Broj 4

Comments

Transcription

Broj 4
Broj 4 - special
E- ~asopis POETA
Izdava~:
Udru`ewe pisaca Poeta
Radni~ka 5D/1,
11030 Beograd
Telefon: +381 11 - 2545872
062 25 25 98
mail: [email protected]
Redakcija:
Kraqice Katarine 74a
Banovo brdo, Beograd
ra~un: 265109031000005822
kod RAIFFEISEN BANK
Urednik:
Veselin Xeletovi} Pavlov
Redakcija:
Prof. dr Kaplan Burovi}
Stojanka Seka Zaki}
Qiqana Milosavqevi}
Tatjana Debeqa~ki
Momir ]etkovi} Poznawski
Stalni saradnici:
Daliborka Ki{ Juzba{a,
za Bosnu i Hercegovinu
Saradnici:
Slavica Blagojevi}
Sa{a Giqen
Peko Lali~i}
Dragana \urkovi} To{i}
Darko Habazin Daks
Distribucija:
Elektronska po{ta
Udru`ewa pisaca Poeta,
mailing lista
[tampano izdawe 300 dinara
Godi{wa pretplata na {tampana izdawa 1000 dinara
^asopis izlazi periodi~no
~etiri puta godi{we
Radove koje nam {aqete
obavezno adresirajte na:
[email protected]
www.poetabg.com
Broj 4
oktobar 2010.
ISSN 1821-4703 (Online)
RE^ UREDNIKA
Po{tovani ~itaoci,
Pred nama je specijalno izdawe e-~asopisa Poeta. Veliki broj
doga|aja i pesni~kih dru`ewa uslovio je izdavawe ovog broja.
Zahvaqujemo se na ~estitkama i pismima podr{ke koje nam
redovno upu}ujete, kao i na autorskim radovima. Otvoreni smo
za saradwu sa svim kwi`evnim klubovima i udru`ewima pisaca
i o~ekujemo jo{ vi{e saradnika iz celog sveta. Tako|e, na va{
zahtev, imamo i varijantu {tampanog izdawa ~asopisa, koji
ukoliko `elite, mo`ete naru~iti po ceni od 300 dinara + PTT
tro{kovi. Uveli smo, za zainteresovane ~itaoce, i godi{wu
pretplatu na {tampana izdawa koja }e iznositi 1000 dinara
godi{we. Kako je e-~asopis besplatan {aqite nam e-mailove
qudi koji su zainteresovani da ga ~itaju i mi }emo im poslati
novi broj. Sva dosada{wa izdawa ~asopisa mo`ete besplatno
preuzeti iz na{e elektronske biblioteke, a {tampanu varijantu
~asopisa mo`ete kupiti na Sajmu kwiga ili direktno u na{em
prostoru, ulica Kraqice Katarine 74a, Banovo Brdo - Beograd.
Udru`ewe pisaca Poeta }e i ove godine, kao i svake od svog
osnivawa, biti prisutno na beogradskom Sajmu kwiga, koji se
odr`ava od 25-31. oktobra 2010. Posetite nas u hali 4
(prizemqe), {tand broj 4043. DOBRODO[LI!!!
Veselin Xeletovi} Pavlov
U OVOM BROJU: Jovan Du~i}, "Garavi sokak" - 2010.
In|ija, Restoran "Stenka" - ve~e posve}eno Jesewinu, Klub
pisaca "^ukarica", Ne|o Stojanovi} ]i}o, Mirjana
Nikoli}, Veselin Jovanovi}, Milomir [aran~i} Leki,
Momir ]etkovi} Poznawski, Qiqana Anamarija Mati}
Belucci, Lazar Bo`ovi}, Slobodan L. Ga{i}, Gordana
Koprivica, Ildiko Ra{ovi}, Qubica Vlaji}, Dr Milan
Krsmanovi}, Emilija Pandoski, Radmila \ukeli}, Veselin
Xeletovi}, Radojka Milo{evi}, Milija Tanaskovi}, Lela
Zdravkovi}, Dijana Milanovi}, Radomir Bajo Joji}, Ilija
Papak, Vuka{in J. Ili}, Miroslav ]osovi}, Darko Habazin
Daks, Sofija Sowa Bo{kovi}, Dragan @igi}, Milorad
Soviq, Ratka Bogdan Damwanovi}, \oko Stoji~i},
Aleksandar Panti}, Danijel Radovi}, Grozdana Crepajac,
Borislava Dvoranac, Mirjana Marinkovi}, Jasmina [iki},
Peko Lali~i}, Stevan Vreki}, Goran Veselinovi}, \ura
[efer Sremac, Gordana Vlaji}, Milica Ili} Ga~i},
Tamara Seni}, Veqko Bosni}, Marija Helena Vesovi},
Sawa Petrovi}, Ksenija Radoti}, Srebranka Tomi}, Marko
Q. Ru`i~i}, Olivera [ija~ki, Zorka Stojanovi}, Violeta
Milovanovi}, Jasna Zejnelovi}, Boris Staparac, Barbara
Hass Modlinska, Mirjana N. Radovanov-Matari}, \uro
Kosanovi}, Qiqana Milosavqevi}, Zorica Senti}, Milan
@ivanovi}, Berislav Blagojevi}, Boban Jovi}, Dragomir
[o{ki}, Danijela Gli{i}, \or|e Stojanovi}, Dobrivoj
Stojanovi}, Dragana Bauer, Vladimir Vukadinovi}, Dragana
\urkovi} To{i}, Dragica [reder, Dragina-Gija Bradi}...
POETA
1
Jovan Du~i}
VELIKANI POEZIJE
JOVAN DU^I]
O godini ro|ewa Du~i}a postoje sporovi i nejasno}e.
Pero Slijep~evi} navodi da je Du~i} ro|en, najverovatnije, 1872. u Trebiwu. Ve}i broj istra`iva~a tvrdi da
je ro|en 1874. Svetozar ]orovi} u svojim se}awima
navodi (prema M. Milo{evi}u, "Rani Du~i})" da je
Du~i}eva godina ro|ewa 1872. Datum ro|ewa bi mogao
da bude 15. jun ili 15. jul.
Umro je 7. aprila 1943. u Geri. Wegovi posmrtni ostaci
preneseni su iste godine u portu srpskog manastira
Svetog Save u Libertvilu, SAD. Wegova `eqa je bila da
ga sahrane u wegovom rodnom Trebiwu. Ova posledwa
`eqa Jovana Du~i}a ispuwena je 22. oktobra 2000.
Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdawu
mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdawu
Srspke kwi`evne zadruge, kao i dve kwige u sopstvenom izdawu, stihovi i pesme u prozi - Plave legende i
Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih
eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i
pesni~ka pisma iz [vajcarske, Gr~ke, [panije itd.
NA CAREV RO\ENDAN
AVE SERBIA
Za tvoju Slavu svetli Care
[to i sad vlada{ u nama,
Koji ~uvamo slave stare
U molitvama i na strunama!
Ali je crno doba za nas
Otkad je ovo kaqeno:
Sve je na pazar po{lo danas,
Sve slavqeno i voqeno.
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti `ivi{ u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zra~e na putima snova.
Za tvoju Slavu svetli Care,
Neka svak pehar popije Jer su spopale pute stare
Zmije i qute {korpije...
Kuda su po{li svi trofeji
S vojskama tvojim smelima,
Sad stoje sluge i lakeji
Svi s oborenim ~elima.
Za tvoju Slavu svetli Care,
Care nad trima morima!
Zli `reci danas pri~est kvare;
Guba je u svim torima...
Nad tvojim carstvom mrak se {iri,
Vetrovi crni duvaju:
Sad na{u savest brane `biri,
Lupe`i blago ~uvaju.
2
Jo{ si uz nas, sveta majko, koju mu~e:
Sve su tvoje muwe u ma~eva sevu,
Sve u na{oj krvi tvoje reke hu~e,
Svi vetri u na{em osvetni~kom gnevu.
Mi smo tvoje bi}e i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Ve~na,
Tvoj je udes pisan na ~elu tvog sina,
Na ma~ wegov re~ ti stra{na, neizre~na.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca {to si na svet dala Mu~enik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u no}i,
Kolevko i grobe, u kolevki sunca;
Ti si gorki zavet stradawa i mo}i,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede i vali
Tvog ogwenog mora i sun~anih reka;
Mi smo, dobra majko, oni {to su dali
Svagda kapqu krvi za kap tvoga mleka.
POETA
Broj 4
Jovan Du~i}
VELIKANI POEZIJE
ZALAZAK SUNCA
JABLANOVI
Jo{ bakarno nebo raspaqeno sija,
Sva reka krvava od ve~erweg `ara;
Jo{ podmukli po`ar kao da izbija
Iza crne {ume starih ~etinara.
Negdje u daqini ~uje se da hukti
Vodeni~ni to~ak promuknutim glasom;
Dim i plamen `deru nebo koje bukti,
A vodeno cve}e spava nad talasom.
Za{to no}as tako {ume jablanovi,
Tako strasno, ~udno? Za{to tako {ume?
@uti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutwe i snovi.
Opet jedno ve~e...I meni se ~ini
Da negdje daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj ti{ini,
U blistavoj sjenci smaragdovih goraBleda, kao ~e`wa, nepoznata `ena,
S krunom i u sjaju, sedi, misle} na me...
Te{ka je, beskrajna, ve~na tuga wena
Na domaku no}i, ti{ine i tame.
Pred vrtovima okean se pru`a,
Razle}e se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ru`a
[umori vetar tu`nu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom
Dva giganta Sfinksa tu stra`are tako,
Dokle ona pla~e; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi polako.
U toj mrtvoj no}i pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
[ume, {ume ~udno i drh}u u svodu.
Sam kraj mirne vode, u no}i ja stojim
Ko potowi ~ovek. Zemqom, prema meni
Le`i moja senka. Ja se no}as bojim
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
MESE^INA
Zaboravqen predeo u proplanku dugom,
Obale pod te{kom ti{inom i travom.
Tu ve~erwe vode huje tihom tugom,
A `alosne vrbe {ume zaboravom.
U zelenoj jasnoj pomr~ini grawa,
Tu na|em samo}u, u }utawu ve~nom,
Bledu, pokraj reke; tu sedi i sawa,
I ogleda lice u modrilu re~nom.
I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam wene misli ispunio sade.
Vernost se zakliwe s tih hladnih usnica...
Kao smrt su verne qubavi bez nade!!!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Jer ja bi tad plako, ja bi ve~no plako,
I nikad se vi{e ute{io ne bi.
Ko zna od kad tako. No u nemom dolu,
Glas pane li samo u ta mesta ~ista:
Sva ti{ina te{ko uzdahne u bolu,
Refren patwe ode od lista do lista.
DU^I] U ANEGDOTAMA
Jednom prilikom, do{ao je Du~i} Jovi
Markovi}u, koji je bio pomo}nik ministra inostranih dela, da mu tra`i
pove}awe nekog otpravni~kog dodatka.
Jova Markovi} je po~eo da mu ~ita
pridiku i da mu obja{wava kako je
raspiku}a i kako, na taj na~in, nikad
ne}e ste}i svoju ku}u.
"Ku}u ne}u - odgovorio mu je Du~i} ali }u ste}i svoju ulicu. A Vi ve}
imate nekoliko ku}a, ali ulicu nikad
ne}ete ste}i!"
Broj 4
Du~i} je ve} nekoliko godina poslanik
na strani. Jednog leta do{ao je u
Beograd na odsustvo i oti{ao je s
Ja{om Prodanovi}em i profesorom
Milom Pavlovi}em, zvanim Krpa, na
ve~eru kod "Gospa-Jele". Naru~ili su
svaki po kriglu piva i po dvanaest
}evap~i}a. Kad im je momak doneo
poruxbinu, Du~i} je vratio tawir i
tra`io je porciju }evap~i}a bez luka.
"Tako, tako, Duka! - dobacio mu je
Mile Krpa. - Dosta si gutao lukac
bez ~evap~i}a, sada mo`e{ }evap~i}e
bez luka."
POETA
3
ME\UNARODNI SUSRETI PESNIKA
DVADESET PRVI ME\UNARODNI SUSRET PESNIKA
GARAVI SOKAK 2010.
U organizaciji Kwi`evnog kluba „Miroslav-Mika Anti}“, u In|iji
je 18-og septembra odr`an 21. Me|unarodni susret pesnika pod
nazivom „Garavi sokak 2010“. U sve~anoj sali Kulturnog centra
okupili su se pesnici iz svih krajeva sveta. Zahvaquju}i organizatorima, a posebno predsedniku kwi`evnog kluba, gospodinu
Zlatomiru Borovnici, prisutni su proveli nezaboravan dan
u`ivaju}i u predivnim stihovima i prijatnom dru`ewu, koje se
nakon oficijelnog dela produ`ilo do kasno u no} uz zvuke tamburice.
Svi u~esnici ovog predivnog skupa, zastupqeni u Zborniku, dobili su
isti besplatno zahvaquju}i organizatorima, koji su u ovim te{kim
vremenima uspeli da pesnicima i gostima obezbede i besplatno pi}e
i ve~eru. Koristimo ovu priliku da im se, kao u~esnici i gosti, zahvalimo na dobrodo{lici i gostoprimstvu i po`elimo da traju.
Predsednik Kwi`evnog kluba „Miroslav-Mika Anti}“ gospodin Zlatomir
Borovnica uru~io je poveqe svim u~esnicima 21-og Me|unarodnog susreta pesnika.
Na ovoj slici vidimo pesnika, koji je osim u~e{}a na konkursu i dizajnirao koricu
ovog uistinu prelepog Zbornika, gospodina Maja Danilovi}a.
4
POETA
Broj 4
ME\UNARODNI SUSRETI PESNIKA
U^ESNICI MANIFESTACIJE "GARAVI SOKAK" 2010.
1* AIDA HERCEG, SARAJEVO (BiH)
2* AIDA [E^I], SARAJEVO (BiH)
3* ALEKSANDAR MIJALKOVI], IN\IJA (SRBIJA)
4* ANI STAJKOVA - IVANOVA, PLOVDIV (BUGARSKA)
5* ARON BARETI], RIJEKA (HRVATSKA)
6* BIQANA [API]-ZUKI], BE[KA (SRBIJA)
7* [email protected] [KOBI], VI[EGRAD (REPUBLIKA SRPSKA - BiH)
8* BOJAN RAJEVI], CETIWE (CRNA GORA)
9* BORIVOJE SEKULI], LA]ARAK (SRBIJA)
10* BORKA SIMI], NOVI BEOGRAD (SRBIJA)
11* VERA ALEKSANDRI], IN\IJA (SRBIJA)
12* VESELIN XELETOVI], BEOGRAD (SRBIJA)
13* VESNA TASI], IN\IJA (SRBIJA)
14* GORAN RADOJI^I], NIK[I] (CRNA GORA)
15* GORDANA [email protected]], NOVI SAD (SRBIJA)
16* DALIBORKA-KI[ JUZBA[A, BAWALUKA (REPUBLIKA SRPSKA - BiH)
17* DANKA \UKANOVI], VI[EGRAD (REPUBLIKA SRPSKA-BiH)
18* DANKA \URKOVI], ^A^AK, (SRBIJA)
19* DAWA \OKI], SARAJEVO (BiH)
20* DRAGANA DU^I], [email protected] (SRBIJA)
21* DRAGICA GRBI] DRAGA, VI[EGRAD (REPUBLIKA SRPSKA - BiH)
22* DRAGICA KOJI], BEOGRAD (SRBIJA)
23* DRAGOQUB POPOVI], IN\IJA (SRBIJA)
24* DU[AN @IVAN^EVI], DOBANOVCI (SRBIJA)
25* ELEONORA LUTHANDER, STOKHOLM ([VEDSKA)
26* EMA ALEKSANDRA LUTHANDER, STOKHOLM ([VEDSKA)
27* EMIR SOKOLOVI], ZENICA (BiH)
28* @EQKO PEROVI], MARIBOR (SLOVENIJA)
29* @EQKO CESNAK, PLANDI[TE (SRBIJA)
30* @IVOJKA MILI], CRQENAC (SRBIJA)
31* ZAL KOPP, OSIJEK (HRVATSKA)
32* ZLATKA EMER[I], BERANE (CRNA GORA)
33* ZORKA ^ORDA[EVI], FRANKFURT (NEMA^KA)
34* IVAN GRBOVI], NIK[I] (CRNA GORA)
35* JABLANKA PAVLOVI], SOKOBAWA (SRBIJA)
36* JASMINA HAWALI], SARAJEVO (BiH)
37* JOVAN [email protected]], IN\IJA (SRBIJA)
38* JOSIP MATEJ BILI], OSIJEK (HRVATSKA)
39* KATICA FEL[TINSKI, CRIKVENICA (HRVATSKA)
40* LAZAR PETKOVI] KR^EDINAC, SMEDEREVSKA PALANKA (SRBIJA)
41* LASLO TOT, SUBOTICA (SRBIJA)
42* QIQANA MILOSAVQEVI], SMEDEREVSKA PALANKA (SRBIJA)
43* QUBINKA TO[I], [email protected] (SRBIJA)
44* QUBICA VIDOVI]-SI^, SUBOTICA (SRBIJA)
45* QUBOMIR TEOFANOV, KIKINDA (SRBIJA)
46* MAJO DANILOVI], NOVI BEOGRAD (SRBIJA)
47* MARIJAN BENE[, BAWA LUKA (REPUBLIKA SRPSKA-BiH)
48* MARKO Q. [email protected]^I], VEDENSVIL ([VAJCARSKA)
49* MILENA VI[NI], BATAJNICA (SRBIJA)
50* MILIVOJ KRIVO[IJA, IN\IJA (SRBIJA)
51* MILIVAN BRESS, MARLI ([VAJCARSKA)
52* MILISAV \URI], BENINGEN ([VAJCARSKA)
53* MILKA [email protected], ]UPRIJA (SRBIJA)
54* MILOJE VEQOVI], BEGAQICA (SRBIJA)
55* MIRELA JAKOVQEVI], IN\IJA (SRBIJA)
56* MIRJANA MARKOVI], SREMSKA MITROVICA (SRBIJA)
57* MIRJANA RADUJKOVI]-MILOJKOVI], SUBOTICA (SRBIJA)
58* MIHAJLO GOLUBOVI], NOVI SAD (SRBIJA)
59* NATA[A PAVI]EVI], BIJELO POQE (CRNA GORA)
60* NIKOLA VASI] TOPOLOVA^KI, KIKINDA (SRBIJA)
61* NIKOLA GRKOVI], IN\IJA (SRBIJA)
62* PETAR MALBA[A, OSIJEK (HRVATSKA)
63* PETRONIJE - PERO [IM[I], VI[EGRAD (R. SRPSKA - BIH)
64* RADA PAUNOVI], ^A^AK (SRBIJA)
65* RADOVAN LEPANOVI], KORB (NEMA^KA)
Broj 4
POETA
5
ME\UNARODNI SUSRETI PESNIKA
66*
67*
68*
69*
70*
71*
72*
73*
74*
75*
76*
77*
78*
79*
80*
81*
RATKA DAMWANOVI], WU PORT RI^I (SAD)
SAVKO PE]I] PESA, DERVENTA (R. SRPSKA - BiH)
SAFETA OSMI^I], HERLEN (HOLANDIJA)
SLAVENKA GEMOVI], ZEMUN (SRBIJA)
SLAVICA URUMOVA, SKOPQE (MAKEDONIJA)
SLOBODAN ATANACKOVI] AS, BEOGRAD (SRBIJA)
SLOBODAN-BOCO BAJI], BAWA LUKA (R. SRPSKA - BiH)
SLOBODAN PERI], STARA PAZOVA (SRBIJA)
[email protected] @ANA NEOR^I], SUBOTICA (SRBIJA)
[email protected] ^KOJI], VAQEVO (SRBIJA)
SRBOSLAV SRBA KRAJ[I], IN\IJA (SRBIJA)
SRETKO GAZDI], IN\IJA (SRBIJA)
STOJANKA SEKA ZAKI], BIJEQINA (R. SRPSKA - BiH)
STOJANKA RADENOVI]-PETKOVI], TORONTO (KANADA)
CVIJETA JURI[EVI], BEOGRAD (SRBIJA)
^EDOMIR [UWEVI], NOVI SAD (SRBIJA)
GOSTI:
1* NENAD RADO[, BEOGRAD
2* VEQKO GRUJI] - VEXA, IN\IJA
3* JELICA MILISAVAC - JA[AR, SARAJEVO
4* VESNA PAVI]EVI], BIJELO POQE
5* Marica Pe}i}, Derventa
6* Gradona~elnik Simi}, Derventa
7* DRAGOQUB - DRA[KO VULEVI], PODGORICA
8* SLOBODAN ^UROVI], PODGORICA
9* NADA EMER[I], BERANE
10* MARIJA MALBA[A - VARGA, OSIJEK
11* MELITA BRDAR, OSIJEK
12* IVAN GROZNICA, OSIJEK
13* MARTINA FEL[TINSKI, CRIKVENICA
14* [email protected] VASI], KIKINDA
15* JELENA TEOFANOV, KIKINDA
16* RASIM SUQETOVI], TUZLA
6
POETA
Broj 4
ME\UNARODNI SUSRETI PESNIKA
Zahvaqujemo se gospodinu Marku Q. Ru`i~i}u koji nam je poslao fotografije.
