbrani uskraćeno pravo razmatranja spisa i dokaza u toku
istrage u skladu s članom 47. stav 1. ZKPBiH. Navedeno je da su
i pritvorski razlozi pravilno određeni, te da nakon što su u toku
istrage ispitani svjedoci putem međunarodne pravne pomoći, što
je između ostalog i bio jedan od pritvorskih razloga, mjera
pritvora apelantu i drugim osumnjičenim je zamijenjena mjerama
zabrane.
19. Krivični zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04,
glasi:
Član 215. st. 1. i 2.
(1) Ko organizira grupu ljudi ili drugo udruženje za
organizirano krijumčarenje, ili mrežu preprodavača ili
posrednika za prodaju ili za rasturanje neocarinjene robe, kaznit
će se kaznom zatvora najmanje tri godine.
(2) Ko postane član grupe ljudi ili udruženja iz stava 1.
ovog člana, kaznit će se kaznom zatvora najmanje jednu godinu
20. Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03,
26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07,
glasi:
Član 47. st. 1. do 3.
(1) U toku istrage, branitelj ima pravo da razmatra spise i
razgleda pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom.
Ovo pravo se branitelju može uskratiti ako je riječ o spisima i
predmetima čije bi otkrivanje moglo dovesti u opasnost cilj
istrage.
(2) Izuzetno od stava (1) ovog člana, tužilac će istovremeno
s prijedlogom za određivanje pritvora sudiji za prethodni
postupak, odnosno sudiji za prethodno saslušanje dostaviti i
dokaze bitne za procjenu zakonitosti pritvora i radi
obavještavanja branioca.
(3) Nakon podizanja optužnice, osumnjičeni, optuženi
odnosno branilac imaju pravo uvida u sve spise i dokaze.
Član 132.
(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određena osoba
učinila krivično djelo, pritvor joj se može odrediti:
a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju
na opasnost od bjekstva.
b) ako postoji osnovana bojazan da će uništiti, sakriti,
izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za krivični
postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati krivični
postupak utjecajem na svjedoke, saučesnike ili prikrivače,
[...]
Član 135.
(1) Prije donošenja rješenja o određivanju pritvora sudija
za prethodni postupak će preispitati osnovanost zahtjeva za
određivanje pritvora. Po rješenju sudije za prethodni postupak,
pritvor može trajati najduže mjesec dana od dana lišenja
slobode. Poslije tog roka osumnjičeni se može zadržati u pritvoru
samo na osnovu rješenja o produženju pritvora.
VI. Dopustivost
21. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog
presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.
22. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
je koristio.
a) Dopustivost u odnosu na član II/3.d) i II/4. Ustava Bosne i
Hercegovine, te čl. 5. i 14. Evropske konvencije
je Rješenje Suda BiH broj S1 2 K 00 4160 13 Krn 6 od 14. marta
2013. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih
lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje
apelant je primio 19. marta 2013. godine, a apelacija je
podnesena 25. marta 2013. godine, te proizlazi da je podnesena u
roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila
Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i
uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije
očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi
formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.
Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
b) Dopustivost u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i član 6. Evropske konvencije
25. U vezi s apelantovim navodima da mu je osporenim
rješenjima o određivanju pritvora povrijeđeno i pravo na pravično
suđenje, Ustavni sud podsjeća na to da je u svojoj praksi već
usvojio jasan stav da se na pitanje ima li apelant ili hoće li imati
pravično suđenje pred redovnim sudovima ne može dati odgovor
dok je postupak u toku. U skladu s praksom Ustavnog suda i
Evropskog suda, pitanje da li je poštovan princip pravičnog
suđenja treba sagledati na osnovu postupka u cjelini. S obzirom
na složenost krivičnog postupka, eventualni proceduralni propusti
i nedostaci koji se pojave u jednoj fazi postupka mogu biti
ispravljeni u nekoj od narednih faza istog tog postupka. Slijedom
toga nije moguće, u principu, utvrditi da li je krivični postupak
bio pravičan dok se postupak pravosnažno ne okonča (vidi
Evropski sud, Barbera, Meeseque i Jabardo protiv Španije,
presuda od 6. decembra 1988. godine, serija A broj 146, stav 68, i
Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. juna 2003. godine, tačka
18, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj
38/03).
