Orchestra magazin broj 54/55 - PDF

Transcription

Orchestra plus - Konci vremena
Koreograf Vera Kostić – Mirjana Zdravković
Dva lica Srbije
Na Bajlonijevoj pijaci u Beogradu postoji deo na kome se prodaju stare stvari. Mnogi smatraju
da tu prodaju treba sprečiti jer većina stvari koje se tamo prodaju potiču iz kontejnera za đubre.
Vladan Stošić je redovan posetilac tezgi na kojima se prodaju stare stvari.
Na tezgama se mogu naći najrazličitije knjige koje je neko bacio. Bilo mi je neobično kada sam,
među knjigama o baletu i partiturama, video bronzanu plaketu sa likom Dimitrija Parlića. Na plaketi je pisalo da je dodeljena Veri Kostić za celokupni koreografski doprinos. Bilo mi je jasno da je u
pitanju važno priznanje jer je izgled plakete govorio da to nije jedna od onih nagrada koje se dele
šakom i kapom. Nisam znao ko je Vera Kostić. Pitao sam prodavca koliko traži za plaketu,
rekao mi je da su mu nudili 700 dinara, ali je odbio tu ponudu jer smatra da sama
bronza vredi više. Došavši kući, na internetu sam potražio podatke o Veri Kostić.
Saznao sam da je ona bila naša primabalerina i koreograf i da je preminula
pre nekoliko meseci. Tada mi je postalo jasno da je nagrada koju sam video
na tezgi sigurno veliko priznanje i da nije u redu da završi na otpadu kao
stari metal, objašnjava Stošić.
Vladan Stošić je potom pozvao Balet Narodnog pozorišta gde su mu
potvrdili da je u pitanju značajna nagrada. Bili su zaprepašteni kada su
čuli gde sam je video. Priznali su mi da ne znaju šta da rade i zamolili me
da im ostavim svoj broj telefona. Posle tog razgovora, setio sam se da
poznajem i Konstantina Tešeu, prvaka Baleta Narodnog pozorišta.
Pozvao sam ga. Bio je zatečen time što sam mu rekao i zamolio me da mu
dam vremena da razmisli šta da preduzme.
Kada je Stošić u liftu sreo komšinicu koja voli balet, ispričao joj je celu
priču i ona mu je preporučila da sutradan pozove Pozorišni muzej. Kada sam
telefonom pozvao Pozorišni muzej, kustoskinja Olga Marković me je upitala da li ću
tog dana ići na Bajlonijevu pijacu. Zamolila me je da pitam prodavca koliko novca traži za
nagradu i da će je Muzej, ukoliko trenutno ima dovoljno gotovine, kupiti. Kada sam se pojavio na
pijaci, prodavac me je prepoznao i upitao me zašto želim da kupim plaketu. Rekao sam mu da je u
pitanju značajna nagrada prvakinje baleta. Prodavac mi je odgovorio da je, u tom slučaju, cena
plakete 1.000 dinara. Odmah sam pozvao Pozorišni muzej. Zamolili su me da kupim nagradu,
donesem im je i da će mi oni vratiti novac.
Dok se vraćao iz Pozorišnog muzeja, Stošićev mobilni je zazvonio. Na vezi je bilo Udruženje
baletskih umetnika Srbije kome je Konstantin Tešea javio šta se događa. Sa olakšanjem su primili vest da je plaketa u Pozorišnom muzeju. Zamolili su Stošića da im objasni gde se tačno
nalazi tezga na kojoj je kupio plaketu. Pretpostavili su da se među partiturama i knjigama
možda nalazi neka koja je značajna za istoriju srpskog baleta.
Ova priča prikazuje dva lica Srbije. Ružno lice predstavlja onaj koji je zaostavštinu primabalerine bacio na đubre. Lepo lice predstavljaju ljudi i institucije koji su pokazali da umeju da reaguju
kada zapreti opasnost da neko kulturno dobro bude uništeno.
R.V.
Tekst je prenet iz nedeljnika Vreme, broj 1081, od 22. 09. 2011.
Orchestra se iskreno zahvaljuje redakciji Vremena na saradnji.
Prvo ružno, a zatim, srećom, i lepo lice Srbije sada je na stranicama Orchestre
trajno sačuvano od zaborava, da, kroz ovaj zapis, o po svemu nedopustivom
događaju, svedoči o svima nama i o kvalitetu društva u kome smo živeli i
radili, osobama koje će i u budućnosti, kao komšinica iz lifta, voleti balet.
U podlistku ovog izdanja Orchestra plus – konci vremena čitajte o neprocenjivom doprinosu koji je gospođa Vera Kostić, ruku pod ruku s velikim srpskim
koreografom Dimitrijem Parlićem, kao primabalerina i koreograf dala srpskoj umetničkoj igri u celosti. Oboje - za nezaborav. Za večno poštovanje i
sećanje. Ako držimo do sebe...
Ivana Milovanović
* Časopis pomogli Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva Republike Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda.
Orchestra 54/55, decembar 2010/ oktobar 2011.
SADRŽAJ:
osnivač i od 2003. glavni i odgovorni urednik:
Ivana Milovanović, [email protected]
ORCHESTRA COLUMNA ...................................................2
stručni savetnik:
Milica Zajcev, kritičar umetničke igre, teatrolog i publicista
Jubilej Orchestre 2010 - The morning after/the night before ........3
GRAND PAS 011
Talasi ..........................................................................................6
kritičari:
Milica Zajcev, Mirjana Zdravković, Milena Jauković, Jelena Kajgo,
Milan Mađarev, Milica Cerović, Milena Ćujić
3. Festival Kondenz 2010 ...........................................................7
Interface ......................................................................................9
saradnici:
Višnja Đorđević, Nataša Tomić, Svetlana Đurović, Nela Antonović,
Dubravka Subotić, Marijana Komljenović, Branko Malek, Ljiljana Mišić,
Ljubica Jovanović, Todora Sujić...i brojne plesne kompanije, trupe, institucije, takmičenja, koreografi, pedagozi i publicisti iz Srbije i sveta
UBUS Nagrada „D. Parlić“ 2010..............................................10
dopisnici / kritičari:
Xenia Rakic (Njujork), Miomir Nikolić (Berlin), Tamara Tomić Vajagić
(Toronto / London), Breda Pretnar (Ljubljana), Mladen Mordej Vučković
(Zagreb / Štutgart), Maja Đurinović (Zagreb), Emilija Džipunova (Skoplje),
Marija Krtolica (Njujork)
Otelo..........................................................................................14
fotografi:
Srđan Mihić, Miomir Polzović, Branislav Lučić, Nenad Milošević, Miloš
Kodemo, Aleksandar Milosavljević, Jelena Janković i brojni evropski i svetski
fotografi
UBUS Novogodišnji baletski gala koncert 2010 ......................23
lektor:
Dobrila Došen
Producenti .................................................................................31
grafički uredila:
Tea Nikolić
tehnički urednik izdanja:
Dušan Šević
grafički urednik / tehnički urednik podlistaka:
Dušan Šević
M-solo za tri uma / dijalozi sa M. Prustom ................................35
adresa redakcije / address:
Ćirila i Metodija 2a
11.000 Beograd, Srbija
UBUS Nagrada za životno delo 2010 ......................................11
Glorija.......................................................................................12
Psi .............................................................................................13
Moskovski gradski balet ...........................................................16
Tanatos......................................................................................19
Dama sa kamelijama..................................................................20
Songs .........................................................................................26
Karmen u 4 runde......................................................................29
Kuća cveća / Igrale se delije .........................................................33
Odabrani se bude........................................................................36
8. BFI 2011 ..............................................................................37
Alfa Boys ...................................................................................39
Bajadera ....................................................................................41
GRUBB ...................................................................................47
Somnabulia................................................................................48
izdavač / editor:
Udruženje Intra Contemporary Dance Company
Ćirila i Metodija 2a
11.000 Beograd, Srbija
Phone / fax: 00381 11 38 08 212
UBUS 15. Festival koreografskih minijatura 2011 ...................49
žiro račun:
Societe Generale Srbija
dinarski rč: INTRA CDC, 275000022001523358
Don Kihot .................................................................................56
štampa:
ARTPRINT, Novi Sad
ISSN 0354 - 7922
Dah teatar na gostovanju u SAD .............................................52
INTERVJU – Snežana Ađanski ..............................................54
GRAND PAS 021
Made in China ..........................................................................57
INFO .......................................................................................58
SEĆANJA – Mira Sanjina.......................................................60
BIH / Sarajevo .........................................................................61
HRVATSKA / Zagreb .............................................................64
autorizacija: Projektinova 32 / 05 od 25.03.2005.
NEMAČKA / Berlin ...............................................................72
glavni urednici:
NEMAČKA / Štutgart............................................................73
Milena Katić Šerban (1995 – 1996)
Milica Zajcev (1996 – 1998)
Marija Janković (1998 – 2003)
SLOVENIJA / Maribor...........................................................76
Rukopisi se ne vraćaju.
Bez odobrenja osnivača nije dozvoljeno korišćenje sadržaja izdanja, kao ni
objavljenih fotografija iz Srbije i iz inostranstva.
ŠVAJCARSKA / Lozana – Prix de Lausanne 2011 ................94
NASLOVNA STRANA: Alfa Boys, Bitef Dance Company,
kor. G. Weizman i R. Haver, L. Lukić, N. Tomašević, Đ. Makarević,
U. Petronijević i S. Lacković
FOTO: Jelena Janković
SAD / Njujork / Boston...........................................................78
PLESNI PORTRET – Jill Sigman (SAD) .............................92
ORCHESTRA CATHEDRA - DANAMOS.......................96
Orchestra Columna
Piše: Mirjana Zdravković
Povodom proslave petnaestogodišnjice časopisa Orchestra (br. 51/53), Bitef teatar, 07. novembar 2011.
Sloboda kritičkog mišljenja
The Prix de Lausanne is happy to congratulate
Ms Ivana Milovanovic for the 15th anniversary of
her magazine Orchestra, in which reports of our
yearly competition have been published for the
past twelve years thanks to her enlightened observation of the various activities offered to our candidates in Lausanne. We would like to extend our
heartfelt wishes for the continuation and the
prosperity of this excellent magazine that contributes to spread the word about culture and the
subtle art of ballet among the public.
Patricia Leroy
Secretary General of the Prix de Lausanne
Od prvog broja časopisa Orchestra, koji je prvi put bio
predstavljen 25. aprila 1995. godine, u čast Svetskog dana
igre 29. aprila, na sceni tadašnjeg Teatra Kult, u sadašnjoj
Ustanovi kulture „Vuk Kradažić“, prošlo je petnaest godina. Uprkos oskudici u novcu, na skromnom papiru, uz
isvesne štamparske greške (lektora nismo imali, niti smo
znali kako se časopis priređuje), uz besplatnu saradnju
nekolicine entuzijasta (na inicijativu Snežane Todorović,
nekadašnje solistkinje Baleta Narodnog pozorišta), direktorka i osnivač časopisa Ivana Milovanović uložila je vlastita sredstva u štampanje časopisa, da bi docnije časopis
dobio podršku Ministarstva kulture RS i Sekretarijata za
kulturu grada Beograda, ali, u to vreme devedesetih godina prošlog veka, i mnogih mecena.
Tokom vremena, časopis je postao ne samo najbolji na
Balkanu, već je stekao i svetski ugled. Pružajući bogatu
informatiku, kritiku i esejistiku o događajima ne samo na
institucionalnim scenama kod nas i u svetu, već i na neformalnim, alternativnim performansima i hepeninzima
(heppening), časopis je, iz broja u broj, pratio sve bitne
događaje u Srbiji, nekadašnjoj SCG i na prostoru eks
Jugoslavije, uz istorijske priloge iz prošlosti. Sve profesionalnije je pratio teatarsko-istorijska zbivanja sa antropološkog i fenomenološkog aspekta, tehnologiju stilova i profila koreografa, izvođača, koncepcija i dramaturgije, usavršavajući leksikografiju i coreo-grafiu (zapisivanje igre).
Pratio je promene koje su doživljavali klasični tradicionalni baleti, folklorno nasleđe, ističući multikulturalnost,
multimedijalnost i eklektizam savremenih i alternativnih
pravaca, istraživački duh eskperimentalnih scena.
Vremenom su povremeno štampani podlisci Orchestra
plus-Konci vremena i Orchestra plus.
Usvajajući mišljenja čitalaca i saradnika, prvi izdavački
bord: Ivana Milovanović, osnivač i direktor, Minja Katić
Šerban, glavni i odgovorni urednik, Milica Zajcev, kritičar
i stručni savetnik, Mirjana Zdravković, kritičar, teoretičar i
estetitač igre, Branka Rakić, kritičar, Dušan Šević, prvi
tehnički urednik (vrlo brzo tehničkom timu pridružio se
Nenad Baćanović, a za njim i Tea Nikolić, svi zaslužni za
(2) Orchestra 54/55
vizuelni indentitet Orchestre), usaglasili su osnovne smernice i profil časopisa, (uz požrtvovanu saradnju sledećih
glavnih urednika - Milice Zajcev, Marije Janković i Ivane
Milovanović): sloboda kritičkog mišljenja, nepristrasnost,
tolerantnost prema suprotnim mišljenjima, uz poštovanje
kreativne slobode, faktičkih činjenica savremenih predstava i istorijskog nasleđa, ukazivanje na propuste uz anticipiranje efikasnih promena i dopuna koje bi sugerisale bolje
individualno i kolektivno izvođenje predstava, anticipiranje budućnosti i novih repertoarskih poteza uz nezanemarivanje značajnih baleta iz prošlosti.
Orchestra je isticala važnost vaspitavanja mladih po državnim i privatnim školama, zalažući se za profesionalnost
nastavnika i pedagoškog kadra svih profila igre, u jednom
pozivu koji zahteva velika odricanja, neizmeran rad i
samopregor, uz fizički napor, psihičku i misaonu koncentraciju. Orchestra je ukazivala na značaj ne samo tehnika
igre, već i na stilske odlike, važnost koncepta i dramaturgije, koreografske leksike, interpretacije likova, situacija i
ljudskih odnosa. Apelovala je na ulaganje materijalnih
sredstava u baletske škole svih profila, u časopis Orchestra i
baletsku literaturu, u podržavanje savremenih alternativnih trupa i grupa u Srbiji čija se kreativnost ne može osporiti. Apelovala je na ukidanje svake diskriminacije, proklamujući tolerantnost i kolegijalni duh pomaganja u stručnom, materijalnom i ljudskom pogledu.
Rubrike na kraju časopisa Sećanja (in memoriam), Pogled
u nepoznato-knjige o igri (predstavljanje novih izdanja
baletske literature i prevoda), uz rezime na engleskom jeziku (a jedno vreme i na ruskom, francuskom i nemačkom),
veoma su značajne informativne stavke.
Imajući u vidu obuhvatnost Orchestre, njenu bogatu slikovnu i tehničku opremljenost, petnaestogodišnji uvid u
umetnost igre pisan rečju, slikom i srcem, časopis predstavlja veoma značajan doprinos ne samo kulturi i umetnosti, već i bogat istorijsko-antropološki, stručni i sociofilozofski uvid u praktični i teorijski razvoj umetničke igre
kod nas i u svetu.
15 IZDAVAČKIH GODINA ČASOPISA ORCHESTRA
Piše: Milica Zajcev
Gostovanje - The morning after / The night before, koreografija i izvođenje Maša Kolar i Zoran Marković,
Bitef teatar, 07. novembar 2010.
Kristalna kocka života
U okviru obeležavanja 15-godišnjice izlaženja našeg
jedinog časopisa za umetničku igru, Orchestra, pored
prezentacije hrvatskog časopisa za plesnu umjetnost
Kretanja iz Zagreba, koga su našoj publici predstavile
urednice Maja Đurinović i Katja Šimunić, na sceni
Bitef teatara izvedena je igračka predstava Jutro posle /
Noć pre (The Morning After / The Night Before)
Gradskog kazališta iz Siska Kristalna kocka vedrine,
koju su koreografisali i odigrali beogradskoj publici
poznati umetnici evropskog ugleda Maša Kolar i
Zoran Marković.
Njihova plesna predstava se prati u jednom dahu, jer
se na našim plesnim pozornicama zaista veoma retko
sreće takvo obilje koreografskih ideja i takva skladna
lakoća izvođenja svega što je zamišljeno u jednoj, na
izgled, običnoj i svakodnevnoj plesnoj priči koja prevazilazi svoje okvire i na uman način postaje dokument vremena u kojem se čak i maksimalno divlja,
strasna uzajamna ljubav dvoje ljudi odvija u kratkotrajnoj iscrpljujućoj ekstazi, sve do njihovog fizičkog
kraja.
A ta povest postaje nesvakidašnja po intezitetu plesnog izlaganja koje, u kovitlacu povišenih i icrpljujućih,
pa čak i divljih i ludih uzajamnih igračkih odnosa,
postaje iluzorna, neuhvatljiva, razorna i to ne samo za
izuzetno pripremljena plesna tela Maše Kolar i Zorana Markovića. Ona nudi i analizu psihičkih postupaka kojih, možda, u našem trajanju, u sličnim, no
mnogo staloženijim situacijama, nismo ni svesni. Njihova igra, satkana od najrazličitijih uzajamnih veza
dva fizička bića ima razornu upečatljivost u vizuelno
ne toliko dopadljivim, koliko suštinski istinitim uzajamnim burnim osećanjima, što nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Gledaoci su, pri tome, mogli sami
odgonetati šta simbolično prestavlja veliki nož koji je
dvoje ljubavnika spojio pri prvom susretu. Da li je to
metafora njihovih gotovo surovih telesnih odnosa ili
je to simboličan predmet koji unapred naslućuje kraj
njihove veze ili im pomaže da ostanu u sta nju povišene, pa i ambnormalne zanesenosti jedno drugim
sve dok ih SMRT ne rastavi…
JELENA JANKOVIĆ
A kada se Mašina i Zoranova kristalna kocka života
na sceni raspe u nebrojeno mnogo iskrica, gledalac u
sebi ponese zapitanost da li takvi uzajamni do samouništenja snažni odnosi između žena i muškaraca
danas još postoje…
Jutro posle / Noć pre, Maša Kolar i Zoran Marković
Orchestra 54/55 (3)
JELENA JANKOVIĆ
Za dobra jutra – za bolje sutra
Posle svečanog predstavljanja zagrebačkog časopisa za umetnički ples
Kretanja i broja kojim je obeležen jubilej Orchestre, beogradskog časopisa za umetničku igru, izvedena je predstava Maše Kolar i Zorana
Markovića Jutro posle / Noć pre (The morning after / The night before).
To je savremeni igrački esej o životu udvoje jednog zaljubljenog para
koji prolazi kroz sve faze očaranosti dok ih smrt ne razdvoji – kroz
ludosti, strasti, žudnje, do iscrpljujuće erotske ekstaze koja lagano klizi
ka otuđenosti. Izvanredno koncipirana i izvedena koreodrama M. Kolar i Z. Markovića zasnovana je na životnom iskustvu, a postavljena na
veoma pogodnu partituru moderniste Filipa Glasa.
U ljupkom, mestimično ironičnom dekoru Marte Crnobrnje, sa duhovito oslikanim zavesama i detaljima skromnog, najnužnijeg
nameštaja (jedan sto, jedna stolica, jedan krevet i drangulije kućanstva), intima dvoje zaljubljenih, osvetljena veličanstvenim lusterom i
veštom promenom štimunga Aleksandra Čavleka, u savremenim kostimima Petra Dančevića, odvija se uz budno oko kamere izvanrednog
video-filma Vladimira Končara, poput nepobitnog dokaznog materijala kao potvrde Hegelove teze: Vremenom se sve pretvara u svoju
suprotnost.
(4) Orchestra 54/55
Već od prve scene, u kojoj muškarac juri ženu sa kuhinjskim nožem u
ruci, publici zastaje dah. Ljubavna drama? Nagoveštaj zločina iz strasti? Kriminalna priča?... Frojd bi mirno prokomentarisao: Nož je simbol falusa koji sređuje stvar, dok bi se Jung, nezadovoljan zaključkom
svog učitelja, usprotivio: Tipično kolektivno nesvesno, profesore.
Sva od naglih promena raspoloženja, raznovrsna, izvanredno odigrana
u detaljima, a prepoznatljiva kao slika i prilika životnih činjenica, priča, kroz peripetije intime zaljubljenih, odvija se kao stalno promenljiva
igrarija odnosa „mačke i miša“, puna strasnih izliva, ludačkih zagrljaja, ljutnje, humora, očaravajuće nežnosti, a sve to, časak docnije, pretvara se u nadmetanje muškog i ženskog ega, nastojanje jednog da
dominira drugim, da bude voljen, ali i da ostane svoj i nezavisan. U
očaravajućem izvođenju M. Kolar i Z. Markovića, igračâ žestokog
temperamenta, virtuoznog vladanja telom, izuzetne individualnosti,
koreodrama se pretvara u univerzalnu psihološku analizu zajednice u
malom, kao osnovnog jezgra socijalnih odnosa uopšte. Uz svu potrebu uzajamnog prilagođavanja, uz vaskoliku erotsku privlačnost i duhovnu čežnju za bliskošću, dovoljno je samo malo nedostatka
kompromisa i ispoljavanja sebičnosti – i sve se pretvara u gorko saznanje da strasna ljubav na početku ulazi na velika vrata, a na kraju
skače kroz prozor, u ambis bezizlaza.
Piše: Milena Ćujić
JELENA JANKOVIĆ
Paradoksalni savez ljubavi i mržnje
Petnaest izdavačkih godina časopisa za umetničku igru Orchestra, proslavili smo prvo u Bitef Art kafeu uz prisustvo gostiju iz Hrvatske i
promocijom biblioteke i časopisa za plesnu umetnost Kretanja iz
Zagreba.
Po zavšetku svečane proslave, imali smo zadovoljstvo da nakon godinu dana od izvođenja savremenih plesnih produkcija BoNet i Do you
still feed animals?, na sceni istog pozorišta, prisustvujemo beogradskoj
premijeri (gostovanju) predstave The morning after/The night before
( Jutro posle / noć pre), koreografa i izvođača Maše Kolar i Zorana
Markovića.
Tema predstave – jedan običan bračni par, jedan dan njihovog života.
Zakonski posmatrano brak jeste zajednica između jedne žene i jednog
muškarca. Justinijan je brak definisao kao vezu između muža i žene koja predstavlja nerazdvojivu životnu zajednicu.U današnje vreme brak se
javlja kao posledica neograničene ljubavi, strasti... zaljubljenosti...
Jutro posle... je multimedijalna predstava u kojoj se uz pomoć video
bima vraćamo u prošlost, na početak veze mladog bračnog para, u vreme prvih pogleda, u momente njihove prve čiste, iskrene ljubavi. Na
sceni se odigrava realnost. Svakodnevnica. Malo „idiličnih“ osmeha,
malo ružnih pogleda. Paradoksalni savez ljubavnog zanosa i agresivnosti. Šta se desilo? Gde je sva ta iskrena ljubav? Da li se jedini izlaz
pronalazi u rečenici- dok nas SMRT ne rastavi?
Izuzetne izvođačke sposobnosti i koreografska mašta u potpunosti su
pratili jedna drugu, što je gledaocima omogućilo da lako učestvuju u
jednočasovnoj drami.
Scenografija Marte Crnobrnje i kostim Petre Daničević nikako ne
smeju biti izostavljeni. Lepršava suknja sivih nijansi u kojoj je igrala
Maša Kolar predstavlja i oslikava celokupnu kontradiktornu priču
koja se u trenutku odigrava pred publikom.
Scenografija predstave je izuzetno funkcionalna - metalna polukružna
konstrukcija na kojoj vise tri zavese. Na svakoj od njih oslikan je jedan
deo stana. Kako je dan prolazio i kako su se igrači kroz njega kretali,
tako su zavese, uz pomoć njihovih pokreta, bile povlačene menjajući
tako ambijent. Za sekund ili dva bili smo u drugom delu stana.
Kuhinja - na zavesi oslikani najsitniji kuhinjski predmeti, preovladava
žuta boja, boja jutra, sunca, početka dana. Dnevna soba tamne je boje.
Sumrak dana. Možemo uočiti na sredini sobe ostavljen usisivač.
Ispušten iz ruku, na pola posla. Počela je svađa.
Spavaća soba je crna. Noć je. Samo jedan ormar oslikan na zavesi,
pokretan krevet na sceni i veliki stakleni luster. Sve zajedno - veran
prikaz gubitka ljubavi, borbe sa samim sobom i sa voljenom osobom,
pokušaj izlaska iz obećanog.
Kao i u prethodnim našim susretima sa njima, koreografi i igrači Maša
Kolar i Zoran Marković opravdali su i sada na najvišem nivou svoj
profesionalni rad i scensko izvođenje. Možemo slobodno reći da verno
očekujemo njihovu sledeću premijeru i ponovni susret beogradske
publike sa njima.
Orchestra 54/55 (5)
Plesna predstava Talasi u koprodukciji Baletske škole „Lujo Davičo“ i Bitef teatra, Bitef teatar, 02. jun 2010.
SRĐAN MIHIĆ
Igra za dušu
Bitef u pokretu kako je nazvana sezona 2009/2010 plesne
kompanije u ovom pozorištu obogaćena je predstavom Talasi
diplomaca Baletske škole „Lujo Davičo“, koju je po motivima
istoimenog romana Virdžinije Vulf koreografski, kostimografski i scenografski ostvarila Katarina Stojkov-Slijepčević, profesor savremene igre u ovoj srednjoj školi. Zahvaljujući velikom
scenskom (solistkinja Savremenog beogradskog baleta Smiljane Mandukić), koreografskom (šest zapaženih plesnih, pozorišnih predstava) i pedagoškom iskustvu (profesor brojnih
generacija igračica i igrača od kojih su mnogi postigli uspešne
karijere u zemlji i inostranstvu), Katarina Stojkov-Slijepčević
je i ovoga puta zamislila i ostvarila pozorišni događaj, koji je
svojom poetikom mladosti sasvim odgovarao njenim veoma
disciplinovanim diplomcima. Bogat i raznovrstan plesni jezik,
dinamičan i slikovit, koji je profesorka podarila svojim đacima
bio je prava mera njihovih sadašnjih igračkih znanja i scenskog
izraza kao telesni opis višeslojnih nijansi ustalasalog mora.
U prvom delu predstave dominirala je igra romantičnog
ishodišta kroz izražavanje čistih i naivnih osećanja mladih, izuzev u duetu koji nije dostigao očekivanu kulminaciju dok su
pet mladih igrača i igračica u drugom, robusnijem delu, iskazivanje plesom otuđenosti, neprilagođenosti, praznine u svakodnevnom traganju za pravim životnim vrednostima i rešenjima
doneli sa razumevanjem i svešću o vremenu u kojem treba da
ostvare svoja umetnička nadanja.
(6) Orchestra 54/55
Sve to je bilo izuzetno usklađeno sa partiturom Aleksandre
Đokić, koja je svoje već značajno i zapaženo iskustvo u komponovanju muzike za plesne predstave, dalje obogaćivala ne
smo ritmovima pogodnim za igru, već i melodičnošću koja bez
patetike zvukom odslikava mladalačke želje, pa i bunt. Opštem
skladnom utisku koji se nosi sa predstave Talasi doprinela je i
živa reč koju je, sa već poznatom prijatnom bojom glasa i savršenom dikcijom, poklonio Dejan Čavić.
Ova plesna predstava je, za razliku od mnogih drugih savremenih igračkih ostvarenja na našim scenama, imala dušu, a to
nije jednostavno postići. Stoga se treba nadati da će ozbiljnost,
disciplina i uvežbanost ove mlade trupe, postignuta i zalaganjem njihove profesorke Katarine Stojkov-Slijepčević, sem
uspešno položenog diplomskog ispita, i dalje imati podršku da
se bavi umetnošću što im život znači. A njihova imena su: Ana
Đurić, Sofija Stanković,Valeska, Andrea Jaraković, Nataša
Marković, Katarina Uskoković i Dušan Milosavljević.
Iz tehničkih razloga – zakasnelog dostavljanja prikaza predstave Talasi,
kritiku objavljujemo sa izvesnim zakašnjenjem zbog čega se izvinjavamo
autorima i izvođačima ovog plesnog projekta i našim čitaocima.
Redakcija.
Piše: Milena Jauković
TREĆI FESTIVAL SAVREMENOG PLESA KONDENZ 2010.
Bitef teatar, Kulturni centar Rex i... 18 – 20. oktobar 2010.
Kad misao uzme pokret pod svoje
Ovogodišnje, treće po redu izdanje Festivala
savremenog plesa Kondenz 2010, u organizaciji
Stanice, servisa za savremeni ples, predstavilo je
autore iz pet zemalja čija su dela izvedena na
sceni Bitef teatra i u Kulturnom Centru Rex.
Zahvaljujući vrsnom i krajnje iskusnom odabiru
radova selektorki Dragane Alfirević i Dalije
Aćin, našoj publici se otvorila mogućnost sticanja jednog autentičnog, i u nekim segmentima,
krajnje uzbuđujućeg receptivnog iskustva.
Ostvarenje Arnica 9CH (My life as a dancer) autorke Mod Liardon, predstavlja osoben, ni-malo
prozaičan pristup bespoštednog ogoljavanja
onog, i te kako postojećeg, ali često samo na-slućivanog, nepojamnog kontrasta između zasenjujućeg bleštavila dijadema i jednog osećanja teško
podnošljive teskobe. Ona tokom svog igračkog
veka, sve intenzivnije izražava u tada, već teško
zaustavljiv revolt, postajući dominantno obeležje daljeg, oporošću obojenog života. Posebna
vrednost ove upečatljive scensko-autobiografske
ispovesti prevashodno počiva na veštom zaobilaženju i najmanje primese kakvog opšteg mesta u
scenskom tretiranju ove teme, što nimalo nije
lako, budući da je ova tema već sama po sebi
opšte mesto. Delo započinje originalnim rešenjima punim duha, od kojih izdvajamo do apsurda
dovedenu analizu strukture jedne klasične baletske varijacije, posmatranu kroz jezičku prizmu
francuske terminologije klasičnog baleta.
Postepeno, prateći diskurs počinje da poprima
sve ozbiljniji ton. A budući da je autorka
Liardon i sama bila učenica jedne od najuglednijih baletskih škola, škole pariske Opere, a
potom i solista, krug pitanja koje ovo delo sobom otvara o smislu žrtve u ime vrhunskog (klasičnog) baleta i njemu imanentnom odsustvu
svake humanosti, postaje nesaglediv.
My life as a dancer, Arnica
Orchestra 54/55 (7)
The Wishing Floor, Jana Jevtović
Scensko ostvarenje koje bi, takođe, trebalo izdvojiti, jeste The
Wishing floor, u koreografiji Jane Jevtović. Dramaturški vanredno čvrsto postavljeno i konzistentno vođeno do samog svog
kraja (dramaturg Rok Vevar), ovo delo, i koreografski, i izvođački, do te mere srasta sa svojim misaonim polazištem, da se ta
misao o usamljenosti, žudnji za makar kakvim dodirom i dopiranjem do onog drugog, može očitati u svakom, i najmanjem
strukturnom segmentu ovog dela. Istančanog osećaja za svaki
detalj, rafiniranih igračko-glumačkih rešenja u sprovođenju
veoma različitih, najtananijih emotivnih stanja, Esta Matković,
Jovana Rakić i Jana Jevtović, pružile su superiorne interpretacije, zrelog dramskog naboja.
U sećanju svakako ostaje i ostvarenje Sad Sam/Almost 6, hrvatskog autora i izvođača Matije Ferlina. Delo koje obrađuje temu
emancipacije od, ničim uslovljenog, dečijeg sveta i prelaska u
frustrirajući svet odraslih, nedvosmisleno osvaja svojom toplinom, neposrednošću, infantilnom potrebom da se, po svaku
cenu, ostane u tom zaštićenom, samodovoljnom svetu.
Minuciozno sprovedenim gradacionim postupkom, od jedne,
naizgled neopterećene dečije igre, vešto bivamo uvučeni u daleko opakiju igru, prisustvujući, i sami na ivici suza, onom neumitnom trenutku osujećenja te igre, čije je beskonačno trajanje, iz
dečije perspektive, jedino što se nikada ne dovodi u pitanje.
Posvećeno, potresno i do najmanjeg detalja prostudirano izvođenje Matije Ferlina.
Pored pomenutih ostvarenja, na ovogodišnjem Festivalu videli
smo, takođe, veoma zanimljiva dela Hot Lollipop Ljiljane Tasić i
39 Gregora Kamnikara. Zahvaljujući predstavama prikazanim
na Festivalu Kondenz 2010, našoj publici je pružen dragocen
uvid da je upravo konceptualno plesno stvaralaštvo, u slučajevima kada je misaono, koreografski i izvođački čvrsto postavljeno,
i te kako kadro da izbegne skliznuće u hermetizam, uspostavljajući najdublje veze sa onim misaonim i emotivnim u svakom od
nas.
Hot Lolipop, Ljiljana Tasić
(8) Orchestra 54/55
Gostovanje - Interface Snježane Abramović-Milković i Zagrebačkog plesnog ansambla, Bitef teatar, 23. oktobar 2010.
Plesno prožimanje virtuelnog i stvarnog
Sredinom septembra ove godine Zagrebački plesni ansambl je predstavom Interface Snježane Abramović-Milković proslavio četiri
decenije veoma uspešnog rada, a već kroz mesec dana, na igri posvećenoj pozornici Bitef teatra, beogradska publika se mogla upoznati
sa ovim ozbiljno osimšljenim, samosvojnim i odllično izvedenim
delom.
Autorka koreografije je ponudila plesne prizore izuzetne ekspresije
čemu su doprineli i veoma dobro odabrani saradnici. Dramaturg je
bio Saša Božić, koji je već uspešno radio sa našim plesnim ansamblima, zatim autor muzičke matrice (Višesalv Laboš), koji je sačinio
partituru od poznatih dela Vivaldija, Čajkovskog, Ele Ficdžerald i
drugih, uklapajući ih sa različitim šumovima i citatima. Iva Matija
Bitanga je zamislila crno-belu scenografiju uz svetleće pokretne mini
panoe, a kostimografkinja Emina Tataragić je u kontrastu jarko crvene i tamne odeće izvođača upotpunila percepciju virtuelnog i
stvarnog, dok su izvanredni izvođači pokazali koliko se upornim
treningom može osposobiti telo za najbravuroznije tehničke premise
savremenog plesa.
Iskusna umetnica Snježana Abramović-Milković je je svojom, na
prvi pogled eklektičnom postavkom, uspela da jedna bizarna ljubavna priča bude ispričana plesom različitih ishodišta Tako predstava
počinje i gotovo se završava fluidnim, romantičnim poigravanjem u
duetu zavođenja, koje se potvrđuje koliko poljupcem, toliko i balansiranjem i gubljenjem i uspostavljanjem ravnoteže, zahvaljujući jednoj dubokoj fotelji, dizajniranoj ukusom iz sredine prošlog stoleća.
Tu duetnu igru izvode nežna, plastična, ali i autoritativna Zrinka
Lukčec sa „nemilosrdno surovim“ na brejkdenserski način Elvisom
Hodžićem.
Slede sekvence nastupa ženskog ansambla, koji čine višeznačno
plesno obrazovane Darija Doždor, Petra Čelfi, Martina Nevistić i
Sara Barbijeri, koje sa drugim igračkim parom – odličnom u mnoštvu akrobatskih plesnih uzleta Aleksandrom Mišić i Ognjenom Vučinićem, uvek spremnim na optimistički let scenom sa partnerkom,
koji se, ponekad završava simpatičnim gegom, ali poseduje simpatičnu erotičnost.
Svi oni superiorno vladaju svojim telima i ispunjavaju scenu intrigantnim, a sasvim retko unisonim plesom, ali uvek podjednako snažnim i kada kao bujicom zahvaćeni izvode i na tlu i u vazduhu plesne
bravure neustrašivo neštedeći svoja fizička bića, ali i kada suptilnom
istrajnošću virtuozno „skidaju“ pokrete sa virtuelnih popularnih igrica, poigravanjem i ponavljanjem osnovnih matrica takvog kretanja
što njihov nastup čini zanimljivim, snažnim i misaono uzbudljivim.
A upravo je to najjači utisak koji se nosi sa predstave Intrerface, kojom
je Zagrebački plesni ansambl, uz srdačno odobravanje naših gledalaca, potvrdio već decnijama uporno i uspešno ostvarivan ugled na
ovim prostorima.
Orchestra 54/55 (9)
NAGRADA „DIMITRIJE PARLIĆ”, 2010.
SRĐAN MIHIĆ
LAUREAT – ANSAMBL BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
za izvođenje predstava Step Lightly i Six Dances
Six dances
OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA
Ovogodišnji žiri za dodelu Nagrade „Dimitrije Parlić“ radio je
u sastavu: Paša Musić, Anđelija Todorović, Petar Rajković,
Boris Čakširan i Milena Jauković. Žiri je tokom proteklih godinu dana pogledao ukupno 14 izvedenih predstava. Pre nego što
pređemo na proglašenje ovogodišnjeg laureata ove značajne
nagrade u okvirima naše umetnosti, želeli bismo da pomenemo,
pored dela koje je nagrađeno, još dve predstave koje su na
članove žirija ostavile značajan utisak. To je, najpre, predstava
Pustinja 2010, u koprodukciji Ister teatra i Bitef teatra, u koreografiji Anđelije Todorović, Danice Arapović i Jelene Jović.
Ovo delo, čvrstog i jasnog misaono-scenskog koncepta, na sebe
je skrenulo pažnju doslednim sprovođenjem polazne koncepcije promišljenim i čvrsto koncipiranim scenskim postupcima.
Drugi plesni projekat koji bismo, takođe, ovom prilikom želeli
da istaknemo jeste predstava Reset, u koprodukciji trupe Hajde
da... i Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, a u koreografiji Danice
Arapović. Ovo ostvarenje je u domenu rada sa osobama sa invaliditetom napravilo značajan iskorak i, kao takvo, označilo izvesnu prekretnicu u domenu inkluzivnog rada na polju plesnog
stvaralaštva na našim prostorima.
(10) Orchestra 54/55
Jednoglasnom odlukom članova Žirija, odlučeno je da ovogodišnja Nagrada „Dimitrije Parlić“ pripadne ansamblu Baleta
Narodnog pozorišta, za izvođenje predstava Step Lightly u koreografiji Pola Lajtfuta i Sol Leon i Six Dances u koreografiji
Jiržija Kilijana. Mišljenja smo da je baletski ansambl Narodnog
pozorišta ostvario značajan tehnički pomak, susrećući se sa
veoma složenom i sofisticiranom igračkom tehnikom koja je
osvežila i obogatila tehnički dijapazon naših igrača. Vođeni
jasno profilisanim koreografskim idejama ova dva koreografa,
baletski ansambl je napravio značajan iskorak i na polju interpretacije. Igrači su ostvarili inspirativna i upečatljiva tumačenja,
postigavši onu unutrašnju tenziju svedenog, a pri tome
zahtevnog izraza Pola Lajtfuta. Sa druge strane, interpretativno
promišljeno, krajnje maštovito i osobeno, baletski ansambl je na
pravi način osetio i ispratio i liniju lucidnog, duhovitog,
ironičnog i neprikosnovenog intelektualno-koreografskog
poigravanja Jiržija Kilijana duhom Mocartove epohe.
Milena Jauković, predsednik Žirija
Beograd,18.10.2010.
NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO 2010.
SRĐAN MIHIĆ
LAUREAT – ŽARKO PREBIL, PRVAK BALETA, KOREOGRAF, BALETMAJSTOR I BALETSKI PEDAGOG
Predsedništvo Udruženja baletskih umetnika Srbije dodeljuje
Nagradu za životno delo prvaku baleta, koreografu, balet majstoru i
baletskom pedagogu Žarku Prebilu na dan 23. oktobra 2010. godine.
OBRAZLOŽENJE
Žarko Prebil, rođen je u Splitu, školovao se u Zagrebu u klasi Milorada
Mileta Jovanovića, a usavršavao se u baletskom studiju pri HNK Zagreb
kod Ane Roje. Stalni angažman je dobio u HNK Zagreb u svojoj 17.
godini, a debitovao je kao Mirko u Đavolu na selu i Ciganin u Licitarskom
srcu (1951). Četiri godine docnije postaje solista Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu gde ostavruje niz veoma zapaženih solističkih i glavnih
uloga. Visok, veoma lepo građen, plavokos, plavih izražajnih očiju, skladne klasične igračke tehnike, on je u beogradskom baletskom ansamblu
ostavio upečatljiv umetnički trag. Bio je glumački veoma ubedljiv, a igrački besprekoran kao Besmrtni Kaščej u Žar ptici, otmen i romantičan
princ Albert u Žizeli, lakonog u skokovima i okretima u vazduhu kao
Ben u Labudovom jezeru (1960). U Bizeovoj Simfoniji (196l) istakao se u
stavovima brzog tempa efektnim skokovima, a u Dvoboju Tankreda i
Klorinde (1962) je potvrdio svoje raznovrsne interpretatorske mogućnosti. U Kopeliji (1963) bio je poletni Franc, a u Pepeljuzi iste godine ispoljio je zavidnu eleganciju pokreta i spretnost pri izvođenju tehnički težih
igračkih figura…
U Beogradu je najviše radio u postavkama Dimitrija Parlića i Vere
Kostić. U razdoblju od 1956. do 1965. ostvario je, pored već pomenutih,
zapažene uloge kao prvi igrač u Silfidama, Romeu i Juliji, Čudesnom mandarinu, Vibracijama, Triptihonu, Čoveku pred ogladalom. Bio je dragocen
partner istaknutim primabalerinama u Beogradu i Zagrebu – Duški
Sifnios, Jovanki Bjegojević, Katarini Obradović, Miri Sanjinoj, Višnji
Đorđević… Ni jednu od njih nije posebno izdvajao, ali je veoma cenio i
poštovao njihove ličnosti i umetničke kvalitete. Bio je sa Duškom Sifnios
prvi jugoslovenski igrački par koji je 1966.godine gostovao na sceni
Boljšoj teatara u Moskvi, a svoju relativno kratku, ali bogatu igračku
karijeru je završio 1968. gostujući sa Jovankom Bjegojević u Kirov teatru
u tadašnjem Lenjingradu, Kijevu i Taškentu.
Sa beogradskim Baletom Prebil je nastupao u mnogim svetskim kulturim centrima i umetničkim festivalima doprinoseći svojim kreacijama
uspehu ovog ansambla u razdoblju koji danas nazivamo „Zlatnim“.
Samostalno je gostovao u Moskvi, Bakuu, Tbilisiju, Lenjingradu, Kijevu,
Taškentu, Harkovu, Odesi i Oslu, a sa ansamblom sarajevskog Baleta u
Italiji i Bugarskoj. Kraće vreme je bio član trupe Ballet de Paris Milorada
Miškovića.
Stipendija Sekretarijata za kulturu Beograda, koja mu je dodeljena kao
perspektivnom baletskom umetniku za usavršavanje u moskovskom
Boljšoj teataru 1965/66.godine, opredelila je njegovu dalju karijeru.
Prestao je aktivno da igra i od 1967. do 1972. godine posvetio se studijama na Državnom pozorišnom institutu u Moskvi (poznatom Gitisu)
gde je diplomirao na odseku za pedagogiju i koreografiju. Posebnom
odlukom dodeljeno mu je naučno zvanje Magistra umetnosti.
Žarko Prebil je počeo da se bavi koreografijom 1968. godine postavljajući i prenoseći dela klasičnog baletskog repertoara. Njegove cenjene
postavke su: Žizela u Rimu i Napulju, Silfide u Napulju, Pepeljuga i Krcko
Oraščić u Rimu, Labudovo jezero u Amsterdamu, Don Kihot u Napulju i
Rimu (sa više obnova). U Buenos Airesu je čak Don Kihota i Krcka
Oraščića obnavljao 17 puta. U Beogradu je postavio, dosledno svom obrazovanju i poštovanju klasičnog nasleđa, samo Krcka Oraščića i Silfide
(1977) što svedoči o tome da njegovo znanje i koreografsko umeće nije
kod nas dovoljno bilo prisutno. Prebil je od 1986. do 1988. godine bio
diektor Baleta i Baletske škole u Napulju i San Karlu, a od 1978. je stalni pedagog u Italijanskoj akademiji za igru u Rimu u zvanju docenta do
danas. Preko 700 njegovih studenata i studentkinja zauzelo je istaknuta
mesta u baletskim ansamblima širom sveta.
Nisu izostala ni priznanja i nagrade, do danas, nažalost samo inostrane,
sem one sa Festivala u Ljubljani 1960. godine kada je dobio nagradu kao
najbolji solista u klasičnim baletima. U Rimu 2003. godine predsednik
Republike Italije Azelio Ćijapi mu je dodelio zvanje Kavaljera Republike
Italije za njegov pedagoški i koreografski rad. Nagrađen je Zlatnom
