docOrchestra magazin broj 56/58 - PDF
download 
Report Transcription
Orchestra magazin broj 56/58 - PDF
Orchestra plus putokaz istraživačima Milica Zajcev Bibliografska građa 2007 - 2012. Orchestra plus Marija Krtolica „Eksperiment” i „iskustvo” Xavier Le Roy - istraživanje: um, telo i igra Soneti Bitef Dance Company kor. Leo Mujić - Ašhen Ataljanc Foto: Jelena Janković Orchestra 56/58, decembar 2011/ oktobar 2012. SADRŽAJ: osnivač i od 2003. glavni i odgovorni urednik: Ivana Milovanović, [email protected] UVODNIK ................................................................. 2 ORCHESTRA COLUMNA..................................... 4 stručni savetnik: Milica Zajcev, kritičar umetničke igre, teatrolog i publicista GRAND PAS 011 kritičari: Milica Zajcev, Mirjana Zdravković, Milena Jauković, Jelena Kajgo, Milan Mađarev, Milica Cerović... INTERVJU - Mila Dragićević ................................... 6 saradnici: Višnja Đorđević, Nataša Tomić, Svetlana Đurović, Nela Antonović, Dubravka Subotić, Marijana Komljenović, Branko Malek, Ljiljana Mišić, Ljubica Jovanović...i brojne plesne kompanije, trupe, institucije, takmičenja, koreografi, pedagozi i publicisti iz Srbije i sveta Zen - ni reč ni ćutnja .................................................... 21 Bajadera ....................................................................... 8 OGLEDALO IGRE .................................................. 9 Ako bismo malo utihnuli ................................................ 23 Praznik ljubavi............................................................. 25 Mladi balet Teatra milanske Skale .............................. 26 dopisnici / kritičari: Xenia Rakic (Njujork), Miomir Nikolić (Berlin), Tamara Tomić Vajagić (Toronto / London), Breda Pretnar (Ljubljana), Mladen Mordej Vučković (Zagreb / Štutgart), Maja Đurinović (Zagreb), Emilija Džipunova (Skoplje), Marija Krtolica (Njujork) fotografi: Srđan Mihić, Miomir Polzović, Branislav Lučić, Nenad Milošević, Miloš Kodemo, Aleksandar Milosavljević, Jelena Janković i brojni evropski i svetski fotografi Božanstvena komedija ................................................... 27 Aleksandar .................................................................... 30 Severna bajka ............................................................... 33 Triptih Soneti ............................................................... 35 Projekat 11 zemalja 2012 ............................................ 37 9. Beogradski festival igre 2012 ................................... 38 Gostovanje Silvi Gilem i Rasela Malifanta ................. 40 lektor: Dobrila Došen grafički uredila: Tea Nikolić tehnički urednik izdanja: Dušan Šević grafički urednik / tehnički urednik podlistaka: Dušan Šević adresa redakcije / address: Ćirila i Metodija 2a 11.000 Beograd, Srbija Kapetan Džon Piplfoks.................................................. 42 16. Festival koreografskih minijatura 2012 .................. 44 NAGRADE 2011 Zlatni beočug .............................................................. 48 Nagrada "Dimitrije Parlić" .......................................... 49 Nagrada za životno delo .............................................. 50 Nagrada "Terpsihora" .................................................. 51 Nagrada "Radomir Vučić" ........................................... 52 izdavač / editor: Udruženje Intra Contemporary Dance Company Ćirila i Metodija 2a 11.000 Beograd, Srbija Phone / fax: 00381 11 38 08 212 Nagrada Fondacije "Milorad Mišković" ...................... 53 žiro račun: Societe Generale Srbija dinarski rč: INTRA CDC, 275000022001523358 Glavo ludai ................................................................... 59 štampa: ART PRINT, Novi Sad ISSN 0354 - 7922 Sv. takmičenje mladih baletskih umetnika................... 54 Baletski gala koncert u NP u Beogradu ...................... 56 BELEF 2012 - prezentacija FKM .............................. 58 Napoli - Festival cveća u Đencanu ................................. 61 Gostovanje Madlenianuma u Kini 2012 ..................... 63 GRAND PAS 021 Krcko Oraščić ................................................................ 64 autorizacija: Projektinova 32 / 05 od 25.03.2005. Mileva Ajnštajn............................................................ 66 glavni urednici: INTERVJU - Daniel Cardozo.................................... 68 Milena Katić Šerban (1995 – 1996) Milica Zajcev (1996 – 1998) Marija Janković (1998 – 2003) Rukopisi se ne vraćaju. Bez odobrenja osnivača nije dozvoljeno korišćenje sadržaja izdanja, kao ni objavljenih fotografija iz Srbije i iz inostranstva. NASLOVNA STRANA: Aleksandar, Narodno pozorište u Beogradu, Ana Pavlović Pešić, kor. Ronald Savković FOTO: Jelena Janković POGLED U NEPOZNATO - knjige o igri Mirjana Zdravković: Telo sanja .................................... 70 Milan Mađarev: Teatar pokreta Jožefa Nađa ................ 71 SEĆANJA - Iko Otrin ............................................... 73 BIH-Sarajevo .............................................................. 74 HRVATSKA - Zagreb ................................................ 80 SAD - Njujork - Boston ............................................. 98 VB - Bridport - London ............................................. 135 ŠVAJCARSKA / Lozana – Prix de Lausanne 2012 ... 138 Uvodnik MAGLA SVUDA, SVUDA OKO NAS... JELENA JANKOVIĆ Reakcija povodom Politikine rubrike Tema nedelje – Privatna inicijativa u kulturi – objavljene 01.04.2012. Soneti, Bitef Dance Company, kor. Dunja Jocić Aforizam Dragutina Minića – Kada kulturna manifestacija preživi sama, one koji je vode trebalo bi predložiti za Nobelovu nagradu – neodoljivo asocira na sudbinu časopisa za umetničku igru Orchestra, ne zbog pominjanja Nobela, već zbog – preživljavanja. Časopis Orchestra nije kulturna manifestacija. Časopis pripada uglednoj zajednici časopisa srpske kulturne periodike koja je bila nekada društveno i umetnički veoma značajna za plasman, razvoj i primenu mnogih naprednih misli i ideja u svim umetničkim oblastima. Danas ovu zajednicu čine potpuno zanemarene i ponižene grupe izdavača koje preživljavaju, a da ni same ne znaju kako, ni zašto. Dva su razloga inspirisala ovu moju reakciju - 17 izdavačkih godina časopisa Orchestra i moj angažman kao člana Komisije za scensko stvaralaštvo Sekretarijata za kulturu grada Beograda. Časopis za umetničku igru Orchestra osnovala sam 1994. godine. U njemu radim kao glavni i odgovorni urednik. Prvi broj objavljen je 29. aprila 1995. godine na Svetski dan igre. Od prvog broja časopis su podržali najugledniji srpski plesni kritičari, publicisti, pozorišni teoretičari, muzikolozi, istoričari, a veoma brzo je stvorena ozbiljna mreža dopisnika iz inostranstva.Svi oni, i dalje, volonterski, veoma profesionalno i ozbiljno, uobličavaju svako novo izdanje . U našoj zemlji pre Orchestre nije bilo časopisa koji bi se stručno bavio svim vidovima umetničke igre, iako je ona prepoznata u Srbiji kao umetnost još davne 1923. Ni ranije, a posebno danas, ni štampani, ni elektronski mediji, nisu,po mom uverenju,tokom proteklih decenija posvećivali zasluženu pažnju ovoj uglednoj umetnosti. Samo je Orchestra uspela devedesetih godina prošlog veka da spaja zemlje regiona, sakuplja i daje dragocene informacije o umetnosti igre, da izveštava o zbivanjima u toj oblasti u zemlji, regionu (2) Orchestra 56/58 i svetu. Mnogi kulturni radnici Srbije nosili su Orchestru na razne međunarodne skupove posvećene pozorištu i uvek primali čestitanja za njenu stručnost, sadržajnost, vizuelni izgled, kvalitet preloma i fotografija. Prof. dr Milena Dragičević Šešić o značaju ovog časopisa je napisala: Časopis Orchestra možemo smatrati platformom, podjednako važnom za informisanje i evaluaciju, ali i za umrežavanje i jačanje solidarnosti scene koja je umela da vodi samostalno kulturnu politiku odozdo (bottom-up cultural policy). I pored svega, niko nije (ili neće) da uoči koliki značaj ima Orchestra u našoj zemlji i regionu, niti koliko nam mogu biti važni njeni dugogodišnji kontakti sa međunarodnom plesnom zajednicom. Na putu stvaranja svakog novog izdanja uređivački tim savladava Scile i Haribde. U 2012. godini to treba učiniti sa samo 300.000 sufinansirajućih sredstava od Ministarstva kulture Republike Srbije ( 200.000 u 2011.), i sa čistom nulom od Sekretarijata za kulturu, iako se od svakog novog izdanja Biblioteci grada Beograda dostavlja određeni broj primeraka koje ona distribuira gradskim bibliotekama. Tako će biti i 2012. Novac koga uvek ima zapanjujuće malo, ili ga nema uopšte, ne može biti uslov kontinuirane saradnje Orchestre sa beogradskim bibliotekama. Zato tvrdim da se u Srbiji uopšte ne poklanja ni najmanja pažnja neprofitnom kulturnom sektoru. Sponzorima i donatorima jedino mogu privući pažnju festivalske manifestacije, jer tada je njihovo učešće objektivno najvidljivije. Odsustvo prave korporativne društvene odgovornosti, koja je pravilo poslovanja i budžetskih obaveza u naprednim društvenim sredinama, takođe je negativna društvena pojava zbog koje najviše strada neprofitni kulturni sektor kome pripada i časopis Orchestra. Činjenica je da kreatori naše javne kulturne politike – političari već dugo ne prepoznaju privatnu inicijativu u kulturi kao bitan faktor unapređivanja i osavremenjivanja srpskog kulturnog prostora u celini. Ne žele ili ne znaju da uoče velike potencijale kreativnih građana, niti da to iskoriste i za međunarodnu promociju Srbije i definisanje pravaca razvoja kulturnog turizma, sve do stvaranja u tom domenu javne diplomatije naše zemlje. Svi govore o ekonomskom razvoju kulture, o izlasku kulture na tržište, zanemarujući da se do toga može doći samo ako se omoguće elementarni uslovi za ostvarivanje nekog vrednog proizvoda u kulturi, a mnogi od njih, po sopstvenoj prirodi, ne mogu imati ekonomski učinak, pogotovo danas u Srbiji. Zato svi trpe, a mislim da je najviše štete naneto domaćoj plesnoj zajednici. O tome svedoči i izveštaj o gradskom budžetu za manifestacije u 2011. godini, koji je Politika objavila 01.04.2012. Lako se uočava ogroman disparitet u finansiranju međunarodnog Festivala koreografskih minijatura (osnivač je Udruženje baletskih umetnika Srbije), kojem je iz gradske kase dodeljeno 500.000 dinara i Beogradskog festivala igre koji je dobio 2.500.000. Časopis Orchestra je u 2011. godini od Ministarstva kulture Republike Srbije dobio sufinansirajuću pomoć u iznosu od 200.000 dinara, na godišnjem nivou. Ovi projekti su podjednako važni za razvoj umetničke igre u Srbiji, ali velika razlika u nivou finansiranja govori sama za sebe i ponižava sada već potpuno utrnulu domaću plesnu zajednicu. Za tako nešto ne mogu se isključivo „kriviti“ osnivači Beogradskog festivala igre. Zbog tog dispariteta trebalo bi pogledati u pravcu onih koji imaju mogućnosti i prava da izvesne projekte favorizuju na štetu ostalih. Razlozi za takvo delovanje ostaju nepoznati. Zbog takve situacije sam kao kreativna srpska građanka zabrinuta za budućnost Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, Bitef dens kompanije, Baleta novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, Festivala koreografskih minijatura, reprezentativnog Udruženja baletskih umetnika Srbije, Stanice - servisa za savremenu igru (okuplja neinstitucionalizovane plesne umetnike), Pozorišta na Terazijama, jedinog srpskog muzičkog pozorišta i slobodnih plesnih umetnika, kojima je dat taj status, a onda im je ukinuta poslednja „sigurna kuća“ – Beogradski plesni centar u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ i tako su „ izbačeni na ulicu“. Mislim da se frustracije koje vladaju u domaćoj plesnoj zajednici ne mogu više ignorisati. Kreatori kulturne politike u Srbiji, na svim nivoima, moraju hitno pristupiti reanimaciji srpske umetničke igre, u svakom smislu i u okviru svih njenih pojava. Ivana Milovanović osnivač i glavni urednik časopisa za umetničku igru Orchestra, predsednica Umetničkog veća Udruženja baletskih umetnika Srbije (2009/2012), članica NUNS-a i Međunarodne federacije novinara. Politika je odbila da objavi ovaj tekst. Tekst je objavljen na stranicama onlajn časopisa Preko ramena. (www.prekoramena.com). Zen, ni reč ni ćutnja SRĐAN MIHIĆ Sekretarijat za kulturu Beograda svake godine objavljuje javni konkurs za sufunansiranje projekata u kulturi za narednu godinu. U Komisiji za scensko stvaralaštvo, rešenjem Gradonačelnika, radila sam kao član od 2008. do 2012. Ta Komisija nikada nije dodeljivala finansijska sredstva. Njen zadatak bio je da proceni kvalitet projekata i da ih, na osnovu ustanovljenih kriterijuma, preporuči za sufinansiranje.Tokom mog mandata, ni jedan preporučeni projekat nije dobio pun iznos koji je aplikacijom zatražen, već je uvek bio znatno manji. Tako će biti i u 2012. Rad u Komisiji je veoma težak i odgovoran posao, posebno za mene, jer sam se zalagala za veću podršku plesnim projektima domaćih koreografa i institucija umetničke igre. Komisiji za scensko stvaralaštvo dostavljen je 91 novi projekat čija realizacija je planirana u 2012. Za sufinansiranje preporučili smo samo 20 i to u znatno manjem iznosu od traženog. Novaca nema. Orchestra 56/58 (3) ORCHESTRA COLUMNA Skaska o Odeti Jedinstvena i veličanstvena, talentovana i drugačija, ljubav i čarobnica, plemkinja i prostakuša, buntovnica i ljubavnica, kraljica i seljančica, gospodarica i sluškinja, vitez i lepotica, princeza i goropadnica, dama i zavodnica, ratnica i Odeta - Bela labudica nad labudicama. nepredviđeno... Neko je Odetu prijavio i ona je kolima hitne pomoći, u pratnji policije, odvedena u bolnicu za „s uma sišavše“, sektor Beograd, da bi posle nekoliko dana bila prebačena u sektor „Padinska Skela“, gde je zadržana narednih pet meseci, a da o tome nije obavešten Centar za socijalni rad na njenoj opštini. Obožavana i poštovana, cenjena i uvažavana, hvaljena i slavljena, inspiracija i idol, pravdoljubiva i ljubopitljiva, disciplinovana i temeljna, plemenita i vredna, besprekorna i tačna, hrabra i osećajna, bezazlena i nepokolebljiva, visprena i pravična, dobra i strpljiva, pamenta i duhovita, učitelj i borac, ali i „antiprotivni mrgud“ i bosanska “tvrda glava“. Jovanka Bjegojević, velika srpska balerina i živa legenda. Bašibozuci su se veoma uznemirili i zabrinuli zbog njenog iznenadnog nestanka. Tragali su za Odetom, sve dok nisu uspeli da saznaju gde se nalazi. Kako su to uspeli, naizgled nije bilo jasno, a zapravo je bilo toliko očigledno! U dogovoru sa njenom doktorkom, povremeno su je posećivali i izvodili iz bolnice, dovodili je u Beograd, odvodili kod lekara, kao i u banku radi podizanja određene sume novca, a onda bi joj organizovali druženje sa presretačima u stanu jedne stare, sada već pokojne, bogate korisnice njihovih „plemenitih“ usluga. Pretpostavlja se da su se već u tom periodu manipulatori dočepali ključeva njenog stana, kao i bankovnih kartica i dokumenata. Posle pet meseci, potpuno iscrpljena, dezorijentisana, uplašena, vidno omršavela, skrhana i sluđena, Odeta je otpuštena iz bolnice sa dijagnozom. Izašla je u pratnji svojih „dušebrižnika“ koji su u otpusnoj listi sa epikrizom, navedeni kao „porodični prijatelji“! Iskoristivši njeno narušeno psiho-fizičko stanje, Odetu su „porodični prijatelji“, navodno po njenom izboru, smestili u Dom za stara lica, na obodu grada. Međutim, kada je dovedena u Dom, nametljivo brižno ponašanje i „dobre namere“ njenih samozvanih „staratelja“ ubrzo su izazvale sumnju medju zaposlenima u Domu i čitav slučaj je prijavljen Centru za socijalni rad na opštini u kojoj je Odeta živela i koji je odmah preduzeo adekvatne mere za njeno zbrinjavanje i stabilizovanje narušenog zdravlja. Od bašibozuka je zatraženo da Centru predaju ključeve od stana i njena dokumenta, što su oni i učinili. Posle izvesnog vremena, u cilju zaštite od prevaranata i presretača, Odeti su do daljnjeg uskraćene posete i kontakti sa spoljnjim svetom. Jednoga dana, a da se ne zna čijom zaslugom, u jednom časopisu koji se bavi kriminalom u svim sferama društva, izašao je članak o Odetinoj tužnoj sudbini, zatočeništvu u Domu za stara lica i nepravednom i ishitrenom pokretanju postupka za lišavanje poslovne sposobnosti. Već kao mlada i uspešna, a kasnije i kao zrela umetnica, Odeta je bila proganjana, ponižavana, zaključavana, tučena, vređana, potiskivana, izlagana neprijatnostima, podmetačinama i pretnjama, što je rezultiralo dugogodišnjim strahom i teskobom, neprestanim nepoverenjem i maničnom podozrivošću prema svemu i svakome.U svačijim rečima i postupcima neminovno je počinjala da vidi samo zadnje namere. Skoro sve oko sebe počela je da smatra pritvornim, podmuklim i opakim osobama kojih se treba čuvati. Verovala je da je meta zavere u kojoj bi svi hteli nešto da joj podmetnu, da je prevare, iskoriste, pokradu. I bilo je gotovo nemoguće razuveriti je u suprotno. Kao i mnogi vrhunski umetnici, osim na sceni, Odeta je i u životu bila „nepopravljivi“ solista, a zbog svoje isključivosti i „kratkog fitilja“ u poznijim godinama ostala je sama, u sukobu sa celim svetom i sa samom sobom, u zavadi sa okolinom i komšilukom, udaljena od profesije, otuđena od matične pozorišne kuće i kolega, ali ne i zaboravljena. No, to nije znala, ili nije htela da zna. Činilo joj se nezamislivim da iko može da ima drugačije ciljeve, namere, vrednosti i merila od njenih. Jednog dana, na njenu životnu scenu stupili su izviđačipresretači beogradskih bašibozuka. Na ulici, zatekavši je u nekoj raspravi, lovci na stare i usamljene su joj ponudili pomoć, za početak - oko popravke frižidera, a zatim i ostale vidove pomoći, uključujući tu i druženje (iz interesa), ispunjeno slatkorečivošću i prividnom ljubaznošću, koja joj je toliko nedostajala, kao i ljubav, briga i razumevanje. Shvativši šta joj nedostaje, svesni da je sama, nezaštićena, i da je sa malobrojnim rođacima porušila sve mostove, veoma dobro i vešto organizovani prevaranti počeli su svojski da se trude oko Odete. Branili su je od agresivnog komšije, vodili je na razna događanja i predavanja, ručkove po kućama i po restoranima, u šetnje po njenim omiljenim mestima. Beogradski opsenari i slatkorečivi pauci, bili su strpljivi i nisu štedeli ni vreme, ni novac, samo da bi pridobili njenu naklonost, sa ciljem da se okoriste Odetinom imovinom koju čine stan u strogom centru Beograda i pristojna ušteđevina, pod plaštom „viših ciljeva i humanitarne svrhe“. Trebalo je samo da potpiše punomoćje kojim ovlašćuje đavoljeg advokata da je zastupa i da u njeno ime, i za njen račun, preduzima sve pravne radnje. I malo je nedostajalo da se Odeta uplete u paukovu mrežu, no dogodilo se nešto (4) Orchestra 56/58 Duhovi su se uzburkali, javnost se zainteresovala, kontaktiran je Centar za socijalni rad, stiglo se i do sudije koji vodi Odetin predmet, usijali su se telefoni, razmenjivani su mejlovi, došlo se do mnogih kontradiktornih podataka i klupko je polako počelo da se odmotava. Čitavu akciju pomno su pratili bašibozuci koji, veruje se, i stoje iza članka koji se pojavio u novinama. Navodno zabrinuti za Odetinu sudbinu i neopravdanu izolaciju, obratili su se kolegama iz njenog strukovnog udruženja, stalno ističući da je za sve što joj se dešava kriv Centar za socijalni rad, a da su njihove namere časne i poštene. Duboko sumnjajući u te namere, kolege iz strukovnog udruženja, preuzeli su inicijativu i započeli akciju spasavanja Odete iz zatočeništva. U saradnji sa Centrom za socijalni rad i Domom za stara lica, odobreni su im telefonski razgovori sa Odetom, a zatim i posete. Odeta je mislila da sanja kada su se kolege pojavile u sobi koju je delila sa još šest, veoma starih, teško pokretnih i bezvoljnih ženskih osoba. Za razliku od njih, Odeta je bila živahna, duhovita, visprena, kretala se sama i bila je veoma srećna što posle toliko meseci odsečenosti od spoljnjeg sveta vidi poznata lica. Usledile su dalje posete, telefonski pozivi iskrenih prijatelja, razgovori i dogovori koji su rezultirali premeštanjem u drugi Dom za stara lica, ovoga puta po njenoj želji, kao i angažovanjem advokata koji će je ubuduće zastupati. Labudovo jezero Odeta je, najzad, dostojanstveno zbrinuta, zadovoljna je i srećna i donekle slobodna. I sada, umesto da joj se kao staroj osobi, koja je ni kriva ni dužna prošla kroz pakao bolnice za „s uma sišavše“, obustavi postupak za lišavanje poslovne sposobnosti, Odeti predstoje nimalo prijatna ročišta, na kojima treba da se izbori za svoju potpunu slobodu i dostojanstveno treće doba. Sa druge strane, opasnost i dalje vreba - od beskrupuloznih beogradskih bašibozuka, presretača i izviđača koji ne miruju. Traže je i raspituju se svuda za Odetu, verovatno se nadajući da će ponovo uspeti da je obrlate i tako povrate plen koji su neplanirano izgubili. Nadajmo se da im to neće uspeti, ni njima, ni tamo nekom zakonu, niti sudu, i da će „Skaska o Odeti“, imati srećan kraj. Sonja Lapatanov baletska umetnica i putopisac, predsednik Udruženja baletskih umetnika Srbije (2004/2012) Tekst je objavljen u Politici 02.03.2012., u dodatku Kultura, nauka, umetnost Orchestra 56/58 (5) Piše: Irena Krešić INTERVJU – Mila Dragićević, primabalerina Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu SRĐAN MIHIĆ Zagonetka tela (6) Orchestra 56/58 Kraljica Margo, Mila Dragićević i Milan Rus P očetkom decembra 2011. godine, u naslovnoj ulozi u baletu Bajadera, naša primabalerina Mila Dragićević obeležila je dvadeset godina umetničkog rada na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Biti balerina i o(p)stati na srpskoj sceni - da li je to za vas izazov ili odbrana tradicije i čuvanja kulture, umetnosti baleta? Biti balerina dato je od Boga i urođenih ličnih sposobnosti. Ostati u nečemu na vrhu je najteža stvar. Uspeh se ne prašta, treba ga gajiti, čuvati i mnogo raditi na tome. Beogradska publika, veoma merodavna i kulurno obrazovana, nije ni malo naivna. Ipak, ne znam koje su to sile koje deluju da nam danas ništa više nije sveto, pa ni umetnost, mesto za radost, eksploraciju, asocijacije, katarzu od svih nevolja svakodnevnog života. Tokom svoje karijere prošla sam kroz mnoge likove klasičnog i modernog baleta. Prema svakom projektu sam imala drugačiji pristup. Kao početnik i kao dete koje tek nevino i željno „uči“ da hoda. Zahvaljujući iskustvu kroz rad i prirodnom osećaju - instinktu, naslučivala sam u kom pravcu idem i da li je to dobro za mene. Naravno, uz podršku koreografa, kao „vođe grupe“ koji vodi - aktivira u meni, ono što se može preneti u konkretnu scenu, vidljivo materijalizovanu mojim govorom tela. Jednom ste rekli: Kada živim, ne osećam da živim. Ali kada Balet se uči s noge na nogu i prenosi kao neka vrta tajnog znanja. Ta „prva noga“ za mene bila je naša primabalerina Višnja Đorđević. igram, tada osećam da postojim... Ja imam malo vremena za privatni život. Potpuno sam predana Rad sa njom mi je pomogao u najdelikatnijim trenucima u životu i profesiji, ali nisam fanatik. Opstati na vrhu je konstantan rad, kroz sazrevanje na sceni. Danas, saradnja sa baletskim umetnikom veliki uloženi napor i volja da svakodnevno idem na probe, da Svetozarom Adamovićem, poslednje dve godine, stavlja akcenat vežbam. I kada sam bolesna ili „imam pukotine“, usled nemira na filing, ono što se oseća u vazduhu. Ipak, rad na ulozi Bajadere duše, moram da radim sa svojim telom. Nije poenta u jednoj sa slavnom ruskom balerinim i pedagogom Komlevom iz Sankt Peterburga, pružio mi je dirljivo iskustvo i konačno objašnjenje u dobro