26. U konkretnom slučaju krivični postupak protiv apelanta
još nije okončan, već je u trenutku podnošenja apelacije doneseno
samo rješenje kojim je apelantu određen pritvor. U vezi s tim,
Ustavni sud primjećuje da osporena rješenja ne predstavljaju
"utvrđenje osnovanosti krivične optužbe" protiv apelanta, u
smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije.
27. U skladu s navedenim, imajući u vidu odredbe člana 16.
stav 4. tačka 14. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud zaključuje
da je apelacija, u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz
člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske
konvencije, preuranjena.
VI. Meritum
28. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći da su mu tim
rješenjima povrijeđena prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije, te člana II/4. Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s
članom 5. Evropske konvencije.
Pravo na slobodu i sigurnost ličnosti
29. Član II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost.
30. Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:
1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko ne
smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i u
skladu sa zakonom propisanim postupkom:
c. zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja
nadležnoj sudskoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je ta
osoba izvršila krivično djelo ili kada postoje valjani razlozi da se
osoba spriječi da izvrši krivično djelo ili da, nakon izvršenja
krivičnog djela, pobjegne.
3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama
stava 1 (c) ovog člana mora odmah biti izveden pred sudiju ili
drugo službeno lice zakonom ovlašteno da vrši sudsku vlast i
mora imati pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje na
slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se uvjetovati
garancijama o pojavljivanju na suđenju
4. Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili
lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud, u
kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko
ono nije bilo zakonito naložio oslobađanje.
31. U konkretnom slučaju apelant je osoba koja je lišena
slobode i nalazio se u pritvoru na osnovu odluke redovnog suda o
određivanju pritvora, pa se poziva na kršenje prava na slobodu i
sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 5. Evropske konvencije. U više svojih odluka Ustavni sud
je posebno naglasio da pravo na slobodu ličnosti spada u jedno
od najznačajnijih ljudskih prava, te da standardi njegove zaštite
garantuju da niko ne smije biti proizvoljno lišen slobode.
Proizvoljnost lišavanja slobode cijeni se u prvom redu u odnosu
na poštivanje proceduralnih zahtjeva zakona koji je primijenjen u
konkretnom slučaju, dakle, u odnosu na ZKPBiH, ali uz
istovremeno poštivanje standarda iz člana 5. Evropske
konvencije.
32. Ustavni sud ukazuje da odredba člana 5. stav 3.
Evropske konvencije zahtijeva da lice bude lišeno slobode u
skladu s članom 5. stav 1.c. Evropske konvencije, tj. da je
lišavanje "zakonito" u smislu navedenog člana, a obuhvata
podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu takvih lica.
Evropski sud je zaključio da poštivanje člana 5. stav 3. Evropske
konvencije zahtijeva da sudska vlast preispita sva pitanja u vezi s
pritvorom, te da odluku o pritvoru donese pozivajući se na
objektivne kriterije predviđene zakonom. Pri tome je postojanje
osnovane sumnje da je lice lišeno slobode počinilo krivično djelo
koje mu se stavlja na teret conditio sine qua non za određivanje
ili produženje pritvora. Ali, to nakon određenog vremena nije
dovoljno, već se mora procijeniti da li za pritvor postoje drugi
relevantni i dovoljni razlozi (vidi Evropski sud, Trzaska protiv
Poljske, presuda od 11. jula 2000. godine, aplikacija broj
25792/94, stav 63). Prema daljnjem stavu Evropskog suda,
opravdanost pritvora zavisi i od okolnosti konkretnog slučaja,
koje moraju biti takve da upućuju na postojanje općeg (javnog)
interesa koji je tako važan i značajan da, usprkos presumpciji
nevinosti, preteže nad principom poštivanja slobode pojedinca.