medaljom za zasluge u kulturi i školstvu, koju mu je uručilo Ministarstvo
visokog obrazovanja Italije, Premio delle muze dobio je za zasluge u
negovanju klasičnog baleta, a nosilac je i godišnje nagrade za pedagoški
rad u klasičnom baletskom repertoaru.
Sa mišljenjem Žarka Prebila da je klasična baština naše trajno nasleđe
koje će uvek imati nezamenjivo mesto u umetničkoj igri, svi poznavaoci i ljubitelji baleta će se složiti. A njegov uspeh u negovanju klasičnih
tradicija u velikoj meri proizlazi iz njegove ljubavi prema klasičnim emocionalnim predstavama. Jer on ističe da želi da u pozorištu učestvuje i
njegova duša, a to znači ne samo ratio, već i emotio, ne samo razum, već i
osećanje.
Autor teksta Milica Zajcev
Beograd, 23.10.2010.
Orchestra 54/55 (11)
Piše: Ivan Medenica
Premijera – mjuzikul Glorija, kompozior Kornelije Kovač, režija Iva Milošević, Pozorište na Terazijama, 05. oktobar 2010.
MILOŠ KODEMO
K E M P G L OR I J A
Ivana Knežević
Nova sezona u beogradskim pozorištima počela je žanrom koji je obeležio i prethodnu i to negativno – mjuziklom. Pored osećaja „loše
beskonačnosti“, najavljen mjuzikl Glorija Pozorišta na Terazijama izazivao je skepsu i sam po sebi, zbog rizika da se u ovakvoj, nužno radikalnoj adaptaciji, značajno ošteti izuzetno poetičko i misaono bogatstvo
istoimenog romana Ranka Marinkovića, jednog od najznačajnijih dela
hravtske i jugoslovenske posleratne dramaturgije. Ali, čuda se ne dešavaju samo u Marinkovićevoj Gloriji, već i u beogradskom pozorišnom
životu.
Prvi utisak koji stvaraju muzika, scenografija, koreografija i kostim, a
kao bitni činioci opšte scenske zamisli rediteljke Ive Milošević, je izrazita staromodnost pozorišnog jezika, s primesama banalnosti i kiča.
Scenografija Gorčina Stojanovića sastoji se od stilizovano oslikanih
kulisa koje prikazuju, u duhu italijanske renesansne scenografije zasnovane na efektu perspektive, ulicu sa tri palme i crkvom u pozadini u primorskom gradići (radnja Glorije dešava se u katoličkoj biskupiji u
nekom malom mestu u Dalmaciji). Predstava počinje u tom prostoru
(on se kasnije funkcionalno transformiše u unutrašnjost katedrale), i to
jednom koreografisanom žanr-scenom s tipičnim mediteranskim oriđinalima (koreografija Danica Arapović), u lakoj letnjoj odeći iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka (kostim Borisa Čakširana) i sa
muzičkom osnovom Kornelija Kovača u kojoj dominira rokenrol iz tog
vremena u kombinaciji s cirkuskim ritmovima (cirkus i crkva su dva
glavna sveta Marinkovićeve drame). Svi ovi pozorišni elementi grade
neki staromodni, nostalgični, stereotipni i kičasti mediteranski štimung,
koji može stvoriti asocijaciju, ako ste strogi, na scensko pakovanje „šlager-festivala“ u Opatiji od pre pola veka, ili, ako ste blagi, na svet
Felinijevih filmova.
Ali, ne treba mnogo vremena da prođe da publika, bar njen pametniji
deo, shvati da ovakav teatarski jezik nije rezultat nekakve bizarne mutacije autorskog tandema Milošević-Stojanović, poznatog po upravo vrlo
dobrom scenskom ukusu, već da je u pitanju stav, koncept. Reč je, očito,
o konceptu ironijskog poigravanja različitim odlikama kako same
drame, tako i ambijenta u kome je nastala (ljubavna priča, pedesete, primorje i njegov štimung, travestije na liniji cirkus crkva...), ali što se logično nadovezuje na početnu odluku da se ovaj veliki komad stilizuje u
najradikalnijem mogućem vidu – u vidu mjuzikla. Ova tvrdnja momentalno traži dopunu da ne bi bila fatalno pogrešno shvaćena. Taj ironijski tretman nije isto što i parodija; naprotiv, priči Glorije rediteljka pristupa s puno ozbiljnosti i poštovanja. Ona i njen saradnik na adaptaciji Jovan Ćirilov jesu dosta skratili tekst (izbačen je, recimo, sporedni tok
s očekivanjima fratra Florija da biskup doživi blamažu), a neki značenjski slojevi su, shodno zahtevima mjuzikla kao žanra, morali biti istanjeni, ali to nije ugrozilo slavnu Marinkovićevu priču i njenu misaonu
dubinu. Reč je o plemenitoj, mada nervoznoj i opsesivnoj težnji mladog
fratra Jere da omanjom prevarom povrati narodu veru koju je on izgubio u netom završenom Drugom svetskom ratu i prvim, razularenim
poratnim godinama: njegova zamisao da mlada opatica i bivša cirkuska
umetnica (nekada Glorija, sada Magdalena), glumeći kip Bogorodice u
katedrali, svojim ljudskim izrazom stvori efekat čuda ili već nekog drugog onostranog iskustva i tako ojača veru u narodu, završava se neuspehom jer se njih dvoje međusobno zaljubljuju, što Jere sebi priznaje tek
kad je suviše kasno, kad Glorija leti u svoj poslednji salto.
U radu sa glumcima, Iva Milošević je insistirala na ljubavnoj dimenziji
ove priče, na čovekovoj (ne)moći da prihvati pravo čudo u svom životu,
ne neko vašarsko kao što je maskiranje žene u statuu, već – čudo ljubavi.
Ivan Bosiljčić ( Jere) i Ivana Knežević (Glorija) igrali su sa punim emocionalnim pokrićem, psihološki razrađujući odnose likova u onoj meri u
kojoj mjuzikl dozvoljava, ali se pri tome nisu lišavali ni njihovog ironičnog tretmana. Vrednosti njihove igre doprinosila je i veština u pevačkim
deonicama, posebno u završnom, emocionalno snažnom Glorijinom
songu. Blaga (auto)ironija odlikovala je i lik realnog i pametnog Don
Zana u tumačenju Feđe Stojanovića, dok je jaka emocija izbijala iz songa
Majke koji je odlično otpevala Katarina Gojković. Tekstovi songova su
namerno jednostavno i staromodno zamišljeni (autor Maja Pelević), te
tako spajali ova dva kvaliteta – ironiju i emociju.
Glumačka igra u kojoj se organski prožimaju emocija i ironija, vera u
ono što se radi i distanca prema tome, ubedljivo zaokružuje scensku
poetiku Ive Milošević u ovoj predstavi, onu koju smo naslutili već na
osnovu scenografije, koreografije i drugih analiziranih scenskih sredstava, ta poetika može stilski da se odredi kao – kemp. Šteta je jedino što
se u ovakvom stilskom izrazu nije išlo i mnogo dalje (od Felinija u pravcu Almodovara), jer bi onda efekat bio jači, a bilo bi manje mogućnosti
za pogrešno tumačenje ovog pametnog poigravanja sentimentalnošću,
kičem i nostalgijom.
objavljeno u nedeljniku NIN, 07.10.2010.
Premijera - Psi ERGstatus teatra, UK „Vuk Karadžić“, 02. novembar 2010.
Osnivač igračkog pozorišta ERGstatus, koreograf i
kostimograf Boris Čakširan je svojim novim koreoprojektom (poslednjim koji je bio predviđen u programu iznenadno ukinutog Beogradskog plesnog
centra pri Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“) na
osoben način razradio ideju o krizi ljudskog identiteta u vremenu sadašnjem. Plesom savremenog
opredeljenja, oporim i snažnim, primorao je da se
zapitamo da li ljudi stavljeni u poziciju napuštenih
pasa dobijaju njihovu prirodu i narav. Odgovor koji
se nudi ukazuje da oni tada ljudsko društvo zasnivaju na kulturi nasilja, koje postaje kredo bivstvovanja u novostvorenoj zajednici, a ljudsko-pseći divlji
čopor ga predaje budućim generacijama.
Iako smo do sada u Čakširanovim plesnim predstavama gotovo uvek razaznavali toplinu humanosti, ovoga puta, uz iskreno iznenađenje, saznali
smo, razume se u pozitivno vrednovanom smislu,
koliko njegova postavka može postati sociološka
analiza dramatičnih posledica, koje proizlaze iz
nepobitnih činjenica da se nasiljem uzvraća na
čovekoljublje i toleranciju.
U razradi ove, možda, najaktuenije teme u našem
društvu, Čakširan je imao vrsne saradnike: kompozitorku višeslojnog zvučnog izraza Aleksandru
Đokić, koreografa-saradnika Bojanu Mišić i video
radove Andrijane Lubine i Borisa Zemljačenka.U
uvek prikladno osmišljenim kostimama (crvene i
crne boje) samog Čakširana i maskama poznatih
nasilnika koji su ostavili krvave tragove kroz istoriju, izvođači ove upečatljive igračke predstave su
ostvarili niz brižljivo autorski postavljenih plesnih
minijatura, koje, svaka za sebe, a i u harmoničnom
zajedništvu, nepokolebljivim odbijanjanjem svega
plemenitog, ispituju našu sopstvenu savest.
Jovana Rakić-Kiselčić je bila gipka, divlja i lukavo
osvetnička, posebno u sceni sponzorke koja lažima
zavarava naivne, Jelena Stojiljković je u svim pasažima svoje igre pokazala kako se od umiljate jedinke postaje nasilničko biće. Stojan Simić, kojeg
pamtimo iz predstava Kriva za Gausa i Reset, je kao
igrač i partner izuzetno uspešno napredovao.
Svojim izražajnim telom, iako igrački nije obrazovan, on je spretno usvajao nimalo jednostavne
koreografske zahteve, da bi pokazao da umetnička
igra ne traži isključivo ni sluh, ni glas, koje on ne
poseduje, već posvećenost, kojom se, kao što to on
čini, donose snažne plesne kreacije kojima se mora
verovati.
LIDIJA ANTONOVIĆ
Kriza ljudskog identiteta
Jelena Stojiljković, Stojan Simić i Jovana Rakić Kiselcić
Premijera - Otelo koreografa Maše Kolar i Zorana Markovića u izvođenju Bitef Dance Company
Bitef teatar, 13. oktobar 2010.
JELENA JANKOVIĆ
STRAST, INTRIGA, SLUČAJ...
Otelo, S. Lackovic, A. Ignjatovic Zagorac, T. Pingovic, N. Tomasevic, M. Isailovic, M. Kecman, M.Jevic
Otelo je jedan od nas poručuju sa scene Bitef dens kompanje (Bitef
Dance Company), koja je u produkcionoj saradnji sa Grad teatrom
Budva poklonila našem igračkom pozorištu plesnu predstavu po motivima drame Vilijema Šekspira, a u koreografiji Beograđanina Zorana
Markovića i zagrepčanke Maše Kolar, iskusnih i priznatih evropskih plesnih umetnika i koreografa.
Dobro je poznato koliko su Šekspirove drame, tragedije i komedije,
nadahnjivale mnoge koreografe, koji su njihovu vanvremensku ili bolje
svevremensku univerzalnost pokušavali da, poimanjem njihovih poruka,
nađu put ka sopstvenoj savremenosti. I u ovom slučaju autori su svežim,
oštrim, fizički uskovitlanim, a vizuelno izuzetno arhitektonski izmaštanim
svojevrsnim plesom uspeli da ljubomoru iz strasti u muško-ženskim
odnosima, beskrupuloznost političke intrige i slučaj koji dobija dimenzije
nužnosti pretoče u savremeni pozorišni događaj koji se prati bez daha.
Koristeći kolaž kompozicija raznih autora u kojem su preovlađivale znane
melodije i ritmovi evropskog Juga Lajka Feliksa, Kolarova i Marković su
leksikom savremenog plesnog teatra, autorskim i sugestivnim, učinili da
svaka ličnost njihove igračke drame dobije svoje precizno scensko određenje u kojem se ogledala ne samo poznata dramska nit, već i određena
simbolika, koja je upućivala na zbivanja u vremenu sadašnjem.
Kostimi pastelnih boja poznate kostimografkinje Angeline Atlagić, koja
je sa smelošću slikara inovatora odustala od surih boja vrećastih odela,
uglavnom, korišćenih u našim plesnim projektima, bili su sjajna (i u
bukvalnom smislu) komponenta predstave. Pastelna gama izvođačkih
haljina i odela ne samo da nije umanjivala ukupni doživljaj surovih posledica straha, ljubomore i tragične strasti, već je u potpunosti odgovarala
svakoj ličnosti u ovoj predstavi. I njena pokretna scenografija, sastavljena
od tek nekoliko panoa, sugerirala je na prefinjen način atmosferu i ambijent zapleta sa surovim posledicama na kraju zabave, partije i igre…
Razbuktalost koreografskog stvaranja Maše Kolar i Zorana Markovića
sjajno su prihvatili izvođači Bitef dens kompanije, koji su, ne štedeći ni
najmanji atom snage, uspeli da njihova htenja pretoče u svoja umeća, koja
su se, ponekad, graničila sa surovim odnosnom prema sopstvenom telu,
ali su zadivljavala umetnički posvećenom izražajnočću.
Otelo Nikole Tomaševića bio je podjednako ubedljiv i u svojim sumnjama i u svojoj ljubomori, a i u svojoj strasti u kojoj je sem one tragično ubilačke bilo i izvesne otresite nežnosti. Dezdemona Tamare Ivanović je
pulsirala putenošću, strastvenom pripadnošću, iskrenom zavodljivošću i
senzualnim nijansiranjem ljubavnih zagrljaja u duetnom plesu sa
Tomaševićem. Ličnost Jaga Strahinja Lacković je interpretirao kao vuka
u jagnjećoj koži, pa je uspeo da svoju lepu pojavu i gotovo umiljati lik plesom snažnih akcenata učini initrigantom bez milosti, uz senzibilitet tako
blizak sličnima u vremenu sadašnjem. Bjanka Milice Jević je blistala mladalačkom energijom, dok su sve zapaženiji mladi primerno školovani
igrači Miloš Isailović (Kasio) i Miloš Kecman (Rodrigo) veoma sugestivno usvojili govor tela odličnog dvojca koreografa.
Posebno treba izdvojiti tragičnu ozbiljnost u besprekornom plesu svakog
damara tela Ane Ignjatović-Zagorac, koja je nizu svojih savremenih plesnih ostvarenja dodala još jedan veoma sugestivan lik u plesu Emilije, koji
je imao teatarsku magičnost, intelektualno promišljenu uništavajućim
kajanjem, što se pamti i uzbuđuje.
Nova sezona u Bitef teatru je zaista uspešno otpočela, jer nesvakidašnji
šok, koji je plesna predstava Otelo priredila premijerskoj publici i to u
pozitivnom smislu, upućuje na očekivanje daljih vrednih ostvarenja Bitef
dens kompanije.
Premijera - Otelo koreografa Maše Kolar i Zorana Markovića u izvođenju Bitef Dance Company
Bitef teatar, 13. oktobar 2010.
Ima li ičeg uzbudljivijeg i inspirativnijeg od Šekspirovog Otela? Koreorediteljski tandem Maša Kolar – Zoran Marković, vrsni igrači i umetnici već svetskog ugleda, počastvovali su nas vlastitom vizijom Otela, u najsavremenijoj verziji. Predstava je ostavila
dubok utisak zahvaljujući i odličnim igračima Bitef dens kompanije, inventivnoj scenografiji Angeline Atlagić (tri praktikabla različitih štimunga boja, zavisno od situacije), kao i njenoj kostimografiji koja je krojem, materijalom i nijansama boja unapred
sugerisala karakteristike likova i situacija. Kostimi su bili primereni siromaštvu omladine nadarene kreativnošću: privatne majice, pantalone od svetlećeg atlasa, seksi haljine žena u nijansama ružičasto-narandžaste boje, Otelo u crnom, ostali muškarci u
dvema nijansama zelene, Dezdemona u nežnom belo-ljubičastom. Uvežbač i pedagog
bila je Marija Janković. Predstava je bila ne samo izvrsno odigrana, već, pre svega, odlično koncipirana i koreografisana.
Otelo i Dezdemona je tragedija o ljubavi, ljubomori, strasti i zločinu iz strasti današnjih prototipova ovih uloga, najavljeno je u programu predstave. Tim rečima Šekspirova drama je svedena isključivo na privatni odnos Otela i Dezdemone. Aluzije na
rasnu pripadnost (crnac–Otelo, belkinja–Dezdemona), istorijska ambijentalnost,
dvorske intrige i politička netrpeljivost, sve je to potpuno izbegnuto, da bi u prvi plan
bila istaknuta posesivna, strasna i agresivna Otelova ljubav, njegov povređeni muški
ego(izam), opsesivnost njegove želje i njegovih zabluda. Gledalac se mora upitati nije
li apsolutna ljubav zahtevna, isključiva, posesivna, ili je ona tolerantni dogovor o uzajamnom pomaganju, prijateljstvu, erotskoj usluzi, u slobodi seksualnog i socijalnog
ponašanja? Ili je jači onaj (uglavnom muška strana) ko partnera doživljava kao objekat svojih strasti? Predočavajući razvojne faze ljubavi, tandem Kolar-Marković psihološki obrazloženo, duhovito, uzbudljivo i žestoko, pokretima i situacijama, ukazuje na
preobražaj ljubavi u njenu suprotnost.
Sa nožem u ruci (simbolom falusa), koreografi već od prve scene sugerišu veličanstvenu ali i zastrašujuću muževnost Otela, superiornog u odnosu na ostale pripadnike
muškog roda, ali, u zatomljenim predelima psihe, pomalo nesigurnog u svoje moći da
pruži Dezdemoni ono što bi želeo. Otuda njegova osiona strastvenost, samoživa želja
za posedovanjem koja ga neminovno vodi u zločin. Nakon ljubavnih igrarija prožetih
senzualnošću, nakon nežnosti koju smenjuju zađevice što se pretvaraju u strasne duete
i animalnu erotiku, dobro smišljeni dueti i terceti okončavaju se smrtonosnim zagrljajem Otela koji na stolu-postelji davi Dezdemonu u paroksizmu protivrečnih strasti.
Frojd bi ovo protumačio kao vrhunac želje i ljubavi, a božanski cinik Sioran bi dodao:
Ljubav nam pokazuje do koje mere možemo biti bolesni u zdravlju. Ljubavno stanje
nije samo organsko trovanje – već metafizička bolest.
Nikola Tomašević kao Otelo i Tamara Ivanović kao Dezdemona izvrsno su tumačili
ekstremnu dihotomiju muško-ženskih odnosa. Sjajnom muževnom igrom, tehnički
virtuozan, a emotivno eskpresivan, Tomašević je nijansirao ovaj lik od nežnosti do
opsesivne strasti. Dok je Ivanovićeva, kao Dezdemona, u netipičnim duetima na tlu i
u podrškama, plastična u izrazu, nekonvencionalnim pokretima interpretirala lik krotke zaljubljene žene-žrtve koja strpljivo podnosi Otelove izlive, nesvesna da zbog
ružne spletke nevina srlja u smrt. Jago Strahinje Lackovića, elegantan i nepronicljiv,
potajno i sam zaljubljen u Dezdemonu, delovao je nenametljivo poput pauka koji plete
nevidljivu mrežu da u nju uhvati Otela raspalivši mu ljubomoru.
Savremeni ritmovi muzike Lajka Feliksa i drugih (elektronski kolaž) odlično su se slagali sa psihološki opravdanim pokretima i dramskim nabojima. Posebno upečatljivi
bili su erotski dueti i karikaturalni „dvorski pir“ vrsnih igrača koji su za trpezom ludovali do besvesti. Duhovit i očaravajući bio je i Miloš Isailović kao Kasio, bezazleni
naivko koji obešenjački razuzdano, sa pank frizurom, nastoji da imponuje vršnjacima,
dok nas je „gumeni dečak“ Miloš Kecman impresionirao veštinom. Ana Ignjatović
Zagorac je u svoju igru izvanrednom telesnom izražajnošću ubedljivo unela nijanse
pokajničkog grizodušja, dok je Milica Jević bila seksepilna, ali ne i raskalašna.
Bila je ovo predstava kojoj se u svakom segmentu moglo diviti kao simfoniji teatarskih iluzija.
JELENA JANKOVIĆ
OTELO GRIZODUŠJE
Otelo, Tamara Pingović i Nikola Tomašević
Gostovanje - Labudovo jezero u izvođenju Trupe Moscow City Ballet (Rusija), Sava centar, 07. decembar 2010.
Izneveravanje tradicije, postaje li tradicija?
Dugo i zvonko najavljivano, gostovanje baletske trupe Moskovski gradski balet
(Moscow City Ballet) očekivano je ispunilo Veliku salu Centra Sava do poslednjeg
mesta. Našoj publici, osvedočeno blagonaklonoj i privrženoj umetničkim dešavanjima,
ta baletska trupa predstavila se Labudovim jezerom, klasičnim baletskim delom par
excellence. Ovu trupu, prevashodno okrenutu realizaciji velikog broja permanentnih
inostranih nastupa, osnovao je 1988.godine ruski koreograf Viktor SmirnovGolovanov, u cilju, kako je istaknuto, negovanja i promovisanja klasičnog baletskog
nasleđa, u najboljoj tradiciji ruske škole klasičnog baleta.
Međutim, ono što je ovoga puta i u ovoj igračkoj podeli Moskovski gradski balet prikazao pred beogradskom publikom gotovo da je prenerazilo odsustvom svake iole značajnije povezanosti sa onim što uistinu pripada slavnoj ruskoj školi klasičnog baleta, u
svoj njenoj veličini. Ovakvo izneveravanje programski postavljenih ciljeva delovanja
ove trupe nije zaobišlo, nažalost, ni jedan od bitnih segmenata ove postavke Labudovog
jezera. U tom smislu, svaki od njih je na svoj način predstavljao specifično mesto ogoljenog pokazivanja teško zanemarljivih manjkavosti. Adaptacija izvorne koreografije
slavnog tandema Petipa – Ivanov iz 1895.godine čiji je autor, pretpostavljamo, direktor Trupe Smirnov-Golovanov, posegnula je, između ostalog, za intervencijom na
planu muzičke partiture, što nužno, samo po sebi, ne bi moralo predstavljati nešto
sporno, da nije rezultiralo slabo uspelim scensko-koreografskim rešenjima. Izmeštanje
muzičkih deonica, kao i njihovo međusobno kombinovanje koje je potom usledilo,
ovoga puta je dovelo do diskutabilnih koreografskih sklopova i igračkih formacija koje
su samo još dodatno opteretile ionako već, kostimima lišenim rafiniranosti, vizuelno
prezasićenu scenu. U tom smislu posebno se problematičnim čine koreografske deonice u 3.činu koje grubo zanemaruju melodijske i ritmičke finese utkane u muziku
Čajkovskog, dok Španska igra, Čardaš, Mazurka i Tarantela postaju prostor za puko
nizanje obesmišljenih tehničkih zadataka, bez primese i jednog karakterističnijeg obeležja ovih, po svojim igračkim elementima, raskošnih nacionalnih igara.
Ipak, najveće ogrešenje o tradiciju ruske baletske škole na koju se ova trupa poziva, leži
u domenu izvođenja. Već pri prvom pogledu na članove baletskog ansambla i soliste
koji su se predstavili našoj publici, bilo je i više nego jasno da se radi o klasičnim igračima koji, prema svim tehničko-interpretativnim parametrima, pripadaju prilično
niskom rangu. Njihove fizičke proporcije, kao i tehnički i stilski nivo izvođenja, prema
savremenom poimanju kvalitetne interpretacije Labudovog jezera, jesu u potpunosti
neprihvatljivi. Ostaće nejasno kako se moglo dozvoliti da ulogu Belog i Crnog labuda
tumači balerina čija se interpretacija, neretko, kosila sa elementarnim tehničko-stilskim konvencijama tumačenja ove uloge, ustanovljenim upravo tradicijom ruske škole
klasičnog baleta. Njen nastup odlikovao se nepreciznom tehnikom, vrlo skromnog
dometa, izostankom svakog stremljenja ka ostvarenju „labudovski“ pozicioniranih
ruku, kao i kompletnim nedostatkom interpretativno-stilskog rafinmana, bez kojeg
svaka analiza tumačenja ove dvostruke uloge postaje bespredmetna. Raskošno zamišljene i tehnički zahtevne uloge princa Zigfrida i čarobnjaka Rotbarta su, takođe, daleko nadmašile realne sposobnosti njihovih tumača. Kao sećanje na ovaj događaj u rukama nam ostaje program predstave napisan nestručno i jezički nemarno, u kojem su,
između ostalog, u potpunosti izostvljena imena protagonista, autorskog tima, kao i
samog koreografa koji je adaptirao izvornu koreografiju, što je razlog da su ona i u
ovom tekstu ostalala nepomenuta.
Gostovanje - Labudovo jezero i Krcko Oraščić u izvođenju Trupe Moscow City Ballet (Rusija),
Sava centar, 07. i 09. decembar 2010.
Šaroliki baletski spektakli
Moskovski gradski balet (Moscow City Ballet) gostovao je prvi
put u organizaciji agencije Šoumaster (Showmaster) u Beogradu,
u Sava centru, koji je obe večeri ruskih baletskih umetnika bio
ispunjen do poslednjeg mesta. Negujući najbolje tradicije ruske
klasične baletske škole, ova brojna trupa na čijem je čelu umetnički direktor Viktor Smirnov –Golovanov i njegova supruga
Ljudmila Nerubašenko, glavni baletsmajstor i pedagog, odigrala
je dva najznačajnija tradicionalna klasična baletska dela P.I. Čajkovskog – najpoznatiji beli balet Labudovo jezero i prekrasan simfonijski balet Krcko Oraščić. Za ljubitelje ruske klasične baletske
umetnosti to je, razme se, bio izuzetan, šarolik pozorišni događaj
pozdravljen ovacijama.
Analizirajući viđen način režijskih i dramaturških intervencija u
Labudovom jezeru moglo se primetiti da je muzička partitura Čajkovskog gotovo u potpunosti iskorišćena za igru, iako mnoge verzije ovog remek dela imaju sažetiji i savremenoj dramaturgiji primereniji oblik. Razigranost 1. čina bi se mogla pozdraviti, ali nije
jasno što je čuvena dvorska poloneza, na primer, iskorišćena za
igru muškog ansambla bez ikakvih naznaka ove, u 19. veku toliko popularne društvene balske igre. Upoznavanje sa igračkim
interpretacijama pojedinih likova ove bajke i u nastavku dela nije
bilo uobičajeno, jer gledaocima nisu bila ponuđena imena nosilaca glavnih uloga. Stoga se o njihovim umetničkim dometima
možemo samo opisno izražavati. Pored izvanredno uvežbanog i
disciplinovanog nastupa i ženskog i muškog ansambla, već na početku se lepom figurom i sigurnom tehnikom istakao tumač uloge
Bena, prinčevog prijatelja. Drugi čin je pripao lepršavoj, osećajnoj
i lakonogoj igri labudica, koju je predvodila Kraljica začaranih
labudova Odeta - nežna, kao od porcelana isklesana mlada balerina, pomalo nervoznih ruku - labudovih krila, i preterano visokih batmana (što će se docnije pojaviti u ženskoj igri u oba baleta, bez umetničkog opravdanja, odnosno zasnovanosti na tradicijama klasične igre), uz dosledno poštovanje izvesnih koreografskih intervencija u grand pas de deux, u kojoj joj je bio veoma
pouzdan partner nosilac uloge princa Zigfrida, koji će se u daljem
toku predstave potvrditi kao solidan, ali ne i virtuozan igrač.
Posebno u sećanju ostaje prelepa i ritmički precizna igra kvarteta
malih labudova, jedna od najboljih, ako ne i najbolja koja je na
našoj sceni viđena. Treći čin je imao prolog koji je nagoveštavo
buduće događaje, što zaista nije bilo neophodno, a zatim su nastupile „neveste“ iz Rusije, Italije, Poljske, Španije, Mađarske – ovoga
puta svaka u pratnji četvorice partnera, uz elemente klasične transpozicije nacionalnih plesova dobro odabranih i izvedenih.
Crnog labuda – Odiliju igrala je iskusnija balerina sa šarmom i
zavodljivošću, ali nije uspela da ostvari sve bravurozne kombinacije (32 fuetea) ove veoma složene i zahtevne klasične
uloge.Veliki duet sa već pomenutim interpretatorom princa
Zigfrida bio je korektno odigran. Nosilac uloge zlog čarobnjaka
bio je mlad, vitak igrač, lakih i lepih skokova sa dobro odabranim
kostimom i maskom. Završni čin je, ipak, u potpunosti pripao članicama ansambla koje su treperavu igru belih labudova veoma
skladno i ujednačeno interpretirale. Sam kraj ovog Labudovog
jezera, koji je prihvatio danas uobičajenu verziju srećne pobede
dobra nad zlim, režijski nije bio dovoljno jasan. Ipak plemenita,
plastična i osećajna igra solista i članica ansambla, što je bez ikakve sumnje, zasluga glavnog pedagoga Ljudmile Nerubašenko,
ostavila je lep utisak, koji se tokom cele predstave i očekivao.
Drugo veče najmlađeg moskovskog baletskog ansambla pripalo je
poznatom baletu - bajci Krcko Oraščić, koji svojim simfonijskim
raspevanim osobenostima predstavlja najlepše stranice muzičkog
opusa P. I. Čajkovskog. Veoma šaroliko kostimski i scenografski
opremljen čin Božićne svečanosti je delovao prilično rastrzano i
režijski nedovoljno osmišljeno. U sledećem prizoru snegom zavejane šume koreograf Smirnov-Golovanov se
opredelio za stariju verziju ovog baleta težeći da sačuva tradicionalnu ideju i stil, što je bilo na uštrb dramaturgije koja, inače,
prihvata niz muzičkih i igračkih „numera“ ovog raspevanog baleta, a posebno čuveni Vals pahuljica koji je bio primerno izveden.
Solisti u ovoj sceni i Carstvu cveća bili su zaista izuzetni interpretatori klasičnih baletskih tradicija. Taj, završni čin, tekao je
uobičajenim i široko poznatim tokom koji je imao živog odjeka u
gledalištu, naročito od strane sasvim mlade publike koju su roditelji s pravom doveli da uživaju u borbi miševa i Krckovih vojnika, da se dive poznatim igrama inspirisanim Španijom, Rusijom,
Madjarskom, Poljskom, Kineskom i drugom folklornom baštinom, koja je bila izvedena u obliku terceta, koji su činili po jedna
veoma dobra klasična balerina i po tri isto tako vrsna klasična
igrača. Igra nežne i ushićene Maše bila je izuzetno nadahnuta
gracijom, lepršavošću i dečjom ozarenošću. Krcko je bio veoma
upečatljiv kao partner i nagovestio je da će izrasti u izuzetno
dobrog klasičnog igrača (njega smo prepoznali kao Bena iz prethodne predstave). Droselmajer je bio dobar igrač i autoritativan
vođa cele bajkovite baletske priče.
Ponuđena tumačenja o sličnosti Krcka i Droselmajera, intervencije u redosledu u muzičkoj partituri, što se može, ali ne mora
upravo zbog poštovanja kompozitora prihvatiti, nisu stajali na
putu najcelovitijeg segmenta baletskog gostovanja iz Moskve
upravo u Carstvu cveća iz Krcka Oraščića. Jer tu je, pored ostalog, briljirao veštim izvođenjem najrazličitijih klasičnih vazdušnih
podrški mladi baletski par (Maša i Krcko) uveravajući da klasična
baletska umetnost nikada neće prestati da svojom bravuroznom
efektnošću oduševljava generacije novih ljubitelja u svetu, među
kojima naši uživaju ugled najboljih domaćina.
Gostovanje - Labudovo jezero i Krcko Oraščić u izvođenju Trupe Moscow City Ballet (Rusija),
Sava centar, 07. i 09. decembar 2010.
Volite li bajke?
U organizaciji agencije Šoumaster, Moskovski gradski balet prikazao nam je, prvi put kod
nas, dva najpoznatija klasična baleta P. I. Čajkovskog Labudovo jezero i Krcko Oraščić u prilično izmenjenoj koreografiji u odnosu na najpoznatiju verziju Petipa-Ivanov, u viđenju
Viktora Smirnov-Golovanova, umetničkog direktora trupe i Ljudmile Nerubašenko,
balet-majstora i uvežbača. Glavne numere verzije Petipa-Ivanov bile su, doduše, u znatnoj
meri zastupljene, ali izmene dramaturgije i koraka koje je izvršio koreograf SmirnovGolovanov (posebno u 1. i 4. činu Labudovog jezera) nisu mnogo doprinele jasnoći sižea,
mada su se povremeno odlikovale dinamičnošću koja je pojedinim solistima i protagonistima pružala mogućnost da prikažu bravuru klasičnog baletskog nasleđa. Auditorijum
Sava centra, uglavnom neupoznat sa mnogobrojnim različitim verzijama ovog baleta, pratio je sa zanimanjem interpretaciju protagonista i solista – čija imena, nažalost, kao ni
imena koautora, nisu bila navedena u programu. (Pojedina imena doznali smo od rukovodioca Trupe, a ostale igrače ostavićemo kao bezimene, ma koliko to bilo neučtivo prema
njima, pogotovo prema odličnim protagonistima divertismanskih igara iz poslednjeg čina
Krcka Oraščića – igračima Valsa cveća i Valsa pahuljica.)
Iako režijske i leksičke intervencije koreografa (pretpostavlja se – Smirnov-Golovanova)
nisu uvek bile primerene ni koncepcijski jasne, upečatljiva uvežbanost pojedinih solista i
protagonista ipak je ostavila povoljan utisak na publiku bravurama tradicionalne klasične
moskovske škole, međutim, nauštrb stilskih finesa i profilisanja likova.
Plasirajući virtuoznu tehniku u ulozi Crnog labuda, primabalerina Lilijana Orehova ispoljila je nedostatak plastične izražajnosti i emotivnosti u ulozi Belog labuda i u Pas de Deux.
Solidan mladi igrač Kanan Naderbek poseduje eleganciju pojave i draž mladosti, ali je u
ulozi princa Zigfrida ostavio utisak da tek treba da stekne sigurnost i snalažljivost u duetnim igrama i u solima koji zahtevaju bravuru. Komedijaša je bravurozno odigrao mladi
igrač čije ime nismo mogli da saznamo, a igrač u ulozi Zlog genija odigrao je temperamentno svoje deonice.
Najbolji utisak virtuoznog igrača i odličnog interpretatora ostavio je Talgat Kožabajev kao
prinčev drug Beno, da bi nas plemenitošću pokreta, glumačkim sposobnostima i partnerskom veštinom još više oduševio u glavnoj ulozi Krcka u sledećem baletu, Krcku Oraščiću.
U divertismanskim ulogama u 1. i 3. činu Labudovog jezera dolazile su do izražaja živahnost i draž mladih igrača, ali leksičko opredeljenje koreografa i njegove muzičke intervencije u odnosu na partituru Čajkovskog nisu se odlikovali potrebnom jasnoćom. Pas des
Quatre u 3. činu bio je najbolji.
Uz pomenuta koreografova lutanja, nepovoljan utisak ostavili su prilično nametljiv dekor,
posebno u 1. činu Labudovog jezera, kao i dramaturška nejasnoća finala (uopšte se ne vidi
šta se događa u završnici baleta sa Odetom i Zigfridom), ali opšti utisak o ovom gostovanju popravio je drugi balet, Krcko Oraščić. Tome su posebno doprineli bajkoviti dekor i izvrsne maske (naročito Miševa), a u interpretativnom pogledu, sjajni Talgat Kožabajev kao
Krcko, igračica u ulozi Vile Dezire, elegantna klasična balerina, i igrač u ulozi Lutana
Krcka, vrstan tehničar i pantomimičar. Kraljica Miševa bila je solidna.
Valerija Bistrova, u glavnoj ulozi Klare, ljupka, ali glumački i tehnički nedovoljno iskusna,
uz pomoć partnera Kožabajeva hrabro se izborila sa izvanredno teškim varijacijama i duetima, naročito u poslednjem činu, prepunom svih mogućih virtuoziteta klasične leksike.
Na kraju, možemo zaključiti da su bajkovitost dekora i kostima, koji su podražavali dečju fantaziju, zalaganje ansambla i solista, uključujući i pantomimsku ulogu Droselmajera (čije deonice, uprkos trudu iskusnog igrača, nisu uvek bile dramaturški opravdane), kao i virtuoznost
protagonista, posebno muških, doprineli povoljnom utisku ove bajkovite priče, čiju je maštovitost i lepotu dočarala pre svega izvanredna simfonijska partitura Čajkovskog.
Premijera – Tanatos Grupe Hajde da... iz Beograda i Centra za ratnu traumu iz Novog Sada,
Kulturni centar Rex, 23. decembar 2010.
LIDIJA ANTONOVIĆ
Crna krila boga smrti
U Centru Rex izvedena je izuzetno dobro zamišljena
multimedijalna predstava Tanatos, koja je deo projekta
Dan posle, koji vode Grupa Hajde da... iz Beograda i
Centar za ratnu traumu iz Novog Sada. Autori ovog
veoma precizno osmišljenog pozorišnog događaja
kostimograf, koreograf, scenograf i dizajner Boris
Čakširan, dramaturg Marko Pejović, kompozitorka
Aleksandra Đokić, scenografkinja Ivana Krnjić i
autorka video montaže Ana Ćosović su na potresan
scenski način pokušali da nađu odgovore na pitanje,
koje se danas često postavlja: Da li smo kroz život vođeni samo Tanatosom (nagonom i bogom smrti) ili
negde, u nekom krajičku, postoji nada da je čovek sposoban da izađe iz mraka i ne prepusti se smrti?
Autori su svoj projekat namenili mladim umetnicima
i veteranima ratova (1991–1999). Polazeći od stava da
veterani imaju dragoceno iskustvo u preživljenoj prošlosti i dobro znaju kakve posledice nose neke Tanatosu bliske odluke, a da se mladi nadaju svojoj boljoj
budućnosti. Njihovim susretom, odnosno susretom
dve životne koncepcije, koje se razlikuju, ali i dopunjuju, tvorci predstave žele da njihovim međusobnim
dijalogom podstaknu umetničku saradnju, koja može i
treba da bude plodonosna.
U dužoj ekspoziciji predstave, u kojoj su Jelena
Stojiljković i Jovana Rakić Kiselčić sa snažnom izvođačkom energijom prikazivale koreografisanim scenskim kretanjem, svojstvenim fizičkom teataru, na dramaturški upečatljiv način kako dođu neke godine kada
se u društvenim DNK lancima, neuronima, srčanim
zaliscima…desi odustajanje, destrukcija, posebno odsustvo saosećanja, što je nepobitno svedočenje da se na
polju humanosti odustalo od borbe protiv Tanatosa.
Ako je u ovom delu predstave, bez obzira na visok
izvođački nivo protagonistkinja Jelene i Jovane, moglo
biti ponešto, ne tako bitno, i izostavljeno, sledeći segment izlaganja sadržajno postupno, teatarski osmišljeno vodi katarzi, koja nije česta u našim savremenim
pozorišnim ostvarenjima.
Tanatos, Jelena Stojiljković
Kada tok dešavanja dovede ratne veterane Ljudevita Kolara, Miodraga
Tasića, Novicu Kostića i Željka Vukelića do izlaganja njihovih ratnih
stradanja, odnosno najpotresnijeg ličnog doživljavanja Tanatosovog
pakla, onda najstaje prava, istinska drama, koja potresa duh, uzbuđuje
emocije, otvara vrata bunta protiv bola i tuge što sobom nose crna leptirova krila kojima se uništava suština humanosti.
Bez obzira da li ste u tom trenutku mlad gledalac (a njih je bilo najviše na ovoj predstavi u Rexu), ili ste u ranom detinjstvu, pa u zrelosti, osetili zlokobnost i razarajuću moć ratovanja, morate biti dirnuti
(što se očekuje), ali i iznenađeni (što se ne očekuje) kako ovi prekaljeni ljudi izgovaraju svoje monologe. Njihova iskrenost, staloženost,
sugestivnost, koja se ne može naučiti ni u jednoj obrazovnoj ustanovi za dramsku umetnost, čini da zaboravimo gde smo, da u nama
zaneme reči, pa i misli koje bismo izrekli njima u pohvalu. Ipak, svesno i sa nadom prihvatamo njihovo završno otvaranje vrata, da bi
izgnali nagon smrti, pa da pokoju suzu ponesemo sa sobom u kišnu
noć, kao i saznanje da se ovako ozbiljnom predstavom fizičkog teatra
može mnogo toga u nama i oko nas učiniti boljim.
20 GODINA UMETNIČKOG RADA PRVAKINJE BALETA ANE PAVLOVIĆ
Premijerna obnova baleta Dama s kamelijama, koreografija Lidija Pilipenko, muzička adaptacija Verdijeve Travijate
i Rekvijema: Angel Šurev, Narodno pozorište u Beogradu, 24. i 25. decembar 2010.
SRĐAN MIHIĆ
Nove baletske kreacije
Dama s kamelijama, Ana Pavlović
Ako se pod terminom “premijerna obnova” podrazumeva
vraćanje na pozorišni repertoar jedne predstave koja je već
imala svoju istoriju, a zadržala najbitnije komponente koreografije i režije (kada se radi o baletu), muzičke partiture,
kostimografiskih i scenografskih rešenja – onda 63. i 64. izvođenje Dame s kamelijama, postavljene sada već davne 1993.
i igrane sa uspehom do pre pet sezona, predstavlja premijerske svečanosti, pre svega zbog novih igračkih kreacija.
Prvom premijernom obnovom (24.decembra) prvakinja
beogradskog Baleta Ana Pavlović je proslavila 20 godina
umetničkog rada unoseći u svoju interpretaciju Margarete
Gotije ne samo bogatsvo svoga scenskog iskustva i besprekornost tehnike neoklasičnog igračkog stila, već i lirsku plemenitost, razdraganost i iskrenu osećajnost, koje su i do sada
krasile ovu vrsnu umetnicu kojom bi se ponosile mnoge
baletske scene u svetu. Usvajajući dramski naboj koji prati
neveselu sudbinu Dimine junakinje, Ana Pavlović je uspela
da romantično oboji sve zahteve koreografije i da, kako sama
kaže, velikim radom i posvećenošću iz raspevanih Verdijevih
melodija pokaže iskrenom igrom istinski jezik tela, koji dopire iz nesvesnih dubina umetničkog bića. Pri tome je uspela da
u potrazi za delićem savršenstva kojem stalno teži, na najbolji način zaokruži 20 godina igranja na baletskoj sceni koju
će, u to ne treba sumnjati, i dalje obogaćivati dragocenim
biserima tradicionalne i savremene umetničke igre.
Iako Jovana Veselinovića poznajemo kao baletskog igrača
velikih potencijala, on se interpretirajući Armana Divala, uz
sjajnu tehniku koja se podrazumevala, pokazao kao raskošan
cvet koji otvara svoju romantičnu dušu. I u strastvenoj duetnoj igri i u solističkim deonicama pokazao je da je umetnik
čija igra mora ostaviti neizbrisiv utisak na svakog gledaoca.
Premijerna obnova Dame s kamelijama (25. decembra), čiji su
protagonisti bili blistava Mila Dragičević i virtuozni Jovica
Begojev, bila je, za razliku od prethodne romantično initonirane, izuzetno strastvena. A ta različitost u istom treba da služi na čast ne samo njima nego i svim stvaraocima predstave,
posebno koreografkinji Lidiji Pilipenko.
SRĐAN MIHIĆ
Dama s kamelijama, Ana Pavlović i Jovan Veselinović
SRĐAN MIHIĆ
Dama s kamelijama, Mila Dragićević i Jovica Begojev
Raskošna lepota zavodljive igre Mile Dragičević je Margaretu
Gotije uzdigla na pijedestal obožavane dame iz Diminog pariskog polusveta, koja pod bujicom strasnog ljubavnog zanosa svesno uništava svoj život. Tu silovitu strasnost pokazao je i Jovica
Begojev kao Arman Dival, koji je sve svoje deonice odigrao kao
u jednom dahu, ne štedeći ni pos-lednji atom snage i uveravajući da svoj nesumljivo veliki talenat zrelošću i iskustvom isijava na
uzbudljiv način.
Milan Rus, kao gospodin Dival, igrao je svaku od predstava na
drugi način. Otmenim stasom i dostojanstvenim plemićkim
nastupom na prvoj predstavi je ispoljio veliku nezainteresovanost
za ovu, izuzetno značajnu ulogu u razvoju baletskog romana, da
bi na drugoj predstavi bio kao isklesan lik iz čuvenog Diminog
dela. Iako su njegove igračke osobenosti daleko prevazilazile
zadatke postavke, Rus je i ovoga puta znao da ih odigra sa aristokratskom mirnoćom, ali i da im udahne toplinu očinskog bola
i dubokog sažaljenja prema lepotici kojoj svojim energičnim
zahtevima donosi neprebolnu sudbinu.
Igrački veoma jednostavnu ulogu Pridans tumačile su više šetajući se, nego igrajući, a to im je bio koreografski zadatak, dve
balerine lepog lica i stasa Milica Jević i Olga Olćan. Štetašto ove
dve vrsne igračice nisu imale šta da igraju. Bojana Žegarac i Duš-
anka Đorđević u prvoj podeli, a Ivana Kozomara i Aleksandra
Bibić u drugoj, lakonogo su, tehnički sigurno, muzikalno i šarmantno igrale Faustinove prijateljice, dok su Milja Djurić i Nada
Stamatović bile diskretne i osećajne Nanine.
Pored protagonista, najlepši utisci se nose o igri Miloša Isai-lovića (Faustin), koji će,očigledno, i ubuduće biti ljubimac beogradske publike zbog svojih nesvakidašnjih plesnih mogućnosti, ali i
zavidne zrelosti da pored izuzeno efeknih skokova i okreta izvaja nesrećan lik iz pariskog polusveta 19. veka. I Miloš Marjan kao
gospodin “Ka” ispoljio je zavidne igračke i partnerske kvalitete,
što sa zadovoljstvom upućuje na zaključak da je Balet Narodnog
pozorišta dobio više veoma dobrih mladih igrača sa kojima očigledno radi veoma stručno prvak Konstantin Tešea.
Uspehu obnovljene Dame s kamelijama, koja će se sigurno opet
zadržati dugo na repertoaru kuće na Trgu republike, doprinela je
i Vesna Šouc, koja je muzičku adaptaciju i orkestraciju Angela
Šureva sa nervom za igru na sceni usvojila. Posebne zasluge ima
i asistentkinja koreografa prvakinja Duška Dragičević, kao i repetitorke primabalerina Ivanka Lukateli i solistkinja Marija Vještica, koje su nesebično prenele mlađima svoja bogata umetnička
iskustva.