odigranoj predstavi, ako svaka sledeća neće biti bolja. čemu je zagonetka umetnosti i moje profesije. Otvorila me je u Posle velikih davanja, zbližavanja, otvaranja, deljenja sebe na onome što je moje skriveno, nepoznato Ja i što me je fasciniralo i sceni, kada možete umreti i ponovo oživeti, nastaju veliki „pado- ostavilo bez teksta. vi“ –vraćanja sa scene u realnost krhkih granica. Teško je živeti drugačije od onoga za šta si obučavana, oblikovana kao ličnost još Vaša mala priča. Ko je odgovoran da balerina svakog dana bude od malih nogu. Konstantan susret sa ogledalom- mojim surovim sve bolja, da kvalitetnije živi i pobedi strahove ? „nad ja“, koje me usmerava kakva treba da budem i kakva mogu Moj odnos prema profesiji je dosta miran, pun poštovanja i uz da budem u idealu, nedostižnoj slici. ogromnu ljubav. Nikako ne mislim da umetnik treba da bude narGde su mediji u ulozi vaše biografije: Beli i Crni labud, Žizela, cisoidan, već samosvestan, za potvrdu sebe „sa viškom“. To veliki Kitri, Bajadera, Dalila... Da li je to „informacija“ za današnje umetnik zna. Ništa se ne može sakriti na sceni, sve se vidi. obožavaoce idola promena? Danas, globalna sajber kultura ima moć kojom vlada veštački, podređena zahtevu „ zapanjiti svet“. Infrmacija je šok, bolest, perverzija,...Pozorište baleta je ritual, ceremonija, svetkovina - medij koji nudi neposredne žive komunikacije i gotovo sve se ponovo dokazuje u afektu iščekivanja. Zbog te posebne vrednosti , kojom balet osvaja efektom fantastike i zaprepašćenja stvarnosti u nama, ta informacija o uzvišenom osećanju sebe i ne može se opisati, zabeležiti fotografijom, slikom. Poznato je da su moje predstave pune publike i odražavaju dostojanstvo i nivo naše kulture Ali to kao da nije dovoljno za naše državne institucije sistema - očuvanja umetnika, nacionalne vrednosti, samo po sebi .Ispričaču vam moju malu priču. Kao prvakinja baleta, ja nemam moju sobu iz koje crpim energiju, gde odmaram um i telo, posle mukotrpnih proba i predstava I danas još uvek nije rešeno moje stambeno pitanje. Pitam se da li i ja imam status izbeglih lica u Beogradu, gde sam rođena u baletskoj kući, moji roditelji su bili baletski igrači i sestra – prvakinja baleta. I još gore od toga, za jedan sistem kulture, što ja kao pojedinac nemam kome da se obratim. Jer, ništa ne tražim na poklon, niti bez pokrića. Nekada su mediji bili veliki autoriteti, poznavaoci baletske umetnosti na jednom adekvatnom nivou. Sada, koliko primećujem, ko i kako stigne da piše - promoviše sebe, uzimajući u usta naša Kažu, ljudi ne vole balet, ali vole balerine. U čemu je tajna te velika imena, a za to ne odgovara...Odavno sam prestala da čitam čud(es)ne žene? kritike. Ali kada poželim, znam ko je stručan, tada je i pročitam. Magija jeste harizma u našem svetu. Balet je pre svega estetika. Ako postoji neka istina, kako je vi otkrivate ili bar naslućujete Zato ne čudi da publika voli balerine, očuvane i negovane u lepoti izražajnih osećanja, koja se otkrivaju jedino maštom. Ali ta čudesna u stvarima koje miruju tu oko vas? žena, pred kojom gledalac zastane, oslepi i obnevidi, nije svaka Balerina stvara. Ona ne priča o tome koliko je doprinela. Balet balerina, već samo ona koja osvaja, najpre, unutrašnjim lepotom, nije nikada samo ples. On je i gluma; igrati muziku, imati bogatstvom svoga duha koji prevodi u lepi govor Tela, zahvaljujući autentični ljudski odnos sa partnerom i sa kolegama. Balerina kojem gledalac ima utisak da je voljen. govori apstraktnim simbolima u formama pokreta osobenog stila i izraza. Njena istina se samo naslućuje u tom trenu života na Za kraj, čovek je samo tamo čovek gde se igra, čovek postoji samo u igri. sceni, koji je već prošao. Da, to je tačno. Ja živim, igram, volim, umirem, jer za mene to je isto. Sve izrasta iz postojanja univerzuma sveta igre. Intervju je objavljen u nedeljniku NIN, 15. 12. 2011. Orchestra 56/58 (7) Piše: Irena Krešić Premijera - Bajadera Ludviga Minkusa, koreografska postavka Gabrijela Komleva k.g Narodno pozorište u Beogradu, 19. i 24. maj 2011. Legenda, egzotika temperament, fluid Libreto Marijusa Petipa, inspirisan poemom o Šakantuli, slavnog indijskog pesnika Kalidasa, u čarobnoj senci večnog ženskog, melodramske produbljene romantične sadržine i motiva legende i egzotike, afirmiše ljubav žene i muškarca. Istovremeno predstavlja afirmaciju ženskog i njene slobode - da bira smrt, predodređene sudbine nesrećne žene. U toj nametnutoj dilemi jedino voljeni oživljava mrtvu ljubavnicu u snu, uzdiže je u najvišu sferu anđeoske svite odevene u belo. Bajadera,Mila Dragićević SRĐAN MIHIĆ Bajadera - Nikija Mila Dragićević, tehnike tečnog stila, neumoljivo strogog, teškog, silovitog sa osećanjem za moduliranje psiholoških vrednosti svog „teksta“ igre i uz minimalnu, mimički neznatnu patnju i raspoloženje, ova na[a diva balerina, oblikuje svoje otkriće Bajadere kao drugačiju vrstu dramatičnosti plesa – rituala. U čemu je bio značaj baleta Bajadera, legendarnog ruskog koreografa Marijusa Petipa, izvedenog 1877. u Sankt Peterburgu, a potom u Moskvi, a kakav je njegov smisao danas? Umetnička vrednost Bajadere nije u trajanju njene estetske prirode, već njene ideologije - umetnosti velikog baleta - buržoaskog realizma klasne ideologije građanskog društva, na vrhuncu njegovog prosperiteta. Strogo kanonizovane koreografske strukture, ekspresivnog dramskog stila, lepote akademizma,virtuoznosti igre i sa 230 igrača na sceni... u tom skupu umetničkih rezultata „ pomejeske umetnosti“ obnova ruske Bajadere, crpi svoje razumevanje i značenje, kod onih njenih savremenika koji je mogu razumeti i visoko ceniti. Kao novo baletsko delo, Bajadera, u tri čina i pet slika, u koreografskoj postavci Gabrijele Komleve iz Marijinskog teatra, prema verziji V.M. Čabukijanija i V.I. Ponomerova, prvi put je izvedena u istoriji beogradskog Baleta Narodnog pozorišta. Koreograf Komleva sačuvala je izvornu vrednost ideologije ruske Bajadere, bogatstva tonova i akcenata, sugestija i opčinjavanja u svim vidovima imago baleta žena koji gledalac prima kao umetničku tvorevinu nečeg toplog, nežnog ženskog, uprkos hodu vremena i razvitku umetnosti, vraća u okrilje tradicije. Svojom suptilnom poentiranom obnovom Bajadere Komleva je doprinela kreativnom vrhuncu našeg baleta u sadašanjem trenutku izvođenja Bajadere, u punoj stilskoj harmoničnosti. (8) Orchestra 56/58 Lik Solora Jovica Begojev je modelovao više iz intuicije nego izformalnihkanonizovanihstrukturaigreizvedenesavršenom tehnikom. U prikazu „muške patnje“ ostavio je dubok trag doživljaja, erotski, fluidan, temeramentan, čime se predstavio kao raskošni svetlucavi umetnik koji vlada sobom. Gamzati, drugi tip žene - suprotnost Bajaderi, Tamara Ivanović je trebala da sa više određenja sugestivnih ženskih akcenata strasti, uobliči svoj lik žene koja seje uništenje i smrt, jer nije dovoljno imati umeće tehnike, često neenergične i neefektne ( fuetei), za autentični psihološki čin stvaranja. Veliki ansambl u brojnim uvežbanim deonicama, kao i solistički nastupi iz divertismana i svita Kraljevstva senki ( 32 balerine u belom), pronašao je vrednosni izraz lepog,vizuelnog i sugestivnog načina predstavljanja ženskog ansambla, po ugledu na „carska “ baletska pozorišta belog baleta. Scenografija Borisa Maksimovića ( štampani dekor, scenski prostor bez osećanja dubine, kič plastika) drastično je uništila osnovnu ideju dela „faraonske scenografije“, arhitekturu velikog maharadžinog dvorca u vrtovima iz snova što se prostiru u dubini beskraja. I kostimi Olge Mrđenović (u mračnim kič bojama, neadekvatnog materijala, u neskladnu sa likovima),oduzeli su uzvišenost, slikovitost i asocijativnost doživljaja u aspektu simbolizacije i označavanja ulepšanog sveta egzotike i mistike Bajadere. Velika je zasluga dirigenta Đorđa Pavlovića u doprinosu izvanrednom izvođenju Orkestra Narodnog Pozorišta. I „druga“ premijera Bajadere : Ana Pavlović - Bajadera Nikija, Jovan Veselinović - Solor, Dalija Imanić - Gamzati ... osobene stvaralačke originalnosti, dala je određenu meru scenske kulture baleta o ženi koja je u životu jedno, a u umetnosti drugo. Objavljeno u nedeljniku NIN 02.06.2011. Ogledalo igre Piše: Milica Zajcev Beleške o igračkim događajima na beogradskim scenama. K ada pišete kritike o zbivanjima u umetničkoj igri raznovrsnih predznaka skoro šest decenija, onda zaželite da ponešto izmenite u saopštavanju svojih utisaka o njima i da čitaocima pružite neki drugi način, od godinama čitanog, kojim bi ih zainteresovali da pojedinu predstavu, koreografa, izvodjače vide i dožive. Razmišljajući o tome, učinilo mi se da je haiku poezija istinska inspiracija za takav preokret. Kratko, jasno,obojeno u odgovarajućoj meri koliko znanjem, toliko i emocijama. Stoga želim da svojim vernim čitaocima mnogih generacija ponudim svoje novo OGLEDALO IGRE na stranicama časopisa Orchestra, koje će svojim odsjajem pobuditi, pre svega, njihovu radoznalost da vide određeni igrački dogadjaj ili da ga, što je još važnije, ponovo dožive i upotpune vremenom oblikovano sopstveno gledište. Radovaću se da u tome uspem. Kako, iz poznatih razloga, Orchestra izlazi mnogo ređe nego što redakcija i čitaoci žele,u mom “ogledalu” će morati da se ogledaju igrački događaji, čije su premijere izvedene i pre nekoliko meseci. No, to nije prepreka da se o njima kratko piše i da se oni prvi put ili ponovo pogledaju. Jer, obrazovanu plesnu publiku ne formira samo sporadičan odlazak na igračku predstavu, več i kontinuitet u razmišljanju o njenim dometima – o koreografskoj postavci, o izvođačima, o autorima muzike, kostima, scenografije i, što je veoma važno, određenoj dramaturškoj obradi igračkog sadržaja. Za početak svog haiku kritičarskog razdoblja odabrala sam događaje na beogradskim igračkim scenama koji su viđeni u pozorišnoj sezoni 2011/2012.godini. 45. B I T E F 2011. Kao što je uobičajeno i na 45. Beogradskom internacionalnom teatarskom festivalu izvedene su igračke predstave savremenog plesnog opredeljenja. 15.septembar 2011. u Ateljeu 212, AKO BISMO SVI MALO UTIHNULI. Koncept i koreografija: Snježana Abramović Milković. Izvođači: Bitef dens kompanija (Bitef Dance Company) Prva odigrana predstava na 45. Bitefu bila je i prva u sezoni 2011/2012. u Beogradu. Poznata umetnica iz Hrvatske Snježana Abramović Milković svoju predstavu, koja bi mogla imati i naslov U potzrazi za razumevanjem, je zajedno sa izabranim izvođačima, koje je predvodila primabalerina Ašhen Ataljanc, za temu odabrala sociološko - psihološko - filosofsko analiziranje postupaka jedinke u savremenom društvu. Uskovitlana igra je imala snažnu tenziju iskazivanu upečatljivim pokretima, koji su smisaono izrastali iz predloška predstave. U buci uzavrelog besa, koju su sopstvenim telima stvarali, oni su svojim telima istovremeno otkrivali sopstvene tišine i misli ponirući u vlastitu duhovnost, koja, uprkos individualne sebičnosti, ipak ide ka nalaženju uzajamne bliskosti ispunjene osećajnošču. Taj dugi, zanimljivom igračkom leksikom traženi put ka drugima, obilovao je solo plesovima, duetima, frontalnim nastupima celog ansambla. Samovanju, voajerizmu, bučnom nedostatku razumevanja drugih, suprotstavljao se čudesan nebeski ples Ašhen Ataljanc sa pet svojih saigrača. Stapanje gotovo nespojivih individualnosti kao da je isticalo u prvi plan okosnicu centralnog pitanja ovog upečatljivog plesnog dela, onog koje je Felini postavio na kraju svoga filma Glas meseca: Ako bismo svi malo utihnuli, možda bismo nešto i razumeli. JELENA JANKOVIĆ Ako bismo svi malo utihnuli Orchestra 56/58 (9) Ogledalo igre Bez naslova 20. septembar 2011, Centar za kulturnu dekontaminaciju BEZ NASLOVA, Koncept i režija: Jožef Nađ Istraživanje prostora intimnosti dovelo je poznatog pozorišnog umetnika Jožefa Nađa i njegovu partnerku An Sofi Lanselin u prostor kocke dimenzija 5x5 u kojoj se odvija koreografsko, filosofsko i estetsko istraživanje sopstvene i uzajamne intimnosti.U kon-tekstu ograničenog prostora, Nađ i Lanselin mikroanalizom pozorišnog performansa, specifičnim oblicima teatra pokreta, analiziraju i mogući odnos publike prema načinu na koji saopštavaju elemente modifikacija intimnosti. Taj strogo omeđeni prostor kretanja izvođača mnogo više pogoduje no veliki scenski prostor, veoma koncentrisanoj, minimalističkoj i intenzivnoj igri, koju koreograf veoma osmišljeno vodi. Pod svetlošću sveća dvoje izvođača otkrivaju sopstvenu intimnost, međusobno je suprotstavljaju, nailaze na uzajamno razumevanje, koje, međutim, dugo ne traje. Polemišući tokom performansa sa svojom idejom intimnosti i stvaranja pozorišnog čina, autor često ostaje teško dostupan širem krugu gledalaca zbog svoje introvertnosti. Postavljena u Regionalnom kreativnom centru “Jožef Nađ” u Kanjiži plesna drama dvoje aktera Bez naslova je bila namenjena premijernom izvođenju na Praškom kvadrijenalu, gde je, kao i na potonjim gostovanjima u inostranstvu dobila veoma visoke ocene stručne javnosti. Ova osamdeset minutna predstava inspirisana Direrovom triologijom i pesmama Pola Celana je, čini se, najkompletnije misaono ostvarenje Jožefa Nađa, jer samosvojnom mrežom pokreta upućuje na pesnikove stihove: Ni šum ni svetlost Ne šunja se između nas i ne daje odgovor. 24. septembar 2011, GARDENIJA. Režija: Alen Platel&Frank Vant Laecke, Koncept: Vanesa van Durm Na samom kraju 45. Bitefa čuveni savremeni belgijski reditelj Alen Platel, čije koreografije su već viđene u Beogradu, je sa svojim ansamblom Le ballet C de la B i saradnicima predstavio svoju čudesnu tužno-humornu predstavu Gardenija. Pred zatvaranje davno osnovanog pozorišta, koje je nosilo ime prelepog cveta, sakupili su se njegovi stari članovi –travestiti da bi, izvodeći svoje nekada najpopularnije tačke, otkrili tajne svoga najintimnijeg života. Izvođenje njihovih songova i igara suprotstavljeno Pravoj ženi i privlačnom Rusu a la Nurejev plenilo je do zanosa strasnom teatarskom zanesenošću, a nekada su otkrivali sa iskrenom gorčinom svoj samosvojini svet. Dva sata neprestane angažovanosti vremešnih “dama” (nekadašnjih mladića), kabaretskih travertiranih izvođača, koji su davno sišli sa dasaka što život znače, transeksualaca koji nikada nisu ni bili na njima, prošlo je u trenu. Dirljivost njihove tuge za prošlim vremenima kabaretskog sjaja na njihovoj poslednjoj predstavi plenila je iskrenošću njihovog neobičnog sveta,topline nežnosti i lakoumnosti, te je njihov ples i pored vremešnosti izvođača bio tehnički gotovo besprekoran, a osmeh na njihovom licu mamio je suzu u gledaočevom oku.Vrhunska profesionalnost i duhovito poigravanje osećanjima. (10) Orchestra 56/58 Ogledalo igre 27.septembar 2011, velika scena Opere i teatra Madlenianum,premijera PRAZNIK LJUBAVI, Režija, koreografija i scenografija: Aleksandar Ilić VLADIMIR NEŠOVIĆ Ambiciozan poduhvat je, nesumnjivo, postaviti baletsku predstavu po romanu Capsella bursa pastoris Teodore Sujić, čija istinita ljubavna poezija nadrasta sva vremena. Tanana i nadahnuta, mladalačkom iskrenošću istkana proza moje prijateljice bila je za nas, njene vršnjakinje, zaista praznik ljubavi, naivne i čiste, kakva se u našoj prvoj mladosti negovala. Stoga sam, možda i pogrešno, mislila da će balet nadahnut takvim mladenački naivnim doživljajem prve ljubavi biti daleko poetičniji no što nam je ponuđeneno sa scene Madlenianuma. Plesna leksika koreografa Aleksandra Ilića bila je opora, snažna, uzvitlana i mogla je biti ilustracija i nekog sasvim različitog sadržaja. To nikako ne znači da se u postavci trebalo više zadržati na naivnim, narativnim,”sladunjavim” pasažima, ali Teodorin tajnoviti praznik ljubavi nije prožimao zbivanja na sceni. Više prostora u scenskoj plesnoj adaptaciji opisima Beograda, koji su i za nekadašnja i za ova vremena sjajni u knjizi sa naslovom tanane i lepe biljke, sigurno nije moglo biti. Ali, za moju generaciju, koja je sa zahvalnošću prihvatala prepravljenu odeću predratnih mama, tetaka i komšinica, koja nije odlazila u šetnju bez knjige, koja se, možda, više slagala sa bojom prepravljene suknje, no sa sa sadržajem podobnim sopstvenim godinama, vrhunski doživljaj je bila pozorišna predstava, nova filmska adaptacija poznatog književnog dela, koncert na Kolarcu, emotivno je bila ushićena ukradenim poljupcem – a Ilićev balet je bio više slika savremenih devojačkih snova, no naših davnih. Izvođenje predstave je bilo povereno igračkim umetnicama Milici Bezmarević, Olgi Olčan, Ani Ivančević, Smiljani Stokić,Tijani Šebez, Nini Raca i koliko zavodljivom, toliko i oholom Milošu Marijanu dobro zamišljenom jedinom muškom liku u predstavi. Scenografija, kostimi, muzički kolaž imali su posebnu scensku vrednost. No, neka mi bude oprošteno, na generacijskoj zapitanosti, nije li cela predstava bila neka druga, decenijama i duhom i igrom, udaljena od svoga izvornika Capselle bursa pastoris? 01.oktobar 2011. Sava Centar MLADI BALET TEATRA MILANSKE SKALE Baletska škola Akademije Teatra milanske Skale, osnovane 1813. godine, na čijem čelu je danas direktor Frederiko Olivieri, gostovala je u beogradskom Sava centru izvodeći koreografije Balanšina, Kilijana i Preljocaja.Veoma dobro igrački obrazovani mladi umetnici iz Italije sa podjednakim uspehom, vrednim pohvale, izveli su Večernje pesme Dvoržaka u uvek zanimljivoj i duhovitoj postavci Jiržija Kilijana, Bele suze na muziku baroknih kompozitora u koreografskoj vizija Anželina Preljocaja i čuvene Balanšinove Teme i varijacije neoklasičnog stila, a na muziku P. I.Čajkovskog. Ovaj ozbiljan program veoma suvereno su tehnički savladali diplomci Baletske škole iz Milana, no ostali su u granicama dobrog školskog koncerta. Stilsko opredeljenje svakog od izvedenih dela je strogo poštovano, no niko od mladih izvođača nije posedovao posebno uočljivu individualnost, koja se mogla izraziti izuzetnom tehničkom virtuoznošću, ličnom duhovnom snagom ili jednostavno iskricom šarma budućih zvezda svetske umetničke igre. Možda će mi se zameriti neobjektivnost ili pristrasnost, ali nismo zapazili ni jednu izrazitu igračku individualnost, koju smo, u impozantnom broju školskih koncerata naših baletskih škola uočavali tokom decenija. Mnogi od tih naših diplomaca postali su čak isvetski poznati umetnici ili vodeće ličnosti u domaćim baletskim i igračkim ansamblima. Treba imati poverenja i u sopstvene mlade umetničke snage i omogućiti im obrazovanje dostojno njihovih istinskih talenata. Oktobar 2011. JEZIK ZIDOVA, koreografija i režija: G.Vajzman i R. Haver Gostovanje Forma za novi ples povodom obeležavanja 150. godišnjice Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Igračka predstava Jezik zidova baletskog ansambla SNP u Novom Sadu odnosno Foruma za novi ples, ovenčana brojnim nagradama – 12. INFANT, 4o.BITEF (nagrada publike), Nagrada „Dimitrije Parlić“ – sve 2006.godine i Teatarfest 2000, Sarajevo – za raznolikost ispoljene energije i suptilnu preciznost kolektivnog plesnog izraza i Pohvala za klaustopotentnost ormara - i na svom drugom gostovanju u Beogradu pokazala je čudesnu energiju sedam sjajnih igračica iz SNP u Novom Sadu koje su nas između izbledelih tapeta,barskih stolica i stolova, uz elektro-akustičnu muziku Elada Koena sugestivno vodile kroz istraživanje ženskog izražavanja u savremenoj igri. Njihovo dinamično kretanje između haosa i disciplinovanog reda, proizvodilo je gotovo zaraznu životnu energiju, koja nadizali sopstvena ograničenja „urođenog stida i mogućih društvenih osuda“. Ta nesvakidašnja i toliko zahtevana energija u savremenoj umetničkoj igri u predstavi novosađanki je mogla samo izazvati oduševljenje i poštovanje. Posle toliko godina od premijernog izvođenja „prva podela“, kao i nove interpretatorke, su sa takvom silinom odigrale moguće razbijanje pokretom uskih okvira intime i sposobnost da se u međusobnoj komunikaciji dosegne zajedništvo sa drugima, da čak mogu gledaocima postaviti pitanje u čemu je „tajna“ njhovog tako snažnog, tako predanog i uzbuđujećeg izvođenja plesne postavke univerzalnog predznaka koju su izmaštali Gaj Vajzman i Roni Haver. Orchestra 56/58 (11) MILOŠ KODEMO Grk Zorba , Slobodan Stefanović i Desimir Stanojević 06. oktobar 2011. GRK ZORBA, beogradska premijera, produkcija Pozorište na Terazijama i Grad teatar Budva Ne upuštajući se u sveobuhvatnu ocenu izvođenja mjuzikla Grk Zorba u adaptacijiji i režiji Mihaila Vukobratovića, čini mi se da mogućnosti koje pruža muzička komponenta predstave koju je osmislio dirigent Vojkan Borisavljević, nije u potpunosti iskorišćena u koreografskoj postavci Snežane Zablaćanski. Iako se oslanjala na dobro poznate elemente grčke narodne igre, čini se da koreografija sa različitim igračkim sastavom izvođača nije dosegla onu ritmičku preciznost, tajnovitost sporog, ali upečatljivog dinamičkog rasta od laganih uvodnih pasaža do krešenda uskovitlanog plesa, kakva se očekivala. U tom pogledu izvesne dopune i nijansiranja u postavci igara za ovaj mjuzikl mislim da bi bila poželjna. 14. oktobar 2011. BOŽANSTVENA KOMEDIJA, beogradska premijera u Bitef teatru Koncept i koreografija: Edvard Klug (Edward Clug) U istom mesecu još jedna beogradska premijera koprodukcije Budva grad teatra sa beogradskim pozorištem, ovoga puta plesna predstava Božanstvena komedija u Bitef teataru. U postavci Eduarda Kluga, koreografa rumunskog porekla, koji već dugo stvara u Mariboru (dao je i scenografiju i dizajn svetla ove predstave, koju je kostimski opremila Maja Mirković, a muziku komponovali Borut Kržišnik i Milko Lazar), igrači Bitef dens kompanije Ašhen Ataljanc, Nikola Tomašević,Strahinja Lacković, Miloš Isailović,Uroš Petronijević. Ana Ignjatović Zagorac, Nevena Jević i drugi u alternacijama su ispoljili zavidan nivo inetrpretativnih moći u savremenoj umetničkoj igri. Kamerno plesno viđenje Danteove Božanstvene komedije predstavilo je samosvojnost koreografskog jezika Edvarda Kluga koji, i kada smo sami sebe uverevali da je u savremenoj igri „već sve rečeno odnosno iskoreografisano“, uneo novo promišljanje umetničkog pokreta u svojevrsnoj, autorskoj interpretaciji jednog od najsjajnijih bisera svetske književnosti. Tri različita duševna stanja u hodu kroz područje smrti dok boraviš među živima on sofisticira elementima modernog plesa stvarajući kompleksne situacije za osam izvođača u scenskom prostoru. Pri tome dijalog i uzajamnuo delovanje pojedinca na grupu i obratno ne želi da pojednostavi traženjem istovetne percepcija gledalaca. Jedino što je za njega van svake modifikacije ili sumnje odnosno modernizovanja Danteove poezije je pesnikova ljubav prema Betrisi. Smestiti Pakao u arenu takmičenja u Standardnim plesovima bilo je izuzetno osmišljen potez u Klugovoj režiji. Time su poštovani kriterijumi savremenog društva, koji vode Paklu – biti savršen, biti takmičar, biti veštački lep, nositi budno praćen broj, koji može biti izbrisan ili zamenjen u toku života. Trajanje scene Čistilišta, prilagođene teatarskom vremenu je korak ka Raju, stoga osnovni motiv Klugovog vođenja putovanja Božanstvenim putem Dantea biva ovaploćen svežim i upečatljivim burno dinamičnim i ritmički mnogoznačnim duetima i skupnim igrama čiji je podtekst Pakao (vidimo se) u raju! Konsekventno plovljenje ovim putovanjem od prošlosti ka modernom izrazu dovelo je Kluga, zahvaljijući i odičnim izvođačima, do Nagrade „Dimitrije Parlić“ za najbolju koreografiju na našim plesnim scenama u 2011. godini. Takvo odličje se može sa zadovoljstvom pozdraviti. (12) Orchestra 56/58 JELENA JANKOVIĆ Božanstvena komedija, Bitef Dance Company, Ašhen Ataljanc i Strahinja Lacković Orchestra 56/58 (13) Ogledalo igre 02.novembar 2011. APPLE LOVE ili 9 PRIČA O POTPUNOJ LJUBAVI u Bitef teatru Gostovanje Kompanije Fizički teatar iz Španije Scenska postavka: Iker Gomez Španska kompanija Teataro Fisico (Fizički teatar) na gostovanju u Bitef teatru izvela je svoj celovečernji program Aplle love kombinujući ples, fizički teatar, scenski video i živu muziku.U svojih devet priča dve balerine, jedan pevač, pet video spotova pomažu glavnom junaku da istraži mogućnost Potpune ljubavi koja se „oseća u vazduhu“ i ispoljava u najrazličitijim oblastima: od one sveprisutne u komunikaciji jedinke sa svetom, do tevenovela sa ljubavnim klišeima, žutoj štampi, veb sajtu neke poznate ličnosti gde se može četovati sa svojim idolom... Režija, video dizajn i koreografija osnivača kompanije Fizički teatar Ikara Gomeza budno prati raznovrsne oblike i inspiracije u traganju za Potpunom ljubavi, koje podstiče brižljivo odabrana muzika u produkciji Bigoringa ( adaptacija poznatih partitura iz Groznice subitnje večeri,Karmine Burana,Priče sa zapadne strane, arija iz opere Lovci bisera i drugih). Neizbežna doza humora kao da potvrđuje ono što autori žele da prikažu kao rezultat svoga suočavanja sa celovitom ljubavlju, koja, bez obzira što se njom bavi „ceo svet“ , ustvari živi van stvarnosti. Kroz raznovrsne žanrove savremene teatarske produkcije Gomez i njegovi disciplinovani izvođači ubeđuju gledaoce da je ljubav potpunija ako je fascinantna i ako se odvija u jednoj uzvišenoj realnosti. Predstava je uglađena, zanimljivo koncipirana, ali sa čisto plesne strane ponešto nemušta i podložna brzom zaboravljanju. 