Broj 4
POETA
7
VE^ERI POEZIJE
VE^E U RESTORANU „STENKA“
POSVE]ENO JESEWINU
Grubima radost ve}u / ne`nima `alost mnoga / a ja ba{ ni{ta ne}u / nit’ mi je
`ao ma koga - odjekivale su Jesewinove re~i u prelepoj sali elitnog beogradskog
restorana „STENKA“, te prve ve~eri oktobra. Zahvaquju}i organizatorima,
gospo|i Radi Stojkovi}, vlasniku restorana i Mirjani Marinkovi}, profesoru
ruskog jezika, pesniku i vokalnom solisti, gosti su te ve~eri u`ivali u poeziji,
ruskim romansama, setnim zvucima harmonike i toploj dobrodo{lici i gostoprimstvu doma}ina. Uistinu ve~e za pam}ewe...
U~esnici i organizatori ve~eri Jesewinove poezije i romanse (s leva na desno):
Vladimir Aracki, Mirjana Marinkovi}, Veselin Xeletovi}, Rada Stojkovi} i Darko
Habazin Daks.
Doma}ini su za sve goste i u~esnike obezbedili ukusne specijalitete
8
POETA
Broj 4
VE^ERI POEZIJE
Veselin Xeletovi} kazuje stihove Jesewina
„Ospi harmoniko“...
Profesor harmonike Gordana Risti}
Multimedijalna Mirjana Marinkovi} peva rusku romansu
Nadahnuto i iz srca:
Vladimir Aracki kazuje
stihove iz Pesme o keru{i
Darko Habazin Daks
Jesewinu na dar
Posetite restoran STENKA
gde ste uvek dobrodo{li!!!
Sajamski kej bb
011/-3-550-990
[email protected]
http://www.restoran-stenka.com
Broj 4
POETA
9
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
KLUB PISACA ^UKARICA
Klub Pisaca ^ukarica je osnovan 3.12.1971. godine. To je
objavqeno 4.12.1971. godine u listu Politika.
Prvi predsednik kluba bio je Miodrag B. [ijakovi}, po re~ima
mnogih ~lanova on je bio najzaslu`niji za formirawe , uspe{an rad
i razvoj kluba. Kada se pomene wegovo ime, svi koji su ga poznavali
su slo`ni u jednom - [ile je bio veliki ~ovek, gromada od ~oveka. Wegova qubav
prema pisanoj re~i je bila velika do neba, kao i qubav prema piscima.
Predusretqiv, blag i strpqiv pomagao je svima koliko je mogao. Nakon wegove
smrti klub je neko vreme nosio wegovo ime, da bi u jednom trenutku ponovo postao
Klub pisaca ^ukarica.
Drugi predsednik kluba bio je Miloje Grbovi}.
Tre}i predsednik kluba bio je Trifun Golubovi}. Profesor Trifun
Golubovi}, veliki ~ovek, veliki poznavalac ruskog jezika i ruske kwi`evnosti kao
i kwi`evnosti uop{te. Bio je predsednik sa najdu`im sta`om. Dvadeset godina je
uspe{no vodio klub. Na ruku mu je i{ao i odnos tada{we dr`ave ka kwi`evnosti i
umetnosti, uop{te. Za vreme wegovog predsednikovawa, kroz Galeriju 73, na
Banovom Brdu su kroz kwi`evne ve~eri pro{la najeminentnija imena tada{we
velike Jugoslavije.
Upravni odbor Kluba pisaca ^ukarica (s leva na desno) gore: Radomir Bajo Joji},
Lela Zdravkovi} - zamenik predsednika, Ne|o Stojanovi} ]i}o - predsednik, Radojka
Milo{evi} - sekretar, Svetislav Goli} Stiv, Jagoda Jovanovi};
dole: Milija Tanaskovi} i Veselin Xeletovi}
10
POETA
Broj 4
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
ADA - ~asopis Kluba pisaca
^ukarica
Promocija ~asopisa ADA, obra}awe Glavnog urednika
Svetislava Stiva Goli}a
Galerija 73 je u to doba bila kultno mesto pisane re~i, i bilo je stvar presti`a
nastupati u woj. U to vreme objavqeno je vi{e Zbornika i samostalnih kwiga.
Posle Trifuna Golubovi}a klub je jo{ imao dva predsednika, profesora
Miroslava Ivanovi}a i Vojislava Ili}a. Posle ovih eminentnih li~nosti za
predsednika kluba kao {esti predsednik bira se Svetlana Braunovi}. Vreme velike
krize i ratova Svetlana je uspe{no vodila klub, i ona kao ~ovek i veliki pesnik u
nepobitno te{kim okolnostima sa pomalo plahovitim karakterom doprinela je da
klub zapadne u krizu.
Po{to nijedno zlo ne ide samo klub pisaca ^ukarica je ostala bez svog kultnog
prostora u Galeriji 73
Pesni~ko prole}e ^ukarice, pozdravni govor predsednika Kluba pisaca ^ukarica
gospodina Ne|a Stojanovi}a ]i}a
Broj 4
POETA
11
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
PESMA
No}as me je jedna pesma
odvela daleko
gde dugo nisam bio
pesma, nalik ptice letu.
O zna~aju i ugledu pesni~ke manifestacije pod nazivom - Pesni~ko
prole}e ^ukarice - govori i prepuna
sala zaqubqenika u poeziju
Kao sre}ni broj sedam, za sedmog
predsednika kluba bira se Radomir Bajo
Joji}. Ve{t u nastupu, odli~an prozni
pisac i veoma dobar organizator, uspeo je
da klub postavi na zdrave osnove.
Pokrenuo je kwi`evnu manifestaciju
„Pesni~ko
prole}e
^ukarice“.
Na`alost, potucawe po neprimerenim
salama i prostorijama, za umetnike i
umetnost, kao i lo{a ekonomska situacija u samom ure|ewu dr`ave bili su brana
za vra}awe kluba na staze uspeha od pre
deset i vi{e godina.
U svom mandatu, kao osmi predsednik Radmila \ukeli}, vrsni pesnik, nije
dugo ostala na toj funkciji i wenim
povla~ewem klub ponovo zapada u veliku
krizu, iako je nekoliko manifestacije
uspe{no sprovedeno.
Sada{wi, kao deveti, predsednik
Ne|o Stojanovi} ]i}o, pesnik i prozni
pisac, izabran 16. marta 2010.
U eri velike svetske ekonomske
krize, koja je u jo{ ve}oj meri preslikana
na na{u Srbiju poku{avamo podi}i rad
kluba na vi{i nivo.
Mo`e kriza biti koliko god, du{e
umetnika su nepresu{na reka lepote i
emocija, a poezija i proza }e svojom
metafori~kom izrekom i tokovima ovaj
svet u~initi lep{im.
Klub pisaca ^ukarica
Predsednik Ne|o Stojanovi} ]i}o
12
POETA
Osetio sam snagu
u pesmi jednoj
{to li~ila je na mene samog
no}as,
dok sam se sme{io snu
huku drve}a i trava,
nosila me je sna`na.
No}as me pesma jedna
ponela daleko
do {uma hrastovih mladih
i reda topola kraj puta,
kojim sam hodao u snu
Ne|o Stojanovi} ]i}o - ^ukarica
[email protected]
Kad gleda{ voqenu `enu
kako li ti o~i sjaje,
ako ti ovakve iskre
pogled u mene daje.
Blista li ona ko safir
na tvojoj ruci i krilu.
Mazi{ li je i ~uva{
ko hermelin i svilu.
Na{i susreti su oaze
u karavanu tvoga `ivota.
Osve`ewe {to vra}a snagu,
iz zrna gro`|a, sun~eva lepota.
^im odgori na{a bakqa
sa nadom ti o~i qubim,
kad se prene{ iz sna sa wom
da te sasvim ne izgubim.
Ne mogu postati tvoj draguq.
Nije mi data takva sudbina.
Ti }e{ uvek biti najdra`e zrno
u mojoj ogrlici od tulipana
Mirjana Nikoli} - Umka
Broj 4
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
STARA MEHANA
Milom oku
Naspram oka bli`e nebu
Iza cvijeta stoji milo
Taj bjelutak sa qepotom
[to ga jutro dade meni
LUDILO
Qubav vi{e no ludilo
Bez obzira kome nudi{
Zaqubqena ne}e{ biti
Ako stvarno ne poludi{.
Kad ludilo tobom vlada
U sferi si pravog mraka
Pitawe je kome treba
Qubavi{te od ludaka.
Izlaz bija{e truda vrijedan
Jer ga zoran pogled dade
Srce {to se uznemiri
Ne mo`e se uzdr`ati
Pusti vreme nek isti~e
I pri tome mudra budi
Posmatraj ga obazrivo
Dok on sasvim ne poludi
Sje}aj osta da se gwezdi
U Komore qubomorno
Da vir pati
[to je nema
Oko sebe dobro gledaj
Na {ta li~i stopa svaka
U braku se uvek na|u
Zaqubqena dva ludaka.
Nije strana ni osami
Ni slikama iza glave
Sve {to mi se kroz um mota
Bi}e zalog za budu}e
Nije va`no {to u braku
Uvek neki |avo preti
Lak{i brak je u ludilu
Nego kad smo pri pameti
Ti qepoto ispred mene
Nek ti pogled bude ~io
A taj osmijeh {to izusti
Bi}e vje~an bi}e mio
Ne{to ovde nije jasno
Ne~uvene glase ~ujem
Pitawe me zapitkuje
Do kada }u da ludujem.
Momir ]etkovi} Poznawski - B. Brdo
NIMFA
[ta Adamu a {ta Evi
U su{tini {ta im fali
Vole{e se do ludila
A nisu se ven~avali
Veselin Jovanovi}
Jadarski Odisej - Srem~ica
KAS
Tvoj gluvi telefon izlu|uje
a ja bih da te iznenadim lijepim
pa ako te o~aj poeta uzbu|uje
za{to mu uzvra}a{ slijepim
Kada to najmawe o~ekuje{
we`nost ti stihom darujem
a ti ni za to ne mari{
iako te qubavqu radujem
Kad nikad nema{ vremena
ni mrvice nijesu za nas
a qubav }e biti bremena
ako su koraci kas
Milomir [aran~i} Leki - ^ukarica
Broj 4
POETA
Kora~ala je obalom
dive}i se jednostavnosti
svojih
bronzanih oblina tela,
rasko{i i bujnosti
kose boje mora.
Ni qubav, ni `udwa,
ni privi|ewe.
Samo miris morskog zraka
u kapqi vode {to
zamuti pogled,
zaledi razum.
Neka vedra neizbe`nost
{to je lutala du{om
i uzrastala do radosti
u ~ar jarosnog trenutka.
Samo jugo kad se
javi u nevreme
mo`e da je ukrade
i sa sobom ponese
u beskona~nost;
nazad u morske
slavoluke ti{ine
i nepoznate morske riznice
Qiqana Anamarija Mati} Belucci
- ^ukarica
13
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
@IVOT
IMAM IMUNITET
[to me to tako mori
U ova pozna qeta
Pjesni~e progovori
Ako si pravi poeta
Ne}u da me niko vodi
U neko boqe sutra
Koje }e mo`da do}i
A mo`da i ne
[to me to tako mu~i
Pa mi disati ne da
Pjesni~e ti doku~i
Ka`i mi glavo sijeda
Mo`da za nekog drugog
A za mene
Mo`da ne
Ja ho}u `ivot
Danas
Ko nas to ~udno vara
A nama nije jasno
Rije~ se polako otvara
I progovara glasno
@elim ve~e od ve~eras
@ivot u kome su upletena
Sva ne`na tkawa
Mojih iluzija
I mojih nadawa
^ovjek je kao slamka
Znate to tako biva
@ivot je velika varka
Koja se `udi i sniva
Lazar Bo`ovi} - Rakovica
Borim se za svoje pravo
Na po{tovawe svih svojih
Nesavr{enosti
SRE]A
Doletela sre}a
u mene se uselila.
[etam ulicama
mog voqenog grada
dok sre}a sre}u susti`e.
Oni {to su nam propovedali
Treba da budu zaboravqeni
Dok {etam ulicama
sunce zasmejava pesme moje
i sre}a pr{ti
iz svake izgovorene re~i.
Moji profesori
Su odavno ostareli
@ive samo u se}awima
I dosadnim anegdotama
Kojima dosa|ujem
Svojoj odrasloj deci
Doletela sre}a
u mene se uselila
i srce moje ispuwava
radost sre}nog trenutka.
Sa novinskih stubaca me
Bombarduju vestima
O novim ratovima
Aferama i bolestima
Dok {etam ulicama
voqenog grada
bivam rajska ptica
u moru se}awa.
Zahvaqujem se
Ipak svima
Znanima i neznanima
Koji su me na vreme pelcovali
Slobodan L. Ga{i} - Zemun
14
Neka me sutra
Sa~eka moje jutro
Lajawe moga psa
Jutarwa kafa i doru~ak
POETA
Gordana Koprivica - @arkovo
Broj 4
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
TAJNA
DAROVO JE SUNCE I SLOBODU
Wego{u s po{tovawem
Dunave, moj, reko plava,
~udnim mislima puna mi glava,
u tebe se uliva mutna Sava,
al’ tvoja je pesma i slava.
Nije htio da umuje prazno
Nit’ da zbraja nevaqalstvo razno,
Da biqe`i bezbrojne nesre}e,
Suze roni sve ve}e, ve}e.
Dunave, moj, reko mo}na,
vuku me {aputawa no}na,
vino i pesma pono}na,
da se oduprem, ja, nemo}na.
Nije htio i{~ekivat vrijeme
Da slu~ajno isklija mu sjeme,
Ve} je radom i Rodom sa zorom
Sve izdanke oplo|av’o zborom.
Nije htio leleke da slu{a
Ve} juna~ke mo}i da isku{a
Da ~ojstvene odluke donese
I da bratske darove prinese.
Dunave, moj, ne luduj vi{e,
ponesi mi suze, ko jesewe ki{e,
dok vetri} grane ne`no wi{e.
molitvu }u {aptati najti{e
Nije htio u tamu na javi
Da boravi i mrije u stravi,
Ve} je sunca lu~e rasplamsav’o
I `ivotu podsticaje dav’o.
Dunave, moj, nikome ne reci,
zora svi}e, samo mirno teci,
na nebu su an|eli i sveci,
ne bih jo{, nek’ ~ekaju preci.
Nije htio da k’o rob `ivi
Ni{tavilo da se nad wim divi
Ve} je zrake sunca sabirao
Trajne misli ~ojstvu darivao.
Ildiko Ra{ovi} - Novi Beograd
Nije htio strahom da se hrani
Niti da se bje`anijom brani,
Divio se juna~kome rodu
Dariv’o mu svjetlost i slobodu!
KLAPA
Kad padne zadwa klapa
i svako ode na svoju stranu,
znam, ti }e{ oti}i u pogre{nom pravcu
tu`niji nego ikad
i ve~no sam,
be`a}e{ ponovo od qudi,
ali od sebe ne}e{ pobe}i nikada.
Dr Milan Krsmanovi} - Cerak
ZAQUBQENA DU[A
Kad suza ne`no iz oka kane,
srce od qubavi po~iwe da vene.
Znam, kad se pogase sva svetla
i svako krene u svoju luku,
ti }e{ oti}i na put bez povratka
kao vuk samotwak
tu`an i sam,
umesto svetlosti izabra}e{ mrak.
Mnogo boli zaqubqena du{a
jer zvuk tuge po~iwe da slu{a.
Sre}a polako nestaje
kao latice ru`e koje vetar nosi.
Nada postaje duboko zaboravqena
poput opalog li{}a u kosi.
Znam, kad zatreperi zadwa zvezda
i svako ode za svojom sre}om,
ti }e{ ostati sam,
krenu}e{ na strmi put
umesto `ivota, izabra}e{ smrt.
Kad bi samo mogli znati,
Kako je te{ko kad srce od qubavi pati.
^itav svet u trenutku se ru{i,
zbog bola u zaqubqenoj du{i.
Qubica Vlaji} - @arkovo
Broj 4
POETA
Emilija Pandoski - Beograd
15
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
SVE [TO IMAM
NOVA PESMA
Ostala je qubav tamo,
ostale su zvezde no}i.
Ostale su livade u cvatu,
da ~ekaju kada }u im do}i.
Upregnem voqu,
napnem vijuge i ~ekam misao
ne~uvenu, {irokih vidika
neistra`enih dubina,
nedosti`nih visina
sa kojom }u pesmu da krstim
i pevawe da zapo~nem.
Ne nalazim je me| brojnim koje naviru,
guraju se i jedna drugu potiskuju.
Ni jedna se ne izdvaja
snagom potrebnom
da oko sebe okupi pregr{te drugih
koje }e sa wom istim dahom
da di{u,
da je podr`avaju i da brane wen
opstanak.
Strpqewe cupka,
jedno me nadmetavawe po`uruje.
U glavi vrte{ka i sve mi je te`e.
Nenadano, otkide se jedna,
otrese od sebe tragove drugih
i novoro|ena na presto stade.
Meni se tad otvori{e vidici,
boje prisko~i{e u pomo},
muzikalnost me zanese
i pesma po~e da te~e svojim tokom.
Ostalo je moje srce tamo,
uspomene iz mladosti rane.
Ostala je zora koja ~eka
da ja do|em pa da ona svane.
Napu{teni grobovi predaka,
sad prokliwu, opomiwu, stoje.
Divne no}i prepune uzdaha.
Sve {to imam tamo ostalo je.
Radmila \ukeli} - @eleznik
IZBEGLI^KI SAN
Uve~e kad legnem
sve je kao nekad
razbije se magla
nad samotnim sutra
I miris livada
vetrovima blagim
dopluta do mene
u predivna jutra
Radojka Milo{evi} - B. Brdo
A ravnica pukla
do dubova starih
{to Sitnicu grle
u nemirnom huku
PESMO MOJA
Lepa li si pesmo moja
Ba{ me sna`no ispuwava{
Ispuni mi sve praznine
A tamu i osvetqava{.
I devojke neke
ve} davno bez lica
qube istim `arom
pru`aju}i ruku
Kada smo se upoznali
Sunce mi se poja~alo
Reke, poqa, {ume, cve}e
Sve nekako nabujalo.
Da u snove vrate
sve i{~ezle qude
i trenutke drage
dole provedene
^ini mi se da lebdimo
Da smo stalno zagrqeni
Mi pevamo i bez vina
Kao da smo opijeni.
Iskonsku starinu
{to boji bo`ure
despotske lepote
i vite{ke sene
Ti si verna drugarica
Koja uvek radost pravi
Siguran sam da te volim
Mi `ivimo u qubavi.
Gra~ani~ka zvona
grme}i mirno}om
miluju me ne`no
dok celivam sve}u
Uve~e kad legnem
jedino se pla{im
opijen lepotom
probudit se ne}u.
Veselin Xeletovi} - ^ukarica
16
POETA
A kad do|e do rastanka
Ja putujem ti ostaje{
Nema qutwe moli}u se
Da ti meni ve~no traje{.
Milija Tanaskovi} - Cerak
Broj 4
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
VITEZE MOJ
POSMATRA^
Unuku Nikoli Baji}u za 15. ro|endan
Zbunilo me nebo topline
Nad poqima rascvetanih perunika
U o~ima tvojim
Obojena je tajna cvetawa
Zamirisalo sunce
Ogromne sre}e
U prelivu svetlosnih ~ipki
Koje samo fantazija tka
Za povojnicu novoro|enog ~oveka
Iz korena ogromnog hrasta
Testament ti je uru~en
Svi nadareni geniji
[ume ti u krvi
za oblik lika tvog viteza
Planinski visovi zagrqeni
Jezerom boje smaragda
Pra{umom Peru}ice
Ko{arom koja hu~i.
Za~epio snijeg {kripove
Urvine i to~ila
Divokozama pripremio
Pojili{ta i qetna hla|ewa.
Otopqeni nameti ispod
Bistrinom `ubore i kloko}u
Niz urvine i bespu}a
Prave}i Mratiwski potok.
Kada ispije{
Prvu ~a{u vina
U tebi }e se skupiti
Vreme iz daqina
Za dobra zrelog ~oveka
Da se ogleda{ u wemu
Za{ume}e grane tvog `ivota
Bruj simfonije
Done}e wen glas zanosan
Plamen otkri}e{ ponosan
Zadobova}e mno{tvo ~eki}a
Melodiju tvog srca
Oblak se nasukao
Magli}u o vrhove
Rasula se maglena skrama
Po wegovim liticama.
^ovjek nemo}an
Pred planinskim grdosijama
Op~iwen i zate~en
Ostao mirni posmatra~.
Radomir Bajo Joji} - B. Brdo
@i`a je upaqena viteze moj
REZERVNI VEK
Lela Zdravkovi} - B. Brdo
IMAM SAMO
Imam samo jedno srce
koje tebe ludo voli.
Ko~ije sti`u iz sutra{wice
U srcu zvezda svetlo vidi
Grudima svoje drugo lice
Svi tu|i niko se ne stidi
Eksplozija cveta nebo rida
Pameti se zatvaraju dveri
Bez temeqa svet se zida
Nau~ili se qudi od zveri
I samo jednu umornu du{u
koja zbog tebe pati.