Novogodišnji baletski gala koncert, Narodno
pozorište u Beogradu, 27. decembar 2010.
Plesni susret prve vrste
Don Kihot, Ana Pavlović i Jovan Veselinović
Narodno pozorište u Beogradu i Udruženje baletskih umetnika Srbije u saradnji sa Udruženjem baletskih umetnika Slovenije priredili
su, posle više od dve decenije, plesni susret prve vrste na kojem su
nastupili u pažljivo odabranom divertismanu prvakinje i prvaci baletskih ansambala iz Beograda, Ljubljane i Maribora. Starije ljubitelje
umetničke igre to je podsetilo na tri koncerta baletskih umetnika
tadašnje Jugoslavije, koji su održani sa uspehom u Domu sindikata
1984,1985 i 1986. na inicijativu beogradske primabalerine Ivanke
Lukateli.
Reprezentacija Slovenije nastupila je sa duetima tradicionalnog i savremenog repertoara i uverila, posle toliko godina, da se umetnička igra u Ljubljani i Mariboru neguje na brižljiv način. Iako u programu
nije bilo naznačeno iz kojih baletskih ansambala dolaze gosti iz
Slovenije, to nije smetalo da se sa simpatijama prihvati zanimljivo
izvođenje odlomka iz Klugove predstave Radio i Djulijeta (već viđene u Beogradu), koji su Tijuana Križman- Hudernik i Matijaž Marin
odigrali sa osećanjem za savremeni plesni senzibilitet. Isti umetnici su
u Veliki duet iz 2. čina Žizele uneli istančani smisao za romantično
vajanje tradicionalnih baletskih likova, pri čemu je Križmanova zaista
oduševila gledaoce svojom stilski besprekornom, vazdušastom igrom.
The Story We Tell je bila prilika da se upoznaju Nastasja Bremerc i
Mihail Rinja kao igrači i koreografi, čija minijatura bi sigurno imala
uspeha na Festivalima koreografskih minijatura. Oni su lakonogo izveli postavku Ne me quite pas upravo jednog od laureata Drugog i
Šestog takmičenja malih plesnih formi u Beogradu, Freda Lasera.
Čuveni baletski monolog Smrt labuda igrala je nadahnuto, plastično i
osećajno mlada slovenačka balerina Galina Čajka. Tradicionalne i
poznate klasične duete iz Bajadere i naročito temperamentno iz
Plamena Pariza odigrali su, poštujući zahteve klasičnog virtouziteta,
karakterna balerina Korine Verdiel i njen partner Rajner Krenteter,
sjajan mladi igrač, koji je demonstrirao visoke skokove i brze okrete
na tlu i u vazduhu.
Beogradski Balet se veoma dobro predstavio na ovoj novogodišnjoj
smotri umetničke igre. Bojana Žegarac i Jovica Begojev su sa mladalačkim poletom i šarmom odigrali Veliki duet iz Uspavane lepotice.
Tamara Ivanović je sa Begojevim bila u savršenom savremenom plesnom skladu u odlomku iz predstave Interval. Ana Pavlović i Jovan
Veselinović su ponovili svoju raspevanu romantičnu igru iz nedavno
obnovljene Dame s kamelijama. Oni su u završnoj tački ovog dugo
očekivanog i uspešnog igračkog susreta zajedno sa Ivanom Kozomarom i Dušankom Đorđević odigrali virtuozni finale iz tradicionalnog klasičnog baleta Don Kihot.
Ljubavni duet iz 2. čina baleta Kraljica Margo na uzbuđujuću muziku Bregovićevog voklanog ženskog kvarteta izveli su sa iskrenim strastvenim emocijama Mila Dragičević i Milan Rus. Sasvim drugo igračko lice Rus je pokazao u komičnom Tangu iz sada već kultne predstave Ko to tamo peva, u kojem je oduševila svojom ustreptalom pomalo nespretnom naivnošću Dalija Imanić.
Organizatori ovog dobro posećenog i od strane publike veoma srdačno prihvaćenog Novogodišnjeg baletskog koncerta najavljuju da će
ovakvi susreti biti ubuduće tradicionalni uz nameru da u njima uzmu
učešće i baletski umetnici iz Novog Sada, a nadajmo se, i ansambli iz
drugih centara umetničke igre u našem susedstvu.
Novogodišnji baletski
gala koncert, Narodno pozorište u Beogradu, 27. decembar 2010.
Kad zvezde obasja nekadašnji sjaj
Radio and Juilet, Tijuana Krizman Hudernik i Matjaz Marin
U nekadašnjoj Jugoslaviji, savezna baletska takmičenja i svečani koncerti baletskih umetnika, koji su okupljali vodeće igrače iz tadašnjih republika, predstavljali su prvorazredni baletski događaj. Od poslednjeg takvog susreta na našem
prostoru prošlo je preko dve decenije. U međuvremenu, ostvareni su brojni
vidovi saradnje u cilju ponovnog uspostavljanja baletskih veza u regionu, od
kojih jedan od značajnijih predstavlja organizovanje Novogodišnjeg baletskog
gala koncerta u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Na inicijativu Udruženja baletskih umetnika Srbije, a u saradnji sa Udruženjem
baletskih umetnika Slovenije, upriličen je koncert na kome su nastupili solisti
Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i baletski umetnici, pozvani od strane
slovenačkog baletskog Udruženja. Koncert je, prema već ustaljenoj praksi koncertnih baletskih dešavanja, priređen u oprobanoj, vrlo prijemčivoj i atraktivnoj
formi baletskog divertismana. Ono što je, svakako, obeležilo nastup prvaka i
solista Narodnog pozorišta u Beogradu jeste gotovo neviđena nadahnutost njihove igre koja je dala pečat i bitno obogatila interpretacije njihovog, već stan-
dardnog igračkog repertoara. Stoga, čestitke upućujemo Bojani Žegarac, Daliji
Imanić, Mili Dragičević, Tamari Ivanović, Jovici Begojevu i Milanu Rusu.
Nastup Ane Pavlović i Jovana Veselinovića u grand pas de deux iz baleta Don
Kihot, koji je u sebe uključio i veoma muzikalan i temperamentan nastup
Dušanke Đorđević, s velikom radošću svrstavamo u najviše interpretativnotehničke domete ovog koncerta. Svojim tehnički krajnje slojevitim nastupom,
čiji vrhunac predstavlja hvatanje u koštac sa uistinu virtuoznom varijantom
dijagonale u muškoj varijaciji, i pregrštom osmišljenih detalja (pomenimo samo
blagi, jedva primetni, opominjuci udarac lepeze na samom finalu pas de deuxa, koji je, u samo jednom momentu, veličanstveno sažeo celokupan odnos Kitri
i Bazila) ova dva igrača, vidno inspirisana, prevazišla su sva svoja dosadašnja
izvođenja ove igračke deonice, ukazujući na neophodnost permanentnog studioznog rada na obogaćivanju svojih interpretacija, kao jedinog sigurnog načina suprotstavljanja vrebajućoj umetničko-igračkoj stagnaciji.
Kraljica Margo, Mila Dragićević i Milan Rus
Osim pomenutih izdvajamo, od slovenačkih predstavnika još dve
zvezde večeri, Rajnera Krenštetera i Korin Verdeil, soliste berlinske
Državne opere, čiji je nastup u pas de deux iz baleta Plamen Pariza
izazvao prave ovacije. Njihov nastup, koji je svojom tehničkom briljantnošću i preciznošću kulminaciju dostigao u muškoj varijaciji,
pružio nam je dragocen uvid u najviši izvođački standard, i to u svetskim okvirima. Ovom prilikom izdvajamo i upečatljivu sekvencu iz
baleta Radio and Juliet, u prepoznatljivom koreografskom maniru
Edvarda Kluga, dok smo pred nastupom Galine Čajke, i njenom interpretacijom Nikije i Umirućeg labuda, ostali krajnje razočarani.
Video-projekcijom crteža sa pozorišnim motivima Tamare Mladenović, emitovanim između tačaka, vrlo efektno je rešen, u ovakvim
prilikama, čest problem stilske i tematske raznorodnosti numera.
Gala koncert baletskih umetnika pružio je dragocenu priliku za
neposredan uvid u važnost izlaska u susret prirodnoj i snažnoj umetničkoj potrebi naših umetnika za direktnim susretom sa igračima iz
inostranstva, što je uvek jedan korak dalje u preko potrebnoj relativizaciji statično utvrđenog unutrašnjeg vrednosnog poretka našeg
baletskog ansambla. Kao prvi u nizu ove vrste na našoj sceni, ovaj
koncert je simbolično ostvario i veliki značaj na nivou kulturne saradnje ove dve zemlje, zbog čega se iskreno nadamo da će on vremenom, uz učešće baletskih predstavnika i iz ostalih zemalja okruženja, postati tradicionalni novogodišnji poklon baletskoj publici.
Premijera – balet Songs (Pesme) u koreografiji Maura Bigoncetija, Narodno pozorište u Beogradu, 25. januar 2011.
Senzualne plesne skulpture
linija, nesvakidašnjih prepleta igračkih tela, koje ujedinjuje i fizička
i duhovna skladnost. Njeni partneri, već poznati naši igrači Milan
Rus i Dejan Kolarov, koji se na najbolji način posle odsustvovanja
vratio u beogradski Balet, bili su ne samo odlični u skupnom plesu
izrazite skulpturalnosti, već i kao pojedinci, koji su znali da sadržajno tkivo Bigoncetijeve arhitektonike igre prikažu na vrhunski
način.
Bilo bi nepravdeno da se i izvođenje baleta iz jednog čina Koračaj
lagano (Step Lightly) koreografkinje Sol Leon i koreografa Pola
Lajtfuta, kao i vrcavi humor Šest plesova uvek sjajnog Jirži Kilijana,
koje su odlično prihvatili i isto tako interpretirali solisti beogradskog baletskog ansambla, ne oceni visokim ocenama.
Razume se da je zvezda ove dobro koncipirane večeri Ašhen Ataljanc blistala punim sjajem pokazujući da istinska posvećenost
umetničkoj igri, disciplina i intelektulno, osećajno i fizičko jedinstvo interpretacije u zrelom dobu njene karijere, svojim dragocenim fluidom oduševljava ne samo njene nekadašnje obožavaoce,
već i mlađoj publici, koja je u međuvremenu stasala, široko otvara
vrata Talijinog hrama.
SRĐAN MIHIĆ
Naša najmlađa Odilija (Beli labud) ponovo je zaigrala na svojoj
matičnoj sceni, u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao gost, posle
gotovo 18 godina u kojima je na raznim meridijanima umetničke
igre gradila svoju izuzetnu umetničku ličnost. Bila je Ašhen Ataljanc prisutna u svom pozorištu, na kratko, ali sa otvorenim srcem,
kada je njenoj publici bilo najteže – u vreme NATO bombardovanja. Zatim su usledila gostovanja sa čuvenim italijanskim i svetskim ansamlbom Aterbaletom, pa obeležavanje 20-godišnjice rada
sa La Capinerom koreografa Mikele Marole u Pozorištu na Terazijama u Beogradu i najzad premijera Pesama (Songs) nama
dobrog znanog Maura Bigoncetija, kao završni deo trodelne baletske predstave savremenih inostranih koreografa u Teatru na Trgu
republike.
Balet za tri izvođača na muziku pesama Henrija Persela u interpretaciji Ašhen Ataljanc i Milana Rusa i Dejana Kolarova, Bigonceti je postavio 1997, ali njegova koreografija je i dalje primer za
ugled savremenog plesnog stvaralaštva koji zahteva maksimalnu
angažovanost umetnika. Ašhen Ataljanc, koja je već niz godina
prihvatila savremeni umetnički ples i telom i dušom, zablistala je u
ovom tercetu inspirativnog senzualnog naboja, oštrih i izduženih
Dejan Kolarov, Ašhen Ataljanc i Milan Rus
SRĐAN MIHIĆ
Dejan Kolarov i Ašhen Ataljanc
NARODNO POZORIŠTE U BEOGRADU, JUN 2011.
Pesme igraju mladi
Pesme/Songs koreografa Maura Bigonzetija. na muziku pesama Henrija Persela, premijerno izvedene u Narodnom pozorištu
u Beogradu krajem januara ove godine (A.Ataljanc, M.Rus, D.Kolarov) odigrali su početkom juna novi izvođači – mladje
solističke snage beogradskog Baleta.
U Bigonzetijev savremeni igrački tercet, inspirativnog senzualnog naboja, oštrih i preciznih skulpturalnih linija, novi protagonisti su uneli , pored perfekcije izvođenja, uočljivu plastičnost i novu osećajnost, koja je ovaj kratki, tehnički veoma zahtevan plesni komad, obojila novim impulsima, koji su svojom iskrenošću odmah nalazili put do gledalaca.
Sanja Ninković,koja je na beogradskoj baletskoj sceni već sa uspehom odigrala nekoliko glavnih uloga u repertoaru savremenijeg opredeljenja, svoju igru u „ženskom“ delu terceta je donela zrelo, besprekorno u tehničkim bravurama i čudesno
uzbudljivim prepletima sa telima svojih partnera, unoseći u perfekciju koreografskih zamisli mladalačku toplinu, koja je, bez
obzira na strogost Bigonzetijevih plesnih formi, zračila osećajnošću.
Muški deo terceta činila su dva mlada, nadarena igrača - Miloš Marijan i Tamaš Čižmadija, koji su i u pojedinačnoj i u zajedničkoj igri pokazali da su dorasli izvođenju složenih plesnih i partnerskih zadataka savremene igračke leksike. Imali su znanja, hitrine i poletnosti, na koje se mora računati u razvijanju njihovih umetničkih potencijala.
I na kraju – dugo iskustvo govori da se retko dešavaju igrački događaji brže nego što želimo. No, kada su ove mladalački odigrane Perselove pesme utihnule poslednjim treptajem izražajnih šaka Ninkovićeve – zaželeli smo da se ples terceta i dalje
nastavi...
Premijera – balet Songs (Pesme) u koreografiji Maura Bigoncetija, Narodno pozorište u Beogradu, 25. januar 2011.
SRĐAN MIHIĆ
Prefinjeni biser baroknog sjaja
Dejan Kolarov, Ašhen Ataljanc i Milan Rus
Posle dugog niza godina, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, nastupila je naša uistinu prava baletska zvezda, Ašhen Ataljanc. Uživajući
privilegiju značajnog umetnika, da se u odabiru dela u kome će nastupiti osloni na sopstveni izbor, Ataljanc se odlučila za ostvarenje Songs, u
koreografiji Maura Bigoncetija, dugogodišnjeg umetničkog direktora
znamenite baletske trupe Aterbaleto, u okviru koje je, kao njen član, i
sama Ašhen stekla neprocenjivo igračko i umetničko iskustvo.
U vreme svoga nastanka, pre tačno četrnaest godina, ovo delo je, u koreografskom smislu, predstavljalo reprezentativni izraz „svoga vremena“. Konzistentne koreografske strukture, jezgrovito ispunjene igračkom leksikom koja u to doba na evropskoj igračkoj sceni doživljava
svoj zenit, ovo Bigoncetijevo delo odmah biva prepoznato kao vrlo
upečatljivo ostvarenje. U jednom, koreografski krajnje kondenzovanom
obliku, ono je ispoljilo opšti stilski okvir njegovog stvaralaštva. Sasvim
prirodno, afinitet prema muzici engleskog baroknog majstora, Henrija
Persla, uslovio je, i implicitno definisao, profil celokupnog korpusa
koreografskih sredstava korišćenih u baletu Songs, usmeravajući njihovo povezivanje u pravcu monolitne igračke celine koja, svojom izrazitom, ali nenametljivom tehničkom složenošću, gotovo da imperativno
ispostavlja zahtev za igračkom spremnošću najvišeg nivoa.
U tom smislu, balet Songs kao da je pravljen za Ašhen Ataljanc. I interpretativno, i telesno, u potpunosti prožeta koreografskim izrazom
Maura Bigoncetija, Ataljanc je beogradskoj publici pružila vrhunsko
izvođenje, koje svoje najjače uporište pronalazi u studioznoj i isključivoj usredsređenosti na pokret i osluškivanje njegove unutrašnje dinamike. Nikakva ospoljena sredstva, niti išta što bi se ticalo nečega izvan
igre same, ovde ne pronalaze svoje mesto. Asketske pojave, kakva se
danas u svetu naprosto podrazumeva u okvirima klasičnog i neoklasičnog baletskog ambijenta, iz kojeg Ašhen prvenstveno potiče, nastup
naše balerine u delu Songs, ponudio je uzoran model pristupanja i savlađivanja savremene igračke tehnike u svoj njenoj složenosti. Izborom
Dejana Kolarova i Milana Rusa za tumače preostale dve muške uloge
u ovom baletu, postignut je vizuelni sklad, što nije zanemarljivo.
Ipak, viđenju baleta Songs ne možemo pristupiti samo sa stanovišta
analize njega kao vremenski izolovanog dela, jer je ono premijerno
izvedeno ovde i sada. Zbog toga, puki faktografski podatak o vremenu
njegovog nastanka zasigurno da na ovom mestu ne bi ni bio pomenut,
da u izvesnoj meri nije determinisao naš savremeni doživljaj ovog baleta, pružajući možda najbolje objašnjenje jednog kontradiktornog osećanja koje ovo delo pobuđuje: veliko zadovoljstvo što, posle toliko godina, na našoj sceni ponovo gledamo Ašhen Ataljanc i, sa druge strane,
izvestan žal što se radi o koreografiji koja u ovom trenutku, za savremenog gledaoca, ima vrednost jednog značajnog, ali ipak samo retrospektivnog uvida u raniji period rada ovog priznatog koreografa.
JELENA JANKOVIĆ
Premijera - Karmen u četiri runde Isidore Stanišić u izvođenju, Bitef Dance Company, Bitef teatar, 26. januar 2011.
Ana Ignjatović Zagorac
Isidora Stanišić, danas već koreografkinja sa zapaženim iskustvom na našim plesnim scenama, osmislila je svoje viđenje Merimeove Karmen u igračku predstavu u četiri runde u kojoj se uz
muziku svite Bize-Ščedrina (intervencije i obrada Anje Đorđević) odvija izmaštani boks meč između trostukog lika glavne
junakinje i njene sudbine, često veoma stereotipne u nekim različitim muzičkim i igračkim verzijama. Sa namerom da dekonstruiše i demistifikuje poznatu povest, Stanišičeva odlučuje da svojoj trostrukoj junakinji navuče ljupke crvene bokserske rukavice i
stilizovane „ španske suknje“ ( kostim Ljiljana Adamov) i uputi
na ples u četiri različite tematske linije. Određujući za glavnog
protivnika sistem u kojem se odvija njeno bivstvovanje, autorka
koncepta i postavke predstave svoju Karmen najpre predstavlja
kao čuvarku čulne zavodljivosti, koja je na ivici nestvarnog i iluzornog. U drugoj temi bavi se pitanjem asimilacije romske kulture i njeno gubljenje identiteta, treća „runda“ je predstava u predstavi gde imaginarna naslednica umetničkih svojstava igračice
Karmen brani njen umetnički inegritet. On i pobeđuje, jer Karmen ne biva ubijena, već nastavlja svoju životnu borbu, doduše
prilično statično.
Karmen
je borac
U kritičkom prikazu nove plesne predstave na Trgu Mire Trailović bi prethodno iznošenje mogućeg sadržaja zbivanja u četiri
runde u izlaganju sudbine mnogoznačnog lika Karmen, kako ga
je zamislila Isidora Stanišić bilo suvišno, da su bar osnovne konture toga date u programu. No, bitno je da je ova trostruka Karmen bila strastvena, fizički spremna na zahtevan ples, koji je, kada
je tekao, imao uzbudljivost koju su protagonistkinje Ana Ignjatović-Zagorac, Nevena Jovanović i Milica Pisić izuzetno predano
i vizuelno skladno odigrale. Lik umetnice, koja se bori za borbenu Karmen, ostvarila je u svojoj viziji upravo njihova profesorka i
koreograf savremene igre Katarina Stojkov - Slijepčević, koja je
laganim i savremeno osećajnim nabojem, posebno u izražajnoj
igri ruku, na izvestan način autoritativno vodila ovu predstavu, u
čemu je imala dobrog saradnika u Nataši Šmelc, još učenici
Baletske škole.
S obzirom da su mnogo decenija koje se mere vekovima Bizeova
sazvučja (i u muzičkom vidjenju Rodiona Ščedrina) veoma poznata i srasla sa pojmovima melodične elegije i strastvenih uzleta
koje vode klimaksu španskog i romskog plesa – izvesne pauze su,
unekoliko bez razloga, zaustavljale koreografsku misao Isidore
Stanišić, ne dozvoljavajući da se ona u potpunosti razvije. A to
ona može i zna da učini, jer njena Karmen je borac, a to se, možda, iz završnih sekvenci predstave nedovoljno uočava.
Premijera - Karmen u četiri runde Isidore Stanišić u izvođenju Bitef Dance Company, Bitef teatar, 26. januar 2011.
JELENA JANKOVIĆ
Ideja je izgubila bitku
A.Ignjatović Zagorac, N. Jovanović, M. Pisić, K. Stojkov Slijepčević
Dosledno istrajavajući u aktivnom promovisanju savremenog plesnog
izraza, Bitef teatar je pružio priliku za rad jednom od naših najzapaženijih koreografa mlađe generacije, Isidori Stanišić. U samo središte predstave
Karmen u četiri runde postavljeni su problemi odumiranja suštinske zavodljivosti u savremenom, tehnološki preeksponiranom društvu, pitanje
presudnog uticaja sistema na recepciju njemu savremenog umetničkog
dela, kao i pitanje slobode i njenog ukidanja, ovde posmatrane kroz prizmu prinudne asimilacije Roma pod plaštom nužnosti društvenih integracija. Međutim, ovaj idejno veoma kondenzovan tematski okvir predstave Karmen u četiri runde, koji je suočio koreografski izraz sa nesagledivo složenim i potencijalno vrlo inspirativnim pitanjima, nedostatnošću
scenske koncepcije ostao je izneveren. Čini se da je ovakav ishod samo prirodna posledica do sada najradikalnijeg odstupanja Stanišićeve od svog
autentičnog koreografskog manira koji je nekadašnja njena ostvarenja
bojio jarkim bojama vrcavog, maštovitog, suptilno duhovitog stvaralaštva.
Pritom, ostajemo daleko od svake pomisli da evociranjem i kakvim isključivim favorizovanjem ranijih radova, koji su Stanišićevu svojevremeno
tako zasluženo inaugurisali u red vanredno darovitih stvaralaca, stanemo
na put njenim novim koreografskim traganjima. To nikako. Ali, sve izraženije okretanje ka konceptualno orijentisanom koreografskom izrazu
kome se Stanišićeva sve intenzivnije priklanja, sudeći po njenim poslednjim ostvarenjima, odvodi je u domen u kome se ona ne snalazi. Već sam
odabir muzike govori o izvesnoj nepripremljenosti autorke za hvatanje u
koštac sa onim što nosi konceptualno sprovođenje onog zamišljenog.
Prenebregnulo se da upuštanje u stvaralački rizičan dijalog sa toliko pre-
poznatljivom Ščedrinovom Karmen svitom, baziranoj na Bizeovoj slavnoj
operi, podrazumeva svesno preuzimanje stvaralačke odgovornosti i obaveze ispostavljanja jedne, do te mere strukturalno i idejno moćne scenske
koncepcije, koja bi bila u stanju da svojom snagom i samosvojnošću
doživljaj ove Karmen povede u jednom sasvim novom pravcu, neutrališući
čitav onaj spektar nebrojenih asocijacija koji je srastao sa dosadašnjim inscenacijama ove partiture. Zbog toga je bilo nužno jakom umetničkom
imaginacijom i jasnom koreografskom vizijom taj kontekst oneobičiti, što
Stanišićevoj nije pošlo za rukom. Nije trebalo dopustiti da se brojna, potencijalno veoma interesantna scenska rešenja, poput borbe igračice sa
senkom, ostave u formi autorovog „predloga“, samo nagoveštaja onoga što
bi se moglo dobiti, da se studioznije pristupilo zamisli. Ako su već
korišćeni govor, kao i odavno poznati postupci ulaska igrača u publiku, ili
služenja hrane prisutnima, onda se sa njima moralo uraditi nešto što će im
dati jedan novi smisao. Šteta je što pojavljivanje na sceni Katarine Stojkov
Slijepčević, što predstavlja vanredno interesantnu ideju, kao i nastup tri
izražajne i sposobne igračice, Ane Ignjatović Zagorac, Nevene Jovanović i
Milice Pisić nije daleko primerenije, pa i umetnički odgovornije, iskorišćen. Ovako realizovanom predstavom Karmen u četiri runde propuštena je
prilika za potpuniju afirmaciju konceptualnog plesnog stvaralaštva, koje u
našoj sredini još ne nailazi na dovoljno odobravanje. I zato mu, na putu
borbe za sopstveno umetničko priznanje koja mu kod nas ionako tek
predstoji, i u kojoj mu želimo samo najbolje, ne treba odmagati ostvarenjima koja su daleko od onoga što je vrhunski konceptualni plesni izraz
kadar da sobom pruži
Piše: Muharem Pervić
Premijera – mjuzikl Producenti, Pozorište na Terazijama, 26. februar 2011.
Brodvej i kako ga osvojiti
U predstavi Producenti po tekstu Mela Bruksa i Tomasa Mihena,
na muziku i sa songovima Mela Bruksa, koju su na sceni Teatra na
Terazijama, po originalnoj režiji i koreografiji Suzane Stroman,
postavili Jug Radivojević kao reditelj i Igor Barberić kao koreograf,
nedostaje samo pop sa bradom! Bogata, raskošna, mnogoljudna
predstava. Za svakoga ponešto: za mlade, za stare, za one koji bi da
se kikoću, za one koji bi da misle i pitaju se, za one koje lepota i
nagota zavode, i za one koji su skloniji politici i ideologiji. Vašar,
buran, bučan, ali ne i razbucan! Na vašaru, dabome, svašta: svirke,
igre, komendijanja, suza, kukanja, volje i želje da se u životu uspe i
ispne što više i parodija na producente uspeha i lovce na lovu!
Sve je to Jug Radivojević dobro zamesio, a kostimograf Marina
Medenica obojila, iscrtala bujnim, i burnim i brojnim bojama i
tonovima. Scena Aleksandra Denića pokretljiva, pogodna za transformacije na koje tekst Mela Bruksa i Tomasa Mihena – računa.
Ritam, hitanje, užurbanost, igranje do poslednjeg daha, pored reditelja i glumaca diktirala je i muzika, čas odsečna, čas parodično lirska i meka. Muzika Mela Bruksa i orkestar Pozorišta na Terazijama kojim je dirigovao Milan Nedeljković. Po pravilu i tradiciji
mjuzikl brodvejskog tipa je zabavan, atraktivan, pevljiv, zavodljiv.
Nema glava da te boli! Mel Bruks, Tomas Mihen, reditelj Jug Radivojević sa saradnicima hteo je zabavnu predstavu, mjuzikl ali i
parodiju stila na Brodveju oblikovanog mjuzikla. Nema te stvari pa
ni među umetničkim veštinama i žanrovima u kojoj nema i pomalo kiča, igre, paradoksa.
Producenti u režiji Juga Radivojevića su i raskošan i mnogoljudan,
dinamičan, šarenolik mjuzikl, ali i parodija mjuzikla i njegovih
šablona. Reditelj kostimom i muzikom podvlači ideološku dimenziju Producenata i njihovu često pustu želju da zgrnu gomile para.
Svi ovi obrti bogate Producente, mjuzikl u kome srećemo i glumce
za koje nismo očekivali da će se ovako spretno snaći u žanru u
kome uopšte dosad nisu igrali ili su igrali retko. Glavni oslonac
Producenata čine Slobodan Stefanović kao Blum i Nebojša Dugalić kao Maks. Dugalić se dobro snalazio u komičnim, parodičnim
i pevačkim tonovima, dok je Slobodan Stefanović mnoge iznenadio svojim pevačkim mogućnostima. Reč je o mjuziklu koji je uspeo kao film (1968) i kao predstava. Možda pre svega zato što
poseduje duh koji mjuzikl nosi, ali i kritičnost, parodičnost koja
slatkoću tradicionih mjuzikala podriva. Na sceni su zajedno lepota
tela i glasa, ali i jedna vrsta podsmeha kao da prati sve te mjuzikholske ujdurme. Lepo pevanje, horovi baba i devojaka u cvetu, skupine lepih dugih nogu i pogrbljenih leđa.
A onda politički kič karikature Hitlera Staljina, Čerčila. Političke
retorike, simbolike, mode, heraldike. Baš kao da je čitav ovaj svet
jedan ne osobito prefinjen mjuzikl, život koji sebe podriva, tragedija koja se gubi u komediji, i komičnost iz koje izrasta nesavladiva
ljudska potreba da uspe i da bude priznat. Mjuzikl kao metafora
sveta u kome živimo, melanž gluparenja, neizbežna starost i žuđena lepota, mladost i uspeh. Tužno i veselo, ali i oštro, pa onda lirično, gotovo plačljivo. Sve je to život; i ti horovi starica i neuspeli
producenti i komični, sitni izvođači svakojakih pozorišnih radova.
U inscenaciji Juga Radivojevića Producenti su i idila, ali pre svega
duhovita rugalica čoveku kao producentu uspeha po svaku cenu.
U mnogoljudnom ansamblu istaknimo još uvek živahnog i duhovitog Nikolu Simića kao neuspelog gej reditelja, Andriju Miloševića kao Franca, Jelenu Jovičić kao Ulu, Miroljuba Turajliju kao
Karmen Gija.
Iako podugačka, predstava na Terazijama će vas svakako zasmejati
i razgaliti.
MILOŠ KODEMO
Politika, 01.03.2011.
Piše: Jovan Ćirilov
Premijera – mjuzikl Producenti, Pozorište na Terazijama, 26. februar 2011.
MILOŠ KODEMO
Ozbiljno shvaćena zabava
Najnovija predstava mjuzikla Producenti Teatra na Terazijama je sva u
znaku paradoksa, osim predstave same. Nije nepoznat paradoks da se
u doba krize prave raskošne predstave, a Producenti su jedna od predstava sa najviše perja i šljokica poslednjih godina kod nas.
Sa našom vesternizacijom, koja nije počela sa pokušajima liberalnog
kapitalizma, koji nam nešto baš ne ide od ruke, u naše prostore stigla
su licencna prava na brodvejske mjuzikle, koje je nemogućno dobiti
ukoliko se producent ne obaveže da će poštovati svaki element izvornika. Na neki apsurdan način svojstven umetničkoj praksi uprkos licenci ima prostora za stvaralaštvo.
Te premijerske večeri osetio se onaj retki, a poznati omamljujući ukus
vrtoglavog uspeha. Celokupni ansambl našao je prostor slobode, sa
Nebojšom Dugalićem na čelu, da u svakom trenutku predstave oživi
svoj apsurdni lik producenta Maksa Bjalistoka nekim životnim detaljem, čudnom emocijom i smislom za apsurdno humorno, takvo po
definiciji i kod Nušića i kod Mel Bruksa. Podjednako simpatično i
uspešno izbalansirani hetero i homo orijentisani pripadnici sveta zabave zabavljali su nas uspešnim parodiranjem klišea na tu temu. Sve
to držao je pod kontrolom reditelj Jug Radivojević, već četvrti put pod
istim krovom, diktirajući pakleni ritam predstave, i to zrelo, duhovito
i visoko profesionalno.
Tokom predstave setio sam se kako sam u istom tom parteru kao 12godišnji dečarac okupacijske 1943. godine gledao najuspeliji proizvod
nacističke kinematografije Minhauzen u režiji Somborca Jozefa fon
Bakija, sa scenarijem levog pisca E. Kestnera, ali pod pseudonimom
Bertolt Birger. Slušajući sa ocem Radio BBC, gajio sam čvrstu nadu
da će tome doći kraj. Ali ni u najbujnijoj mašti vaspitanoj na bajkama, nisam mogao da zamislim da ću posle nekih 60 godina gledati
tadašnjeg krvavog diktatora Hitlera u parodičnoj zabavi kao daleku
prošlost.
I na kraju još jedan apsurd. Ovdašnji kliše, moj i mojih kolega, jeste
da svaka predstava treba da ima kopču sa nama i našim vremenom.
E, ne mora! Recimo kad je u pitanju tako ozbiljno shvaćena zabava
kao Producenti.
Pozorištarije
Premijera - Kuća cveća Matjaža Fariča i Igrale se delije Branka Potočana u izvođenju Bitef Dance Company,
Bitef teatar, 03. mart 2011.
Ples za svadbe i sahrane
JELENA JANKOVIĆ
Svoj 22. rođendan Bitef teatar je obeležio
novom plesnom predstavom Bitef dens
kompanije, koja već zauzima značajno mesto u pozorišnom, a posebno plesnom životu Beograda. Poznati slovenački koreografi savremene umetničke igre Matjaž
Farič i Branko Potočan postavili su dvojnu
plesnu predstavu, koja je omogućila članovima Bitef dens kompanije da se upoznaju sa njihovim umetničkim stremljenima
u dramaturškom smislu i veoma zahtevnom igračkom tehnikom, koja od izvođača
traži maksimum telesnog izraza.
Matijaž Farič u svojoj plesnoj predstavi
Kuća cveća jasno je stavio do znanja da se ne
radi ni o kakvim političkim reminiscencijama iz prošlosti (mada svaka sahrana podseća na cveće, uobičajenu muziku, groblje i
ožalošćene), već je u tekstualnom predložku za dramaturgiju sadržaja podvukao
da se radi o privatnim iskustvima,emocionalnom odnosu prema prošlim
vremenima, a pre svega, o životnom krugu
koji se zatvara za pojedinca, a mi, često, tek
tada, postajemo svesni da mu nismo pok- Kuća cveća - Igrale se delije, Miona Petrović i Nikola Tomašević
lonili dovoljno pažnje i da je sada sve uzaludno. Ipak, Farič je ukazao da je sahranu uzeo samo kao simbol radi o svadbarskoj svečanosti. Stoga je bend Bejrut sačinio i druge
kraja, posle kojeg se više ništa ne da promeniti, ali da se, sa malom prihvatljive aranžmane nekada, a i sada popularnih pesama i
dozom humora isključivo kajanje može ublažiti. Takav dra- društvenih igara na čije zvuke je Potočan prikazao svoje plesno
maturški koncept zaslužuje pažnju svih autora predstave u kojoj je razmišljanje o svadbi kao društvenom događaju koji ima, sem
značajnu ulogu imala i autorska muzika benda Bejrut, čiju su onoga uobičajenog široko osmehnutog prizora veće ili manje uzaobradu izvodili članovi džez orkestra Big bend Dragoslav jamne ljubavi mladenaca i svatova, i onu skrivenu bojazan o
gubljenu identiteta pojedinca, strah da želje i snovi, ljubav i bol,
Stanisavljević, Novak Mijović, Marko Đorđević i Siniša Jović.
Zasnovana na prepoznatljivim zvucima muzike koja prati insistiranje na vizuelnim prednostima u savremenom društvu - što
sahrane, jednoličnih ponekad do zamornosti, Farič je postavio za sve odvodi izvesnoj upornoj borbi jedinke da sačuva svoje postočetiri igračice i tri igrača fizički veoma zhtevan ples, sa atraktivn- jano dostojanstvo.
im, a već viđenim okretima koji se završavaju sunovratnim bacan- Potočanova postavka je, kao i Faričeva, izraz telesne, fizičke nadjem na tle, podrškama za koje je potrebna izuzetna veština, hitrost moćnosti nad emocijama i uzajamnim skladnim zajedništvom.
i potpuno telesno predavanje izvođača. Sve to se može sa odabra- Ali, bez obzira na izvesna nemotivisana ponavljanja, ona koristi
vanjem prihvatiti, ali je koreograf, ipak insistirao na mnogim pon- sve planove pozorišne scene, uskovitlava izvođače i priziva
avljanjima, koja, u ovoj prilici, nisu bila neophodna, jer ekspresija gledaočevu maštu i kroz pokret mu sugeriše da sve u plesu ne
njegovih plesnih atraktivnih akrobacija ne zahteva „ utvrđivanje“ u mora biti lepo(pa možda stoga i sladunjavo), već istinito u virtuoznom igračkom smislu. Nekoliko veoma inventivno postavločima gledalaca.
Igrale se delije Branka Potočana dobile su naslov, izvesno, po poz- jenih scena, kao što je igra sa štapoviuma tri igrača, koja je svojom
natoj pesmi koja se u mnogim trenucima veselja kod nas gradacijom postizala pravo usmerenje, ili samo na trenutak lirski
koristi.To, svakako, kao muzička osnova ne bi bilo dovoljno ako se ples devojaka, bili su još snažniji kontrast gotovo akrobatskom
sunovraćivanju sa gornjeg dela pozornice.
JELENA JANKOVIĆ
Kuća cveća - Igrale se delije, Ana Ignjatović Zagorac i Nikola Tomašević
Na kraju, a nikako na poslednjem mestu, treba pohvaliti svih sedam izvođača koji su i u skupnim,
duetnim i solo deonicama pokazali odlučnost i
spremnost da zadovolje sve teške fizičke zadatke
koje su im oba koreografa iz Slovenije postavljala.
Bez namere da ikog od njih izdvajamao svi zaslužuju priznanja za ples u kojem su učestvovali
svakim svojim damarom. Stoga su Miona Petrović,
Milica Pisić, Nevena Jovanović, Ana IgnjatovićZagorac, Nikola Tomašević, Strahinja Lacković,
Luka Lukić, uz kostimografkinju Adrijanu Pajić i
dizajnera svetla Tomaža Štruca i već pomenutu
muziku benda Bejrut u izvođenju Big benda, činili
izvođački korpus koji će ovu dvojnu plesnu predstavu, nadajmo se, i dalje sa istim nadahnućem
izvoditi.
Gostovanje - M-solo za tri uma (dijalozi sa Marselom Prustom) Miloša Sofrenovića, i muzičko-plesni resital
primabalerine Ašhen Ataljanc i violiniste Lajka Feliksa, Bitef teatar, 19. i 20. mart 2011.
Sećanje na izgubljeno vreme
IVAN ILIĆ KISHOLJUBAC
Lajko Feliks, poznati i kod mlade publike omiljeni violinista mađarskog porekla koji živi u rodnoj Vojvodini, i primabalerina Ašhen
Ataljanc, koja ima veoma cenjenu karijeru na našim i inostranim
scenama, priredili su gledaocima u Bitef teatru veče igre i muzike
koje se po svojoj umetničkoj neposrednosti pamti. Feliks Lajko je
pomalo nervoznim temperamentom u zvucima svoje violine poklanjao muziku podjednako oseaćajnu i kada su to bili setni pasaži sa
mađarskih i naših ravničarskih pustara i salaša i kada su bujni ritmovi romskih melodija i plesova upućivali na igru. A tu igru je sa
osećanjem mere, unutrašnjom senzualnošću i, naravno, besprekornom tehničkom utemeljenošću, ostvarila sa poznatom profesionalnošću Ašhen Ataljanc u savremenim plesnim postavkama koje su
svojom pomalo tajnovitom osećajnošću bile virtuozni uzleti, kao i
Lajkova violina
SRĐAN MIHIĆ
Scena Bitef teatra bila je domaćin dva plesno-muzička gostovanja,
koja svojim umetničkim osobenostima i ličnim pečatima izvođača
zaslužuju posebnu pažnju.
Drugi nastup igrača i plesnog autora Miloša Sofrenovića u Beogradu (Solo za tri vizije izveo je novembra meseca 2010. u UK „Vuk
Karadžić“) pod naslovom M- solo za tri uma – dijalozi sa Marselom
Prustom pokazao je sa koliko ozbiljnosti je ovaj naš mladi umetnik,
koji živi i radi u inostranstvu, pripremao svoju novu solističku predstavu i koliko je uspešno brusio svoj nesumnjivi talenat i u igračkom
i u emocionalnom pogledu. Njegov izuzetno brižljivo koncipiran i
izveden solo, za čije oblikovanje je trebalo, bez sumnje, odvojiti
dosta vremena i to nikako izgubljenog, govori o potpunom sazrevanju ovog umetnika i snažnom ovladavanju samosvojne plesne
tehnike, koja je i složena i umna.
Niz reči na početku predstave, koje sve počinju slovom M, koje je i
u naslovu Sofrenovićeve predstave, na takav način spajaju tri uma –
autora Miloša, Marsela (Prusta) i Majku autora (Šilu Sofrenović),
koja svojim besprekornim oksfordskim engleskim jezikom zajedno
sa kompozitorom Janom Visockim, čija je muzika zasnovna na sećanjima, gradi sjajnu zvučnu impresiju koja nadahnjuje i ples i izvođača.
Iako je teško izdvojiti sve osobenosti Sofrenovićevih sećanja kroz
pokret, ipak, treba naglasiti njihov ekspresionizam ili bolje neoekspresionizam sa primesama visoko sofisticiranog minimalizma, pri
čemu se dosledno svakom detalju poklanja pažnja, koju boji izvesna
unutrašnja tenzija.
Tekstualne teme – odnos duše i tela, smrti i bola, tako uočljive u
Prustovom opusu otvaraju pred Sofrenovićem ne toliko potragu za
vremenom koje je izgubljeno, koliko zapitanost nadahunutu sećanjima šta se može shvatiti kao suština umetničkog plesa, koji, želeli mi to ili ne, ipak postoji samo u trenutku izvođenja. Sofrenović
poklanja pažnju i rekvizitima oko kojih i u kojima izvodi svoje „dijaloge“ sa Prustom. Te crne kutije, geometrijski raspoređene, svojim
raznolikim sadržajem upečatljivo svedoče o temama autorovih razgovora sa pesnikom, koji, čak i kada je tamno plavi buket još nerascvetanih tulipana u pitanju, nisu samo vizuelne ilustracije, već promišljena ekspresionistička simbolika.
Premijera - Odabrani se bude Teatra Mimart, koncept i režija Nela Antonović,
Centar za kulturnu dekontaminaciju, 12. mart 2011.
Transmedijalni
performans
Projekat Odabrani se bude je deo programa Evropske komisije Kultura 2007-2013 u kojem učestvuje Teatar pokreta
Mimart uz Univerzitet u Edinburgu, Muzičare bez međunarodnih granica i koordinatora Opera Circus. Ove institucije
iz Velike Britanije, Holandije i Srbije žele da podstaknu dijalog između stvaralaca i korisnika kulturne politike sa ciljem
da izvođačke umetnosti budu efektni i integralni instrumenti u postizanju kohezije zajedništva.
Naš predstavnik u ovom projektu Teatar pokreta Mimart nastojao je da u nizu scenskih prizora ukaže da je pokretačka
snaga društva budnost duha, uma i tela, koja se u povezivanju nepredvid-ljivosti dramaturgije snoviđenja iščaurava u realnost u trenutku buđenja kojem je imanentno zajedništvo. Nela Antonović, dugogodišnja veoma uspešna zvezda vodilja
Teatra Mimart u svom idejnom konceptu i režiji je svesno zadržala fragmentarnost prikazanih segmenata buđenja
odabranih i time kroz pokret, reč, glas, zvučnu osnovu, potvrdila misao grčkog filozofa Heraklita da je budnima svet jedan,
zajednički, a oni koji spavaju okreću se svaki svom vlastitom...
Okupivši u ovom transmedijalnom performansu profesionalne izvođače iz Mimarta – Anu Bastić, Predraga
Raovanćevića (autor je i dizajna zvuka i izvođenja uživo), Nikolu Vranića, Đurđu Pavlović, Milana Jelena Pajića i Lidiju
Antonović (autorka je i dizajna svetla i video-arta), članice pozorišta B-smisao iz Srebrenice, a u Grupi u crnom predstavnike Opra Circusa, Muzičara bez Granica, Starr Trust Allianse, pedagoga E. Kević Radovančević, Radmilu i Radeta
Radovanovića, penzionere i uvek rado viđene roditelja autorke projekta - Nela Antonović je suprotstavila fantazmama sna
budnost realnosti. Tome utisku su doprinosili i crno i belo obojene maske i kostimi Anđelije Marković, kao i grafoskop
art Kristine Drašković Boškov.
Posebno ostaje u sećanju veoma dobro zamišljena i objektivizirana simbolika buđenja iz velikog, pokretnog jastuka, koji
je na sceni delovao i zanimljivo i smisaono.
Ovaj projekat imao je i pedagošku stranu, jer su mladi iz pozorišta B-smisao iz Srebrenice pre učešća u ovoj transmedijalnoj predstavi pohađali trodnevnu radionicu Teatra pokreta Mimart, koja ih je uputila u osnovne smernice scenskog
izraza odabranih koji se bude. S obzirom da je izvedeni performans na izvestan način idejno i dramaturški modifikacijom
buđenja prošao i prolazi kroz otvoreni proces rada, treba verovati da će svojim daljim scenskim životom, u drugim sredinama, ispitivanjem sopstvene angažovanosti, postizati i nove zanimljive domete u izvođačkoj prezentaciji.
This project has been funded with support from the European Commission.
This publication [communication] reflects the views only of the author, and the Commission cannot be held responsible for any
use which may be made of the information contained therein.
8. BEOGRADSKI FESTIVAL IGRE 2011
Sava centar, Opera i teatar Madlenianum, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište,
Narodno pozorište u Beogradu, 03.- 16. april 2011.
Sketches, Ballet Graz
Neometen ničim, ni svetskom monetarnom krizom, ni lokalnom hroničnom finasijskom nemaštinom (bolest ovekovečena u izjavi nema para) od
koje već previše dugo neizlečivo „boluju“ Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva Republike Srbije i Grad Beograd tj. njegov
Sekretarijat za kulturu, ali samo kada su u pitanju strateška ulaganja u
domaće plesne projekte, osmi Beogradski festival igre „osvojio je“ april u
Beogradu. Glavne karakteristike bile su do sada najobimniji program
(dvanaest plesnih trupa), najduže trajanje, ponovno ignorisanje domaćih
plesnih trupa u okviru ambicioznog festivalskog programa i – nedopusti-
COURTESY BDF
COURTESY BDF
Ukidanje prava na kritičko mišljenje
FAR , Random Dance
vi neprofesionalni odnos osnivača Festivala prema malobrojnim srpskim
plesnim kritičarima. Pa da zabeležimo i sačuvamo od zaborava ovaj presedan – nijedan plesni kritičar, čak ni tada kada su njegove dnevne novine
ili nedeljnik bili medijski pokrovitelji Festivala, nije od osnivača dobio