33. Ustavni sud zapaža da u konkretnom slučaju iz
osporenog rješenja kojim je apelantu određen pritvor proizlazi da
je Sud BiH o određivanju pritvora apelantu odlučio nakon
održanog ročišta na kojem su saslušani apelant i drugi
osumnjičeni kao i njihovi branioci. Dalje Ustavni sud zapaža da
je Sud BiH, suprotno apelacionim navodima, ispitao postojanje
osnovane sumnje kao općeg uvjeta za određivanje pritvora
prilikom donošenja osporenih rješenja, te je jasno prezentirao
dokaze koje je dostavilo Tužilaštvo uz prijedlog za određivanje
pritvora na osnovu kojih je Sud BiH utvrdio postojanje osnovane
sumnje. Ustavni sud smatra, suprotno apelacionim navodima, da
je u osporenim rješenjima Sud BiH dao vrlo jasno obrazloženje
na osnovu kojih dokaza je izveo zaključak o postojanju osnovane
sumnje da je apelant počinio inkriminirane radnje koje su mu
stavljene na teret kao općeg uvjeta iz člana 132. stav 1. ZKPBiH
za određivanje pritvora, a koje Ustavni sud ne smatra
proizvoljnim. Stoga Ustavni sud smatra da rješenje Suda BiH nije
u suprotnosti s odredbama ZKPBiH i Evropske konvencije i da
sadrži razloge u pogledu postojanja općeg uvjeta za određivanje
pritvora iz člana 132. stav 1. ZKPBiH.
34. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, suprotno
apelacionim navodima, utvrdio da je, pored postojanja osnovane
sumnje kao opće pretpostavke za izricanje mjere pritvora
apelantu, ispunjen i drugi kumulativni uvjet, odnosno da u
konkretnom slučaju postoje i posebni pritvorski razlozi iz člana
132. stav 1. tač. a) i b) ZKPBiH. U vezi s tim, Ustavni sud
ukazuje da je već u svojoj praksi zauzeo stav da dvojno
državljanstvo samo po sebi ne može biti osnova za zaključak da
postoji opasnost od bjekstva, u smislu pritvorskog razloga iz
člana 132. stav 1. tač. a) ZKPBiH, niti se zbog ovih činjenica
može svakoj osumnjičenoj osobi stavljati na teret bjekstvo od
pravde u Bosni i Hercegovini (vidi Odluko o dopustivosti broj AP
3512/08 od 29. aprila 2009. godine, tačka 18), a što je
konstatovao i sam Sud BiH u obrazloženju osporene odluke.
Međutim, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, suprotno
apelantovim navodima, u konkretnom slučaju, analizirajući
dokumentaciju vezanu za određivanje pritvora i prijedlog
Tužilaštva BiH za produženje pritvora, jasno ukazao na
postojanje niza okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva u
smislu odredbe člana 132. stav 1. tačka a) ZKPBiH (težina
krivičnih djela koja su počinjena u okviru grupe za organizirani
kriminal, koja je međunarodnog karaktera, da se određeni broj
osumnjičenih, za koje se osnovano sumnja da bi bili spremni
apelantu pomoći u bjekstvu i sakrivanju nalazi u inozemstvu),
zaključivši da sve te činjenice u svojoj ukupnosti predstavljaju
okolnosti koje ukazuju na postojanje realne i konkretne opasnosti
od bjekstva i da kao takve mogu dovesti u pitanje okončanje
predmetne istrage. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra
da su apelantovi navodi izneseni u tom smislu potpuno
neosnovani. Također, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH utvrdio
da u konkretnom slučaju postoji koluzijska opasnost kao
pritvorski osnov iz člana 132. stav 1. tačka b) ZKPBiH. S tim u
vezi, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH ukazao da se u
konkretnom slučaju radi o obimnoj i složenoj istrazi koja
obuhvata veći broj osumnjičenih, da se radi o njihovoj
međusobnoj povezanosti, da određen broj saučesnika i svjedoci
tek treba da budu pronađeni i ispitani. Ustavni sud smatra da je
Sud BiH argumentirano obrazložio razloge iz kojih proizlazi da
postoje naročite okolnosti koje ukazuju da bi apelant boravkom
na slobodi mogao ometati istragu utjecanjem na svjedoke i
saučesnike. U takvom zaključku Suda BiH, s obzirom na
činjenice konkretnog predmeta, Ustavni sud ne nalazi nikakvu
proizvoljnost, te smatra da okolnosti konkretnog slučaja upućuju
na postojanje važnog i značajnog općeg interesa koji preteže nad
načelom poštivanja prava na slobodu pojedinca. Stoga, Ustavni
sud zaključuje da su apelant i ostali osumnjičeni u konkretnom
slučaju lišeni slobode u postupku propisanom zakonom kada
postoji opravdana sumnja da su izvršili krivično djelo, u okviru
značenja člana 5. stav 1.c. i stav 3. Evropske konvencije.