12. novembar 2011. POLUINTERPRETACIJE, gostovanje BAD Co. iz Zagreba Kompozicija i modulacije: Nikolina Pristaš Poluinterpretacije ili kako objasniti suvremeni ples polumrtvom zecu je solo predstava Nikoline Pristaš, koja na ozbiljan naučni način raščlanjuje „koreografsko nesvesno“ i ono što nastaje u interakciji umetničkog plesa i gledalaca. Stručnost onih kojima je namenjena studija predloška predstave Marka Kostanića zahteva obimno znanje koje širi krug gledalaca ne poseduje. Tako da solo interpretacija Nikoline Pristaš, skladna i razložna, i nedovoljno zainteresovanom gledaocu može imponovati samo zbog čistoće izraza i spretnosti koja se ispoljava i bez udubljavanja u studiozno napisan predložak. Gledaoci u Bitef teataru su veoma srdačno pozdravili Nikolinu Pristaš, odajući joj priznanje za samosvojno tumačenje savremenog plesa (iako nisu bili polumrtvi zečevi), koje i bez analitičkih pismenih uputstava ima teatarsku i izvođačku vrednost. JELENA JANKOVIĆ Aleksandar, Dejan Kolarov (14) Orchestra 56/58 Ogledalo igre 15. novembar i 6. decembar 2011. ALEKSANDAR / dve ravnopravne premijerske podele u Narodnom pozorištu u Beogradu Koreografija: Ronald Savković, kao gost Svetska premijera (što nije čest slučaj na našoj baletskoj sceni) predstave Aleksandar upoznala je sa koreografskim stremljenjima Rolanda Savkovića, veoma dobrog klasičnog baletskog umetnika, kojeg je beogradska publika već imala zadovoljstvo da pozdravi. Njegova postavka zasnovana na nekim od činjenica iz života najvećeg vojskovođe u istoriji, zasnovana na iskustvenom znanju o smisaonosti i efektnosti muške umetničke igre bila je skladna, ali joj je nedostajala dramaturška koherentnost, koja bi predstavu činila celovitijom. Obe podele su bile veoma dobro odabrane, ansambli sigurni u izvođenju svojih deonica, pa je autorova namera da naglasi da su Aleksandrovu harizmu gradili oni oko njega, gotovo više nego on sam, imala dobre obrise. Utisak je da su ličnosti u okruženju Aleksandra bile skladno igrački profilirane ali je nedostajalo više unisone snage u plesnoj leksici scena ratovanja, kao i smirenosti onih tako retkih trenutaka u vojskovođinom životu kada se mogao sebi posvetiti. U tom smislu plesni opisi Aleksandrovih roditelja, majke Olimpije (Mila Dragičević/Milica Jević), oca Filipa II (Milan Rus/Miloš Marijan) su bili slikovitiji od čisto klasično zamišljenih interpretacija princeza, koju su skladno igrale Ana Pavlović i Bojana Žegarac (Roksana), Bojana Žegarac i Dalija Imanić (Stateira) i Bojana Žegarac i Ivana Kozomara (Dripetis). U brojnim solo i skupnim plesovima istakli su se članovi muškog ansambla ujednačenom igrom, ali svu naklonost publike su osvojili Strahinja Lacković i Nikola Tomašević u duetnoj igri robova, koja je gledaoce, kao i stručnjake, morala osvojiti snažnom, brzom, efektnom igrom, kakva se odavno nije videla na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. I koreograf i raspoloženi interpretatori, koji nisu štedeli ni poslednji atom snage, bili su i prijatno iznenađenje zbog potpunog predavanja ni malo lako izvodljivoj srčanoj igri koja je bila nesumnjivi vrhunac ove igračke predstave. 15. novembar 2011. KONCERT DEKADENCIJE, u izvođenju Plavog pozorišta u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu Čini mi se da nikada neću zaboraviti taj ledeni dan 2o. februara 1996. godine kada se u Rex-u rodilo jedno novo pozorište u Beogradu, Plavo pozorište –pozorišna laboratorija. Njegovi osnivači Tanja Pajović i Nenad Čolić, lako odeveni u sali nekadašnjeg bioskopa na Dorćolu koja se uopšte nije grejala, svojim dobronamernim gledaocima u kompletnoj zimskoj opremi, prikazali su Sonet bez nasova sa mnogo vere i samopuzdanja u ono što rade. Posle njihove predstave sam napisala : ...To je zaista ozbiljan pozorišni čin, opor u raščlanjavanju međusobnih ljudskih odnosa, osmišljen u svakom detalju, pun pozitivne izvođačke energije, igran, pevan i glumljen sa srcem i za srce... To je bio početak rada „plavih“ maštovnjaka čiji sam rad povremeno pratila. Na Koncertu dekadencije sam opet uživala u ostvarenju pozorišta „koje voli da svira i peva“, a i da igra. Ovoga puta su se prisećali melodija i ritmova svojih predstava izvedenih između 2ooo. i 2008. godine na sebi svojstven humoran način. Ostvarili su neku vrstu prekomponovanja teatra kroz percepciju i senzibilitet muzike. Nisu želeli da muzika iz njihovih predstava završi u arhivu, nego su je ponovo oživeli, raspevali. U režiji Nenada Čolića sa izvođačima Dejanom Stojkovićem, Mašom Jelić, Markom Potkonjakom i Jelenom Martinović, uz već poznate saradnike, a i tekstove Fridriha Ničea Tako je govorio Zaratustra i Dž. Holingdejla Niče-život i filozofija, stvarano je P o z o r i š te, koje je oplemenjivalo oči i duše gledalaca. 03. decembar 2011. Sava centar ZAHAROVA I PRIJATELJI Po nepisanoj tradiciji i na kraju kalendarske 2011. godine priređen je Gala baletski divertisman Zaharova i prijatelji u Sava centru, na kojem su najavljeni najlepši dueti i sola iz klasičnih, neoklasičnih i savremenih baleta. Jedna od najboljih savremenih balerina u svetu, Svetlana Zaharova, koja je sa izuzetnim umetničkim uspehom ostvarila preko 3o uloga klasičnog baletskog repertoara i podjednako vrhunski interpretira i dela savremenijih koreografa kao što su Balanšin, MakMilan, Nojmajer, Ratmanski i drugi, je ovoga puta dovela novu ekipu svojih prijatelja, veoma dobrih baletskih umetnika, Silviju Azoni, Aleksandra Rjapka, Denisa Atilu, Kristinu Kretovu, Aleksandra Volčkova, Vjačeslava Lopatina, Juliju Coi, Evgenija Ivančenka, Anastasiju Staškevič. U programu, koji je trajao pun sat, izvedeni su sola i dueti klasičnog repertoara – Labudovo jezero, Uspavana lepotica, Plamen Pariza, i postavke savremenijih koreografa Proleće i jesen Nojmajera, Buržuj B.Van Kavenberga, Prolećne vode Meserera, Otkrovenja M.Hirojame, Glas dve mandoline T.Zacea, Karmen A. Alosa, Romeo i Julija J. Grigoroviča, Osećati se dobro D.Antila, Treća simfonija Dž. Nojmajera. Namerno podsećam na koreografe čija smo ostvarenja ranije videli, a ovoga puta su neka i prvi put izvedena u Beogradu. Vrhunac večeri je bilo čuveno solo Smrt labuda na muziku K. Sen Sansa u koreografiji Mihaila Fokina, koje je vrhunski izvela Svetlana Zaharova. Ovakvi divertismani su retkost na drugim beogradskin scenama, pa ih naša sadašnja publika doživljava kao novinu, mada oni to nikako nisu. Divertismani pune veliku dvoranu Sava centra koja oduševljeno prima umetnike. Organizovati takve baletske večeri je pun pogodak i za publiku i za domaćine takvih gostovanja. No, bilo bi sigurno još bolje da gledaoci saznaju još više o sjajnoj balerini koja predvodi svoje prijatelje kada bi ona ili oni nastupili u nekoj od baletskih predstava naših pozorišta. A do tada možemo biti samo zadovoljni onim što nam svojom organizacijom poklanja Sava centar. Orchestra 56/58 (15) Ogledalo igre 08.decembar 2011. MILA DRAGIČEVIĆ slavi 20 godina umetničkog rada u baletu Bajadera Ludivuga Minkusa Lep događaj koji treba zapamtiti i koji je zaokružio bogatu i raznovrsnu igračku karijeru Mile Dragičević, jedne od najsjajnijih prvakinja beogradskog Baleta. Više o njoj i njenoj umetnosti čitajte na stranicama ovog broja Orchestre. 10.decembar 2011. Opera i teatar Madlenianum SEVERNA BAJKA, Reditelj, koreograf i dramaturg: Staša Zurovac, kao gost Balet Severna bajka po muzici Edvarda Griga za dramu Henrika Ibzena Per Gint postavio je u Beogradu rado pozdravljen hrvatski koreograf Staša Zurovac. Kroz osamnaest scena iz baleta on je samosvojnim plesnim jezikom izmaštao svoju verziju sudbine Ibzenvog poznatog junaka. Solističke deonice su tumačili solisti Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i Bitef dens kompanije, predano i u punom zamahu. Odeveni u bele kostime Bjanke Adžić Ursulov, u zanimljivom dekoru Valentina Svetozareva, uz orkestar Madlenianuma koji je suvereno vodio Stanko Jovanović, oni su Zurovčeve zamisli diciplinovano ostvarivali, ali ovoga puta to nije bio ples koji bi publiku „uhvatio“ i zakovitlao njene asocijacije i misli, tako da je opšti utisak ponet sa predstave hermetički i sterilan ili možda smrznut od sirove studeni podneblja u kojem se odvija. Najdublji utisak su ostavile vokalne deonice koje su u slikovitom prevodu Husnije Kurtovića izveli Nenad Nenić (Per Gint), Jasmia Stojković (Solvjeg) i Tanja Obrenović(Anitra). Njihovo muziciranje ostaje dugo i duboko da odzvanja u bićima publike, što se, za utisak koji ostavlja ples u ovom „mega“ projektu nikako ne bi moglo reći. Sve te scene „monstr“ igračke drame brzo blede i ne ostavljaju očekivani utisak u nama. V. NEŠOVIĆ Severna bajka, Uroš Petronijević, Miloš Marijan i ansambl (16) Orchestra 56/58 JELENA JANKOVIĆ Soneti, kor. Dunja Jocić, Milica Pisić 03.mart 2012. SONETI, trodelna plesna predstava inspirisana Šekspirovim sonetima Koreografi: Dunja Jocić, Dalija Aćin Telander, Leo Mujić, Bitef teatar Plesni eho Šekspirovih soneta tri naša koreografa, već afirmisana i kod nas i u svetu, doneo je predstavu nabijenu fizički snažnim izkazavanjem, ali isuviše namerno neosvetljenu, tako da se napor izvođača gubio u toj tami veoma mračne pozornice. Nešto više osvetlenja bi pojačalo utisak plastične spontanosti u postavci Dunje Jocić gde se mnoštvo negativnosti u uskovitlanom svetu, pa i u umjetnosti što joj vlast jezik zauzla... misaono prenosilo u sola i duete savremene plesne leksike. Ana Ignjatović Zagorac, u gotovo potpunoj tmini i kostimu koji ničim nije isticao odlike određenog pola, je strpljivo tkala igru na tlu po zamisli Dalije Aćin Telander, koja bi se više uočavala i razumela da se bolje videla. Igra kakvu je zamislio, nadahnut Šekspirovim sonetima, Leo Mujić, pored rasprave o seksualnoj opredeljenosti pojedinaca kroz njihove zajedničke igre koje su bivale prekinute razlazima, imala je jedan veoma dobro zamišljen vrhunac u kojoj se dominacija Žene- igračice, Ašhen Ataljanc, nad suigračima u vazdušnim prostorima scene, spretno odvija u sjajno zamišljenoj vazdušnoj podršci. 10. april 2012. Mala scena Opere i teatra Madlenianuma BALADA O MESECU LUTALICI Dušana Radića i SOBAREVA METLA Miloja Milojevića Koreograf i reditelj: Aleksandar Ilić. Premijera dva srpska baleta u koprodukciji Opere i teatra Madelenianum i Muzikološkog društva Srbije, a nekim čudom i u okviru 9. BFI koji je prethodnih osam izdanja bežao od svake pomisli da prikaže neko domaće delo i upornim ćutanjem omalovažavao svaku primedbu u tom smislu, a time i svoje programe. No, treba pozdraviti učesnike koprodukcije i biti zahvalan što se dva značajna muzičko-scenska dela srpskih kompozitora „oživljavaju“ posle toliko decenija. Praizvođenje Balade bilo je 19. oktobra 1960. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. To je bio i prvi veći koreografski rad Mire Sanjine zasnovan na tada savremenom plesnom jeziku. Burleskna ljubavna igra o pesniku – lutalici nesnalažljivom u košmaru moderne civilizacije, koga njegov racionalni, ironični dvojnik vodi čak na Mesec da bi ga uverio da nigde nema njegovih ideala, zamišljena je i izvedena sa težnjom da se prevaziđu tradicionalni okviri čisto igračkog ostvarenja. Autori Balade kroz govoreni stih, plesni pokret, mimiku, scenografiju i kostim tražili su izvesnu ravnopravnost u svom totalnom pozorištu, što su poštovali izvođači, Mladen Jagušt (Pesnik), Pavle Minčić (Dvojnik), koji je govorio stihove Bore Čosića, i mlade prvakinje Višnja Đorđević i Lidija Pilipenko. Dekor i kostime dao je Dušan Ristić. Veoma imponuje učešće tada mladih umetnika od kojih su svi izgradili veoma zapažene i dragocene karijere u srpskom pozorištu, tako da je nova verzija postavke Balade obavezivala njene autore. Ukratko, Balada je postavljena na snimak Radićeve muzike načinjen 1984. godine, koji izvodi Hor i SO RTS sa dirigentom Vančom Čavdarskim i Aleksandrom Ivanović mecosopranom, a narator je Petar Karalj. Koreograf i reditelj Aleksandar Saša Ilić, a izvođači odabrani solisti baletskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. Njihova mesečeva balada je bila racionalna, manje romantična u vizuelnom pogledu od prvoostvarene, koreografske deonice su bile čisto postavljene, precizno izvedene, ali su se mogle odnositi i na neki drugi plesni komad.Više vezanosti za autorovo maštanjem prikrivanje preozbiljnih stvari nije do kraja ispoštovano, pa je i osmehnutost na burleksno ishodište izostala. Orchestra 56/58 (17) VLADIMIR NEŠOVIĆ Balada o mesecu lutalici , Olga Olćan, Igor Pastor, Rauscher Balint Koreografski jezik je i ovde moderan, izvođači primereni, kostimi i pokretna scenografija veoma uspešni u asociranju na boje i oblike nastanka dela, ali ni ovde se od toga dalje nije otišlo, jer, treba priznati, prvog uzora se retko ko seća. Možda je trebalo u Arhivu RTS potražiti televizijsku adaptaciju Sobareve metle koju je uradila Jelena Šantić i u njoj naći više inspiracija. Sobareva metla (18) Orchestra 56/58 VLADIMIR NEŠOVIĆ Baletska groteska Sobareva metla Miloja Milojevića izvedena 16. februara 1923. godine koju su osmislili tekstopisac Marko Ristić, autor scenografije Aleksandar Deroko i koreografkinje Jelena Poljakova i Klavdija Isačenko, je gotovo zaboravljeno scensko delo, zaokružen eksperiment, deo kritičarskog bunta beogradskog Bala 1002. noć iste godine. Ono svedoči o ranim avangardnim ostvarenjima srpske umetnosti, koji su stvaralački aktuelni i u međunarodnim tokovima tadašnje Evrope. Ogledalo igre Od 28. marta do 12. april 2012. održan je 9. BFI o kojem ne pišem već drugu godinu, jer nisam poželjna kritičarka za direktorku ovog Festivala. Kao samofinansirajuća kritičarka, izbrisana iz protokola samovoljom, sve sam predstave videla i imam o svima svoje privatno mišljenje. 12. - 14. maj 2012. 16. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA. Tradicionalna festivalska smotra malih koreografskih formi koju organizuje Udruženje baletskih umetnika Srbije Ovoga puta, kao prolog obeležavnju 50. godišnjici rada Udruženja baletskih umenika Srbije (UBUS), festival mali igračkih formi je trajao četiri dana. Otvoren je na Skveru „Mira Trailović“ ispred Bitef teatra ljupkom radionicom Ples prstiju, na kojoj su izrađivane origami figurice inspirisane plesom, koje je organizovao UBUS sa Međunarodnim klubom žena (Inernational Women’s Club, Beograd). Usledila je (na sceni Bitef teatra) prvo koreografija Mione Petrović Pas de qui? koja je na prošlogodišnjem FKM osvojila Nagradu Ohrabrenje koju dodeljuje Umetničko veće UBUSa. Laureat dobija mogućnost da za naredni FKM pripremi svoju originalnu koreografiju u trajanju do 3o minuta. Petrovićeva je opravdala svoju nagradu i pružila savremeno zasnovanu koreografiju koju je izvela zajedno s Dušanom Murićem. Posebno je autorski bio vredan njihov duet koji je preplitanjem tela stvarao oblike koji su čak asocirali na istraživanje vizualizacije ohrabrenja, posebno u maštovito postavljenom duetu protagonista. Autorski tim Ister teatra, dobitnik prestižne Nagrade „Dimitrije Parlić“ za koreografiju 2008. zatim je izveo nagrađeno delo Tri sestre ili okolo, naokolo Čehova. Nagrađeni tim Anđelija Todorović, Isidora Stanišić, Danica Arapović, Jelena Jović i Čarni Đerić su ponovo uverili u originalnost svoje koreografske zamisli. (10.maj) Selekcija finalista takmičarskog programa obavljena je 11. maja 2012. Posebno treba istaći da su svi odabrani finalisti pružili sofisticiranu igru, osmišljeno oblikovanu i veomo izražajno izvedenu. Prvu nagradu stručnog žirija osvojio mladi, izrazito skladno građen Portuglac Fabio Simoes za sopstvenu koreografiju Reaction, koju je i publika smatrala najboljom. Igor Kirov iz Makeonije osvojio je drugu nagradu za minijaturu In Between, a treću Slovakinja Stanislava Vlečkova za trio Swan outside. Plaketa „Aleksandar Izrailovski“, koja se dodeljuje segmentu iz koreografije sa najviše plesnih inovacija, pripala je članu beogradskog Baleta Igoru Vološinu, a pohvaljena je Beatrisa Paoleši iz Italije za duet The two queen souls i Gregor Tailer iz Nemačke za duet na prijatnu muziku Filipa Glasa Inflames. Čini se da su nepravedno ostali bez ikakvog priznanja razigrani dečaci iz Turske, kao i dve igračice iz Nemačke Katrin Šafitel i Katja Vačer, koje su izmaštale sjajan duet na toliko poznat Ravelov Bolero. Njihovo ritmično skidanje naslaga odeće, kao da otkriva suštinu svake ponaosob i sugerirše njihov odnos u stalno rastućoj plesnoj napetosti. Te vrline ove minijature nisu ostale nezapažene Mileni Juković, Maji Đurinović i Ivanu Medenici, članovima Žirija kritike, koji je nemačkom duetu dodelio svoju nagradu. SRĐAN MIHIĆ Finalno veče je održano prema poštovanoj tradiciji 12.maja u 20.30 na Sceni „Raša Plaović“. Međunarodni Žiri – Krunislav Simić, Bruce Steivel, Dinko Bogdanić, Ronald Savković i Gorčin Stojanović ocenjivali su devet odabranih minijatura izvedenih finalne večeri. R3ACTION, Fabio Simoes, Portugalija, prva nagrada i Nagrada publike Orchestra 56/58 (19) SRĐAN MIHIĆ Ogledalo igre Bolero, kor. Katrin Schafitel, Nemačka , Katrin Schafitel i Katja Wacher U okviru ovogodišnjeg FKM održana je u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu tribina o razvoju novosadske plesne scene sa vrsnim stručnjacima i poznavaocima umetničke igre u Novom Sadu, a u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka tribina o Problemima nezavisne plesne scene Srbije na kojoj su izneta korisna mišljenja o stanju i mogućnostima daljeg razvoja institucija i trupa domaće nezavisne plesne umetnosti. Ljupku i humornu predstavu gostiju iz Zagreba Broadcasting: shake your booty u postavci Maše Kolar i Zorana Markovića odigrali su, na Sceni “Raša Plaović”, iskrenom plesnom energijom Maša Kolar, Ognjen Vučić (20) Orchestra 56/58 i Tomislav Petranović i svojim visprenim tercetom razgalili gledaoce već zamorene brojnim igračkim događanjima. Na kraju ovog kratkog prikaza 16. FKM neizostavno se nameće pitanje - a gde su naši mladi koreografi i njihove minijature? Da li nije dovoljno urađeno na pridobijanju njihovog interesovanja za ovaj Festival? Ili nisu dorasli tome zadatku? Činjenica je da ove godine Nagrada Ohrabrenje, namenjena našim mladim koreografima, nije imala kome da se dodeli. Vreme je da se nad tom činjenicom i te kako zamislimo. Piše: Milica Zajcev Premijera: ZEN – ni reč, ni ćutnja, koreografija i režija Svetlana Đurović, u izvođenju Perpetuum Dance Company Pozorište na Terazijama, 03. maj 2012. SR ĐA N M IH IĆ Na putu dostizanja istinske slobode Odgovor da li se jezikom plesnog pokreta može dati putokaz onima koji, na osnovu drevne tradicije indijske, kineske i japanske zen kulture, teže da probude svoju izvornu prirodu i dosegnu istinsku slobodu trupa Perpetuum Dance Company i spiritus movens ovog vrednog ansambla koreografkinja Svetlana Đurović daju na samosvojno izmaštan način u svojoj novoj predstavi ZEN-ni reč, ni ćutnja. Orchestra 56/58 (21) U duetnoj igri i kretanjima dve bliznakinje potpuno identičnog izgleda Đurovićeva, inspirisana pričom 1o slika čuvanja vola Zen učitelja Kakuan Šiena iz perioda dinastije Sung, traga za deset stupnjeva koje jedinka mora preći u razobličavanju svoga ega koji je duboko utisnut u njenom središtu. U kretanju koje počinje traganjem, preko plesa u kojem se ustvari jedna ličnost deli na svoju spoljnju i unutrašnju suštinu, Ana i Marija Obradović, podjednako upečatljive mlade igračice, pronalaze životne staze kojima „hvataju“ i „krote“ zamišljenog vola, odnosno sve ono što ispoljavaju svojom spoljašnošću da bi prevazišle svoju dvojnost, sebe u sebi, i vratile se, putevima buđenja, svojoj pravoj izvornoj prirodi. Na tim putevima ličnosti im se razdvajaju najpre u laganoj igri sa malo pokreta, da bi, svaka za sebe, odbacivala ono što ih odvlači od središta i najzad se, uz harmoniju sa veoma dobro odabranom muzikom Japana,Tibeta, Kine i Indije, vratile svetu preporođene i dostigle bar delić nedostižne iskonske slobode. Sasvim je razumljivo da se u ovoj predstavi tradicije koja nije ni religija, ni filosofija, ni psihologija, ni ma koja vrsta nauke - kao što je to ZEN, težilo da se bez reči, ali ne i u nemuštom ćutanju, stilizovanim pokretom prikaže dvojnost čovekove prirode, koja medjusobni sklad nalazi u samosvojnom poimanju slobode. U tome se i uspelo, pa je pored koreografije Đurovićeve i izuzetno disciplinovanog i vizuelno efektnog plesa bliznakinja Ane i Marije, lepo izmaštanih kostima Ide Ignjatović, uz doprinos ostalih posvećenih saradnika, trupa Perpetuum Dance Company obogatila našu raznovrsnu savremenu plesnu scenu ozbiljnim ostvarenjem koje upućuje na misaonu suštinu ljudskog bića, koja predhodi svesnom delovanju - i nekada i sada. Duhovno bogata predstava koju treba videti. (22) Orchestra 56/58 Piše: Milena Jauković Premijera – 45. BITEF – Ako bismo svi malo utihnuli koreografkinje Snježane Abramović Milković u izvođenju Bitef Dance Company JELENA JANKOVIĆ Atelje 212, 15. septembar 2011. Ašhen Ataljanc Utihnulost koja je izrodila misaonost Premijerno izvedena plesna predstava Ako bismo svi malo utihnuli, hrvatske koreografkinje Snježane Abramović Milković, svakako da će u prvom redu ostati upamćena po probojnoj i sugestivnoj silini scenskog nastupa igrača Bitef dens kompanije (Bitef Dance Company) i njihovom gradacijski strukturisanom izlivu autentičnog igračkog doživljaja. U formiranju dragocenog i pogodnog ambijenta za ostvarivanje ovako upečatljivih igračkih interpretacija, svakako da je odlučujuću ulogu imao precizno postavljen scensko-idejni koncept autorke Abramović. Baveći se sveprisutnom temom ljudskog osećanja usamljenosti i nepojamne otuđenosti, dodatno pritešenjene nadirućom tehnologizacijom i onih najintimnijih kutaka naših života, Abramovićeva je, i ovoga puta, svoju scensku viziju zaodenula lucidnim, duhovitim i vizuelno veoma atraktivnim i efektnim scensko-koreograf- skim rešenjima. Čini se da je ova predstava još jednom ukazala na presudan značaj postojanja jednog promišljenog, elaboriranog i čvrsto strukturisanog idejno-scenskog koncepta savremenog plesnog ostvarenja, kadrog da delo u celini učini strukturno neurušivim, čak i onda kada ono, podrobnije analizirajući sam koreografski plan, poseduje izvesne manjkavosti. U tom smislu, ovo delo ne poseduje nekakav upečatljiviji koreografski pečat koji bi svojom osobenošću suvereno parirao onom segmentu koji se tiče koncepcijske postavke, upravo u kome se ova autorka i pokazala izuzetnom. Međutim, istančanim osećajem za nenarušavanje odgovarajuće dinamike koja izvire iz prirode same zamisli, brojne repeticije na kojima autorkin koreografski rukopis insistira, vešto i znalački su svaki put prekidane u onim momentima kada bi se činilo da je skliznuće u scensku stagnaciju neminovno. Ali, odjednom bi se Orchestra 56/58 (23) ispostavio novi scenski predlog, novi koreografski „vic“, rafinirani geg, nova plesna dosetka, preokret. I opet bi sve krenulo u željenom pravcu, a igrači bi koreografsku građu ponovo uzeli „pod svoje“. Svojom interpretativnom dominacijom, oni su koreografsku leksiku, zapravo oskudnu u pogledu korišćenja strukturno ozbiljnijih koreografskih elemenata, učinili toliko prijemčivom, puštajući predstavu JELENA JANKOVIĆ Luka Lukić, Miloš Isailović, Nevena Jovanović da nesputano pulsira osobenim unutrašnjim ritmom. Upućujući podjednako srdačne čestitke svim članovima ansambla, ističemo da je upravo ova predstava, svakako najupečatljivije do sada, plasirala veliki interpretativno-tehnički potencijal igrača Bitef dens kompanije koji predano i kontinuirano stasavaju u zrelu, homogenu i nadasve nadahnutu igračku trupu. Nevena Jovanović (24) Orchestra 56/58 JELENA JANKOVIĆ Objavljeno u Politici 17. 