potrebnu količinu ulaznica (samo 12), što bi mu omogućilo (shodno pozitivnoj pozorišnoj i festivalskoj praksi) da dostojanstveno i profesionalno
prati program Festivala. Rezultat – odsustvo svakog kritičkog prikaza ili
analize ovogodišnjeg BFI u svim medijima (osim delimičnog kritičkog
osvrta Irene Krešić u nedeljniku NIN).
COURTESY BDF
COURTESY BDF
Gods and dogs, NDT
Zahvaljujući izvanrednoj saradnji časopisa Orchestra sa svim
srpskim plesnim kritičarima, na stranicama časopisa do sada je
profesionalno zabeleženo svako izdanje BFI. Ovoga puta i
samo zbog takvog stava osnivača BFI prema srpskim plesnim
stručnjacima, potvrđenog javnom izjavom jednog od njih da ga
mišljenje naših kritičara uopšte ne interesuje, objavljivanjem
fotografija iz predstava koje su, po mišljenju mnogih, činile
kvalitetniji deo festivalskog programa, Orchestra iskazuje podršku svojim dugogodišnjim saradnicima bez čijih tekstova nijedno njeno izdanje ne bi bilo valjano niti merodavno.
Zbog poštovanja međunarodnih plesnih trupa i umetnika, koji
su pred našom uvek dobronamernom i zahvalnom plesnom
publikom izveli svoje predstave, Orchestra navodi njihove nazive – Kraljevski flamanski balet, Kompanija Baraka Maršala,
Balet Torina, Kompanija Jasmin Goder, Les SlovaKs Dance
Collective, Balet Grac, Holandski plesni teatar, Skapino balet,
Festival balet Providens, Kompanija Magi Maren, Geteborg
balet i Vejn MekGregor/Random Dance.
Ivana Milovanović
COURTESY BDF
Holland, Scapino Ballet
Artifact, Royal Ballet of Flanders
Premijera - Alfa Boys, koreografi: Guy Weizman i Roni Haver, izvođenje: Bitef Dance Company,
Bitef teatar, 28. april 2011.
Strahinja Lackovič i Uroš Petronijević
I ove sezone beogradskoj publici je Bitef dens kompanija (Bitef
Dance Company) i poznati izraelski koreografi Gaj Vajcman (Guy
Weisman) i Roni Haver (Roni Haver), koji su na našim scenama
ostvarili veoma zapažene savremene plesne predstave (Jezik zidova
za koji je na 40. Bitefu Forum za novi ples Srpskog narodnog
pozorišta u Novom Sadu osvojio nagradu publike, Poetični porazi
na 5. Beogradskom festivalu igre i Mirisi cimeta, predstava kojom
je obeležena 21-godišnjica rada Bitef teatra u martu 2010.), podarili elitan, savremeni plesni događaj, zasnovan na visokim igračkim
standardima i estetskoj kreativnosti koja imponuje.
Ako je projekat Jezik zidova bio od strane koreografa namenjen
plesačicama, Alfa Bojs (Alfa Boys) kao njegova protivteža ili, bolje
rečeno, očekivana skladna neophodnost, doneo je agresivne plesne
asocijacije u traganju za odgovorom na pitanje kakav je zapravo
muškarac dvadeset i prvog veka?
Sedam izvođača Bitef dens kompanije – Nikola Tomašević, Strahinja Lacković, Luka Lukić, Uroš Petronijević, Đorđe Makarević i
u svakom pogledu izuzetna Milica Pisić, zajedno sa sjajnim virtuozom na bubnjevima (uživo) Žarkom Andrejićem su sa ogromnim
energetskim nabojem, koji je svojom snagom mogao zameniti i
termo i hidro elektranu srednjeg kapaciteta, ostvarili predstavu koja
se gleda i usvaja bez daha. Iz sekvence u sekvencu, čiji je niz, čini se,
nezaustavljiv, autori i izvođači istražuju koncept onoga što danas
zovemo metroseksualcem. Pri tome jasno se uočavaju plesnom
kičicom ocrtane situacije celodnevnog gluvarenja u kojem se uza-
ludno sanjari o uspesima i sreći koje će doneti sazrevanje za ove
anti-heroje, koji kroz energetske potencijale mačo junaka u oružju
i alkoholu, kao poznatim klišeima vezanim za muškost, ipak nalaze samo zidove, koje je teško srušiti.
Cilj kojem teži autorski Klub Gaj i Roni u svojoj savremenoj plesnoj estetici je ovom predstavom dostignut, jer se raznovrsnim
savremenim plesnim tehnikama, u raznolikim teatarskim prezentacijama, zaista istražuje pokretom snažne agresije energija ljudskog duha zarobljena u telu. Da se do ovakvog utiska o predstavi
Alfa Bojs dođe zaslužni su, pre svega, svi izvođači Bitef dens kompanije, a posebne pohvale zaslužuje Milica Pisić, koja je bila po
snazi interpretacije izuzetno fizički zahtevne igre u ekipi svojih saigrača, dragocena članica, kakva se veoma retko sreće na našim
savremenim plesnim scenama. Tomašević, Lacković, Lukić, Petronijević su ponovo dokazali da su duhovno i telesno spremni na
zavidno upečatljive plesne uzlete, dok je Makarević i u plesu i u interpretaciji dramskog teksta ostavio dobar utisak, koji otvara nove
perspektive u njegovoj karijeri.
Na ovoj predstavi je radila velika ekipa umetnika iz Holandije i naše zemlje nadahnuto ostvarujući zahteve koreografa, a za izuzetnu
disciplinu i uigranost našeg plesnog ansambla-solista zaslužni su
asistenti koreografa Dunja Jocić i Horhe Moro, koji su, očigledno,
s njima dovoljno vremena radili, bez čega se ne bi ni mogao postići ovakav umetnički domet.
JELENA JANKOVIĆ
Agresivne plesne asocijacije
Premijera - Alfa Boys, koreografi: Guy Weizman i Roni Haver, izvođenje: Bitef Dance Company,
Bitef teatar, 28. april 2011.
Silovito kaptiranje silovite stvarnosti
viviseciranje jednog dela života, kao autore predstave odvesti. Posebno majstorstvo čini se da predstavlja vanredno osmišljen način na koji su autori
scensko uobličenje protkali svojim viđenjem opštih mesta vezanih za
muškost onih muškaraca koji su upravo, usled sopstvene nerealizovanosti, te
muškosti tužno i gotovo nepovratno lišeni. Samo naizgled koncepcijski rasut
i fragmentiran početak predstave je na trenutak delovao isuviše neobavezno
i stilski raštrkano. Ubrzo zatim, zahvaljujući konsekventnoj viziji svojih
autora, predstava će, neosetno sprovedenim postupkom transformacije,
početi strukturno da se zgušnjava, povezujući sve do tada nagoveštene elemente u stilski ujednačenu, strukturno besprekornu, i čvrstu konceptualnokoreografsku celinu. Igrači Bitef dens kompanije, u kvalitativno drugačijem
izdanju, potvrdili su pravilo da samo jasna vizija autora od igrača izvlači do
tada neotkriveno. Stoga, sve čestitke upućujemo sjajno uvežbanim igračima,
Nikoli Tomaševiću, Luki Lukiću, Urošu Petronijeviću i Đorđu Makareviću,
čiji monolog predstavlja vrhunac predstave koja, od samog početka, beskrajno mnogo duguje sve vreme prisutnom eruptivnom ritmu žive svirke muzičara Žarka Andrejića. Po specifičnoj dinamičnosti preciznih pokreta posebno ističemo Strahinju Lackovića, dok je Milica Pisić duhovito i veoma
upečatljivo ostvarila složeno igračko ostvarenje, njeno do sada najzrelije. Iako
je za takva predviđanja svakako još prerano, ostajemo u uverenju da će predstava Alfa Bojs jednoga dana biti prepoznata kao ostvarenje kojim je započela jedna nova etapa u umetničko-igračkom stasavanju Bitef dens kompanije i njenih igrača, otvarajući sobom prostor i za jednu vrstu konstruktivnog
prevrednovanja koreografskih kriterijuma, kada su u pitanju buduća plesna
ostvarenja Bitef teatra, jer to svakako dragocenost postojanja Bitef dens
kompanije i zaslužuje.
JELENA JANKOVIĆ
Sa koje god strane da pristupimo plesnom ostvarenju Alfa Bojs (Alfa Boys),
čiji koncept i koreografiju potpisuje domaćoj plesnoj sceni već dobro poznat
koreografski tandem Roni Haver i Gaj Vajcman, u nama se pobuđuje utisak
jednog snažno provokativnog izraza našeg vremena. A svako vreme, ma
koliko ono bilo „naše“ u datom momentu, nije nimalo jednostavno misaono
zahvatiti. A još ga je teže scenski izraziti, ma koliko da mi, uvek kao glavni
akteri sadašnjeg trenutka, pretendujemo na ekskluzivno pravo njegovog
razumevanja, pod plaštom privida njegove samorazumljivosti. Međutim,
Haverova i Vajcman su predstavom Alfa Bojs u tome uspeli, pronašavši vlastiti ključ umetničkog iščitavanja onog dela naše stvarnosti koju tako nemilosrdno boji nesnosna teskoba gluvarenja koja predstavlja jedinu stvarnost za
grupu momaka u njihovom iščekivanju „nekih boljih dana“. Upravo ovakav
ambijent čini dramaturšku okosnicu koja će, do samog kraja predstave, biti
krajnje dosledno i znalački sprovođena. Kako predstava odmiče, tako nas
ona, svojom autentičnom atmosferom sve više uzima „pod svoje“, ne dopuštajući nam da sebe poštedimo pozicijom distanciranog gledaoca, komforno
praveći otklon prema ogoljenom i silovitom prikazu besmisla života nama
savremenih luzera. Studiozno pristupajući ovoj, nebrojeno puta već obrađivanoj tematici, autori su, dosežući do elemenata univerzalnog, postigli da nas
ono prikazano, na jedan drugačiji način, uistinu iznova prožme nečim što se
i te kako tiče nas. Odstranjujući iz svog scenskog jezika svaku stilizaciju, približavajući se na taj način naturalističkom pristupu sagledavanja stvarnosti i
ljudskih odnosa, autori su se, prethodno jasno definišući dramaturškokoreografske koordinate svoje koncepcije, hrabro prepustili da ih tematika
sobom povede u pravcu potpunog ogoljavanja postavljenog problema,
spremni da ga prate, bez straha od toga kuda, i dokle će ih takvo umetničko
Strahinja Lacković i Nikola Tomašević
Premijera - Bajadera Ludviga Minkusa, koreografska postavka Gabrijela Komleva, k.g.
Narodno pozorište u Beogradu, 19. i 24. maj 2011.
Ansambl Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu
Ni najstariji gledaoci baletskih predstava u teatru na Trgu Republike
nisu imali do sada priliku da vide integralno jedan od poznatih tradicionalnih klasičnih baleta – Bajaderu Ludviga Minkusa, čija je sv-etska
premijera bila po libretu i originalnoj koreografiji Marijusa Pe-tipa 23.
januara 1877. u Velikom teatru Sankt Peterburga. Od tada do danas ova
tradicionalna klasična predstava se izvodila u brojnim koreografskim
verzijama mnogih veoma poznatih baletskih umetnika, a gotovo svi
značajniji baletski ansambli u svetu su imali na re-pertoaru samo jedan
njen najtraktivniji deo – 3. čin popularno naz-van Carstvom senki, iako
se u našem jeziku senke preminulih nazivaju “senima”. Na beogradskoj
baletskoj pozornici Seni su izvedene pod naslovom Snovi 1991. godine
u redakciji Leonida Lavrovskog, koju je prenela Larisa Šatilova, pedagog-repetitor iz Kijeva. Ipak, postavka najčistijih klasičnih baletskih
zahteva nije ostala nepoznata našoj pubilici, jer su se solističke varijace,
dueti i neki skupni plesovi često viđali na koncertima ili baletskim i
školskim takmičenjima.
Poznata ruska primabalerina Marijinskog (Kirov) teatra Gabrijela
Komleva je ovoga puta potpisala svoju postavku Bajadere prema verziji
V. M. Čabukijanija i V. I. Ponomarjova, sačuvavši, zahvaljujući stručnoj
pomoći svoje asistentkinje Irine Ivanovne, najviše što je bilo mogućno
virtuozne, čiste forme i tradicionalnu perfekciju klasične baletske igre.
A ta igra, koja je decenijama smatrana za istinsko remek delo velikog
baletmajstora Petipa, oduševljavala je evropske igračke pozornice tek
polovinom prošlog veka kada su Bajaderu postavljali u njenoj integralnoj verziji Nurejev u Parizu i Makarova u Njujorku. Iako je izjavila da
bi našem baletskom ansamblu bilo potrebno još svestranije i temeljnije
klasično baletsko obrazovanje, Komleva i Ivanova, sa našim repetitorima (K.Kostjukov, S. Adamović, D. Dragičević, M. Bezmarović, M.
Vještica, P. Musić), su, ipak, uspele da postave predstavu uspešno, no,
očigledno je, da na brušenju dragulja klasične igre treba još svesrdno
raditi.
Vizuelni utisak naše Bajadere bio je zahvaljujući kostimografkinji Olgi
Mrđenović i scenografu Borisu Maksimoviću u potpunom skladu sa
onim što smatramo “starinskim baletskim delom”. Dirigent Đorđe
Pavlović je muzički temperamentno vodio predstavu zasnovanu na ritmički i melodijski jednostavnim zahtevima Minkusove partiture.
Savremeni gledalac je svakako morao uložiti napor da odgleda dobar
deo prva dva čina, u kojima neopravdano dugo traju nedovoljno definisane pantomimske scene, kojih smo već odavno lišeni, kada se radi o
velikim klasičnim baletima. O dosadi gledanja takvih scena u baletskom
delu pisali su teoretičari igre još pre dva stoleća. Zato je cela predstava
živnula kada je sjajna Olga Olćan povela Indijsku igru i svojim strastvenim plesom pokazala da je jedna od poslednjih vrhunskih karakternih igračica na beogradskoj sceni.
PRVA PREMIJERA 19.05.2011.
Na prvoj premijeri naslovnu ulogu Nikije, indijske plesačice bajadere, je
donela lepršavo, plastično i igrački sigurno Mila Dragičević, čija je igra
sa korpom u kojoj je zmija koja će je usmrtiti, sigurno jedna od njenih
najboljih interpretacija – zrela, osećajna, upečatljiva, a po lepoti tajanstveno zanosna. Ratnika kraljevske kaste Solora igrao je Jovica Begojev,
tehnički veoma sigurno, partnerski požrtvovano, no nešto više strastvenosti bi mogao udahnuti ovom standardnom klasičnom heroju. Tamara
Ivanović, uvek sigurna i besprekorna u klasičnom virtuozitetu, odigrala
je veoma dostojanstveno inače manje zanimljivu ulogu Gamzati, dok je
Igor Pastor zablistao lepim skokovima i okretima kao Zlatni bog. Sveprisutni i svevideći bio je odlični Miloš Kecman, kao glavni fakir. Ostali
solisti imali su, uglavnom, pantomimske, malo zanimljive uloge, koje su
korektno ostvarili.
Ženski ansambl u završnom činu se zaista potrudio da što elegantnije i
tačnije odigra složene i suptilne deonice u Kraljevstvu seni. Posebnu
pohvalu zaslužuju Milica Jević, Ivana Kozomara i Nada Stamatović u
solo varijacijama i pas de trois, koje su svaka za sebe i zajednički veoma
skladno odigrale. Završni duet Nikije i Solora čini se pretrpan virtuoznim zahtevima koreografije, čime se ne dopunjuje već stečeni utisak
uigranosti i romantične skladnosti u plesu Dragičevićeve i Begojeva.
Iako treba pohvaliti ozbiljnost i volju beogradskog Baleta da odigra složenu i zahtevnuklasičnu baletsku predstavu kao što je Bajadera, njegov
napor ne bi ničim bio umanjen da su nepotrebno česte pantomimske
scene bile izostavljene, kao što se to već odavno učinilo u drugim remek
delima klasičnog baleta na našoj sceni.Ukus i zahteve savremenih gledalaca treba poštovati.
SRĐAN MIHIĆ
Prvi put u Beogradu
SRĐAN MIHIĆ
SRĐAN MIHIĆ
Olga Olćan
Milica Jević
DRUGA PREMIJERA 24.05.2011.
Odmah posle prve predstave, beogradski Balet se predstavio drugom, ravnopravnom, premijerskom podelom u poznatom, a kod
nas integralno do sada neizvođenom klasičnom baletu Bajadera.
To ohrabruje s obzirom na veoma ozbiljan tehnički i izvođački
zadatak koji je pred naše baletske umetnike postavila primabalerina Marijinskog teatra iz Sant Peterburga, Gabrijela Komleva.
Kako smo posle prve premijere već dali ocenu njene koreografske postavke, koja nije morala imati toliko dramaturški nedovoljno jasnih, a i predugih pantomimskih scena u prva dva čina ovog
baleta, ponovićemo samo da savremeni gledalac u baletskoj predstavi s pravom očekuje igru, a ne dosadanu pantomimu. A to
treba poštovati.
Izvođenjem velike klasične baletske predstave beogradski Balet je
pokazao da ima klasično odnegovane umetnike podjednako uspešne u obe prikazane premijerske podele. Tako je Ana Pavlović,
kao indijska plesačica Nikija, svoju bajaderu izvajala toplinom,
strastvenošću, i besprekornom tehnikom koju je obojila osećajnošću koja uzbuđuje. Solora, ratnika kraljevske kaste, igrao je Jovan
Veselinović sa poletom, bujnim emocijama, a tehnički na visokom nivou i to ne samo kao siguran i požrtvovan saigrač, već i kao
princ iz bajke koji iskreno doživljava sve susrete sa ženom koju
voli. Stoga je njihov završni duet, prepun bravurozne klasične
igre, veoma ozbiljnih zahteva, zračio osećajnošću koja nikog ne
može ostviti ravnodušnim.
Ulogu princeze Gamzati odigrala je sa iskustvom vrednim svakog poštovanja Dalija Imanić, pokazujući lepotu klasičnih plesnih formi na skladan i dostojanstven način. I ostali solisti D.
Kasatkin,T. Čižmadija, S. Hadžislavković, B. Pavlovski,T. Antonijević i naročito Igor Vološin kao Zlatni bog, korektno su doneli svoje, uglavnom, pantomimske uloge.
U obe podele divertisman iz 2. čina je ceo beogradski baletski
ansambl odigrao primerno, s tim što je Indijsku igru na drugoj
premijeri vodila Milica Jević, poletno i razdragano.
Vrhunac predstave je, naravno, bio 3. čin, koji se i samostalno
izvodi pod nazivom Kraljevstvo seni. Bilo je za žaljenje što neki
gledaoci nisu imali strpljenja da sačekaju ovu predstavu u predstavi, jer je beogradski ženski ansambl i na dosta skučenoj sceni
prikazao klasičnu igru koja već sada zaslužuje sve pohvale i za stil
i za tehnički domet, mada na brušenju toga dijamanta treba još
raditi. Solistkinje u obe podele - M. Jević, I. Kozomara, N.
Stamatović, D. Đorđević, Ada Raspor su svoj pas de trois odigrale precizno, bez zamerke.
S obzirom da koreografkinja Komleva i njena asistentkinja Ivanova, nisu dugo sa našim ansamblom pripremale ovu predstavu,
postignuti rezultat, koji treba uvažavati, je zasluga i naših repetitora, poznatih prvih balerina i prvaka I. Lukateli, K. Kostjukova,
K. Tešee, S. Adamovića, D. Dragičević, M. Bezmarević, M.
Vještice, P. Musić. Isto tako treba pohvaliti sadržaj i dizajn programa koji prati najnoviju baletsku premijeru u Beogradu, čiji su
autori Miloš Dujavković, Jelica Stevanović, Jovan Tarbuk i izdavačka delatnost Narodnog pozorišta u Beogradu.
SRĐAN MIHIĆ
SRĐAN MIHIĆ
Mila Dragičević
Jovica Begojev
Premijera - Bajadera Ludviga Minkusa, koreografska postavka Gabrijela Komleva, k.g.
Narodno pozorište u Beogradu, 19. i 24. maj 2011.
SRĐAN MIHIĆ
Kad neznanje igru učini poigravanjem
Dugo očekivanom premijerom baleta
Bajadera, Balet Narodnog pozorišta obeležio
je završnicu ovogodišnje sezone. Au-tor ove
koreografske postavke, velika sovjetska balerina, Gabrijela Komleva, dosledno i precizno
je prenela onu verziju originalne koreografije Marijusa Petipe, čiji su autori Čabukijani i
Ponomarev, a koja se i danas izvodi na sceni
slavnog Marijinskog teatra. Činjenica da se
balet Bajadera prvi put u istoriji Narodnog
pozorišta našao u integralnom obliku na
repertoaru ove ugledne kuće jeste sama po
sebi vrlo značajna, međutim, ne i dovoljan
razlog zbog kojeg bi se baletski an-sambl
Narodnog pozorišta postavio pred zadatak
koji, kako se pokazalo, u tolikoj meri prevazilazi njegov tehničko-interpretativni potencijal, da nas je, uz iskreni žal što je to tako,
prožeo izvesnom dozom lične i profesionalne teskobe.
SRĐAN MIHIĆ
Dalija Imanić
Tamara Pingović
SRĐAN MIHIĆ
Jovan Veselinović
Moralo se uzeti u obzir da ovaj balet, gotovo kao nijedan drugi, uključuje ogroman broj solističkih deonica od kojih se
jako puno očekuje i da ne predstavlja odgovarajuću priliku da se naš baletski ansambl reprezentuje u najboljem svetlu.
Naprotiv. Pa ipak, bilo bi krajnje nepošteno, pa i nedobronamerno, uzrok ovakvog stanja pripisati isključivo aktivnim
igračima, kao što se to često čini. Gledajući predstavu Bajadera, postaje i više nego jasno da je njihova igračko-tehnička
nemoć, zapravo, duboko ukorenjena u neshvatljivo niskom, sve alarmantnije sunovraćujućem nivou klasičnog baletskog
školovanja kome se budući igrači prepuštaju. Jednom reči, a sudeći na osnovu predstavljenog u Bajaderi, za najveći deo
igrača negovanje klasične baletske tradicije i njoj pripadajuće vrhunske tehnike ostaće trajna nepoznanica. Iznad svega,
scena Kraljevstva senki to je, nažalost, neopozivo dokazala, a mi ne smemo gubiti iz vida da su kriterijumi vrednovanja
klasičnog baletskog izvođenja surovo egzaktni. Ulazak balerina-senki u 3. činu svojom dužinom trajanja i fascinantnošću koreografske strukture predstavlja emanaciju klasičnog baletskog akademizma. Ovde je ta scena ostvarena u drastično bržem tempu, usled potrebe za ostvarivanjem kakvih-takvih uslova za njeno realizovanje. Dopustilo se da očekivana staložena elegancija u svojoj besprekornosti i gotovo ritualni mir tumačenja ove blistave alegorijske scene budu zamenjeni stilski netačnim i tehnički nedopustivo nepreciznim i nadasve neposvećenim izvođenjem, skoro svih učesnika. Ali,
stekao se utisak, kao da malo ko uopšte mari za to. Poseban problem predstavljao je neadekvatan izbor tumača većeg
broja solističkih uloga koji je, kada je reč o prvoj igračkoj podeli, za rezultat imao nepodnošljivo monotonu interpretaciju 1. čina. Sve više ponirući u izvesni manirizam koji, budući neutemeljen, prazno i hladno lebdi scenom, Nikija Mile
Dragičević nas je ostavila u potpunosti ravnodušnim i prepuštenim nedovoljno izrađenoj tehničkoj interpretaciji. I dok
se pokazalo da Tamara Ivanović, inače jedna od naših najsigurnijih i najpouzdanijih tumača solističkih uloga, ne poseduje dovoljnu scensku snagu koja bi njenu Gamzati uvrstila u rang zadovoljavajućeg tumačenja ove prvačke uloge, očekujemo da će mladi Jovica Begojev, uz studiozniji rad, svog Solora tek izgrađivati, u pravcu tehnički sigurnijeg i interpretativno raskošnijeg ostvarenja, onako kako znamo da on to ume.
SRĐAN MIHIĆ
Ana Pavlović
Neočekivani preokret u recepciji dela nastao je, međutim, druge večeri, kada je Ana Pavlović svojom suptilnom i čarobnom Nikijom, potpuno nestvarno nadahnula sve učesnike, a naročito Gamzati Dalije Imanić i Jovana Veselinovića kao
Solora, zaodevajući ih svojom blistavošću, a istovremeno im nesebično otvarajući prostor da pruže od sebe ono najbolje!
Tehnički besprekorna, umetnički nezaboravnih momenata, kada finesa smenjuje finesu, poput njenog prvog pojavljivanja
i tokom čitavog 3. čina, Pavlovićeva je suvereno pokazala kako, zapravo, izgleda baletski akademizam u svom punom sjaju.
Tehnički sklad i autentični scenski šarm vidno su izdvojili Dušanku Đorđević u pas de trois, dok je Milica Jević u Indijskoj
igri bila oličenje scenske siline koja posebnim igračkim nervom osvaja publiku. Svesno unoseći u ovaj prikaz, do sada uvek
izbegavan, krajnje banalni uvid koji se tiče onoga što se u ovoj umetnosti naprosto podrazumeva, napominjemo da scenski izgled dela ansambla, više ne vređa samo profesiju, već i publiku, nonšalantnim kršenjem klasično-baletske konvencije
koja se tiče strogo definisanih kriterijuma vezanih za telesnu težinu balerina, za čije nepoštovanje ne može biti opravdanja. Vreme će pokazati - možda ćemo baš ovom događaju jednoga dana biti beskrajno zahvalni, pod uslovom da se za
sobom zauvek ostave kobna profesionalna samozavaravanja i jalova relativizacija, što nas je tako ogoljeno, na nivou šoka,
suočio sa poražavajućim uvidom da, kada je reč o negovanju klasičnog baleta u našoj zemlji, ovako dalje ne ide.
Premijera - Mjuzikl Grubb Romskog umetničkog kolektiva, produkcija R.POINT* u saradnji sa Bitef teatrom,
Bitef teatar, 29. maj 2011.
Sjajna predstava romskih tinejdžera
Pod sloganom pošto nismo Romi kakvi mislite da jesmo ovi
mladi glumci, pevači i svirači, članovi ansambla GRUBB
(Gipsy Roma Urban Balkan Beats), koje umetnički vodi
režiser Serž Denonkur sa asistentkinjom Suzanom Croker,
poklonili su prepunoj dvorani pozorišta na Skveru Mire
Trajilović sjajnu predstavu koja će se pamtiti po vedrini, spontanosti, profesionalnosti i visprenim porukama koje često
izostaju i kod mnogo iskusnijih estradnih umetnika.
Da ne bismo bili optuženi s jedne strane za fasinaciju izvođačkim mogućnostima ovih devojaka i dečaka, sa energijom koja plamti tokom celog spektakla, a sa druge da sasvim
površno razmišljamo o njihovim veoma jasnim porukama –
treba uočiti izvestan nedostatak režijske uglađenosti, razrađenosti dramaturgije, a naročito postepenog, a stalno prisutnog krešenda, koji vodi kraju predstave.
Dovoljno je ovo konstatovati i predati se celim gledalačkim
bićem njihovoj nekada bolno nostalgičnoj pesmi, osmesima
koji zrače iz svake izgovorene replike i furioznom plesu, koje
vatrenom strašću zrači iz njih kao odjek mnogih nomadskih
generacija Roma, ali i imaju elemente najsavremenije urbane,
ulične virtuozne igre.
Veoma je teško u mnoštvu različitih scena izdvojiti one najimresivnije.Treperavi, duboko osećajni glas devojčice od
petnestak godina, vitešku igru zaraćenih “plemena”, maestralno otpevan Đurđevdan Gorana Bregovića, koji nadahnjuje
najveću slavu svih Roma, bez razlike u njihovoj religijskoj pripadnosti… Sve to, ipak nije zamaglilo osnovnu poruku predstave. U danu kada su kažnjeni oni huligani koji su u autobusu napali dečaka- Roma, učenika kao što su oni i u našem
Beogradu, jož glasnije odzvanjaju replike da se Romi bave
prodajom kartona i žive u kartonski kućama, jer je to najjevtiniji građevinski materijal, da oni, možda, nešto i ukradu – jer
moraju, da nisu lenji i neradnici, ako im se pruži šansa da
rade, a da je dosta, sasvim dosta razmišljanja o njima onakvim
kakvi u svojim razigranim i raspevanim ličnostima oni nisu. I
kada, na kraju predstave, parole ispisane na transparentima
različitim jezicima i pismima potvrđuju da je dosta sa mišljenima o Romima koja su davno prevaziđena, odjednom se
stvara travnati kvadrat, a na njegovoj sredini točak kola sa
arnjevima, kao simboličan završetak onoga što su nam ovi
romski tinedžeri tako slikovito rekli. A nama ostaje da ponesemo sa sobom njihovu igru, pesmu i muziku i da budemo
odlučni u tome da prihvatimo, bez ostatka, da oni zaista nisu
onakvi kakvi mnogi misle.
* R.POINT produkcija CIC je društveni poduhvat bez dividendi čiji je
celokupan profit preusmeren u programe obrazovanja Roma.
Premijera - Somnabulia , plesni projekat istraživačkog karaktera Perpetuumdance kompanije
UK “Vuk Karadžić”, 05. jun 2011.
Hoću da ostanem
Reč somnabula je složenica latinskog porekla koju čine reči
somus, što znači san, i ambulare što znači hodati, pa je
somnabul ona/onaj koji šeta sanjajući – budan u snu. Ovaj
naziv se može višeznačno tumačiti, što su dobro uočili
izvodjači Perpetuumdance kompanije, koji su vođeni koreografskom umešnošću, znanjem i osećajnošću Svetlane
Đurović, svoga osnivača, na sceni UK “Vuk Karadžić” izveli
po svojoj ideji i konceptu istoimeni istraživački poduhvat
plesnog profila ili plesni projekat istraživačkog karaktera. U
njemu se kroz vizionarski san vidi dalje od svoje sadašnjosti, a sopstveno mesečarenje odbacuje kao realnost koja
teži fikciji. Kroz čitav niz plesnih aktivnosti jednostavne
leksike, jer se radi o izvođačima koji nemaju mnogo plesnog i scenskog iskustva, osam devojaka i jedan mladić
pričaju svoje priče iskreno i jasno.
Pokretima žele da iskažu svoj odnos prema savremenom
društvu i sopstvenom okruženju koji jeste i kritika sistema
koji ih “niti podržava, niti inspiriše, niti nadahnjuje.” U
formi nizanja pojedinačnih ispovesti dramaturg Jelena
Đokić i koreografkinja Đurović svoje aktere dovode u situacije buđenja lažnih nada, ali im formirajući njihove zanimljive i različite psihološke osobenosti, ne daju pravo na
izbor. Taj fiktivni put samopotvrđivanja ne odustaje od kritike onoga što se dešava izvan snoviđenja u mesečarenju,
ali, a to je, čini se, osnovna poruka celog projekta, na trenutke ipak oslobađa viziju onoga što bi trebalo da bude
realnost. Tako mesečarenje ili somnabulizam postaje metafora psihološke nemoći da se realnost promeni ili uzaludan napor da se to učini kretanjem u snu.
Ovako zamišljen projekat je izuzetno zanimljiv za scensko
izvođenje, stoga u njemu učestvuje brojna ekipa autora od
kojih svaki pojedinac nastoji da ostvari svoju zamisao koja
bi doprinela boljem razumevanju osnovnog koncepta ove
predstave. Pored već pomenutih tehnička obrada svetlosnog dizajna Ranka Lasice je od početka do kraja scenskog
prikaza zelenom linijom, koja je na sceni i na telima
izvođača “crtala” zelenim svetlom linije različitih znamenja
od kojih su oni slični kardiogramu bili najuočljiviji, pretpostavljamo bila sigurno trag stvarnog života.. Foto dizajn
Andrijane Tomić, kostim Tamare Jeremić, šminka Milana
Vučkovića, kao i muzika raznih autora, koje je dizajnirala
koreografkinja Svetlana Đurović uz uvodne crteže pokreta
sa proba ansambla vajara prof. Nikole Vukosavljevića - svedoče o ozbiljnom radu svih sudeonika ovog igračkog projekta, koji se, za sada, može smatrati da je u nastajanju, jer
igračice i igrači (uz izuzetke) još moraju raditi na savladavanju premisa savremenog igračkog izražavanja. Stoga
poslednja replika mesečarke “Hoću da budem budna…”
možda znači i to da u realnosti želi, kao i ostali izvođači, da
bude svestrana pozorišna i plesna umetnica. To bi, možda,
bio bar tračak optimizma.
BUDNA...
Uprkos imenu, hodanje u snu (somnabulizam) zapravo je više od samog hodanja.
Mesečarenje obuhvata čitav niz aktivnosti od bezazlenih, do potencijalno opasnih, pa
do onih neprijatnih. Bez obzira na to šta spavač radi tokom epizoda mesečarenja, malo
je verovatno da će se sećati da je to ikada radio.
Da li ćemo se mi sećati svega ovoga što danas radimo? Da li će se iko sećati naših pokušaja da estetikom dopremo do samospoznaje istine ? Tonući sve više u besmislenost
svoje sopstvene anomalije zvane ples, došli smo do tačke sa koje se više nije naziralo
svetlo. Ni gore, ni dole. Ni ispred, ni iza. I? Šta sada i kuda sa tim tovarom dragocenosti
koji se autohtono ispisuje u prostoru i preliva na sve strane?
Ako ga niko ne zeli, zašto onda da postoji?
Da nas ne bi dokrajčila sopstvena malodušnost, kad već nisu već postojeće, okolne,
dosetili smo se da je najbolje da zaronimo jos dublje u mulj i pokušamo da pronađemo, ili čak izmislimo modus vivendi koji će, ako ništa drugo, barem objasniti i opravdati naše postojanje. Sadašnjost. Budućnost.
Sve ja započelo kao istrazivačka radionica 2009. iz koje se dve godine kasnije tj sada
2011. izrodio ceo projekat naučno-istrazivačkog karaktera, baziran na procenjivanju
realne afirmacije i motivacije mladih u kreativnim oblastima sa posebnim naglaskom
na plesnoj umetnosti (savremenoj), toj prosjakinji umetničkog estabilišmenta koja se
potuca od nemila do nedraga nadajući se naivno da će je neko prepoznati kao - bitnu.
Ili bar lepu.
Osim samih igrača, koreografa i dramaturga, koji su kreirali koncept cele priče i priredili ga za scensko izvođenje, u projektu su sarađivali psiholozi, sociolozi, učenici mnogih beogradskih srednjih škola i fakulteta, kao i studenti FLU - odsek vajarstvo, na čelu
sa prof. Nikolom Vukosavljevićem koji su čitav naš stvarlački rad zabeležili svojim
crtežima i skulpturama. Eto, bar neki materijalni trag našeg postojanja i zbunjenog vrludanja kroz mračne hodnike Terpsihorinog lavirinta.
Sama predstva SOMNABULIA, uprkos svom poetičnom naslovu, nema gotovo
nikakve veze sa tim, osim u metaforičnom smilsu. Ona je kritika savremenog društva i
okruženja u kojem živimo. Osmišljena i kreirana od samih aktera (igrača), ova priča
govori o 10 mladih ljudi zatočenih u sistemu koji ih niti podržava, niti inspiriše , niti
nadahnjuje...Budeći samo lažne nade, uvodi ih u još lažnije situacije koje temeljno
kreiraju njihove psihološke profile ne dopuštajući im pravo na izbor. Svesni teških
metamorfoza kroz koje prolaze i nemoćni da im se odupru , oni zapravo prolaze jedan
fiktivni put koji je u psihološkom smislu veoma sličan somnabulizmu. Premijera se
dogodila 05.juna 2011. u botoksiranom UK VUK, sa sve izložbom pomenutih radova
prof. Vukosavljevića, jednom prosidbom, pevanjem i plakanjem što od sreće, što od
muke. Mi smo bili zbunjeni i osećali smo se pihtijasto, što je bio neoboriv pokazatelj
da je sve još gore nego što globalno deluje, jer mi uvek umemo iskreno da se obradujemo i ako nas neki popljuju i suzdržano se zgražavaju nad tim amaterskim entuzijazmom bez pokrića. Kojeg? Pardon - čijeg?!
Od Sekretarijata za kulturu grada Beograda samo za svoj multipraktik projekat, kojim
je, uzgred budi rečeno, trebalo neko drugi da se ranije pozabavi i čijim bi rezultatima
trebalo u budućnosti neko drugi vrlo ozbiljno da se pozabavi, dobili smo napojnicu, kao
i oni koji solistički upražnjavaju isti, već pomenuti amaterski entuzijazam (sa ili bez
pokrića – nije bitno), i ako je nas samo na daskama bilo 12 (slovima: dvanaest). Od
Ministarstva kulture Republike Srbije smo dobili NIŠTA! Verovatno zato što nismo
dovoljno infiltrirani u najnovije kulturno - političke trendove. Svesni teških iskušenja
kroz koje prolazimo i nemoćni da im se odupremo, pregurali smo jedan džombasti put
koji je u psihološkom smislu veoma sličan somnabulizmu, a u svakom drugom smislu,sličan je_________________. Dopišite sami.
Ova igra dugo traje.
PERPETUUMDANCE, Svetlana Đurović
15. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA,
Narodno pozorište u Beogradu, Scena “Raša Plaović”, 25 – 29. jun 2011.
SRĐAN MIHIĆ
Susreti (ne)razumevanja
SRĐAN MIHIĆ
Noodles never break when they are boiled , Lander Patrick - prva nagrada
Petnaesti Festival koreografskih minijatura u novom terminu, krajem
juna, koji će se, nadamo se, ubuduće poštovati, sa uspehom je održan
na Sceni „Raša Plaović“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Brižljivo
pripremljen i organizovan sa predselekcijom, polufinalnim popodnevom i takmičarskom, finalnom večeri, kao i revijalnim programom,
pružio je priliku našim ljubiteljima i znalcima malih formi savremene
umetničke igre da se upoznaju sa novijim trendovima u ovoj oblasti
plesnog stvaralaštva. Ne ulazeći u anali-zu odluka o priznanjima, koje
su dodelili Žiri, Žiri kritike i Umetničko veće Udruženja baletskih
umetnika, koji je organizator ove, jedine kod nas, festivalske koreografske nagradne smotre – opšti zaključak bi bio da je 15. izdanje
FKM omogućilo pogled na zbivanja u umetničkoj igri, kakva retko
možemo da vidimo kod nas. Svih devet odabranih minijatura u finalu
takmičenja imale su i u sadržajnom i u izvođačkom pogledu visok
nivo. Osnovna tema odigranih dueta bili su susreti puni uzajamnog
razumevanja ili nerazumevanja, nekada dramatični, a nekad veoma
vispreno prožeti duhovitošću i toplinom humornosti – upravo onako
kako nam se i u svakodnevnom živo-tu dešava.
Iz prikazane smotre minijatura posebno se izdvojio „ međunarodni“
duet Another Chopsticks Story, koji su postavili igrači sa upečatljivim
smislom za diskretnu grotesku Feliks Dimeril (Francuska-Švajcarska)
i ljupka, ali i odlu-čna, Japanka Misato Inoue. Oni su sa punim
pravom osvojili nagradu Žirija kritike, drugu nagradu Žirija i Nagradu publike. Na tragu humornog predstavljanja sopstvenih odnosa sa okolinom bio je Lander Patrik iz Portugala, koji je svojom
solo minijaturom osvojio prvo mesto po odluci Žirija. Alesandra Defacio i njena sestra bliznakinja Viviana su svojim svežim inovacijama
podsetile na postavke Aleksandra Izrailovskog i odnele u Italiju
plaketu sa njegovim likom.
Naše takmičarke u finalu Danica Arapović, sa vedrim, pomalo akrobatskim Susretom i Miona Petrović sa Nemanjom Naumovskim u
minijaturi pozitivnog predznaka Ko mi te je poslao osvojile su Nagradu Ohrabrenje na osnovu jednoglasne odluke Umetničkog veće
UBUS, koja se prvi put ove godine dodeljuje i omogućava dobitnicima da na narednom Festivalu koreografskih minijatura prikažu svoju
novu, polusatnu, koreografiju – što je veliko ohra-brenje za naše
mlađe koreografske umetnike u budućnosti
U revijalnom programu poslednjih dana FKM prikazana je premijera kra-tkog igračkog filma režisera Vladimira Končara Srećni zauvek
(Happily ever after) koji su koreografisali i izveli naši dobri znanci
Maša Kolar i Zoran Marković. Bilo je to sjajno plesno i sadržajno
sažimanje jedne životne lju-bavne priče sa tragičnim krajem, što je
bila i tema njihove dinamične i dramatične postavke The Morning
After / The Night Before, koja je izvedene u Bitef teatru novembra
2010. povodom 15-godišnjice izlaženja časopisa za umetničku igru
Orchestra.
A gosti iz Zagrebačkog plesnog ansambla su na kraju 15. Festivala
koreog-rafskih minijatura izveli svoj plesni komad Vjeverice uzvraćaju udarac autorke Maje Drobac, koja je zajedno sa Sarom Barbijeri,
Darijom Dožor i Ognje-nom Vučinićem, koautorima koreografije i
izvođačima, dala lekciju izu-zetnog usvajanja plastike, hitrine i
upečatljivosti plesnih pokreta. Svi oni su svoju „zarazu putovanjem“
doneli u jednom dahu, nepogrešivo odvodeći gledaoce u nepoznate
predele u kojima duh i telo tvore čudesne celine.
Another Chopsticks Story, Misato Inoue
SRĐAN MIHIĆ
Doris Humphrey (october 17.1895 / december 29.1958),
american dancer and choreographer who has invented the
concept of fall and recover has , once, written - all the purposes that are interfering in the choreographic compositions, all of them are coming from life itself…
Ko mi te poslao, Miona Petrović i Nemanja Naumoski - pohvala Žirija i Nagrada Ohrabrenje
So, one could wonder - then what is dance..?
Dance is the thought in movement,
It’s to full fill that movement
It’s to go from invisible to visible
It’s a body language
And it’s to make changes in that body...
Well, how does this happen..?
It is what we would say a voluntary attitude…an intention…
An intention to act in different ways in order to communicate.
Using our body language!
They were all these “ingredients” in the 15 th edition of the
Festival of choreographic miniatures which took place at
the National theatre in Belgrade, june 25 and 26, 2011.
Participants have come from all over the world, from Italy,
Danmark, France, Switzerland, Portugal, Japan, Slovenia,
Macedonia, Hungary... and Serbia. In this way, this festival
brought to the city of Belgrade a kind of sort of “creole creativity” (creole being a stable language from a mixe of parents languages) allowing people to communicate in a specific way.
So is dance, stable language mixed by dancers body languages, language that was clearly well understood by the
audience.
Some of the participants have been very prolific, showing a
higher level in the concept of their choreographic work
about creativity, interpretation, research of movement, in
one word, their intention… in fact, what dance is about !
Others have missed the point by showing just steps with no
purposes or using sets on stage that weren’t related with
their own intention. Making movement for the sake of
movement is not beneficial for the work of creativity, for
the work of art.
The festival has becoming an international venue in the
dance world and deserves definitely to get more financial
support from the serbian government.
SRĐAN MIHIĆ
Fred Lasserre
artist choreographique
Guadeloupe France
Susret, Danica Arapović i Uroš Petronijević, Nagrada Ohrabrenje
SRĐAN MIHIĆ
Another Chopsticks Story, Felix Dumeril
ŽIRI:
Fredd Lasserre (Francuska, koreograf, predsednik )
Ašhen Ataljanc (Srbija, primabalerina)
Snježana Abramović (Hrvatska, koreograf )
Vladimir Logunov (Srbija, koreograf )
Jelena Kajgo (Srbija, direktor Bitef teatra i BDC)
UMETNIČKO VEĆE UBUS:
Ivana Milovanović, predsednik
Milica Zajcev
Anđelija Todorović
Danica Arapović
Kosovka Draslar
ŽIRI KRITIKE:
UMETNIČKI SAVET FKM:
Milena Jauković (Srbija, baletski kritičar)
Milan Mađarev (Srbija, teatrolog i dramaturg)
Maja Đurinović (Hrvatska, istoričarka umetnosti i
plesna kritičarka)
Zoran Marković (koreograf i igrač)
Anđelija Todorović (koreograf i savremena igračica)
Tatjana Pajović (koreograf i igračica)
Piše: Sanja Krsmanović Tasić
DNEVNIK JEDNE TURNEJE DAH TEATAR U AMERICI 2010.
Naš prvi susret sa Amerikom desio se davne 1996. godine.
Prethodne godine, nekoliko američkih umetnika i producenata, među njima i Del Hamilton iz pozorišta 7 Stages iz Atlante,
došlo je da pogleda predstave i umetničku scenu na prostoru
nekadašnje Jugoslavije. Na poziv Dubravke Knežević, dramaturga, desilo se da su prisustvovali probi naše predstave u
nastajanju Legenda o kraju sveta. Nas tri glumice, Maja Mitić,
Tina Milovojević i ja, u Kulturnom Centru REX , koji je tih
devedesetih predstavljao oazu subverzivne i slobodarske kulture, probale smo predstavu sa našim rediteljkama Dijanom Milošević i Jadrankom Andjelić. Predstava je bila na srpskom, govorila je o pustošenju i ratu i želji tri žene da izgrade smisao na
ruševinama. Pokazali smo jedan grubi progon predstave, bez
pozorišnog svetla i kada smo završile, nastao je tajac. Zbunjene,
stajale smo gledajući u goste, koji su isto tako nemo gledali u
nas. Nismo shvatale da li je ta tišina odražavala neshvatanje, razočaranje onim što su videli, ili...Uskoro smo saznali. Na našu
radost i iznenađenje došao je poziv za gostovanje predstave u
Atlanti i to kao deo jednog od pratećih programa Olimpijskih
igara. Sam moto Festivala je bio Koja je moć umetnosti kao sredstvo mira?( What is the power of art as a tool for peace?). Gostovanje smo produžili na još nekoliko gradova, tako da smo u
Americi ostali mesec dana.
Od tada, pa do ove, do sada najsloženije turneje, gostovali smo