35. U pogledu apelantovih navoda da mu prije određivanja
pritvora nisu dostavljeni dokazi koje je Tužiteljstvo dostavilo
Sudu BiH, Ustavni sud primjećuje da je odredbom člana 47. stav
1. ZKPBiH regulirano kao opće pravilo da branilac osumnjičenog
u toku istrage ima pravo pristupa samo onim spisima i dokazima
koji su u korist osumnjičenog, ali mu se i to pravo može uskratiti
ako je riječ o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo
dovesti u opasnost cilj istrage, dok mu je potpuno slobodan
pristup spisima i dokazima omogućen nakon podnošenja
optužnice, kako je regulirano u stavu 3. ovog člana. Ustavni sud,
dalje, zapaža da je stavom 2. istog člana propisano da će izuzetno
od stava 1. ovog člana tužilac istovremeno s prijedlogom za
određivanje pritvora sudiji za prethodni postupak, odnosno sudiji
za prethodno saslušanje dostaviti i dokaze bitne za procjenu
zakonitosti pritvora radi obavještavanja branioca. Imajući u vidu
navedeno, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih
odluka proizlazi da je Sud BiH, nakon što je izvršio uvid u
dokaze koje je dostavilo Tužiteljstvo uz prijedlog a koje je
decidno naveo u obrazloženju (Izvještaj SIPA-e, iskazi svjedoka,
službene zabilješke i izvještaji carinskih organa Austrije,
Republike Slovenije i Hrvatske, te drugi dokazi materijalne
prirode) postupio u skladu s predmetnim odredbama ZKPBiH, te
da su apelant i njegov branitelj, iako im dokazi nisu bili
dostavljeni, suprotno apelacionim navodima, bili upoznati, u
mjeri neophodnoj za osporavanje odluke o određivanju pritvora,
sa sadržajem dokaza na kojima je ta odluka zasnovana. Naime, iz
stanja spisa proizlazi da je Sud BiH povodom prijedloga
Tužiteljstva za određivanje pritvora apelantu održao ročište na
kojem su apelant i njegov branitelj bili upoznati s dokazima na
kojima je ta odluka zasnovana, budući da je tužitelj prilikom
obrazlaganja prijedloga za pritvor obrazložio i sadržinu dokaza u
mjeri u kojoj je to bilo dovoljno da se ciljevi istrage ne dovedu u
opasnost, a koje je u žalbenom postupku razmotrilo Apelaciono
vijeće i dalo razloge zašto je odluka o određivanju pritvora u
konkretnom slučaju zakonita, odnosno zašto apelantovi navodi ne
mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. S
obzirom na navedeno, te odredbu člana 47. stav 1. prema kojoj
branitelju može uskratiti razmatranje spisa i razgledanje predmeta
ako je riječ o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo
dovesti u opasnost cilj istrage, Ustavni sud u okolnostima
konkretnog slučaja ne nalazi nikakvu proizvoljnost u postupanju
Suda BiH budući da je iz obrazloženja osporenih odluka
evidentno da je, u smislu stava 2. navedenog člana, Tužilaštvo
sudiji za prethodno saslušanje dostavilo i dokaze bitne za
procjenu zakonitosti pritvora i radi obavještavanja branioca. S
druge strane, Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije proizlazi
da apelant praktično traži da mu se omogući uvid u sve dokaze
koji se tiču merituma spora, što ulazi u okvir garancija iz člana 6.