09. 2011. Piše: Milena Jauković Premijera – Praznik ljubavi koreografa Aleksandra Saše Ilića Opera i teatar Madlenianum, 27. septembar 2011. VLADIMIR NEŠOVIĆ VLADIMIR NEŠOVIĆ Hipertrofirana vizija ljubavi U nameri da revitalizuje svoj, proteklih godina pomalo zapostavljeni baletski repertoar, Opera i teatar Madlenianum se opredelila za baletsko ostvarenje Praznik ljubavi, u režiji i koreografiji Aleksandra Ilića, inspirisano knjigom Capsella bursa pastoris, autorke Teodore Sujić. Transponovanje jednog književnog dela u plesni izraz, ma o kakvom obliku njihovog međusobnog odnosa da se radi, jeste stvaralački proces koji, vanrednom složenošću, svojim sintetišućim karakterom i brojnim neslućenim zamkama potonjeg scenskog sprovođenja, iziskuje veliko koreografsko majstorstvo i iskustvo. Odluka da u svoj autorski tim ne uključi dramaturga i reditelja, koji bi njegovo koreografsko viđenje propisno smestili u čvrsto postavljen dramaturško-rediteljski okvir, već dovoljno govori u prilog utisku o jednom neverovatno površnom, koncepcijski neprodubljenom autorovom pristupu ovom bazičnom segmentu predstave, čije su konsekvence potom neminovno lančano zahvatile koreografski, interpretativni i vizuelni domen dela. Kao reditelj predstave, Ilić je, koristeći u osnovi zanimljive, ali već mnogo puta u scenskoj praksi oprobane scenske postupke i sredstva, načinio stilski konglomerat koji je svojim ustrojstvom ukinuo svaku mogućnost svojim sastavnim komponentama da, bar u svom izolovanom obliku, plasiraju svoj realni scenskoznačenjski potencijal. Podvrgnuvši sve strukturne delove svoga dela jednoj pompeznoj i veoma pretencioznoj scenskoj viziji, opterećenoj plačevno-sladunjavim opštim utiskom, na udaru su se najpre našli stihovi i prozni delovi „malog ljubavnog romana“. Oni su, budući neznalački istrgnuti iz svog izvornog ambijenta, tokom predstave postajali, nažalost, sve nepodnošljivije patetični. Tome je naročito doprinela prenaglašeno sentimentalna, emfatična interpretacija Milice Bezmarević kojom se još jednom ukazalo na kakve neželjene posledice nužno nailazi ovakvo „igračko“, neodgovorno poigravanje glumačkim zadacima i dramskim kazivanjem teksta, kada sve, zasigurno protivno nameri protagonistkinje, u momentima ispunjenim najvišom emotivnom tenzijom, sklizava u parodiju i nagoni na smeh. Nepreciznim rediteljskim indikacijama vidno su usmeravane i ostale učesnice (naročito u sceni obraćanja preko mikrofona), što je odavalo utisak neukusnog preglumljivanja, lišenog svakog smisla. Kao koreograf, Ilić je površnim koreografskim pristupom dozvolio da njegovo ostvarenje (p)ostane stilski amorfna tvorevina, koja se neprestano strukturno rasipa, budući da ne počiva na ozbiljnoj koreografskoj zamisli. Čini se da je autorovo, gotovo već stihijsko prepuštanje jednoj vrsti scenske afektacije postalo jedna od osnovnih odlika njegovog koreografskog delovanja. Ovoga puta, ono je samo još dodatno bilo pojačano površinskim zahvatanjem atmosfere knjige, pretvarajući opis jedne tople i iskrene ljubavne priče u izveštačeni scenski zanos, nadomešćujući na taj način i više nego očiglednu oskudnost koreografskim idejama. Nemaštovita i neoriginalna koreografska građa i načini njenog konstituisanja doveli su do toga da se gotovo ne može ni govoriti o ostvarenju koje bi se moglo svrstati u domen ozbiljnijeg profesionalnog koreografskog ostvarenja. U poziciji koja nalaže puko sleđenje autorove koreografski i scenski nedovoljno artikulisane vizije, izvođači - igrači Olga Olćan, Ana Ivančević, Smiljana Stokić, Tijana Šebez i Miloš Marijan, glumica Jelena Ilić, vokalne solistkinje Maja Klisinski, Marija Mijatović i Aleksandra Radonjić, svojim posvećenim vokalnim improvizacijama, pružili su sve od sebe na planu svog delovanja. Objavljeno u Politici 06. 10. 2011. Orchestra 56/58 (25) Piše: Milena Jauković Gostovanje - Mladi balet Teatra milanske Skale, u organizaciji Nacionalne fondacije za igru Sava centar, 01. oktobar 2011. Akademizam skromnog dometa U saradnji Akademije Teatra milanske Skale i Nacionalne fondacije za igru, svečano je upriličen koncert učenika završnih razreda Baletske škole milanske Skale, osnovane pre gotovo dva veka, koja se od 2001. godine formalno nalazi pod okriljem Akademije Teatra milanske Skale, kao privatne fondacije.Time se našoj publici pružila uistinu dragocena prilika da stekne neposredan uvid u trenutna dostignuća klasičnog baletskog školovanja koje se odvija pri ovoj znamenitoj pozorišnoj kući. Svaki nastup mladih umetnika već sam po sebi predstavlja događaj kome uvek svesrdno blagonaklono pristupamo.Velika mladalačka posvećenost budućem profesionalnom pozivu, neodvojivo praćena nezamislivom disciplinom i odricanjima svake vrste, svakako da se ni jednog trenutka ne želi dovesti u pitanje. Učesnice koncerta, kako je istaknuto, aktivno učestvuju u aktuelnom baletskom repertoaru Baleta milanske Skale. Međutim, u situaciji kada se radi o plasiranju pedagoškog učinka jedne od poznatijih svetskih baletskih škola i s obzirom na ono što je predstavljeno pred beogradskom publikom, neka pitanja i nedoumice koji se tiču opšteg baletskog nivoa ovog nastupa nameću se kao nezaobilazni. U prvom delu koncerta učenice su nastupile u koreografiji Večernje pesme (Evening Songs)Jiržija Kilijana ( Jiri Kylian) i Bele suze (Larmes Blanches) Anželina Preljocaja (Angelin Preljocaj). Činjenica da ova Baletska škola poseduje ekskluzivno pravo izvođenja dela najvećih koreografa 20.veka svakako imponuje. Iako su, sasvim sigurno, prilikom osmišljavanja programa, pedagozi bili rukovođeni činjenicom da su, u tehničkom pogledu, oba ova ostvarenja značajno jednostavnija u odnosu na brojna druga, tehnički furiozna i višeslojno složena dela ovih autora, ona i te kako računaju na scensko iskustvo i interpretativnu zrelost izvođača koje, po prirodi stvari, ne mogu imati ovako mladi igrači. Stoga je preovladao utisak da su se učenici našli u jednom scensko-igračkom ambijentu kome još nisu u dovoljnoj meri dorasli. S druge strane, ukoliko bismo nastojanje da se mladi baletski umetnici suoče sa najzahtevnijim savremenim koreografskim izazovima posmatrali kao vid eksperimenta kome se može pripisati jako pedagoško utemeljenje, tada nam ostaje samo da pozdravimo ovakav pristup. Drugi deo koncerta činilo je neoklasično ostvarenje Tema i varijacije (Theme and Variations), koreografa Žorža Balanšina (George Balanchine). Tek u susretu sa delom koreografa koji je svojevremeno uneo revoluciju svojim specifično zahtevnim koreografskim sklopovima koji su bili namenjeni, za to vreme, neobično visokim i tehnički superiornim balerinama, došli su do izražaja brojni značajni nedostaci. Proporcije većine budućih balerina bile su daleko od igrački idealnih. Kruto pozicionirane ruke, nedovoljno sigurno i precizno savladavanje tehničkih zadataka, za koje se unapred moralo znati da bitno premašuju raspoložive mogućnosti, iznenađujuće nerafinirani stil interpretacije i, povrh svega, kostimi koje zasigurno ne krasi otmenost, jesu činjenice zbog kojih ne želimo da verujemo da se ovoga puta zaista radilo o najboljem sastavu učenica i najreprezentativnijem izdanju ove poznate Baletske škole. Objavljeno u Politici 12. 10. 2011. (26) Orchestra 56/58 Piše: Milena Jauković Premijera – Božanstvena komedija koreografa Edvarda Kluga u izvođenju Bitef Dance Company Bitef teatar, 14. oktobar 2011. JELENA JANKOVIĆ Majstorsko iščitavanje firentinskog majstora Bozanstvena komedija, Nikola Tomašević, Nevena Jovanović i Miloš Isailović Za plesno ostvarenje Božanstvena komedija, u koprodukciji Grada teatra Budva i Bitef teatra iz Beograda, čiji koncept i koreografiju potpisuje Edvard Klug (Edward Clug, Slovenija), koreograf rumunskog porekla i međunarodne reputacije, moglo bi se kazati da predstavlja koreografsku bravuru par excellence. Za polazište svoje koreografske vizije koju je, potom, snagom i raskošnim zamahom svoje stvaralačke imaginacije zaodenuo u visoko stilizovan scenski izraz, ovaj umetnik je odabrao remek-delo svetske književnosti Dantea Aligijerija. Opredelivši se za potpuni otklon od svakog vida ilustrativnog koreografskog pristupa prikazu tri zagrobna carstva, Klug je, stvaralački odgovorno, stvorio mogućnost da se njegovo viđenje „svete poeme“ rastereti robovanja hronološkom praćenju složenog narativnog toka. Na taj način, anticipirajući koreografsku postavku u celini, autor se selektivno fokusirao na one delove književnog dela za koje je osetio da se nalaze u najtešnjem saglasju sa njegovim scenskim doživljajem dela velikog Firentinca. Besprekorno vođen koreografski postupak, ispunjen u potpunosti autohtonom koreografskom leksikom koja pulsira sopstvenim ritmom najrazličitijih promera, potvrdio je, sada već konačno, da je Edvard Klug našao put ka izgradnji jasno prepoznatljivog, suverenog i samosvojnog koreografskog stila u čemu se i ogleda ono što se doživljava vrhuncem u bavljenju ovom granom igračke umetnosti. I zaista, u susretu sa koreografskim rukopisom, čije nam autorstvo nije unapred poznato, postalo je moguće kazati: Ovo je Orchestra 56/58 (27) JELENA JANKOVIĆ Božanstvena komedija, Miloš Isailović, Nevena Jovanović i Nikola Tomašević I kao što to uvek biva, koreografski jasno i konsekventno izložena ideja zauzvrat je dobila od svojih igrača koncentrisano, energično i precizno sprovođenje svega zamišljenog, posredstvom oslobođenog, a duboko osvešćenog pokreta. S obzirom na veliko stečeno iskustvo i na, prema svetskim standardima, potpuno ovladavanje različitim plesnim tehnikama, ne čudi što je Klug baš Ašhen Ataljanc dodelio ulogu koja će biti kadra da sve to najprimerenije istakne, otvarajući joj prostor za ostvarivanje moćne i veoma upečatljive interpretacije. Čini se da je ovo ostvarenje, u kvalitativnom (28) Orchestra 56/58 smislu, označilo ogroman pomak i jednu vrstu prekretnice u radu Bitef dens kompanije (Bitef Dance Company), kada je onaj do sada i te kako nazirani igrački potencijal dobio i svoj umetnički najzreliji izraz. Uživali smo u tehnički i interpretativno preciznim i promišljenim igračkim ostvarenjima Ane Ignjatović Zagorac, Nevene Jovanović, Milice Jević i u ovladavanju sve složenijim tehničkim zadacima Nikole Tomaševića, Strahinje Lackovića, Uroša Petronijevića i Miloša Isailovića, scenski naročito interesantne i obećavajuće pojave. Objavljeno u Politici 03. 11. 2011. JELENA JANKOVIĆ Klug, i time implicitno odati, možda i najveće priznanje opusu jednog koreografa. Čak i kada uočavamo prisustvo izvesnih elemenata iz njegovih ranijih radova, koji su u Komediju uključeni na bitno drugačiji način, Klug citira nikog drugog do – sebe. I manje podrobnom analizom, postaje jasno da u ovom ostvarenju ne postoji ni jedan pokret ili scenska radnja koju su iznedrili slučaj i proizvoljnost. Budući da je delo dramaturški i koncepcijski stameno postavljeno i vanredno čvrsto koreografski strukturisano, ono odjednom kao da postaje, neplanirano i bez ikakvih pretenzija na to, suptilni „čas koreografske anatomije“, koji nadahnjuje dragocenim prizorom vrhunske i suptilne izgradnje bezbrojnih, minuciozno osmišljenih detalja, suptilno razvijanih u pravcu građenja većih i manjih koreografskih rečenica. Istančani odabir sredstava koji će biti kadri da podrže sve razvojne faze ciklično zamišljenih koreografskih sekvenci, uključio je u sebe čitavu lepezu maštovitih, lucidnih i idejno elaboriranih koreografskih i scenskih lajtmotiva, bitno doprinoseći emotivnoj uskovitlanosti, uzbudljivoj baš zbog toga što je potmula i sva u nagoveštaju. Do kraja, i u potpunosti koncepcijski dosledna, predstava će, u vidu antiklimaksa, svoju eskalaciju doživeti upravo kroz potpuni smiraj duhovite poente, koji je vizuelno krajnje decentan, a toliko upečatljivo realizovan. Božanstvena komedija, A. Ataljanc, M. Isailović, N. Tomašević i U. Petronijević Piše: Irena Krešić Premijera – Božanstvena komedija koreografa Edvarda Kluga u izvođenju Bitef Dance Company koprodukcija Bitef teatra iz Beograda i Grada teatra Budva Bitef teatar, 14. oktobar 2011. JELENA JANKOVIĆ JELENA JANKOVIĆ Paklena lepota igre Božanstvena komedija, A. Ataljanc i M. Jević Jedan od najnagrađivanjih umetnika u oblasti savremene igre, slovenački koreograf Edvard Klug nije želeo da imitira Danteovo viđenje Pakla i Raja već ga predstavlja kroz svoj plesni koncept u dijalogu i interakciju između realne i imaginarne slike, u sklopu razmišljanja o današnjoj Božanstvenoj komediji - tragediji globalizacije kulture ljudskog greha. Kao groteskna vesela anarhija ima u sebi nešto od Ničeove sintagme uživanje u propadanju. To je čist ballet akcion, nove koreografske forme dramaturškog političkog diskursa viđenja „ radnje“, uz izbegavanje jeftinih paralela, istorijske ehatologije i morala. Kroz fascinantni plesni jezik virtuoznih kombinacija klasične tehnike pune slobode savremenog izraza pruža neobične forme, linije, spirale u razigranoj koreografiji sola, dueta, grupa. Osam igrača: Ašhen Ataljanc, Strahinja Lacković, Nikola Tomašević, Uroš Petronijević, Ana Ignjatović Zagorac, Milica Jević, Nevena Jovanović, Miloš Isailović, svi u crnim kostimima polu nagih tela i u svedenoj scenografiji, sa neočekivanim spojem ili odvajanjem od muzike, okupira pažnju i komunicira sa publikom u prostoru koji se uronio u gledalište skoro nevidljiv, gradi direktan kontakt između lika - Tela plesača i gledalaca, da na nov način čitaju Danteove metafizičke krugove oživljeni paklenim lepotama igre. Libreto, dosta mračna i setna priča, podeljen je u tri prizora U viziji Pakla četiri para plesača nadmeću se u standardnim plesovima rumbe, valcera i salse. Oni istovremeno zauzimaju uloge takmičara i sudije u moćnoj vizualnosti pakla današnjeg društva gde samo onaj igrač ili umetnik, savršeni takmičar koji je veštački lep i spreman da na sebi ponese broj koji pobeđuje. U nekoj tajnoj strašnoj moralnoj katastrofi koja zahteva da je na neki čudan način volimo bez da je potpuno razumemo, Likovi simbolički predstavljaju današnjeg muškarca koji se bezobzirno izlaže kroz seks i moć, i ženu koja pruža uživanja u dimu cigarete... u pušenju...u naplačivanju ljubavi koja dolazi iz mikrofona gurnutog u vaginu... koji su paradigme psihološki uverljive i prodorne seksualne persone 21. veka. Božanstvena komedija, Strahinja Lacković Pakao je obeležio sugestivan solistički duet Beatriče i Dantea. Ašhen Ataljanc, moderna Beatriče u slici čudni adrogen vidljive opipljive lepote uglađenosti i gracioznosti pokreta koji vibriraju, trepere, podrtavaju u naletu eksplzije, stravičnog bljeska mistične svetlosti, stvorila je formulu plesa iz kojeg kulja božanstvena, čista umetnost balerine. Njen dostojni partner Strahinja Lacković, čvrstog, sjajnog apsolutističkog jezika tela koji sve ruši da bi počeo iz početka, stvorio je jedan uzvišen ali grubi izraz muškog plesa dionizijske snage i osećajnosti. U Čistilištu se upoznajemo sa Klugovom specifičnom vizijom vremena.Dvanaest minuta potrebnih da bi se u lonacu skuvale špagete uzimaju se kao uzbudljiv parametar za realno vreme dramskog pretapanja pogleda o putovanju duša kroz drugu fazu zagrobnog života što navodi publiku na utisak da je prošlo nekoliko sati. Igra Lucifera Nikole Tomaševića militantnog muškog igraza koncepualizovane erotike bila je izuzeno uklopljena sa duetnom igrom „ crnog para“ spojenih tela, koncentrisanih u jednoj tački je bitna ideja koja otelovljuje snažnu i preciznu igru ljubavi mrtve Beatriče Nevene Jovanović i večnog živog Dantea Miloša Isailovića. Izutetno zanimljivo rešenje K / RAJA, svi likovi konačno stižu do kraja putovanja, stvara efekat apsurda u ledenoj dvorani božanstvene komedije - tragedije Raja, za stolom zabave igre demona, koja nema kraja u razmatranju smisla o dodavanju poslednje čaše vode, fokusirana je na pitanje mogućnosti nade i čuda. U celini predstava je osvežila i potvrdila svoju viziju kreativne produkcije savremenog baleta, izuzetnih igrača, čime će zasigurno biti dobar povod da je vidi široka i brojna publika. Objavljeno u nedeljniku NIN 20. 11. 2011 Orchestra 56/58 (29) Piše: Milena Jauković Premijera – balet Aleksandar koreografa Ronalda Savkovića Narodno pozorište u Beogradu, 15. novembar 2011. JELENA JANKOVIĆ Upečatljiv vizuelni doživljaj Svaki pokušaj uobličenja impresija pobuđenih baletom Aleksandar, u koreografiji Ronalda Savkovića, umetnika respektabilne međunarodne igračke karijere, suočava se sa nizom ambivalentnih uvida, koji analizu provode kroz čitavo polje divergentnih perspektiva, snažno se opirući svakom izricanju kakve jednoznačne procene. Budući da je reč o dugogodišnjem prvaku Baleta znamenite berlinske Državne opere, sasvim je očekivano što je koreografski izraz Savkovića blizak maniru nemačkog plesnog stvaralaštva, prirodno uključujući u sebe i motive koji pripadaju onom krugu evropske koreografske tradicije, bitno prožete istočnjačkim plesnim tehnikama. Samo zahvaljujući prethodno ustanovljenoj, krajnjoj određenosti pravca kojim će, potom, stvaralački smelo, uputiti svoje koreografsko viđenje Aleksandra Velikog, Savković je na ovako plodnoj platformi izgradio predstavu specifičnog scenskog jezika i upečatljivog vizuelnog doživljaja. Dosledno istrajavajući u svojoj koreografsko-scenskoj koncepciji, Savković je svoju zamisao konsekventno i hrabro prepustio njenim krajnjim implikacijama, ne dozirajući ih i ne prilagođavajući ih kakvom „opšteprihvatljivom ishodu“. Odlučivši se za fragmentarnu strukturu naracije, Savković (30) Orchestra 56/58 je svoj balet rasteretio glomaznosti kojom bi neminovno rezultiralo svako hronološki striktno podređivanje linearnom narativnom toku. Time se otvorio prostor za građenje onoga što je, po svemu sudeći, i bila jedna od primarnih koreografovih namera i nimalo lak zadatak: predstavu obaviti onim pojmovno neuhvatljivim – specifičnom scenskom atmosferom, koja već sama po sebi predstavlja značajan kvalitet i bitan preduslov za dug scenski život jednog dela. Uvođenje i korišćenje šahovske table (koju bi svakako trebalo kvalitetnije osvetliti), nad kojom se nadvijaju potezi onih ličnosti koje periodično, pod plaštom privida, uzimaju sudbinu u svoje ruke, verovatno najupečatljivije ilustruju prirodu Savkovićevog odnosa prema simboličkom izrazu. Veoma zastupljen postupak kontrasta, realizovan širokom lepezom koreografskih i scenskih sredstava, scene lirskog karaktera suprotstavljao je onim ratničkim i bahanalskim, doprinoseći na taj način narastajućoj tenziji, kadroj da „uzme pod svoje“. S druge strane, verujemo da bi predstava još više dobila na zgušnjavanju naboja kojim odiše, da se kojim slučajem odustalo od pojedinih scena koje nepotrebno usporavaju uspostvljeni tempo. Naslovna uloga poverena je Jovanu Veselinoviću, igraču koga svakako odlikuju sigurna tehnika i izrazita scenska plemenitost, čiji se izrazito lirski igrački profil ovoga puta nije u dovoljnoj meri probio do onog nemirujućeg, treperavog, strasnog i neobuzdanog u Aleksandru. Stilski ekstravagantno postavljene uloge Aleksandrovih roditelja, Olimpije i Filipa II, tumačili su Mila Dragičević i Milan Rus. Ana Pavlović, svojom baktrijskom plemkinjom Roksanom, još jednom je ukazala na tehničku i interpretativnu istančanost pristupa svojim ulogama. Tamari Ivanović, Bojani Žegarac i Jovici Begojevu dodeljene su manje uloge, pa je njihov igrački potencijal, nažalost, ostao u nedovoljnoj meri iskorišćen. Uloga Vremena, kojoj je Savković posvetio posebnu pažnju, u tumačenju Dejana Kolarova, bila je stilski elaborirana i tehnički precizno sprovedena. Značajan utisak ostavili su i Strahinja Lacković i Nikola Tomašević, efektno zamišljenom i vrlo intenzivnom interpretacijom Robova. Potpuno saglasje sa opštim karakterom koreografove koncepcije i decentni pristup njihovoj stilizaciji, učinio je kostime Jelene Miletić dragocenim elementom predstave. Objavljeno u Politici 25. 11. 2011. JELENA JANKOVIĆ Aleksandar, Dejan Kolarov Orchestra 56/58 (31) Piše: Irena Krešić Premijera – balet Aleksandar koreografa Ronalda Savkovića Narodno pozorište u Beogradu, 15. novembar 2011. JELENA JANKOVIĆ Koreografija, stilski neujednačena, nedovršenih zbrkanih koreografskih rečenica, plovi na talasima sličnih današnjih nemačkih pozorišta baleta. Cilj je vizuelno određivanje minimalističkog, tegobnog, zatvorenog autorovog nemira, a ne spektakl baleta velike istorijske teme. (32) Orchestra 56/58 Ipak, najveći propust autora Aleksandra jeste njegova nepismenost – nepotpisane muzike: autorski programski kolaž, što je nedopustiva umetnička sintagma stvaranja „velikog“ baleta. Igrači, polunagi, u crnim kožnim kostimima, na početku uverljivi, a potom sve više neubedljivi igrački i dramski. Da nije bilo prvaka baleta Jovana Veselinovića (Aleksandar), Mile Dragičević (Olimpija, kraljica), Ane Pavlović ( Roksana, baktrijska plemkinja) i Dejana Kolarova (Vreme), ne bi bilo drugog motiva da se pogleda ova baletska kriza „velikog“ angažmana našeg nacionalnog Baleta. Objavljeno u nedeljniku NIN 08. 