Pod svetlom zore {to samo bledi
Tro{i se vreme na miro|iju
Rezervni vuk }e da vredi
@edne vrane ne znaju {ta piju
Imam i dva tu`na oka
koja ~ekaju da se vrati{.
Dijana Milanovi}
Broj 4
Raspuko pogled prema Kru~ici
Obrisima bo`anskih likova
Okrenutim nebesima i
Bo`ijoj `udwi i voqi.
POETA
Ilija Papak - B. Brdo
17
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
SVETICA
Jedna se zvezda sa neba otkide
U no}i sedamnaestog aprila
Jedan se `ivot nasilno prekide
Umiqato dete Milica je bila.
Zlotvori sa neba razum izgubi{e
Ne biraju vi{e samo vojne mete
Kasetnim bombama Milicu ubi{e
Za{to im je krivo i nevino dete.
Mili~ina du{a u nebo se vinu
Od svakog greha oslobo|ena
Svevi{wem Bogu sti`e na istinu
Od zlo~inaca NATO poko{ena.
Gospod }e joj dati oreol sveca
Bi}e pretvorena u belog an|ela
Da u ratu vi{e ne stradaju deca
Poruku {aqe preko Arhangela.
Majka Du{ica i otac @arko
U svojoj tuzi bi}e prkosni
Dok zemqu greje sunce jarko
Na sveticu svoju uvek ponosni.
Vuka{in J. Ili}
IDEALNI STANDARD
Obreli smo se me|u ovim finim qudima
kako bi saznali {ta znaju „o idealnom
Standardu“, svetskoj firmi u opremawu i
dizajnirawu kupatila. Prvo smo im
postavili neka op{te poznata pitawa.
- Jeste li znali, da bi magarac, kada bi
zagazio u `ivi pesak, propao? A kada bi mula
zagazila ne bi propala?
- A da ~o~e, znamo mi {to je magarac i
mula, no ne znamo kako to pijesak more biti
`iv?!
- Dobro, de. A jeste li znali da skakavac
mo`e da sko~i dva metra u daq?
- Jok.
- A znate li, da se najve}a zgrada nalazi u
isto~noj Aziji? Jok.
- A sigurno ne znate ni koja je najbr`a
`ivotiwa na svetu, ni koji je najja~i ~ovek,
ni koji auto vozi Enco Ferari, ni... Pa {ta
vi uop{te znate?!!
- Ono {to ti ne zna{.
- A {ta to na primer?
- Na primer, da oremo i sijemo, da ~uvamo
i gajimo marvu, da muzemo krave i ovce i
pravimo mlijeko, kajmak i sir. Umemo i da
predemo vunu i pletemo, i jo{ puno toga.
18
- Dobro, dobro. Sad }u vas pitati ne{to
konkretnije. Znate li da posle izvesnog vremena propadne kada, lavabo, {oqa, plo~ice,
bojler, ~esma, vodokotli}, i da vi{e ne
nabrajam?
- A, eno, jadan ne bio, o ~emu ti to zbori{?
Kakve to jade pomiwe{, a?
- Pa to su osnovne stvari koje treba da
sadr`i jedno kupatilo?!
- E, moj kukav~e crni, ima{ li ti pojma o
~emu zbori{, a?
- ^ekaj malo, pa vi ho}ete da mi ka`ete
kako ovde nemate kupatilo?! Pa to je
stra{no! Pitam se da li vi uop{te odr`avate
li~nu higijenu i kako?!
- Jadan ne bio, pa tebi £kao da su vrane
mozak popile, meni se ~ini?! \e ti me|u
ovim ba~ijama vidi{ tako {to? A za tvoju
informaciju, kupamo se mi skoro svaki
tre}i dan. Qeti to ~inimo u potoku, a zimi u
koritu, u kuhiwi pored {poreta. Koristimo
sapun koji sami pravimo od `ivotiwskih
iznutrica. Moramo biti ~isti ovo je prqav
posa.
- Au, bre?! A gde obavqate fiziolo{ke
potrebe? Mislim gde vam je..., pipi..., gde...?
- Ako pita{ zaWC imamo mi to. Vidi{ li
onu drvenu ku}icu tamo? E, tuj ti je to.
- A zna~i tamo je sme{tena {oqa sa
kotli}em?
- Ma kakva {oqa i kotli}, da li si ti normalan? Pa ko je lud da skupqa nake jade. Sve
ide u ove}u rupu, pa neka se raspada. Briga
nas.
- O~ito da nisam normalan kada sam do{ao
ovde da vas upoznam sa „Idealnim
Standardom“, svetskom firmom za dizajnirawe i opremawe kupatila. Pa, vi ni kupatila nemate?! Pali auto vra}amo se nazad! [to
pre to, boqe. Ovo je ludilo!
POETA
Miroslav ]osovi}
HAIKU NISKA
Na putu rode.
Zaneti qubavnici.
Ru`e u nizu.
Upekla zvezda
Prijateqi u hladu
pod jednom kro{wom.
Opalo li{}e.
Neznanci u parku
skidaju maske.
Velika studen
neprijateqe miri.
Kamin pucketa.
Darko Habazin Daks
Broj 4
PREDSTAVQAMO [email protected] KLUBOVE I [email protected] PISACA
In memoriam
DALEKO
Iznad horizonta sam ispred vidika daleko.
U naru~ju na|ene su `eqe retke
obgrqene, samo du`e mogu iste biti.
PROMENE
I
Uz stare cipele
ne pristaje
obe}ana budu}nost.
Jednostavno,
svaki zahtev za promenom
podrazumeva mnoga
bolna isku{ewa. Recimo:
navikavawe na teskobu
i brisawe se}awa
na detiwstvo.
U novim cipelama
pazim na svaki korak.
Uglavnom,
idem po putevima
~istim i bezbednim
i postepeno gubim pravo
na malu sre}u u blatu.
Da li izdaleka mesec razgleda
ili dr`i stra`u
na toplome dlanu celoga tela?
P~ele mog vida ka`u:
„Gora je moja sa mnom oro{ena“.
Put moga tela je u pepelu, u zemqi ovoj
U brdima daqine ~ujem pti~ji poj.
U ruci vremena vidim portret svoj.
Svaki `ivot poleti na krilu svome.
Pri~a `ivota koje suze peku,
u klinove leda u otopqewu.
Uspomene i se}awa nose reku,
na mlazu `ivota ja~e su od stewa.
PROMENA
II
U starim cipelama
su moji snovi i saplitawa.
Ti{wa neprolazna
iz prvih `uqeva.
Skokovi nedovr{eni
preko zabrana i ograda.
Isku{eni~ka tama
i izazovna svitawa.
Strah kada leva
opomiwe desnu na blizinu
crvoto~nog ormana
i gomile odba~enih stvari.
Na mojim umornim nogama
neute{no cvile,
a pra{ina budu}ih dana
nezadr`ivo veje i pada.
Sofija Sowa Bo{kovi}
HAIKU POEZIJA
Kosovo - stvarnost.
Ne dosawani san
na{ih predaka.
Iza devet ma~eva
glave ^estitog Kneza ne zavr{ena bitka.
U jednoj ruci
krst. U drugoj cvet Sveti ratnik.
@i`ak svetlosti
u mona{koj keliji.
No}na molitva.
Milorad Soviq
Trgom Slobode
Prolaze dve {take
i jedna noga.
Zveri po snegu
nogopisom pisale
{umski zimopis.
Dragan @igi}
Broj 4
KLUB PISACA „^UKARICA“
POETA
19
PESME U JEZI^KOM OGLEDALU
BLACK OCTOBER
IN A WHITE ENVELOPE
CRNI OKTOBAR
U BELOM KOVERTU
In Memory of Todor Toše Proeski
(January 25, 1981 - October 16, 2007)
Todor To{e Proeski
(Januar 25, 1981 - Octobar 16, 2007)
"And My Life - Games with no limits,
Tired story, torn pages, empty, not written.
And my life is forever falling,
all to be counted - a defeat will remain,
just old habits in me, it will remain…"
It all began as an innocent game
to amuse the spectators
at the green velvety parade.
Black Knight, Black Queen and a Black
Devil with a gig in the foot
Marching the highway
Sve je zapo~elo kao nevina igra
da zabavi posmatra~e
na zeleno bar{unastoj paradi
Crni Vitez, Crna Dama i Crni
\avo sa koncerta pravo
mar{iraju autoputem.
Not my lucky day
Misty crack of dawn
Wakeup call in vain
Not my day…
For all I know, the angels were here
to claim. Lightning stroke my
storming brain.
Nije moj sre}an dan
Magli~asti cik zore
Bu|enje u nepovrat
Nije moj dan…
Sve koliko znam, an|eli su ovde
na va{ zahtev, da pokupe ceh.
Munje udari{e moju svest.
The odds stole my harmless game.
It became a power game in which
one hides his shame
as a child does with his face
behind a pair of hands,
to reveal it a moment later, calling out
Peekaboo! Guess my name!
Oh, such a shame… May Day!
May Day! May Day!
Who is here to blame…
The bloody highway
just crossed My name.
Slu~aj je ukrao moju bezazlenu igru.
Nastala je igra mo}i u kojoj
neko krije svoju sramotu
kao {to dete skriva
svoje lice rukama,
da bi ga otkrilo trenutak kasnije, vi~u}i
@murke! ^ik pogodi ko je!
Oh, kakva {teta… Upomo}!
Upomo}! Upomo}!
Ko je ovde kriv za sve…
Krvavi autoput samo {to je
prekri`ao Moje ime.
Autor and translator:
Ratka Bogdan Damnjanovic
20
"Jer moj je `ivot igra bez granica
umorna pri~a, trganje stranica na kojim ni{ta ne pi{e
Jer moj je `ivot ve~ito padanje
kad zbrojim poraze ni{ta ne ostane
samo jo{ vu~em navike i sve na tome ostane…!!!"
POETA
Autor i prevodilac:
Ratka Bogdan Damnjanovi}
Broj 4
PESME U JEZI^KOM OGLEDALU
VEROVANjA
VEROVANJA
Ponekad verovanja
sazdana na la`ima
postanu ja~a od njih.
Mo`da i od istine.
I onda ne zna{
da li su istinite la`i
ili su la`ne istine.
A verovanja i dalje traju.
V~asih verovanja
zgrajena na la`eh
postanejo mo~nej{a od njih.
Mogo~e celo od resnice.
In potem ne ve{
ali so resnice la`i
ali so resnice la`ne.
A verovanja {e naprej trajajo.
VESELIN D`ELETOVI]
VESELIN D`ELETOVI]
Prevedel: KarEn (justOne), Maribor
CROYANCES
VERUVANJA
Souvent les croyances
bâties sur des mensonges
deviennent puissantes et vraies.
Peut-être plus vraies que la vérité.
Et tu ne sais plus
si les mensonges sont vrais
ou les vérités mensongères
Et les croyances perdurent.
ponekogash veruvanjata
sozdadeni od lazenje
postanuvaat pojaki od niv
mozebi i od vistinata
i togash neznaesh
dali vistinite se lagi
ili se lazni vistini
a veruvanjata i ponatamu trajat
VESELIN D`ELETOVI]
prevod / traduction
Zorica Sentic, France
VESELIN D`ELETOVI]
Lena Mitevska, Skopje
OVERBEVISNINGERNE
Sommetider bliver overbesviningerne,
baseret på
løgnene, stærkere end dem,
Måske endda stærkere end sandheden.
Og da ved du ikke
om sandherne er ikke løgnene
eller om sanshederne er ikke falske.
Og overbevisningerne holder sig fortsat.
digt af VESELIN D`ELETOVI]
oversat til dansk af
Predrag Crnkovi}
Broj 4
POETA
21
POETA
GLEDA[ ME, SOKRATE, BRATE
GR^KA ZLATNA SREDINA
Gleda{ me, Sokrate, brate,
Sav od kamena,
Sli~an sebi, kao da nisi znao
[ta }e ti se desiti,
Kraj tebe obeznawenog,
Iako se to ne da videti
Jer si od ~istog znamewa.
Izmeri se zemqa,
(Pomo}u kantara
Oka~enog o Arhimedovu
Ta~ku oslonca u vasioni.)
Zatim se uti{a krv,
Bogovima se prinese na `rtvenik
Najlep{i bik,
Suo~i se sada{wost i budu}nost,
Oslu{ne se kratko bilo strasti,
Povu~e se linija od najsvetlije zvezde
Do tribunovog ka`iprsta,
Koji Grcima dokazuje
Da je rat neminovan
A mir jo{ neminovniji.
Sve to se obavi
U znaku posledwe ~etvrti meseca,
Dok sav demos spava,
Samo filozofi smi{qaju nove teorije,
Po kojima bi se svet
Mogao spasiti od samog sebe.
I kao cvet kad bukne na svetlu,
Neko izgovori re~ koja
Otkrije zlatnu sredinu.
Niko je na svetu ne razume,
Niko da je izgovori.
Samo Grci.
Gleda{ kako gori drvo, ~uje{ kako te
Zaboravqa ~ove~anstvo. Mo`da nisi
Boqe ni zaslu`io, jer {ta }e tebi
Tolike petqancije, Sokrate, brate,
Kad je moglo sve lepo da se zavr{i:
Strela ti u srce, metak nam u ~elo,
Zar to nije isto, Sokrate, brate,
Zar nisi mogao ovo predvideti
I lepo si}i sa visina u hlad vrta
I zaplakati se, kao {to je i red.
Dokle }e da te u~e, Sokrate, brate,
Nekakvi prevaranti,
U~e tvoje misli pogre{no,
Kao {to pogre{no beru masline, kao {to
Pogre{no udaraju junaka u wegovu petu.
[ta daqe da ~inimo, Sokrate, brate,
Kad je sve sada samo bolno ponavqawe
Ve} poznatog i proma{enog.
Gleda{ me, Sokrate, brate,
razne`en pla~e{,
Ispred svog mermernog spomenika,
Odlazi{ s ogrta~em preko ramena,
Pod maslinu, u debeli hlad.
Zami{qen si i gleda{ u svoj dlan.
Vi{e te nema. Beznadan to be{e pad,
I ~udniji od ~uda, pono}ni san.
DEMOSTEN
Skida svoju glavu sa ramena.
Stavqa je na hridinu kraj mora.
Slu{a svoj jezik dok govori.
Meri ja~inu talasa.
Jo{ malo poja~ava logiku misli.
Opet slu{a.
Ka`e: Istorija je te~evina,
Budna pomo} u zlu ~asu.
Quqa se i romori forum
Obeznawen wegovim upozorewem.
Prima u svoje uvo
Nerazumqivu tutwavu neprijateqa
I pretvara je u azbuku koju sri~e narod.
22
POETA
QUBAV, CVETA EKSPLOZIJA
Se}am se tvojih dolazaka:
Sve~anost je brujala u vazduhu.
Otkrili smo reku bezimenu,
Ni u jednu mapu
Nije bila uneta,
Pripadalaje samo nama.
Po toj reci,
Vukli smo brod
Sa kipom bo`anstva,
Ne vide}i kako se
Kidaju konopci.
Jo{ govori{ mojim akcentom,
Miri{e{ na moju snagu,
Spremna na putovawa i davawa.
Do}i }u da postojim
Na tvom ostrvu
Malih, cvetnih eksplozija.
\oko Stoji~i}
Broj 4
POETA
ZA[TO MOJE SRCE PATI
U TAKTU ODBROJAVAWA
Nikada ti ne}u re}i
Za{to moje srce pati
Idi svojim putem mila
Vidi{ da su kasni sati
Zrno za zrnom
od biserne brojanice
ponovo se to~e u se}awu
krupna zrna
na svilenom koncu nanizana
na belo grlo devoja~ko
te{ka ogrlica
od bisernog kamewa
Odgovor }e{ sama na}i
Za{to pati srce moje
Kada shvati{ da smo sada
Samo pro{lost nas dvoje
O, kada bih mogla
da zaustavim talase
da pocepam mre`u
i zametnem tragove
jer na dnu je pukotina
sto krvari iz dubina
dok {koqke prazne vape
u muqu od bigora
peskom zatrpane
svaka tra`i svog bisera
Pono} odavno je pro{la
Srce moje jo{ pati
Izgubilo je qubav jednu
Koja ne mo`e da se vrati
Neka pati srce moje
Nije ono od papira
Prebole}e ove rane
Samo mu treba malo mira
Aleksandar Panti}
SA OVOG TRGA
Sa ovog bezimenog trga
Samo u dva smera mogu
U geometriju gradsku
U {umadijska brda
Na betonskom plo~niku
Zapuhnula mi usta
@ednog psa lutalicu
Drugi pas guta
Ratka Bogdan-Damwanovi}
Za {ume i brda
Treba da si ptica
Iz zuba lisi~jih
Poleteti nikad ne}u
GNEV KORA^A
Poku{aje lomim
iznemoglog htewa.
]utwa obigrava,
jauk bezglasa
plete greh.
Gnev kora~a
razumom.
Sa ovog bezimenog trga
Hteo bih odmah - ne znam kuda
Kometa moja glava
Stra{no se rasprskava
Danijel Radovi}
Broj 4
Komad za komadom
od nedovr{enog mozaika
ponovo se sklapaju
u vitra`u sazve`|a
Svako {ilo tra`i svoj ugao
svaka izbo~ina svoje udubqewe
svako zrnce svoje zrewe
Samo praznine nedore|ane
te`e ko plodovi
i tebe prizivaju
u meni da se pore|a{
ja u tebi
Mozaik da se dovr{i.
POETA
Grozdana Crepajac
23
POETA
NE MOGU
KAO SUZA
Ne mogu da zaslu`im batine
Nisam dete.
Ne mogu da prestanem da sawam ,
Ma{tam i volim.
Ne mogu da }utim
Glava nije ukras.
Ne mogu da gledam dobrovoqne robove
Kad smo svi ro|eni slobodni.
Ne mogu da se pomirim sa Balkanom
I prekim pogledima.
Ne mogu da ne vidim
Kad imam o~i.
Ne mogu da se zadovoqim glupom frazom
I pristanem da budem ukras.
Ne mogu da se pretvaram
Iza le|a ogovaram.
Ne mogu da dozvolim
Da mi name}u svoj {und.
Ne mogu jo{ mnogo toga
To mi je nasle|e od pradedova.
Ne mogu i ne}u da se odreknem toga!
Ja te volim, ~isto, kao suza.
Borislava Dvoranac
...NI NALIK MU...
^itav osvetlih
svet s ovo moje srca Wega da na|em.
Oblak ne videh
crn, grom {to nebom puca bi ve} da po|em...
Mis'o u ogaw
bacih, du{u podjarih,
sve svetlu za lek.
Ispod svega stoji moje srce,
{to te voli obi~no i prosto,
kad se smeje{ ono bije ja~e,
kad te nema, stegne se, pa pla~e.
Jasmina [iki}
DOLAZIM PRVOM PESMOM
Belim grlom u jagode
belom du{om u pohode
svemu svetom
svetu svome
svome rodu
rodu reda
prvom redu
prvoj ptici
do{loj s juga
prvom jugu
mom istoku
tvome zovu
tebi zovnoj
jutros po|oh
na krilima svoje ptice
voznom redom nesanice
da vam pru`im ruke sunca
moja sunca
sunca moja
u pohode dolazim vam
sa istoka
prvom pesmom
Tad stihnu bubaw,
jer, i wega zapalih tro{e}' ve} vas vek.
Peko Lali~i}
A kad spade `ar,
u pep'o mi se `ivot,
dah i vek stvori,
***
Jedno zrno ~asti
~eka slavnog pesnika.
Wemu se ne `uri.
Istoka me Car
taj Zavetni mi Kivot,
sjajem pokori.
Mirjana Marinkovi}
24
I sve ove pri~e {to izmi{qam,
za tvoj osmeh to su varalice,
da izgleda zapetqano, mudro,
da se ~ita izme|u redova,
da ne li~i na qubav ni jednu.
POETA
Dragan @igi}
Broj 4
POETA
VODENICA
VELIKANU U SLAVU
Ostani jo{ no}as moja mala senice,
Ostani, ma niko ne}e znati gde si,
I na staroj klupici raspleti pletenice,
I pusti da qubim te ko {to do sad jesi.
(Antonu Pavlovi~u ^ehovu)
Skriveni u tami jer telo to `eli,
Dok sa to~ka starog p{enica miri{e,
Neka ne`ni poqubac meqe hleb nam
vreli,
A vodu sa izvora kapqice nam ki{e.
Vek i po prohuja od ro|ewa genija "Galeb" nad "Vi{wikom", eno, jo{ leti...
Wegova zvezda slave ve~no sija,
na "Ujka Vawu" i "Tri sestre" nas seti.
Tako (ne) prolazi sveta slava,
Maj~ica Zemqa ne zna {ta rodi...
Anton Pavlovi~ beja{e glava
{to pri~om po buri `ivota brodi.
Qubi{ me dok srce u grudima tu~e,
I dok ne`no, pospano, skupqa{ svoje
zenice,
Dok u tami skidam ti ko{uqu, prslu~e,
Tiho te~e voda sa stare vodenice.