često širom Američkog kontinenta sa predstavama Dokumenti
vremena, Mapama zabranjenog pamćenja, Alis i Kafka su mr-tvi,
Živeli Rozenbergovi, (ko produkcijama sa pozorištem 7 Stages)
mojom solo predstavom Ples sa tamom, demonstracijom Maje
Mitić Plamen vatre na dnu mora. Naša specifičnost je i ta da od
1994. i predstave Zenit, predstave, delimično ili potpuno, prevodimo i zatim igramo na engleskom jeziku. Nekoliko predstava smo preveli i na španski, italijanski i ruski.
Nakon jednogodišnjeg planiranja, uklapanja i izuzetno složenog rada na logistici, DAH Teatar je 2010. godine ostvario
svoju najdužu i vrlo uspešnu turneju po istočnoj obali i srednjem zapadu Sjedinjenih Američkih Država. Zanimljivo je da
je, kao i dosada, turneja ostvarena bez organizatora turneje, i bez
profesionalnog producenta. Logistiku i organizaciju sa naše
strane uradila je naša rediteljka i umetnički direktor DAH
Teatra Dijana Milošević.U Americi naši promoteri su bili dugogodišnje kolege i saradnici naše trupe, pre svega Del Hamilton iz Atlante, sa njegovim timom iz pozorišta 7 Stages, i Denis Barnet (Dennis Barnett) iz Cedar Rapidsa u Ajovi. Oni su
uložili ogroman trud, znanje i svoje kontakte u umetničkom i
univerzitetskom svetu, da bi ostvarili ovu vrednu turneju. A rad
na turneji počinje mesecima, čak i godinama pre njenog ostvarenja: od komplikovane procedure vađenja radnih viza, do
logistike oko prevoza i usklađivanja termina, preko specifikacije pozorišta gde će se predstave i demonstracija igrati, zajedno
sa tehničkim listama i našim zahtevima.
Predstave koje su se igrale su bile Prelazeći liniju i Priča o čaju,
kao i moja demonstaracija rada Telo koje peva, glas koji pleše.
Demonstracije rada je forma koju bih nazvala predavanje u
pokretu, gde glumac ili performer govori o svom procesu rada,
tehnikama treninzima i usput ih pokazuje ili demonstrira, što i
objašnjava naziv koji smo mi preuzeli od nažih učitelja iz
ODIN Teatra. U sklopu turneje Dijana Milošević je održala
nekoliko predavanja na temu Uloga umetnika u mračnim vremenima.
Jedan od vrlo važnih delova naše turneje su bile radionice koje
smo Dijana Milošević, Maja Mitić i ja držale u mnogim
gradovima i univerzitetima. Zanimljivo je da su na više Univerziteta insistirali na mojoj radionici u klasama za ples (Dance
department), jer ih je posebno zanimala fuzija plesne tehnike i
načina rada u teatru laboratoriji, kao i poseban metod i sistem
rada na fizičkom izrazu koji sam razvila tokom poslednje
decenije rada. Bilo je prijatno ponovo se družiti i sarađivati sa
veoma dobrim i kvalitetnim profesorima umetničke igre sa
američkih univerziteta, sa njima razmenjivati iskustva i znanje
posebno iz savremene igre. Mnogi od njih su nakon vrlo uspešne karijere odlučili da uplove u sigurne profesorske vode.
Martha Curtis , profesorka tehnika savremene ige i koreografije na VCU univerzitetu u Ričmondu, je bila dugogodišnji član
trupe Hoze Liomona ( José Limon), što potvrđuje moje teoriju
da su najkvalitetniji pedagozi oni koji su sami bili, ili još uvek
jesu, aktivni umetnici.
Ono što mi je posebno imponovalo je bila reakcija studenata.
Kao da su im se otvarali novi svetovi, puni entuzijazma su nam
prilazili nakon radionica i pokazivali veliku želju i interesovanje da dođu u Beograd i nastave da se usavršavaju sa nama iz
DAH Teatra. Drago mi je da će naši redovni programi Internacionalna DAH škola za reditelje i glumce i Unutar laboratorije biti dobro posećeni i u narednim godinama.
Na turneju je krenulo sedam članova i saradnika DAH Teatra,
pored nas tri, Dijane Milošević, Maje Mitić i mene, Sanje
Krsmanović Tasić, tu su bili i Aleksandra Jelić, glumica, Ivana
Milenović Popović, glumica , Jugoslav Hadžič, glumac i tehnička podrška ,kao i naš dizajner svetla i jedan od putnika iz 1996.
sa naše prve turneje, Radomir Stamenković.
Turneja je počela 21. septembra 2010. učešćem Dah Teatra na
Konferenciji Teatar i izgradnja mira u konfliktnim zonama u
prestižnom njujorškom teatru LaMama. Ova konferencija je
podržana od Teatra bez granica i La Mama teatra. Konferencija
je ugostila veliki broj pozorišnih trupa iz Amerike, Evrope,
Afrike, Kambodže. Naša predstava je bila jedna od zapaženijih
koje su se igrale tokom ove Konferencije, posebno jer je imala
jedan od najboljih termina-subotu uveče. Reakcija publike je
bila odlična, i bilo je zanimljivo upoznati ili ponovo sresti umetnike i progresivne umove Njujorka i sveta kondenzovane na ne
tako velikom prostoru teatra La Mama.La Mama je teatar sa
patinom, istorijom i neverovatnom dušom,jednom od kolevki
savremenog pozorišnog izraza u Americi. Iako Elen Stjuart
(Ellen Stewart), osnivačica i umetnički direktor ovog teatra nije
bila prisutna zbog starosti i bolesti, osećao se njen plemeniti
duh u prostorima i ljudima iz ovog teatra.
Nakon burnog i intenzivnog gostovanja i boravka u najuzbudljivijem gradu na svetu, nastavljamo naš put iznajmljenim
kolima i kamionom koji je prihvatio svih naših 21 komad prtljaga. Posebna knjiga bi mogla da se napiše o anegdotama i mukama pakovanja i prevoza tokom ove turneje. Putovati sa dve
predstave i demonstracijom rada (koja takođe sadrži svoje kostime, rekvizite, elemente od samo 15 kilograma), od kojih jedna
predstava ima tri harmonike i bezbroj krhkih unikatnih čajnika
i šoljica koje sve moraju da se unose u avione kao ručni prtljag
i transportuju sa posebnom pažnjom, je avantura za sebe. Po
Americi smo putovali kolima, kamionom, vozom, avionima.
Brodom po Misisipiju nismo, ali smo ga često prelazili mostovima idući ka zapadu, a zatim ka istoku i opet ka zapadu ovog
velikog kontinenta. Bilo je uzbudljivo voziti velikim autoputevima gde krstare drumske lađe ogromnih razmera sa živopisnim svetlima i obojene sa velikom pažnjom i maštom. Videlo se da su
kamiondžije koje ih voze poseban svet koji živi nekim svojim, drumskim kodom, kojima su posao i
život i beskrajne milje autoputa sa po 12 traka u jednom smeru stopljeni u jedno.
Posle predstavljanja u Njujorku, gostovali smo na dva prestižna američka univerziteta: prvi je Braun
Univerzitet, Providens, RI (Brown University,Providence), od 27. do 30. septembra, gde nam je gostovanje organizovao Erik En (Erick Ehn) pisac i teatrolog.Tokom boravka imali smo priliku da
upoznamo i ostvarimo zanimljivi susret sa trupom Jujačkani (Yuyachkani)iz Perua i članovima trupe
Belorus Freetheatre iz Belorusije. Pre par nedelja smo čuli da je mlada rediteljka ove izuzetno važne
grupe uhapšena tokom demonstracija. Kada smo se upoznali u Providensu, zadivila nas je njihova
hrabrost i bilo nam je jasno da se izlažu ogromnoj opasnosti time što putuju. Znali smo da, bez obzira na opasnost, nastavljaju sa svojim aktivnostima i provokativnim predstavama koje igraju u svojoj
zemlji i van nje.
Prvog oktobra nastavljamo čuvenim istočnim koridorom ka jugu gde opet presecamo Njujork i stižemo u prestonicu Sjedinjenihg Ameriških Država -Vašington. Tamo gostujemo u poznatom
Džordžtaun Univerzitetu (Georgetown University) čiji je nedavno izgrađeni Gondola Teatar jedan
od najlepših i najposećenijih u Vašingtonu. Studenti, ali i ostali posetioci, imali su priliku da
pogledaju naše obe predstave i priliku da se u neposrednom kontaktu sa nama upoznaju sa našom
etikom, načinom rada, procesom i specifičnostima pozorišta koje samostalno postoji već skoro
dvadeset godina.
Turneju nastavljamo odlaskom u Ričmond, (Richmomond) u Virdžiniji gde smo gosti profesorke
Doroti Holand (Dorothy Holland) sa prestižnog univerziteta University of Richmond i Janet
Rodgers sa VCU univerziteta, i gde provodimo nedelju dana .Našim boravkom nastavljena je saradnja koju pozorište ima sa ovim univerzitetom i studentima koji skoro svake godine sa svojim profesorkama drame i savremene igre provode neko vreme u DAH Teatru i upoznaju se sa radom našeg
pozorišta. Zanimljivo je da profesorke deo svog kurikuluma na univerzitetu oblikuju po metodama
i načinu rada DAH Teatra.
Put nas dalje vodi ka srcu Amerike, državama Ajovi i Ilinoj (Iowa i Illinois) gde sledećih nekoliko
nedelja, od 11. oktobra, pa sve do kraja ovog meseca, provodimo krstareći iz jedne države u drugu,
igrajući, držeći radionice i predavanja na mnogim Univerzitetima (Knox College, Ilinoj, Coe
College, Ajova, Columbia College, Čikago, Ilinoj, Chicago Art Institute, Grinell College, Ajova) i
pozorištima. Denis Barnet sa Ko koledža (Coe College) je zaslužan za ostvarenje ovog dela turneje. Nakon nekoliko izvođenja na prestižnim univerzitetskim pozorištima, Priču o čaju je imala prilike da vidi publika u Čikagu i u Šopen Teatru (Chopin Theatre). Ovo je bilo jedno od najposećenijih i najboljih izvođenja ove predstave na turneji. Na predstavi su bili i predstavnici konzulata
Republike Srbije. Bilo je takođe zanimljivo upoznati Čikago sa svojim ekstravagantnim soliterima,
biserima savremene arhitekture i beskrajnim plavim jezerom Mičigen (Michigen). Čikagom vlada
posebna atmosfera, poseduje šarm metropole sa vrlo razvijenom umetničkom scenom, ali je smireniji i manje zahuktao od Njujorka. A nije iznenadjujuće da ga zovu Windy City, Vetroviti grad, jer mi
je nestašni vetar, bolje rečeno uragan,uspeo da izvuče razglednice iz kese i pospe ih ulicama, natkriljenim šinama lake železnice.
Zanimljivo je da se u Šopen Teatru dogodilo jedno od retkih izvođenja naših predstava posle koga
nije sledio razgovor sa publikom, koji se skoro redovno dešavao u ostalim pozorištima. Razgovori su
bili zanimljiva dopuna samim predstavama, gde zainteresovana publika ostane i postavlja pitanja
koja se uglavnom tiču rada na predstavi, specifičnostima našeg teatra, zemlje, konteksta u kojima je
predstava nastala. Takođe to je prilika da se iznesu komentari publike i njihov utisak, što je vrlo
korisno za nas izvođače i stvaraoce. Zanimljivo je da je mlađa publika vrlo dobro shvatala univerzalnost naših tema koje prevazilaze uske okvire sredine u kojima su nastale. Komentari su često
bili vrlo emotivni i dirljivi i bilo je zanimljivo čuti ono što mi u našem radu nazivano dramaturgijom publike, a to su lične asocijacije i nadogradnja postojećeg materijala nastalog iz susreta dramaturgije glumca –takozvane male dramaturgije i dramaturgije reditelja-velike dramaturgije.
Turneja je završena gostovanjem u 7 Stages Theatre u Atlanti, kod naših velikih prijatelja i saradnika još od one davne 1996. godine. Dah Teatar je za 7 dana, od 1-8. novembra 2010. u ovom pozorištu održao radionice, prezentacije, igrao obe svoje predstave. Ono što je najvažnije naša dva
teatra su ovom prilikom održala važan satanak sa namerom planiranja i maštanja o budućoj saradnji i radu. Atlantu smo napustili u iznajmljenom školskom autobusu koji je na svojim zadnjim vratima imao natpis Off to another adventure - Dalje u novu avanturu. U našem slučaju, nije moglo
biti tačnije.
UMESTO POST SCRIPTUMA
U najnovijem januarskom broju 2011. časopisa Theatre Forum, jednom od prestižnih časopisa o
izvođačkoj umetnosti u SAD, izašao je članak na deset strana o DAH Teatru i predstavi Priča o čaju.
Lep početak godine u kome DAH Teatar slavi dvadest godina svog postojanja.
INTERVJU: SNEžANA AĐANSKI
Intervju vodila: Dubravka Subotić
Ono što se ne podeli sa drugima - izgubljeno je
Snežana Ađanski rođena je u Novom Sadu 1975. godine. Plesno obrazovanje za-počinje časovima kod Margite Debeljak, a zatim u Baletskoj školi u Novom Sadu u klasi Vere
Fele. Tokom treće godine, zahvaljujući svojoj sada dragoj prijateljici Tatjani Grujić,
zaljubljuje se u modernu igru. Usputna stanica – obrazovna institucija Magyar
Táncmûvészeti Fõiskola u Budimpešti, a zatim na red dolazi audicija i ulazak u Ejli školu
(Ailey School) u Njujorku. Trenutno radi u Novom Sadu, u Baletskoj školi.
Kako sama kaže, da bi ta priča mogla tako bajkovito da teče, trebalo je dobro i vredno
raditi. I dodaje: Četvrta je godina od kako sam se iz Njujorka vratila u Novi Sad.
Počinjem da shvatam kakav me je kulturni šok zatekao. Dvanaest godina u Njujorku
naučili su me da imam jedan drugačiji stav prema ljudima i radu. Tamo dominira sloboda mišljenja i izražavanja i - veliki entuzijazam u radu. Nema mesta kao što je Njujork
(No place like New York). Treba biti smeo i uporan i vredan da bi u Velikoj jabuci (Big
Apple) bio uspešan.
Školovanja igrača u Americi
Na školskim audicijama bi me najpre obuzimala ogromna trema, a onda bih morala da se saberem i dam sve od sebe ne
obazirući se na to šta drugi rade i kako izgledaju (dve stvari sa kojima igrač bespotrebno sebe opterećuje). Posle Ejli škole,
upisala sam državni univerzitet Hunter College na Gradskom univerziteu Njujorka (City University of New York) .
Mislim da je moje školovanje imalo prirodni tok. Na koledžu smo svakog semestra imali drugog profesora i tako smo se
upoznali s različitim savremenim plesnim tehnikama. Predavali su mi: Dr.prof. Jana Fineman, Kathleen Turner Sumler,
Rebbeca Hilton i Sandra Loring.
Profesionalni rad
Zahvaljujući intenzivnijim odlascime na audicije, dobila sam dve prilike - da igram sa koreografom Karom Kros (Kara
Cross) i sa trupom Marte Grejam (Martha Graham Dance Ensamble). Iste godine prošla sam audiciju i za Nikolaj projekt (Nikolais Project) koji se radio s trupom Riri-Woodbury Dance Company iz Salt Lake City, Utah. Morala sam da
izaberem. Bio je juni i imali smo veliki nastup sa Grejam trupom. Nestvarna situacija. Imala sam priliku da zaigram u predstavama Ritual suncu (Ritual to the Sun) i Lament i u solo ulogama koje je i sama Mrata Grejam (Martha Graham) igrala,
da budem Žena u crvenom (Woman in Red) u predstavi Diversion of Angels. Bilo je divno i toliko ispunjavajuće. A
sutradan sam im rekla zbogom i otišla na pripreme sa Ririe-Woodbury Dance Company. Ispred mene je bio rad na koreografijama koje je postavio još jedan pionir i legenda modernog plesa – Alvin Nikolaj (Alwin Nikolais).
Museum dance companies
Rad u, kako ih ja volim da zovem “muzejskim plesnim kompanijama” (“museum dance companies”) je specifičan po tome
što se koreografije najpre “skidaju” sa video snimaka, a potom ih sa igračima uvežbava umetnički direktor. Dolaze stariji
igrači koji su te uloge igrali i učili od koreografa iz prve ruke. Ti umetnici u sebi nose to posebno iskustvo koje vremenom
ne stari, već raste i obogaćuje se.Tako je bilo sa ulogom Žene u crvenom u predstavi Marte Grejam Diversion of Angles.
Bila mi je velika čast što nam je na probe dolazila legendarna Perl Lang. U trupi Graham Ensamble imala sam i sjajne
umetničke rukovodioce (Kenneth Topping i Elizabeth Auclair). Znali su šta nas čeka i zaista su se trudili da nas što bolje
pripreme.
U okviru Nikolaj projekta probe je, takođe, vodio umetnički direktor Alberto Delsaz, poznat svima kao Tito. On je jedna
zaista neverovatna enciklopedija koja sadrži sve koreografije Alvina Nikolaja, a kada bi ga sećanje izdalo, koristili bismo
video zapise. Na probama bi nam se pridružio i Mjurej Luis (Murray Louis), čikica od svojih 80 godina, životni i umetnički saradnik i saputnik Alvina Nikolaja. Kada bi Mjurej došao na probu, često divanu ne bi bilo kraja. Nikolajeve koreografije podrazumevaju dosta rekvizita, promena kostima, slajdove i elektronsku muziku koju smo često morali veoma
pažljivo da slušamo i pokretima, u improvizaciji na sceni, reagujemo na zvuke. A ponekada smo morali da brojimo i brojimo...
Profesionalni dan u Americi
Jedan “običan dan” počinjao bi buđenjem oko 7 ujutro. Samo bi se iskotrljala iz kreveta, umila i uskočila u svoj “skakavac”,
jednodelni dres za vežbanje. Sledi čas od 9.30 do 12.00, pa probe od 14 do18 sati. Uveče - odmor i pripreme za sutrašnji
dan. To bi bio jedan jednostavan dan kada sam, na primer, igrala u predstavama koreografa Peter Kyle, Kara Cross, Mary
Sideman i Nai-ni Chen. Naporniji dani bili su kada bih radila i svoj drugi posao koji mi je manje - više donosio prihode
za život. Kada bih pred kraj nedelje počela da osećam svoje umorno telo, uvek bih našla neki dobar izgovor da se izdignem
i izguram do kraja. Svi u kompaniji smo se tako osećali i podržavali jedni druge. Gledajući na sve to sada, uviđam koliko
je entuzijazma postojalo, sa koliko energije smo se predavali iz probe u probu, iz nastupa u nastup.
Danas u Novom Sadu
Jedno je biti aktivan igrač, iz dana u dan brinuti da tvoje telo bude spremno, učestvovati u
kreativnom procesu sa koreografom, pripremati se za turneje, a nešto sasvim drugačije je ući u
salu gde te čeka gomilica tinejdžera koje treba nečemu naučiti. Priprema časa, predavanje,
uvežbavanje, spremanje koncerta, sve to polako dobija svoje mesto i volim to da radim. Turdim
se da svojim đacima pokažem kako iz svake situacije možemo nešto da naučimo. Da im pokažem
da svako od njih ima velike potencijale koje sami moraju da uvide i iskoriste.
Osvrt na našu plesnu scenu
Mislim da je Beogradski festival igre jedna veoma lepa manifestacija koja ljubiteljima plesa, iz
godine u godinu, pruža veoma bogat program. Za mlade igrače bilo bi veoma korisno kada bi se
organizovalo više umetničkih radionica. Bilo bi lepo kada bi Beograd, Novi Sad, Kanjiža i ostali
gradovi gde postoji umetnički ples više sarađivali. Veoma mi je drago da vidim da ima dosta talentovanih igrača, koreografa i kompozitora. Predstavljalo bi mi veliko zadovoljstvo da se taj
potencijal prikaže publici, da se podigne svesnost o postojanju umetnosti pokreta u Srbiji. Život
je pokret, ono što se ne podeli sa drugima je izgubljeno.
Premijera - Don Kihot Ludviga Minkusa, koreografija i režija Đula Harangozo,
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, 18. decembar 2010.
M. POLZOVIČ
U znaku nadahnute vizije
Idejom da svoj baletski repertoar osveži novom postavkom
baleta Don Kihot, Srpsko narodno pozorište iznedrilo je
ostvarenje vredno pažnje. Reč je o delu izrazite scenskomuzičke atraktivnosti koje pripada „gvozdenom“ repertoaru
klasične baletske umetnosti. Koreografiju i režiju ove
postavke Don Kihota potpisuje Đula Harangozo, baletski
umetnik međunarodne reputacije, dugogodišnji umetnički
direktor Baleta Mađarske i Bečke državne Opere. Oslonjen
na tradicionalno uobličenje izvorne koreografske postavke
Marijus Petipa, Harangozo je sopstvenim koreografskim i
rediteljskim rešenjima presudno doprineo ostvarivanju jedne
celovite, krajnje elaborirane koreografske vizije Don Kihota
koja pleni svojim autentično razigranim karakterom, kao i
jasnim i smislom legitimisanim scensko-koreografskim postupcima. Smeštena u precizno definisane stilske okvire, ova
predstava je uistinu uspela da ispolji, i do kraja suptilno
sprovede, svu vrcavost onog prepoznatljivog doživljaja španskog temperamenta. Zahvaljujući prostudiranom koreografskom pristupu, koji ni detalj nije prepustio slučaju, ta lakoća
mediteranskog poleta, nenametljivo prisutna, postaće dominantno obeležje celokupne predstave. U tom smislu, u sećanju ostaju efektno zamišljena Ciganska igra, nastup toreadora
i, naročito, scena u krčmi u završnom činu. Špansku igru fandango, inače igračku sekvencu u Don Kihotu, Harangozo je
smelo preinačio u instrumentalni stav u formi antr akta
(entre act). Time je ponuđeno jedno drugačije, neigračko
viđenje ove muzičke deonice kojim se, ujedno, postigao otklon od svake vrste opterećivanja strukture predstave suvišnim koreografskim elementima.
Ulogu Bazila tumačio je Andrej Kolčeriju, čiji je nastup
odisao sigurnom igračkom tehnikom i scenskom plemenitošću. To predstavlja vrlo važno polazište za svako dalje
obuhvatnije igračko usavršavanje za koje će se, iskreno se
nadamo, u saradnji sa kvalitetnim muškim pedagogom,
ovom mladom igraču svakako pružiti prilika. Uzimajući u
obzir sve segmente koji čine glavnu žensku ulogu Kitri, izbor
Jelene Lečić-Kolčeriju za tumača ove slojevite i tehnički
izrazito složene uloge pokazao se, nažalost, neodgovarajućim, usled nedostatka značajnijeg tehničko-interpretativnog kapaciteta ove balerine. U ulozi toreadora Espade
nastupio je Liviju Har, igrač sigurnog i skladnog nastupa koji
će, verujemo, dalju izgradnju svoje uloge usmeriti u pravcu
nešto eksplozivnije i raskošnije interpretacije. Lepom scenskom pojavom i stilskom odmerenošću kojom je zaodenula
svoju Mercedes, istakla se Andreja Kulešević, postižući
primerno i upečatljivo ostvarenje. Iako su uloge Amora
(Sanja Pavić), Drijade (Milena Krkotić) i Dve prijateljice
(Dunja Lepuša, Olga Avramović) bile podvrgnute
razumljivoj tehničkoj simplifikaciji, one su ostale daleko
ispod prihvatljivog nivoa tumačenja. Veoma prijatno iznenađenje pričinio je muški deo baletskog ansambla, skladnih
fizičkih proporcija i tehnički vrlo solidnog nastupa, dok su
ženski ansambl i ženski solisti predstavljali, nažalost, slabiju
kariku ove verzije Don Kihota, što predstavlja samo prirodnu posledicu sunovraćujućeg pada kvaliteta klasičnog baletskog školovanja na našim prostorima. Međutim, i pored
pomenutih nedostataka na planu solističkih interpretacija,
kompletan baletski ansambl Srpskog narodnog pozorišta,
nadahnut superiornom Harangozovom vizijom, ostvario je
posvećen, uvežban i diciplinovan nastup, vidno usmeren ka
dosezanju stilskih finesa. Tom utisku krajnje brižljivo
uvežbanog baletskog ansambla svakako da je presudno
doprinelo angažovanje mnogočlanog tima baletskih pedagoga čiji je studiozni pristup radu dao svojevrstan pečat ovoj
predstavi. Čestitke upućujemo i živopisnom i vrlo uspelom
scenografskom rešenju Olge Đurđević i kostimima Mirjane
Stojanović Maurič, kao i orkestru Srpskog narodnog
pozorišta pod upravom Vesne Šouc, uz ukazivanje na nužnu
potrebu za iznalaženjem adekvatnijeg tempa igračkih deonica u 1.činu, koji bi dodatno inspirisao igrače i bio u
mogućnosti da ih uistinu nadahne rasplamsalošću
Minkusove muzike. Predstavi, koju će publika s razlogom
voleti, želimo uspešan scenski život.
Piše: Igor Burić
Festival savremenog plesa Nov. ples – Made in China Dragane Bulut i Milke Đorđević
Srpsko narodno pozorište, 24. mart 2011. i Bitef teatar u Beogradu 05. novembar 2011.
Dnevnik (Novi Sad), 24.03.2011.
MARTA POPIVODA
Jedan iz Kine i jedan sa Tajvana, ali i to je Kina, parafraza je
jednog od razgovora dva zvučnika, glavnih likova predstave
Made in China Dragane Bulut (Srbija) i Milke Đorđević
(SAD), kojim je otvoren scenski program Festivala savremenog plesa Nov.ples u Novom Sadu, u Srpskom narodnom
pozorištu. Levi i Desni, zovimo ih tako, uz pomoć svojih
upotrebnih tvoraca, autorki svojevrsne audio-vizuelne instalacije sa performativom, dobili su i uloge izvođača, krećući se
po sceni u maniru koji teško da se može nazvati ples.
Ali, kako su i sami rekli, (samo)postavili se u kontekst, u njihovoj izvedbi plešu talasi, frekvencije dubokih, visokih tonova, plešu ritmovi i melodije.
Inteligentno osmišljen, s velikom dozom dečje razigranosti,
pred publikom se odvija veoma duhovit razgovor, „scenski
ciklus“ grubo materijalizovanih, banalno statičnih „izvođača“
kojima ipak ništa nije nedostajalo da se uspostavi atmosfera
teatra. Dakako, problem slušanja i pored vickastog prijateljskog dijaloga o sopstvu, postojanju, slavi, (scenskoj)
umetnosti, mora da postoji, zato autorke mizanscenski intervenišu i zvučnike pomeraju po sceni, čak i dok ovi „govore“,
što daje dodatnu dozu ironije ovoj uspešnoj plesnoj
humoresci. U pomoć “zapostavljenom“ vizuelnom aspektu
predstave dolaze i svetla, čas hladna, čas topla, u bojama kad
dramatičnost raste. Vrhunac je kad u nizu fotogeničnih delova koji čine predstavu, opuštajući senke u suptilnoj koloritnoj
pozadini, zvučnici zamišljeno stoje sa mašinom za dim koja
ispušta poslednje tračke zavese, dok jedan od njih prenuto ne
uzvikne: Zar ne vidiš da nam prete da preuzmu scenu!
Made in China Dragane Bulut i Milke Đorđević iskorak je u
formi. Na primer, Štifterove stvari Hajnera Gebelsa potpuno
je automatizovana predstava, bez glumca, izvođača. Na sceni.
Jer, on je, naravno, skriven(o). U očigledno ogromnom polju
modulacija, očigledno je i to da upotreba tehnologije u izvođačke svrhe (šta je sledeće, ako ne roboti!?) ima svoje
potencijale i polja u kojima se gotovo začudno postiže ista,
ako ne i veća doza empatije prema scenskom delu. Made in
China mali je, ali simpatičan doprinos kvalitetnom u produkcijama sličnog tipa. Ostaje pitanje da li je kritički ispoljen
pristup, ironija upotrebljena da se determiniše aktuelni ambijent savremenog plesa u kojem izvođači često referišu, osvajaju vlastiti, a zatim i scenski identitet, prostor-vreme kao kategorije u kojima se nalazi i gledalac-saučesnik, da li je on
samodovoljan (samo satiričan ili samo zabavan), suštinski
benigna pomodna distanca; da li mu se kritički modul, oslanjajući se na ono prvobitno rečeno, ono „montirano“, zahtevano kada je reč o scenskoj produkciji i svim njenim zakonitostima, okrnjio zbog prevelikog danka (anti)teatralnosti.
Srećom, ostaje i to da je pokretanje, otvaranje pitanja, bila ona
i „tehnološki dvolična“, jedna od osnovnih karakteristika
umetnosti, pa i Festivala koji bi da je reprezentuju.
SINIŠA PONJEVIĆ
Levi i Desni
Dragana Bulut (Srbija) i Milka Đorđević (SAD) naglašavaju artificijelnost izvedbe da bi otkrile generički karakter savremenog
plesa i makro sistema u kojem se proizvodi. One rade sa marginalizovanim izvođačima čija je nemogućnost da izbegnu “pretvaranje” u izvedbi posebno naglašena, pošto je njihov trud u kretanju uzaludan. Da li je ovo znak za promenu ili je samo pozadinski zvuk za revoluciju?
koncept, koreografija & izvedba:
Dragana Bulut & Milka Đorđević
dramaturški savet: Ana Vujanović
dizajn svetla: Yair Vardi
dizajn zvuka: Keith O Brien
Predstava Made in China prikazana je u Fabrik Potsdam u
Potsdamu, u Ufer studios u Berlinu, na Festivalu savremenog plesa
Nov. ples u Novom Sadu (mart 2011), u Bitef teatru u Beogradu
(05. 11. 2010.), u Danspace Projeck (Njujork).
Produkciju predstave Made in China su omogućili: DanspaceProject 2010-11 Commissioning Initiative, uz podršku Jerome
Foundation; Suitcase Fund Dance TheaterWorkshop kao deo
East/Central Europe Cultural Partnership Program uz podršku
Trust for Mutual Understanding; fabrik Potsdam u okviru
TanzplanPotsdam: Artist-in-Residence; Stanica-Servis za savremeni ples, Beograd; Inter-University Center for Dance Berlin, u
okviru programa MA Solo/Dance/Autorship.
* Preuzeto iz programa predstave Made in China.
info
S. MIHIĆ
NAGRADA “TERPSIHORA”
Shodno Statutu Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije (član 2.) i u skladu sa odredbama člana 10, 11 i 12 Za-kona o udruženjima (Službeni list RS,
br.51/09), dana 25, aprila 2011. Upravni odbor doneo je odluku o
priznanju Nagrada „Terpsihora“ .
Nagradu mogu dobiti baletski umetnici koji su zaposleni na neodređeno ili od-ređeno vreme u Narodnom pozorištu u Beogradu ili
u drugim institucijama. Nagrada se može dodeliti svim baletskim
stvaraocima poreklom iz Srbije koji svojim doprinosima razvijaju
baletsku umetnost i unapređuju je na svim nivoima u Srbiji.
Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se baletskim umetnicima za ostvarene uloge iz repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu ili
drugih pozorišta, odigrane na ma-tičnoj sceni ili na gostovanjima,
u toku jedne pozorišne sezone, koji su se izdvojili po tehničkom i
umetničkom kvalitetu. Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se baletskim umetnicima koji su angažovani u drugim pozorištima za ostvarene uloge iz repertora.
Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se koreografima za ostvarene
vrhunske rezultate na polju koreografije i baletskim teoretičarima
koji svojom edukacijom u okviru baletske umetnosti postižu
zapažene rezultate i priznanja na polju pedagogije.
Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se isključivo domaćim stvaraocima.
Nagrada „Terpsihora“ biće finansirana od strane anonimnog
donatora sa kojim je jasno definisan način finansiranja tj.
uspostavljanja fonda za Nagradu. Privatnost donatora je zagarantovana od strane Udruženja, a u pitanju je osoba koja je imala
veliki uticaj u oblasti baletske umetnosti. Zahvaljujući ovakvim
izuzecima, koji svojim uticajem mogu bez ikakvog tereta posebne
zahvalnosti unaprediti umetnike i njihov rad, naša budućnost ima
izvesnu viziju, a baletska umetnost podsticaj za ostvarivanje novih
ciljeva.
Nagrada se sastoji od plakete Udruženja profesionalnih baletskih
igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije sa natpisom
Terpsihora i novčanog dela čiji je iznos 2.000 eura.
O izboru prvog nosioca Nagrade „Terpsihora“ Udruženje donosi
posebne kriterijume izglasavanja nagrađenog. U sastavu žirija
nalaziće se najistaknutiji predstavnici baletske umetnosti u Srbiji.
Ceremonija uručenja Nagrade „Terpsihora” odvijaće se svake
godine 29. aprila na Svetski dan igre u Muzeju Narodnog
pozorišta u Beogradu.
Terpsihora je u grčkoj mitologija bila zaštitnica plesa i muzike.
Njeno ime znači ona koja voli da igra.
zvanično saopštenje, maj 2011
Udruženje profesionalnih baletskih igrača koreografa i baletskih pedagoga Srbije
JOVICA BEGOJEV PRVI JE DOBITNIK NAGRADE
“RADOMIR VUČIĆ“
Solista Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Jovica Begojev prvi je
laureat Nagrade „Radomir Vučić“, novoustanovljene nagrade
Narodnog pozorišta u Beogradu koja svojim nazivom čuva od zaborava ime Radomira Vučića, jednog od najuglednijih baletskih prvaka
Srbije. Nagrada se do-deljuje mladim talentovanim baletskim igračima starosti do 28 godina života za ostvarene solističke i glavne uloge
iz repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu, a koje su odigrane na
matičnoj sceni ili na gostovanjima u periodu od poslednjeg dana februara meseca prethodne do 01. marta tekuće godine.
Žiri u sastavu Konstantin Kostjukov (predsednik) i članovi Mirjana
Zdravković (baletska kritičarka i publicista) i Milica Bezmarević
(solistkinja Baleta i baletski pedagog) jednoglasno je odlučio da Nagrada pripadne Jovici Begojevu za ulogu Armana Divala u baletu
Dama sa kamelijama (premijerno obnovljen balet 25. 12. 2010.).
Nagrada „Radomir Vučić“ svečano je uručena 30.marta 2011. na sceni
Narodnog pozorišta u Beogradu, pre izvođenja plesnih predstava
Interval, Songs i Viva la Vida.
BILJANA ZDRAVKOVIĆ IMENOVANA JE ZA ČLANA
GLAVNOG ODBORA EVROPSKE ASOCIJACIJE FESTIVALA
Na nedavno završenoj Generalnoj skupštini u Varni, Bi-ljana
Zdravković, direktor Jugokoncerta i Bemusa, iza-brana je za člana
Glavnog odbora Evropske asocijacije festivala (EFA). Glavni
odbor velike mreže najznačajnijih umetničkih festivala, koju čini
više od 100 manife-stacija iz 38 zemalja širom kontinenta, čine još
i po jedan predstavnik Italije, Slovenije, Francuske, Švedske,
Španije, Litvanije i Češke. Ovo je visoko priznanje Be-musu koji
će ove godine predstaviti program svog 43. izdanja, ali i Biljani
Zdravković za njen dugogodišnji posvećeni rad na afirmaciji
muzike i organizovanju muzičkog života.
Na istoj sednici Savez međunarodnih festivala umetnosti Srbije
primljen je kolektivno u članstvo Evropske asocijacije festivala.
Savez SEFA čine najugledniji festivali u Srbiji: BELEF, BEMUS,
Beogradski džez festival, BITEF, Festival džeza i improvizovane
muzike iz Kanjiže, Festival koreografskih minijatura, Gitar Art,
Međunarodna tribina kompozitora, Međunarodni festival
pozorišta za decu iz Subotice, NOMUS, Sterijino pozorje i TIBA.
Priredila: Ivana Milovanović
PRIX de JARDIN d’ EUROPE 2010. Evropska plesna nagrada za mlade koreografe
dodeljena je predstavi E.I.O.
Autori: Maria Baroncea (Rumunija), Eduard
Gabia (Ru-munija), Dragana Bulut (Srbija)
E.I.O. istražuje kreaciju vrednosti i njenu distribuciju u umetnosti u predstavi koja se kreira
svaki put iznova, zajedno s njenom potencijalnom publikom.
Drugim rečima, predstava je utopijska fikcija praktičnih rešenja.
E.I.O. tim prima nagradu zbog načina na koji autori, kroz predstavu, s minimalnim sredstvima i mnogo mašte, duboko redefinišu
koncept rada ispitujući sredstva kako produkcije u umetnosti, tako
i u stvarnom životu; zbog kreacije, distribucije i vrednosti umetnosti.
E.I.O. je praktičan. E.I.O. ti daje smisao.E.I.O. ti pomaže da
iskusiš. E.I.O. obezbeđuje uslove.
E.I.O. te čini aktivnim/om. E.I.O. ne sudi. E.I.O. ne projektuje
vrednost.
To je utopijska fikcija praktičnih rešenja.
Meša rad s odmorom kako bi dostigao futurističku pustolovinu.
To je istraga praktičnosti u izvođačkom okviru.
To je iskustvo čiji je ultimativni cilj biti praktičan.
Jednosatno društvo dopušta beg iz naučene bespomoćnosti.
E.I.O je podržan od strane Nacionalnog plesnog centra u
Bukureštu, Feldefelproduction, Sekretarijata za kulturu grada
Beograda, Stanice-Servisa za savremeni ples, Jardin D’Eu-rope
kroz rezidenciju u Londonu omogućene od Southbank Centre, u
associjaciji sa 4Culture Association (Bukurešt), u parnerstvu sa
Laban Teatrom (London) i Kulturnim centrom Rex (Beograd).
Potrudite se da budete što praktičniji. Upravo je to stajalo u ugovoru koji
sam potpisala pošto sam pristala da ‘radim’ za vreme predstave E.I.O.
čiji su autori Maria Boroncea, Eduard Gabia i Dragana Bulut. Kako
bi meni i mojim saradnicima omogućili da ispunim ovaj zadatak, oni
su nam obezbedili sve vrste alatki i materijala. Moje kolege iz ‘Kritičkog
poduhvata’ (’Critical Endeavor’) koje su odlučile da ne rade, već samo
da posmatraju, rekli su mi kako je to neverovatno smešno – koreografija sama za sebe razvijala se tokom apsurdnih akcija ljudi koji stvaraju
i razgrađuju ono što su drugi upravo stvorili očito imajući različita
mišljenja o tome šta znači biti „praktičan“. Što se mene tiče, iz moje
ograničene perspektive, E.I.O. je stvorio jednu veoma jasnu i jednostavnu strukturu koja funkcioniše kao odskočna daska za jedno veoma
lično istraživanje o tome šta znači biti praktičan i za ponovno promišljanje današnjih načina produciranja i stvaranja vrednosti u umetničkom svetu i u svetu uopšte.
Julie Rodeyns (Belgija), Critical Endeavor 2010. član žirija koga
čini 12 članova / kritičara
PRIZNANJE ZVEZDE BEOGRADA 2010.
Agencija za evropske integracije i saradnju sa udruženjima dodelila
je prvi put Priznanje Zvezde Beograda za 2010. Udruženje baletskih
umetnika Srbije dobilo je ovo prestižno Priznanje za realizaciju projekta 14. Festivala koreografskih minijatura. Dobitnici ovog priznanja su 16 udruženja i organizacija civilnog društva čiji su projekti
finansirani putem javnih konkursa koje su tokom 2010. raspisivale
organizacione jedinice Gradske uprave grada Beograda. U okviru
svakog konkursa odabran je projekat koji je po mišljenju Komisije za
praćenje i realizaciju projekata najviše ocenjen i zbog toga je zaslužio
da bude nagrađen.
POSTAVLJENA MEMORIJALNA PLOČA NA KUĆI MILICE
JOVANOVIĆ
Udruženje baletskih umetnika Srbije postavilo je
na prigodnoj svečanosti 11. maja 2011. godine
memorijalnu ploču (rad vajara Rista Mihića) na
kuću u Smederevskoj ulici br. 5 u Beogradu u
kojoj je živela i radila Milica Jovanović, primabalerina Baleta Narodnog pozorišta i ugledni baletski pedagog.Gospodja Jovanović bila je jedna od
najznačajnijih ličnosti u svetu plesne umetnosti u
Srbiji, pedagog repetitor Baleta Narodnog pozorišta, publicista, plesni kritičar i istoričar igre, u više navrata članica žirija prestižnih baletskih konkursa, jedan je od osnivača UBUS-a, Saveza baletskih umetnika Jugoslavije i Jugoslovenskog baletskog takmičenja u Novom Sadu i dugogodišnji član redakcije časopisa Orchestra. Dobitnica je Nagrade za životno delo
Udruženja baletskih umetnika Srbije.
UDRUŽENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE NAJAVILO JOŠ TRI
NAGRADE U OBLASTI UMETNIČKE IGRE
Udruženje baletskih umetnika Srbije je u saradnji sa svojim Umetničkim savetom
donelo odluku da uspostavi, pored već ugledne Nagrade „Dimitrije Parlić“ (za
koreografe) i Nagrade za životno delo, još tri nagrade u oblasti plesne umetnosti
– Nagradu „Nataša Bošković“ (za najbolju interpretaciju u oblasti klasične i
neoklasične baletske umetnosti), Nagradu „Smiljana Mandukić“ (za najbolju
interpretaciju u oblasti savremene plesne umetnosti) i Nagradu Ohrabrenje (celovečernja plesna produkcija u trajanju od 60 minuta koja se dodeljuje tokom
Festivala koreografskih minijatura najboljim srpskim koreografima). Nagrada
Ohrabrenje već je posle finalne večeri 15. FKM dodeljena koreografima iz Srbije
Danici Arapović i Mioni Petrović i Nemanji Naumovskom. Njihova zajednička
plesna produkcija imaće premijeru u okviru programa 16. Festivala koreografskih
minijatura 2012.
PREMINUO KOREOGRAF ROLAN PETI
Francuski koreograf Rolan Peti, čijih je više od stotinu koreografskih postavki
izvođeno širom sveta, preminuo je u Ženevi 10. jula 2011. u 88. godini saopštila
je pariska Opera. Peti je bio jedan od najznačajnijih koreografa 20. veka, istraživač mnogih aspekata plesne umetnosti, stvarao je za velikane klasične umetnosti
kao što su Rudolf Nujerev, Miša Barišnjikov i Margot Fontejn, ali i za zvezde
Holivuda Freda Astera i Lesli Karon. Peti je postavljao balete za parisku Operu,
milansku Skalu, American Ballet Theatre, Balet Boljšoj teatra, Nacionalni balet
Tokija...Dobitnik je više uglednih međunarodnih odlikovanja za svoj izuzetan
umetnički rad.
SVETSKA PREMIJERA PREDSTAVE BEZ NASLOVA JOŽEFA NAĐA
NA PRAŠKOM KVADRIJENALU 2011.
Performans Bez naziva, čuvenog umetnika Jožefa Nađa,
imao je svetsku premijeru na Praškom kvadrenijalu scenskog dizajna i performing arta. Predstava je koprodukcija Kioska, platforme za savremenu umetnost i regionalog
Kreativnog ateljea “Jožef Nađ” iz Kanjiže. Ovogodišnje
izdanje Praškog kvadrijenala, jednog od vodećih svetskih
umetničkih događaja, održao se po dvanaesti put od 16.
do 26. juna 2011. i ponudio više od tradicionalne takmičarske postavke nacionalnih paviljona u okviru koje je
prijavljen rekordan broj učesnika iz 62 zemlje. Posetioci
Praga su jedanaest dana mogli da uživaju u jedinstvenom
repertoaru umetničkih programa na otvorenom, pod
nazivom Raskršće: Između intimnosti i spektakla, na kojem je nastupilo 30 renomiranih svetskih umetnika zajedno sa našim Jožefom Nađom. Najavljeno je da će
se premijera nove kreacije Jožefa Nađa, koja se uvek sa velikim uzbuđenjem
očekuje u Srbiji, održati u okviru programa BITEF-a u Beogradu, u septembru
2011. a o čemu ćemo čitati kritičke prikaze naših kritičara u narednom izdanju
časopisa Orchestra.
Sećanja
Mira Sanjina
Večit i sanjar
Mira Sanjina je rođena 1924. godine u Zagrebu.
Baletsko školovanje je počela kod Ane Maletić u
Zagrebu, zatim u Beču i kod Kurta Josa u Engleskoj, a
špansku igru je usavršavala kod Olge Grbić Tores. Još
kao učenica davala je sa uspehom solističke koncerte sa
sopstvenim koreografijama u Zagrebu, Beogradu i
Ljubljani. U toku Drugog svetskog rata bila je članica Kazališta narodnog
oslobođenja pri vrhovnom štabu NOV i POJ. Posle oslobođenja postala je
istaknuta solistkinja baletskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu,
gde je igrala dramske i karakterne uloge od kojih se posebno izdvajaju –
Šeherezada, Balada o jednoj srednjovekovnoj ljubavi,Trorogi šešir,Đavo na
selu,Ljubav Čarobnica, Španski kapričo, kao i mnogi inserti sa španskom
igrom u operama.Poseban uspeh je postigla kao Biljana u Hristićevoj
Ohridskoj legendi, koju je igrala više od tri stotine puta na našim i inostranim pozornicama, uz visoka priznanja i publike i stručne kritike.
Povremeno se bavila i koreografskim radom. Postavila je Valpurginu noć, Igre
u operi Karmen, Salomu, praizvedbu Balade o mesecu lutalici Dušana Radića,
koja je bila u to vreme izuzetno smelo igračko pozorište, kao i igrački delovi
Brehtovih Sedam smrtnih grehova u tadašnjem Savremenom pozorištu.
U razgovoru sa Mirom Sanjinom, koji sam vodila u junu 1991. godine,
ispričala mi je kako je bila dočekana u Narodnom pozorištu u Beogradu,
posle njegovog oslobođenja 1944. godine. Došli smo, naravno, u uniformama. Osećala sam kako oni koji su tu bili od ranije misle ‘šta li ovde hoće ta divljakuša, partizanka!’ To podozrenje prema njoj, iako još nije bila ni viđena
kako igra, otklonio je tadašnji upravnik Milan Predić kada je video njen
nastup u prvom paru u polonezi u operi Evgenije Onjegin. Smatrao je da