12 2011. JELENA JANKOVIĆ Ovaj postmoderni balet u jednom činu nudi autorski lični pogled o „ vojnom geniju“ Aleksandru Makedonskom. Usmeren je ka traženju simboličkih paralela sa današnjom atmosferom „velikog“ političkog i seksualnog osvajača. Nudi i zbrku godina istorije, te je teško otkriti sistem u kome je predstavljen glavni junak. Svi su „veliki“ u brojnim ulogama, tokom sedam scena, svedenih na scensku igru: izađi i pokaži se! JELENA JANKOVIĆ JELENA JANKOVIĆ NEUBEDLJIVO I IGRAČKI I DRAMSKI Piše: Milena Jauković Premijera – balet Severna bajka koreografa Staše Zurovca, muzika: Edvard Grig Opera i teatar Madlenianum, 10. decembar 2011. M u z i č k a bajka Premijera baleta Severna bajka, izvedena u pozorištu Madlenianum, propraćena je velikim interesovanjem, budući da se radi o ostvarenju čiju koreografiju i režiju potpisuje Staša Zurovac, istaknuti hrvatski igrač i koreograf, autor sada već kultne i toliko omiljene predstave Ko to tamo peva. Balet Severna bajka rađen je na muziku Edvarda Griga za dramu Per Gint Henrika Ibzena, iz čije je opsežne, integralne verzije sačinjen izbor numera koji predstavlja deo takozvane ciriške verzije ove partiture i, kao takav, uključuje u sebe naratora i vokalne deonice. Kao dramaturg svog koreografskog ostvarenja, Zurovac se suočio sa nimalo lakim poduhvatom adaptacije ove specifične, gusto sazdane mreže mitološke građe i legendarnih motiva drame Per Gint koju je podelio u osamnaest scena. Sasvim očekivano, primat je dat epizodama smeštenim u imaginarni svet, poprištu junakovog traganja za toliko željenim oslobođenjem kome on neće pristupiti aktivno, kroz borbu, već povlačenjem u svet mašte u koji Ibzen „baca“ svog junaka, sa namerom da ga ovaj uistinu i proživi, bespoštedno ga izlažući vetrometini čudesnih događaja i nestvarnih susreta, zaodenutih najtananijom spregom folklornih i fantastičnih elemenata. Zurovac ostaje veran svom dosadašnjem, veoma izraženom interesovanju za specifičnu i upečatljivu izgradnju karaktera koju smešta u samo središte svoje koreografske tvorevine. Međutim, kako će se pokazati, upravo će se na ovom planu u velikoj meri i iscrpeti opšti dometi autorove zamisli. Nerealno je bilo očekivati da, ma koliko taj prikaz likova bio „plastičan“, duhovit i bez sumnje razrađen, on uistinu može biti stožer, kadar da podrži, i izdrži, glomaznu i složenu scensku konstrukciju kakva je jedna celovečernja plesna predstava, sa svim svojim komponentama. Jer, u pogledu same koreografije, pa donekle i režije, od Staše Zurovca očekivali smo više. Na istančan osećaj za građenje grupnih scena još jednom su ukazali prizori svadbe, ludnice, broda i pogrebne povorke. Međutim, već posle nekoliko takvih scena, postaje jasno da i lucidna koreografska dosetka, geg ili grimasa, konfigurisani na način koji svaki od ovih sredstava preko mere izrabljuje i vodi ka njihovoj hipertrofiji, izaziva, svakako paradoksalno, osećaj monotonije i „praznog hoda“ u koji sklizava tok predstave. Konstantnim posezanjem za postupkom „uprizorenja“ dramskih situacija, iako vizuelno i kompoziciono skladno i maštovito sprovedenih, autor kao da ih je, zanemarujući njihov potencijal, olako ostavio u formi statičnih, nadalje nerazvijanih koreografskih ideja. Tako je žrtvovan čitav niz zanimljivih scenskih i koreografskih motiva, čiji je razvitak dodatno onemogućen upravo oskudnim koreografskim sadržajem koji je, kao takav, posebno došao do izražaja u onim deonicama koje su svojim kompletnim muzičko-dramaturškim ustrojstvom naprosto vapile za mnogo raskošnijim koreografskim uobličenjem. Severna bajka, Uroš Petronijević i Miloš Marijan Severna bajka, Olga Olćan Orchestra 56/58 (33) Koreografski krajnje nerazrađenu ulogu Per Ginta tumačio je Miloš Marijan, neupečatljivo i bez potrebne interpretativne snage, dok je koreografski takođe limitiranu ulogu Solvejg, pretežno konvencionalno, ali u ljupkom i ženstvenom maniru donela Bojana Žegarac. Od velikog broja učesnika istakli bismo scenski vrlo sugestivan nastup Uroša Petronijevića, kao efektnog Livca dugmadi, i scenski upečatljivu Olgu Olćan. Anitrin ples ukazao je na svu problematičnost uvežbavanja i poveravanja istovetnih tehničkih zadataka igračima suštinski različitih postavki tela i neujednačenih sposobnosti. Ipak, apsolutne zvezde večeri bili su Orkestar Madlenianuma, superiorno, precizno i toliko nadahnuto predvođen maestrom Stankom Jovanovićem, i vokalni solisti Tanja Obrenović, Nenad Nenić i Jasmina Stojković, čija su izvođenja Solvejginih deonica ostavile prisutne bez daha. Ovaj pravi muzički „podvig“, upečatljivo je ukazao, kada je reč o igračkim predstavama, koliko veliki značaj poseduje izvođenje partiture uživo i koliki su nedostaci učestalog pribegavanja audio-snimcima. Kostimi Bjanke Ursulov svojom elegancijom, delikatnošću i prefinjenom stilskom doslednošću presudno su, zajedno sa bajkolikim scenografskim rešenjima Valentina Svetozareva, doprineli izuzetno snažnom vizuelnom identitetu ove predstave. Objavljeno u Politici 18. 12. 2011. (34) Orchestra 56/58 Piše: Milena Jauković Premijera – Triptih Soneti, koreografa Dunje Jocić, Dalije Aćin Thelander i Lea Mujića u izvođenju Bitef Dance Company Bitef teatar, 03. mart 2012. Iz ljubavi mi zov usliši mili JELENA JANKOVIĆ (Šekspir, Sonet CLI – 151) Soneti, kor. Dunja Jocić, Nevena Jovanović i Nikola Tomašević Nakon plesnih ostvarenja Otelo i Božanstvena komedija, odabir Šekspirovih Soneta za polazište tri samostalne koreografske vizije, ukazuje na istrajavanje Bitef dens kompanije (Bitef Dance Company) u nastojanju da se problematizuju i stvaralački promisle neki od mogućih pristupa koreografskom transponovanju velikih dela svetske literature. Ono za šta bismo u potpunosti mogli da kažemo da daje pečat ostvarenju Dunje Jocić i njenoj scenskoj artikulaciji ovog pesničkog dela, postavljenoj daleko od svakog ilustrativnog pristupa, jeste vrlo prostudiran i dosledan koreografski koncept, koji je, kao takav, autorkinoj ideji pribavio čvrsto strukturno uobličenje. Opšti koreografski manir, kao i načini sprovođenja scenskog postupka, pomno osmišljenog u svakom svom segmentu (pri čemu ističemo vidni dosluh autorkine opšte zamisli sa rešenjima dizajnera svetla Nikolom Zavišićem), učinili su ovaj rad Jocićeve reprezentativnim predstavnikom roterdamske škole “koreografskog mišljenja”. Njen energični, čvrsto vođeni i posve autentični umetnički izraz, koga dodatno krasi onaj “nerv” istinskog koreografskog dara, nadahnuo je tehnički precizno, ujednačeno i kompaktno izvođenje Milice Pisić, Strahinje Lackovića, Nikole Tomaševića, Miloša Isailovića i posebno upečatljive Nevene Jovanović. Orchestra 56/58 (35) Istoj književnoj građi Dalija Aćin Thelander pristupila je sa stanovišta ispitivanja problema ljudske seksualnosti. Način na koji je autorka, kroz izvođenje Ane Ignjatović Zagorac, usmerila svoje scensko viđenje ove, teorijski i te kako zastupljene i umetnički potentne teme, pokazao je da se pomanjkanje jasne koreografske koncepcije teško može nadomestiti programskim referisanjem na “velike” teme i velike pisce, niti scenskom postupku pun legitimitet može pribaviti išta što leži izvan njega samog. Nastojanje da se, po svaku cenu, istraje u hermetičnom izrazu koji je već nagoveštavan u dosadašnjim radovima ove autorke, ne bi predstavljalo mogući izvor nedoumica, da se iza njega dalo naslutiti ozbiljnije i produbljenije idejno i scensko-koreografsko promišljanje zadatog problema. Time bi mnoga, uistinu zanimljiva i obećavajuća koreografska rešenja, ali već odavno uočena u radu slavnog Vima Vandekejbusa, bila izdignuta iznad ovog, zatečenog nivoa nedovoljno elaboriranih, pukih koreografskih i scenskih predloga. Tako je odličan i inicijalno izuzetno efektno postavljen kontrast između minimalističkog koreografskog izraza i barokne nabujalosti muzike Henrija Persla, ostao nerazrađen, prepušten scenskom i koreografskom tretmanu koji je, čini se, isuviše olako odustao od dubljeg traganja. U odnosu na prethodna dva autora, Leo Mujić je svoje koreografsko viđenje ovog, prema nekim teoretičarima, najintimnijeg Šekspirovog dela, značajnije prožeo lirskim tonom. Uz Bahovu muziku, pomenutim igračima (Lacković, Isailović, Tomašević), ovde su se priključili Ašhen Ataljanc i Dejan Kolarov. Budući da se Mujićev izraz nalazi direktno na liniji priznatog i decenijama prisutnog koreografskog stila, zastupljenog u najznačajnjim evropskim koreografskim centrima, od autora se očekivalo da svoj izraz u većoj meri podvrgne stvaralačkim postupcima oneobičenja, snažnijeg autorskog pečata. Ovako, teško da delo može pretendovati na to da savremenom gledaocu pruži mnogo više od ugodnog osećaja prijatnosti. To je i razlog što se, i pored činjenice da se radi o krajnje korektno sazdanom ostvarenju, ipak nismo mogli oteti utisku izvesne doze prozaičnosti celokupnog autorovog koncepta, koja je, na momente, pobuđivala ravnodušnost. Pa ipak, Mujićev rad je podstakao i vidno inspirisao sve protagoniste, koji su se nametnuli svojom izuzetno posvećenom i osmišljenom interpretacijom. Posebno ističemo nastup Miloša Isailovića, koji je nenametljivo, krajnje suptilno odabranim igračkim sredstvima, skrenuo punu pažnju na neobičnu posebnost svog igračkog dara. Objavljeno u Politici 18. 03. 2012. JELENA JANKOVIĆ Soneti, kor. Leo Mujić, Ašhen Ataljanc i Dejan Kolarov (36) Orchestra 56/58 Piše: Ivana Milovanović Projekat 11 ZEMALJA / 11 COUNTRIES – regionalna edukativna platforma u oblasti muzičkog pozorišta u organizaciji časopisa Orchestra i Pozorišta na Terazijama u Beogradu i pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u Beogradu; umetnički direktor – Chet Walker (SAD) MILOŠ KODEMO Pozorište na Terazijama, 05. – 17. mart 2012. Značajan korak dalje Na inicijativu časopisa za umetničku igru Orchestra, Pozorište na Terazijama u Beogradu i časopis Orchestra pokrenuli su, u saradnji sa školom The Jacob’s Pillow Summer School iz SAD, međunarodni obrazovni projekat 11 zemalja / 11 countries, koji se odvija pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u Beogradu. Prvo izdanje ovog regionalnog projekta podrazumevao je realizaciju praktične i teorijske nastave u oblasti muzičkog pozorišta (mjuzikl / jazz dance) koju je kao umetnički direktor projekta 11 zemalja vodio renomirani koreograf i pedagog Čet Voker (Chet Walker, SAD), na osnovu obrazovne metodologije i dugogodišnje edukativne prakse škole The Jacob’s Pillow Summer School. Ova škola, sprecijalizovana za izvođačke umetnosti u oblasti muzičkog pozorišta, okuplja renomirane stručnjake iz SAD, a njeni polaznici dolaze iz celog sveta. Na letnjim seminarima Škole The Jacob’s Pillow već je učestvovalo sedmoro profesionalaca iz Pozorišta na Terazijama (2007 – 2011), a višegodišnja saradnja časopisa Orchestra i Pozorišta na Terazijama sa Školom i Četom Vokerom, unapređena je i još više profesionalizovana novom idejom – projektom 11 zemalja. kraju ovog jedinstvenog projekta, koji je kroz obrazovno-umetničku formu umrežio 11 zemalja regiona, učesnicima su dodeljeni sertifikat The Jacob’s Pillow School o savladanom nivou obrazovanja u oblasti muzičog pozorišta, kao i dve stipendije najboljim polaznicima za Letnju školu The Jacob’s Pillow 2012. Troškovi jedne stipendija su donacija Škole, a ukupan iznos druge stipendije realizovan je zahvaljujući podršci Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Tokom dve nedelje trajanja ove regionalne edukativne platforme u prostorijama Pozorišta na Terazijama, trideset mladih profesionalaca iz 11 zemalja regiona pohađalo je u Beogradu umetničku radionicu koja je podrazumevala časove jazz dance plesne tehnike, tehnike step dance, pevanja i glume, kao i nastavu koja je bila usmerena ka plesnoj pedagogiji i koreografiji. Na Početak realizacije projekta 11 zemalja / 11 countries iskazuje nameru organizatora i partnera u projektu da se uspostavi visoko-školsko obrazovanje u oblasti muzičkog pozorišta u Srbiji i regionu. U nedostatku visoko-školskih ustanova iz oblasti muzičkog pozorišta, kao i sa limitiranim brojem edukativnih plesnih projekata u Srbiji i regionu, Orchestra i Pozorište na Terazijama smatraju da je projekat 11 zemalja / 11 countries od neprocenjive važnosti za razvoj i unapređenje muzičkog pozorišta podjednako u Srbiji i regionu. Osim što bi prenošenje stručne metodologije američkih eksperata iz oblasti teorijske i izvođačke prakse bilo preduslov za vrhunsku produkciju i realizaciju mjuzikla, kroz umrežavanje znanja, iskustava i umetničke prakse, na regionalnom nivou stvorila bi se profesionalna platforma i za buduće međunarodne projekte. Orchestra 56/58 (37) 9. Beogradski festival igre 2012. Opera i teatar Madlenijanum, Sava centar, SNP, Beogradsko dramsko pozorište, Narodno pozorište u Beogradu, Atelje 212, 28. mart - 12. april 2012. COURTESY BDF COURTESY BDF Ukidanje prava na kritičko mišljenje (2. deo) Solo, Sylvie Guillem, cor. R. Maliphant, V. Britanija New Work , La La La Human Steps, cor. Edward Lock, Kanada Talking Head, cor. Kris Haring, Liquid Loft, Austrija (38) Orchestra 56/58 Unfortunately, without comment by Serbian dance critics, again. COURTESY BDF COURTESY BDF Nažalost, ponovo bez komentara srpskih plesnih kritičara. (prim. ur.) Dark Matters, cor. Crystal Pite, Kidd Pivot, Nemačka COURTESY BDF COURTESY BDF Jacoby and Pronk, Holandija - SAD COURTESY BDF 4 Man, Alice, Bach and the Deer, Izrael, Danska, cor. Y.Berg and O. Graf Schmetterling, cor. Sol Leon and Paul Lightfoot, Netherlands Dance Theater, Holandija COURTESY BDF COURTESY BDF Walking Mad, cor. Johan Inge, National Dance Company, Španija Political Mother, cor. Hofesh Shechter, Hofesh Shechter Company, V. Britanija Orchestra 56/58 (39) Piše: Milica Cerović Gostovanje – 9. BFI 2012. – Sylvie Guillem i Russell Maliphant – Solo, Push, Shift, Two produkcija: Sadler’s Wells, London, Velika Britanija Opera i teatar Madlenianum, 28. i 29. mart 2012. COURTESY BDF Nespojivi oksimoroni plesne umetnosti COURTESY BDF Push, cor. R.Maliphant,Sylvie Guillem, Two, cor. R.Maliphant, Sylvie Guillem (40) Orchestra 56/58 Kada stavite ime Silvi Gilem (Sylvie Guillem) uz ime bilo kog svetskog koreografa, očekujete savršenstvo, bez obzira na plesni stil koji je postavljen kao “domaći zadatak”. A onda pored njenog imena ugledate ime Rasela Malifanta (Russell Maliphant) i pomislite da je to spoj takvih suprotnosti koje “hodaju” po tankoj graničnoj ivici između savršenstva i – propasti, nešto što mora biti pogurano (Push) do granica zajedničkih mogućnosti i fleksibilnosti da bi postalo maestralno. I upravo to se dešava u predstavi Push koreografa Rasela Malifanta koji sa tri solo nastupa i jednim nežnim duetom kreira i ostvaruje nespojive oksimorone plesne umetnosti. Vrhunska balerina i zvezda Pariske opere već od šesnaeste godine života Silvi Gilem već na početku predstave u koreografiji Solo snažno se suprostavlja španskoj muzici Karlosa Montoje (Carlos Montoya) izvodeći poput nežnog matadora virtuoznu klasičnu baletsku tehniku bez imalo napora i pretencioznosti. Čisto, ženstveno, nedostižno. A sve to u “areni” predivno osmišljenog svetla Majkla Halsa (Michael Hulls). I dok se muzika i pokret tiho nadmeću u areni, Silvi Gilem se izdiže izvan tih okvira i gledaoca odvodi u zaglušujuci huk gromoglasnog aplauza. I tek što smo pomislili da je “borba Titana” gotova i da bolje od ovog ne može biti, na scenu stupa koreograf lično u solu Prenos (Shift), u kome se odvija prefinjeni sukob i zajednički ples Malifanta i njegovih senki koje ponovo maestralno osmišljava majstor svetla Majkl Hals. Veoma intimna koreografija postavljena u kontrastu sa ogromnim senkama na zidu, postaje javna borba unutrašnjeg i spoljašnjeg doživljaja tokom koje gledalac, poput voajera, glasno navija da taj sukob potraje kako bi i najsitniji detalj bio obelodanjen kroz ovaj virtualni duet. Borba posmatranog i posmatrača tiho se završava činjenicom da se koreograf poigrava sa čudesnim refleksijama ostavljajući nas u zagonetki - da li se on to pigrava sa gledaocima (nama) ili oni (mi) sa njim. Iz velikih “arena” Rasel nas nežno baca u klaustofobičnu svetslosnu kocku sola Dva (Two) u kojoj genijalna Gilem, uz ritmičnu i uzbuđujuću muziku Endija Kotona (Andy Cowton), pretvara svoje telo u nevidljive odraze pokreta boreći se da ispuni taj malecni prostor do najsitnijeg detalja. Solo Dva ustvari je sukob svetla i igre u kome pulsirajuća muzika dovodi do ludačkog transa igračevog tela koji gubi obrise svog oklopa, ali, takodje, i do transa gledaočevog oka u kome se preklapaju telo, muzika i svetlo do graničnih mera neprepoznatljivosti. Iscrpljujuća borba nestaje u izmaglici pokreta i ostavlja nas da se zapitamo da li su okviri stvarnosti prevaziđeni ili nas je maestralni Maliphant još jednom pobedio i nadigrao u njenom doživljavanju. Na samom kraju stižemo do dueta Pritisak (Push) u kome se zajedničke granice i mogućnosti pomeraju sve do savršenog jedinstva plesnih tehnika i izvođačkih tela Rasela i Silvi. Hipnotišući nas ponovo muzikom Endija Kotona i diktirajućim svetlom Majkla Halsa, dve gromade suprotnosti tiho i nežno vode prelepu bitku pokreta, zemlje i neba, muškog i ženskog principa, sigurnog i lepršavog stila, jednostavnog, a komplikovanog koncepta. Čulna povezanost ovolikih suprotnosti stvara novu dimenziju pokreta, onu koja nije ni na nebu ni na zemlji. I opet se gledalac pita da li je Silvi Gilem savršeno oruđe koje u bilo čijim koreografskim rukama stvara remek dela ili je Rasel Malifant toliko dobar koreograf da je uspeo da koreografskim sredstvima ovolike suprotnosti pretvori u scensku borbu Titana koji su pred posmatračima stvorili potpuno novi svet. Jedno je sigurno – duet Pritisak postaće istorijska prekretnica u plesnoj umetnosti zato što je uspeo da nežnom borbom plesnih suprotnosti stvori novi svet igre. COURTESY BDF Push, cor. R.Maliphant,Sylvie Guillem i R. Maliphant Orchestra 56/58 (41) Piše: Milena Jauković Premijera - Kapetan Džon Piplfoks u koreografiji Isidore Stanišić i režiji Jelene Bogavac Dečji kulturni centar Beograd i Bitef teatar, 05. april 2012. JELENA JANKOVIĆ Razmaštana družina JELENA JANKOVIĆ JELENA JANKOVIĆ Džon Piplfoks, L.Lukic, M.Pisic, A.Ignjatović Zagorac, M.Petrović, N. Tomašević i M. Isailović (42) Orchestra 56/58 Koreografskim uobličenjem radio-drame za decu Kapetan Džon Piplfoks, nezaboravnog Dušana Radovića, zaživela je, vredna pažnje, ideja o ustanovljenju stalne dečje plesne scene na pozornicama Dečjeg kulturnog centra i Bitef teatra. Ovaj dramski tekst, koji je univerzalnoj temi borbe snaga dobra i zla pristupio sa toliko topline i iskrenosti utkanih u karakterističan humor prebogat asocijacijama, obeležio je detinjstvo mnogih generacija unazad. Tekst, u adaptaciji rediteljke predstave Jelene Bogavac, ostao je veran izvornom, hvatajući pritom „kopču“ sa sadašnjim trenutkom, budući da su reference na savremeno doba, prilagođene upravo mladim gledaocima, sprovedene nenametljivo i na onim mestima koja pružaju prostora za takve intervencije. Poveravanje rada na koreografiji i konceptu predstave Isidori Stanišić pokazalo se kao pravi izbor. Koreografski postupci, rediteljska rešenja i muzika Igora Gostuškog, budući da su se našli u stilskom i koncepcijskom saglasju, uspeli su da zahvate, i izraze, onaj toliko specifičan manir kojim je Dušan Radović suptilno prilagodio temu ove večite borbe naivnoj dečijoj percepciji, dirljivoj u svojoj čistoti. Osetno stvaralački podstaknuta karakterom i krajnje specifičnim zahtevima koje podrazumeva jedno plesno ostvarenje namenjeno dečjoj publici, autorka je ovom umetničkom izazovu odgovorila sredstvima svog nesumnjivog koreografskog dara: igrački vrcavim, stilski homogenim i, iznad svega, razigranim, muzikalnim i maštovitim koreografskim izrazom, pažljivo građenim u svakoj od scena. U tom smislu, kao posebno efektna, među brojnim drugim, istakla se koreografska stilizacija dešavanja pod morem, kao i pojava Devojki iz Havane (u izvođenju učenica Srednje baletske škole „Lujo Davičo“), koje su svakako dale vizuelni pečat predstavi. JELENA JANKOVIĆ Džon Piplfoks, učenice Baletske škole "Lujo Davičo" u Beogradu Ovakva scenska zamisao Stanišićeve je, sasvim prirodno, vidno inspirisala i igrače Bitef dens kompanije, Anu Ignjatović Zagorac u naslovnoj ulozi, kao i gusare „strašnog“ broda Osveta, u tumačenju Milice Pisić, Mione Petrović, Nevene Jovanović, Luke Lukića, Nikole Tomaševića i Strahinje Lackovića. Glumci Milan Pajić i Milan Tankosić, u svom domenu, dali su, takođe, doprinos opštoj dinamici predstave. Budući da je svaka od uloga koje su dodeljene igračima krajnje tipski zamišljena u svojoj osnovi i da su pred igrače postavljeni glumački zadaci, možda u budućnosti ne bi bilo na odmet razmisliti o eventualnom usložnjavanju glumačkih sredstava kojima bi se igrači poslužili. I to u smislu posezanja za izbrušenijim glumačkim rešenjima kojima bi se ono, ionako tipsko u ovim ulogama, predstavilo na ne-tipski način, čime bi interpretacije „opasnih gusara“ samo još dobile na punini i značenju, a naša mlada publika našla bi se u prilici da se upozna i srodi sa manje konvencionalnim pristupom scenskom građenju likova. Jer, uslovi za tako nešto svakako da postoje. Opštem utisku optimizma, veselosti i poleta u veri u krajnju pobedu Dobra, svakako da su presudno doprineli funkcionalna scenografija Igora Vasiljeva i elaborirani kostimi Ivane Vasić koji su predstavi i njenom značenju uistinu pružili ton duginih boja. Zahvaljujući krajnje osmišljenoj rediteljsko-koreografskoj koncepciji, koja je potom i dosledno sprovedena, učinjeno je da ovo delo Dušana Radovića, sada u formi plesne predstave, bude na najbolji način približeno našoj mladoj publici čije će pozorišno iskustvo od sada biti bogatije za još jedan dragoceni vid scenskog stvaralaštva. Objavljeno u Politici 25. 04. 