U gimnaziji taganro{koj
krenuo ^ehov putem nauke...
O toj sredini malovaro{koj
"[arene pri~e" slatke mu muke.
Kao sve`e mleko ko`a ti je meka,
No} na seno skupqeno pomalo miri{e,
Ti u meni budi{ divqega ~oveka,
Ostvaruje{ snove, o~i {to ih sni{e.
Kroz spisateqske plodne dane
o{trinom pera, uz satire strast,
`igosao dru{tvene mane:
primitivizam, podmitqivu vlast.
Jutro belo budi se, petao se ~uje,
Spava oko moje, moja mala senica,
A ja uz wu le`im i xak stari tu je,
Samo budna ostala stara je vodenica.
Karijerizam i hvalisawe,
zloupotrebe bi~em {ibao;
egoisti~ko pona{awe,
qudske obmane re~ju ribao.
I danas gledam kroz suze i smeh
besmrtnih likova galeriju;
la` i istinu, nepo{tewe, greh ^ehovqevu kwi`evnu istoriju.
Stevan Vreki}
Anton Pavlovi~ - majstor novele,
Maestro je humora, satire fine,
komi~no-tragi~ne pri~e crno-bele,
dramati~ar realisti~ke istine.
AKO JE ISTINA
Ako je istina da je to {to me opija
samo da{ak minulog qeta
u pramenu neke zami{qene prolaznice
od koje mi ostaje samo ~e`wa
velika kao rastojawe izme|u
dvije posva|ane pjege
s desne strane nosa
onda je to sli~no nekoj divnoj ludosti
koja mi kuje slatke zavjere i koja mi
ne dozvoqava da se umirim u trenutku
kada mi ona uputi sasvim slu~ajan pogled
Drama "U pomr~ini" pozori{ta:
i smeh i strah od "^inovnikove smrti"!
O, kako ~ovek zakora~i u - Ni{ta,
Nirvana iz "Stepe" `ivqewe mu strti!
Vek i po od ro|ewa ruskog genija "Galeb" nad "Vi{wikom" besmrtan leti...
Wegova zvezda slave ve~no sija,
na "Ujka Vawu" i "Tri sestre" nas seti.
* Pesma od naslova ^ehovqevih dela
Goran Veselinovi}
Broj 4
POETA
\ura [efer Sremac
25
POETA
PRIJATEQICI
^EKAWE...
^uvaj mi se, Prijateqice moja.
Nevina du{o
pod kupolom gnevnih i razjarenih
pod tamom oneznabo`enih
uz reku {to plavi patos svemira.
Ki{a pada ve} danima
i ne prestaje...
Ja ~ekam ve} satima
ali ni{ta se ne ~uje.
I ti{ina postaje ukleta...
^uje se samo pla~ prosjaka
zbog vremena oteta,
i otkucaji starog ~asovnika.
^uvaj svoje ime
Koje ti je znamewe.
Osvetqavaj.
Koliko god da stoji{ jedna, na vetru
Nisi usamqena pod svodom.
^ekam, i ~eka}u
da sre}u donese novi dan.
@ivim, i `ivje}u
za isti sru{eni san.
Sre}emo se, razgovaramo
I kad niko ne vidi da se gledamo,
Mi se vidimo.
Evo, sedim na pragu i znam da }e{
nai}i.
Ne progovaraju}i, pri~am ti.
Ru{i se ~itav svijet moj,
a ni{ta se ne ~uje...
I daqe prosjak tvoj,
jer stari bol ne prestaje...
Obe prepoznajemo svet bez vrata.
Zato i{temo papir, crtamo prozor,
I otvaramo ga:
O, re~i, le~i nas.
Le~i.
Na gre{kama ne u~im...
U `ivotu prvi put
osu|ena da }utim...
Gordana Vlaji}
MOTIVI
I ~ekam da spomenik
moje sre}e sagrade...
Otkucava sate ~asovnik
a ne uspijeva niko srce da ukrade...
Otkucava stari ~asovnik
i broji proplakane sate...
Sagradi}u svoje tuge spomenik
da mi se radosni trenuci vrate...
Pevam li, pita, da svojim glasom
prigu{im qudske jecaje dana;
pevam li, kadra la`nim talasom
spirati `ive tragove rana.
@ivim, i `ivje}u
za svaki qep{i dan.
Ali uvijek sawa}u
da `ivim ve} sru{eni san...
Pevam li, `ele}` da slatkim bolom
o{trinu pravog `ivota bla`im,
il` kroz mrak, s mutnim oreolom
ostatke davnog sjaja potra`im.
Tamara Seni}
Pevam li da bih punila sobom
odaje prazne sopstvenog lika,
il`, podrivena nad jednim dobom,
skovala duhom ma~ osvetnika.
Milica Ili} Ga~i}
26
POETA
Broj 4
POETA
SLIKA
RAWENE GRUDI METOHIJE
Smrt veze kamenom stazom
Uskim prolazom
Disawem koje
Para pra{wavi
Vidokrug
Na golu zemqu pade i vrat ne slomi,
ve} ja~i i ~vr{}i osta
k’o komad hleba kameni
kad otkine{ od gladnih usta.
Sve {to se poseje,
to po`wu ptice grabqivice.
@ene nose
Bjele marame
Tu su u pitomu dolinu,
{to ponosno Metohijom se zove,
nekad do{li znani i neznani
da grade tople domove.
Tu su i moji preci stigli,
i otac mi je tu ro|en,
pravednom rukom spasa vo|eni
da iznikne im dom vekovni.
Uplela je u kose
Guste magle
Vrbake
Nad potokom
Mutne
@ene
Tr~e
Preko poqa
Bezglavo
Tu ispod stare duwe,
koja bri`qivo hladom ~uva
du{e {to spas u zemqi tra`e,
nisu im dali mira vukovi bezna|a.
Ne dado{e livadama da cvetaju,
da se letina uzbere, da kose otkos
pokose.
Ku}e u selu
Traju
I u dnu poqa
Brdo koje traje
Ono raste
Debqa se
Te pitome metohijske grudi
neja~ su svoju privile,
a manastiri se stewu}i mole
da ih oslobode okova
i da du{a bezbo`ni~ka
ne ~ini vi{e zlodela pti}e da puste da sviju gnezda.
@ene
Otvaraju vrata
Ulazna
Ku}e
Ove
Veqko Bosni}
QUBAV
Tu na goloj zemqi,
{to obe}ana be{e,
osta{e samo uga{ene sve}e,
koje su bile zvezde vodiqe tragovi pro{losti metohijske du{e...
Qubav je sveta tajna
Qubav je svetlost dana
Qubav je nesto lepo
Za{ta svi ka`u da je sveto
Qubav je dan bez no}i
Qubav su tvoje o~i
Qubav je prole}na lasta
[to doleti sa juga
Qubav je nesre}no srce
[to ga obuzima tuga
Qubav je kao slepac
[to sa svojim psom hodi
Qubav je dete
[to se uz pla~ rodi
Dijana Milanovi}
POZORNICA
Svako o ne~emu sawari.
Snovi su pozornice bez publike
a mi glumci bez premca
koji igraju po svom scenariju
i u sopstvenoj re`iji
sa omiqenim statistima.
Kada zvono zazvoni
i zavese na pozornici se spuste
neki sasvim druga~iji `ivot vodimo
grade}i nove snove.
Marija Helena Vesovi}
Broj 4
POETA
Sawa Petrovi}
27
POETA
OPU[TENO
SRBIJO
Pustimo no}i niz vetar,
da se strunama pro{losti ni`u.
Du{om dodirnimo Zvezda spektar,
da ptice slutwe do Duge ne se`u.
Pustimo snove rekama da teku,
nek' izbledi im izvora obris.
Kroz plamen u zoru jezdimo daleku,
u trepetu dana upijmo gubqeni miris.
Zaboravimo iskrewe o~iju
na obalama ogweva zgaslih.
Korake ka hridi u val preto~imo,
probu|en iz izvora usahlih.
Prona|i nas osmehom,
da osvetlimo svih parova pono}.
Dr`i me mese~evim krilom,
dok bludimo na hridi srca
kao mese~ari.
Ksenija Radoti}
^UVARKU]A
^uvarku}a, ~uvarica
u osami predve~erja
uzdasima plam razgara
i ogwi{te ku}no ~uva.
Oti{o je za kog po|e,
sad koliko, pre sto dana,
oti{o je da ne do|e,
da povadi zadwe o~i,
da polomi zadwe ruke,
da rasto~i zadwe nade.
A izvor su o~i bile,
i posteqa ruke meke,
zajedni~ke mnoge nade;
u {ta su se pretvorile
u kom danu salomile?
Sagoreva nebna svetlost
i kosti joj stare mladi,
darivanu Bo`ju milost
crnom nogom ~ovek kaqa;
gre{ke gde su, gre{ke {ta su,
O, slite se s usta nemih
i reknite i ubite i spasite...
^uvarku}a vatru ~uva,
uzdasima ugar `ari,
Boga moli da ne svane,
da se vrata ne otvore.
TAJ KOGA SAWAM
Taj koga sawam
vi{e mu ne vidim lice
ali ~ujem muziku
u praznom prostoru sna.
Srebranka Tomi}
28
Raskop~aj wedra svoja
Srbijo, majko,
primi, za{titi nas,
iznemogle, rawene,
prognanike nesre}ne,
u tebi tra`imo spas.
Daj nam malo spokoja,
majko voqena,
bar jednu no}
daj nam miran san,
za{titi nas od nesre}e,
majko mila,
samo jednu no},
samo jedan dan.
Republike na{e ratuju,
krvava se borba vodi
da spasimo nevine glave na{e,
hitamo Drini vodi,
idemo tebi, na{oj slobodi.
Ne okre}i nam le|a,
Srbijo,
molimo te, majko na{a,
tvoji sinovi smo mi,
zna{ da se gine
s' ove strane Drine.
Ti si nam jedina,
na{a si nada,
volimo te kao o~i svoje,
vjeruj u svoje qude
i Boga na nebesi,
ni{ta ne smije da ti se desi,
brani}emo te do zadweg daha,
pa kako nam bude,
osim Tebe nemamo
druge rodne grude.
Ne smije{ zaboraviti,
Srbijo majko,
ti da si na{ jedini spas,
ne dozvoli da nas uni{te,
digni ve} jednom svoj glas.
Marko Q. Ru`i~i}
POETA
Snovi su ptice
rasterane jutrom
soba je prazna
a ja sam mo`da san.
Olivera [ija~ki
Broj 4
POETA
KAP SVETOSAVSKA
STARA MASLINA
Pri~a dugo predena
odjekuje kamenom.
Na kamenu blista
beli {tap,
suza bela.
Miri{e
kap svetosavska,
te~e
iz mramornog neba,
bojama mira
duboke korene
zaliva,
htewe pravde zida
vaja sopstven trag.
U BLIZINI PORED BARA
PONOSNO @IVI MASLINA STARA.
WENA KRO[WA BOGATSTVO DAJE,
WENI PLODOVI K’O DUKAT SJAJE.
U JEDNO TIHO LETWE VE^E
ONA MI SVOJU TAJNU RE^E:
-PONOSNO STOJIM HIQADU LETA,
MOJA KRO[WA GRLI SVU DECU
SVETA!
DECA SU VEDRA ^ITAVOG DANA,
WIHOVIM OSMESIMA NEMA MANA!-
Zorka Stojanovi}
LOVE, FAITH, HOPE
U BLIZINI PORED BARA
PONOSNO @IVI MASLINA STARA.
Hope is the biggest liar ever seen!
Love is the cruelest thief!
Faith is hope's bosom friend!
What do we have in between? -
WENA KRO[WA BOGATSTVO DAJE
DE^IJI OSMESI K’O DUKAT SJAJE!!!
- Nothing, and more nothingness,
ashes made of dreams and illusions,
bubbles ready to be dispersed into selfishness
after the loss of the three friends
you find a new pal - bitterness!
Na drumu
u `utoj boji
jesen stoji.
JESEN
And he incessantly smears your soul!
You know that.
And he is every pang's thorn!
You feel that!
Still, you keep him close
even though he is not the tender rose!
Ozebli vrap~i}
na pragu ~ove~jem ~u~i,
bori se protiv ki{e,
gledam kako se mu~i.
Its petals withered long ago.
Now you see, now you know.
Once you called them
a thief, a liar,
now they are your wildest desire!
Na drumu
u `utoj boji
jesen stoji.
A beli suton
ogrta~ sprema...
uskoro }e na putu i zima da drema.
Hope is the breath in your lungs!
Love is the core!
Faith is irrevocably lost!
No need to write any more!
Violeta Milovanovic
Broj 4
Li{}e sa grawa
na zemqi sawa...
Ki{ne kapqice
padaju na moje lice.
POETA
Jasna Zejnelovi}, 5/3
O[ „Vo`d Kara|or|e“, Ni{
29
KRATKE PRI^E
TWO THOUSAND AND TWELWE
Naduvava se nebo otka~eno od mistike no}i. Naduvava se kao vre}a od kostreti ili mehur kita koji
je progutao Jonu i u sebi umno`io eho wegovih molitvi toliko jako da je odzvawao po morskom dnu
nabujalom od dobrote starca. Naduvava se od uzdaha qudi {to veslaju po uzdrhtajima valova, po nutrini vriska, po zamr{enim iluzijama jedne stvarnosti koja je probila opnu od kukavi~ijeg jajeta i
izlegla neman adsku. Niz kaldrmu otkucavaju potkove no}i jo{ jedno ve~e u kojem }e panonski mornari
utonuti svoje la|e u pra{inu ravnice. Prolaze senke kroz budoare misli i otresaju srebrnim grivnama miris uspavane lepotice sa zaba~enom glavom preko kamene ruke.
A kroz ulice grada iskrada se Josafat zamotan u belu togu sa {tapom od tikovine u ruci. Sedu bradu
mu bacaka vetar dok mu ispod belih ~ekiwastih obrva blago gledaju tamne i misti~ne o~i. Prou~ava
sve oko sebe. Svaki pokret, senku. Wu{i da{ak vetra i mirise {to kovitla ve~e kroz mramorne doksate neba. Prolazi mimo qudi pa`qivo biraju}i gde }e stati da ne remeti puteve ~oveka koji uporno
mar{ira u krug u krug dive}i se kolosalnosti svoje senke. U drugoj ruci nosi snop papira uvezanih
brodskim paripinama. Zastaje tek trenutak kada na torwu otkucava deseti sat. Krsti se sa onom rukom
sa {tapom i nastavqa daqe seku}i belom ra{irenom togom sivilo no}i. Iza wega, na desetak metara
povla~i senku neko ~upavo mom~e i skriva se uz stabla lipa tek napupalih `utim cveti}ima. Po nekada slu~ajni prolaznik dobaci pozdrav, ali kada vidi sedoga starca u beloj togi prelaze na drugu
stranu ulice i zakriquje lice senkom oboda {e{ira ispod kojega bqeskaju crvenkaste o~i zveriweg
pogleda. I Josafat zastaje. ^eka da mu onaj mladi} pri|e bli`e a onda baci zrnevqa iz |`epa ispod
toge i oslu{ne lepetawe golubova visoko u nebu i qudske korake duboko u ulici:
Etiam tu, mi fili?Mladi} se kosne i pojuri u prvu duboku senku ali se sa toga mesto upali svetlo i on stade kao ukopan
i tek tada wegov no` sevne na svetlosti i otkrije se.
Rekoh: -'' I ti sine moj''. [to Cezar re~e Brutu. Ali ti nezna{ ni za Bruta ni za Cezara nego
te privukao moj zave`qaj sa umotanim papirusima u paripinu uvezanih ~vorovima brojanica. Pri|i da
vidi{ da nije vredno da proleva{ moju krv i svoj `ivot, jer ovo i da prisvoji{ ni{ta ti ne}e dati i
ako ogromnu vrednost ima.Pozva ga starac i sedne na jednu klupu ispod svetiqke koja je bacala {kiqavu `utu svetlost. Mladi},
kao satir posko~i nekoliko puta i ne vra}aju}i no` u kaniju pri|e i znati`eqno nakloni glavu nad
bele papiruse. I zaista. Sve {to je starac nosio bili su papiri uvezani brodskim u`etom i zavezani
na ~vori}e kao brojanice. Tek kada se uverio da mu je `rtva slabe imovine, on gurne no` u kaniju i
okrene se da po|e ali ga blagi stara~ki glas zadr`a u mestu.
- Da nisi badava kidisao za mnom i da nisam samo mr{ava antilopa ne dovoqno pothrawena, sedi da
ti poka`em blago koje nosim.
Mladi} ne izdr`a nego klimne glavom, proviruju}i samo vrhom nosa iz senke.
Evo .- Re~e Josafat pa razveza jedan ~vori} na brojanici i izvu~e jednu hartiju. Dok je nesretni mladi} be~io o~i u sedog starca on ga umota u taj izvu~eni papirus i dune u wega tako silno da se
ona hartija okomota oko upla{enog mladi}a. I vide on ceo jedan nepoznat svet. Celo jedno pozori{te
glumaca, qudi, matresa koje su palminim li{}em mahale iznad ispru`ene gospode preko kanabeta.
Duga~ke hodnike u mermeru i visokim stubovima. Tavanice oslikane nebom i an|eoskim prizorima,
te{ku svilu i pozla}eni name{taj. Gole skulpture poslagane ispred zidova. A onda se izdvoji jedan
~ovek i dok je mladi} poku{avao da razazna svaku boricu ~ovekovog lica, ono se prilepi za wega i
on oseti kako u wemu kuca novo srce. Pogled mladi}a se pretvori u vid ~oveka bogata{a u vi|ewe
pronicqivog oka kojem nije promicala ni jedna senka. Istoga momenta u dvoranu u{eta prelepa `ena
u haqini boje zlata. I ~uo je izdisawe mladi}a i osetio kako se znoje evnusi stiskaju}i me|u nogama
smokvin list. ^uo je i mumlawe starijih momaka i skrivawe lica devojaka iza maramica natopqenih
od suza prezira a ona mu pri|e:
Dobro ve~e Hrizogone.
Mladi} se za~udi kada iz wega progovori glas ~oveka ~ije je lice i ruke i grudi, ~ije je noge ose}ao
kako svoje a pretovarene zlatni nakitom.
-Dobro ve~e.- ^uo je svoj novi mrzovoqni glas a onda ona nastavi da cvrku}e:
- ^ime ve~eras mo`emo da uveselimo dragog Hrizogona?
- ^ime vi mo`ete da me uveselite? Sve {to ste mi izneli do sada bilo je ili bajato ili dosadno. Vi
nemate ose}aj za lepo.
- Gusten und ohrfeigen sind verschieden.- Odgovori ona pritajenim glasom tako da su evnusi naslawali
glave da bi boqe ~uli i sla|e se nasme{ili. (ne skrivaju}i bol gledaju}i u wen nabujali dekolte)
Onaj novi stanovnik mladi}a se namr{ti:
Vi zbijate {alu samnom a neznate da vas na jedan moj mig mogu dati i{ibati. Zaboravqate da
ste mi dati da mi uga|ate a ne da mi na nema~kom izgovarate gluposti.
Lepotica u zlatnoj haqini se nasme{i. U wenom osmehu se ogledao evnuh dok su mu bezobrazno padale
kapqice znoja sa brade direktno u bokal sa vinom koji je dr`ao na poslu`avniku.
Ali, ja vi{e ne znam ~ime vam mogu ugoditi. Ju~e ste imali sirijske plesa~ice. Dan pre cirkus
iz Kine i guta~e vatre i bogate arapine koji su vas zasipali skupim poklonima. I ratnike sa krvavim pri~ama i jo{ krvavijim sudbinama i gologuzi narod koji je pravio lakrdije na svoj ra~un za oglodane kosti pod sofrom i sve ste to imali i niste zadovoqni. Da ne spomiwem harem od stotinu lepotica, leoparda kana, ni muzi~are sa svih delova sveta, pripoveda~e, `onglere ii I ni{ta. Pomozite
mi dragi gospodine i ja }u sve u~initi da budete sre}ni.Hrizogon se natmuri toliko jako da se mladi} upla{i.
Mesalina.- Drekne on dok su mu na vratu poiskakale sve `ile.
Da vam slu~ajno nije palo na pamet da priredite jo{ jedne orgije. Dosadnooo. Ne}u ni rat protiv neke gologuzije ni fado peva~ice pod prozorima ni gole striptizete.. Ni{ta. Ja ho}u da budem
30
POETA
Broj 4
KRATKE PRI^E
sre}an. Dovedite mi Merlina i neka me on usre}i kada ve} vi ne umete. Jasno?- Prodera se onaj u
mladi}u isklijao iz spisa uvezanih paripinom.
I eto dovedo{e nekog ~arobwaka. Ne be{e to Merlin nego neki na zameni umotan u iscepane haqine,
bradat i suv. Pepeqastog upijenog lice na kojem su sjala dva plava oka, pri{ao je ne ostavqaju}i zvuk
koraka za sobom. Ne re~e ni{ta nego pri|e Hrizogonu i kucne {tapom od trske po mermernom podu.