Evropske konvencije, a koji apelantu, u smislu odredbe člana 47.
stav 3. ZKPBiH, trebaju biti dostupni nakon podnošenja
optužnice. Imajući u vidu navedeno, te podržavajući vlastitu
praksu u predmetu koji je pokretao gotovo identična pitanja u
vezi s primjenom odredbe člana 47. ZKPBiH (vidi Ustavni sud,
Odluka AP 591/11 od 7. aprila 2011. godine, dostupna na webstranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), Ustavni sud
zaključuje da u konkretnom slučaju činjenice u odnosu na koje se
podnosi apelacija očigledno ne predstavljaju kršenje apelantovog
prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne
i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije.
Pravo na nediskriminaciju
36. Član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Uživanje prava i sloboda, predviđenih u ovom članu ili u
međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog Ustava,
osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez
diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je pol, rasa, boja,
jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno
porijeklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina,
rođenje ili drugi status.
37. Član 14. Evropske konvencije glasi:
Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom
osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su
spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo
mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, veza sa nekom
nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
38. Prema praksi Evropskog suda, pravo na
nediskriminaciju iz člana 14. Evropske konvencije je akcesorno
pravo. To znači da ovaj član ne osigurava nezavisno i samostalno
pravo na nediskriminaciju, već se, prema ovom članu, na
diskriminaciju može pozvati samo u vezi s "uživanjem prava i
sloboda garantiranih Evropskom konvencijom". Ustavni sud
podsjeća na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj
diskriminacija postoji samo ako se lice ili grupa lica u istoj
situaciji različito tretiraju, a ne postoji neko objektivno i razumno
opravdanje za različit tretman (vidi Evropski sud za ljudska
prava, Belgijski predmet o jezicima, presuda od 23. jula 1968,
serija A broj 25, stav 226).
39. Ustavni sud smatra da se apelant žali na diskriminaciju
u vezi s pravom iz člana 5. Evropske konvencije. Međutim,
apelant ne navodi prema kojem osnovu smatra da je
diskriminiran, odnosno prema kojem bi se osnovu trebalo
ocjenjivati, navodno, različit tretman, niti nudi bilo kakve dokaze
kojima bi potkrijepio svoje tvrdnje o diskriminaciji, a niti to
proizlazi iz informacija i dokumenata predočenih Ustavnom
sudu. Ustavni sud ukazuje da sama činjenica da je Sud BiH
drugačije postupao, donosio drugačije odluke o pritvoru za lica
koja su, također, učestvovala u istom događaju ne znači da
postoji diskriminacija prema nekom zabranjenom osnovu ako se
u takvim predmetima donesu različite odluke. Naime, kako je to
Ustavni sud već obrazložio, postojanje osnova za pritvor
procjenjuje se u svakom konkretnom slučaju, odnosno u odnosu
na svakog optuženog posebno. Stoga, Ustavni sud smatra da se i
u tom pogledu apelantovi navodi da je diskriminiran u odnosu na
druge optužene, u okolnostima konkretnog predmeta, također
pokazuju u cijelosti neosnovanim. Ovo osobito imajući u vidu da
je Sud BiH, upravo ocjenjujući razloge za određivanje pritvora u
odnosu na apelanta, nakon podnošenja apelacije, a nakon
procjene da su se za to stekli uvjeti, donio Rješenje broj S1 2 K
004160 13 KRN 11 od 5. aprila 2013. godine kojim je apelantu
ukinuta mjera pritvora (određena osporenim rješenjima),
naloženo njegovo puštanje na slobodu, te u odnosu na apelanta
izrečene mjere zabrane. S obzirom na navedeno, Ustavni sud
zaključuje da su ovi apelantovi navodi neosnovani.
40. Na osnovu navedenog, Ustavni sud smatra da nije
prekršeno pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s članom
II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 5. Evropske
konvencije.