je ona balerina koju će publika voleti i dok je Predić bio upravnik davao joj
je veliku podršku. On je želeo, a ne partizanska garnitura, da se pojavljujem
na sceni, naglasila je tada Sanjina. To se i desilo kada je Sanjina zaigrala
Šeherezadu kojom je, smatrala je, pridobila beogradsku publiku. No, i tu je
bilo problema sa radikalnim nazorima Radovana Zogovića, koji je Sanjini
zamerao erotizam u igri i tražio je još na generalnoj probi da joj se izmeni
kostim. A Poema, na muziku Stanojla Rajičića, u koreografiji Sanjine, u
kojoj je ona i igrala, izvedena je samo jedan put. Zogović je predstavu
odmah skinuo sa repertoara, ali tačan razlog, osim nekog navodno političkog, Sanjina nikad nije saznala.
Njen doprinos afirmaciji beogradskog Baleta na inostranim festivalima bio
je dragocen. Umetnica se posebno seća prvog gostovanja na Festivalu u
Edinburgu, gde je igrala Ohridsku legendu, Licitarsko srce i Baladu o srednjovekovnoj ljubavi u kojoj je uspešno zamenila obolelu koleginicu u glavnoj
ulozi. Tada je imala čast da ugasi festivalsku sveću, kao ličnost koja je svojim učešćem obogatila Edinburški festival u toj godini. To je, po pričanju
umetnice, bilo nezaboravno veče, kada je pod svetlošću sveća izašla u kostimu Knjeginjice iz Balade i uz improvizovane pokrete i zvuke orkestra kojim
je dirigovao čuveni Džon Barbiroli ugasila festivalsku sveću. Poznati inostrani kritičari, kao na primer Arnold Haskel, su o njoj pisali kao tipu balerine koja je već iščezla i to u smislu izražajnosti. Naravno, da je tada mislio
na Nižinskog, Pavlovu i druge velikane umetničke igre iz prve polovine
prošlog veka. Izuzetna priznanja Sanjina je dobila i na turnejama u Kini i
Kairu, koja su, razume se, bili veoma važna ne samo za nju, već i za ceo beogradski Balet i baletsku umetnost u našoj zemlji.
Mira Sanjina je na beogradskoj sceni igrala od 1944. do 1971. godine svesna da je bio neophodan kompromis između njenih karakternih kreacija i
osnovnih premisa klasične baletske tradicije. Stoga je veoma uporno i
ozbiljno dorađivala svoja znanja iz klasične igračke tehnike baš zbog toga
da bi mogla igrati karakterne uloge.
U pomenutom razgovoru, koji je u celini objavljen u mojoj knjizi Igra što
život znači, štampanoj povodom 125-godišnjice Narodnog pozororišta u
Beogradu, Sanjina je ispričala zanimljivu epizodu iz saradnje sa Marinom
Olenjinom koja je vodila ansambl baleta i folklora u tadašnjem Domu
armije. Olenjina je Miru ubeđivala da je ona lirska i romantična balerina.
Ona je u njoj otkrila Juliju i u njoj videla Mariju, a ne Zaremu u
Bahčisarajskoj fontani. Rada sa Marinom Olenjinom Sanjina se sa zahvalnošću sećala. A i saradnje sa Piom i Pinom Mlakar prilikom kratkog boravka u Ljubljani. Njihovo insistiranje na perfekciji igračkog izvođenja bilo je
isto kao i njena potreba da stalno usavršava interpretacije likova koje je plesom tumačila. Pa mi je kazala: Mislila sam i mislim, ono što je već pomalo
postalo fraza, da nema velikih i malih, već samo dobrih i loših uloga, zato sam
se trudila da u svaku svoju ulogu unesem maksimum sopstvenih mogućnosti.
Tako je naša najautentičnija Špankinja, kako je nazvao jedan od inostranih
kritičara, na primer, prilikom gostovanja u Kini sa Dušanom Trninićem, na
zahtev publike, čak tri puta ponovila brzu igru iz opere Karmen!
Sa scene se Sanjina povukla 1971. godine, kada je otvorila sopstveni studio
za modernu igru u kojem je sa uspehom radila upućujući generacije ljubitelja baletske umetnosti u lepotu i izražajnost umetnički oblikovanog i
emocijama prožetog pokreta ljudskog tela. Neke od njenih zamisli se nisu
potpuno ostvarile jer su neki od talentovanih učenika želeli odmah da
nastupaju, a ona je smatrala da pre toga treba da ozbiljno i ambiciozno rade.
Međutim, uspela je da svoje mlade učenice, koje nisu težile profesionalnom
bavljenju umetničkom igrom, nauči da osete svoje telo, da ono oživi, da
bude oplemenjeno. Otkrila im je svest o sopstvenom telu i stvarala od njih
ličnosti koje se bez kompleksa lepo kreću i sa mnogo entuzijazma prate
igračke događaje.
Lepa i prijatna spoljašnost, duga, talasasta, sjajna kosa, meki, plastični
pokreti iz kojih izbija snažna individualnost, senzibilnost i senzualnost koji
prerastaju u duboku dramsku izražajnost – to su bila obeležja igračke ličnosti Mire Sanjine. Kao vrsna interperetatorka stilizovanog jugoslovenskog
i španskog folklora, ona je posedovala nepogrešivi osećaj za ritmičku i dinamičku iznijansiranost igre. Erotična komponenta u njenom plesu, posebno
u Salominoj igri sa velovima, je uvek bila u službi iskrenog izražavanja
emocija. Muziku je smatrala velikom inspiracijom, a i igra bez muzike, po
njoj, ima svoju muziku, a to je ritam koji i u tišini može oplemeniti plesni
pokret. Sve njene zasluge za afirmaciju srpske baletske scene već odavno
zaslužuju najveće priznanje za životno delo, koje joj je Udruženje baletskih
umetnika Srbije dodelilo 2008. godine. Kada je Mira Sanjina igrala, imao
se utisak kao da je u transu, da sanja svaku svoju igru. Zato je svojom umetnošću zračila i kao profesionalac i kao večiti sanjar, kako joj je ime i dao
pre toliko decenija poznati zagrebački glumac Tito Stroci i koje je zadržala.
A kada je 17.decembra 2010. godine tiho otišla u legendu, ostavila je budućim generacijama baletskih umetnika i njihovoj publici duh velike posvećenosti koje je kao u snu sledila na stazama plesne muze Terpsihore.
Milica Zajcev
Beograd, 11. januar 2011. godine
pročitano na večeri Sećanje na Miru Sanjinu održanoj
u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu
BIH / SARAJEVO
Piše: Jovana Milosavljević
Osnovano Udruženje umetnika Bellarte; premijera predstave Ples za jedan glas
Festival Sarajevska zima / scena Franjevačkog međunarodnog studentskog centra, 19. i 20. mart 2011.
San o romantizmu dosanjan na javi
EDI GAČIĆ
EDI GAČIĆ
U Sarajevu, gradu na Miljacki, tlu gde se može spojiti naizgled
nespojivo i podneblju na kome egzistira pregršt toga što može biti
umetnička inspiracija, krajem 2010. godine osnovano je Udruženje umetnika Bellarte. Istorijska zbivanja na ovim prostorima,
kao i kompleksna duhovna fizionomija naroda koji su vladali,
živeli i stvarali na ovom tlu, ostavili su nasleđe koje u mnogo čemu
utiče na tok današnjeg kulturno umetničkog stvaralaštva. Ono što
bi se moglo spomenuti kao jedna od glavnih karakteristika tog
nasleđa svakako su multietničnost i multikulturalnost. Sticaj okolnosti ili sudbina, učinio je da se ljudi iz tri danas različite zemlje
našeg regiona (Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina) nađu baš
u ovom gradu i okupe oko zajedničke ideje. Grad Sarajevo, koji
jedini u Bosni i Hercegovini neguje dramu, operu i balet pod
krovom Narodnog pozorišta, za ljubitelje baletske umetnosti, u
svom opusu nudi još i Festival moderne igre Zvrk, te od prošle
godine i festival Balet fest Sarajevo.
Udruženje umetnika Bellarte započelo je svoj rad nošeno baletskim tendencijama, ali na dugoročne
staze vođeno mišlju da okuplja ljude iz različitih umetnosti koje će povezivati srodne ideje stvaralaštva.
Ples za jedan glas je projekat prvenac ovog Udruženja sa kojim smo se premijerno predstavili publici
dva puta u martu 2011. u sklopu festivala Sarajevska zima, na sceni Franjevačkog međunarodnog studentskog centra. Sama ideja je autorski rad dve mlade balerine Jovane Milosavljević i Nadže Pušilo,
dok je za režiju bio zadužen Miralem Zubčević. Ples za jedan glas je plesni recital koji inkorporira solo
pesmu, muziku i balet u jedinstven modus operandi. Ovaj vokalno - plesni izraz praćen je ponajviše
solo pesmama velikana romantizma ( J. Brahms, F. Šubert, R. Šuman, S. Rahmanjinov, P. I. Čajkovski), dok smo nit inspiracije našli u motivima samih solo pesama čiji su autori velike poete poput
Puškina, Getea, Kernera i drugih. Predstava govori o širokom spektru ljudskih, kao i muško – ženskih odnosa, koji se temelje na univerzalnim vrednostima ljubavi i prijateljstva. Vođene muzikom,
pesmom i plesom, niz uobičajenih situacija preobražava se u daleko dublje i emotivnije susrete, u kojima svako od nas istražuje sebe i traga za onime što ga istinski ispunjava. U predstavi učestvuju balerine Nadža Pušilo i Jovana Milosavljević, bariton Armando Puklavec, dok je za klavirom bila Alma
Aganspahić. Kostim su radile Amra Džinalija Karađuzović i Dženita Huseinović, a za scenografiju
je bio zadužen Darko Šobot. Kostim i scenografija verodostojan su izraz mladih i kreativnih umetnika koji su pažljivo pratili autorsku zamisao, te dali autentičan prikaz svojih ideja. Takođe, vođeni
idejom romantizma (ponajviše u muzici i poeziji), te inspirisani ličnim doživljajem igre zajedno sa
Adnanom Đindom (dizajn svetla), stvorili su atmosferu koja gledaoce poziva u jedan drugačiji svet.
Projekat je nakon premijernog izvođenja dobio podršku od Ministarstva kulture i sporta kantona
Sarajevo, što je za nas bila satisfakcija, tim više jer živimo u vremenu u kome i pozorišna umetnost
teško opstaje, a još teže oni koji žele da se bave umetnošću van institucija kulture.
No, vedrog karaktera i optimističnog duha nam nije ponestalo. Od samog početka verovali smo u
ideju oko koje smo se okupili, ne sluteći šta nas sve čeka
u tom kompleksnom procesu, ali negde potajno verujući da je umetnost iznad svega, jer takav je i naš poziv
– da budemo to što jesmo bez obzira na sve. Ples za jedan glas možda jeste beg od nezahvalne stvarnosti u
kojoj živimo, ali on nam takođe pomaže da tu istu
stvarnost lakše podnesemo. Na sceni smo svi tête-à-tête, nemoguće je skriti se. Zato je ovo za sve nas bilo
jedno veliko otkrivanje sebe i približavanje drugima. To
može biti i onako kao što je u predstavi - početak za
kraj, ples za jedan glas, zahvala za život.
BIH / SARAJEVO
Piše: Mr Edina Papo
FESTIVAL BALET FEST SARAJEVO
Narodno pozorište u Sarajevu, 18. - 25. septembar 2010
FUAD FOČO
Kada i duša zaigra...
Semperoper Dresden, Elena Vostrotina i Oleg Kluymyk
Bile su to noći protkane dobrim raspoloženjem, kvalitetom, virtuoznim pokretima
i sa punim gledalištem. Balet fest Sarajevo ima jedan zajednički imenitelj - ljubav
prema igri.
Festival je zamišljen kao sinteza vodećih baletskih trupa u Evropi i komunikacija
sa našim Baletom u Sarajevu i BiH.
Baletska umjetnost postoji 60 godina u našoj državi. Počeci su bili više nego skromni. Po završetku Drugog svjetskog rata, Balet Narodnog pozorišta u Sarajevu pripadao je redu novoosnovanih baletskih scena. Doba poleta koje je pratilo osnivanje ansambla vezano je za pionirski red Nine Kirsanove kao koreografa prvog profesionalnog baleta Žetva B. Papandopula, za balerinu Jitku Ivelju i igrača Franju
Horvata. Sarajevski Balet je imao svoje uspone i padove i svoje velike prima balerine i prvake sve do rata 1992. godine. Devastiran u potpunosti u ratu od 19921995. baletski ansambl ipak uspijeva da se digne na svoje baletske noge i da danas
polako, ali sigurno, korača ka boljim umjetničkim danima. Kao dokaz tome je i
osnivanje festivala Balet fest Sarajevo (organizator Udruženje za razvoj kulture i
umetnosti Baleti) što je i dobar način da se odabere odličan program, ne samo po
kvalitetnim naslovima, već i po prilagodljivosti predstava sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu.
Nastupi prvaka baleta iz vodećih ruskih pozorišta: Boljšoj iz Moskve i Marijinskog
teatra iz St.Petersburga (baletski Gala koncert), zatim gostovanje Bitef Dance
Company iz Beograda (Bitef teatar), te nastupi baletskih umjetnika iz Njemačke,
iz baletskih centara kao što su Minhen i Drezden, donijeli su dah optimizma koji
nam je i te kako dobro došao u vremenima u kakvim danas živimo.
Teški dani ekonomske krize nisu pomutili želju za osnivanjem festivala. Sa budžetom koji je skroman za organizaciju ovakvog tipa festivala, uspio se pripremiti program koji je po svom kvalitetu i obimu odgovarao baletskim festivalima u
Evropi.Veliki teret priprema preuzeo je na sebe organizacioni tim kojem su u susret izašli Gradska skupština i Grad Sarajevo kao pokrovitelj Festivala, zajedno sa
sponzorima, koji su, uprkos restrikcijama u vlastitim budžetima, imali osjećaj da
procene važnost partnerstva sa Balet festom Sarajevo.
Početak Festivala je obilježio nastup ruskih baletskih umjetnika. Balerine i igrači,
zvijezde velikih baletskih teatara iz Moskve i St. Petersburga, su podarili publici
pravi praznik klasičnog baleta. Dilemu da li će klasični balet postojati u sljedećem
milenijumu, njihovi nastupi su veoma jednostavno riješili. Da, klasični balet će postojati, a u vrhunskom izvođenju će imati svoju budućnost i u narednim stoljećima.
Do takvog zaključka navodi misao poslije Gala koncerta ruskih solista baleta. Sve
je bilo odlično - baletska tehnika, virtuoznost, manir, kostim, promjena svjetla, a o
interpretaciji da se ne govori. Izvođaće treba sve spomenuti sa velikim poštovanjem: M. Rižkina, D. Gudanov, E. Evsejeva, I. Kolb, E. Čeprasova, F. Stjopin, A.
Staškević, M. Lobuhin, I. Nioradže, A. Matvejenko, D. Matvejenko, D. Medvedev,
A. Petuškova, K. Janguzarov.
Karakteristika Gala koncerata klasičnog baleta je, između ostalog, bio i odličan
kostim. Imali smo priliku vidjeti svojevrsnu reviju klasičnih baletskih kostima koji
su se odlikovali stilizacijom sivo-srebrne i bijele boje, prelijepe pačke, s mjerom kitnjasto i pastelno odjeveni solisti, a kontrast su bili crvena i crna u savremenim baletskim koreografijama. Sve zajedno bio je to poseban praznik za oko i dušu.
Ovacije kojima ih je ispratila naša publika u do posljednjeg mjesta ispunjenjenom
gledalištu Narodnog pozorišta Sarajevo značile su i zahvalnost i želju da ih ponovo vidimo, jer ljepota, ipak, može i mora spasiti svijet.
FUAD FOČO
Gostovanje Bitef Dance Company je bio poseban trenutak Festivala. Savremeni balet je sinteza pozorišnih, muzičkih i posebnih plesnih elemenata.
Predstava Mirisi cimeta u koreografiji Gaj Vajcmana i Roni Haver je postavljena savremenom igračkom leksikom kojoj suprotstavlja tradicionalnu
starozavjetnu poemu Pjesmu nad pjesmama koristeći se savremenim plesom i
odlično pripremljenim igračima. Predstava je imala svoj tok, bila je poetična
i izuzetno savremena. Bio je to na momente veoma prisan dijalog dva bića
nevidljivo povezana snažnim emocijama. Pored suprotstavljanja tradicije i
savremenosti iz ovog baleta iskrila se duboka uzajamnost.
Mirisi cimeta su zadivili pojedinačnim plesnim sekvencama koje nisu same
sebi cilj. Jer te sekvence duboko urastaju u tkivo dramskog teksta i muzičke
interpretacije. Ova predstava nam je otkrila i tajnu glumačkog umjeća igrača,
koje znatiželjni ipak nikada neće u potpunosti saznati.
Zemperoper (Semperoper) iz Drezdena (Njemačka) izveli su dva dueta - In
the middle, somewhat elevated koreografa Vilijama Forsajta i On the nature of
daylight (koreogaf D. Dawsona). Za obje koreografije potrebni su izuzetno
moćni igrači, tehnički sigurni i sa odličnim baletskim predispozicijama. Oba
koreografa rade sa balerinama koje imaju ogroman raspon u skoku, razvijeno
i do kraja pruženo stopalo i što je najvažnije jedan od rijetkih darova prirode
da smjelo i bez straha izvode najsloženije bravure u duetnim izvođenjima.
Naši gosti - I. Liska, S. Confalonieri, O. Melnikova, O. Klymyuk, E. Vostrotina, G. Albouy iz Njemačke su kvalitetnom i virtuoznom igrom, harizmatičnom i veoma uvjeriljivom pojavom i plesom, prosto poletjeli, odbijajući
sve zakone gravitacije.
Poseban baletski trenutak je bio izlazak na scenu legende evropskog baleta,
prvaka mnogih pozorišta i direktora baleta Bayerisches stattsballett, džentlmena u baletskoj umjetnosti Ivana Liške koji je nastupio sa svojom partnericom (Silvia Confalonieri) u baletu The old man and me u koreografiji Hansa
Van Manena. Ova predstava je posvećena još jednom velikanu koreografije
Jiržiju Kilijanu. Iskusni igrači, vođeni majstorskom koreografijom Van Manena, „pričaju priču“ o starijem muškarcu i ženi koja je, na retko viđen način,
stilski muzički i režijski bila vrlo precizano postavljena.Van Manenov smisao
za ljepotu i poetiku tijela zadivljuje.
Iako malobrojan, sarajevski baletski ansambl je u dva svoja izvođenja pokazao
da može biti homogeno uvježban i dostojan domačin festivala Balet fest
Sarajevo. Izvodeći dio iz predstave Plavo (koreograf Keith Derrick Randolph), te Meu amor i Carmen u koreografiji Edine Papo, pokazao je da ima
svoj samosvojan životni put, da se razvija, obogaćuje i da će moći da proslavi
još puno rođendana. Važno je zabilježiti, Balet fest Sarajevo je zbog naše
problematike, zbog nas samih – značajana manifestacija. Intenzivna razmjena i suočavanje sa činjenicom da postoji i nešto drugačije od nas samih je
važna spoznaja. Spoznaja da koreografski proces jeste otjelotvorenje ljepote,
da se događa zbog ljubavi prema baletskoj umjetnosti. Tokom nekoliko dana
trajanja Festivala ta ljepota nam je bila u našim baletskim salama, na našoj
sceni. Prikazana je ljepota koja je proizilazila iz svakog izvanredno školovanog, profesionalnog, sofisticiranog i suptilnog plesnog pokreta. Sve ove
baletske umjetnike koji pripadaju raznim baletskim sredinama povezivalo je
ogromno poznavanje klasičnog baleta.
Pred nama je slijedeći Balet fest Sarajevo 2011. A do tada priču o Baletu u
Sarajevu i njegovih 60 godina postojanja odnijet će iz Sarajeva u svojim
koferima umjetnici širom Evrope. Nadam se da nam je svima dok smo bili
dio Festivala i sama duša igrala.
Anastasia Matviyenko, Marijinski teatar
hrvatska / zagreb
Piše: Maja Đurinović
Premijera - Tišina mog šuma, koreograf i reditelj Leo Mujić, Hrvatsko narodno kazalište, 19. novembar 2010.
INES NOVKOVIĆ
INES NOVKOVIĆ
Zagrebački baletski preporod
Ne znam čime bih počela ovu iskrenu laudu. Možda od ravnateljice
baleta Irene Pasarić koja je s Leom Mujićem uistinu uspješno otvorila svečanu 150. sezonu zagrebačkog HNK istovremeno najavljujući
još dvije jake, autorske večeri i kao neku novu stranicu zagrebačkog
savremenog baleta, baleta 21. veka. Ili od besprijekornih plesačica i
plesača koji se daju pokretu izvlačeći začudne impulse iz ličnih dubina; otvarajući svoje – premrežavaju kazališne prostore u vrtoglavom
zanosu bivstvovanja. Svuda prisutni, neočekivano izranjaju iz mraka
bočnih loža, poput živih reljefa odvajaju se od ukrasnih štukatura,
upisuju se u slike svečanih zastora, mijenjaju svjetove…
Ili ipak od autora, Lea Mujića, te Tomasa Majka (Thomas Mik, likovnost) i Anite Andreis (muzika) koji su nesumnjivo ostvarili impresivno djelo poetskog plesnog teatra? Novo u autorskoj preobražaju i viziji, sjajno u začudnoj paleti pokreta nove izvođačke baletske
tehnike, one žive, podatne, obogaćene savremenim plesnim
rječnikom, koja počiva na pomaku, ispadu, lomu, impulsu i beskrajnoj skali eforta. To je nesumnjivo savremeni balet, onaj izišao iz tjelesnog pisma Kilijana, Forsajta, Duata, Naharina…
Puno je toga klasičnog, tradicionalnog upleteno u tok i strukturu
predstave: stihovi Dobriše Cesarića, muzika Mocarta, Vitalija, Debisija, Šuberta, svečani pozorišni zastori koje su naslikali Vjekoslav
Karas, Vlaho Bukovac, Krsto Hegedušić i Ivan Lacković Croata.
Zapravo su vrlo hrabro, na početku se činilo i pomalo zbunjujuće,
netko će reći preuzetno, autori zagrabili u hrvatsko nacionalno mitsko, a onda to preveli/proveli kroz arhetipsko u opštu svečanost i kao
neku ljudski skromnu zahvalnost spram umjetnosti – koja daruje
smisao i rijedak okus vječnosti.
Hrvatski preporod uokviruje Mujićevu priču, taj romantični simbol
buđenja nacionalne svijesti ali i (uvijek aktualni) poziv na kulturni
preporod koji su nam kao zalog, zavjet, povjereno dobro ostavili na
čuvanje. To nije poziv u muzej starina nego na otkrivanje tajanstvenih
dubina umjetničke tajne, na ljepotu života. Slika Djed, unuk i vila
izgleda poput velike lepeze, poziva na Slavjanski bal. S druge strane,
tematski ona je simbol važnosti prenošenja priča, znanja, iskustva –
civilizacijskog kontinuiteta. Ali u pokretu na sceni nema nikakve
patetike ili pojedinačne svijesti o vlastitoj veličini. Spram povijesnog
zastora ljudi su vječna djeca, mali i zaigrani, brbljavi, nestašni, iz-gubljeni, užurbani, svadljivi… Možda je najočitija u tom likovno asocijativnom smislu veza između jake ritmične muške scene, koja od
momačkog nadmetanja raste u borbenosti i sukobu, i Hegedušićeve
slike A.D. 1573. koja, na kratko spuštena ispred plesača, ježi simbolikom. (Uz Cesarića: I krik moj luta, luta, luta). Nasuprot nje
Lackovićeva Četiri godišnja doba podcrtavaju kreativni ženski princip.
I tu je prava tema predstave.
INES NOVKOVIĆ
INES NOVKOVIĆ
Tišina mog šuma je vrlo složena predstava i mogla bi se značenjski
razlagati na više načina, ali u meni se spojila s djelom naučnice,
jungovske psihoanalitičarke, pjesnikinje i pripovjedačice Clarisse
Pinkole Estés koja se bavi ugroženim svijetom divljine = prirodnosti ženske psihe. Jer, žene grade domovinu, svaka sa svojom
parcelom zemlje izvučenom iz noćnog sna i dnevnog posla. I onda
rasprostiru tu zemlju u sve većim krugovima. Intuicija je blago
ženske psihe, primarna instinktivna moć i srž njezine vitalnosti.
Ona je utjelovljena u bajkama i mitovima cijelog svijeta – kao Ona
koja zna, baba Jaga, Divlja žena, mudra starica, vučica, učiteljica,
čuvarica kreativne vatre, majka svijeta, obnova, utjeha, božica
život/smrt/život.
U tom smislu Mujić, kao pripovjedač uvodi (za jedan) tri osnovna
ženska lika: dvije crne, bezvremene, hirovite, ozbiljne ili luckaste
žene u izražajnoj, silno zanimljivoj izvedbi Mihaele Devald i
Milke Hribar Bartolović koje vode priču, odnosno prate, savjetuju
mladu ženu – Kseniju Krutovu (onu koja će se pojaviti u jednom
trenutku prekrasna, u plavom) kroz životne cikluse odrastanja i
spoznaje. A Krutova jest prekrasna mlada žena, prirodna i savremena – plesačica, toliko prisutna i živa tijela, osjetljiva na vanjske
vibracije, i bogata u iznalaženju i iznašanju osobnih nijansi pokreta. Negdje blizu, između, su još Edina Pličanić i Pavla Mikolavčić,
utjelovljene jake zrele žene, život ispunjen bojom.
Boje su zapravo još jedan nivo predstave koji plijeni i dubi značenja scena. Prema arhetipskoj simbolici iz bajki, crna je boja blata,
plodne temeljne tvari u koju siju ideje. (Crna je obećanje da ćete
uskoro znati nešto što prije niste znali.) Dok je bijelo boja čistog,
netaknutog, onog što još nije ispisano. (Bijelo je obećanje da postoji dovoljno hrane da stvari počnu ispočetka.) U tom smislu ima
jedna prekrasna slika, čudna dijagonala amorfnih tijela, odnosno
pokretnih haljina bogatog, slojevitog tila. Ili cijela jedna scena pod
nježnim pahuljama koje lagano padaju i padaju na sav onaj vrtlog
života koji dolje vrije u divnim bojama i oblicima tijela (i kostima)
da bi s vremenom posivjelo, ujednačilo se (ispod bezoblične
maske).
Tišina mog šuma je predstava posvećena Ženi, kao čuvarki ognjišta, zemlje, kulture. I stoga su plesačice u prvom planu, dok muški
deo ansambla djeluje brzo, precizno i – samozatajno. Plesači su
gotovo uvijek u crnom, Pomagači, partneri, saputnici. Na početku
čak podsjećaju na lutkare u tehnici manekina (kad troje radi s
lutkom u ljudskoj veličini), animatore koji se igraju sa živim lutkama. Ali kasnije se smjenjuju u raznim oblicima plesnih podrški
poput onog prekrasnog produženog leta kroz prostor kad po dvojica protrče prostorom pridržavajući plesačicu u skoku.
Završila bih s Clarissom Pinkole Estés, zahvalna za pomoć koju
mi je pružila u traženju ključa za pristup i analizu Mujićeva baleta. Posvećeno je cijelom Baletu. Neki kažu da duša prosvjetljuje
tijelo. No, zamislimo za trenutak da tijelo prosvjetljuje dušu, da joj
pomaže u prilagođavanju svjetovnome životu, da procesira, prevodi, pruža čistu stranicu, mastilo i pero kojima duša može ispisivati
naš život? Zamislimo, kao u bajkama o onima koji mijenjaju oblik,
da je tijelo Bog za sebe, učitelj, mentor, dokazani vodič? Što onda?
www. PLESNASCENA.hr, 21. novembar 2010.
Piše: Davor Schopf
hrvatska / zagreb
Baletski ansambl Zagrebačkog gradskog kazališta Komedija, sezona 2010/2011
Nov početak s Brelom
Ove sezone slavi se 60. godišnjica Zagrebačkoga gradskog kazališta Komedija, poznatog po izvedbama opereta, mjuzikala i rok-opera. U Komediji se oduvijek plesalo, od njezina početka 1950. godine. U početku plesne brojeve, kao ukras
operetnih predstava, obično pleše dvoje ili troje plesača, uglavnom gostiju iz Baleta Hrvatskoga narodnog kazališta.
Sredinom pedesetih susreće se veći plesni ansambl pod nazivom Baletni ansambl Kazališta čija pojava ukazuje na potrebu Komedije da ima vlastiti profesionalni ansambl. Od jeseni 1961. dvanaestoro plesača, odnosno šest parova, završenih
učenika baletske škole, dobilo je angažman koji će potrajati do kraja sezone 1964/1965. Ukidanje Baletskog ansambla
pravodobno je najavljeno, pa su svi plesači našli posao u drugim kazalištima.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka stalni kućni ansambl postaje Studio za suvremeni ples koji je, kao spoljni
saradnik, do 1986. uključen u intenzivnu produkciju hrvatskih mjuzikala i rok-opera.
U istoriji Komedije bilježe se samo dva samostalna baleta. Prvi je 1954. bio baletni umetak Ispit srca i uma u koreografiji
Mileta Jovanovića u Hajdnovoj operi Život na mjesecu. Drugi je 1966. bio balet Mlle Lily Sonje Kastl. Oba su izveli gostujući solisti.
Današnji Baletski ansambl kazališta Komedija najmlađi je hrvatski baletski ansambl. Razvio se iz plesnog ansambla
(spoljnih saradnika) koji je od otvaranja obnovljene Komedijine zgrade u jesen 1988. sudjelovao u svim glazbenim predstavama. Sredinom 1994. otvorena su radna mjesta za plesače, najprije za dva para, a zatim je taj broj postupno rastao
do današnjih četrnaestoro članova. U saradnji s uglednim rediteljima i koreografima, Baletski ansambl izgrađuje svoju
osobnost sudeonika u specifičnom Komedijinom repertoaru opereta i mjuzikala za šta je nužno podjednako dobro poznavanje klasičnog i modernog baleta, te raznorodnih tehnika savremenog plesa. Odabir nekoliko karakterističnih
mjuzikl naslova zadnjih godina, kao što su Kosa, Chicago, Aida i Briljantin, omogućio je Komedijinim plesačima punu
afirmaciju. U njima, kao i u nekim drugim predstavama, oni su na pozornici uposleni kao cjeloviti mjuzikl izvođači.
Njihove su uloge postavljene kao jedinstvo plesačkog, glumačkog i pjevačkog zadatka. Glumački i pjevački dio uspješno
su savladali, pokazavši da se na njih u svakom pogledu može osloniti.
Nastanak Baletskog ansambla vezan je za saradnju sa Sonjom Kastl koja je prije formiranja i u njegovom
početku koreografisala najviše predstava i tako mu udahnula dušu. U svakodnevnom radu ne može se bez
stručnoga pedagoškog nadzora Vesne Butorac Blaće, ni bez stalnoga klavirskog korepetitora Rikarda Foglara.
Vođenje Ansambla je 2007. preuzeo njegov najstariji član Mladen Mordej Vučković koji je odmah preduzeo
inicijativu za stvaranje samostalne baletske predstave. Tako je Komedija, prvi put u svojoj istoriji, dobila vlastitu baletsku predstavu Brel u izvođenju vlastitoga Baletskog ansambla. Koreograf Dinko Bogdanić s entuzijazmom je prihvatio poziv Baletskog ansambla da s njim ostvari svoju želju, baletsku priču o životu i ljubavima belgijskog šansonjera Žaka Brela ( Jacques Brel). Iskusnim je okom ispravno procijenio mogućnosti plesača i prema njima postavio koreografiju. Kada svaki plesač dobije odgovarajući zadatak u kojem se može
najbolje iskazati, predstava ne može podbaciti. Umjetničko zadovoljstvo izvođača tada nezaustavljivo prelazi
rampu i odražava se na gledaoce.
Kao što Žak Brel nije samo pjevao svoje šansone, već ih je živio cijelim bićem, tako su i plesači dali sve od sebe
u poetici solo nastupa, u duetnoj igri i tercetima, kao i u grupnim prizorima koje su proplesali. Isticale su se,
svaka na svoj način i svaka u svom nastupu, odnosno šansoni, prekrasne Komedijine balerine Ana Hanić, Tina
Vrtar Stipić, Ivana Mesec, Tamara Masnjak, Kristina Delavec, Stela Gajski, Morana Paškiević, Petra Radošević i gošća Daria Brdovnik, te njihovi partneri Emil Kuzminski, Bojan Valentić, Dejan Jakovljević i gost
Dan Boeru, uz Mladena Mordeja Vučkovića u ulozi Don Kihota.
Brel je postigao velik uspjeh kod publike i dobro se nadovezao na Komedijine biografske glazbene komade
Piaf (o Edit Pjaf koju je tumačila Jasna Bilušić) i S ljubavlju, Janis (o Dženis Džoplin koju je tumačila Zdenka
Kovačiček).
Saradnja s Dinkom Bogdanićem i njegovim Zagrebačkim plesnim solistima na Brelu, premijerno postavljenim u aprilu 2009, značila je nov podsticaj radu Baletskog ansambla i priliku da se, pored svih stilova kojima
se bavi, ispleše do kraja. Uslijedila je koprodukcija Legende o Orašaru u decembru iste godine, koreograf
Pascal Touzeau, u saradnji s Baletskom trupom Croatia i trupom Madrid Ballet, te njeno gostovanje u Bazelu.
Trenutno se u Komediji priprema još jedno novo baletsko djelo. Dugogodišnji Komedijin dirigent i kompozitor Veseljko Barešić, autor pop opere Romeo i Julija i mjuzikala Priča s južne strane i Nosonja, komponuje
Brezu, prema sadržaju novele Slavka Kolara. Tragična sudbina mlade seoske žene Janice, iskazana fatalističkom sudbinom u kontekstu okrutnosti primitivne seoske sredine, poznata je i iz kultnog igranog filma reditelja Ante Babaje iz 1967. Ponovo koreografiše Dinko Bogdanić.
Piše: Mladen Mordej Vučković
hrvatska / zagreb
Premijera – Veče tri baleta: Concerto barocco, Pet tanga i Pahita, Hrvatsko narodno kazalište, 04. mart 2011.
Tri koreografska velikana
Roger Neves, Pavla Mikolavčić, baletni ansambl
Balet Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu premijerno je izveo program pod nazivom Veče tri baleta koji
je okupio tri velika koreografska imena – Žorža Balanšina (George Balanchine), Hansa van Manena i
Marijusa Petipa. Vidjeli smo Balanšinov Concerto barocco iz 1941. u postavci njegove asistentice Fransije
Rasel (Francia Russell), zatim, prvi put u Hrvatskoj, jedno van Manenovo djelo, Pet tanga iz 1977. koje je
postavila njegova asistentkinja Mea Venema i divertisman iz klasične Pahite u kojem je koreografiju Marijusa
Petipa preneo koreograf Derek Din (Derek Deane). Veče tri baleta dobro je uspjelo jer se radi o klasičnim
koregrafskim ostvarenjima koja uvijek vrijedi vidjeti. Publika je bila zadovoljna, a i ansambl je iskazao zadovoljstvo i radost plesa u sva tri komada. Posebna čast bila je lično prisustvo Hansa van Manena na pozornici HNK.
Balanšinov Concerto barocco nastao je na muziku Koncerta u d-molu za dvije violine Johana Sebastijana
Baha kao jedna od brojnih njegovih koreografija koje su proizašle iz muzičkih partitura. U njima plesne
dionice personifikuju muzičke deonice, pa je tako ansambl od osam plesačica predvođenih solistima
Pavlom Mikolavčić, Yukom Ebihara i Rogerom Nevesom, u pravom balanšinovskom stilu, čistih linija
i baroknom motorikom ostvario tu plesnu partituru.
I Hans van Manen zamislio je na apstraktan način Pet tanga na muziku Astora Piacole (Pet tanga za
bandoneon uz pratnju) s opremom, scenografijom, kostimima i rasvjetom svojih saradnika Jean-Paula
Vrooma i Jana Thomasa Hofstre. Sentiment koji ta glazba generira samo je dodatni element za umjetnost čistog plesa podeljene između sedam parova. Najviše su, odličnim nastupom, do izražaja došli
Edina Pličanić i George Stanciu, te Ksenija Krutova i Edgar Castillo, i Saule Ashimova i Silviu Tanase.
Iako balet Pahita, čijem je postojanju pridonijela muzika nekoliko kompozitora, u prvome redu Ludviga
Minkusa i Rikarda Driga, ima sadržaj, s vremenom se ustalilo izvođenje nekoliko odlomaka okupljenih
u svojevrsnom divertismanu kao paradnoj tački baletskih večeri. Tako je bilo i ovoga puta. Ženski
ansambl demonstrirao je paradu klasičnog plesa u blještavom zlatnom okviru kristalnih lustera
scenografije Branka Lepena i nakićenih baletskih pački u zamisli koreografa Dina. U solo varijacijama,
uz Nataliju Horsnell, Mirunu Miciu i Rieku Suzuki, naročito se istakla Pavla Mikolavčić. Briljirala je
glavna solistica Yuka Ebihara, a i Dmitrij Timofejev dao je pun partnerski doprinos.
Orkestar HNK svirao je Concerto barocco (solistkinje Vlatka Peljhan i Mojca Ramušćak Stetencu) i
Pahitu pod dirigentskom palicom Diana Čobanova, dok je Pet tanga pratila muzika sa audio nosača.
Vidjelo se da igračima godi brušenje tehnike za šta im je izbor sva tri baleta pružio dobru priliku. Osim
toga, koreografska imena poput Balanšina, van Manena i drugih koreografa 20.veka trebala bi što više
biti na repertoaru nacionalnog kazališta.
George Stanciu, Edina Pličanić, baletni ansambl
hrvatska / zagreb
Ciklus direktnih video prenosa iz Boljšoj baleta u Moskvi, Kino Movieplex, januar/decembar 2011.
PLESNI BIOSKOP
Veliko interesovanje izazvao je ciklus direktnih video prijenosa iz moskovskog Boljšoj baleta na velikom
platnu Kina Movieplex. Nakon što je prvi prijenos baleta Krcko Oraščić u decembru 2010. održan samo
u jednoj dvorani, drugi prijenos Klas koncerta i baleta Žizela 23. januara 2011. održan je u dvije rasprodate dvorane. Ciklus preuzima više od 450 bioskopa širom svijeta.
Kako je Boljšoj teatar od 2005. godine zatvoren zbog obnavljanja, predstave se izvode na obližnjoj, manjoj Maloj sceni što je bilo vidljivo u Žizeli. Čuo se izvrstan orkestar Boljšoja pod dirigentskom palicom
Pavela Kliničeva u Klas koncertu i Aleksandra Kopilova u Žizeli.
Klas koncert nastao je po zamisli koreografa Asafa Meserera koji je gledaocima hteo pokazati kako nastaje balet i kako se postaje igrač. Koristio je muziku Glazunova, Ljadova, Rubinštajna i Šostakoviča. Balet
počinje izlaskom učenika koji pokazuju razne plesne pokrete i elemente klasične tehnike koje svakodnevno uvježbavaju. Prvo ih izvode na štapu (gdje se pridržavaju), a zatim na sredini, kao male varijacije.
Na sceni se brzo smjenjuju učenici, od najmlađih do profesionalaca i baletskih zvijezda koje zadivljuju
vatrometom bravurozne tehnike. I najveće zvijezde Boljšoja poput Plisecke, Maksimove, Besmertnove,
Vasiljeva i mnogi drugi nastupali su u toj predstavi.
Žizela se izvodi u koreografiji Jurija Grigoroviča prema izvornoj postavci Koralija, Peroa i Petipa. Radi
se o solidnoj, visoko profesionalnoj predstavi u kojoj se ističe izvanredna Svetlana Lunkina u naslovnoj
ulozi. Pouzdan partner joj je Dmirtij Gudanov u ulozi Alberta. Šteta je što se kod snimanja zbog čestog
korišće-nja krupnih planova gubila cjelovitost pozornice.
Juri Grigorovič bio je šef-koreograf, a kasnije i umjetnički direktor Boljšoj baleta od 1964. do 1995.
Stvorio je neke od najvažnijih modernih baleta, poput Spartaka, Ivana Groznog i Zlatnog doba, koji su
često izvođeni na međunarodnim turnejama. Imao je i mnoge kritičare zbog osavremenjavanja klasičnih
ba-leta. No, pokazalo se da je poslije Grigorovičevog odlaska sa čelne pozicije došlo do pada u kvalitetu
rada.Velika mašinerija poput Boljšoj teatra očigledno ne podnosi eksperimente. Njegove su predstave
rađene upravo po mjeri tog ansambla. Ako repertoar Boljšoj teatra i može izgledati kao muzejski, u
njemu najvažniju ulogu imaju plesači, a to je za klasični balet najvažnije. Dobro je što se u to možemo
direktno uvjeriti.
Naredni prijenos baleta Don Kihot na rasporedu je 6. marta 2011.
Piše: Jelena Mihelčić
hrvatska / zagreb
Gostovanje: M. - Solo za tri uma (Dijalozi s Marcelom Prustom), koreograf i izvođač Miloš Sofrenović,
Zagrebački plesni centar, 26. februar 2011.
IVAN ILIĆ KISHOLJUBAC
U potrazi za izgubljenim vrijednostima
Srpski autor Miloš Sofrenović drugi je put za godinu dana posjetio Zagreb
te ovaj put premijerno izveo predstavu M. - Solo za tri uma (Dijalozi s
Marcelom Prustom). Zagrebačkoj publici prvi se put predstavio na Tjednu
suvremenog plesa 2010. kada je izveo svoj prvi solo rad, također nadahnut
književnicima, Solo za tri vizije – Petera Handkea, Samuela Beketa &
Virginje Vulf. Podsjetimo kako je riječ o plesnom umjetniku koji se obrazovao u londonskome Laban Centru te je surađivao, primera radi, sa Pina
Bausch Tanztheater Wuppertal i Netherlands Dance Theatre II.
Osim posezanja za poznatim književnicima i njihovom pisanom ostavštinom, kao prepoznatljiv Sofrenovićev stil sada je već moguće uočiti prije
svega specifičan pokret. On je kondenzovan, minimalistički, a ispunjen
napetostima, pa i kada je riječ o najmanjem detalju izvedenom s jednakom
težinom i značajem. Tijelo je strogo kontrolisano, bez releasea, pokret je
napet, a njegov tok vezan. Osim toga, koreografija je procesijska, ritualna, s
naglaskom na prolaske i prelaske od tačke do tačke koje su označene pravilno geometrijski raspoređenim rekvizitima (u tome je sličan Raimundu
Hogheu). Koreografski, Sofrenović se ne odmiče od onoga što smo vidjeli
u njegovu prethodnom solu, a cjelovito gledano, riječ je o klasičnom
plesnom teatru koji ponekad i doslovno ilustrira te se oslanja na tekstualnu i glazbenu podlogu.
Prustovsku potragu za izgubljenim vremenom autor pokušava obnoviti
procesom rada, ponirući u osobna sjećanja. Pritom male crne kutije, koje
dijele scenu na dva jednaka dijela, funkcioniraju kao spremnici različitih
predmeta i okidači za potragu. Svaki od tih predmeta, odijelo, vrč s vodom,
cvijeće, lulu, Sofrenović upotrebljava na izvrnut način, kao da ih je zaboravio upotrebljavati, ili njima manipuliše u odnosu na tekst koji čini kontinuiranu zvučnu kulisu u izvedbi autorove majke Šile (Sheila Sofrenović).
Vlastita sjećanja, osim kroz pokret, autor izriče nizom riječi koje čujemo na
početku predstave, a svima im je zajedničko početno slovo m iz naslova, kao
još jedna veza autora i njegovog nadahnuća. Vrlo velik doprinos predstavi
dao je i autor muzike Jan Vysocky, kreirajući kompoziciju sastavljenu od
muzičkih sjećanja.
Čestim repeticijama ključnih pokreta autor se suočava s njihovom efemernošću, dok sadržajem spomenute tekstualne podloge dotiče neke univerzalne teme poput odnosa tijela i duše, odnosa prema bolu i smrti.
Predstava, osim što ispituje ličnu memoriju autora – kao komadiće svijesti
koji su često iskrivljeni, u kojima su detalji jači od cjelokupne slike, postavlja pitanja i o plesu kao mediju koji postoji samo u trenutku izvedbe, a
nakon toga samo kao sjećanje, te konačno – i pitanja o kolektivnoj memoriji kao vrijednostima koje ne bi trebale biti zaboravljene. Miloš Sofrenović
kompletan je autor za kojeg ćemo zasigurno još čuti.
www.PLESNASCENA.hr, 27. februar 2011.
NEMAČKA / BERLIN
Piše: Miomir Nikolić
Symphony of Sorrowful Songs, režija Tomaž Pandur, koreografija Ronald Savković, Staatsoper i Schiller Theater, maj 2011.
ENRICO NAWRATH
Od praizvedbe baletske predstave Symphony of Sorrowful Songs
24. aprila 2010. godine prošlo je više od godinu dana. Za to vreme
ovaj balet, modernog prosedea, učvrstio je svoje mesto u kulturnim zbivanjima Berlina. Posle nekoliko predstava na sceni berlinske Staatsopere, preseljena je u pozorište Šiler (Schiller Theater),jer se počelo sa temeljnim renoviranjem Staatsoper, u kome,
rekli bismo, još više dolazi do izražaja njen savremeno postavljen
scensko - rediteljiski okvir.
Produkciju ovog baleta možemo uslovno videti kao združeno
delovanje ex-jugoslovenskih umetničkih snaga: Tomaž Pandur –
režiser, Livija Pandur – dramaturg, Darko Lukić i Livija Pandur
– libreto, Ronald Savković – koreograf, Angelina Atlagić – kostimograf, a među baletskim solistima su Sara Meštrović i David
Simić.
Ipak, dominantna ličnost je Vladimir Malahov koji je i u ovoj
predstavi igrački uobličio svoj lik snažno i efektno. U podeli uloga
– sedam ženskih i isto toliko muških, on se izdvaja kao „jezgro“
oko koga se razvijaju krugovi ove specifične baletske priče u kojoj
se siže može pratiti kroz niz, na prvi pogled, nepovezanih scena.
Polazna tačka predstave bila je misao Andreja Tarkovskog koja
glasi: Jedino mogućno putovanje jeste putovanje u sebe. U razgovoru
sa T. Pandurom (intervju u Tanzraumberlin 3-4/2010) na pitanje šta ga je inspirisalo da u centar ove predstave stavi fenomen
vremena, poznati režiser je odgovorio: Jednog dana čitao sam
knjigu Andreja Tarkovskog Sculpting Time i pomislio - to je upra-
ENRICO NAWRATH