Hrizogon ga odmeri, proceni i oceni pa ka{qucne:
- ^uo si {ta sam rekao Mesalini. Dosadilo mi sve ovo. Fazani puweni bademima i jastozi i zlato i
konkubine i ovi evnusi sa smokvinim listom na mestu mesta i tavanica oslikana andjelima. Sve mi
dosadilo. Ho}u da budem srecan. Ovo sve. Bqaaak. Ali da osetim srecu. To ho}u. Da se radujem da
volim da osetim potpunu qubav i da sam sre}an. Da ~ujem muziku iz nutra da vidim lepotu sveta.. Mozes
li to? Ako ne mo`e{ odmah na giqotinu. Ili ga bacite lavovima. Svejedno. Ili oba. Onaj sa trskom klimne glavom i iz vre}e sa le|a po hramu pospe neke trave. Upali veliku grudvu tamjana pa zamumla neke molitve i zakadi toliko jako da se vi{e ni{ta od dima nije videlo. Po~nu
ka{qati i evnusi i posluga i robovi i konkubine samo se glas Hrizogonov nije ~uo. A kada se ra{iri
dim iznad kanabeta Hrizogonovog svi se u ~udu skupi{e. Na wemu je le`alo `uto, kao od medi {tene.
Be{e toliko lepo da su mu se svi obradovali. Cikne Mesalina od sre}e pa ga uzme u naru~je i po~ne
ga maziti i qubiti. I evnusi se obradova{e. Udari{e im suze na o~i, ne kao one kada su kao Sike
izgubili sve budu}e poro|aje od mudrog: '' fik'', o{tre ~akije gospodarice Gandi.. Ma ne. Udari{e im
suze iz kanala sre}e. Iz radosti na koju su odavno zaboravili da postoji..
E, a na{ Hrizogon dovu~e mladi}a na neku poqanu. I vide mladi} vire}i iz Hrizogona spaqena sela
i gradove oko sebe sve uni{teno i opqa~kano. Vide od poplava izrovanu zemqu i bogaqe kako tra`e
milost. Vide i nejaku decu kako dozivaju svoga roditeqa i ratnike oslowene samo na svoje juna~ke
pri~e kako mole za zrno duvana i radnike bez fabrika i pticu bez noge vide. I vide da taj golub stalno leti i ne mo`e da sleti pa se strese od straha. Strese se od o~aja. Od boli. Od muke se strese i
promuca gutaju}i ne{to {to mu je bilo sli~no suzama ali {to mu je u grudima stvaralo stra{nu bol:
- Ko u~ini ovo? Ko ovoliku nesre}u svetu u~ini? Ko je taj monstrum? To zlo? Ko je ta ala adska?Pitao je stalno se okre}u}i oko sebe. Gde god bi pogledao ruke bogaqa, o~i gladne dece. Sirotiwa i
jad.
Hej ti sa trskom u ruci i pocepanim haqinama. Pa ja sam tra`io da se radujem. Da. Da mi
ukine{ sve one tra}arije od zlata i poslugu i konkubine i robove i arene. Ali nisam tra`io da me
stavi{ u pakao. Ko je ovo uradio? Ko je ova nakaza {to od sveta napravi ovo?I vide kako se onaj sa {tapom ponovo pojavquje. No ovaj put mu haqine behu svetle, kao od zlata sjajne i oko glave mu zasija{e zvezde i vide da mu na {tapu od trske pi{e:'' POKAJTE SJA'', pa se strese.
A onaj re~e glasom koji se prospe po narodima:
- Ovo na~ini Ti i sli~ni tebi. Gladni apetitom ada vi ste na~inili ratove, sirotiwu bedu. Od de~ijih
suza je satkano va{e zlato. Od ridawa majki je va{e bogatstvo. Od rana ratnika su va{i zlatnici i
va{e haqine. Od sirotiwe, muke i bolesti su va{e pala~e i dvorci. Hrizogonu se po~e{e tresti vilice i sa nogu mu spado{e zlatne papu~e. Oseti kako mu se lice kupi
borama i kako mu sedi kosa. Oseti kako se smawuje i kopni pa jo{ sa ono malo glasa {to mu je ostalo pro{ap}e:
Pa gde je tu sre}a? Gde je tu radost, qubav? Gde je tu ono ve}e od svakog zlata od svake palate
od carskih dvoraca balova i podruma punih vina. [ta je ve}e od riznica blaga od opqa~kanog plena
od smaragdnih ogrlica? [ta je to {to je ve}e i lep{e pa i radosnije od bogatstva ~oveka?Upita Hrizogon a onaj sa {tapom u ruci se nasme{i i poka`e trskom u nebo.. I zabruje naduveni oblaci
tamom. Zagude vetrovi uznose}i prah ~ove~iji kao svetlucavu pra{inu sa tamne zemqe. Udari{e mnogi
gromovi i mnoge duge. Rascepi se nebo i silna svetlost se uste`e od istoka ka zapadu. Narod popada
na kolena. Narod pade ni~ice kada onaj sa {tapom od trske progovori da su ga svi mogli ~uti:
Ustajte i radujte sja. Raduj se mali u svemu veliki u delu. Radujte se ubogi, gladni i `edni.
Raduj se jer dolazi On. On koji je ve}i od svakog zemqanog blaga. Koji je ve}i od svake qubavi koju
mo`e spoznati ~ovek. Koji je jedini mesija i vidar sveta. Raduj se jer je do{ao isceliteq du{a i tela
i u koga je `ivot ve~an.Mladi} se trgne. Oseti da le`i prekriven harijama starca Josafata i da ga ovaj mazi po ra{~upanoj
kosi. Polako je podigao glavu pa se zagleda u star~eve o~i pune tuge:
Gde si krenuo star~e sa tim hartijama?Upita ga tek tako da se pita.
-Idem da odnesem sve ove sudbine sveta na mesto gde }e im biti izvidane rane. Gde }e im biti dat
pravi lek i prava uteha. Idem da Ga do~ekam i da mu predam sve uzdahe bolesnica, majki dojiqa,
pa}enika i jadnika sveta i tako rasteretim du{u punu jada od svega {to videh i ponesoh sa sobom u
srcu svome.Mladi} klimne glavom i krene za starcem:
Idem i ja sa tobom. Daj mi deo tvoga tereta, tvojih hartija du{e da ih ponesem.Starac klimne i dade mu deo hartija. Posrnu mladi}. Oseti da mu du{u napuni hilade gladne afri~ke
dece. Oseti ih i vide kako tr~e za zrnevqem hrane koje obesni bacaju iz aviona po presu{enoj pustiwi. Vide ih kako plaze otekle jezike pod vedro nebo za samo jednom kapi ki{e. I oseti wihove mr{ave
noge i naduvane stomake i ispale kosti i rojeve muva i bol i o~i pune molitve. Vide bebe kako mrtve
vise sa usahlih grudi majki. Vide de~icu, starce, qude kako padaju po pustiwi i kako umiru. Iz onih
drugih papirusa koje je nosio uskome{a{e se kolone prognanih mu~enika i sirotiwa ispod mostova
grada iz dubine zemqe zavika{e ostavqeni i umorni starci...I rikne koliko god je imao daha. Koliko
god je imao snage. Rikne iz hiqadu usta du{a koje je sa papirusima poneo sa sobom:
Do|i. Do|i Mesija i Bo`e na{. Do|i {to pre radosti, Qubavi i spasio~e sveta.Hrizogon -Gr~ ''u zlatu ro|eni''
Broj 4
Boris Staparac
POETA
31
KRATKE PRI^E
Barbara Hass Modliñska
Janku
Ovaj je list napisan o Janku Koñczyñskim, ostrovskokali{kom poetu i prijatelju i namjenjen ~itaocima i medijima u Poljskoj kao i u cijelom svijetu.
Ovo je list za tebe i o tebi, za sve one koji ~itaju tvoju poeziju. Nek njihova srca budu otvorena kao {to su i na{a
otvorena za tvoje rije~i i razmi{ljanja, lijepe rije~i koje
umiruju nas male.
Jednog dana bila sam u Gdanjsku i {etaju}i po Dugoj ulici
pri{la do {tanda sa suvenirima. Htjela sam ne{to kupiti, ali
prodava~ je gledao prema svojim koljenima i bio jako koncentriran na ne{to. Mladi je ~ovjek napokon podnio glavu i
zapitao {to mi mo`e pokazati, a u tom momentu mu je ne{to
palo s koljena. Sagnuo se i podignuo knjigu. Upitala sam ga
{to to ~ita, a on mi je dao u ruke knjigu poezije Jana
Koñczyñskiego. Moj me je mu` po`urivao da ne{to kupim
i da krenemo dalje, a ja sam zapitala dali mi tu knjigu mo`e
prodati, na{to mi je mladi prodava~ odgovorio da ne mo`e
jer je to knjiga njegove djevojke.
Po povratku u Be~, `ivot je tekao uobi~ajeno dalje, ali nije mi dalo mira pitanje o tome tko je taj
gospodin J,.Koñczyñski.
U to vrijeme sudjelovala sam na portalu poljske poezije. Vlasnica portala "Poezje.com" me
zaprosila da bi moje pjesme objavila na njenom portalu. Naravno da sam na to odmah pristala.
Upoznala sam tamo mnogo izvsnih ljudi, a jedna je osoba sa nadimkom Janek, razmjenila samnom
i adresu elektronske po{te. ^esto smo se dopisivali i medjusobno ocjenjivali na{e pjesme. U poeziji gospodina pod nadimkom Janek, ~esto sam nalazila opu{tanje, ili bolje re~eno, mir u du{i.
Gospodja Elzbieta, vlasnica portala poezije.com, organizirala je u Zawoi, Sustret Literata na{eg
portalu. I tamo smo ja i moj mu` upoznali kona~no Jana Koñczyñskiego.
Njegova karizma, mislim da mogu tako napisati, za~arala nas je do kraja, a isto tako i neke druge
u~esnike susreta, na{e kasnije prijatelje. Zapravo, na{e pravo prijateljstvo se i za~elo u Zavoji. Od
te 2008 godine imamo s tim izvanrednim ~ovjekom, poetom i prijateljem, neprestani kontakt.
Uvijek kad ~itam poeziju prijatelja Janka
Koñczyñskog, zahvalna sam Gospodinu da nam je
dao mogu}nost da se upoznamo. Jankova poezija
je moj vodi~ kroz dan. Smiruje me ~ak i onda kada
mi se ni `ivjeti vi{e neda, kad bih se najradje
zavukla u mi{ju rupu da me nitko ne vidi. Uve~er
~esto pro~itamo moj mu` i ja po nekoliko
Jankovih pjesama, opustimo se i zaspemo.
Mogu jo{ jedino dodati da i bi drugi mogli imati
istu takovu radost i smirenje, kakovu imam ja pri
~itanju poezije Jana Koñczyñskioga, te ga stoga iz
dubine srca preporu~ujem. On je uistinu izvrstan
^ovjek i uzbudljivi Poeta.
Barbara Banach, pjesnikinja iz Be~a
http://poezjakonczynski.w.interia.pl/
Jan Koñczyñski
32
POETA
Broj 4
KRATKE PRI^E
TRI SUSRETA
"Moja majka bi bila presre}na kad bih se o`enio Vama", ka`e Ranko, sme{e}i se svojim tamni vilajet o~ima u
koje ne smem pogledati da se ne izgubim nepovratno. Posle ove izjave kojom obe}ava vi{e nego svi moji najsmeliji snovi, obaram o~i da prikrijem stawe bezumne sre}e u koje me je doveo. "Ali ja znam da bi to bio greh," dodaje ozbiqno.
Greh? Za{to greh? U nedoumici, tra`im pomo} izvan sebe, bespomo}no se osvr}u}i.
Blistavo nedeqno popodne. Oko nas nigde nikoga, samo sunce nemilosrdno pr`i. Ponekad se oglasi neka ptica,
bumbar ili p~elica. Iz Novog Sada, u razgovoru, nas dvoje smo pre{li preko mosta u Petrovaradin i Kamenicu
i sada hodamo pokraj Dunava. Vazduh treperi od jare, a reka tiho ~avrqa udaraju}i o stare ~amce koji se sawivo ququ{kaju u pli}aku. Zavr{iv{i svoju misao, Ranko zastaje, okre}e se ka meni i gleda me, ozbiqno, u o~i,
jednu ~itavu divnu, zajedni~ku ve~nost. Ali ta re~ "greh" uznemirava me. Ne shvatam. Ja ga volim i znam da nema
ni{ta gre{no u toj qubavi. Ali, {ta on ose}a? Za{to pomiwe greh? On i ne zna da ga volim. Kako bi mogao
znati: nikome nisam ni re~i rekla.
Srela sam ga, prvi put, pre godinu dana za vreme pokrajinskog atletskog takmi~ewa na novosadskom igrali{tu. U
samom sredi{tu, za glavu vi{i od svih, baca diskos. Nedaleko odatle, ja sam, sa juniorskim baca~icama radila
isto. Sve sam lokalne i pokrajinske atleti~are poznavala, wega nikada nisam videla. U to nije moglo biti
sumwe. Isuvi{e je izuzetan da bih ga mogla prevideti: upadqivo vi{i, uspravniji i stasitiji od ostalih;
savr{enih, klasi~nih crta lica i kao pono} crne kose i brkova, toliko druga~iji kao da pripada nekom drugom
svetu i vremenu. Precizno i glatko vaja simfoniju snage i lepote: U trenutku bacawa diska veli~anstveniji je od
~uvene gr~ke statue. Nikada ni{ta lep{e nisam do`ivela.
Zaboravqam gde se nalazim i {ta sam do tada radila, i kao op~iwena ga posmatram. Umesto da se priberem i
koncentri{em na sopstveno bacawe diska, a zatim i kugle, ja sam odsutna i rastre{ena, stalno gledaju}i u pravcu
tog neznanca koji, i ne znaju}i da postojim, ozbiqno i predano radi svoj posao. Moj trener se prvo ~udi, a onda
razo~arava, i quti: na na{im treninzima stalno sam postizala rezultate iznad tada{weg rekorda. O~ekivao je da
se to i zvani~no potvrdi. Bio bi to zaslu`eni trijumf, wegov i moj, posle dugog, predanog rada. Ali mene, odjednom, vi{e interesuju mu{ki seniorski rezultati nego moj sopstveni. Nikada nisam slabije bacala nego tada.
"Miroir, {ta se doga|a?" Pita me ^ika Ja{a blago, ra{iriv{i svoje od sunca i vetra po igrali{tima izbledele
plave o~i, uvek pune razumevawa i podr{ke za svoje brojne "pulene." Po{to sa mnom, polu{aqivo, naj~e{}e govori francuski, nazvao me je Miroir, Ogledalo.
"Ni{ta naro~ito. Nikada nisam suvi{e verovala u svoje atletske sposobnosti. Ne volim da se takmi~im, sem sama
sa sobom." Ovaj odgovor, mrzovoqno-ponosit, nije li~io na mene do tad. ^ika Ja{a i ja imamo odnos pun uzajamnog po{tovawa i topline. Bez komentara, po~iwe strpqivo da pokazuje kako da upotrebim snagu koju zna da
imam.
Ali moje o~i, kao i misli, stalno be`e ka neznancu. Napeto pratim sve oko wega i saznajema da se zove Ranko i
da je iz Sente. Srce mi tone ispod nivoa mora: posle takmi~ewa oti}i }e daleko i nikad ga ne}u vi{e videti.
Kao mala leptirica privu~ena mo}nom svetlo{}u, samo ho}u da budem u wegovoj blizini i upijam sve. ^ujem wegov
glas i on u meni podi`e talase velikih voda. U svom {esnaestogodi{wem `ivotu, po prvi put ~ujem ne~iji glas
ne samo sluhom nego celim bi}em. Ne samo iz pogleda i glasa, ve} i iz celog zagonetnog Rankovog bi}a, zra~i
sna`an magnetizam. Iza te veli~anstvene spoqa{wosti mora da se krije sadr`ina isto tako nesvakida{wa i
divna. Potpuni stranac, ustalasav{i najskrovitije kutke moga bi}a, pomogao je da shvatim koliko sam i sama
sebi nepoznanica. Na zvuk wegovog glasa, dubokog i ozbiqnog, ali i bar{unasto umiqatog, di`e se plima u mom
telu, od sitnih, ugodnih talasi}a do zastra{uju}e mo}nih potresa. Oni namah kr{e moj dotada{wi mir i varqivo ose}awe kontrole nad sobom.
Posle toga, punu godinu dana, Ranko zaposeda sve moje misli. Sve {to radim duboko je povezano s wim. Kao {to
bremenita `ena nosi dete pod srcem punih devet meseci, i ja wega, potajno i zabraweno, hranim u srcu tu celu
godinu. Nikome se ne usu|ujem poveriti svoju tajnu, sem dnevniku. Pi{em iskrena, ispovedna pisma i neposlata
~uvam u toj svesci zajedno s pquskom qubavnih pesama koje i neznaju}i inspiri{e. Ne bih se usudila da ih
po{aqem i da znam wegovu adresu.
Pro{la je godina dana. Opet smo na igrali{tu. Atletski susret samo {to nije po~eo. Odjednom, objekat mojih
tajnih sawarewa prilazi mi s osmehom: "Miroir, siguran sam da ste se u me|uvremenu razvili u pravu {ampionku. Pre nego {to po~ne gu`va, smem li da Vas zamolim da sa pro{etamo i malo pro}askamo posle takmi~ewa?"
[irom otvorenih, blistavo sre}nih o~iju, bez razmi{qawa pristajem.
"Sre}no Vam bacawe," Ranko se sme{i i, pre nego {to sam do{la sebi, nestaje. Posle toga sve je preplavqeno
sre}om. Ne pitam se kako zna moj nadimak. Pitam se da li je mogu}e da me je zapazio, izdvojio od ostalih, i
po`eleo da upozna. Da li je mogu}e da su moja skrivena ali sna`na ose}awa nekom be`i~nom telegrafijom preneta i na wega? Kako je ina~e mogao saznati {ta mi zna~i ve} godinu dana? Krila sam svoju tajnu bez re~i i nikome
`ivom nisam je poverila. Znala sam, zato {to je dvadesetak godina stariji od mene, nedosti`an je i zabrawen.
Mama i ina~e smatra da je rano da se zabavqam i sa de~kom svojih godina. Znam da bi mi zabranila sve u vezi
s atletikom i bila bih pod strogom prismotrom ako sazna da sam izgubila pamet.
Tajne silno i opasno pritiskuju. Odjednom, ~ovek se na|e u samici. Spoqa, naravno, sve izgleda isto. U su{tini,
ni{ta vi{e nije isto niti se ikada mo`e povratiti u pre|a{we stawe.
Rankov poziv da pro{etamo moj je prvi "rendezvous," mnogo "qubavniji" nego {to bi mogao shvatiti. Upravo
zato, brine me {to me vodi u prirodu, van grada. Mama mi je godinama predo~avala sve mogu}e opasne situacije
koje mu{karci name{taju da bi zaveli neiskusne devojke. Navela mi je i primere devojaka koje "vi{e niko ne}e,"
kao i dece "~iji se otac ne zna." ^esto mi ponavqa {ta mu{karci stvarno o~ekuju dok govore o qubavi. Uspela
je da me uveri koliko je smrtno opasno poqubiti se, a kamoli zaqubiti. Naoru`ana svim tim znawima koja odvajaju svet de~urlije od odraslih, zarekla sam se, sasvim ozbiqno, da niko, niko sem mene ne}e dr`ati moju sudbinu u rukama. Jednostavno, ne}u se qubiti. Niko me ne sme poqubiti bez obzira na izgovor: ro|endan, Bo`i}
ili bilo {ta sli~no. Posle toga ose}am se bezbedno, naro~ito zato {to me, do toga trenutka, uop{te niko nije
interesovao ni privla~io.
Broj 4
POETA
33
KRATKE PRI^E
Svakodnevno, okru`ena sam de~acima mojih godina, piskavih glasova, retkih, bezbojnih dla~ica na bubuqi~avom
licu, ruku drhtavih i oznojenih dok uzimaju moje sveske da prepi{u doma}i zadatak. Ne samo {to mi ne pada na
pamet da poqubim ni jednog od wih (~ega se mama, izgleda, pla{i), nego mi dolazi da i svesku operem vru}om
vodom.
U Rankovoj blizini, naprotiv, postajem nejako ma~e ba~eno u vrtlog. Neko dotad nepoznato uzbu|ewe me zahvata,
izazivaju}i sna`nu drhtavicu, tako da moram da se dobro potrudim da je prikrijem. Istovremeno `elim da se prepustim. Znam, to se nipo{to ne sme dogoditi. Ovo je, o~igledno, jedan od tih fatalnih slu~ajeva o kojima mama
govori. Ne sumwam, Ranko mora biti opasan `enskaro{. Tako privla~an, nema drugog izbora! Stalno sam
zaokupqena strahom da }e poku{ati da me poqubi.
Ovde, na obali Dunava, daleko od qudi, kad je tako neo~ekivano pomenuo `enidbu, a zatim greh, pogledao me je
dobro u o~i, sasvim ozbiqno, a onda se okrenuo i krenuo natrag, ka gradu. Ja se mu~im da odgonetnem {ta se
skriva iza tih re~i. Sve {to on ka`e ili uradi je smrtno va`no za mene, a ipak, pored sveg truda, ne uspevam
da ga shvatim.