VIII. Zaključak
41. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje člana
II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske
konvencije kada iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je
apelant bio upoznat sa svim razlozima za određivanje pritvora,
kada odluka o određivanju pritvora sadrži vrlo iscrpne i jasne
razloge, kako u pogledu postojanja općeg uvjeta za određivanje
pritvora tako i posebnih pritvorskih razloga, te kada su apelant i
njegov branitelj, iako im dokazi nisu bili dostavljeni, bili
upoznati, u mjeri neophodnoj za osporavanje odluke o
određivanju pritvora, sa sadržajem dokaza na kojima je sud
utemeljio svoju odluku.
42. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na
nediskrimanciju iz člana 14. u vezi s članom 5. Evropske
konvencije kada je Sud BiH donosio drugačije odluke o pritvoru
za osobe koja su, također, učestvovale u istom događaju, jer se
postojanje osnova za pritvor mora ocjenjivati u svakom
konkretnom slučaju, zavisno od konkretnih okolnosti, pa se ne
može smatrati da donošenje drugačijih odluka s obzirom na
okolnosti svakog pojedinog predmeta predstavlja, samo po sebi,
diskriminaciju prema nekom zabranjenom osnovu.
43. Na osnovu člana 16. stav 4. tačka 14. i člana 61. st. 1. i
3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu ove odluke.
Predsjednica
KAZALO
ZASTUPNIČKI DOM
PARLAMENTARNE SKUPŠTINE
BOSNE I HERCEGOVINE
719 Zaključak o osnivanju Istražnog povjerenstva
Zastupničkog doma za utvrđivanje eventualnih
nepravilnosti i zlouporaba i stanja u Upravi za
neizravno oporezivanje BiH (hrvatski jezik)
Закључак о формирању Истражне комисије
Представничког дома за утврђивање евентуалних неправилности и злоупотреба и стања у
Управи за индиректно опорезивање БиХ
(српски језик)
Zaključak o formiranju Istražne komisije
Predstavničkog doma za utvrđivanje eventualnih
nepravilnosti i zloupotreba i stanja u Upravi za
indirektno oporezivanje BiH (bosanski jezik)
720 Zaključak o imenovanju članova Istražnog
povjerenstva Zastupničkog doma za utvrđivanje
eventualnih nepravilnosti i zlouporaba i stanja u
Upravi za neizravno oporezivanje BiH (hrvatski
jezik)
Закључак о именовању чланова Истражне
комисије Представничког дома за утврђивање
евентуалних неправилности и злоупотреба и
стања у Управи за индиректно опорезивање
БиХ (српски језик)
Zaključak o imenovanju članova Istražne komisije
Predstavničkog doma za utvrđivanje eventualnih
nepravilnosti i zloupotreba i stanja u Upravi za
indirektno oporezivanje BiH (bosanski jezik)
VIJEĆE MINISTARA
BOSNE I HERCEGOVINE
721 Odluka o imenovanju članova Povjerenstva za
suzbijanje zlouporabe opojnih droga (hrvatski
jezik)
Одлука о именовању чланова Комисије за
сузбијање злоупотребе опојних дрога (српски
језик)
Odluka o imenovanju članova Komisije za
suzbijanje zloupotrebe opojnih droga (bosanski
jezik)
722 Odluka o formiranju Interresorne radne skupine
za izradu Nacrta zakona o političkim strankama u
Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik)
Одлука о формирању Интерресорне радне
групе за израду Нацрта закона о политичким
странкама у Босни и Херцеговини (српски
језик)
Odlukа o formiranju Interresorne radne grupe za
izradu Nacrta zakona o političkim strankama u
Bosni i Hercegovini (bosanski jezik)
723 Odluka o interventnom korištenju sredstava
tekuće proračunske pričuve (hrvatski jezik)
Одлукa о интервентном кориштењу средстава
текуће буџетске резерве (српски језик)
Odluka o interventnom korištenju sredstava
tekuće budžetske rezerve (bosanski jezik)
Oдлукa о интервентном кориштењу средстава
1
1
2
2
2
2
3
3
4
4
5
6
6
7
7
7
8
8
8
Одлука о интервентном кориштењу средстава
8
9
9
Одлука о интервентном кориштењу средстава
9
10
10
Одлукa о интервентном кориштењу средстава
10
11
BOSNA I HERCEGOVINA
UPRAVA ZA NEIZRAVNO OPOREZIVANJE
728 Odluka o visini stope kompenzatorne kamate za
razdoblje od 01. srpnja 2013. godine do 31.
prosinca 2013. godine (hrvatski jezik)
11
Одлука о висини стопе компензаторне камате
за нериод од 01. јула 2013. године до 31.