vo ono što ja, kao režiser, činim - oblikujem vreme kao skulptor.
Nekoliko dana kasnije zvao me je Roni (Ronald Savković) iz Berlina, koji je čitao tu istu knjigu, i rekao mi: ’To je upravo ono što
ja kao igrač činim’. I tako smo odlučili da se zajedno u jednom
projektu pozabavimo ovim fenomenom.
Tumačenje predstave i mentalno viđenje vremena, njegovo proticanje kroz prostor, pa u krajnjoj liniji i kroz život, individualni ili
kolektivni, ostavljeno je svakom pojedincu da uobliči na svoj
način, zavisno od njegovog sezibiliteta. Koreografija, scenografija,
režija i sama energija koju baletski igrači emituju sa scene, daju
mu za to odličan okvir. I u tome, možda i jeste draž ove predstave.
Čuvena glumica Hana Šigula (Hanna Schygulla) snimila je tekst
koji se uklopio u ovu predstavu kao njen neodvojivi deo. Muzička
komponenta predstave dala je i njen naziv: to je Treća simfonija
poljskog kompozitora Henryka Mikolaja Goreckog, rodjenog
1933. godine. Njen kontinuitet, vrlo efektno, jednom biva prekinut upadom čuvenog šlagera Bessa me mucho. Primabalerina Nađa
Saidakova, ljubimica mlađe berlinske baletske publike, bila je
izvanredna partnerka Malahovu. A kompaktan ansambl predstave Symphony of Sorrowful Songs čine još: Elisa Carrillo Cabrera,
Elena Pris, Maria Boumpouli, Natalia Munoz, Xenia Wiest,
Leonard Jakovina, Arshak Ghalumyan, Federico Spallitta,
Aymeric Mosseimans, Alexander Shpak i Mehmet Yümak.
Predstava ostaje na repertoaru i sledeće 2011/12 sezone.
ENRICO NAWRATH
ENRICO NAWRATH
Specifična baletska priča
NEMAČKA / ŠTUTGART
Gostovanje – Balet iz Hamburga i predstava Nižinski Džona Nojmajera, Državno pozorište u Štutgartu, februar 2011.
Biografija duše
Povodom proslave 50-godišnjice Štutgartskog baleta (Stuttgart Ballet) na pozornici Državnog kazališta u Štutgartu gostovao je Balet iz
Hamburga (Hamburg Ballet) s predstavom Nižinski Džona Nojmajera ( John Neumeier). Nojmajer je zajedno s Jiržijem Kilijanom ( Jiŕi
Kylián) šezdesetih godina prošlog veka počeo plesačku karijeru u Štutgartu. Osnivač modernog Štutgartskog baleta Džon Kranko ( John
Cranko), podsticao ih je na prva koreografska ostvarenja. Obojica su se razvila u vodeće koreografe 20. veka, Kilijan prvenstveno u Holandskom plesnom kazalištu u Hagu (NDT), a Nojmajer u hamburškom Baletu čiji je od 1973. ravnatelj i kućni koreograf. Nojmajer je
sedamdesetih godina, za tadašnju ravnateljicu Štutgartskog baleta Marsiju Hajde (Marcia Haydée) i svoj bivši ansambl stvorio dva stožerna
djela neoklasičnog baletskog repertoara 20. veka - Damu s kamelijama i Tramvaj zvan čežnja.
Legendarna plesačka ličnost Vaclava Nižinskog trajna je Nojmajerova inspiracija. Kao plesač doživeo je slavu i popularnost
kakvu je poslije njega doživeo samo još Rudolf Nurejev. Uveo je
nove standarde plesačke tehnike i izražajnosti. Kao koreograf
uspostavio je novi pravac plesnih vizija koje su otvorile put
prema današnjim, modernim koreografijama. Karijera mu je bila
meteorska, kratka, a sudbina ga je zbog mentalne bolesti trideset
godina držala izvan svijeta, u izolaciji. Time su njegova slava i
fama o njemu postale još intrigantnije.
Iako se radi o istorijskoj ličnosti, Džon Nojmajer nije načinio
biografski balet jer balet nikada ne može biti dokumentaran,
kaže on i objašnjava: U osnovi radi se o biografiji duše, biografiji
osjećaja i utisaka. Možda se poneka situacija, stvarna ili zamišljena,
može sugerirati, ali to nije balet sa sadržajem. Možda to čak nije ni
cjeloviti balet nego niz koreografskih pristupa ogromnoj temi o
Nižinskom. Važno je da je moj balet zasebno umjetničko djelo koje se
može razumjeti i uživati u njemu, a da nije potrebno pročitati ni
jednu riječ o Nižinskom, zaključuje Nojmajer.
Balet počinje rekonstrukcijom svečane dvorane hotela Suvretta
u St. Moricu gdje je Nižinski imao posljednji plesni nastup 19.
januara 1919. Kroz nastup se prepliću njegove misli, sjećanja i
halucinacije. Pratimo njegov odnos s impresarijem i ljubavnikom
Sergejom Djagiljevim u čijoj je trupi Ruski baleti doživio zvjezdane trenutke. Pojavljuje se nov plesač Leonid Mjasin, balerina
Tamara Karsavina, Nižinskijevi roditelji, brat Stanislav i sestra
Bronislava. Sve važnija postaje žena u crvenom, buduća supruga
Romola. Oko njega je sve izrazitije ratno ludilo i na kraju mu se
čini da nije poludio on, već svijet oko njega.
Nojmajer dijeli naslovni lik na nekoliko plesača. Glavni je Alexandre Riabko koji tumači onog pravog, intimnog Nižinskog.
Ostala osmorica plesača dočaravaju njegove najpoznatije plesne
likove – Duh ruže, Harlekin u Karnevalu, Zlatni rob u Šeherezadi, Faun, Petruška... Impresivan je Ivan Urban u ulozi Djagiljeva,
kao i virtuozna Ana Polikarpova u ulozi Romole, naročito u fantastičnoj varijaciji sa saonicama. Nojmajer je stvorio nekoliko
majstorskih dueta koji i inače karakterišu njegov rad. Kao glazba poslužila su mu tri stava iz Šeherezade Nikolaja RimskiKorsakova i 11. Simfonija u g-molu op. 103 Dmitrija Šostakoviča.
Nevjerojatno je kako je svu dramu o Nižinskom, koja ga je
zaokupila, Nojmajer našao u toj glazbi potpuno drugačijih izvora i kako ju je prilagodio sebi, svom koreografskom promišljanju i svojoj plesnoj pozornici za koju je načinio takođe i scenografiju i kostime. Nenadmašno i impresivno!
Punu podršku gostima iz Hamburga dao je Štutgartski državni
orkestar predvođen Simonom Hevetom (Simon Hewett), a
ovacije štutgartske publike potvrdile su Nojmajerovo mjesto na
koreografskom pijedestalu 21. veka.
50 GODINA ŠTUTGART BALETA, FEBRUAR 2011.
NEMAČKA / ŠTUTGART
Rasadnik koreografa i igrača
Tokom februara u Štutgartu su održani Svečani baletski tjedni
kojima je obilježena i proslavljena 50. godišnjica Štutgartskog
baleta (Stuttgart Ballet). Puna tri tjedna na pozornici Opere
nije bilo operskog ansambla, već samo baletskog sa svojim gostima – Holandskim plesnim kazalištem (NTD II), Hamburškim baletom i Flamanskim kraljevskim baletom. Štutgartski balet izveo je pet predstava, uključujući Orlanda (koreograf
Marc Goecke) i Leoncea i Lenu Kristijana Špuka (Christian
Spuck), nove cjelovečernje balete svojih kućnih koreografa.
Holandsko plesno kazalište II izvelo je Baletsko veče s djelima
Jiržija Kilijana ( Jiŕi Kylián) i koreografskog dvojca Engleza
Pola Lajtfuta (Paul Lightfoot) i Španjolke Sol León, a Flamanski kraljevski balet prikazao je djelo Impresionirati cara
Vilijama Forsajta (William Forsythe).
Mjesto Štutgartskog baleta jedinstveno je u baletskoj istoriji.
Pod vođstvom Džona Kranka ( John Cranko), od 1961. ova
plesna kompanija je postala rasadište najvećih koreografa 20.
veka i niza izvrsnih plesača na čelu s Marsijom Hajde (Marcia
Haydée). Moris Bežar (Maurice Bejart), Hans van Manen,
Džon Nojmajer ( John Neumeier), Jirži Kilijan, Vilijam
Forsajt, Uve Šolc (Uwe Scholz) i drugi koreografi oblikovali su
štutgartski repertoar, a direktori – Džon Kranko, te Glen Tetli
(Glen Tetley), Marsija Hajde i Reid Anderson poslije Krankove prerane smrti 1973. – davali su im najveću podršku. Tako
su nastala remek djela baletske neoklasike 20. veka – Krankovi
Romeo i Julija, Ukroćena goropadnica i Onjegin, te Nojmajerovi
Dama s kamelijama i Tramvaj zvan čežnja, svi nastali za
Marsiju Hajde.
Spomenuti koreografi bili su zastupljeni u programu centralnog događaja baletske proslave, jubilarnog Gala koncerta s
nastupom niza prvaka Štutgartskog baleta i gostiju iz desetak
najuglednijih svjetskih baletskih ansambala. Program je počeo
songom poznatog naslova Ovo je trenutak iz mjuzikla Džekil i
Hajd ( Jekyll & Hyde) Franka Vildhorna (Frank Wildhorn) što
ga je otpjevao bivši prvak Štutgartskog baleta Rendi Dajmond
(Randy Diamond) koji je nakon plesačke karijere postao zvijezda u mjuziklima u Njemačkoj. Slijedilo je predstavljanje
učenika Baletske škole Džona Kranka u atraktivnom programu Etuda, a zatim defile kompletnog ansambla.
Više od pet sati trajao je gala program, a kada se završio - publika je htjela još. Nizalo se čak dvadeset tačaka najrazličitijih
dueta i drugih solističkih odlomaka, najvećim dijelom iz neoklasičnih baleta. U nastupu prvaka nacionalnih baletskih ansambala Australije, Kine, Kanade i Čilea, posebno su se istakli
Natalia Berrios i Luis Ortigoza iz Baleta Santiago de Chile s
izuzetnom verzijom Karmen u koreografiji direktorke toga
ansambla Marsije Hajde (Marcia Haydee) na Bizeovu muziku,
ali ne iz opere Karmen, nego iz njegove Simfonije u C-duru. Bio
je to primjer fascinantnog i majstorskog promišljanja glazbe u
plesu, jer je u njoj Hajde našla sve što Karmen treba i sadrži,
jednako snažno, a možda i dojmljivije od originalnog izvora.
Initialen R.B.M.E. Stuttgarter Ballett
Frank Bridge Variations, Stuttgarter Ballett
Prvaci Kineskog nacionalnog baleta Wang Qimin i Li Jun izveli su pas de deux Buđenje iz sna iz
kineskog klasičnog baleta Paviljon od božura (koreograf Fei Bo). Sudjelovali su i prvaci Kraljevskog
baleta iz Londona, te Državnih baleta iz Karlsruhea, Beča i Berlina. Vladimir Malahov izveo je
Umirućeg labuda,koreograf Mauro de Candija. Ta muška verzija za 21. vek sasvim sigurno će se usko
približiti amblematskoj Fokinovoj izvornoj verziji postavljenoj za Anu Pavlovu.
U programu štutgartskih solista isticao se pas de trois iz Kilijanove koreografije Povratak u stranu
zemlju na glazbu Leoša Janačeka, koja je godinama na repertoaru. Alicia Amatriain, Nikolay
Godunov i Evan McKie zadivili su prekrasnim figurama tijela isprepletenih na različite načine.
Gala program je okončan završnim duetom iz vječnog Krankovog Onjegina koji su, kao da smo
gledali cijelu predstavu, tako snažno i intenzivno izveli Sue Jin Kang i Jason Reilly, možda, ipak,
najsjajnije zvijezde na zvjezdanom nebu prvaka Štutgartskog baleta.
Piše: Breda Pretnar
SLOVENIJA / MARIBOR
Zvezde Marijinskog baleta -baletski gala divertisman sa zvezdama Marijinskog teatra i igračima mariborskog
Baleta i balet Quadro, koreograf Edward Clug, SNG Maribor, maj 2011.
Susret dva tima
Tango
Zaslugom Edvarda Kluga (Edward Clug) i uz pomoć njegovih veza
sa ruskim baletskim prvacima Marijinskog teatra (Sankt Peterburg)
koji spadaju u međunarodnu plesnu elitu, Klugu je uspelo da ih predstavi na velikoj sceni mariborskog pozorišta na gala koncertu pod
nazivom Zvezde Marijinskog baleta krajem maja 2011. sa programom
koji su činili dueti iz baštine 19. i 20. veka u kojem su se ruskoj plesnoj
eliti pridružili prvaci i solisti mariborskog Baleta. U drugom delu
večeri videli smo Klugov balet Quatro. Plesače je pratio orkestar mariborskog pozorišta kojim je dirigovao gost iz Rusije Aleksej Baklan,
veoma poštovan “baletski” dirigent.
Gala veče, održano pred punim gledalištem, već po prvoj tački Pas
d’action iz Bajadere u kojoj su nastupili prvaci mariborskog Baleta
Alenka Ribič Laufer i Anton Bogov popraćena je gromoglasnim
aplauzom i uzvicima. Zapitala sam se što li će se dogoditi kada na
pozornicu izađu prvaci Marijinskog. Slijedio je pas de deux iz. 2. čina
baleta Žizela koji je izvodio bračni par međunarodne reputacije Olesja
Novikova i Leonid Sarafanov. Sarafanov je već 2003. oduševio londonsku publiku svojim nastupom prilikom gostovanja Marijinskog
teatra u Londonu. Tragični ljubavni duet izvođen je veoma osećajno,
sa mnogo savršenih tehničkih deatalja. Sve tehničke bravure bile su
samo sastavni deo romantične plesne drame, i nisu izvođene sa
namerom da izazovu aplauz koji, inače, često naprosto smeta tokom
izvođenja jer narušava umetnički doživljaj. S obzirom da u plesu
Novikove i Sarafanova nema mesta za baletski “scenski cirkus” kojim
se nekada služe neki provincijalski plesni cirkuzanti bez osjećaja za
ulogu, ruski prvaci baleta nagrađeni su umerenim, zasluženim aplauzom onih koji su došli da vide plesnu umetnost. Bračni par Novikova
– Srafanov takođe je nastupio u duetu iz Gusara, kada su njihove
tehničke bravure došle do još većeg izražaja. Meni, ipak, draži par bili
su Anastazija i Denis Matvienko s uvodnom ljubavnom scenom na
balkonu iz baleta Romeo i Julija, koja kao i duet iz Žizele od igrača
zahteva više umetničkog izražaja, onoga što čini ples umetnošću. Na
kraju smo videli savršen pas de deux iz Don Kihota. Ako analiziramo
njihov repertoar, zaključujemo da je bio promišljen - jedan ljubavni
duet pun drame i osećanja i jedan pas de deux, koji se temlji na dobroj
tehnici i odgovarajućem stilu.
Ako se osvrnem na prvi deo viđenih dueta koje su izveli domaći
igrači i njihovi gosti, uočavam reagovanje publike, navijača domaćeg
tima plesača, koja je predvodila tempo i jačinu aplauza, što me je podsećalo na fudbalsku utakmicu gde se domaći tim sa svojim navijačima
i njihovim ovacijama srčano bori sa plesnom umetnošću gostujućeg
međunarodnog tima. Domaći tim su, osim dva već spomenuta prvaka, sastavili solisti Galina Čjaka (pas de deux iz 3. čina Labudovog jezera) i Tetiana Svitlična u duetu iz baleta Dijana i Akteon (partner joj
je bio Anton Bogov). Ipak, svaka čast celom mariborskom timu. Bili
su dobro pripremljeni za umetničko suočavanje sa gostima, a s druge
strane, njihov nastup neizbežno ostaje u lokalnim okvirima.
Obe gošće kao i sve ruske prvakinje baleta danas sve više liče na
gazele. Ruski igrači imaju vitak stas (u suprotnosti sa mišićavim plesačima starije generacije), sve više nalikuju zapadnim kolegama, njihov način plesa preuzima zapadni stil izvođenja plesnih bravura, njihovo kretanje je elegantnije, a njihova skoro savršena baletska tehnika ne može zatajiti izvor ruskog obrazovnog baletskog sistema, koji
im daje posebno mesto u svetskoj plesnoj areni.
Quatro
U drugom delu smo videli Klugov Quatro u izvođenju ruskih igrača. Prvi utisak - već viđeno na mariborskoj sceni
u nekim od njegovih prošlih projekata. Klugov skroman koreografki rečnik ne dopušta nikakva veća dostignuća u
umetničkom smislu. Isti trzaji, isti koraci, isti gestovi ruku – samo drugi igrači. Ne čudi me da je Sarafanov odlučio
da pređe u Mihailovski teatar (Sankt Peterburg) gde će repertoar stvarati novi umetnički vođa koreograf Načo
Duato (Nacho Duato). Za plesnog virtuoza Sarafanova plesanje u modernim koreografijama (kao što je ova
Klugova) moglo bi postati prava sinecura, a ne mukotrpan rad baletskog prvaka. U modernom smeru, gde obično
preovladava aleatorika kad slučajno padneš ili se spotakneš, svatko će pomisliti da je to ipak dio koreografije, vrtiš
koliko možeš pirueta bez nekog stila, skačeš kako hoćeš, trzaš telom, rukama i glavom po svojoj volji, improvizuješ....Pravila nema. Ličnost igrača koja dominira nad aleatorikom pokreta određuje granice do kojih se scensko
izvođenje može nazvati umetnošću. Ako koreograf izabere dobru muziku, uspeh je zagarantovan.
Valja reći da Klug u svojim baletima dobro vlada svojim igračima i čvrto drži niti predstave u svojim rukama. Za
njegove igrače nikad ne možemo reći da nisu dobro uvežbani! Klugov koreografski rečnik nije bogat i za one koji
verno prate njegove projekte, on se počeo ponavljati, ali masa njegovih obožavalaca to i ne primećuje. Njegovo ime
je magnet. U svemu tome nadmašuje sve oko sebe.
Za Kluga bih na kraju, takođe, mogli reći i ko ume, njemu dvije. Kapu dole. Kao meteor već neko vreme juri po
evropskim i nekim vanevropskim zemljama. Pozivi da koreografiše stižu iz različith krajeva sveta, on spretno
priređue svoje već viđene koreografije i u tome uspeva. Jedino što još uvek nisam uspela da dođem do nekih međunarodnih kritika njegovih predstava, što bi mogao biti pravi pokazatelj rangiranja Klugovih predstava na međunarodnoj plesnoj sceni. Jedno je sigurno - njegov legendarni Tango i još više predstava Radio and Juliette sa uspehom su predstavljeni širom sveta na mnogim festivalima.
Zahvaljujući spomenutim uspesima, Klug je napredovao do zvanja direktora mariborskog Baleta, što mu sada
omogućava da u međunarodnom plesnom prostoru prvenstveno uspešno promoviše sopstveni imidž i svoje koreografije, a sporedno i mariborski Balet.
Leonid Sarafanov
Zlatna maska,
ruski međunarodni festival za izvođačke umetnosti
Klugov balet u jednom činu Quatro na muziku slovenačkog kompozitora
Milka Lazara koji je Klug koreografisao za četiri solista Marijinskog teatra
u Sankt Peterburgu, imao je svoju premijeru u juna 2010. u pozorištu
Mikhailovski u Sankt Peterburgu. Ove godine je predstavljen na festivalu
Zlatna maska (Golden mask, russian festival of performing arts) i nominovan za pozorišnu nagradu Ruske federacije Zlata maska 2010 u kategoriji
najbolja predstava (6 nominacija), najbolji koreograf (8 nominacija) i nominacija svh solistia u predstavi (Olesija Novikova, Leonid Sarafanov, Denis i
Anastazija Matvienko) za najboljeg igrača.
Dobitnik Zlatne maske za najboljeg igrača bio je Leonid Sarafanov. Kada je
već odlučeno da nagradu dobije Sarafanov, mislim da bi, pošto sam videla
Quatro, Sarafanov morao da nagradu podeli sa Matvienkom! Obojica su
imala jedank umetnički udeo u predstavi.
Nagrađeni Leonid Sarafanov, rođen je u Kijevu, po završenom školovanju u kijevskoj Državoj baletskoj školi, 2000. postaje solista
Narodnog ukrajinskog baleta i nakon dve godine odlazi u Marijinski
teatar u Sankt Peterburgu. Nagrade i priznanja na međunarodnim
takmičenjima (Takmičenje “Rudolf Nurejev” u Budimešti 2000. i
Međunarodno takmičenju u Moskvi) kada osvaja prve nagrade izdvajaju ga od ostalih. Takođe je dobitnik nagrade Prix Benois de la Dance
2006. Iste godine debituje u milanskoj Skali u ulozi Džejmsa u baletu
Silfida (La Sylphide), koreografska postavka Pierr Lacott, po Taljoniju.
Budući da se već neko vreme Sarafanov okreće ka modernim koreografskim trendovima u želji da dobije iskustva i na tom području,
2011. napušta Marijinski teatar i odlazi u balet teatra Mikhailovski,
takođe u Sankt Peterburgu. Činjenica da umetničko rukovođenje
ovim baletskim ansamblom preuzima španski koreograf mlađe generacije Načo Duato koji će sigurno repertoar usmeriti ka modernom
plesu sigurno je inspirisala Sarafanova da donese takvu odluku.
Piše: Xenia Rakic
SAD / NJUJORK
ROSALIE O'CONNOR
AMERICAN BALLET THEATRE
Premijera - Krcko Oraščić Alekseja Ratmanskog, Brooklyn Academy of Music, 23. decembar 2010.
Koreograf Žorž Balanšin, osnivač kompanije New York City
Ballet, je u februaru 1954. premijerom svog baleta Krcko
Oraščić „otvorio vrata“ svim budućim plesnim kompanijama
pokazavši im kako jedna bajka može, ako je na pravi način
predstavljena igračima i publici, da učini puno za razvoj
baletske umetnosti. Danas u Americi skoro da nema grada
koji, ako poseduje malu ili veliku trupu, tokom decembra meseca, u vreme Bozića, ne izvodi balet sa ovim naslovom. Koreografije se uglavnom postavljaju po uzoru na Balanšina, a
koriste se i dalje njegova sećanja na dane kada je i lično, kao
dečak, učestvovao u istoimenom baletu. Balet Krcko Oraščić
uglavnom donosi i najveći finansijski doprinos plesnim kompanijama, ali i ima veliki uticaj na mnogobrojne generacije
publike koje baš posmatranjem ovog baleta bogate svoje znanje i ljubav prema baletskoj umetnosti.
Krajem 2010. pored tradicionalnih brojnih izvođenja Balanšinovog Krcka u trupi NYCB i u nekoliko manjih trupa i baletskih škola, vest da će American Ballet Theatre (ABT) stavi-
ti na svoj repertoar istoimenu predstavu u koreografiji Alekseja Ratmanskog (Alexei Ratmansky) izazvala je veliko interesovanje publike i kritičara. Balet nije mogao da se izvede na
sceni Metropoliten opere zbog već zakazane operske sezone,
pa je za premijeru i nekoliko repriza poslužila pozornica
Akademije za muziku u Bruklinu (Brooklyn Academy of
Music), popularni BAM.
Ime Alekseja Ratmanskog se poslednjih godina sve češće i sve
ozbiljnije uvrštava na listu danas najtalentovanijih mladih koreografa, zbog čega se od njega i ovoga puta opravdano mnogo
očekivalo, a on ta očekivanja nije izneverio. Na premijeri su se
u naslovnim ulogama pojavili Gillian Murphy i David Halberg. Na dan premijere ABT je za publiku i kritičare organizovao otvorenu generalnu probu kada su u naslovnim ulogama nastupili Veronika Part i Marčelo Gomez (Marchelo
Gomes). U baletu su se, tokom kraće sezone (23.12. 2010. –
02.01.2011.), mogli videti nastupi nekoliko različitih igrača.
Scena Zemlja snega takođe se izdvaja jer realno prikazuje decu koja su sama i uplašena mnogobrojnim
pahuljicama i hladnoćom koju osećaju. Uostalom, svaka nova scena postavljena je sa jasnim razlogom i lako
se može prtumačiti, što dodatno potvrđuje veliki umetnički potencijal i talenat Alekseja Ratmanskog kao
koreografa.
Koreografije tj. baletske predstave koje kreira Ratmanski „traže“ od publike da ih ponovo vidi. Razlog za to
je slojevita i mnogostruka koreografska postavka. Na
samoj sceni se kod Ratmanskog uvek istovremeno odigrava nekoliko različitih događaja koji su svi tesno povezani i u skladu sa ukupnom koreografskom idejom,
a to od publike zahteva povećanu pažnju i koncentraciju.
Pozornica BAM možda nije bila najprikladnija za izvođenje ovog baleta. Da je bilo više scenskog prostora,
koreografija Ratmanskog bi bila još čarobnija, ali ABT
može da bude više nego srećan. Premijerno izvođenje
njihovog Krcka Oraščića odmah je ovaj balet uvelo na
listu najboljih Krcka Oraščića koji se izvode u Americi.
GENE SCHIAVONE
Od samog početka baleta Krcko Oraščić A. Ratmanskog videlo se da će ova predstava, iako postavljena po
istoj priči koja je inspirisala i Balanšina, biti drugačija i
– specijalna. Ratmanskog od drugih koreografa izdvaja izvanredno poznavanje muzike i dobar osećaj za nju.
Primer za to je i tipična muzika na koju se igra scena
Miševa, koju je Ratmanski odlično rešio. U kihinji, gde
se priprema Bozićno slavlje, u vrlo zgodnim momentima prikazana je scena Miševa. U muzičkom smislu
Ratmanski je potpuno koristio originalnu partituru, a
uz njenu pomoć, otkrili smo Ratmanskog kao satiričara, poetu i dobrog poznavaoca sveta bajki. Koreografska postavka Ratmanskog je klasična i kao takva vrlo
odgovara samoj priči. Dobro je i da velika grupa dece
učestvuje u predstavi. Naslovne uloge Klare i Princa
tokom predstave se dupliraju, jer njih dvoje nisu uvek
deca, već tokom baleta porastu, pa tako prusustvujemo
i razvoju njhovih međusobnih osećanja. Ova dupla igra
Klare i Princa koreografski je uspešno rešena, razlike
skoro da se i ne primećuju, a duet odrasle Klare i njenog Princa stilski je postavljen kao da ga izvode deca.
Piše: Xenia Rakic
SAD / NJUJORK
PAUL KOLNIK
NEW YORK CITY BALLET – SEZONA ZIMA 2011.
David H. Koch Theatre, 18. januar – 28. februar 2011.
Labudovo jezero, Jared Angle and Sara Mearns
Posle niza uspešno izvedenih predstava Krcko Oraščić Žorža
Balanšina u periodu od 26. novembra 2010. sve do 02. januara 2011, sa samo jednim danom za odmor, a sa puno popodnevnih predstava, sezona NYCB se produžila, pa je trajala više
od 6 nedelja.
Već 18. januara počela je sezona zimskih nastupa trupe
NYCB i donela bogat i raznovrstan repertoar – jedna svetska
premijera koreografkinje Suzan Stroman (Susan Stroman),
12 Balanšinovih baleta, 5 Džeroma Robinsa, nekoliko baleta
Pitera Martinsa uključujući i njegovo Labudovo jezero, balete
Kristofera Vildona i Alekseja Ratmanskog... Ova međunarodna plesna kompanija inače je poznata po bogatom repertoaru, ali i po tome što sistematski podiže nove igrače, pa tako
danas može da se pohvali sa nekoliko odličnih novih balerina
svetskog kvaliteta. Prepune sale, publika koja traži da ponovo
vidi neke balete, baleti koji se ponavljaju ali uvek osveženi,
učinili su da sezona ostvari potpuni uspeh. Moram ponovo da
spomenem mladu balerinu Saru Mirns (Sara Mearns) koja je
2004. postala član NYCB, a već 2008. stekla status prvakinje
baleta. Nije bilo potrebno da prođe mnogo godina da bi njen
talenat bio prepoznat i da ubrzo postane vodeća balerina u
kompaniji. Svi plesni kritičari u Njujorku odaju joj veliko
priznanje. Sara od svake uloge napravi događaj. Njena pojava
na sceni je sasvim dovoljna, ona privlači pažnju publike sve
dok ne ode sa scene. U baletu Labudovo jezero ponovo je
dokazala da suvereno vlada scenskom tehnikom, ali i osećanjima potrebnim za izvođenje ovog baleta. Međutim, zaista je
teško na ovom mestu izdvojiti i spomenuti sve balete i igrače
koji su svi zajedno na visokom nivou realizovali veoma uspešnu sezonu.
PAUL KOLNIK
Frankie and Johnny...and Rose, Tiler Peck, Sara Mearns and Amar Ramasar, kor. Susan Stroman
Nažalost, svetska premijera For the Love of Duke Suzan
Stroman bila je kombinovana sa već igranom predstavom
Blossom Got Kissed, tako da u celosti tu predstavu i ne možemo
nazvati premijerom. Koreografkinja, koja je poznata po svom
radu na Brodveju za koji je dobila brojna priznanja, a već je i
postavljala predstave za NYCB, je neuspešno obe predstave
sastavila u jedan komad. Na visini umetničkog zadatka bili su
dobri igrači i orkestar na sceni kojim je dirigovao David Berger
koji je muziku izveo sa svojim muzičkim ansamblom David
Berger Jazz Orchestra.
Vratimo se Balanšinovim baletima koje NYCB predano čuva
od zaborava – Mozartiana, Walpugisnacht Ballet, Cortege
Hongrois, Simphony in Three Muvements, Vals Fantaisie,
Prodigal Son (premijera 1929. !), ostaju zauvek kao primer šta
treba učiniti na sceni i kako povezati muziku sa koreografijom
i igračima. U prilog ovome služe i Robinsove koreografije
Afternoon of a Faun, Glass Pieces, Dance at a Gathering, pa The
Four Seasons na muziku Đuzepe Verdija u kojoj su briljirali
igrači, predstave Spring (izvanredne Sara Mirns i Tyler Angel),
Summer (izdvajaju se mlada uspešna Teresa Reichleni i Robert
Fairchild), Fall (odlični igrači Tiler Peck, Joaquine De Luz i
Antonio Carmen). Predstava Concerto DSCH koreografa
Alekseja Ratmanskog koju skoro svako poželi da vidi ponovo,
po ko zna koji put otkriva njegov veliki talenat. A u njoj balerine Vendi Vilen (Wendy Whelan) i Ešli Boder (Ashley
Bouder) koje su uloge savladale do neslućenih granica, pa svaki
njihov scenski pokret ostvaruje apsolutnu harmoniju sa svim
koreografskim namerama.
Balet Labudovo jezero doživeo je veliku promociju zahvaljujući
filmu Crni labud. Interesovanje publike je do te mere poraslo za
ovaj balet da su se ulaznice vrlo teško mogle nabaviti. Uskoro
ćemo saznati da li će glumica koja je za potrebe filma savladala balet za samo godinu dana (!) dobiti i filmskog Oskara. Sem
naziva taj film nema baletske vrednosti, tako bar kažu oni koji
su gledali film.
Prolećna sezona NYCB već je najavljena – počinje 03. maja i
traje do 12. juna 2011.
Piše: Xenia Rakic
SAD / NJUJORK
RICHARD TERMINE
NEW YORK THEATRE BALLETS 32 SEASON
Gould Hall, 11. – 12. februar 2011.
Judgement of Paris
Plesna kompanija New York Theatre Ballet neguje „zaboravljene“ ili retko izvođene balete poznatih koreografa. Ove sezone
pod nazivom Signature 11 na programu su bili baleti Entoni
Tjudora (Antony Tudor) Soiree Musicale (1938) i Jugment of Paris
(1938), Otelo koreografa Džona Baltera (1976), Septet Mersa
Kaningama (1953) i Game Two (kor. Matthew Neenam, premijerno izvedeno u okviru kompanije 2008.).
Najveći poduhvat je bio Kaningamov Septet za čije izvođenje je
vladalo najveće interesovanje. Plesna kompanija Mersa Kaningama nije izvodila ovaj komad od 1980. pa je namera trupe NY
Theatre Ballet izazvala interes javnosti. Kaningam je Septet postavio za tri igračice i tri igrača 1953. godine. Predstava je podeljena na sedam kraćih sekcija, a izvodi se na muziku Erika Satija.
Jedan od tri muška igrača igra glavnu ulogu i on, već na samom
početku, pokretima oživljava tri igračice koje stoje kao skulpture
u različitim pozama i tako pokreće igru. Ulogu glavnog igrača
nekada je igrao Kaningam lično, a plesni susreti igrača sa tri
igračice neodoljivo asociraju na balet Apollo Žorža Balanšina.
Iako je Kaningam u predstavi imao dosta klasičnih elemenata u
koreografiji, ipak preovlađuju moderni pokreti koji su ga s pravom, tokom kasnijih godina karijere, svrstali u vodeće savremene
koreografe sveta. Kaningamov Septet bio je veliki podvig male
kompanije NY Theatre Ballet koja ima samo 13 igrača, ali koji su
velikim trudom i radom postigli pun uspeh.
Ostali deo programa takođe je dobro prošao kod publike. Romatični Tjudor sa nekoliko stilskih igara u Soiree Musical na Rosinijevu muziku, njegova tarantela i bolero pokazali su u kojoj
meri je Tjudor bio precizan u izvođenju koraka i držanju tela. Igrači trupe NY Theatre Ballet bili su dobro postavljeni i kvalitetnim radom su pokazali koliko je njihov umetnički zadatak bio
važan.
Mnogo bitnih događaja, baleta, predstava, informacija iz sveta
igre tokom godina prosto su izbrisane, pa je velika sreća da postoje plesne kompanije kao što je ova koje gaje sve ono iz plesne
prošlosti što je veoma važno za umetnost igre danas i za njenu
dalju uspešnu budućnost.
RICHARD TERMINE
Septet
Piše: Xenia Rakic
SAD / NJUJORK
ROSALIE O'CONNOR
JUILLIARD DANCE DIVISION
The Peter Jay Sharp Theatre, 23. – 27. mart 2011.
Skara Brae, kor.Eliot Feld
Ove godine je Lowrence Rhodes, direktor plesnog odseka Džulijard škole ( Juilliard School), odabrao tri koreografa sa željom da
izvođenjem njihovih predstava prikaže šta su studenti plesnog
odseka ove Škole postigli za četiri godine rada.
Prva je na programu bila Bronislava Nižinska i njene Svadbe ( Les
Noces, muz. Igor Stravinski). Ni malo lak izbor i zadatak za mlade
studente. Nažalost, muzika nije uživo izvođena, već sa trake, dosta
glasno, što uvek umanjuje vrednost samog dela. Poznata tema i
koreografija Nižinske koja se ne izvodi često privukla je mnoge koji
su želeli da vide ovo delo čija je premijera bila davne 1923. ali i
danas po svom kvalitetu odgovara principima moderne igre. Mladi
igrači su se trudili da prikažu primitivnu igru punu rituala, ali je
ovo delo ipak zahtevalo igrače sa većim plesnim iskustvom.
Delo koreografa Eliota Felda Skara Brae (muz. tradicionalna irska,
škotska i Brenton) je priča koja se dešava u zalivu Skail, na ostrvu
Orkney u Škotskoj. Da to nije bilo napisano u programu, ne bismo
znali šta gledamo, sem što nam je irska muzika nešto mogla sugerisati. Koreografija je više posvećena ženskom delu ansambla, a
Feldovi tipični pokreti se ponavljaju, ponavljaju, pa na kraju izgube
energiju i pažnju prisutnih.
Komad Grand Duo, koreograf Marka Morisa (Mark Morris),
muzika Lou Harrison – Violina i Pijano, izveden je uz živu muziku. Moris je svoju postavku vešto uklopio u ritualnu igru koja je
najbliža izvođačkim moćima studenata koji su se trudili da stoički,
a bez napora, ostvare koreografsku ideju, specijalno u poslednjem
stavu (Polka) koji se često izvodi kao samostalna tačka. Tu u stvari
nema pokreta karakterističnih za polku, ali ima primitivnog, izazivačkog plemenskog stava koji uzbuđuje i oduševljava.
THE JUILLIARD SCHOOL PRESENTS
SENIOR DANCE PRODUCTION 2011
Rosemary and Meredith Willson Theater, 20. – 26. april 2011
Come join the Juilliard senior dance class of 2011 for the annual Senior
Production Concert to be held in the state-of-the-art Rosemary and
Meredith Willson Theater.
This wonderfully stimulating evening is an exclusive seven-night run of
original dance works, fully produced by the senior dancers themselves,
with technical assistance from the third year dance class. The concert consists of seven world premier works created by the up-and-coming choreographers of the senior class: Tal Adler, Julia Eichten, Jehbreal
Muhammad Jackson, Haylee Nichelle, Breanna O’Mara, Jeff Sykes, and
Zack Tang. These young, yet sophisticated artists, will explore the
thought-provoking and controversial contexts of fear, memory, dreams,
sexuality, love, and farewells.
Semnior Production is the culmination of a year-long creative and educational process focused on launching the seniors into the professional world
as they embark on their careers. With the mentorship of Risa Steinberg
and David Parker these choreographers investigate the human psyche and
present innovative creations that tackle a variety of human experiences.
Working in close collaboration with lighting design teams, costume
designers, and composers, these fresh talents strive to discover and create
their original artistic voices.
The Juilliard School is world-renowned for its exceptionally high caliber
of performance; the opportunity to observe these artists in an intimate setting such as the Rosemary and Meredith Willson Theater is not to be
missed!
Press Release The Juilliard School
Piše: Xenia Rakic
SAD / NJUJORK
PAUL B. GOODE
PAUL TAYLOR DANCE COMPANY
City Center, 22. februar – 06. mart 2011.
Promethean fire, A. Mazzini, M. Trusnovec i ansambl
Sezona nastupa Paul Taylor Dance Company, nešto
kraća zbog renoviranja pozorišta, imala je na programu
dve premijere i nekoliko obnovljenih predstava pod nazivom Opus No.133 što znači da se svake godine može
obnoviti jedna stara koreografska postavka. Tejlorova
trupa ima 15 igrača, još od 1998. a neki su se priključili
2009. Smena igrača u tako maloj kompaniji sa vrlo velikim i teškim repertoarom zahteva ozbiljan rad.
Zašto pravim igru ? (Why I make Dance?) je u stvari lista
pitanja na koje Tejlor daje odgovore. Taj spisak je dug, a
započinje upravo tim pitanjem iz naslova koje Tejlor sam
sebi postavlja (s obzirom da mu ga, kako sam kaže, niko
drugi nikada pre nije postavio). Tejlorov jednostavan
odgovor glasi: Pravim igru zato što ne mogu drugačije. Sve
što je Tejlor napisao u ovom spisku pitanja i odgovora je
vrlo originalno. On uživa da vidi svoj rad u izvođenju
odličnih igrača i iskreno uživa u njima. Iskren je i kada
kaže da ništa drugo i ne zna da radi !
U osamdesetoj godini života Tejlor još uvek stvara i nema
nameru da se povuče sa scene. On je jedan, ako ne i jedini živi koreograf, koji pripada staroj gardi koreografa koja
je postavila temelje moderne igre i zahvaljujući mnogobrojnim kontarstima zaslužila da ne bude zaboravljena.
Prvo je izveden komad Esplanade koji je imao premijeru
1975. To je prva koreografija koju je Tejlor postavio pošto
je prestao da aktivno igra i koja je odmah doživela veliki
uspeh, a važi za jedno od najboljih Tejlorovih koreografija.
Premijeru komada Three Dubious Memories (muz. Peter
Elyakim Taussing – Five Enigmas) ushićena publika
posle Esplanade je primila dosta mirno. Bilo je dosta
teško razumeti šta Tejlor želi da nam kaže, scenska priča
je bila tipično tejlorovska, a i on sam često kaže da ne želi
da publika sve zna unapred. Dva muška igrača (jedan u
zelenom, drugi u plavom kostimu) i žena u crvenom, u
pozadini sa grupom igrača, primitivnim pokretima su se
kretali scenom. Ovi pokreti asocirali su na stil koreografkinje Marte Grejam (Martha Graham) što i nije bilo
nemoguće zaključiti s obzirom da je Tejlor bio igrač i njenoj trupi. U programu piše da je ideju za ovu koreografiju inspirisalo delo Kurosave Rašomon, ali ni taj podatak
nije mnogo pomogao. Tejlor nam je ponovo dao temu za
razmišljanje. Iste večeri izvedeno je i delo Oh, You Kid !
(1999) uz živu muziku (Paragon Ragtime Orchestra)
koje je bilo podeljeno u nekoliko tačaka sa karakterističnim regtime stilom igre.
TOM CARAVAGLIA
Three dubious memories, J. Samson, R. Kleinendorst, A. Young, S. Mahoney
Druga premijera Phantasmagoria takođe nije bila jednostavna predstava, pa je ni kritika nije visoko ocenila.
Postavljena na muziku anonimnog renesansnog muzičara kao i Three Dubious Memories tražila je neko objašnjenje, ali do njega se nije lako dolazilo. Možda je to bio samo jedan od Tejlorovih snova (flamansko selo,
irske step igračice, Izadora Dankan, lik pijanice kojim se delo i završava...), svakako opet tipičan Tejlor koji na
svoj jedinstven način (možda previše intelektualan) pokušava da nam prikaže igru onakvom kakvom je on
vidi. Ali onda taj isti Tejlor postavi svoje remek delo Promethean Fire (2001) na muziku J. S. Baha koje će uvek
biti dokaz umeća velikog koreografa Pola Tejlora.
Piše: Xenia Rakic
SAD / NJUJORK
RICHARD TERMINE
MARK MORRIS DANCE COMPANY
Mark Morris Dance Center, 17. – 27. mart 2011.
RICHARD TERMINE
Muir
Festival dance
Koreograf Mark Moris (Mark Morris) je ove godine
izabrao baletski studio u sopstvenom plesnom centru
u Bruklinu kao prostor u kome će prikazati kratku,
ali uspešnu, sezonu nastupa svoje trupe. U samoj
baletskoj školi je u velikoj sali postavljeno pozorište
sa uzdignutim sedištima za publiku i zavesom koja ju
je odvajala od igrača. Time je postignuta intimna sredina, bliskost publike i igrača, što ponekada uspeva, a
nekada može i da smeta, no, sigurno je da je Moris
za takvu odluku imao opravdani razlog.
Program je bio interesantan, već i zbog činjenice da
ni jedno prikazano delo njujorška publika nije videla, a izvedena je i jedna svetska premijera – The Muir,
predstava koju je Moris postavio na devet irskih tradicionalnih pesama koje je aranžirao Ludvig van
Betoven. Kao i uvek, i ova predstava je izvedena uz
živu muziku. Bila su to tri pevača i pet muzičara, profesionalni umetnici, koji su zajedno sa Morisovim
igračima omogućili publici da doživi pravo pozorište.
Predstava kostimima i samom koreografijom evocira
jednu romantičnu folklornu sredinu keltskih delova
Britanskih ostrva. Tri igračice i tri igrača se smenjuju na sceni, nestaju s nje, vraćaju se, na njoj se traže,
da bi, po uspostavljenom kontaktu, nastavljali započetu igru. Lirska atmosfera pesama i njihovih tekstova daju poseban ton igri koji je nekada veseo, a nekada tužan. U posebnim trenucima ima se utisak da
jedna silfida prolazi scenom trčeći, odlazi da bi se
nečujno vratila i zaigrala sa partnerom.
Komad Petrichor (muz. Hektor Vila Lobos) Moris je
postavio za osam igračica obučenih u lake tunike
raznih boja koje lepršaju scenom dok devojke igraju.
Kose su raspuštene, pa se stiče utisak da su na sceni
vile koje traže sebe i druge u nekoj praznoj sredini u
kojoj uvek jedna nestane da bi se kasnije vratila i
ponovo uklopila u zajedničku igru.
Svetska premijera Festival Dance (muz. Johann
Nepomuk Hummel) je predstava koju uglavnom
izvode plesni parovi. Komad je pun folklornih motiva, pogotovo kada je reč o grupnim nastupima. Kada
pri kraju predstave igrači izlaze okrenuti leđima
publici sa rukama položenim na ramena suigrača,
stiče se utisak da napuštaju scenu u formi kola, što i
nije nepoznato Morisu koji često svoje koreografije
postavlja u formaciji kruga sa pokretima sličnim
onima koji se izvode u kolu. Kostimi su ponovo bili
jednostavni, duge pantalone i lepršave košulje za
muškarce i kratke suknje i majice za žene. Tokom
predstave ka publici je sa scene stizao osećaj slobode
i zadovoljstva igranja.
Trupa Marka Morisa se menja pre svega jer zbog
godina života igrači odlaze, a stižu mlađi kojima svakako neće biti lako u Trupi, jer Moris od igrača uvek
traži visok kvalitet izvođenja i ozbiljnu scensku tehniku.
SAD / BOSTON
SAD / NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
May 18, 2011
BRIAN MENGINI
NEW YORK INTERNATIONAL
BALLET COMPETITION
Gala veče, mart 2011.
Young Guy Choi i Ji Young Chae, seniori, zlatna medalja
MARTHA SWOPE
THE FIRST BOSTON INTERNATIONAL BALLET
COMPETITION CONCLUDES WITH
ANNOUNCEMENT OF MEDALISTS AND
RECIPIENTS OF SPECIAL AWARDS,
AND A GALA PERFORMANCE
Patricia McBride i Jean Pierre Bonnefoux
Međunarodno baletsko takmičenje u Njujorku (New York
International Ballet Competition - NYIBC) organizovalo je Gala
veče koje je bilo posvećeno nedavno preminuloj Iloni Kopen
(Ilona Copen) koja je zajedno sa Igorom Juskevičem osnovala ovo
bijenalno takmičenje. Sa željom da sačuvaju od zaborava ime Ilone
Kopen, organizatori takmičenja osnovali su nagradu za plesne
umetnike koja nosi njeno ime – Ilona Copen Award. Cilj Gala
večeri je bio da promoviše nagradu i da se ona prvi put dodeli
nekoj zaslužnoj ličnosti iz oblasti plesne umetnosti.
Prvi dobitnici su Patricia McBride, dugogodišnja prvakinja kompanije New York City Ballet koja sada radi u Severnoj Karolini kao
profesor igre i Jean-Pierre Bonnefoux, dugogodišnji baletski solista iste kompanije, njen suprug. Njih dvoje su osnovali Centar za
igru u Severnoj Karolini u gradu Chautauqua u kome plesno obrazovanje stiču igrači iz celog sveta.
Na samom početku Gala večeri prikazan je kratak film o Iloni
Kopen i njenom radu sa mladim igračima. Ponovo se jasno videla