Brzo sti`emo do centra. Tu mi pru`a ruku, u~tivo se pozdravqa, i odlazi. Uop{te ne poku{ava da me poqubi.
Umesto da se opustim i smirim, to me jo{ vi{e zbuwuje, mo`da i razo~arava. Sva moja bri`qivo pripremqena
odbranbena strategija bila je nepotrebna. Da je poku{ao da me poqubi, uprkos svega {to mama ka`e, mogla bih
bar verovati da ga interesujem na bilo koji na~in, wegov na~in, makar i pogre{an, za mene nedozvoqen. Zna~i,
ne voli me, ne mo`e da me voli. Verovatno me smatra balavicom. Ja ni{ta ne znam od stvari koje su wemu va`ne.
Boqe {to ne zna: ja ne bih ni umela da ga poqubim, ~ak i da se usudim da poku{am. Stalno o tome razmi{qam,
ali ni{ta vi{e ne shvatam nego na po~etku. Postajem rastresena i zami{qena. Misli na Ranka ne napu{taju me,
a wegovo xentlmensko pona{awe me jo{ vi{e privla~i i osvaja.
Sada jo{ i vi{e, sve {to radim uvek je povezano s wim. Znam, tamo daleko, u jednom drugom gradu, on ustaje
ujutro, jede doru~ak, pije kafu, ~ita novine, mo`da juri `ene i ne zna koliko se sna`no usekao u moj `ivot i
kako ga zauvek mewa.
Dok se moje drugarice uveliko zabavqaju i qube bez onih pogubnih rezultata o kojima mama govori, ja sedim kod
ku}e, ~itam lepu kwi`evnost, pi{em poeziju i sviram klavir, uvek oblivena nekom melanholijom i usamqeno{}u,
i nehotice privu~ena umetno{}u koja je inspirisana tim istim duhom. ^itam i pa`qivo prou~avam klasike romanti~ne kwi`evnosti, slu{am i sviram muziku romanti~nih kompozitora i nalazim u wima duboko razumevawe i
utehu. Privla~i me lepota ro|ena iz ~e`we za nedosti`nim. Mama ne zna koliko me qubav prema Ranku za{ti}ava
od `ivota koji pored mene proti~e. Verna sam wemu i sebi, ne~emu nejasnom ali sna`nom u {ta sam verujem. Od
wega ni{ta ne o~ekujem, ali se nadam. Nosim ga u svom bi}u kao {to bremenita `ena nosi mali plami~ak `ivota,
hrane}i ga svojim `ivotnim sokovima do punog razvoja.
U me|uvremenu zavr{avam gimnaziju. Sa velikim nadama i odu{evqewem spremam se za studije u Beogradu. Brat
mi je ve} tamo i raduje se {to }u mu se pridru`iti. I roditeqi su uzbu|eni i ponosni, ali mama pokazuje tugu.
Bez nas, bi}e usamqena. Kad pti}i jednom odu iz gnezda, vi{e se ne vra}aju. @ivot ih nosi sve daqe. Upravo
ta, woj tu`na misao, mene usre}ava. Spremna sam da otvorim krila i poletim. Negde duboko, pomalo se ose}am
i krivom: uvek sam bila bliska s mamom. Znam da smo brat i ja wen ceo `ivot. A, ipak, radujem se odlasku iz
mnogo razloga. Jedan od wih je Ranko. I on je na studijama u Beogradu.
Stigla sam. Raspakovala kwige, plo~e, ode}u i druge stvari, po zidovima pove{ala moje omiqene francuske
Impresioniste, na prozor stavila saksije sa cve}em. Od sada }e ovde biti moj `ivot. Nestrpqiva da po~nem
upoznavati grad, jo{ isto ve~e vodim sa sobom jednu devoj~icu iz susedstva u {etwu, i kre}em na Terazije. Tu,
pred hotelom Moskva, sede qudi pijuckaju}i crnu kafu i }askaju}i, u`ivaju}i u blagoj jesewoj ve~eri. Na
plo~niku stoje mladi}i i gledaju devojke, povremeno im dobacuju}i, ba{ kao i na novosadskom "korzu." To mi je
poznato. Kako ovde nikoga ne znam, ose}am se nesigurno. Ne usu|ujem se da gledam direktno ni u koga.
Iako je misao luda i nerealna, mogu}a samo u filmovima i romanima, ja se ipak potajno, ali tim ~vr{}e, nadam
da }u sresti Ranka. Ose}am da je tu blizu, da me vidi, iako ja ne vidim wega. Uzbu|ena sam ("egzaltirana," mama
bi rekla) isto kao onog popodneva kraj Dunava. Nosim ga u srcu i snovima, danima i no}ima, nedeqama i mesecima, pune dve godine. Jo{ uvek ne shvatam za{to je smatrao da bi bio greh o`eniti se mnom.
Odjednom, glas iza mene. Dubok, sonoran, privla~an mu{ki glas, "Otkud Vi u Beogradu?" Prilazi nam s le|a,
razdvojiv{i mene i devoj~icu. Ranko! Wegov glas bih prepoznala u milionima. Podse}a me na crkvena zvona i
Mendelsonovu muziku. Obrazi mi se rumene a o~i se {irom otrvorile "gutaju}i" wegovu celu pojavu. Kao u snu.
Najlep{em snu u kome su i ~uda mogu}a. Ona stara vrtoglava drhtavica, vratila se.
[etamo tako i }askamo. Ta~nije, Ranko }aska, a ja, kao u pijanstvu, samo nastojim da se priberem. Nisam u stawu
da ga ~ujem, iako `elim da upijem svaku wegovu re~. Wegov glas me uquqkuje u neki nadzemaqski trans.
Prati nas ku}i, a ja te no}i i ne poku{avam da spavam. Suvi{e sam sre}na, puna snova i velikih i{~ekivawa.
Mo`da je i wemu stalo do mene?
A onda me zahvata velika groznica. Kao plima, plavi me qubav za Ranka, za studije, za ovaj divni Grad na Dve
Reke. Sve to me dr`i u stalnom stawu neopisive opojnosti ~ula i vi{estruke radosti. Predavawa po~iwu i ja
ga ~esto sre}em u Kapetan Mi{inom zdawu ili u Studentskoj menzi na Slaviji. Upisujem i nema~ku kwi`evnost,
pa zajedno prou~avamo Geteovog "Fausta." Za mene je Ranko, kao Faust, oli~ewe gladi za potpunim saznawem
svega {to `ivot mo`e da pru`i. A ja, jo{ gladnija ali zastra{enija, jesam li ja Margarita?
Jednog dana pozvao me je da idemo u bioskop. Po mojoj ra~unici, to je na{ drugi "qubavni sastanak." Daje se
film "Intermezzo" sa Ingrid Bergman. Sa tom glumicom sam se uvek lako poistove}avala: visoka, atletski
gra|ena, ali ne`na i `enstvena. U ovom filmu igra mladu devojku zaqubqenu u znatno starijeg mu{karca. Spaja
ih muzika. Romanti~na qubav mora da se po wu zavr{i praznih ruku, praznog srca i s bolnim iskustvom.
Ranko i ja sedimo u posledwem redu. Dok se unosim u pri~u, muziku i tu`an, neminovni rasplet, Ranko se primi~e
sve bli`e, s glavom koju uporno poku{ava da spusti na moje rame, duboko udi{u}i miris moje kose i ko`e.
Ula`em svu snagu da ostanem mirna, ili bar tako izgledam. Ne znam {ta se od mene o~ekuje u ovakvoj situaciji,
razapeta izme|u maminih lekcija i onoga {to, po prvi put, sna`no ose}am. Sukob ovih opre~nih misli i ose}awa,
iscrpquju} je. ^eznem da se, makar na trenutak, smem prepustiti tom velikom talasu da me ponese ili proguta.
Ali, to je opasno, mama me je upozorila, a i sama vidim. Zarekla sam se da je nikada ne}u osramotiti i svoju
re~ moram odr`ati. Istrajavam.
34
POETA
Broj 4
KRATKE PRI^E
Film se zavr{io, Izlazim iz bioskopa sva crvena i naduvena od pla~a. Sadr`ina filma bila je samo delimi~no
razlog, ali i dobar izgovor.
Dok me Ranko prati ku}i, }utqiva sam i zami{qena. Da li je to slu~ajno: ba{ kao i "Faust," i "Intermezzo" je
ozbiqna opomena koja me je navodi na razmi{qawe. Stigli smo pred moju kapiju i zastaqemo gledaju}i se.
Odjednom, Ranko pita:" A kad }emo nas dvoje spavati?" Izre~eno tako direktno i neo~ekivano, pitawe me sna`no
udara u grudi. [okirana sam. Povre|ena. Za~udo, upotrebio je isti pristojno ubla`en, staromodni izraz koji je
moja mama upotrebqavala u svojim lekcijama.
Brzo i bez razmi{qawa odgovaram "Nikada." Povre|ena sam, duboko povre|ena. Moj dvogodi{wi ~isti san le`i
pod Rankovim nogama grubo zga`en i uprqan. Re~ greh, re~ koju je on upotrebio pre godinu dana, ponovo se vra}a
da me mu~i.
"Nemoj mi re}i da si jo{ devica?" Smeje se on napuklo. Sad vi{e ne gazi samo moj san nego i mene. Za{to je
takav? Odjednom, to je sasvim drugi ~ovek, neko koga ne poznajem i ne mogu voleti.
"Ja i nemam nameru ni{ta da ti ka`em." Odgovaram ponosito. Ali ponos ne ose}am. Samo duboku tugu, prazninu i razo~arewe. U wegovim o~ima, o~igledno, device su bezvredne kao otpatci. Ni za {ta. Neupotrebqive.
S tugom, ali odlu~no, svrstavam ga u mu{karce o kojima me je mama upozoravala.
"E, pa ako jesi, onda znaj da si jedina na celom beogradskom univerzitetu." Zakqu~uje Ranko s nekom grubom
primesom u glasu koja mewa celo wegovo bi}e. U tom trenutku, kao da me je mrzeo.
Ko je ovaj ~ovek? Da li ga ja uop{te znam? Nisam verovala da mo`e biti ovakav. Odvratan je. Mama je u pravu.
Okre}em se i utr~avam u ku}u. Ali pitawe me i daqe prati: Bo`e, da li je mogu}e da govori istinu? Pa nisam
vaqda ba{ jedina. U wegovim ustima to zvu~i kao abnormalnost. Lepo je mama govorila: re~ qubav ne zna~i isto
za mu{karce i za `ene. Kako sam se prevarila, kako sam se prevarila. Kad bi znao kako sam ga volela pune dve
godine, sigurno bi mi se smejao. Jedno je sigurno, on i ja ne mo`emo ostati zajedno. Razlike su isuvi{e velike.
Trebalo mi je dosta vremena da Ranka zaboravim. Te{ila sam se da, o~igledno, nije bio ~ovek za mene. Mo`da
je boqe {to sam to saznala ranije. Zagwurila sam se u studije, a vreme je u~inilo svoje.
Godine su prolazile. Neko mi je uzgredno rekao da Ranko putuje po svetu i da je, ~uli su, negde sa Eskimima.
Nisam bila sigurna da li je to bila ironija, prijateqska {ala, ili figura u govoru. A nije me ni interesovalo. Bila sam udata, i imala dete. Moja karijera je sjajno napredovala. Putovala sam, pisala, i dr`ala javna
predavawa.
Decenije su se nizale.
Nisam nikada razmi{qala da li }u ga ponovo sresti. Bila sam suvi{e zaokupqena svakida{wicom. A onda, `ivot
je po~eo da mi zadaje krupne udarce: majka mi je umrla rano, od sr~ane kapi. Ubrzo za wom i otac. A onda, sasvim
neo~ekivano i mu`. Od raka mozga. Obrela sam se u Americi, u zrelim godinama. Trebalo je pre`iveti i podi}i
dete. Sama.
Nikada nisam presekla pup~anu vrpcu sa domovinom. Vra}ala sam se svake godine. Jednog leta, hodaju}i po dobroznanim i voqenim beogradskim ulicama, ugledah Ranka. Namah smo se prepoznali i istovremeno zastali, osmehuju}i se.
"Miroir, otkad te nisam video." Taj stari, ve} zaboravqen nadimak zapqusnu me uspomenama.
"Nije ni ~udo, `ivim u Americi," odgovorih. Oboje smo stajali na sred ulice, sme{e}i se. Prolaznici su nas
gurali, `ure}i pokraj nas. Bili smo ba{ pred "Londonom."
"Hajde da popijemo po kafu," pozva me on. Dok smo srkali dobru, jaku crnu kafu, prepri~avali smo zajedni~ka
se}awa i uspomene, a onda i `ivot u periodu kada se nismo vi|ali. Ranko je pomenuo neka od svojih egzoti~nih
putovawa, kao i `ivot s Eskimkom. Brk mu se sme{kao a obrve vragolasto izvile, kao nekad, kad je govorio o
`enama. O~i su bile one iste, tamne kao vilajet, ali kosa i brkovi posrebreni. Bio je jo{ uvek za glavu vi{i
od ostalih, upadqivo lep ~ovek. U razgovoru, o~i bi mu na trenutak zablistale istim onim sjajem koji sam nekada znala, a onda se opet vratile u trajnu mirno}u ~oveka koji je mnogo do`iveo i sad se odmara na uspomenama
kao na blagom jesewem suncu.
Ozbiqno mi je pri~ao. "Kad sam se umorio od lutawa po svetu, i ja sam se, kona~no, o`enio. Ali, bilo je dockan. Dockan za decu." Gledao me je u o~i, pomalo sawala~ki-~e`wivo, a onda dodao: "Bogat sam a nemam to kome
da ostavim. I `ena mi je umrla."
Kao i moj mu`, pomislila sam. "Ti ima{ dete," nastavi Ranko. "Ima{ za {ta da `ivi{." Slu{ala sam ga i
shvatala: po prvi put otvoreno govorimo o sebi i o nama, na ravnoj nozi. Po prvi put vidim stvarnog Ranka,
mu{karca i ~oveka, i nije mi te{ko da ga shvatim. Sada, kad sam se oslobodila mladala~kog straha i
zaslepquju}eg zanosa. Kad sam kona~no shvatila mamino u~ewe samo kao wen strah i brigu za mene u tim "prelaznim godinama,"a ne kao pravilo za `ivot. Teret, koji sam nepotrebno nosila kroz sve te godine, spao je sa mene.
Umorna reka, sre}no stigla do mora, spremna da se stopi s wim. Sve je tako jednostavno i qudski jasno.
"Trebalo je da se o`enim s tobom, tada. Ti bi mi rodila sina," ka`e on toplo, s qubavqu. Gleda me intimno,
kao nikad pre.
"Iako bi to bio greh?" Pitam ga, nesta{no, dok mi sva do tad neiskazana, mladala~ka qubav slobodno isti~e iz
o~iju i celoga bi}a. Upravo ovoga ~asa shvatam {ta je on tada poku{avao po{teno da mi ka`e. Ja sam bila "materijal za `enidbu," ~ista i neiskusna, a on je, u tom trenutku, `eleo da luta po svetu i iskusi sve pre no {to se
skrasi. Stara tema: Per Gint; mu{karac ve~no luta, Solvejg verno ~eka.
"Bila si mudrija od mene, Miroir. @ena." Sedim tu s wim, svodim `ivotne ra~une i shvatam da je on u pravu.
@ivot mi je dao sve {to sam `elela, ~ak i vi{e, ono {to nisam ni umela da tra`im. Sada je vreme da u`ivam u
plodovima svoga rada. Za trenutak, gledaju}i u wegove iskri~ave o~i koje me toplo gledaju, mislim: mo`da nije
kasno za nas. Mo`da bismo tek sada mogli u`ivati jedno u drugome, sada kad nas je `ivotno iskustvo izjedna~ilo
i zbli`ilo, bri{u}i dvadesetak godina razlike. Ali, ta iskrica, topla i prijatna kao svaka nada, gasi si istoga ~asa. Moj Ranko je drag i mio starac. A ja svaki dan ~ekam da postanem baka i posvetim `ivot podizawu svoga
unu~eta. Mi `ivimo na dva kontinenta. Me|u nama je veliki, duboki Okean.
Ispri~ali smo se, sveli ra~une u sebi i sa sobom, a onda se srda~no i toplo zagrlili. Ostali smo tako za trenutak, dugogodi{wi prijateqi, u zagrqaju po prvi put. Onda smo se razi{li svako na svoju stranu.
Bio je to na{ posledwi sastanak.
Mirjana N. Radovanov-Matari}
Broj 4
POETA
35
KRATKE PRI^E
ALBERTOV PLES U VENECIJI
Ana je ispijala prvu jutarwu kafu dok joj je voda vla`ila stopala. Trg svetog Marka
je jo{ uvek bio pust ali je miris prole}a polako budio usnule strasti. Izbacivala
je potpuno pravilne kolutove dima poku{avaju}i da odagna jedno bolno se}awe.
Olegov lik joj je bio i daqe kristalno jasan iako ga nije videla nekoliko godina.
Ostavila ga je jednog vedrog prole}a dok su mu dva neprekidna potoka izlazila iz
uskih o~iju, a bol wegovog srca je tamnio dan.
Zaqubila se u wega zbog ~udesne sudbine mladi}a. Poreklom iz Severne Koreje,
ro|en u Kirgistanu, sa materwim ruskim jezikom, a bolnom slovenskom du{om. Imao
je istu onu tugu u o~ima, tako prepoznatqivu i tako duboku. Uvek ga je plavila neka
za~u|uju}a svetlost, a qubio je tako strastveno. Wegova umetnost je tada po~iwala da
raste, a danas je veoma poznat srpski slikar. I taman kada je Oleg prona{ao svoje
kona~no uto~i{te, ona je odletela u Veneciju.
Na{la je novog ~oveka. Alberto Latuada je bio mladi Italijan, svetlih o~iju koje su
silovito posmatrale na svet oko sebe. Voleo je boemski `ivot, kafane,
pi}e...Studirao je filozofiju sa ~udesnom stra{}u, sa takvom stra{}u nikada nije
prilazio `eni. Ana je zbog toga nekoliko puta suzama ispirala svoje bademaste o~i.
^esto je ulazio u wu, sna`no kao kow, `ivotiwski...U po~etku joj je prijala ta neobra|ena kosmi~ka igra, ali plavi snopovi svetlosti koje je hvatala sa Olegom nisu
nikada obasjavali weno bi}e u seksu sa Albertom.
Pogledala je na sat i pomislila kako Gulsina opet kasni. Gulsina je bila wena prijateqica, a istovremeno i koleginica u pozori{tu La Feni}e. Obe su bile na po~etku
peva~kih karijera, Ana kao koloraturni sopran, a Gulsina kao alt.
Ana je volela ovu divqu i nepredvidivu devojku koja je dubokom mudro{}u uspevala
da iznova povrati wen kreativni plamen koji se ~esto gasio zbog nezadovoqstva
qubavnim `ivotom. I sada je sa iskrenim osmehom i qubavqu gledala Gulsinu kako
skaku}e ka woj i {aqe joj poqupce.
"Opet kasni{, draga.." - procvrkutala je Ana.
"Da, ali sam ti na{la jednog slatkog, bademastog mom~i}a, praaaavog mu{karca..." otegnuto je zabrundala devojka iz veoma niskog registra. Volela je da zadivquje qude
svojim nesvakida{wim glasom, tako dubokim, ali tako poeti~nim. Retko ko je mogao
da uhvati tu muziku, tu dubinu koju je Gulsina hvatala kao od {ale. Ta ~iwenica joj
je veoma godila.
"Ma daj, molim te, kakvog mu{karca, ja imam..."
"Ima{ serowu, ostavi se vi{e tog mlakog plesa~a." - sugestivno je naredila Gulsina.
Ana je znala da }e popustiti, ose}ala je da je Gulsina u pravu...Odagnala je neke
moralne okove koju su po~eli da zve~e oko we i vratila ih je nazad u skrivene uglove
wenog bi}a. @elela je da prese~e neprestano nezadovoqstvo i bila je spremna da sve
proba.
Te ve~eri je obukla svetlucavu crvenu haqinu, stavila cvetni {e{ir sa velikim
obodom i pojurila kroz usku uli~icu ka mostu Rialto.
Mladi Italijan je bio lep i zgodan, ali dosadan i glup. Slu{ala je wegove nezanimqive govore, misli su joj letele Braunovim kretawem, a {etali su besciqno.
Uhvatila je pogled u wegovim o~ima, pogled koji je zna~io skori poku{aj poqupca.
Nije znala kako to da izbegne, a mozak joj je pani~no vri{tao. Tada je za~ula poznati
glas. Na jednom mostu je plesao Alberto, pohotno se smeju}i, a pored wega je stajala
devojka, bledog lica i iske`enog osmeha. Ana nije mogla da skine pogled sa te devojke, ose}ala je neki iskonski strah, pradedovski...
Osvrnula se oko sebe i postala svesna da je mladi Italijan u`urbano brisao niz
jednu uli~icu.