2012. Orchestra 56/58 (43) Piše: Milena Jauković 16. Festival koreografskih minijatura 2012 Trg Mire Trailović, Bitef teatar, Narodno pozorište u Beogradu, Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Baletska škola „Lujo Davičo“ 10. – 14. maj 2012. SRĐAN MIHIĆ U znaku obespokojavajućeg odsustva srpskih koreografa R3ACTION, Fabio Simoes - prva nagrada i Nagrada publike Ovogodišnje izdanje Festivala koreografskih minijatura (FKM, osnivač Udruženje baletskih umetnika Srbije) obeleženo je nešto raznovrsnijim festivalskim programom koji je, pored takmičarskog dela, revijalno prikazanih koreografskih ostvarenja i jednog međunarodnog gostovanja, u sebe uključio i dve tribine, posvećene razvoju novosadske plesne scene i problemima nezavisne plesne scene u Srbiji, kao i radionicu na temu teorijskih i praktičnih principa koreografskog procesa rada. Festival je otvoren dvasetominutnim delom Pas de quoi? u koreografiji Mione Petrović, prve laureatkinje vrlo podsticajne Nagrade Ohrabrenje. Ovo priznanje ustanovilo je Udruženje baletskih umetnika Srbije u želji da se nagrađenim domaćim stvaraocima pruži dragocena prilika da njihov koreografski rad, ne više u formi koreografske minijature, već kao zaokruženo, obimnije delo, doživi ono o čemu sanja svaki stvaralac: da ugleda svetlost reflektora. Time se Petrovićevoj ukazalo značajno poverenje, konkretizovano u nastojanju da joj se kroz kompletnu logističku i finansijsku podršku obezbeđenu od strane FKM-a i UBUS-a, omogući da se nesmetano posveti isključivo radu i razvijanju svoje koreografske vizije u željenom pravcu. Čini se da je godinu dana bio i više (44) Orchestra 56/58 nego dovoljan period da Petrovićeva pred publiku izađe sa idejno čvršće osmišljenim konceptom i scenski i koreografski izbrušenijom postavkom. Na taj način, uvereni smo, bile bi predupređene uočene koreografsko-strukturne nedostatnosti, kao i opšti utisak proizvoljnosti. Budući da je Petrovićevoj ova nagrada prošle godine pripala za iskazan koreografski potencijal, šteta je što tada nagoveštene mogućnosti, i pored par sada zaista zanimljivih koreografskih rešenja, nisu naišle na adekvatniji i odgovorniji stvaralački tretman upravo od strane same autorke. Ako se uzme u obzir da druga nagrađena autorka (Danica Arapović) nije ni iskoristila ovu velikodušno pruženu priliku, a da su za svoj rad obe autorke imale na raspolaganju i vreme, i scenu, i tehničke uslove, prirodno se nameće pitanje šta je našim autorima uistinu potrebno za njihovo stvaralaštvo? I u kom segmentu bi, zapravo, trebalo potražiti odgovor na ovo pitanje? Iste večeri prikazano je i delo Tri sestre ili okolo naokolo Čehova (laureat Nagrade „Dimitrije Parlić“ 2008.), nešto starija predstava beogradskog Ister teatra, koja predstavlja idejno veoma prostudirano i konzistentno ostvarenje, osmišljenog koncepta i snažne interpretacije. SRĐAN MIHIĆ Bolero, kor. Katrin Schafitel (Nemačka) Katrin Schafitel i Katja Wachter Takmičarsko veče Festivala prošlo je u znaku takmičara iz Portugala, Fabia Simoesa, dobitnika Nagrade publike i prve nagrade Žirija, kojim je predsedavao uvaženi baletski umetnik iz Hrvatske, Dinko Bogdanić. Ovakvom odlukom žirija i publike, prednost je ove godine nesumnjivo data koreografskom ostvarenju dominantno igračkog karaktera, čija upečatljivost počiva na sigurnoj i moćnoj tehnici ovog igrača, kao i na markantnosti njegove scenske pojave. Ove godine Nagrada Ohrabrenje, nažalost, nije dodeljena, budući da među takmičarima nije bilo domaćih koreografa, iako je jedna od glavnih misija ovog Festivala upravo afirmacija domaćeg koreografskog stvaralaštva. I ovde, kao da nam sve ukazuje na slično pitanje: ako značajan iznos novčanih nagrada ili mogućnosti koje otvara Nagrada Ohrabrenje nisu dovoljni motivi za učešće u takmičenju, šta je to što bi trebalo da budu? Poslednje revijalne večeri prikazano je delo hrvatske produkcije Broadcasting: Shake your booty, u koreografiji Zorana Markovića i Maše Kolar. I ovoga puta je ovaj koreografski tandem vidno nadahnuo gledaoce svojom maštovitom scenskom vizijom, koja na trenut- ke, na koreografskom planu, deluje gotovo neiscrpno. Nepretenciozno, a krajnje duhovito, oni se bave temom nedokučivosti muško-ženskih odnosa. Njima će se, potom, vešto i zanimljivo poigrati, pristupajući im sa stanovišta ironične distanciranosti, uz pomoć koje će ih efektno predstaviti u svoj njihovoj komičnoj apsurdnosti. Ova predstava, iz minuta u minut, znalački vođenim koreografskim postupkom, neprestano otvara nove aspekte ispoljenja ovog odnosa, doprinoseći furioznosti celokupne scenske dinamike. A tome su, kao vrsni izvođači, svakako zdušno i ne štedeći se doprineli igrači Maša Kolar, Ognjen Vučinić i Tomislav Petranović. Uzevši u obzir celokupni petodnevni program Festivala, ostajemo zbunjeni pred činjenicom do koje mere je među publikom bio uočljivo mali broj naših igrača i koreografa, što nas direktno navodi na još jedno pitanje: na koji način se može uticati na već toliko puta ogoljeno izraženu indolentnost aktera naše plesne scene? Šta je to što bi moglo da doprinese buđenju onog autentičnog osećaja stvaralačke znatiželje naših plesnih stvaralaca, kao nezaobilaznog polazišta svakog ozbiljnijeg umetničkog razvitka, ali i trajanja. Objavljeno u Politici 31. 05. 2012. Orchestra 56/58 (45) ODLUKE ŽIRIJA: Prva nagrada: Fabio Simoes (Portugal) – 3.000 eura Druga nagrada: Igor Kirov (Makedonija) – 2.000 eura Treća nagrada: Stanislava Vlčekova (Slovačka) – 1.000 eura Plaketa „Aleksandar Izrailovski“: Igor Vološin (Ukrajina) Dve pohvale: Gregor Thieler (Nemačka) i Beatrice Paoleschi (Italija) Nagrada Žirija kritike: Katrih Schafitel (Nemačka) SRĐAN MIHIĆ Nagrada publike: Fabio Simoes (Portugal) The two queen souls, kor. Beatrice Paoleschi Laura Feresin i Elsa Sabbatini (46) Orchestra 56/58 GENERALNI SPONZOR FKM: HYPO ALPE ADRIA BANKA ŽIRI: Dinko Bogdanić, koreograf i pedagog (Hrvatska), predsednik Bruce Steivel, direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu (SAD) Krunislav Simić, koreograf (Srbija) Ronald Savković, baletski igrač i koreograf (Hrvatska) Gorčin Stojanović, reditelj (Srbija) Milena Jauković, baletski kritičar (Srbija), predsednik Maja Đurinović, plesni kritičar (Hrvatska) Ivan Medenica, pozorišni kritičar i teatrolog (Srbija) UMETNIČKI SAVET FKM-a: SRĐAN MIHIĆ ŽIRI KRITIKE: In Between, kor. Igor Kirov (Makedonija) Mimi Pop Aleksov i Igor Velanoski Vladimir Logunov, Anđelija Todorović, Zoran Marković UMETNIČKO VEĆE UBUS-a: Ivana Milovanović, Milica Zajcev, Anđelija Todorović, Kosovka Draslar, Danica Arapović DIREKCIJA FKM-a: Sonja Lapatanov, Smiljana Stokić, Marija Bajčetić, Biljana Knežević, Srđan Mihić, Slavica Štrljić, Ivana Krsmanović, Ana Halas, Maja Vukadinović SRĐAN MIHIĆ Željko Grozdanović, Black, res, kor. Ozgur Adam Inan, Turska, U. Tasdemir, A. Kir i O. A. Inanc Orchestra 56/58 (47) Nagrade 2011. ZLATNI BEOČUG ZA 2011. Narodno pozorište u Beogradu, 12. april 2012. KULTURNO - PROSVETNA ZAJEDNICA BEOGRADA DODELILA JE NAGRADU ZLATNI BEOČUG ZA 2011. LAUREAT KONSTANTIN TEŠEA, PRVAK BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU Kulturno-prosvetna zajednica Beograda osnovana je 1956. kao organizacija u oblasti kulturnog stvaralaštva, naučne i prosvetne delatnosti. Od osnivanja do danas zalaže se za društvenu i kulturnu toleranciju i afirmiše duhovne i kulturne vrednosti našeg prostora. Kao baštinik kulturnog kontinuiteta, Kulturno-prosvetna zajednica Beograda od 1970. dodeljuje godišnju prestižnu nagradu i priznanje Zlatni beočug stvaraocima, naučnicima, umetnicima, kulturnim poslenicima, ansamblima, ustanovama i organizacijama za trajan doprinos kulturi Beograda. Nagrada Zlatni beočug je priznanje koje pripada zaokruženoj duhovnoj vrednosti i dostignućima koji kontinuirano povezuju sve one koji omogućuju uspešniji duhovni život Beograda i Srbije.Tvorci ove nagrade su pesnik Vasko Popa koji joj je i dao ime, Radomir Stević Ras i Jevta Jevtović. Ako bi se poređala sva imena dosadašnjih dobitnika, videlo bi se da je to imenik najuspešnijih, a knjiga sastavljena od tekstova obrazloženja za nagradu predstavljala bi svojevrsnu enciklopediju kulture, umetnosti i nauke Beograda i Srbije. Odluku o svim laureatima doneo je jednoglasno Žiri u sastavu: prof.dr Darko Tanasković (predsednik), Jadranka Jovanović, Srba Ignjatović, Ljiljana Blagojević, Živorad Ajdačić, Dragan Kolarević, Tatjana Peternek-Aleksić, Miloš Matijaš, Bora Dugić, Dragan Babić, prof. Dragan Mraović, Vera Vlajić, prof. Dr Slavenko Terzić, prof. Dr Raško Jovanović, prof. Momčilo Antonović, Radovan Trnavac Mića i Slobodan Šuljagić. Konstantin Tešea, prvak Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, završio je Srednju baletsku školu u Bukureštu 1982. Već kao učenik izdvaja se svojim talentom. Ubrzo je angažovan u Operi u Bukureštu i u baletskom repertoaru dobija solističke uloge – Labudovo jezero (kor. O. Danovski), Četiri godišnja doba i Simfonija bez kraja (A.Mezincesku), Frančeska da Rimini i Rumunska simfonija (D. Andronake), kao i solo nastupe u operama Tanhojzer i Slepi miš. Gostovao je u Grčkoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Luksemburgu, Austriji, Boljšom teatru u Moskvi. Od 1985 – 1991. angažovan je kao prvak Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu i nosilac je prvog igračkog repertoara – Žizela (Lavrovski), Žar ptica (D. Parlić), Đavo na selu (Pia i Pino Mlakar), Don Kihot (P. Rotaro), Tri biblijske freske (M. Šparemblek), Romeo i Julija (D. Parlić), Petar Pan (V. Kostić), Simfonija iz jednog sveta (V. Logunov), Otelo / Rubac / Dezdemona (V. Đorđević), Prsten (Boldin) i dr. U Narodnom pozorištu u Beogradu je angažovan 1991. kao prvak baleta. Nižu se uloge u klasičnom i neoklasičnom repertoaru u kojima Tešea složenost dramskih uloga tumači svojom umetničkom intuicijom i inteligencijom, sa izuzetnom individualnošću – Žizela (Lavrovski), Labudovo jezero (D. Parlić), Dama sa kamelijama (L. Pilipenko), Ljubav čarobnice (L. Pilipenko), Don Kihot (V. Logunov), Natašine slike (L. Pilipenko), Silfide (M. Fokin), Bahčisarajska fontana (R. Kljavin), Ohridska legenda ( L. Pilipenko), Doktor Džekil i Mister Hajd (V. Logunov), Uspavana lepotica (V. Logunov), Pesnik Čajkovski (L. Pilipenko), Kraljica Margo (K. Simić). Od 2003. godine radi kao repetitor u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu. SRĐAN MIHIĆ Kostantin Tešea je dobitnik brojnih nagrada i priznanja: Prva nagrada za klasičan balet u Bukureštu, Nagrada za najboljeg partnera na Baletskom takmičenju u Novom Sadu, Nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu za ulogu Merkucija u baletu Romeo I julija (kor. A. Šekera), Plaketa Narodnog pozorišta u Beogradu. Kraljica Margo, kor. Krunislav Simić (48) Orchestra 56/58 Kao prvak baleta realizovao je brojna samostalna gostovanja (Novi Sad – Grk Zorba, Žizela), Skoplje – Žizela, Karmen, Labudovo jezero...), kao i brojne koncerte u Kini, Austriji, Libanu, Bugarskoj, Mađarskoj, Kipru... Sa matičnim pozorišnim kućama gostovao je u Grčkoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Kolumbiji, Rusiji, Bugarskoj, Mađarskoj, kao i u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Nagrade 2011. UDRUŽENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE Narodno pozorište u Beogradu, 23. oktobar 2011. NAGRADA „DIMITRIJE PARLIĆ“ ZA 2011. LAUREAT EDWARD CLUG, KOREOGRAF, ZA PREDSTAVU BOŽANSTVENA KOMEDIJA U IZVOĐENJU BITEF DANCE COMPANY IZ BEOGRADA SAOPŠTENjE ŽIRIJA Ovogodišnji žiri za dodelu Nagrade „Dimitrije Parlić“ radio je u sastavu: Paša Musić, Anđelija Todorović, Vladimir Logunov, Petar Pjer Rajković i Milena Jauković. Žiri je u sezoni 2010 / 2011 pogledao ukupno 17 predstava. Ovom prilikom, želeli bismo da pomenemo, pored dela čiji je koreograf ovogodišnji dobitnik Nagrade, još jedno ostvarenje koje je na članove žirija ostavilo značajan utisak. To je predstava Alfa Boys, u koreografiji Gaja Vajcmana i Roni Haver, u produkciji Bitef teatra. Ovu, kao i nagrađenu predstavu, izvode igrači Bitef dens kompanije (Bitef Dance Company), zbog čega smo smatrali da je ovo pogodan trenutak da skrenemo pažnju na delovanje i domete ove plesne trupe koja je, zahvaljujući svojoj posvećenosti i uzornom izvođenju savremenog plesnog repertoara, do sada postigla veoma zapažene rezultate, vredne svake pohvale. Jednoglasnom odlukom članova žirija, odlučeno je da ovogodišnja Nagrada „Dimitrije Parlić“ pripadne koreografu Edvardu Klugu (Edward Clug, Slovenija), za predstavu Božanstvena komedija, u koprodukciji Grada teatra Budva i Bitef teatra iz Beograda. Koreografija Edvarda Kluga je konzistentnošću autorove zamisli i strukturno neobično čvrstim i nadahnutim koreografskim konceptom trenutno ostavila snažan utisak na sve članove ovogodišnjeg žirija. Besprekorno vođen koreografski postupak, ispunjen u potpunosti autohtonom koreografskom leksikom koja pulsira sopstvenim ritmom najrazličitijih promera potvrdio je, sada već konačno, da je Edvard Klug našao put ka izgradnji jasno prepoznatljivog, suverenog i samosvojnog koreografskog stila. Uspešnom ostvarivanju ove, koreografski i igrački vrlo složene predstave, svakako da su presudno doprineli i igrači čiji je interpretativni i igrački potencijal superiorno, i u celosti, podržao koreografovu viziju koja, po mnogim parametrima, predstavlja koreografsku bravuru par excellence. Milena Jauković, predsednik Žirija JELENA JANKOVIĆ Božanstvena komedija, Nevena Jovanović i Miloš Isailović Orchestra 56/58 (49) Nagrade 2011. UDRUŽENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE Narodno pozorište u Beogradu, 23. oktobar 2011. NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO ZA 2011. LAUREAT SONJA VUKIĆEVIĆ, BALERINA, SAVREMENA IGRAČICA, KOREOGRAF, GLUMICA, REŽISER, SCENOGRAF, VAJAR... Ambasador srpske kulture Sonja Vukićević (1951, Valjevo) dobitnica je ovogodišnje Nagrade za životno delo koju dodeljuje Udruženje baletskih umetnika Srbije. HALLO Istorija se ponavlja - geografija se menja, jedna je od Sonjinih rečenica kojom nas podseća ko smo, gde smo i kako živimo. Istina je, i u njenom primeru istorija se ponavlja, i to samo potvrđuje nju i njen kvalitet. Dobila je još jednu nagradu, ovog puta za životno delo! Geografija nam se menja i to je, opet, jedna neosporna činjenica, iz kog god ugla gledano. Na ličnom primeru Sonja Vukićević nam to dokazuje svojim neumornim radom, sada već prožetim kroz gotovo sve vidove umetnosti. Sonjino biće i energija nam pokazuju da sami pravimo i pomeramo granice, a njen stvaralački opus koji se i dalje širi, uvek i iznova pronalazi načine da dođe do publike. U svet umetnosti Sonja se vinula iz sveta baleta, prošavši stepenicama od klasične balerine Narodnog pozorišta u Beogradu (1970-1994), preko zapaženih uloga dramsko-karakternog opusa. Njena Mirta (Žizela), Darinka (Darinkin dar), Debora (Golem), Afrodita (Trijumf Afrodite), Kapetan Kuka (Petar Pan), baletski divertisman u operi Karmen, kao i uloge u baletima Popodne jednog fauna i Ohridska legenda - sve do jedne su bile nagrađivane. Sonja Vukićević je pionir savremenog plesnog teatra u Srbiji. Sa koreografom Verom Kostić ostvarila je uspehe sa predstavama Pomračenje (Nagrada Zlatna kolajna na Festivalu monodrame i pantomome u Zemunu i Nagrada publike na Bitef festivalu), zatim Indira Gandi i Mali snovi Voltera M. Nezaboravan je i njen dramatični solistički nastup na poslednjeoj proslavi Dana mladosti. Veoma zapažen je i njen doprinos repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu gde je za koreografski rad u predstavama Dozivanje ptica (rež. Haris Pašović), Lakrdijaš (rež. Irfan Mensur), Poslednji dani čovečanstva (rež. Gorčin Stojanović), Plava ptica (rež. I.Mensur), Nižinski (rež. I.Mensur), Majn Kamf (rež. Gorčin Stojanović), Saloma (rež. Roman Viktjuk) dobila više godišnjih nagrada ove pozorišne kuće. Sredinom devedesetih godina prošlog veka, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, Sonja Vukićević realizuje četiri autorska projekta: Makbet/Ono (1996), Alchajmer i Proces (1998), Mrak letnje noći (1999). Zanimljivo je da se ovde njen scenografski rad za predstavu Proces izdvojio, pa je predstavljen na manifestaciji Futur Show u Bolonji i postao je stalni deo ovog programa. Neizostavno se mora pomenuti da je Vukićevićeva i prvi dobitnik najprestižnije nagrade baletskog esnafa u Srbiji, Nagrade „Dimitrije Parlić“ za koreografiju predstave Makbet/Ono, koju dodeljuje Udruženje baletskih umetnika Srbije. Takođe je i dobitnica dve Sterijine nagrade za predstave Gorski vijenac (Crnogorsko narodno pozorište, 1998.) i Kandid ili optimizam ( Jugoslovensko dramsko pozorište, 2009.). Sonja je ušla i u svet filma igrajući u delima Tango je tužna misao koja se pleše (rež. Puriša Đorđević), Vukovar (rež. Boro Drašković), Lavirint (rež. Miroslav Lekić), Odbačen (rež. Miša Radivojević), kao i u italijanskoj koprodukciji Quo vadis. S dolaskom novog milenijuma, otpočinje i nova faza Sonjinog umetničkog rada, tako da od 2001. više puta izlaže svoja vajarska dela (Atelje 212, Bitef, Pula, Pančevo). Moraju se pomenuti i Sonjina ostvarenja u predstavama Hazarski rečnik i Sto minuta koje realizuje u saradnji sa rediteljem Tomažom Pandurom. Prvu samostalnu produkciju Bitef teatra u Beogradu, a na predlog Vide Ognjenović, uradila je upravo Vukićevićeva. Ovaj izbor je višestruko opravdan jer je predstava Cirkus istorija dobila Nagradu grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo 2006, kao i nagrade Avazov zmaj za najbolju predstavu na festivalu MESS u Sarajevu i Oblak na Festivalu Puf u Puli. Sonja aktivno sarađuje sa Srpskim narodnim pozorištem u Novom Sadu, pa su Karmina burana Karla Orfa u njenoj režiji i koreografiji za hor (2010) i Rodoljupci J. St. Popovića (2011) oduševili tamošnju publiku i kritiku. Sonja Vukićević i njene predstave mogu se nazvati i ambasadorima srpske kulture. Na gostovanjima i festivalima van Srbije Sonjine predstave mogla je videti publika širom regiona i planete: Skoplje, Budva, Podgorica, Cetinje, Kopar, Pula, Rijeka, Ptuj, Sarajevo, Moskva, Odesa, Solun, Segedin, Lozana, Amsterdam, Barselona, Madrid, Erfurt, Milhajm, Stokholm, London, Bolonja, Čividale, Njujork, Meksiko Siti... Sonjina prebogata umetnička biografija i čudesna harizma plene i privlače i dalje, pa su o njenom radu već objavljeni brojni radovi kao i TV emisije u zemlji i inostranstvu. Svaki novi poduhvat Sonji Vukićević je doneo još novih priznanja i nagrada. Delima i umećem ona dokazuje svoju veličinu, svoju maštu i sveumetničku dušu, neiscrpnu energiju jedne nesvakidašnje pojave na našem kulturnom nebu! Zato, ovogodišnja Nagrada za životno delo više nego opravdano ide baš njoj. Obrazloženje Predsedništva UBUS-a (50) Orchestra 56/58 Nagrade 2011. UDRUŽENJE PROFESIONALNIH BALETSKIH IGRAČA, KOREOGRAFA I BALETSKIH PEDAGOGA SRBIJE Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu, 29. april 2012. – Svetski dan igre NAGRADA “TERPSIHORA” ZA 2012. LAUREAT ANA PAVLOVIĆ, PRIMABALERINA BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU Ona koja voli da igra Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije dodelilo je Nagradu „Terpsihora“, novoustanovljenu nagradu za ostvarene vrhunske rezultate u baletskoj umetnosti u prethodnoj pozorišnoj sezoni, Ani Pavlović, primabalerini Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Žiri u sastavu: Ivanka Lukateli, primabalerina i baletski pedagog predsednik žirija, Snežana Arnautović, scenograf i akademski slikar, Božidar Đurović, pozorišni i radio reditelj i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Ronald Savković, prvak baleta i koreograf i Kokan Mladenović, pozorišni reditelj i upravnik Ateljea 212, doneli su odluku da prvi lauerat bude Ana Pavlović, prvakinja Baleta Narodnog pozorišta. Istog dana dodeljena je i Pohvala za unapređenje baletske umetnosti, Drini Durić Pešić, solistkinji Baleta Narodnog pozorišta i autoru emisije Svet baleta na TV Art. SRĐAN MIHIĆ Po Statutu Udruženja Nagradu “Terpsihora” mogu dobiti baletski umetnici koji su angažovani na scenama u Srbiji. Nagrada se može dodeliti svim baletskim stvaraocima poreklom iz Srbije koji svojim doprinosima razvijaju baletsku umetnost i unapređuju je na svim nivoima u Srbiji. Nagrada se dodeljuje baletskim umetnicima za ostvarene uloge iz repertoara, odigrane na matičnoj sceni ili na gostovanju, u toku jedne pozorišne sezone, a koji su se izdvojili po tehničkom i umetničkom kvalitetu. Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se koreografima za ostaverene Labudovo jezero, Ana Pavlović vrhunske rezultate na polju koreografije. Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se baletskim teoretičarima koji svojom edukacijom u oblasti baletske umetnosti postižu zapažene rezltate i priznanja na polju pedagogije. Nagrada se dodeljuje isključivo domaćim stvaraocima. Predsednica Žirija, primabalerina Ivanka Lukateli je rekla: Ana Pavlović je umetnica koja svojom dugogodišnjom kvalitetnom igrom na sceni svog matičnog Narodnog pozorišta, kao i na scenama u regionu i svetu, neguje tradiciju prethodnika srpskog baleta.Svojim pristupom i poštovanjem svakog poverenog zadatka, pa bio on i mali, kao što je uloga Roksane u baletu Aleksandar, poslednjoj ovogodišnjoj premijeri na sceni Narodnog pozorišta, ili u reprizi baleta Bajadera u naslovnoj ulozi, Ana je pokazala da je baš ona pravi izbor i da uvek igra zato što je to deo nje same. Ana Pavlović ima bogat opus u svojoj karijeri. Ističem da su tu zastupljena najteža ostvarenja klasičnog repertoara koje, na tako visokom nivou, dugi niz godina nije nimalo jednostavno odbraniti, naročito u odnosu na igrače iz drugih zemalja, a Ana je i to uspela. Nagrada se oslanja na tradiciju srpskog baleta kojom se ponose mnoge generacije. Nju čine umetnička imena koja se pamte, a sada oni imaju dostojnog sledbenika u delu ovogodišnjeg dobitnika Ane Pavlović. Nagradu „Terpsihora“ finansira anonimni donator koji ima veliki uticaj na polju baletske umetnosti. Zahvaljujući takvim izuzecima, koji svojim uticajem mogu bez ikakvog tereta posebne zahvalnosti unaprediti umetnike i njihov rad, naša budućnost ima izvesnu viziju, a baletska umetnost podsticaj za nove ciljeve. Nagrada se sastoji od plakete Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije sa natpisom Terpsihora, medaljona koji je izradila mlada umetnica Tamara Mladenović i novčanog dela u iznosu od 2.000 evra. O izboru nosioca Nagrade „Terpsihora“ Udruženje donosi posebne kriterijume za odlučivanje. U sastavu Žirija nalaze se najistaknutiji predstavnici baletske i pozorišne umetnosti u Srbij. U sledećoj godini dodele Nagrade o izboru članova Žirija odlučivaće laureat iz 2012. godine. Nagrada nosi ime po Terpsihori, koja je u grčkoj mitologija bila zaštitnica plesa i muzike. Njeno ime znači ona koja voli da igra. Orchestra 56/58 (51) Nagrade 2011. NAGRADA „RADOMIR VUČIĆ” ZA 2012 LAUREAT MILOŠ MARIJAN, SOLISTA BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU Na maloj svečanosti održanoj uoči baletske predstave Don Kihot, Milošu Marijanu,laureatu Nagrade “Radomir Vučić“ za 2012.ovu Nagradu uručio je upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović. On je istakao da je ova Nagrada, koja nosi ime velikog baletskog posvećenika, umetnika i prvaka baleta Radomira Vučića, jedna od četiri nagrade (“Oskar Danon”, “Miomir Denić” i “Petar Banićević”) koje je uprava Narodnog pozorišta ustanovila pre dve godine sa željom da pomogne mladim umetnicima, ali i da pokuša da prepozna one umetnike koji će u budućnosti značiti ne samo Nacionalnom teatru, već i srpskom pozorištu uopšte. Odluku o priznanju, koje se sastoji od originalne plakete sa likom Radomira Vučića, rad istaknutog umetnika i scenografa Geroslava Zarića i novčanog dela, jednoglasno je doneo Žiri kojim je predsedavao direktor Baleta Narodnog pozorišta Brus Stajvel (Bruce Steivel). Članovi su bili repetitori Marija Vještica i Paša Musić. U obrazloženju Žirija navodi se da je Marijan odgovornim i požrtvovanim radom ostvario izuzetan napredak tumačeći širok dijapazon uloga u klasičnom, neoklasičnom i savremenom repertoaru čime je, iako veoma mlad, pokazao izuzetnu umetničku zrelost. Miloš ima samo dvadeset i jednu godinu. Veoma je odgovaran i do sada je pokazao izvanredan talenat. Opseg njegovih uloga ide od klasike do savremenog repertoara. Sa lakoćom se kreće kroz sve stilove. Čestitam mu od srca i nadam se da ova Nagrada predstavlja podsticaj drugim mladim igračima da nastave sa usavršavanjem pod okriljem Narodnog pozorišta, rekao je Stajvel. SRĐAN MIHIĆ Miloš Marijan je završio Baletsku školu „Lujo Davičo” u Beogradu 2006. godine, a već naredne odlazi na specijalizaciju u Kijevsku baletsku akademiju. Od 2008.godine angažovan je u celokupnom repertoaru Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Ostvario je solističke uloge u baletima Labudovo jezero, Uspavana lepotica, Kraljica Margo, Don Kihot, Ko to tamo peva, Šest plesova... Miloš Marijan Nagrada “Radomir Vučić” dodeljuje se mladim i talentovanim baletskim igračima starosti do dvadeset i osam godina za ostvarene solističke i glavne uloge iz repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu, odigrane na matičnoj sceni ili na gostovanju u periodu od poslednjeg dana februara meseca prethodne do 01. marta tekuće godine, a koji su se izdvojili po tehničkoj i umetničkoj interpretaciji. Radomir Rade Vučić je baletsko obrazovanje stekao u Srednjoj baletskoj školi „Lujo Davičo“ (1962–1965) kod pedagoga Nine Kirsanove, Danice Živanović, Tilke Jezeršek i Mire Nikolić. U baletskom ansamblu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu je angažovan 1965. godine. U njemu je radio kao solista do 1970. godine, posle čega je prešao u Narodno pozorište u Beogradu, u čijem Baletu radi prvo kao istaknuti solista, a ubrzo i kao prvak baleta, sve do odlaska u penziju. Tokom dve i po decenije duge solističke karijere je igrao prvačke uloge u bezmalo celokupnom klasičnom baletskom repertoaru. Ostvario je zapažene kreacije i u savremenim