децембра 2013. године (српски језик)
11
Odluka o visini stope kompenzatorne kamate za
period od 01. jula 2013. godine do 31. decembra
2013. godine (bosanski jezik)
11
AGENCIJA ZA LIJEKOVE I MEDICINSKA SREDSTVA
BOSNE I HERCEGOVINE
729 Odluka broj 10-07.56-3981/13 (hrvatski jezik)
12
12
Одлукa број 10-07.56-3981/13 (српски језик)
12
Odluka broj 10-07.56-3981/13 (bosanski jezik)
730 Popis lijekova kojima je izdana dozvola (u
obnovljenom postupku) za stavljanje u promet na
12
tržište Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik)
Списак лијекова којима је издата дозвола (у
обновљеном поступку) за стављање у промет
на тржишту Босне и Херцеговине (српски
језик)
16
Spisak lijekova kojima je izdana dozvola (u
obnovljenom postupku) za stavljanje u promet na
tržište Bosne i Hercegovine (bosanski jezik)
19
VISOKO SUDBENO I TUŽITELJSKO VIJEĆE
BOSNE I HERCEGOVINE
731 Odluka o imenovanju dodatnog suca u Općinski
22
sud u Sanskom Mostu (hrvatski jezik)
Одлука о именовању додатног судије у
Опћински суд у Санском Мосту (српски језик)
22
Odluka o imenovanju dodatnog sudije u Općinski
22
sud u Sanskom Mostu (bosanski jezik)
732 Odluka o imenovanju dodatnog suca u Općinski
sud u Zenici (hrvatski jezik)
22
Опћински суд у Зеници (српски језик)
23
23
sud u Zenici (bosanski jezik)
733
734
735
736
737
738
739
740
741
742
743
744
Odluka o imenovanju dodatnog suca u Općinski
sud u Gradačcu (hrvatski jezik)
Опћински суд у Градачцу (српски језик)
sud u Gradačcu (bosanski jezik)
sud u Tuzli (hrvatski jezik)
Опћински суд у Тузли (српски језик)
sud u Tuzli (bosanski jezik)
sud u Velikoj Kladuši (hrvatski jezik)
Опћински суд у Великој Кладуши (српски
језик)
sud u Velikoj Kladuši (bosanski jezik)
sud u Cazinu (hrvatski jezik)
Опћински суд у Цазину (српски језик)
sud u Cazinu (bosanski jezik)
Odluka o prestanku mandata (hrvatski jezik)
Одлука о престанку мандата (српски језик)
Odluka o prestanku mandata (bosanski jezik)
Odluka o imenovanju stručnog suradnika u
Općinski sud u Lukavcu (hrvatski jezik)
Одлука о именовању стручног сарадника у
Опћински суд у Лукавцу (српски језик)
Odluka o imenovanju stručnog saradnika u
Općinski sud u Lukavcu (bosanski jezik)
Odluka o imenovanju stručnog suradnika u
Općinski sud u Lukavcu (hrvatski jezik)
Одлука о именовању стручног сарадника у
Опћински суд у Лукавцу (српски језик)
Odluka o imenovanju stručnog saradnika u
Općinski sud u Lukavcu (bosanski jezik)
Odluka o produženju mandata dodatnom sucu u
Osnovnom sudu Brčko Distrikta BiH (hrvatski
jezik)
Одлука о продужењу мандата додатном судији
у Основном суду Брчко Дистрикта БиХ
(српски језик)
23
24
745
24
24
25
746
25
25
26
747
26
26
27
748
27
27
28
749
28
28
29
29
29
29
30
30
30
31
31
31
750
751
752
32
32
32
32
33
33
33
753
754
34
34
755
Odluka o produženju mandata dodatnom sudiji u
Osnovnom sudu Brčko Distrikta BiH (bosanski
jezik)
Općinskom sudu u Travniku (hrvatski jezik)
Одлукa о продужењу мандата додатном судији
у Опћинском суду у Травнику (српски језик)
Općinskom sudu u Travniku (bosanski jezik)
Općinskom sudu u Travniku (hrvatski jezik)