Oni je nisu videli, a ona je kao hipnotisana stajala i zurila u wih. Tada je videla
ne{to {to joj je gurnulo razum ka ivici provalije. Bleda devojka je iznenada zgrabila Alberta neverovatnom snagom i zarila mu bele, duge o~wake pravo u vrat. Videla
je kako se mladi} koprcao, ~ula je wegove vapaje, ali je stajala nepomi~no. Stvorewe
je slasno ispijalo `ivot iz Alberta, uvijalo se i u`ivalo u svom |avoqem obedu.
Tada je kriknula i poletela odatle. Um joj je vri{tao, suze su je pekle, ali je nagon
za samoodr`awem dostizao svoj vrhunac. Utr~ala je u kroz vrata stare zgrade u kojoj
36
POETA
Broj 4
KRATKE PRI^E
je `ivela Gulsina. Gulsina se uvek {alila kako je ona druga poznata li~nost koja je
tu spavala, prva je bio Alesandro Manconi.
"Veruje{ li ti u postojawe vampira?" - zavapila je dok je Gulsina qubila wene
nakva{ene obraze.
"Da" - odvratila je devojka smireno i ~vrsto.
Ispri~ala je doga|aj dok je wena prijateqica kuvala ~aj. Plakala je misle}i na
nesre}nog Alberta. Gulsina je tada izvadila staru drvenu kutiju. U woj je ~uvala jedinu uspomenu na dedu, blagog gospodina, velikog sovjetskog istori~ara. Se}ala se kako
joj je jedne davne ve~eri, dok je bila devoj~ica, deda podario veliki drveni kolac i
ispri~ao neverovatnu pri~u o krvopijama, o wegovim borbama sa wima...Srce joj je
lupalo, uspomena na wega je bila bolna, toliko joj je nedostajao taj divni starac koji
ju je odgajio...
Ana je slu{ala Gulsinine pri~e o vampirima i polako se vra}ala u stvarnost.
"Budi jaka, Ana, mi sada moramo na}i na~ina da oslobodimo Latuadu, on je okovan
te{kim lancima, du{o moja...Telo mu se ne}e..."
"Raspasti, znam Gulsino~ka moja, znam ja to. Ali bol je tako jak, a spoznaja o postojawu tih bi}a jo{ uvek gura moj razum mo}nom snagom..."
Gulsina se nasme{ila toplo i an|eoski. Zagrlila je Anu i odvela je spava}u sobu.
"Odmori se sada. Sutra }emo o svemu dobro promisliti...Ti lezi mila, ja idem da se
istu{iram, pa }u ti onda spremiti pravu, dobru ve~eru. Nisam odavno nikome, a i ja
sam gladna."
Ana je osetila sigurnost i toplinu, legla je na udobni krevet i zahvalila Bogu na
tome {to je uveo u wen `ivot prijateqa kao {to je bila lepa Gulsina.
Tada je osetila neku hipnoti~ku muzika, mislila je da je San po~eo da je pohodi i da
je pokazivao kroz divnu melodiju jo{ jedno od wegovih ~udesnih lica. San je dar
neba, dar Bogova i majke Vaseqene. Samo je iskonska dobrota neke mo}ne stvarala~ke
sile mogla kreirati San. San koji je Spokoj, San koji razja{wava Zna~ewe, San koji
ra|a Smisao...
Muzika je bila sve ja~a. Tada je ustala da vidi odakle je to dolazilo. Na krovu
susedne zgrade je igrao Alberto. Plesao je zanosno kao nikada do tada. Virtuozno je
|ipao, pomalo divqe, pomalo ne`no...Gledao je u Anu i sme{io se zatvorenih usta.
Ana je osetila sna`an seksualni nagon, zadrhtala je sva i nije uspela da ubije
Zaborav koji je posuo ~arobni prah po wenom skora{wem Se}awu.
"U|i mili, volela bih da me zagreje{, srce mi je promrzlo ve~eras...A ne znam za{to,
verovatno zato jer te nisam videla ~itava dva dana..."
Alberto je pobedni~ki zavri{tao i ustremio se ka woj. Tada je otvorio usta i beli
zubi su se halapqivo zarili u wen vrat.
Tada je Se}awe pobedilo Zaborav, ali je bilo kasno. Ana je gubila snagu i samo je
prozirno gledala u daqinu...
Za~ula je duboki urlik i videla Gulsinu sa drvenim kolcem u rukama. Izgledala je
kao ponosna ratnica, pravi izdanak svog naroda...Zarila je kolac duboko u Albertovo
telo i zga|eno posmatrala odvratno uvijawe zveri koja je umirala.
Pogledala je u Anu koja je jo{ disala. Suza joj je izletela iz oka i osve`ila Anino
lice.
"Oslobodi me, draga moja Gulsino~ka, i nemoj plakati..." - uzdahnula je Ana.
U tom momentu je Oleg zavr{avao svoju najnoviju sliku. Boje su o`ivqavale i on je
bio zadovoqan.
Tada je wegovo srce zaplakalo. Ostavio je mirno pribor za slikawe i pri{ao prozoru.
"Ne brini qubavi moja, ja }u te sti}i, ne}e{ i}i sama!"
Kada je drveni kolac prolazio kroz Anino srce, Oleg je otvorio prozor i poleteo u
slobodu.
Sreli su se u bqe{tavilu, velikom i ugodnom za o~i. Video je neverovatne boje, takve
koje nikada nije mogao stvoriti. Ali, bio je blizu! Ana ga je dr`ala za ruku i pevala.
An|eoski sopran je vibrirao i gonio boje da se me{aju stvaraju}i jo{ ~udesnije
slike.
Tada su se prvi put istinski spojili u jedno, nepodeqeno bi}e.
\uro Kosanovi}
Broj 4
POETA
37
KRATKE PRI^E
VOSTANI SERBIE
Ve~e. Beogradsko. Stigla sam vozom. Imam penzionerski popust, trideset posto.
^ekam dvadeset peticu. Prolazi dvadeset trojka, autobus u koji je trebalo da u|em.
Nije to prvi put da pobrkam. Misli su mi, vaqda, uvek na nekom drugom mestu. Van
trenutnog `ivota. Na stanici gu`va. Ulazim u autobus. Napred ima praznih mesta.
Vidim, nisu predvi|ena za invalide ili trudnice. Sedam do prozora. Sa svojim
mislima. Na ve~era{woj promociji kwige, osim pisca, sre{}u i mnoge prijateqe.
A iza mojih le|a `ena veze.
- Koliko puta sam ti rekla da ne be`i{!
- Daj mi sto dinara, mole}ivo ~ujem mu{ki glas!
- Ma, ne dam ti! Znam za{to ti treba!
- Kupila sam ti xemper i lekove!
- I ne}u vi{u da izlazim sa posla, zbog tebe! Zna{ da radim do jedanaest, a moram
da ustanem u ~etiri!
- Daj mi sto dinara!
- Ne dam, koliko puta da ti ka`em! Ne okre}em se. Vidim u prozoru, ogleda se
plavu{a, sredwih godina. Do prozora, iza mojih le|a, sedi vlasnik mole}ivog
glasa, koji ~esto ponavqa ,, daj mi sto dinara!" Do wega de~ak, verovatno unuk, petnaestogodi{wak. Povremeno ne{to i on obja{wava dedi. Mo`da mu prevodi {ta
govori }erka koja stoji i ponavqa, ne dam! Verovatno se i ona kasno udala.
- Daj mi sto dinara!
- Ne dam! Znam za{to ti treba!
- Gledam kroz prozor. Promi~u svetla, ne prepoznajem ulice. Putovala sam mnogo
puta na ^ukaricu. Treba da pro|em Sajam, Savu, pa uzbrdo, prva stanica, Dom kulture. Ali mi razgovor koji ne prestaje odvla~i pa`wu.
- Zna{ da imam otpremninu, ~etiri stotine trideset evra?! Dodaje mu{ki glas.
- Ima{ li ti ne{to napismeno?! @ivnu `ena.
- Bila sam! Firma zatvorena.
- Pove{}u te sutra, pa da vidi{! Imam i deonice, pet hiqada.
- Ma ima{ li ti ne{to napismeno?!
- Pove{}u te da vidi{, pravda se pomirqivo mu{karac.
- Iskopirala sam ti li~nu kartu i mati~ni list! Samo ovla{}ewe da mi da{.
- Do}i }u po tebe u nedequ. U dva.
- Da nisi mrdnuo! Ne}u vi{e da izlazim sa posla! Razume{ li?!
- Nego, {to si iza{ao bez xempera? Vidi{ da je hladno.
- Ho}e{ da se razboli{. A gde ti je xemper?
- Ostavio sam ga u kesi kod Zore.
- Daj mi sto dinara!
- Ma gde ti je xemper?
- Zakasnio sam na ve~eru.
- Pa tek je {est sati. Ne dam!
Pogledam kroz prozor, pogledam u sat, oteglo se putovawe.
- Ho}e li skoro ^ukarica? Pitam ~oveka do sebe.
- Ovo je Vo`dovac. Vidim, da sam i ja oma{ila. Ustajem, da si|em na slede}oj stanici.
Silazim na jednoj uzbrdici. Gu`va. Ka`u Kumodra`. Pogledam nani`e, vidim u
daqini hram svetog Save. Vidi se on na daleko. Svako pametan bi pre{ao na drugu
stranu i vratio se autobusom kojim je i do{ao. Ali ja ne odustajem. Ovo ve~e sam
planirala danima.
- Kako da se vratim i stignem do ^ukarice? Upitah izlaze}i. Mlad ~ovek re~e:
osamnaesticom, jednu stanicu, posle pedesetica.
- Pokaza}u vam.
- Vaqda zna! A {ta ima da pokazuje, znam i ja {ta je jedna stanica. Na vidiku ni
jednog autobusa.
- Da kupim ja jo{ karata. Za svaki slu~aj. Ulazim u prvu piqarnicu. Molim vas tri
karte! I kako da se vratim na ^ukaricu?
- Mo`ete pedeseticom, pa jo{ pe{ke trista metara, re~e prodavac.
38
POETA
Broj 4
KRATKE PRI^E
Ipak sti`e osamnaestica. Za jednu stanicu i ne tro{im kartu. Silazim, prelazim
preko ulice, ~ekam drugi prevoz.
Prolaze taksisti, najlak{e bih stigla. Koliko li to ko{ta i ne mislim. Prolaze
autobusi. Gde li koji ide, pojma nemam. Pitam gospo|u do sebe. @ena mi re~e da je
najboqe da udem u osamnaesticu pa da si|em pre Mostara. Da ne silazim niz stepenice. Mrak je.
- Tu prolaze svi autobusi za ^ukaricu.
I ne pade mi na um da je to glupost, jer za{to bi se zvala petqa ako idu svi na istu
stranu. Prolazila sam mnogo puta, imam orijentaciju, ali pod utiskom pri~e iz
autobusa, nikako da se saberem. U glavi sla`em pri~u. Verovatno je ~ovek ostao
sam. ^uvena beogradska firma konfekcije, propala. Stan, koji je sre}om zaslu`io,
prepisao }erci. Ovlastio je na penziju, samo da ga smesti u dom. A dom, verovatno u
wegovoj glavi bio lep{i, nego stvarno. I sada, ponekad iza|e, bez pitawa, onako za
svoju du{u da se pro{eta gradom. U|e `ena u pedeseticu. Mogla sam i ja. Vidim
vreme odmaklo. Morala sam odavno da stignem gde sam krenula.
- Zalutala sam u Beogradu, ali ne odustajem, javqam prijateqici, sa kojom je trebalo da se na|em.
I u~inih kako mi je re~eno.
- Koliko ima stanica do Mostara? U novom autobusu opet pitam. Ima prili~no,
re~e mladi ~ovek. I gledam, da opet ne oma{im. Si|oh kod Klini~kog centra.
Na stanici malo qudi. Hladan vetar. A gradski autobusi retki. Razmi{qam...
^uvari zavi~aja. Zanimqiv naslov kwige.
- Mnogo je qudi u Beogradu, ostavilo svoje zavi~aje.
U mojoj ~ar{iji, pe{ice za ~as preletim sa jednog kraja na drugi. Sretnem poznata
lica. Trampimo osmehe. Ispri~amo se.
Pogledala sam pre polaska enciklopedije. Tra`ila na Internetu. Nisam na{la ni
u Vujaklijinom Re~niku stranih re~i i izraza. Htela sam da vidim zna~ewe re~i ,,
zavi~aj." Na{a je to re~, o~igledno. Ne se}am se da nam je u~iteq obja{wavao pojam
zavi~aja. Verovatno je u to vreme ve}ina `ivela gde se i rodila. Ili to nije bilo
va`no. Pitala sam mladu u~iteqicu, {ta pri~a sada{woj deci. Ona re~e, zavi~aj je
mesto i okolina gde se rodimo i neko vreme `ivimo, ali ne moramo tu i da ostanemo.
Nai|e i ~uvena pedeset petica, za koju ka`u ,, budi sre}an kada je ugleda{." U|oh!
Stigosmo do Mostara. Vidim mota prema Sajmu. Dobro je, mislim ja. Uhvatila sam
najzad pravi. Voza~ pri~a sa kolegom.
- Kakva slu~ajnost! Kolega iz moje ~ar{ije! Kako je svet mali?
A ja se umorila od presedawa i kucawa karata. Pitam za ^ukaricu a on re~e, idem
na Zvezdaru. Nego evo, si|ite pa sa~ekajte, dvadeset tri. Onaj isti u koji nisam
u{la na po~etku. Opet gu`va. Autobusi ~esti. Dvadeset trojke nema.
A ko su ~uvari zavi~aja? Pade mi na um. [ta ako svi odu? Da li je zavi~aj i ono
{to nosimo u sebi? Zavi~aj su i grobovi. Oni ostaju. Ostaju wive. I na{e ku}e.
Reke. I ptice. Mirisi. Nailazi pedeset jedan. Re{ila sam da u|em. Kre}emo.
- Ide li na ^ukaricu? Pitam za svaki slu~aj.
- Ne znam! Ka`e lepa devojka, sa osmehom, evo pitajte wega. Momak pored we klimnu glavom. Vidim Savu, nadvo`wak, i sti`em pred Dom kulture. Osam je sati.
Krenula sam u pola {est. A kad je bilo sedam! Obi|oh oko zgrade. Bioskop, kafi},
galerija u prepravci i ugledah stepenice za nazna~eno mesto. Najzad!
Ulazim na prstima. Neki ve} izlaze. Pro|e i de~ak sa guslama. Izgleda, mnogo sam
zakasnila. Sedam u zadwi red, da osetim atmosferu. Osim autora, ne vidim o~ekivane poznanike. Ne ra~unam veliki poster mlade glumice na kome pi{e: Oj Kosovo,
Kosovo. Govori autor. A dok je re~i bi}e i nas. Delove kwige ~ita lepi `enski
glas. Sti`e i peva~ sa duhovnom pesmom. Ka`u, glumica zbog bolesti odsutna.
Sutradan pro~itah u novinama, bila je na drugom mestu! Svejedno, autor je lepo i
toplo govorio iz du{e. Odu`ilo se za one koji su do{li na vreme. Ka`u da je
po~elo sa zaka{wewem. Na kraju kwige... vojska kre}e da odbrani narod, teritoriju
i svetiwe. I zapeva{e, Vostani Serbie. Prisutni po~e{e da ustaju. Ustadoh i ja.
Qiqana Milosavqevi}
Broj 4
POETA
39
KRATKE PRI^E
PRI^A NE PRI^A
- Opet pi{e{ ? [ta sad? Opet pri~u?
- Ne znam, tako ne{to! Za neki konkurs, najkra}e pri~e, do 13 redova.
- Pi{e{ dakle kratku pri~u?
- Ma ne, za{to bih pri~u? Ja }u o nama. O tebi i meni, kako se dopisujemo ovog jutra.
- Mi nismo pri~a, pa ja tebe ne znam, ne vidim.
- Pa ba{ zato nismo jo{ pri~a. Mo`da smo istina, i heroji jedne pri~e, koju je tek sada neki pisac
po~eo da pi{e. Za{to ne bi tako ostalo...?
- Ako smo pri~a, pa mi ne postojimo? Ko je taj pisac? Pa ba{ sada pi{e o nama?
- Nismo jo{ pri~a... posta}emo! Pri~a ili istina, zavisi od pisca.
- Pa to ne pi{es ti? [ta }e{ ti u ovoj pri~i? Ko }u biti ja? [ta }e{ da po{alje{?
- A za{to bih pri~u? Pa svi }e da po{alju lepe pri~e, bez gre{aka!
- Da je ovo pri~a, ne bi bilo ovih gre{aka.
- Pa pisac }e da popravi, kada budemo bili istinita pri~a, pri~a }e da ima lep po~etak, lep kraj, ne}e
biti pod{tapalica, ni suvi{nih re~i... Ima vremena, za sada smo samo,13 redova...
AKCIJA DARUJMO RE^
Zorica Sentic
Humanitarna akcija srpskih knji`evnika, pisaca, zaljubljenika u knjigu, u
lepu pisanu re~... {irom sveta, gde god ih ima, udru`ili su se oko akcije koja
ima samo jedan cilj - da do 2010. godine svako srpsko selo ima bib-
lioteku!
Ambiciozno, ali ostvarljivo, ka`e Zorica Senti}, pesnikinja koja `ivi i radi u
Kanu i koja je inicijator ove Akcije.
Pozivamo vas da se i vi priklju~ite akciji i budete koordinator u va{em gradu kako bismo svi zajedno ostvarili ideju da sva sela u Srbiji dobiju svoju biblioteku.
http://darujmorec.blog.rs/
email: [email protected]
Aktivni ~lanovi akcije koji sakupljaju
knjige u Srbiji
- Nemanja Milatovi}, SOMBOR
- Gordana Ro{~i}, N. bib. "Jovan
Popovi}" i "Pro Art" pozori{ni klub,
KIKINDA
- Restoran "Stenka" i dr Vera
Kova~evi}, BEOGRAD
- Dragana Dada Radovi}, VALjEVO
- Jovana Rankovi}, ARAN\ELOVAC
- Ljiljana Milosavljevi}, SMEDEREVSKA PALANKA
- Nata{a ]iri} i Narodna biblioteka
Stevan Sremac, NI[
- Marko Spiri}, biblioteka "Bora
Stankovi}" i TV 017, VRANjE
40
POETA
Broj 4
[email protected] KRITIKE I PRIKAZI KWIGA
Eva Ras - "@ivot be`i iz usamqenosti u kwigu"
Lajo{ Zilahi je posle ~itawa Evinog debitantskog kwi`evnog dela "Nemoj da grak}e{ za
mnom na stepeni{tu da sam najlep{i" (1972.)
izjavio kako u budu}e moraju odmah da mu prevode na ma|arski jezik sve {to ova spisateqica
napi{e. Prvo delo pa kompliment velikog pisca.
Ali dugo se ~ekalo!
Isfrustrirani i oni sa mawkom talenta nikako
nisu mogli da dozvole i priznaju da neko mo`e
biti talentovan istovremeno i za glumu i za
kwi`evnost (kada je po~ela da slika tek je nastao problem!). Zato su je sputavali i branili!
Drugi roman "Siva `ena" (1978.) je sjajna crna
drama '~oveka' (tj. `ene, mlade `ene, studentkiwe, koja je tek uplovqavala u `ivot, `eqna
svega, gladna...). Roman poga|a direktno u srce,
a du{u mladosti zakovitla i uputi prema pravom
ciqu... Iskrenom i istinitom, premda
bodqikavom, ali ne ka`e se xabe Per aspera ad
astra!
Kasnije pi{e remek-dela: "Ku}a na prodaju", "..Petla na paw...", "Ro|eni mrtvi",
"Sa vrha mese~eve planine gledala sam svoj okrugli grob", "Sa Evom u raj"...
Ne obazire se na `anrove, stvara jedinstven stil, prirodni... Pi{e romane, zbirke
pri~a/pripovedaka, poeziju, novinarske ~lanke, crtice... Atmosfera wenih dela vas
o~arava i uznosi, me{ate san i javu, ali uz puno svetlosti i zvukova. I kad je crna,
Eva je bela. Ona neda da nestane NADA!
Kriti~ari kwi`evnosti je uglavnom ignori{u.
Nagrade osvaja tek kasnije, posle trideset godina od objavqivawa prvog kwi`evnog
dela: "@ensko pero" (2001.), "Ko~i}evo pero" (2003.), "Zlatni hit liber" (2003.),
"Samsungova nagrada" (2003.), "Uspon godine" (2005.), "Zlatan prsten" (2007.),
"Nagrada Bejahada" (2007.) i "Plamen strasti" (nagrada Gorkog lista, 2010.).
Tri dela su joj prevedena na engleski jezik: "Born dead", "Bed of Silver" i "Cock on the
block". Za "Born dead" dobija me|unarodnu "The Man Booker" nagradu publike. To je
veoma zna~ajna svetska nagrada.
Eva jo{ uvek glumi, pi{e, slika... Sve podjednako dobro.
Ko razume ima sre}e, ko ne razume nikad ni ne}e!
Bibliografija Eve Ras (od 1972. do 2010):
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
Nemoj da grak}e{ za mnom na stepeni{tu da sam najlep{i
Siva `ena
U divna davna vremena
Kad mi mama kupi pare
Pri~ajte nam o Malarmeu
... Petla na paw...