baletskim delima neoklasičnog stila. Sa izuzetnim uspehom je tumačio glavne uloge i u gotovo svim repertoarskim baletima domaćih autora. Ulogom u baletu Ohridska legenda je proslavio dvadeset godina umetničkog rada. Za svoje kreacije dobio je sve nagrade i priznanja koja Narodno pozorište dodeljuje svojim umetnicima, Nacionalno priznanje za sveukupni doprinos kulturi Republike Srbije, Nagradu Bijenala u Ljubljani, Nagradu za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije...Sa partnerkom primabalerinom Ivankom Lukateli je sa velikim uspehom učestvovao na 2. Međunarodnom baletskom takmičenju u Moskvi (1973.) i na Takmičenju baletskih parova u Japanu (1978.). Gostovao je u splitskom Hrvatskom narodnom kazalištu. Bio je direktor baletskog ansambla Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Pozorišta na Terazijama, a u dva navrata i direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. (52) Orchestra 56/58 Nagrade 2011. NAGRADA FONDACIJE „MILORAD MIŠKOVIĆ“ ZA 2012. Narodno pozorište u Beogradu, 27. mart 2012. LAUREATI JOVICA BEGOJEV I JOVAN VESELINOVIĆ, PRVACI BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU SRĐAN MIHIĆ ondacija „Milorad Mišković“, koja ima zadatak da doprinosi i pomaže razvoju umetničke igre u Srbiji, prvi put je 2012. godine dodelila nagrade istaknutim baletskim umetnicima Narodnog pozorišta u Beogradu, prvacima baleta Jovici Begojevu i Jovanu Veselinoviću. Jovan Veselinović Fondacija je, prateći rad i umetnički razvoj mladih igrača, jednoglasno donela odluku da se ove godine nagrade mladi igrači JovanVeselinović i Jovica Begojev, kao suvereni nosioci prinčevskog repertoara u okviru repertoara Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Tumačeći, pre svega, velike klasične uloge u baletima Labudovo jezero, Žizela, Bajadera, Don Kihot, Uspavana lepotica... podjednako sa savremenim repertoarom domaćih i stranih koreografa, dvojica prvaka u pravom trenutku njihove karijere dobijaju ovo priznanje koje treba da ohrabri i opredeli njihov dalji umetnički razvoj i afirmaciju. Poštujući želju gospodina Milorada Miškovića, prvaka baleta koji je svoju karijeru i svetsku slavu stekao nastupajući i stvarajući širom sveta, ove godine nagrađuju se dvojica, pre svega, klasičnih baletskih igrača iz Beograda. SRĐAN MIHIĆ F Jovica Begojev Nagrade koje se sastoje od kristalnih statueta i novčanog iznosa od po 3.500 eura, dodelili su predstavnici Fondacije Marija Janković i Miloš Dujaković, na velikoj sceni Narodnog pozorišta, nakon izvođenja baletske predstave Don Kihot (kor. V. Vasiljev). Orchestra 56/58 (53) Nagrade 2011. SVETSKO TAKMIČENJE MLADIH BALETSKIH UMETNIKA - ISTANBUL Bronza za Teodoru Članica Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Teodora Spasić, osvojila je bronzanu medalju u finalu Svetskog takmičenja mladih baletskih umetnika u kategoriji od 18 do 28 godina koje je održano u Istanbulu. Naša predstavnica, koja se pripremala pod rukovodstvom primabalerine Ivanke Lukateli u okviru Baletskog studija Narodnog pozorišta, izborila je mesto u finalu, u konkurenciji od 500 kandidatkinja iz celog sveta. Žirijem festivala predsedavao je svetski priznati koreograf iz Boljšog teatra Jurij Grigorovič. Teodora je rođena 17.12.1993. u Pančevu, gde je završila OBŠ “Dimitrije Parlić “, a zatim SBŠ “Lujo Davičo” u Begradu. Diplomirala je 2011.godine u klasi Marije Milanović Bajčetić. Iste godine primljena je u ansambl baleta Narodnog pozorišta, gde kao stalni član nastupa u predstavama tekućeg repertoara. Čestitamo! Takmičila se na međunarodnim takmičenjima i takmičenjima u Srbiji: -Festival Srbije 2005.godine – I nagrada -Republičko takmičenje 2006.godine – II nagrada -Festival Srbije 2007.godine – I nagrada (laureat) -Internacionalno takmičenje u Beču 2007.godine – IV mesto - “Laureat Vojvodine” 2008.godine -Školsko takmičenje 2008.godine – I nagrada -Republičko takmičenje 2008.godine – I nagrada (laureat) -Internacionalno takmičenje u Berlinu 2008.godine -Internacionalno takmičenje u Rimu 2008.godine -Školsko takmičenje 2009.godine – I nagrada -Internacionalno takmičenje u Berlinu 2009.godine -Školsko takmičenje 2010.godine – I nagrada -Republičko takmičenje 2010.godine – I nagrada -Internacionalno takmičenje u Varni 2010.godine -Internacionalno takmičenje u Istanbulu 2012.godine – III nagrada (54) Orchestra 56/58 JELENA JANKOVIĆ Ako bismo svi malo utihnuli, Bitef Dance Company,Ašhen Ataljanc Orchestra 56/58 (55) Piše: Milena Jauković Baletski gala koncert - zvezde beogradskog Baleta Narodnog pozorišta i gosti Nacionalne Opere Mađarske i Nacionalne Opere Grčke Narodno pozorište u Beogradu, 22. jun 2912. Galantno odstupanje od baletskog akademizma Baletski koncerti divertismanskog tipa, zahvaljujući stilskoj i žanrovskoj razuđenosti svog programa, nesumnjivo uživaju, svuda u svetu, veliku popularnost najšireg kruga poklonika baletske umetnosti, prerastajući u praznik i slavljenje najviših interpretativnih dometa. Baletski gala koncert u Narodnom pozorištu u Beogradu, gledano u celini, bio je sve, sem prilika da se uživa u istinskoj lepoti i otmenosti vrhunskog izdanja baletskog akademizma. O atraktivnosti jednog ovakvog baletskog događaja najbolje govori do poslednjeg mesta ispunjena sala, pa se načelna potreba za njegovim redovnim održavanjem ni u jednom trenutku ne želi dovesti u pitanje. Međutim, osnovane ideje i dobra namera su jedno, a objektivne mogućnosti i realno raspoloživ interpretativno-tehnički kapacitet učesnika kojim je koncert, očekivano, i bio u potpunosti determinisan, nešto sasvim drugo. Naravno, uvek postoji solucija da se bezbedno zatvore oči pred pitanjima postignutog umetničkog nivoa, oglušujući se o nasušnu potrebu za njegovim odlučnim i permanentnim preispitivanjem i revizijom. Ili da se snize kriterijumi i za referencijalnu tačku odaberu lokalni parametri, koji sami po sebi ne bi bili opterećeni kakvim „nepotrebnim“ sagledavanjem dešavanja na našoj baletskoj sceni u odnosu na jedan širi, evropski pozorišni kontekst, čiji smo sastavni deo. Tada bi linija manjeg otpora, pobedonosno, odnela svu prevagu, a nekritički odnos prema baletskim izvedbama, ogrezao u samozavaravanju svake vrste, (p)ostao bi neprikosnovena merna jedinica. To nismo skloni da učinimo, pre svega iz poštovanja prema ovoj profesiji, ali i u ime konstruktivnog ukazivanja na probleme i postojeće, zabrinjavajuće stanje baletske umetnosti u našem Narodnom pozorištu. Koncert je započeo koreografijom Gala Valcer- a Brusa Stajvela, aktuelnog direktora Baleta Narodnog pozorišta, koja bi, prema samom svom karakteru, formacijskim obeležjima i brojem uključenih igrača, daleko primerenije delovala na sceni značajno većih dimenzija. Istovremeno, ova numera je, čast izuzecima, ukazala na elementarno nevladanje klasičnom baletskom tehnikom, kao i na neprimeren scenski izgled članova baletskog ansambla, sa probojem posve privatnih detalja, što je nedopustivo. Jednom reči, prisustvovali smo jednom proizvoljnom izvođenju, koje je odisalo nedovoljnom disciplinom i nedostatkom prave posvećenosti poslu. Što se tiče grand pas de deux iz baleta Don Kihot, i više je nego precizno i strogom konvencijom baletskog akademizma utvrđeno, a potom i „okamenjeno“ igračkom praksom na svim stranama sveta, na koji način se igrački pristupa njegovom izvođenju i šta se od njega očekuje. Ta sekvenca, prikazana u finalu ovog koncerta, nažalost, nije bila u skladu sa tim pravilima. Isto tako, vrlo dobro je poznato kojim se umetničkim sredstvima vaja interpretativno složen lik Julije, takođe viđen na ovom koncertu, kako ne bi skliznuo u nešto što se ovde dogodilo, a to je površna i neuverljiva simulacija Julijine ljupkosti. Pri tome, Stajvelova verzija čuvenog Dueta Romea i Julije na balkonu, samo je bleda replika Krankovih i MakMilanovih nezaboravnih koreografskih viđenja ove scene, a možda je baš ovo bila prava prilika da se svečano prisetimo Balkona Dimitrija Parlića koji je obeležio istoriju baleta Narodnog pozorišta. SONJA ŽUGIĆ Na koncertu su nastupili i solisti mađarske Nacionalne Opere i grčke Nacionalne Opere, što je jedna vrsta umetničke razmene koja je, sama po sebi, uvek dobrodošla, ali koja, ovom prilikom, i pored sasvim korektnog nastupa, nije dala očekivani, iole upečatljiviji doprinos koncertu. Štampani program, pun terminoloških nepreciznosti i nedoslednosti na polju transkripcije, samo je još jedan aspekt koji ukazuje na zapanjujući nivo površnosti, kojom je obeležen pristup ne samo ovoj baletskoj produkciji, i to na planu umetničke interpretacije uloga, tehničkog nivoa igre, ali i muzičkog izvođenja određenih partitura. Korsar, kor. Marius Petipa, Ana Pavlović i Jovan Veselinović Ovaj tekst ćemo završiti u znaku baletskog para Narodnog pozorišta koji je obeležio ovo veče i izazvao oduševljenje i kvalitativno drugačiji odziv publike. Potrudivši se da, posebno za ovu priliku, pripreme pas de deux iz baleta Gusar, i time ukažu poštovanje i Gala koncertu, ali i publici koja ih u tim ulogama još nije videla, Ana Pavlović je zaista blistala u muzikalno i interpretativno raskošno izvedenom adađu, dok su bravurozno visoki i sigurni skokovi Jovana Veselinovića, vidno i značajno unapređeni, ostavili prisutne bez daha, pružajući dragoceni primer važnosti studioznog rada, kao jedinog garanta znalačkog negovanja klasičnog baletskog nasleđa. Objavljeno u Politici 30. 06. 2012 (56) Orchestra 56/58 Piše: Irena Krešić Baletski gala koncert - zvezde beogradskog Baleta Narodnog pozorišta i gosti Nacionalne Opere Mađarske i Nacionalne Opere Grčke Narodno pozorište u Beogradu, 22. jun 2012. Energija u kreaciji SONJA ŽUGIĆ Ako naša nova vlada ne može da se sastavi, to uspeva u Baletu Narodnog pozorišta, na Gala koncertu, kohabitacijom dve naše najače „stranke“: institucionalnog dražavnog baleta Narodnog pozorišta i „privatnog“ Festivala igre, uspešnog brenda Aje Jung, na opšte zadovoljstvo „intelektualaca građanina“ i „čistih“ umetnika. Sa stanovišta ravnoteže u ovoj novoj „vladi“ podela je napravljena da „manjinu“ čini Festival igre: Walc, Nacionalna Opera Mađarske, koreograf Vasily Vainonen, duet, brilijantno tehnički izveden (Adrienne Pap i Roland Liebicha) i Adagietto, Nacionalna Opera Grčke, koreografa Renata Zanele (Renato Zanella), modernog čitanja plesnog dueta Eyridiki Osaakidou i Aleksandar Neškov, „odlivenog mozak“ Baleta iz Novog Sada. I kako to biva u Srbiji, gde se vladajuće funkcije uvek prepliću, američki koreograf Brus Stajvel i v.d. direktor Baleta Narodnog pozorišta, postavlja dve koreografuje: Gala Valcer za veliki ansambl „u roze“, izraza nikada gore viđenog u esteskom i profesionalnom dostignuću i Romea i Juliju ( Pas de Deux) koju takođe potpisuje Brus Stajvel, što jeste čin koji ne samo da je cinizam već i ironija. Jer, kao „stranac u Beogradu“ pri sebi morao je imati neki „vodič kroz balet“ iz kojeg bi saznao da svaka obnova baleta ima prefiks prema, u ovom slučaju to je prauzvedba (verzija Lavrovski- Prokofjev, Lenjingrad 1940.). Dakle, iz kog budžeta su finsirane ove „autorske“ koreografije našeg v.d. direktora baleta ili su naprosto „humanitarni doprinos za nerazvijeni i nestabilni region“. Ali, to nije sve. Ovaj naš v.d. direktor baleta / koreograf, koji tečno govori i čita na maternjem engleskom, mogao je da učini nešto na polju predusretljivosti i pročita Svetsku enciklopediju baleta (na engleskom), u kojoj je naš Dimitrije Parlić označen kao koreograf koji je doprineo inovaciji klasičnog baleta, posebno Romea i Julije, i tako iskoristi „domaću proizvodnju“, čime bi izrazio svoju diplomatsku ideju, ne samo u teatru, nego i u svakodnevnim odnosima sa javnošću. Na ovako ugrađenoj političkoj sceni Gala koncert hrabro i odgovorno su branili naši lideri srpskog baleta. U Korsaru (Pas de Deux), prvak baleta Jovan Veselinović postigao je ono što je skoro nemoguće, o/stati u „globalnom repozicioniranju mesta“ i „u kordinaciji sa kooperativnim prartnerom“, prima balerinom Anom Pavlović - Terpsihorom u istorijskom prezentu. I naša „gozdena ledi“ baleta – prima balerina Mila Dragičević (Don Kihot, Grand pas) „legitimno, legalno, suvereno“ podigla je optimizam kod publike „građanina iz partije čistog baleta“. Objavljeno u nedeljniku NIN 28.06.2012. Adagietto, kor. Renato Zanella ,Euridiki Isaakidou i Aleksandar Neškov Orchestra 56/58 (57) Piše: Milena Jauković BELEF 2012 – Festival festivala – prezentacija Festivala koreografskih minijatura u organizaciji UBUS-a Gostovanje: savremena plesna predstava The Myth, koreografija i izvođenje Nastja Bremec i Michail Rynia (M&N Dance Company, Slovenija) Bitef teatar, 27. jun 2012. Visoki koreografski i igrački dometi Za polazište ovog, kako će se pokazati, koreografski veoma studiozno postavljenog rada, autori su izabrali drevni grčki mit o Orfeju i Euridiki. Mitski pevač Orfej, čiju je muziku tako veličanstvenom i moćnom učinio upravo Zevsov najmlađi besmrtni sin, bog Dionis, spustio se u Podzemlje, kao što znamo, vođen neprebolnom ljubavlju prema svojoj ženi, voljenoj nimfi Euridiki, koju je usmrtio ugriz zmije otrovnice. Bremecova i Rinja će svoju potonju koreografsku interpretaciju ovoga mita, u samoj njenoj osnovi, postaviti daleko od svakog ilustrativnog scensko-koreografskog pristupa, a opet, ni jednog trenutka ne napuštajući idejnu povezanost sa mitom koji ih je inspirisao, posluživši se njime kao tematskom potkom za upuštanje u, koreografski posredovano, preispitivanje uslova i mogućnosti trajanja ljubavi između Muškarca i Žene. Scenskom sagledavanju ovog pitanja, autori su pristupili kroz krajnje promišljen i dosledno sproveden, simbolikom prožet koreografski koncept. A insistiranje na telesnom neodvajanju, na konstantnom dodiru dvoje aktera na sceni, doprinelo je samo daljem produbljivanju pitanja ljubavi, u pravcu zagledanosti u aspekt (gubljenja) slobode i (rađanja) zavisnosti. Ovogodišnji Beogradski letnji festival (BELEF) ostaće upamćen po značajnoj programskoj novini koja je, očekivano, uslovila drugačiji način predstavljanja njegovih kulturnih sadržaja. Reč je, naime, o realizaciji novog programskog viđenja BELEF-a, zamišljenog da bude Festival festivala. Na ovaj način, publici je pružena prilika da, u okviru programa ovog festivala, proprati i nešto drugačiju, „letnju“ prezentaciju četrnaest odabranih domaćih festivala. Među njima našao se i Festival koreografskih minijatura, koji se, između ostalog, u organizaciji Udruženja baletskih umetnika Srbije, predstavio plesnim ostvarenjem Mit (The Myth), u koreografiji i izvođenju Nastje Bremec i Mihala Rinje (Michail Rynia), osnivača i članova plesne trupe „M & N“ (M & N Dance Company). (58) Orchestra 56/58 Celovečernje plesno ostvarenje, sa svega dva igrača na sceni, predstavlja nimalo jednostavan zadatak i iziskuje, ukoliko govorimo o dosezanju visokih koreografsko-igračkih dometa, pravo umeće i mnogo znanja o prirodi i načinima strukturisanja jednog plesnog ostvarenja. Upravo se ono i pokazalo na delu ove večeri, ukazavši, tako, na učinak i neprocenjivi značaj ozbiljnog školovanja u oblasti koreografije, koje su ova dva autora stekla, studirajući na renomiranoj Plesnoj akademiji u Roterdamu (Rotterdam Dance Academy). O tome svedoči brižljiv odnos prema svim strukturnim elementima predstave, u kojoj baš ništa nije bilo prepušteno slučajnosti. Zahvaljujući tome, autori Bremec i Rinja su svom ostvarenju, gledanom u celini, pribavili potrebnu dinamiku. Njihov siguran, čvrst i konsekventan koreografski koncept, zahvaljujući kome je ritam predstave bio nepogrešivo uspostavljen, a potom i održavan u svakom trenutku, do samog njenog kraja, svakako da mnogo duguje, prvenstveno, preciznoj i „utegnutoj“ dramaturgiji Dejva Švaba, jer, pokazalo se, po ko zna koji već put, da bez konzistentne dramaturške postavke, teško da se može nešto postići u iole obimnijem koreografskom delu. Takođe, posebnu pažnju je privukao tretman muzike, čiji su autori Boris Benko, Primož Hladnik, Zoe Keating, Luka Šulić i Stjepan Hauser, ilustrujući studiozan rad u ovom domenu, postigavši zapažen domet na planu konstituisanja dramaturgije muzike. Ipak, ono čime jedno plesno ostvarenje ostavlja svakako najjači utisak, jer neposredno dopire do gledaoca i njegovih čula, jeste pokret sâm. A on u predstavi Mit zauzima najdominantnije, centralno mesto. Pred nama je plasiran pokret najfinijeg igračkog kvaliteta, u pogledu plesne tehnike u potpunosti izbrušen, koreografski maštovit, intenzivan, precizan. Osluškujući ćudljivost, nepredvidivost i neuhvatljivost prirode muškoženskih relacija, na svom putu koreografskog traganja za smislom slobode u ljubavi i okolnostima njenog gubitka, njihov pokret bio je čas eruptivan, strastan, pravo oličenje ljubavne siline...čas treperav, nežan, suptilan. Tako tanano osmišljen i predano sproveden, omogućio je da do nas uistinu dopre ono što pozorišna publika, i dalje, u kontaktu sa plesnim ostvarenjem najčešće i očekuje da dosegne do nje – emotivni naboj. Snažan u svom scenski autentičnom izrazu. Piše: Ana Tasić Premijera – mjuzikl Glavo luda, tekst i režija Nikola Bulatović, koreograf Nebojša Gromilić Pozorište na Terazijama, 21. septembar 2012. u Čačku, 28.septembar 2012. u Beogradu MILOŠ KODEMO Život u oblacima Slaven Došlo, Žarko Stepanov, Milan Antonić i Snežana Jeremić Nešković Inspirisan pesmama Zdravka Čolića, mjuzikl Glavo luda, prema tekstu i u režiji Nikole Bulatovića, prikazuje uspon rok grupe Zemljotres koja sredinom osamdesetih godina iz provincije dolazi u Beograd da bi učestvovala (i pobedila) na takmičenju Beogradsko proleće. Iz ove glavne linije radnje prelivaju se detalji koji gađaju pravo u centar u pogledu deziluzionističkog tretiranja pozadine uspeha u šou-biznisu – pogubnog uticaja slave koja dovodi do vrtoglavog gubitka ličnog identiteta, kao i neminovnosti bezočnog ponašanja na paklenom putu stizanja do cilja, popločanom različitim gnusobama i hohštaplerajima. Paralelno sa ovim tokom radnje, upliće se i melodramska nit igre čiji su akteri Luka, pevač grupe Zemljotres, i njegova muza Ivana, između kojih se rađa ljubav, neostvariva zbog njihove pripadnosti različitim društvenim slojevima. Aranžirane pesme Zdravka Čolića adekvatno su uklopljene u naraciju predstave, tematski se direktno nadovezuju na radnju, u vidu njenog komentara, ilustracije ili emotivnog produbljivanja: Glavo luda, Afrika, Živiš u oblacima, mala, Zagrli me, Tvoje oči, Produži dalje, Pusti, pusti modu, Ti si mi u krvi itd. Svojom iskusnom i nonšalantno ubedljivom igrom, posebno u dramskom pogledu, glumci čvrsto i stabilno utvrđuju strukturu predstave (njihovi pevački kvaliteti variraju). Žarko Stepanov u svakom pogledu uspešno igra Luku, rokera mekog srca (Hadži Nenad Maričić je drugi tumač lika, nastupa u alternaciji), a Jelena Trkulja, koja se bolje snalazi u dramskoj ulozi, igra njegovu izabranicu Ivanu, ranjivu i ženstvenu, ali i samosvesnu devojku koja ne pristaje na sve. Dragan Vujkić Vujke samouvereno i vrlo prodorno oblikuje lik Ivaninog preterano strogog oca Milutina koji svima nameće vojničku disciplinu, tvrdoglav je i krut malograđanin opsednut društvenim statusom zbog čega koči ćerkinu sreću. Elizabeta Đorevska takođe sasvim sugestivno igra Draganu, njegovu suprugu i Ivaninu majku, liberalnu i popustljivu, dok Ljiljana Stjepanović nastupa u ulozi Lukine samohrane majke koja je prinuđena da rinta kao kafe kuvarica da bi iškolovala sina, trpeći poniženja od Milutina koji je njen naduveni direktor. Uglavnom su uverljivo ostvareni i ostali likovi - producenta Mitića alavog na pare (Milan Milosavljević), Ivanine nerazdvojne drugarice Jasne (Milica Janketić), Lukinog kompanjona Jugoslava (Milan Antonić), ocvale Sonje, aždaje iz sveta šou-biznisa (Dušica Novaković), teatralno razmažene londonske bogatašice Lusi (Marina Aleksić), muzičara Milana (Slaven Došlo) i Violete (Snežana Jeremić Nešković). Koreografija je stilizovana (Nebojša Gromilić), plesači u nekoliko scena prate radnju, čineći scenske prikaze spektakularnijim, mada bi njihova ukupna igra mogla da bude zategnutija, motivisanija. Orchestra 56/58 (59) Pohvalna je ideja da se na srpske pozorišne repertoare uvede mjuzikl na ovaj način zasnovan na popularnoj muzici jednog autora, pri čemu je izbor Zdravka Čolića verovatno najbolji mogući, imajući u vidu njegovu široku popularnost koja bi trebalo da bude dobro iskorišćena u komercijalnom pogledu produkcije. U predstavi su bitni i tematsko-dramski potencijali konteksta radnje u smislu bavljenja vremenom osamdesetih godina u Jugoslaviji, diskretnoj problematizaciji jugoslovenskog nasleđa i oživljene jugo-nostalgije. Putem frekventnog emitovanja segmenata radijske emisije Dogodilo se na današnji dan, u predstavi se precizno određuju vremenski tokovi odvijanja radnje, ali se ističu i detalji iz društveno-političkog života koji blago aktiviraju i vezu između individualnih života likova i društvenih okolnosti (uticaj partije, počeci problema na Kosvu itd). Ova vrsta prakse stvaranja mjuzikla izgrađenih na muzici jednog popularnog izvođača, vrlo je česta po vestendovskim pozorištima u svetskim metropolama jer donosi komercijalno plodonosnu sintezu dramskog, muzičkog, plesnog izraza i pop kulturnog nasleđa, odnosno spektakularnu formu koja se nalazi između teatra i pop koncerta (mjuzikli izrasli na pesmama Abe, Bitlsa, Majkla Džeksona, grupe Kvin). Produkcija ovakvog komercijalnog pozorišta bez estetskih pretenzija svakako treba da bude prisutna i na našim scenama, naročito na repertoaru Pozorišta na Terazijama koje je jasno profilisano u tom smeru. Ali, imajući u vidu da su veštine izvođača, njihove plesne, muzičke, dramske sposobnosti, noseći stubovi ove vrste spektakularnih predstava, one moraju biti dovedene do perfekcije. A za to je, u ovom našem slučaju, potrebno još malo napora i truda. Politika, objavljeno: 02.10.2012. DALIBOR TONKOVIĆ Jelena Trkulja, Hadži Nenad Maričić i ansambl (60) Orchestra 56/58 Piše: Milena Jauković Premijera – balet Napoli – Festival cveća u Đencanu Ogista Burnonvila, kompozitori Edvard Helsted i Holger Simon Pauli, koreografiju preneo Brus Stajvel (SAD), direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Narodno pozorište u Beogradu, 28. septembar 2012. SONJA ŽUGIĆ Nedopustiva lakoća poigravanja Burnonvilom Ana Pavlović, Jovan Veselinović i ansambl Premijernim postavljanjem dela Ogista Burnonvila (August Bournonville) na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu, solisti Baleta susreli su se sa vanredno složenim i krajnje specifičim koreografskim izrazom ovog velikog danskog koreografa i jednog od najznačajnijih imena u istoriji baletske umetnosti. Ovom prilikom, izabrani su fragmenti iz njegova dva baleta: Pas de Deux ( Festival cveća u Đencanu) i Pas de Six (Napoli) koji se, širom sveta, najčešće i izvode samostalno, kao reprezentativni primeri Burnonvilovog koreografskog stila. Njega odlikuje specifično zamišljen i delikatno sproveden spoj izrazite tehničke strogosti i zahtevnosti, s jedne strane, i interpretativne blagosti i ljupkosti, sa druge strane, koje svoje izvorište imaju u francuskom baletskom romantizmu, pod čijim se snažnim uticajem razvijao koreografski rukopis i samog Burnonvila. Zahvaljujući promišljenom i originalnom stvaralačkom otklonu prema ovoj tradiciji iz koje je ponikao, kao i intervencijama koje su, potom, iz toga proizašle u pravcu umanjenja one tradicijom uspostavljene dominacije balerine u odnosu na muškog igrača, Burnonvil je uspostavio sopstveni, vrlo prepoznatljiv izraz, koji predstavlja nezaobilazni segment ozbiljnog klasičnog baletskog obrazovanja. Međutim, odluka da se ova dva odlomka, u sklopu predstave Triple Bill, postave na repertoar Baleta Narodnog pozorišta, pokazala se kao krajnje diskutabilna. Ili se grubo precenio realni igračko-tehnički potencijal njegovih članova, ili su se potcenili i neshvatljivo nestručno prenebregnuli, a time i unizili, interpretativno-tehnička složenost i ugled ovog ostvarenja. Šta god da je u pitanju, najveća šteta naneta je, ipak, samim igračima koji su, budući postavljeni pred teško savladiv igrački zadatak u Pas de Six, pružili sliku koja baš nimalo ne imponuje. Ne možemo se oteti utisku slabe prostudiranosti i nedovoljne stručnosti sa kojom je Brus Stajvel (Bruce Stievel), aktuelni šef Baleta Narodnog pozorišta, pristupio postavljanju na scenu ovog, toliko egzaktnog i složenog koreografskog sistema, u kome, a to je Stajvel morao znati, baš ništa nije prepušteno slučaju. Solistički par u Pas de Deux, Ana Pavlović i Jovan Veselinović, isključivo zahvaljujući svojim, do sada već potvrđenim individualnim umetničkim i igračkim kvalitetima, uspeli su da dosegnu potrebnu skladnost, iako ovo nisu ostvarenja koja će ostaviti kakvog bitnijeg traga u njihovim profesionalnim biografijama, niti u našem sećanju. Po otmenosti držanja klasičnog baletskog igrača i za sad, samo nagoveštenim tehničkim mogućnostima koje će se, nadamo se, tek razvijati, istakli bismo Miloša Marijana, a po izrazitoj scenskoj ljupkosti i interpretativnoj prefinjenosti kojom je plenila, istakli bismo Adu Raspor, uz napomenu da je nadalje sve u rukama njenog budućeg, ozbiljno shvaćenog rada, usmerenog na izrađivanje i poboljšanje klasične baletske tehnike. Ne ulazeći u razloge zbog kojih je izostalo orkestarsko izvođenje uživo ove partiture, izneli bismo jedno sasvim notorno zapažanje o tome u koliko značajnoj meri su i publika i igrači ostali uskraćeni za onaj dragoceni osećaj svečanosti kompletnog pozorišnog doživljaja. U vremenima koja su sve, osim što su laka i bezbrižna, daleko smo od svake pomisli da je baletska umetnost, u bilo kom smislu, na listi prioriteta. I zato, ako već nije bilo sredstava za skupa scenografska rešenja, ipak se nije smelo dozvoliti da dekor, tako nemarno, spadne na zakrpljeno, nečisto i izgužvano belo platno. Od nacionalnog teatra s pravom se očekuje daleko veća odgovornost prema klasičnom baletskom nasleđu i njegovoj publici, kao i to da će se, odnekuda, dozvati ona preko potrebna svest o značaju razvijanja daleko svestranijeg i istinitijeg poštovanja prema pozorišnom činu kao takvom. Objavljeno u Politici 16. 