njena konstantna želja da pomogne mladim umetnicima, da ih
poveže, nauči i pokaže ličnim primerom šta je to umetnička igra i
koja je suština ljubavi prema njoj. Film je potvrdio Ilonin dugogodišnji veliki rad i uspeh koji ga je pratio. U okviru plesnog dela
večeri videli smo nastupe deset igrača među kojima se posebno
istakao Jose Manuel Carreno (član kompanije American Ballet
Theatre) koji je odigrao solo tačku na muziku Ave Marija, kao i
uvek nečujno, prefinjeno i s lakoćom.
Matthew Rushing, član trupe Elvina Ejlija (Alvin Ailey) takođe je
izveo solo A Song for You, modernu koreografiju punu topline i
osećanja koja je u potpunosti odgovarala gala večeri.
Dobri duh Ilone Kopen nastavlja da živi.
May 16 at John Hancock Hall, Boston, Massachusetts
The future of ballet shone bright Monday night in the Gala
Performance of the first
Boston International Ballet Competition, not only for the classics, but also for contemporary, even pop-tinged, dance.
Thea Singer, The Boston Globe, May 18, 2011
The First Edition of the Boston International Ballet Competition (BIBC), founded and directed by Valentina Kozlova, ended
the three days of rounds for student, junior, and senior divisions,
with announcements of medalists and special prize winners, and
a stunning performance with medalists, joined by guests Jennie
Somogyi and Charles Askegard of New York City Ballet,
Whitney Jensen and Joseph Gatti of Boston Ballet, and Alexandra Jacob and Samuel Wilson of Dance Theatre of Harlem
Ensemble. The performance was an example of the outstanding
level of both technical and artistic accomplishment of BIBC,
whose entrants came from 23 countries around the world and
included members of the Royal Swedish Ballet, Boston Ballet,
Royal Winnipeg Ballet, Korea National University of Arts, and
many others.
In the Competition Rounds, the dancers performed selections
from Don Quixote, Paquita, Le Corsaire, and other classics, which
they chose from the list of repertoire created by BIBC.
They were also required to learn original solos - for the women
by Margo Sappington, and for the men by Edwaard Liang which, keeping up with the changing times, they learned from an
on-line video.
Dancers performed before a panel of internationally known
judges - Jury:
Mikko Nissinen, director of the Boston Ballet, president of the
Jury, and Oleksi Bessmertni (Germany), Hae Shik Kim (South
Korea), Andris Liepa (Russia), Maria Luisa Noronha (Brazil),Violette Verdy (France) and Septime Webre (USA)
With the judges assembled on stage, Valentina Kozlova presented the awards.
Piše: Xenia Rakic
SAD / NJUJORK
PAUL KOLNIK
NEW YORK CITY BALLET – PROLEĆNA SEZONA 2011.
David H. Koch Theatre, 03. maj – 12. jun 2011.
The Seven Deadly Sins, Patti LuPone, Wendy Whelan i ansambl, kor. Lynne Taylor Corbett
Uspeh jedne plesne sezone ne zavisi samo od dobrih igrača, već i
od dobro odabranog programa. Ovogodišnja prolećna sezona
nastupa kompanije NYCB bila je posvećena koreografijama Žorža Balanšina i nosila je naziv Crno / beli baleti (Black and White
Ballets). Izvedeno je ukupno dvanaest baleta uz nezaboravne predstave Agon, Episodes, Apollo, The Four Temperaments, Stravinsky
Violin Concerto i Concerto Barocco. Na programu je bilo i sedam baleta Džeroma Robinsa (uključujući i njegovu Priču sa zapadne
strane- svita -West Side Story Suite), kao i koreografije Pitera
Martinsa (Peter Martins) i Kristofera Vildona (Christopher Weeldon).
Na gala predstavi izvedena je nova premijerna predstava Sedam
smrtnih grehova (The Seven Deadly Sins) koju je koreografski
postavila Lynne Taylor Corbett (muz. Kurt Weill). Ovaj balet prvi
put je izveden u Parizu 07. juna 1933. Koreograf je tada bio Žorž
Balanšin. Obnovljen je u Njujorku 1958. Tema baleta je priča o
devojci Ani koja je igračica i pevačica. U ovoj novoj produkciji,
poznata pevačica sa Brodveja Patti Lu Pone nastupa u ulozi pevačice, a ulogu igračice donosi balerina Vendi Vilan (Wendy
Whelan). Predstava nije doživela veliki uspeh. Možda bi bilo bolje
da je izvedena u manjem pozorištu i sa boljom akustikom (pozorište David H. Koch nema dobru akustiku). Intimnost samog
libreta tako se izgubio, zajedno sa atmosferom, jer se nisu mogle
razumeti reči pesama, a sadržaj nije bio naveden u programu.
Koreografska postavka bila je više brodvejska, a isticali su se rešenja grupnih scena, dobri igrači i pokretni dekor.
Šta napisati o Balanšinu i njegovim koreografijama? Kada se zavesa podigne, na praznoj, osvetljenoj sceni nalaze se igrači, kao na
času baleta, u crno / belim trikoima -„kostim“ tako karakterističan
za Balanšina. Nema dekora, ali postoji ono što je najvažnije – odlični igrači i još bolja koreografija. Po ko zna koji put mora se ponoviti činjenica da je Balanšin bio koreografski genije. Njegovi
pokreti su reči koje formiraju rečenice, svaki pokret ima svoje
scensko mesto i razlog zašto je tu i realizuje se u savršenoj harmoniji sa muzikom. Bez obzira koji se balet posmatra, utisak je
uvek isti. Sklad ovih pokreta i veliku brzinu izvođenja igrači
NYCB postižu upornim treningom. Pa da spomenemo neke od
njih. Poslednje dve godine, a naročito tokom ove sezone, ženski
ansambl i neki prvaci i solisti vidno su napredovali. Od balerina
ističu se Sara Mearns, Ashley Bouder, Tiler Pack i Teresa
Reichlen, a sa njima su i Maria Kowroski i Wendy Whelan. Svaka
od njih je po stilu igre drugačija, ali imaju jednu zajedničku osobinu – izvanrednu plesnu tehniku.
PAUL KOLNIK
Apollo , Sterling Hyltin i Chase Finlay, kor. George Balanchine
Podstaknut takvim prvakinjama i solistkinjama,
ansambl je insirisan da se bori za svoje mesto na sceni i
za uloge. Po ovom pitanju moramo odati priznanje
direktoru NYCB Piteru Martinsu. On snažno podržava svoj ansambl i pruža mu mnogobrojne šanse da igra
i napreduje u karijeri.
U redovima muških prvaka i solista nema toliko napretka, ali se, ipak, jedno ime izdvojilo, mladi, dobro građen, s lepom visinom i dobrim obrazovanjem Chase
Finley. Martins nije oklevao da mu dodeli mušku ulogu
u Balanšinovom baletu Apollo i nije pogrešio kada je
doneo tu odluku. Chase je ulogu doneo na mladalački
način, tehnički je vrlo dobro savladao zadatke i ostvario
drugačiju atmosferu od uobičajene. Zvanična kritika u
Njujorku je njegovom nastupu posvetila dosta pažnje.
Želim da izdvojim još jednu kreaciju Žorža Balanšina –
Divertimento No.15 (muz. V. A. Mocart, istoimena
kompozicija). I kostimi i koreografija su potpuno klasični, ali, da li je baš tako? U toj dilemi posmatrača krije
se Balanšinova genijalnost i veština koreografisanja. On
postavlja klasične kombinacije, ali u njih vešto ubacuje
moderan stil igre, pa sve odiše velikom scenskom slobodom. Balanšin je uvek želeo da u svojim baletima omogući igračima da pokažu svoje znanje, zadovoljstvo igranja i ljubav prema igri.
NYCB je jedna od retkih kompanija na svetu koja se
može pohvaliti da je pored genijalnog Balanšina u svojim redovima imala još jednog izvanrednog koreografa
Džeroma Robinsa. On je takođe veoma doprineo razvoju kompanije koja danas može slobodno da tvrdi da
je jedna od najboljih na svetu, a da je njen repertoar
bogata riznica baleta, što svaku sezonu može učiniti
specijalnom.
Direktor Martins možda nije koreograf takvog kalibra,
ali je svakako odličan direktor koji uspešno održava
visok nivo kompanije istovremeno nesebično dajući
šanse mladim igračima da se unutar NYCB razvijaju i
zamene na sceni one koji odlaze.
Piše: Xenia Rakic
SAD / NJUJORK
ANI COLLIER
The Neta Dance Company – 25 godina stvaralaštva, premijera – 2280 Pints
Dance Theatre Workshop, 25 – 28. maj 2011.
Matt Reeves i Colette Krogol
Koreografkinja Neta Pulvermaher (Neta Pulvermacher), poznata
igračima u Srbiji jer je 2002. održala dvonedeljnu plesnu radionicu u
organizaciji časopisa Orchestra, u tadašnjoj Kamernoj operi
Madlenianum, proslavila je 25-godišnjicu rada premijerom predstave 2280 Pints u kojoj je učestvovalo 20 igrača i 57 velikih belih kofa.
Vode nije bilo.
Kako sama kaže, za ovu predstavu inspirisala ju je izložba brazilskog
umetnika Rivane Neuenschwanderiz koju je videla prilikom svoje
posete Novom Muzeju (New Museum). Tu je videla probušene, na
plafon okačene, kofe pune vode iz kojih je u metalne kofe postavljene na podu kapljala voda. Zvuci koji su nastajali kapanjem vode probudili su Netinu maštu. Kada se vratila u grad Gainesvill na Floridi
gde na Univerzitetu Florida radi kao profesor, sabrala je sve svoje
studente, njih dvadeset i petoro, otišla s njima u radnju i kupila onoliko kofa koliko su mogli odmah da ponesu. Bilo ih je dosta - 57!
Kada su u baletskoj sali postavili te bele kofe, ideje su same počele da
dolaze i predstava je počela da se rađa.
U pozorštu, na premijeri, kofe su bile poređane po pozornici. Igrači
su na njima stajali kao skulpture, a ako je neko iz publike ubacio novčić u kofu, počinjali su da menjaju poze uz muziku koju je odabrala
Neta. Na samom ulazu u salu, gledaocima je podeljen sitan novac,
peni uglavnom, a oni gledaoci koji su poželeli da budu statuete,
mogli su to i da postanu.
Jedanaest Netinih studenata sa Floride i devet njenih igrača iz trupe
učestvovali su u predstavi, a ona je bila puna atmosfere, često apstraktna, sa izuzetno lepom muzikom (Šopen, Miri Ben Ari, Mocart,
Čarli Čaplin...). Kofe su stalno bile u upotrebi ili u igri. Igrači su na
njima stajali, sedeli, sa njima na glavi hodali, vrlo uspešno s njima
igrali. U jednom momentu, jedna od igračica, kao neki šef gradilišta,
posmatra kako ostali od kofa prave piramidu, pa na kraju odluči da
se i sama popne na njen vrh. Drugom prilikom grupa igrača ritmično udara po kofama, a taj ritam uskoro postaje deo melodije. I u
predstavi su kofe visile sa plafona, po potrebi su se ljuljale ili se vešto
dizale i spuštale.
U predstavi 2280 Pints vladala je čarobna atmosfera, kao da je neko,
ili možda Neta lično, koja u jednoj sekvenci igra sa čarobnim štapićem u ruci, stvarao lepotu i radost na sceni.
Proslava jubileja Netinog stvaralaštva bila je posvećena preminuloj
Iloni Kopen (Ilona Copen) koja je od samog početka Netine karijere verovala u njen uspeh i pratila Netu sve do kraja svog života.
Piše: Marija Krtolica
SAD / NJUJORK
MIANA JAN. 2011.
NANCY ZENDORA
posmatračka svest i istančane pesničke vizije *
Pokret čini uočavanje izoštrenim. Posle šoka se ne usuđujemo da se pokrenemo. To je čudno
središte u kome se komešaju ideje, pokreti, promenljive senzacije.
Paul Valéry ( Analekta)
Nensi Zendora (Nancy Zendora) - veteran njujorške alternativne
scene, umetnica internancionalne reputacije, je na intimnoj pozornici
Chen Dance Centre i ovaj put pozvala odabranu njujoršku publiku da
svojim prisustvom omogući neponovljivo estetsko i misaono, na
moment čak, telepatsko događanje. Chen Dance Centar, na Mulberi
ulici, tako reći na raskršću između male Italije i Kineske četvrti, je za
neupućene nepredvidljivo mesto raznovrsnih kulturnih razmena, baš
kao što je i suptilna, osećajna umetnost Nensi Zendore zaštićena od
prelakih psiholoških identifikacija apstrakcijom i istančanim estetskim
senzibilitetom. Ti misteriozni, a vizuelno jasni izbori koje koreograf
pravi u toku umetničkog procesa, su deo svesne mistifikacije igračkog
rada na sceni. Dinamična svest o telesnom ritmu, a u odnosu na igru
zvuka i svetla, omogućava totalno umetničko događanje, sinkretizam u
kome se čula gledalaca sjedinjavaju na neočekivan način. Psiho-fizička senka, katkad mračna dominacija prostorom, neophodna za profesionalno ostvarenje igračke uloge je samosvesno naglašena; potencirana usporavanjem, otelotvorenim znanjem o celokupnom telu kao živoj, višeznačnoj skulpturi i neočekivanim promenama pravca kretanja.
Četiri žene na sceni nam, kroz prikriveni igrački zanat, nedozvoljavajući prepoznavanje kroz uobičajene stereotipe i nehotično približavanje, prizivaju: asocijacije vezane za arhaična božanstva, tugu smrtnosti, radost pokreta i samog disanja, a potom i neizveštačenu lepotu
promena u prirodi i slučajnosti. Ti izbori, koji gube stilsku prenaglašenost u vešto raspoređenim momentima strasnog ili pak duhovitog
igračkog uživljavanja, zahtevaju uvežbano posmatračko oko. Uvek
novo viđenje kretanja, kretanja koje postoji samo u odnosu na iluziju
totalnog mira, zahteva radikalni preokret u percepciji, naročito u
odnosu na već nesvesno integrisane zahteve ubrzanog komercijanog
miljea koji estetski i senzualno dominiraju urbanim centrima. Taj
duhovni preobražaj je istovremeno i kritički osvrt prema ideji progresa. Nansi nam kao umetnik snažnog integriteta, kroz svesnu materijalizaciju duhovnog i misaonog postojanja, pruža mogućnost da postanemo svedoci ritualnog umetničkog akta. Nensin koreografski “rukopis“ je unikatan, delikatan, kaligrafski, prefinjen, a u svakom momentu nepredvidiv, različit od prethodnog poteza. Ipak, njene poetske
koreografske kompozicije su strukturalno i vizuelno prepoznatljive.
Igra koju nam Nansi i njene igračice osmišljavaju, odlikuje se zaustavljenim, a snažnim impulisma i preciznim, gotovo hermetičkim, od
bukvalnog smisla prečišćenim, gestom. Ta igra je ostvarena na granici
između svedenog arhaičnog mističnog obreda i avangardnog, minimalističkog perfromansa u duhu moderne apstrakcije. Jasna, a sažeta
koreografska struktura, ostavlja prostor za poetske, lirske, ili pak, dvosmislene obrte u interpretaciji vidu dostupnog pokreta. Na sceni naizmenično posmatramao uvežbane, snažne igračice, svesne anatomi-
je igračkog tela u odnosu na silu zemljine teže i arhitekturu prostora,
i četiri nezavisne ličnosti koje su upoznate sa sugestivnošću igračkog
prisustva na sceni. Nensi poštuje prazninu, trenutno nestajanje identiteta, a dozvoljava da se iz tog poštovanja prema nestajanju rodi nova,
intrigantna igračka situacija Stvarnost scene se oblikuje kroz, s jedne
strane, apstrakciju svakodnevnog iskustva, a s druge, kroz rad imaginacije koja daje telesnost snu i naseljava dotad intiman, ličan san
neponovljivim, katkad hibridnim, a katkad apokaliptičnim formama.
Demoni našeg čuđenja (Demons of Our Bewilderment) je koreografija u
dva dela. Spiralni univerzum (The Spiral Universe) je briljantan primer
formalnog potencijala solo forme. Marie Baker-Lee, na muziku koju
je komponovao Jose Luis Greco, kroz elengantan, izolovan gest
suprotstavljen miru vijugavih formi svesno ispisanih po prostoru,
neočekivanim, a muzikalnim promenama identiteta, i zrelim pozorišnim prisustvom, učinila je scenu volšebnim mestom neprekidnog, a
katkad zastrašujućeg, razvoja telesnih i duhovnih mogućnosti. Drugi
deo, pod istim naslovom kao i celokupna koreografija, je trio koji inicira asocijativno bujicu.Uz modernistički disonantnu muziku, i postmoderno eklektičnu muziku Franzhi Ali Zedah-a, Marie Baker-Lee,
Stephanie Shwarts i Dawn Yuster stvaraju mnogobrojne fluidne prizore i vizuelne kompozicije. Trougao, kao psihološka struktura, biva
prevaziđen kroz matematičke reorganizacije prostora.
Pejzaž sa posetiocima (Landscape with Visitors), je kvartet na muziku
Majka Fišera (Mike Fisher) i tradicionalnu koreansku muziku.
Lakoća uspostavljanja veza i opuštanja posesivnih nagona, transformacija digresija u kompleksnu ornamentaciju i duhovita, graciozna,
neočekivano stilizovana igra sedamdesetogodišnje Nensi, su ispunile
veče toplinom i lepotom ljudskog prisustva, bez potrebe za verbalnim
objašnjenjem. Kompanija Nensi Zendore je bazirana u Njujorku od
1977. Nensi piše da su je putovanja u drevne kulture kao što je Peru,
Egipat, Japan i Mongolija inspirisala da uoči povezanost pejzaža, rituala i umetnosti. Nedavno je predavala na Moskovksom univerzitetu, u
Nacionalnoj školi igre u Meksiku i nastupala na Body/Word Festivalu u Sankt Peterburgu. Dva puta godišnje održava radionicu pod
nazivom Poetika nastupa (Poetics of Performance). Radionica povezuje
elemente Laban analize, japansknog Buto teatra i improvizacijske
tehnike inspirisane Haiku pesničkom formom.
* Koncert U tamu... I onda (Into Darkness… and then) u koprezentaciji Chen Dance
Center je održan od 03.- 05. marta 2011.
Informacije o radu Nensi Zendore i o Zendora Dance Center se mogu naći na:
www.zendoradancecompany.com
Svetla: dizajner Juan Merchan; kostimi: tekstilna umetnica Sascha; igrači: Marie
Baker-Lee, Stephanie Schwartz, Dawn Yuster i Nancy Zendora; muzika: Jose Luis
Greco, Franzi Ali Zedah, Mike Fisher i tradicionalna koreanska muzika.
Piše: Marija Krtolica
PLESNI PORTRET – JILL SIGMAN (SAD)
SAD / NJUJORK
Telo i bol kao jezičke figure *
Prostor koji Džil Sigman otvara je ispunjen dramatičnim slikama u
pokretu, pesničkim bolom i pozivima na intelektualno preispitivanje
koncepta tela, uma i pratećih observatorskih i kritičkih sklonosti u cilju
drugačijeg razumevanja odnosa pojedinca sa okolinom. Pitanja bola i
telesnosti, i nasilja i racionalizacija koje ga prate, prodiru kroz socijalne
oklope i psihološke zaštitne mehanizme. Direktan poziv da se osvesti
voajerski odnos prema ljudskom telu i telesnoj patnji se, kao svaki put
za nijansu drugačiji eho, pojavljuje iznova unutar formalnog istraživanja
igračkog medija i odgovarajućih koreografskih struktura. Paroksizmi u
toku igračkih sekvenci, momenti naracije bez zadatog, suženog konteksta, i oživljene, najčešće morbidne pesničke figure, ne dozvoljavaju
opuštenu estetizaciju igre i igračkog tela.O svom radu, u koreografskoj
belešci napisanoj za koncert održan od 11. do 13. marta 2011. u toku
Harkness Dance festivala ( 5 kompanija u 5 nedelja, februar 18- mart 20.
2011), Džil Sigman piše: Vidim igre na ovom programu kao neku vrstu
‘civilizacijkse svite‘ koja postavlja pitanja o našim postupcima kao vrste, šta to
znači biti čovek i gde smo se civilizacijski uputili. Svaki rad na programu se
bavi ovim temama na svoj način, istražujući granice između čoveka i životinje, muškarca i žene, civilizovanih i necivilizovanih, povezanosti i neangažovanosti.
FOWL PLAY
Prva koreografija na programu pod naslovom Igra živine (Fowl Play)
vešto balansira lingvističku igru sa elementima zapadno-evropskih bajki
i psihoanalitičkih interpretacija. Igrači gotovo klovnovski učestvuju u
stvaranju fizičke hiperbole analitčkog pristupa ljudskom telu kojim
dominira savremeno igračko, psihološko i medicinsko obrazovanje.
Disciplinovani i ozbiljni, igrači prate pedantne, a pomešane instrukcije,
zadaju jedan drugom apsurdne zadatke, ispunjavaju ih sa bezuslovnom
posvećenošću, a potom, iznova, prečišćavaju i organizuju prostor, kako
spoljni, tako i onaj vezan za telesni enterijer. Koreografija počinje
pedantnim ređanjem kostiju, svesno aludirajući na period prosvetiteljstva i fascinaciju klasifikacijama i mogucnošću potpune birokratizacije
znanja o morfoligiji i građi bioloških organizama. Dok igračica Jennifer
Sydor menja postojeće aranžmane kostiju, Andre Koslowski traži balans
na džinovskim kvadratnim kutijama. Binarne suprotnosti - osnova
zapadne metafizike se pojavljuje ne samo kroz neverbalne slike i odnose, nego i kroz snimljen tekst. Dualni odnosi kao što su muškarac /
žena, napadač / žrtva, telo / misao, divljaštvo / kultura su pomućeni pod
JULIE LEMBERGER FOR 92Y
Pismena instrukcija napisana crvenim flomasterom - uključite mobilne
telephone! Gledalište disciplinovano izvršava zadatak koji je u dijametralnoj suprotnosti sa uobičajenim zahtevima pozorišnih događanja.
Ponuđena su dva telefonska broja. Biram drugi ,jer me prvi pozivni broj
podseća na broj bez ličnog korisnika. Mislim da je poruka na oba telefonska broja ista, ali nisam sigurna. Na audio snimku Džil Sigman ( Jill
Sigman) priča o potresu mozga koji je nedavno doživela u toku probe.
Lična priča se meša sa političkim novostima. Kada smo preslušali, svako
na svom mobilnom telefonu, priču o njenoj povredi, Džil, koja je u tome
vreme opreznim, a sigurnim hodom, počela da priprema publiku za
predstojeći ritual, i dalje telefonski upućuje molbu da joj se pridružimo
na sceni. Prisustvujemo morbidnom pikniku nasred formalne hale 92
street Y- prostora kulturnih i obrazovnih događanja na gornjoj, istočnoj
strani Menhetna. Džil metodično izvršava pripreme, razgrće ponjavu po
podu, i raspoređuje pribor za piknik macabre. Vadi iz lonca jos krvave
jagnjeće mozgove, pazljivo ih uvija, povezuje lepljivom trakom, a potom
ih polaže pojedinačno na tanjire različitih veličina. Kada su svi mozgovi hermetički zatvoreni u uredne paketiće, poput onih što se dele deci u
školi, ona ustaje. Održava koncetraciju i pored pojačane tenzije u gledalištu. Kratak solo ples je ograničen pre-determisanim prostornim i vremenskim koordinatima. Njen ples je diskretan, fluidan, nepredvidljiv, ali
minimalizovan. Virtuoznost je naslućena, moglo bi se reći misaono prevaziđena, kretnja je svesno nedorečena, a snažna i uzemljena. Prvo stojim, a zatim, kada sam se umorila od posmatračke statičnosti i želje za
potpunom usredsređenošću, sedam dopuštajući slobodan tok svesti..
Dok posmatram putanje pokreta koje Džil crta po prostoru, sećam se
njene telefonske poruke. Misaone putanje, između tako reći paralelenih
linija kretnji jezičkih i vizuelnih informacija, omogućavaju nove načine
razumevanja odnosa spoljašnjeg i unutrašnjeg, formalnog i esencijalnog.
Brain Song (Mozgovna Pesma) je završna koreografija na programu. Posle
dva snažna igračka komada, publika je pripremljena za svesno učestvovanje u post-modernom ritualu u kome nadolazeći sarkazam biva zaustavljen gotovo religioznom usredsređenošću na pojedinačne akcije.Džil
Sigman je stekla doktorat filozofije na Univerzitetu Prinston
(Princenton University). Rođena je njujorčanka, od mladosti je učila i
moderan i klasičan ples, a kasnije i vizuelnu umetnost. Naziv kompanije
Thinkdance jasno kazuje da je reč o umetnici koja ne odbija kompleksnost protivrečnog sveta u kome živimo i dozvoljava, po cenu sopstvenog komfora, pa čak i zdravlja, da taj svet prodre u njen fantastičan,
visoko struktuiran, a ipak duboko human i ranjiv, scenski prostor.
Fowl Play, Jennifer Sydor, Andre Koslowski
JULIE LEMBERGER FOR 92Y
Split Stitch, Sarah Perrett, Damien Highfield, Felise Bagley i Amy Miller
pritiskom modernističkog nagona za stalnim pokretom i promenom
forme. Jezički oblici i smisaona uživljavanja se samo katkad poklapaju.
Igračka tela nas osvajaju spretnošću, lepotom, neobrazloženim, a snažnim porivima. Potom se umaraju, krše i rezignirano nas napuštaju. U
tim trenucima, kada nismo vođeni veštim koreografskim odlukama,
igrači postaju svesni posmatrači. Gotovo ignorišući estetsku i emotivnu
glad publike za novim događanjima, svedenim gestovima nude razrešenja apsurdnih scenarija u kojima su se zatekli. U jednom trenutku,
duet igrača se preobražava u prodavce, i sugestivno nudi sofisticiranoj
njujorškoj publici kosti po relativno maloj sceni. Prizor podseća i na
aukciju i na srednjovekovni vašar, a indirektno, na položaj umetnika u
kapitalističkom društvu. Umetnik, koji je na sceni i živo biće, i metafora individue usred komercijalizovanih aparata kontrole, bukvalno
traga za načinom da proda telo i intelekt. Samim tim se suočava sa perverzijama i fetišizmom kupaca. Bez reklamanog mehanizma, umorni
konzumeri nisu ni svesni svih svojih potisnutih želja. Neko od umornih
konzumera možda priželjkuje baš tu izolovanu visoku nogu, fleksibilan
kuk, visok ris bez prepoznatljive funkcije, jedinstiveni, neponovljivi allegro, samo jedan višeznačan izraz lica, isključivo liričnu pesmu, samo
melodramatičnu povredu, i dovoljno izražajan, prepoznatljivo sugestivan, psiho-patološki problem. Kada dva vrsna izvođača, na tehno muziku, prikazuju svoje telesne i teatarske veštine, nagli, akcentovani prekidi
nas upozoravaju na njihovu pojačanu, skoro animalnu temporalnu svest.
Koliko dugo ljudsko telo može da bude centar pažnje u svetu u kome
bivamo bombardovani stalno novim tipovima stimulacija? Koliko dugo
naša čula ostaju senzitivna, svesna sopstenog prisustva i prisustva drugih živih bića u prostoriji?
SPLIT STITCH
Druga koreografija na programu, kvartet Rasečena kopča (Split Stitch) je
formalna studija na temu igračkog tela, pokreta kao sistema signifikacije i beskrupuloznog menjanja sopstvenog tela radi originalnog koreografskog izraza. Iako formalna, koreografija je puna fluidnih metamorfoza iz jednog sistema označavanja u drugi. Na trenutke smo u svetu
baleta, na trenutke u tinejdžerskom svetu površnih komunikacija, na trenutke u gimnastičkoj sali gde igrači pred ogledalom pokušavaju da balansiraju. Na kraju, izdvojena igračica traži balans, dok trio igrača uporno
odskače od poda u ujednačenom ritmu, svaki put tela gotovo paralelnog
sa tlom. Dok traži balans, izdvojena, vertikalna igračka figura svesno falš
glasom, poznatim sa audio kaseta za učenje baleta i joge, uporno se
osmehujući, ponavlja: It’s lovely...it’s nice...gently...lovely‘ ( To je lepo...to je
dobro...blago...lepo). Nedeljno popodne provedeno u aktivnoj kontemplaciji: ljudskog tela; mogućnosti razmene senzacija i naizgled izolovanih osećanja; komunikacije ličnog iskustva psiho-fizičkog bola; ljudske i
životinjske ranjivosti i apsurdnih situacija koje nastaju sa pokušajem da
se ubrzanim akcijama razreše pitanja patnje, različitosti i neravnopravnosti, je mnogoznačni umetnički poklon od Džil Sigman. Završavam
osvrt na njen rad citatom iz knjige Telo u bolu - pravljenje i destrukcija
sveta ** (autor Ellaine Scarry). Dok nam Džil Sigman neiscrpnom
komunikativnom, performativnom energijom omogućava da se bar na
trenutak oslobodimo stega konvencionalnih racionalizacija i sentimentalnih identifikacija, Ellaine Scarry, kroz jezičku i istorijsku analizu
ljudskog tela kao izvorišta patnje, tekstualnih zapisa i moralnog
(ne)razumevanja, upućuje čitaoce na razmatranje neizbrisivosti tragova
mučenja i nasilja. Često, stanje svesti, drugačije od bola, ako je oslobođeno od
direktnog objekta, će se pribliziti fizičkom bolu; u obrnutom slučaju, kada je
fizički bol već preobražen u objektivizovano stanje, taj bol (ili barem nešto od
njegovih protivrečnosti) je eliminisan. U pitanju je grandomanski zahvat
koji u ovom slučaju jeste pokušaj da se izmisle lingvističke strukture koje će
dopreti do, i prilagoditi sebi, zone ljudskog iskustva normalno nepristupačne
logosu; ljudski pokušaj da se izmeni pravac de-objektifikacije do koje dolazi
kroz delovanje bola, tako što se bol silom potisne u definisane avenije objektifikacije, je projekat otežan praktičnim i etičkim poslediciama. (strana 5-6)
* Naslov programa prikazanog u 92nd Street Y je Fowl Play: Dances about Civilization
(Igra živine: Plesovi o Civilizaciji). Specijalni gosti su bili GroundWorks Dance Theater,
Andre Koslowski (Pennsylvania Dance Theater) i gostujući umetnik Amy Miller.
Igrači: Andre Koslowski, Jennifer Sydor, Felise Bagley, Damien Highfield, Amy Miller,
Sarah Perret i Jill Sigman.
Kompozicije: Kristin Nordeaval i Gustavo Aguilar uz doprinose Nikolaus-a
Gerszewskog i Gaelyn Aguilar.
Kostimi: Naoko Nagata, Kristine Davies i Jill Sigman.
Dizajner svetla: David Ferri.
Informacije o performativnom, kritičkom i edukativnom radu Džil Sigman su dostupne na web-u:
www.thinkdance.org, www.youtube.com/thinkdance &
www.myspace.com/jillsigmnathinkdance
** The Body in Pain-The Making and Unmaking of the World by Elaine Scarry, Oxford,
University Press, 1985
Piše: Jenny J. Veldhuis
ŠVAJCARSKA / LOZANA
39. Međunarodno baletsko takmičenje za mlade igrače Prix de Lausanne
Theatre de Beaulieu, 01.– 06. februar 2011.
GREGORY BATARDON
Posvećeno Elviri i Filipu Braunšvajgu
Magri Mayara, Brazil
Trideset deveto izdanje takmičenja Prix de Lausanne bilo je veoma
čudno bez prisustva Filipa Braunšvajga (Philippe Braunschweig),
pogotovu za one koji su ga godinama poznavali. Filip je uvek bio prisutan, čak i prošle godine. Svako ga je zanimao i uvek je bio u toku sa
svim fazama takmičenja.
Od kada su on i njegova supruga Elvira (Elvire Braunschweig) 1972.
godine osnovali fondaciju s namerom da pomogu mlade igrače iz privatnih škola i daju im priliku da godinu dana pohađaju renomirane
profesionalne baletske škole, ne samo da se takmičenje promenilo, već
i čitav svet.
Dok su u ono vreme kandidati bili uglavnom iz Švajcarske i
Francuske, danas na njega dolaze učesnici iz celog sveta, te su, nažalost, Švajcarci i Francuzi postali veoma retka pojava, baš kao i kandidati iz cele Evrope.
Svet se promenio, a sa njim i svet igre. Vremenom su se i jedan i drugi
internacionalizovali i danas je teško naći plesnu kompaniju koja ima
samo igrače iz svoje zemlje. Isti je slučaj sa profesionalnim školama.
Prvobitna ideja usmerena na poboljšanje obrazovanja u privatnim
baletskim školama gotovo da više i ne postoji, a u ono vreme privatne
baletske škole i nisu mogle da pruže učenicima znanje koje svet profesionalne igre danas zahteva.
Prix je zato morao da napreduje i menja se. Nekadašnje škole podrške,
koje su nudile mesto igračima, a što je finansirao Prix, postale su škole
učesnice onog trenutka kada su se profesionalne škole zainteresovale da
pošalju i svoje učenike na takmičenje, čak i tada kada takvim kandidatima stipendija Prix de Lausanne nije bila neophodna. Tako je Nagrada
za profesionalce (u vidu novčane sume) postala zajednički imenitelj svih
takmičarskih kategorija. Na kraju je nagrada namenjena profesionalnim
igračima postala nagrada koja podrazumeva pristupanje takmičara profesionalnoj plesnoj trupi i dok su se devojke u malom broju odlučivale
za tu opciju, dečaci su bili veoma zainteresovani.
U međuvremenu je uspostavljena takozvana Mreža (Net Working
Forum) koja kandidatima omogućava direktne kontakte sa plesnim
institucijama koje danas nazivamo partnerske škole i plesne kompanije. Oni učenicima koji ne uđu u finale omogućavaju da pohađaju
tokom izvesnog perioda njihove škole ili dobiju mesto stažiste.
Ove godine se 205 kandidata prijavilo za video selekciju precizno
definisanu pravilima i procedurom takmičenja. Snimke kandidata su
ocenjivali članovi Umetničkog odbora koji su odabrali 81 takmičara
od kojih je 74 došlo u Lozanu, odmah kao četvrt finalisti.Već prošle
godine uočen je primetan pad interesovanja učesnika iz Evrope, a ove
godine je od 74 kandidata samo 22 bilo iz Evrope. Između ostalog,
nije bilo predstavnika Engleske, Nemačke, Austrije, Danske, Poljske,
Italije, Češke, a škole iz ovih zemalja oduvek su podržavale
Takmičenje.
Od 22 kandidata iz Evrope, samo je 4 izabrano za finale. U finalu je
bio samo jedan kandidat iz Švajcarske (tokom takmičenja dvoje). Po
automatizmu, taj jedan švajcarski finalista je nagrađen Nagradom za
najboljeg švajcarskog kandidata.
Zanimljivo je da je bilo 44 kandidata u grupi između 17 i 19 godina,
dok je ostalih 30 pripadalo grupi između 15 i 16 godina.
U Žiriju je bilo tri pedagoga, među kojima predsednik Žirija Gejlin
Stok (Gailene Stock, Velika Britanija), kao i jedan laureat, dva koreografa i dva direktora plesnih kompanija od kojih je jedan (Arlette van
GREGORY BATARDON
Watters Derrin, SAD
Boven) korepetitor baleta Hansa Van Manena (Hans van Manen) i
Jiržija Kilijana ( Jiri Kylian) u Holandiji. Njihov zadatak bio je da
pogledaju dva časa, klasični i moderni, u dva navrata. Prvog dana su
samo posmatrali, a drugog ocenjivali takmičare. Klasična i moderna
varijacija uvežbavaju se i procenjuju petog dana Takmičenja (polu
finale). Tada kandidati izvode obe varijacije u kostimu, na sceni, i takmiče se za ulazak u finale.
Klasovi su podeljeni po starosnim dobima, 15 i 16 godina i 17 i 19,
posebno za dečake i devojčice. Devojčice je uvežbavala Stefanie
Arndt, a dečake Patrick Armand. Časove modernog baleta držala je
Didy Veldman. Ma koliko se profesori trudili da istaknu ono najbolje u kandidatima, Žiriju je sigurno bilo teško da donesu odluke, jer
ocenjuju kandidate samo na tehničkom nivou. Bez obzira na razliku
u godinama, obe grupe su bile podjednako dobre. Najteže je bilo kandidatima koji su imali 17 godina, a sledeće već 18. Dobijanju stipendije za nastavak školovanja u nekoj drugoj školi taj uzrast nije mogao
mnogo da se nada.
Čudno je da se tokom proteklih 39 godina ništa nije uradilo na tome
da učesnici iz obe grupe tokom takmičenja mogu zaista da pokažu za
šta su sve sposobni. Čudno je i da je od 20 kandidata za finale, njih
12 imalo 17 i više godina. Zanimljivo je bilo i da je 7 finalista dolazilo iz partnerskih škola takmičenja.
Dečaci su i prošle i ove godine bili mnogo bolji od devojčica, te je
krajnje vreme da se dobro razmisli o načinu rada sa devojčicama.
Bio je organizovan i jedan ekskluzivni događaj. Nakon jedanaest
godina pauze, Zlatna medalja se ponovo dodeljuje kao svojevrsna i
izuzetna podrška koju Prix de Lausanne daje mladim kandidatima.
Ove godine pripala je mladoj Magri Mayara (16 godina, Brazil).
Ovogodišnje takmičenje bilo je izuzetno dobro organizovano, te je
jasno da se umetnički direktor Vim Bruks (Wim Broeckx) pokazao
kao odličan organizator i koji se pobrinuo da u ispunjenom rasporedu bude vremena i za zanimljive stvari, kao i za odmor takmičara.
Jedan od baletskih studija u kome su se održavali časovi i nastupi pred
Žirijem imao je kosi pôd koji je bio pod identičnim uglom kao pod
velike scene pozorišta Theatre de Boaulieu.
Uloženo je mnogo truda da cela manifestacija bude iskustvo za pamćenje koje će kandidatima zaista pomoći u njihovim daljim karijerama.
prevod: Marijana Komljenović
ŽIRI:
Gailene Stock (Royal Ballet School)
Arlette van Boven (Danse de Sao Paulo)
Vibianne Durante (Royal Ballet)
Madeleine Onne (Ballet Honkong)
Steffi Scherzer (Ballet School Zurich)
Paul Chalmer (Ballet School Leipzig)
Christopher Powney (Nat. Ballet School Amsterdam)
Toru Shimazaki (koreograf, Japan)
POBEDNICI (Zlatna medalja i stipendije):
1. mesto i Zlatna medalja: Magri Mayara (Brazil)
2. mesto: Sung Woo Han (Koreja)
3. mesto: Zhang Zhiyao (Kina)
4. mesto: Patricia Zhou (Kanada)
5. mesto: Shizuru Kato ( Japan)
6. mesto: Derrin Watters (SAD)
7. mesto: Yuko Horisawa ( Japan)
Nagrada za najbolje izvedenu savremenu varijaciju:
Derrin Watters (SAD).
Nagrada za najboljeg kandidata iz Švajcarske: Benoit Favre
Nagrada publike: Magri Mayara (Brazil).
Preostalih trinaest finalista, koji nisu osvojili stipendije i nagrade,
dobili su kao utešnu nagradu po hiljadu švajcarskih franaka zahvaljujući jednom od dugogodišnjih donatora Prix de Lausanne (BOBST).
orchestra cathedra
Piše: Jenny J. Veldhuis
Profesor Martin Puttke – edukativni metod DAnce NAtive MOtion System - DANAMOS
Naučiti igrati
znači - naučiti misliti
Martin Puttke
Nedavno sam pohađala radionicu profesora Martina Putkea (Martin
Puttke) u Nemačkoj. Radionica je bila posvećena njegovom najnovijem istraživanju čiji je naziv - DANAMOS.
Putke je svoje školovanje započeo u Baletskoj školi Državne opere u
Berlinu (State Balletschool Berlin) da bi kasnije postao član ansambla Baleta Opere (German State Opera Berlin). Od 1970. do 1975.
godine studirao je baletsku pedagogiju na Pozorišnoj akademiji
GITIS u Moskvi. Nakon završetka studija, postavljen je za pedagoga
u svojoj nekadašnjoj Školi i imenovan za direktora Škole od 1981. do
1990.
Od 1990. bio je upravnik Baleta Državne opere (State Opera), a
potom prihvatio istu poziciju u trupi Aalto Balet u Esenu, Nemačka.
Pošto je u dubini duše oduvek bio, a i danas jeste - učitelj, nastavio je
da predaje i bude korepetitor u kompaniji i van nje, da bi se na kraju
opredelio samo za predavanja tj. plesno obrazovanje i napustio trupu.
Tada se posvetio istraživanju baletske pedagogije. Uprkos odveć dugoj
karijeri u oblasti pedagogije, osetio je da je to njegov jedini poziv.
Naime, otkrio je tekst (autor Felzenkreis), u kome se između ostalog
kaže: Kada čovek ne zna šta radi, onda ne može ni da radi ono što želi da
radi.
Putke je tada shvatio da prilikom podučavanja profesor može dati
zadatak učeniku, ali to ne znači da će telo učenika znati kako da taj
zadatak i izvede. Zatim je razumeo da, bez obzira na sport i atletiku,
niko još nije izvršio ozbiljnu studiju o igri, pedagogiji u igri i školovanju budućih baletskih pedagoga. Uvideo je da malo pedagoga
zapravo razmišlja o mogućnosti da učenik ne ume da primeni korekciju, a ako je to i slučaj, ne zna kako onda da je izvede, kako da isprati ono što se od njega traži. Ovi problemi česta su pojava na časovima
baleta, pošto većina vežbi zvuči kao naredba, a tek se kasnije razmišlja
o načinu realizacije i pokretima kojima vežba treba da se izvede.
To ne važi u istoj meri za modernu igru, jer su učenici u toj oblasti
obično po uzrastu stariji i zreliji, dok se u klasičnom baletu radi sa
amaterima ili učenicima koji su vrlo mladi ili čak deca, koji još uvek
ne znaju kako zapravo njihovo telo funkcioniše.
Pedagog mora imati na umu da nijedno telo na njegovom času nije
isto, te korekcije ne mogu biti standardne. Na času se često teži da se
postigne koncentracija učenika, a zaboravlja se da li učenik uopšte zna
zašto, kako i na šta treba da se koncentriše.
Nakon 40 godina podučavanja u različitim okruženjima i rada sa različitim starosnim dobima, Putke je pomislio da mora da postoji i neki
drugi način da se vežbe prenesu na učenike tako da oni mogu da razumeju i osete šta se od njih traži i kako da to izvedu. Drugim rečima,
kako da nauče da misle.
Ubrzo, Putke je upoznao sportskog naučnika Betinu Blezing (Bettina
Bläsing) koja je i sama pokušavala da stupi u kontakt sa nekom osobom
iz sveta igre radi zajedničkog istraživanja na temu funkcionisanja
mozga, pokreta i kibernetike. Prodružio im se Dimitri Volčenko, stručnjak za fiziku. U saradnji sa Laboratorijom za biologiju Univerziteta u
Bilefildu (Nemačka) njihovo zajedničko istraživanje moglo je da počne.
Martin Putke je ustanovio 7 pravila:
– lociranje rotacije centra tela.
(Odmah je postalo jasno da anatomski centar nisu leđa, već karlica.)
– odrediti centar tela, koji se ne spušta vertikalno od potiljka nadole,
već od temena
– podići i spustiti nogu, pozicija kod koje karlica ima ključnu ulogu.
– savijanje i istezanje nogu u plijeu, na jednoj ili obe noge
– istezanje i savijanje noge iz povijene pozicije, kao u pokretu battement frappé.
– rotiranje, kao u grand rond de jambe en l’air poziciji
– rotiranje tako da noge ostaju u poziciji, dok se gornji deo tela rotira kao u grand fouetté-u.
Naravno da svi ovi pokreti imaju nešto zajedničko, a u kom trenutku
i na koji način, međutim, to postaje jasno, dešava se tek kada se mladim učenicima čitav proces objasni na razumljiv način. Putke je istakao i činjenicu da se plesne tehnike moraju prenositi na učenike kao
mogućnost pokreta, a ne kao stil igre.
Tokom radionice postalo je jasno da neće biti lako odbaciti pouzdan
sistem koji je većina pedagoga prenosila godinama, ali, istovremeno,
smo svi bili ubeđeni da je krajnje vreme da se učenici navedu na razmišljanje o načinu primene korekcija, umesto davanja uputstva bez
objašnjenja. Putke je ubeđen da će na ovaj način učenici naučiti da
misle i razumeju šta se od njih traži i kako bi trebalo da nešto izvedu.
Ta i takva saznanja će biti dragocena za njihovu dalju karijeru.
Poznata je činjenica da današnji koreografi očekuju od svojih igrača
da misle o onome što izvode na sceni, ali oni moraju kao preduslov za
to dobiti i razumljivo objašnjenje onoga što se od njih zahteva i šta je
u stvari to što treba da se uobliči u scenski nastup..
U međuvremenu je objavljena i knjiga o ovoj studiji.
Njen naslov je:
The Neurocognition of Dance
B.Bläsing,M.Puttke ,T.Snack
Psychology Press
London 2010
prevod: Marijana Komljenović
Alfa Boys, Milica Pisić
Bitef Dance Company
Foto: Jelena Janković

Orchestra magazin broj 54/55 - PDF

Transcription

Similar documents

Alica v Čudežni deželi

Orchestra magazin broj 56/58 - PDF

Liflet 2 - UK Parobrod

Orchestra magazin broj 29-31 - PDF

Orchestra magazin broj 17/18 - PDF

OBLJUBA POLJUBA - SNG Opera in balet Ljubljana

Abonmajska knjižnica 2012/13

balet - Društvo Baletnih Umetnikov Slovenije

hvala - KSC

1-14August - lovropogorelich.net

Abonmajska knjižica 2014/15 - SNG Opera in balet Ljubljana

Народно позориште (1945-1997)

BILTEN9_Layout 1

JAZ IMAM PA GOSLICE - Glasbena šola Murska Sobota

scena4-2010_Layout 1

scena1-2 2009:scena.qxd