Ku}a na prodaju
Ro|eni mrtvi
Sa vrha mese~eve planine gledala sam svoj okrugli grob
Born dead
Sa Evom u raj
Srebrna posteqa
U areni
Cock on the block
Bed of Silver
Divqi jagawci
Devojka koju nisu nau~ili da ka`e ne
Tito bez holivudizovawa
\uro Kosanovi}
Broj 4
POETA
41
[email protected] KRITIKE I PRIKAZI KWIGA
Vasa Mihailovi}: Moj `ivot
Vasa Mihailovi}: Moj `ivot. Wujork. Biblioteka srpski
klasici. 2010. 88 str. (na engleskom jeziku)
Profesor emeritus, Vasa Mihailovi}, ~iji je `ivot posve}en studijama i predstavqawem
slovenske i srpske kwi`evnosti u SAD kroz poeziju, kratke pri~e. eseje i prevode, ostavqa za sobom
bogato delo po kome }e budu}e generacije u domovini, Americi i svetu, mo}i nastaviti da izu~avaju
na{u kwi`evnost, smatra akademik i pisac Miodrag Pavlovi}. Dr Aleksandar Petrov isti~e da je on
jedan od onih pregalaca koji svojim nastojawima odr`avaju srpski dobar glas u zemqi Novog svetskog
poretka. Bez tih nastojawa ne bi postojala mogu}nost na{eg ve}eg uspona. Pisac i akademik Matija
Be}kovi} ocewuje Mihailovi}a kao mogu}e najplodnijeg i istovremeno zasigurno najti{eg i najdelikatnijeg stvaraoca. \or|e Vid Toma{evi} .nagla{ava Mihailovi}ev izuzetan talenat i poeziju najvi{ega
reda, zbog ~ega ga treba prevoditi na svetske jezike. Veruje da }e ga budu}e generacije uvrstiti u same
vrhove na{e kwi`evnosti po bogatsvu i svestranosti wegovoga dela.
I u smiraju `ivota, Mihailovi} ne prestaje da pi{e i objavquje. Najnovija kwiga je autobiografija jednostavno nazvana Moj `ivot, koju je, po sopstvenim re~ima, napisao zato da bi wegova
porodica, prijateqi i svi ostali mogli boqe shvatiti wegove pobude kao ~oveka i pisca. Kad sam ga
(2004), u intervjuu za svoju antologiju pisaca u dijaspori Za{to pi{ete? upitala upravo to pitawe,
odgovorio je"Da opravdam svoje postojawe, jer sam odabrao da mi pisawe bude `ivotni ciq."Svoj
`ivot Mihailovi} bele`i jednostavnim, iskrenim re~ima i dokumentovano, bez ikakve potrebe i `eqe
za ulep{avawem istine. Govore}i o svome detiwstvu i mladosti uvodi nas u istorijska zbivawa koja
su formirala wegov `ivot, `ivot wegove porodice, nacije i sveta: Drugi svetski rat.
Bilo mu je 14 godina kada ga je stariji brat upoznao sa Jugoslovenskim nacionalnim pokretom
"Zbor" i wegovim podmlatkom "Beli orlovi". Dodaje da je bio spreman za tu odluku jer mu komunizam,
direktno ponu|en i aktivno prisutan u {kolama, nije odgovarao. Ve} je pro~itao kwigu Rudolfa
Ru{novi}a, slovena~kog misionara, koji je li~no gledao nepo{tedno ubijawe civila u Boq{evi~koj
revoluciji. Mihailovi} tuma~i: komunisti su internacionalisti i ateisti, `ele republiku i predsednika, a on nacionalista koji veruje u Boga i srpsko hri{}anstvo, u skladu sa parolom:"Bog vlada na
nebu, kraq na zemqi, a otac u porodici." Komunisti zahtevaju potpunu odanost Partiji i `rtvovawe
porodice u to ime, a Mihailovi} slobodu li~nosti. Komunisti su tada bili pod uticajem Sovjetskog
Saveza a on to nije prihvatao. Bio je "impresioniran harizmom Qoti}a kao briqantnog govornika"i
jo{ vi{e "wegovim po{tewem u politici".
^lanstvo u "Zboru" odlu~ilo je wegov daqi `ivot. I on i brat javili su se u dobrovoqce u
odbranu svoje otaxbine. Brata je izgubio.
Na jednom mestu autor u samo-posmatrawu iskreno priznaje da se lako zaqubquje. ^italac, pogotovu koji ga poznaje kroz sve {to pi{e, vidi da je i on i cela wegova generacija bila uskra}ena za
mladost i normalno postepeno sazrevawe, primorana na rat koji nikada ne bi bio wihov izbor u normalnim uslovima. Puni idealizma i entuzijazma, sabijeni u logore, wihova mladala~ka energija u
naponu, odabrali su da se bave sportom, ~itaju velike pisce, pi{u dnevnike i poeziju, u~e strane jezike
i pokre}u ~asopis. Tek kad su, kona~no, mogli da sre}u devojke i mlade `ene, po~eli su da u~e osnovne
zakone qubavi i intimnosti, dok su u neizvesnosti ~ekali, ~ekali, beskona~no ~ekali, da im se odlu~i
sudbina, da se na|e zemqa koja }e hteti da ih prihvati da bi mogli da zapo~nu normalan `ivot.
Jo{ sa broda prvo su ugledali Spomenik slobode. Amerika! Amerika! Wujork, zatim Kanzas Siti.
Uz pomo} Srpske crkve, autor nalazi porodicu s kojom }e `iveti dok tra`i posao. Polazi na fakultet i kona~no ide u pravcu `eqene karijere, stepenicu po stepenicu, priqe`nim radom. U me|uvremenu sre}e prelepu sestru svoga druga i zaqubquje se na prvi pogled. Ubrzo stupaju u brak i imaju dva
sina. @ivot te~e u radu i podizawu porodice.
Kroz sve {to pi{e i radi, a naro~ito kroz Mihailovi}eve ose}ajne, ne`ne i filozofske pesme
u prozi (opravdano hvaqene i pore|ivane s Du~i}evim) prosijavaju uvek iste muze i inspiracije:
Branka i wegova rodna zemqa. Wegov `ivot je odana slu`ba wima. Tu je on na{ao svoj potpuni i
najvi{i domet li~nog stvarala~kog izraza.
Delo Vase Mihailovi}a ogromno je. Spisak 52 objavqene kwige: poezija, pri~e, eseji, antologije, prevodi (na primer poezije Jovana Du~i}a i Wego{evog Gorskog vijenca). Primio je 13 uglednih
nagrada, ukqu~ivo sa poveqom Arsenije ^arnojevi}, 2004; Rastko Petrovi}, 1998; Vuk Karaxi} za
celokupno `ivotno delo, 2003.
Fizi~ki odvojen od svoje domovine, Mihailovi} je slu`i, bez smetwe, celoga svoga `ivota, tamo
gde se nalazi. Na kraju kwige, on je sam, Branka umrla posle te{ke bolesti, on i daqe radi i pi{e,
zajedno s porodicom svoga sina, snaje i tri divna unuka, smireno i zadovoqno. Wegov `ivot je stvarna pri~a o uspehu. Te{ko}e ga nisu spre~ile da radi ono u {ta je verovao, uvek najboqe {to je mogao,
i sada i sam mo`e videti rezultate koji su nesumwivo od velikog dru{tvenog i kulturnog zna~aja
nacionalnog i internacionalnog.
Ovaj skromno predstavqen `ivot i rad veoma je pou~an i inspirativan za sve nas
Mirjana N. Radovanov-Matari}
42
POETA
Broj 4
[email protected] KRITIKE I PRIKAZI KWIGA
Vasa Mihailovich. My Life
Vasa Mihailovich. My Life. New York: The Serbian Classics Press.
2010. P. 88 ISBN 978-0-9678893-8-2 price $9.95
Vasa Mihailovich, whose life has been dedicated to the study and representation of the
Slavic and Serbian literatures in the USA through his poetry, short stories, essays and
translations, "perhaps the most prolific and certainly the quietest and the most delicate
one" (claims Matija Bechkovich) , "after leaving the opus by which the future generations
will almost certainly include him among the most significant Serbian poets of imperishable
and enduring value" (asserts Dr. George Vid Tomashevich), has published the autobiography My Life. He writes the story of his life in simple, factual terms letting showing how
external events shaped his life during the Second World War.
He was 14 when his brother introduced him to the Yugoslav National Movement named
"Zbor"(Assembly), with its youth branch "Beli orlovi" (White Eagles). He was already
turned off by Communism having read the book by Rudolf Rushnovich, who witnessed
"the indiscriminate killing of the civilians" in the Bolshevik Revolution. Also they were internationalists, atheists, wanting a president, he a nationalist, believing in God and Serbian
Orthodoxy (his grandfather a priest) and liked the slogan: "God rules the heavens, the
king his country, and a father his home". Mihailovich accepted the traditional patriarchal
role of the father as the head of the family, Communists demanded an individual sacrifice
the family for the party. He was "impressed by the charisma of Ljotich, a brilliant speaker,
and more than anything else an honest politician." This decision determined his entire
future. Both he and his brother enlisted as volunteers in defense of their country. In the
war, he lost his brother.
His whole generation was robbed of normal growth. After the war, amassed in camps like
herded animals, their energy bursting, they chose to play sports, read good literature,
write, publish a magazine, study languages and, finally, meet young women and start dating, learning the basics of love and intimacy, while in limbo they wait endlessly for their
destiny to be resolved: to find a country that will want them, so the "true" life can start.
America, America! From the ship they see the Statue of Liberty! From there, he is looking
for a job, place to live, and goes to school, finally on the right track, climbing the steps to
a brilliant career. In the meantime, through a romantic "love at first sight", he marries and
has two sons, now successful adults with families of their own. Through all of Mihailovich's
writing, especially his sensitive, gentle poetry (compared to Jovan Duchich's), he has the
same inspiration and muse: love for his wife and his native land. His life is a faithful, dedicated service to them and that is where he finds his complete expression. To my question "Why do you write?" Vasa Mihailovic answered: "To give reason to my existence,
since I have accepted writing as the purpose of my life."
His opus is enormous. The list of published books has 52 items: poetry, stories, essays,
anthologies, and translations (like Duchich's poetry and Njegosh's: Mountain Wreath). He
has received 13 prestigious awards and honors, among which: Arsenie Charnoevich,
2005; Rastko Petrovich, 1998; and Vuk Karadzich's for his life's opus, 2003. . Physically
separated from his native land, he has served it, uninhibited, even better from where he
has been. In the end of the book. He is alone, Branka gone after a prolonged illness. He
goes on working, surrounded by his son's family and three beautiful grandchildren. His life
has been a true success story. No hardship stopped him from doing what he believed was
right, served the best he could, and now can see the results of a great social and cultural value, nationally and internationally.
This modestly presented life is educational and inspirational for all of us.
Mira N. Mataric, California
Broj 4
POETA
43
SATIRA, HUMORESKA, AFORIZMI...
AFORIZMI
U negativnom okru`ewu i nula je pozitivna.
Pazite kad prelazite ulicu na putu za glasawe. Ispostavilo se da to radimo `mure}i.
Zakon reciprociteta: Zrno pogodi i }oravu koku. Najpre.
Zverka je ostavila trag i pre zime.
Referendum je imao refren dum.
Do|oh. Videh. Pobledih!
Na{ pastir ne ~uje da blejimo. Od pasa ~uvara.
Sve je mawe komedije na TV-u. I poslanici se uozbiqili.
Umiqato jagwe dve ovce sisa. Ako stigne pre poreznika.
Milan @ivanovi}
44
POETA
Broj 4
POETA
SAZNAWE
ONOJ KOJE SE TI^E
Ro|en sam u pauzi izme|u pokoqa
Da bi se zemqa qudskim mesom namno`ila.
U vijeku stradawa, bez mira i spokoja
Bogiwa rata dlan je na moje ~elo
polo`ila.
Sad kad smo se ispeli dovde
Mogli bismo nastaviti bilo kuda
Prema onom usamqenom drvetu na
bregu
Uskovitlane kro{we na primer
Gde bi se sklonili od sunca
Kr{ten sam u sivoj savskoj vodi
[to trewe sjevera i juga ubla`ava
I {to prenosi zlatne misli o slobodi
Uz jezivi huk i pokli~ koji sabla`wava.
Ali isto tako od ki{e
Koja bi mogla iznenada pasti
(Vetar ovaj {to vitla tvoje uvojke
Ne zna se ~emu prethodi)
Odojila me plodna ravnica snena
U kojoj mr`wa ra|a ko p{eni~no zrno.
Otud u svima nama stoluje neman
[to Svjetlost mra~i u tminu i crno.
Ako li ne}e{
Hajde da u~inimo napor
Pridodamo dah na{ wegovim dahovima
I od{etamo do onog izvora kraj {ume
Kako, Bo`e, iskonu svom da po|em?
Na onu travnatu ~istinu
Novoro|en~etu ~ednom kako da se vratim?
Gde bi se svaki daqi opis predela
Kako pod skute i carstvo da Ti do|em
Mogao pokazati suvi{nim
Kad ro|en sam da mrzim i vje~no da patim?
Berislav Blagojevi}
NA O^EVOM GROBU
(epitaf)
Zdravo daltonisti i ostali iluzionisti.
Mene je me|’ vas doneo vetar.
Treba imati ~vrst oslonac na istini,
daltonisti i ostali iluzionisti.
Ostanemo li pak ovde
Uistinu ne}emo biti onamo kad padne
ve~e
A onda bi ja mogao biti neko drugi i
Ti neka sasvim druga a izvor onaj
Samo obi~no ogledalce ba~eno u travu
U kom se {epure zvezde
Hajdemo na~as donde
Makar to trajalo onoliko
Koliko je potrebno da se evo
Ovaj kami~ak koji }u hitnuti
Stropo{ta u ambis
BOEM
Jedan od onih,
{to ve~no pate.
Zaokupqeni tugom
neku devojku prate.
Dragomir [o{ki}
KOW
Gledam u zami{qeni predeo, daleki!
Dajte mi fijakere i karuce, uzde i am.
Kow na livadi frk}e u tri popodne,
na stranicama karuca, vreme odvla~i
topot..
Kasa, zatim galopira...
Gledam duboko..
Ponekad, samo ponekad
zamisqam ga dugo,dugo,
dok frk}e!
U mislima kraj we,
u stvarnosti daleko,
jer umesto wega,
qubi je drugi neko.
Jedan od onih,
sa te{kim bolom.
Svoju du{evnu bedu
zaliva alkoholom.
Jovi} Boban
Broj 4
POETA
Danijela Gli{i}
45
POETA
MORAM DA PI[EM
NISAM JA AN\EO
Ponekad
moram da pi{em.
Olovke je snop svetlosti
koji probija iz iscepanih, tmurnih oblaka,
moram da sijam.
Svaka kap mastila
je talas nemirnog mora
koji zapquskuje nepreglednu belinu,
moram da proti~em.
Svaka re~
je mirni manifest bola
u tetova`i unutar mog uma,
moram da }ute}i govorim.
Svaka pesma
je izgubqeno seme na laganom povetarcu
koje ~eka da izraste u deli} du{e,
moram da se nadam.
ponekad moram da pi{em
jer svetlosti nema,
jer moja kap preliva ~a{u,
jer bol ne `eli da nestane,
jer moram da `ivim.
Ponekad, kada moram,
pi{em.
Nisam ja An|eo svetli,
ne tra`i rajsku ~isto}u od mene.
Kad zorom ranom kukuriknu petli
ja bih kraj tebe od strasti da svenem.
\or|e Stojanovi}
PRERU[EN U [TIT
Mesto krila An|ela belog
iz mene vrca po`uda i strast
`elim da te upijem celog
i da nad du{om tvojom imam vlast.
Nije du{i mojoj dom plavetnilo neba
nit mi je smernost ja~a strana.
Meni zagrqaj tvoj ne`ni treba
u ti{ini na{ega stana.
Ne tra`i od mene smernost i vrlinu
strast me lomi, `eqa me mu~i.
U meni na}i }e{ samo `enu
i olujno more strasti {to telom hu~i.
Dragana Bauer
U JAVI SNA
Gde prestaje san, a po~iwe java?
Kada ~ovek bdi, a kada on spava?
[epuri se smisao u svojoj lepoti,
[epuri, a be`i u svoj svojoj divoti.
Istina po~iva, tajnu duboko skriva,
Re~i tra`e mit,
Da li }emo ikada znati {ta se zbiva?
re~i tra`e znak,
@ivot jezdi, uzeo je oblik upitnika,
re~i tra`e smisao
Varqivost i la`i, samo to nam slika.
svetlo{}u kroz mrak.
Kroz redove neznawa
Ko mene sawa dok `ivim svoje dane?
put je o~ajawa
U ~iji san ~itavo ~ove~anstvo stane?
do velikog i dosadnog
Pod okriqe skepticizma be`im od sveta,
bolnog rastojawa;
Jer istine nema, a dogma mi smeta.
Ko ne misli
posle }e da pita,
U visinama tra`im odgovor; nebo }uti,
obu}i }e ga rita,
Zvezde utihnule, sve na lo{e sluti,
gordost }e ga pojesti kao Orka sivog kita.
Predznaka puno, tuma~i na snu laki,
Siguran na kopnu
Putokazi bledi, simboli previ{e jaki.
ne po`eli igru kobnu,
kad zaboli svaka kost,
I ko sawa mene, a koga sawam ja?
tra`i reku,
Potpuno se gubim, lutam u javi sna,
pre|i most,
I kapci te{ki, plovim ka lukama snova
i nikad znawu novom ne daj biti prost!
Ili se, zapravo, budim u svetu slova?
Dobrivoj Stojanovi}
Vladimir Vukadinovi}
46
POETA
Broj 4
POETA
PUTUJE ^OVEK
FASCINIRAJU]I SUSRET
Putuje ~ovek putuje
Du{om bez granica
Otvara sve kapije
Sve ponore
Nebeski svod
Putuje ~ovek.
^aroliju univerzuma
osetih
kada te susretoh.
Nebeski svod zasija u svetlu
kupaju}i se u zlatnim zracima sunca
koji na{u du{u zagreja{e.
Jo{ tada si postao ~uvar
vatre, koja u meni plamti
i moje vrele misli
polete{e
kao golubovi mira
da celi svet oblete
slede}i put srebrnog meseca.
Mese~eva sonata zazvu~a u mom srcu
dok sjaj zvezda
u mojim o~ima sinu
tra`e}i tebe
za ~itavu ve~nost.
Gleda zagleda
Sve je jedna orana brazda
Jedna wiva
Dvehiqade godi{wa maslina
Jevan|eqska pouka
Demonska mre`a
Tanka breza iznikla za jutra
Kad je suza ranila ~oveka.
Se}awa natovari na svoja zapre`na kola
Da kloparawem opomiwu istoriju
Da ono {to su slova zapisala
Nije merilo qudskoga bola.
Putuje ~ovek meri razdaqinu
Od iskrenosti do mr`we
Od sebe do zveri
Od katanca do zakqu~anih vrata
Od `ivota do smrti.
POSTOJI PUT
Pitawe novo
o staroj temi,
dilemu stvara
u izboru mome.
Ispituje svoju ja~inu
U poruci na kori drveta
U pupoqku mladom vinu
Nara{taju nabreklom decembru
Gladnoj godini zale|enom zrnu.
Suzom zalije svaku vlas iznikle trave
I prvi snop `ita u poqu
Prvu zarudelu tre{wu
I posledwu ubranu jabuku
I zale|en potok ispod o~evog poqa.
Putuje ~ovek putuje
Otvara sve kapije
Zagleda ponovo
Prevr}e nebeske brazde
Prizove an|ele
Pa pogleda u svoje trule`ne haqine
U svoje srce u crvene talase.
Ipak je samo
jednostran bio,
jer onda ne bi
pitawa bilo.
Odgovor imam,
al' ne znam ga re}i,
re~i su krhke,
slomi}e ga.
O`iqak boli,
o`iqak zove
i vra}a te ponovo
na isto mesto.
Jo{ jednom stani,
osvrni se boqe,
pitawe mo`e
odgovor biti,
a onda kreni sama,
tu iza ugla postoji put
Putuje ~ovek
Odplovi niz brzake `uri
Da sopstvenom muqu ne dozvoli
Da iscuri i izvor zamuti
Putuje ~ovek.
Dragana \urkovi} To{i}
Broj 4
Dragica [reder
POETA
Dragina-Gija Bradi}
47
NOVE KWIGE U POETI
NAJAVA NOVIH IZDAWA ZA PREDSTOJE]I
BEOGRADSKI SAJAM KWIGA 2010.
Peko Lali~i}
BELI LAVIRINT
Cvija Mitrovi}
RASUTI DRAGUQI
Svetlana-Ceca Polak
JA GA KORISTIM
SAMO ZA SEKS
Dragana P. Vu~i}evi}
SAZVU^JE
SUPROTNOSTI
Radmila Stankovi}
MUDROQUBQENIJA
Veselin Xeletovi}
ORIHALK
I KRISTAL
ATLANTIDE
GDE SMO NA SAJMU KWIGA
Hala 4, {tand 4043
Svetlana-Ceca Polak
SLOMQENOG VRATA
GLAVU SMO DIGLI
48
POETA
Broj 4

Similar documents