у Опћинском суду у Травнику (српски језик)
Općinskom sudu u Travniku (bosanski jezik)
Općinskom sudu u Sarajevu (hrvatski jezik)
у Опћинском суду у Сарајеву (српски језик)
Općinskom sudu u Sarajevu (bosanski jezik)
Okružnom sudu u Bijeljini (hrvatski jezik)
у Окружном суду у Бијељини (српски језик)
Okružnom sudu u Bijeljini (bosanski jezik)
Kantonalnom sudu u Sarajevu (hrvatski jezik)
у Кантоналном суду у Сарајеву (српски језик)
Kantonalnom sudu u Sarajevu (bosanski jezik)
Općinskom sudu u Zenici (hrvatski jezik)
34
35
35
35
36
36
36
36
37
37
37
38
38
38
39
39
39
39
40
40
40
41
41
41
42
42
42
42
43
43
43
44
756
757
758
759
у Опћинском суду у Зеници (српски језик)
Općinskom sudu u Zenici (bosanski jezik)
Općinskom sudu u Tuzli (hrvatski jezik)
у Опћинском суду у Тузли (српски језик)
Općinskom sudu u Tuzli (bosanski jezik)
Vrhovnom sudu Federacije BiH (hrvatski jezik)
у Врховном суду Федерације БиХ (српски
језик)
Vrhovnom sudu Federacije BiH (bosanski jezik)
Općinskom sudu u Gradačcu (hrvatski jezik)
у Опћинском суду у Градачцу (српски језик)
Općinskom sudu u Gradačcu (bosanski jezik)
Općinskom sudu u Gradačcu (hrvatski jezik)
Одлукa о продужењу мандата додатном судији
у Опћинском суду у Градачцу (српски језик)
Općinskom sudu u Gradačcu (bosanski jezik)
44
44
45
45
45
46
46
46
46
47
47
47
48
760
osnovnom sudu u Modriči (hrvatski jezik)
у Основном суду у Модричи (српски језик)
osovnom sudu u Modriči (bosanski jezik)
761 Odluka o produženju mandata dodatnom sucu u
Općinskom sudu u Živinicama (hrvatski jezik)
у Опћинском суду у Живиницама (српски
језик)
Općinskom sudu u Živinicama (bosanski jezik)
USTAVNI SUD
BOSNE I HERCEGOVINE
762 Odluka broj AP 1560/10 (hrvatski jezik)
Одлука број АП 1560/10 (српски језик)
Odluka broj AP 1560/10 (bosanski jezik)
48
49
49
49
49
50
50
55
61
65
69
73
77
81
87
91
97
104
48
Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarne
skupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove:
722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT
BANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-00000000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Mevludin Hamzić - Reklamacije za
neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila.
"Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731.
Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture.
Pretplata za II polugodište 2013. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM.
Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

BROJ 57 - JP NIO Službeni list Bosne i Hercegovine

Transcription

Similar documents

haber 52.indd - Bosnia and Herzegovina UK Network

dalje - Bosnia and Herzegovina UK Network

dalje - Bosnia and Herzegovina UK Network

dubai: najljepši, najliberalniji i najslobodniji grad na svijetu

120 miliona KM - Vanjskotrgovinska / Spoljnotrgovinska komora BiH

Haber 50.indd - Bosnia and Herzegovina UK Network

generalna karta bosne i hercegovine razmjere 1:150

dalje - Bosnia and Herzegovina UK Network

PREPORODOV

POLITIČKA PARTICIPACIJA U BOSNI I HERCEGOVINI Sarajevo