10. 2012. Orchestra 56/58 (61) Piše: Irena Krešić Premijera – balet Napoli – Festival cveća u Đencanu Ogista Burnonvila, kompozitori Edvard Helsted i Holger Simon Pauli, koreografiju preneo Brus Stajvel (SAD), direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Narodno pozorište u Beogradu, 28. septembar 2012. SONJA ŽUGIĆ Crveni vrabac Ana Pavlović i Jovan Veselinović Od našeg Baleta ne može se tražiti visoka kultura velikih svetskih umetničkih pozorišta sa tradicijom izvođenja stilova prošlih vekova, ali može se tražiti da bude na višem kulturnom stupnju, kako ne bi ličio na dunjđersko „preduzeće“ stranih novih medijskih strategija v.d. direktora našeg Baleta Brusa Stajvela (Bruce Stievel) glavnog balet majstora i koreografa. Koristeći se oprobanim modelom kulturne simulacije „prenosa“ romantičnog danskog baleta Burnonvila (August Bournonville) Napoli (1842) Festival cveća u Đencanu, baziranom na temi proslave svadbe mladenaca (veliki igrački duet Ane Pavlović i Jovana Veselinovića) praćen igrom Devojaka i Mornara, glorifikuje uživanje u taranteli, napuljskoj igri, koja kruniše veselje kod gledalaca i provocira osećanje očajničkog pokušaja da se pobegne od realnosti, od kamernog izvođenja baleta na praznoj sceni, bez scenskog dekora, sa izborom pozajmljenih kostima i loše snimljene muzike „sa trake“. Međutim, izvođenje ovog baleta zahteva specifičnu tehniku, zapadne evropske baletske škole koja čuva tajno znanje koncepta burnonvilske forme i stila igre, svaki ton odgovara jednom pokretu, bez i najmanjeg reza iste jačine, brzine, intonacije. Zato, zadati beogradskom Baletu da izvodi Napoli iz muzeja starina, isto je što i priča o crvenom varpcu, u psihologiji poznata kao fenomen psihologije prenosa – nisam Ja kriv što Ti ne znaš ! Zato, osuditi prenosioca koreografije za kič, najviše pogađa same baletske umetnike, dovodi ih u situaciju stida, zbog nezadovoljstva publike, poluprazne sale na „otvaranju“ sezone, opstanka ili pada repertoara budućnosti srpskog baleta. NIN, objavljeno 04.10.2012. (62) Orchestra 56/58 JASON REJOY CULTURA NR KINA GOSTOVANJE OPERE I TEATRA MADLENIANUM U KINI Balet Praznik ljubavi osvojio je u Šangaju Nagradu za najbolje izvođenje na Međunarodnom festivalu mladih Tamara Ivanović Pingović nsambl baleta Praznik ljubavi i predstavnici Madlenianuma otputovali su 22.08.2012 u NR Kinu, na 17 dana dugu turneju, na poziv Ministarstva kulture NR Kine i u neposrednoj organizaciji Kineske međunarodne asocijacije za kulturu. Tokom turneje, balet je izveden pet puta. Turneja je počela u gradu Daking ,na severu Kine, gde je 25.08.2012. u dvorani Gradskog teatra sa 1200 mesta predstava prvi put izvedena, zatim su u Šangaju, u sali Daning teatra, 28. i 30. 08. odigrane još dve predstave. Turneja se nastavila u Autonomnoj ujgurskoj povinciji Sinkjang gde su,u glavnom gradu Provincije Urumčiju, 03. i 04. 09., u sali Narodnog pozorišta, usledila još dva izvođenja predstave. Gostovanje je realizovano u okviru Kineskog međunarodnog festivala mladih koji se održava u velikom broju kineskih gradova i čiji su programi, pre svega, namenjeni mladoj populaciji. Nagradu za najbolje izvođenje na Festivalu je dodelila Kineska internacionalna asocijacija za kulturu koja je organizator festivala. Nagrada u vidu statuetetrofeja dodeljena je Madlenianumu i koreografu na svečanosti priređenoj u njihovu čast. Predstavu su u Kini izvodili baletski umetnici Tamara Pingović, Milan Rus, Ivana Kozomara, Smiljana Stokić, Ana Ivančević, Tijana Šebez, pijanistkinja Emila Tairova i vokalna solistkinja Aleksandra Radonjić. Milan Rus VLADIMIR NEŠOVIĆ A Orchestra 56/58 (63) Piše: Snežana Subić Premijera – balet Krcko Oraščić P. I. Čajkovskog, u koreografiji i režiji Eldara Alijeva, pod dirigentskim vođstvom Mikice Jevtića, i izvođenju Baleta Srpskog narodnog pozorišta Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, 23. decembar 2011. vera u snagu muzike i igre Premijernim izvođenjem baleta Krcko Oraščić (Ščelkunčik) Petra Iljiča Čajkovskog, Balet Srpskog narodnog pozorišta poklonio je novosadskoj publici, u susret novogodišnjim praznicima, ljupku, vizuelno izvanredno estetizovanu predstavu, u režiji i koreografiji gosta iz SAD-a Eldara Alijeva, umetnika respektabilne, međunarodne igračke i koreografske reputacije. Svoje maštovito viđenje ovog klasičnog baleta u dva čina, koje ima izvorište u originalnoj Hofmanovoj priči Ščelkunčik i kralj miševa (verzija Aleksandra Dime, sina) kao i u libretu Marijusa Petipa (svetska premijera bila je 1892. u Marijinskom pozorištu u Petersburgu), Eldar Alijev je, kako sam ističe, koncipirao kao savremenu bajku koja gledaocima svih generacija treba da pruži osobeni doživljaj vrednosti koje prožimaju život, a to je vera u neuništivost lepote, vera u pobedu dobra nad zlim, kao i vera u snagu umetnosti, ovoga puta muzike i igre, kojom se oplemenjuju sva naša čula. Na premijernom kao i repriznom izvođenju, publika je umesto najavljenog igračkog para, prvaka novosadskog Baleta Andreja Kolčerijua i Jelene Lečić Kolčeriju (koji su zbog bolesti bili onemogućeni da nastupe) u naslovnim ulogama Vile šećera i Krcka princa, videla mladi japanski igrački par vrsnih plesnih kvaliteta. Asuka Marua i Takuja Sumitomo potpisali su angažman u Baletu SNP-a za ovu i narednu sezonu, a svojim nastupom osvojili su naklonost publike koja je prepoznala njihov umetnički potencijal – preciznu igračku tehniku, naročito Asuke Maruo i ubedljivost umetničke interpretacije likova, što se moglo uočiti u velikom klasičnom duetu (pas de deux) drugog čina. (64) Orchestra 56/58 NIKOLA BRADONJIĆ Tako je predestava dobila jasnu koncepciju priče u priči s prologom u prvom činu i epilogom u drugom. Čitljivost sižea, režijski je postignuta dinamičnom promenom scenografije koja vizuelno vanredno lepo vodi gledaočevu maštu iz sfere porodičnih zbivanja u svet sna i bajkovitosti. U tako zamišljenom okviru, nižu se varijacije i plesovi, privlačnog koreografskog rukopisa koji sledi izvanrednu muziku Čajkovskog. Neobično je što se reditelj Alijev opredelio da u Valceru cveća, toj izvanrednoj muzičkoj celini predstave u ovom baletu, igraju svega šest balerina i tri igrača, što je osiromašilo plesnu atmosferu na sceni. Poseban šarm i mladalačku svežinu predstavi dao je nastup dece, učenika novosadske Baletske škole i članova KUD-a Splet u prvom činu, što kompletnu sliku porodičnog doma na badnje veče čini životnijom. Inače, istančanim odabirom, koreograf Eldar Alijev dodelio je ulogu devojčice Klare mladoj balerini Teoni Radanović, solidno tehnički i glumački pripremljenoj za ovu ulogu, čiji je nastup odisao spontanošću, toplinom emocija i iskrenošću. Lik pisca Hofmana, kasnije Droselmajera, koncipirao je više dramski nego igrački, tako da su Milan Lazić (prva podela) i Ivan Đerković (druga podela) imali dovoljno kreativnog prostora, da plastično, svako na svoj način, osmisle karakter ovog lika. U Španskoj, Arapskoj, Kineskoj i Ruskoj igri, koje u baletu Krcko Oraščić, muzički i koreografski odslikavaju temperament i folklor više nacionalnosti, do izražaja su došli nastupi Dunje Lepuše, Katarine Kljajić, Azuse Oiši i Milana Ivana. Predstava pleni efektnim i dinamičnim scenama u kojima se kulise pomeraju shodno razvoju radnje, čime se postiže živa i uzavrela atmosfera (borba miševa sa lutkama vojnicima). Njenu posebnost i originalnost čine ekspresivno osmišljene maske miševa (Kralj miševa, Ratilda i lutkaKrcko vojnik), koje su izradili Sarvaš Šandor i Milica Komazec Grbić. Objavljeno u dnevnom listu Dnevnik, Novi Sad, 30. 12. 2011. Krcko Oraščić, Asuko Maruo NIKOLA BRADONJIĆ Inače, prvo izvođenje Krcka Oraščića na sceni SNP-a bilo je 20. maja 1968. u koreografiji i režiji Ike Otrina i pod dirigentskim vođstvom Mladena Jagušta. Usledile su zatim verzije: koreografa Valerija Kovtuna pod dirigentskom palicom Imrea Toplaka 1991, kao i postavka Viktora Litvinova, kojom je dirigovao Dušan Mihajlović 1998. godine. NIKOLA BRADONJIĆ Kreativni tim u kojem su ovoga puta svoj visoki profesionalizam ispoljili scenografkinja Olga Đurđević, kostimografkinja Mirjana Stojanović Maurič kao i dirigent Mikica Jevtić, dao je pun doprinos osmišljavanju ideja koreografa Eldara Alijeva, pruživši gledaocima pun scenski doživljaj predstave koju će pre svega mladi sa zadovoljstvom gledati. Orchestra 56/58 (65) Piše: Irena Krešić Premijera – balet Mileva Ajnštajn koreografa i reditelja Staše Zurovca (Hrvatska), muzika Marjan Nećak (Makedonija) Srpsko Narodno pozorište u Novom Sadu, 28. april 2012. NIKOLA BRADONJIĆ Plitko i beznačajno Iskreno smo očekivali da će Mileva Ajnštajn u kreografiji i režiji poznatog koreografa Staše Zurovca (Hrvatska) na neki lepši, manje dosadan i manje pretenciozan način obeležiti Svetski dan igre (29. april) i veliki jubilej - 150 godina Srpskog Narodnog pozorišta u Novom Sadu. Prateći dramaturški sled istoimene drame Vide Ognjenović, koreograf odlazi daleko s one strane sfera iskustva, istorijskih činjenica i literarnih isečaka iz života Mileve i Alberta Ajnštajna, jednog prijateljstva, ljubavi i zajedničkog naučnog rada. Tako nas je gnjavio svojim neveštim naglašavanjem „aktuelnosti pokušaja krađe ljudskog identiteta“, sakaćenja mita o uspešnoj, ponosnoj, prkosnoj ženi, prošlosti koja se razume u sadašnjosti. U tom prevodu daha života i sjaja istine Mileva, pretrpana i zamorena radnjom Preživeti Alberta dobila je samo na inventivnoj baletskoj muzici od Marjana Nećaka (Makedonija).To je samo po sebi učinilo da igrači, u (66) Orchestra 56/58 ovoj nesrećnoj predstavi, izveštačene koreografije svedene na plitku i beznačajnu ilustraciju isprazanih patetičnih odnosa, fragmentarnih i nedorečenih scena, igraju mehanički, neubedljivo, stereotipno i krajnje siromašno. Na stranu što je takav postupak u baletu, koji zahteva stalnu promenu tačke gledišta nedopustiv, iako mu se dodaje po malo začina sa svih strana pokret – slika – video – mizika – gluma, ima više radio- fonskih kadrova nego igračkih scena estetizovanog uzleta „poeme danses“ u osećaju spektakla, koji je koreograf očito tražio. I kada se predstava završila, u praznjikavoj dvorani, gledaoci, a i mi hrončari, ostali smo po malo prazni, jer izgleda kako istina o našem nacionalnom baletu nije u onome šta je povišeni glas umetnika, već vreme koje govori zašto nam je bilo potrebno ovo arheološko iskopavanje velikih vojvođanskih tema. Objavljeno u nedeljniku NIN 03.05.2012. Piše: Ksenija Dinjaški Balet Mileva Ajnštajn izveden je u čast nagrađenih na Sterijinom pozorju 2012. Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu NIKOLA BRADONJIĆ Redak celovit pozorišni akt Kada se pre nekoliko večeri zatvorila zavesa posle baleta Mileva Ajnštajn, odigranog u čast nagrađenih na Sterijinom pozorju, publika je više nego srdačno pozdravila izvođače – baletski ansambl SNP-a. Na muziku Marjana Nećaka (Makedonija) i u koreografiji i režiji Staše Zurovca (Hrvatska) praizvedba novog baletskog dela odigrana je 28. aprila 2012. na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta. Uranjajući u život i rad Mileve i Alberta Ajnštajna, stvaraoci ovog teatarskog događaja sačinili su predstavu koja se “pije do dna”. Ona traje u gledaocu do nekog trenutka, kada lagano nestaju slike, a ostaje trajan i snažan utisak o jedinstvu i preplitanju stvaralačkih moći njenih autora. Solisti i članovi Baleta Srpskog narodnog pozorišta ostavili su utisak umetničkog ansambla koji je sa lakoćom “pokupio” koreografsko – režijsku maštovitu priču Staše Zurovca. Koreografski rukopis savremenog pokreta “ušao” je u tela igrača i dominirao u sazvučju drugih scenskih poduhvata. Takuja Sumitomo je igrač čudesnog talenta. Njegova igra uokvirena tehničkom sigurnošću, naglašenom plastikom i snažnom emotivnom podlogom stvorila je kompleksan lik Alberta Ajnštajna. Sanja Pavić bila je stvarna i potpuno doživljena u “ludilu” Zorke, Milevine sestre. Dostojanstvena i dosledna u priči o Milevi bila je Sonja Batić. Još složenija u liku i razigranija bila je Mileva Ajnštajn Andreje Kulešević, na reprizi ove predstave. Moćnim sredstvima glume i plesom ruku i glave, sedeći za katedrom, Milan Lazić je profesora Vebera “odigrao”, čini se, neponovljivom kreacijom. Milevine drugarice i Albertovi drugovi dali su poseban značaj događajima na sceni. Muzičko delo Marjana Nećaka zvučalo je moćno. Stvaralo je atmosferu životnih događaja, bilo je stožer i inspirator predstave. Scenografija, svetlo, kostim i video zapisi potpuna su podrška scenskog zbivanja....Sve izmaglice, svi cvrkuti ptica, laveži pasa, pesme i reči, pokreti i gluma u stvaralačkom kovitlacu njihovih autora dali su predstavu impozantnog doživljaja. Delo koje kao redak celovit pozorišni akt zadovoljava sva čula gledalaca. Objavljeno u dnevnom listu Dnevnik, Novi Sad, 06. 06. 2012. Orchestra 56/58 (67) Intervju vodila: Gabriela Teglaši Velimirović INTERVJU – Daniel Cardozo, direktor plesne kompanije Kvorum baleta iz Lisabona Novi Sad, 26.april 2012. pokreni sudbinu SRĐAN DOROSKI Nedavno gostovanje Kvorum baleta iz Lisabona (Portugal) u Novom Sadu u okviru 32. Novosadskih muzičkih svečanosti (NOMUS), uputilo me je na mladog stvaraoca Danijela Kardoza (Daniel Cardozo). Novosadska publika je imala priliku da 25.aprila 2012. godine na Sceni „Pera Dobrinović“ u Srpskom narodnom pozorištu vidi i uživa u baletu Pokreni sudbinu (Correr o Fado). Razgovarala sam sa tvorcem kompanije koja sedam godina radi u kontinuitetu, gostuje svuda po svetu i za sobom ostavlja utisak vredan pamćenja. Daniel Kardozo je vrstan koreograf, perfektan igrač, scenograf, kostimograf, finansijski direktor, izuzetan mlad čovek, silne energije, lepih manira, srdačan i otvoren za svaki vid saradnje. Ne mogu da vas pitam „kako vam se dopada naš grad“, jer sam čula da ste se za predstavu pripremali ceo dan. Radili ste zajedno sa vašim ljudima i sa ljudima iz Tehnike Srpskog narodnog pozorišta. Kako ste se snašli sa timom koji vas je ovde dočekao? Sve je u redu sada kada je predstava već odigrana i, rekao bih, lepo prihvaćena. Svuda po svetu sam, gde god da gostujemo, spreman da se prilagodim uslovima koji mi se nude. Ali, u odnosu na zahtev koji sam ranije poslao Pozorištu, i uzvratno dobio njihovu potvrdu da će mi u svemu izaći u susret, nije baš sve bilo realizovano. Isto tako, potpuno sam svestan da svako gostovanje sa sobom nosi neka iznenađenja. Ovde ih je bilo mnogo. Za ljude koji su me dočekali u Srpskom narodnom pozorištu ne mogu ništa loše da kažem. Samo... u momentu kada sam zatražio ono što mi treba, oni su jednostavno - nestali (smeh). Kvadrati koji su postavljeni duž cele pozadine, izgledaju kao popločan zid. Da li sam u pravu? SRĐAN DOROSKI Da, tačno, dobro ste to povezali. Kvadrati su portugalske keramičke pločice. One su deo moje zemlje, koju predstavljam. Kada sam vam govorio o iznenađenjima koja su me dočekala ovde, mislio sam na rasvetu, dobru rasvetu upravo tih kvadrata. Dobrim osvetljavanjem dok ide pesma Uma kaza portugeza... ili Kiša, te pločice u potpunosti dobijaju svoj smisao. Želeo sam da imam jače i usmerenije svetlo i na vodu koja ima određenu ulogu u predstavi. (68) Orchestra 56/58 Kako ste došli na ideju da na scenu „uvedete“ vodu? To nije uobičajeno i učinilo je da balet koji ste nam predstavili zaseni sve do sada viđene kod nas. Kada sam osmišljavao scenografiju, morao sam da tipičnu portugalsku muziku - fado uklopim sa još nekim nacionalnim obeležjima. Moja zemlja izlazi na okean, a moj grad, Lisabon, je velikim delom okružen vodom. Smislio sam kako da publici predstavim svoju zemlju i našao rešenje koje me može voditi svuda na gostovanje, evo baš kao što sam stigao i do vas u Novi Sad. Stakleni bazeni napunjeni vodom na pozornici su taj efekat koji ste pomenuli. Uverljivo ste odigrali kišu. Ipak, moram da vas pitam, šta predstavljaju muški sakoi? Jedan odličan igrački kvartet se odvija u razmeni sakoa između momaka i devojaka. Da, mnogo godina unazad sako je bio sinonim za mačo muškarca Portugalca. Međutim, primetio sam da se poslednjih godina to menja i veoma očigledno je da liderstvo preuzimaju žene. Uopšteno, mogu da vam kažem da sam mislio na mnogo detalja dok sam stvarao balet Pokreni sudbinu. Igrači su pre svega školovani na osnovama klasičnog baleta. Svi su završili baletsku školu i to obrazovanje mi je bio uslov i osnova kada sam pre sedam godina krenuo u poduhvat osnivanja kompanije. Nije nas odmah bilo toliko. Počeo sam sa petoro ljudi. Danas u kompaniji rade vrsni igrači, odlične balerine i svi su maksimalno požrtvovani u radu na novim predstavama. Dobar smo tim i to uvek ističem kao veoma važno. To je očigledno bilo i na predstavi. Četiri para je igralo u saglasju, kao jedan, u koordinaciji sa muzičarima i vokalnom umetnicom, pevačicom divnog glasa. Komentari publike su nešto što bi možda trebalo beležiti. Ceo balet je bio ispunjen neverovatnim nabojem i sve vaše ideje su naišle na izuzetno dobru reakciju. Kako stvarate predstave, koliko ste ih do sada napravili? SRĐAN DOROSKI Da ste na sve mislili je zaista očigledno. Osim dobrih muzičara, u predstavi imate odličnu pevačicu i još bolje igrače. Koje igračke trehnike koristite? Lično nisam mogao da ostanem na klasičnom baletu, nekako mi to nije bilo dovoljno. Krenuo sam u istraživanje, napravio iskorak u nepoznato i pustio da iz mene izađe ono što nosim u sebi. Do sada sam za Kompaniju naapravio 25 baleta. Hoćete da kažete da ste za Kvorum balet napravili 25 koreografija? Da i još sedam u nekim drugim gradovima. Ukupno 32. Izvinite, koliko Vi imate godina? (Kroz smeh otkriva da ima trideset pet godina, ali veoma iskreno nastavlja razgovor.) Ne mogu reći da mi je lako. Kada vodite kompaniju, tada morate da brinete kako da svakog meseca obezbedite plate, gde da nađete novac za nove projekte, kako da se nametnete javnosti da baš vas odaberu, mislim o kostimima, scenografiji, gostovanjima... o svemu. Ne žalim se, samo se dešava da budem umoran kada izađem na pozornicu da igram. Moram da priznam da su vaša energija, talenat i potencijal koji posedujete impresivni i vredni divljenja. Kako vidite budućnost Kompanije, s obzirom da se svuda, pa i u Vašoj zemlji mnogo govori o krizi i nedostatku novca, a znamo da onda najpre „strada“ kultura?“ To svakako neće biti skoro, jer posle Novog Sada vas čekaju stalna gostovanja po gradovima u Portugalu, zatim put u Šangaj, a i ovde ste zapaženi od strane kulturnih menadžera iz Hrvatske. Vi ste svakako u samom vrhu baletskih stvaralaca, nosilac ste brojnih međunarodnih priznanja, najbolji ste u Evropi, ali koji je vaš cilj? Da postanemo najbolja trupa na svetu! U tom slučaju, mogu samo da vam poručim: Na dobrom ste putu, nemojte stati! SRĐAN DOROSKI Hvala na komplimentima, za sada nekako ide. Umem da se usredsredim na ono što trenutno radim. Jednostavno znam da se isključim i da, posle računanja, ugovaranja predstava i telefoniranja, uđem u baletsku salu i koreografišem. Sada ne znam i ne mogu da kažem koliko ću još novih predstava da napravim, još ima dosta ideja u meni. Ipak, imam osećaj da će sve samo odjedanput da stane. Svestan sam toga. Orchestra 56/58 (69) Pogled u nepoznato - knjige o igri Piše: Irena Krešić TELO SANJA, autorka Mirjana Zdravković, Biblioteka KOV, Vršac, 2010. Bogata letopisna građa Knjiga Telo sanja - izabrane kritike i eseji o umetnosti igre, Mirjane Zdravković (Biblioteka KOV, Vršac 2010, 343 str.) vrsne baletske kritičarke i teoretičarke igre, postavlja osobenu teoriju umetničke igre, dvostrukog određenja: kao neka vrsta „igre u znanosti“ i kao vrsta uvoda u teatroantropološka promišljanja o fenomenu igre kroz vizure scenskog izraza. Knjiga počinje poglavljem Uvid u nastanak igre koji se ne može smatrati sistematizovanim prikazom pojedinih istorijskih razdoblja, igračkih pravaca ili žanrovskih stilskih opredeljenja, već daje zanimljive slojeve i značenja igre koju smatra prvim vidom ispoljavanja ljudskosti i prvog oblika pozorišta, nastalog iz ritualnog plesa i drevnih obreda: igre boga Šive, grčkih orfičkih misterija, sakralnih prikaza, mimezisa... Osporavanjem i prevrednovanjem drugih, autorka postavlja pitanje šta određuje smisao igre, postavljajući svoj koncept: „tvorac ( igrač) ne stvara delo ( igru) – delo stvara tvorca“ kojeg originalno definiše pojmom igrajući subjekat. Njegov izraz i stil umetničke igre je uvek povezan sa istorijskim i kulturnim kontekstom vremena u kome se predstavlja kroz čistu igru i estetiku govora tela, reflekovanog na delo koje vreme ne zaboravlja. Neobičan naslov knjige Telo sanja, ne može biti primerenije, tačnije promišljenije izabran. Mirjana Zdravković, njime uobličava mozaik svojih kritika, iz perioda od 30 pozorišnih sezona, lucidne analize, prožete duhovitim i ironičnim opservacijama – kada je reč o promašenim predstavama i znalački odabranim tananim pohvalamakada je reč o uspelim plesnim ostvarenjima. Zato čitalac ove knjige biće obradovan, smelim i neočekivanim sudovim, novim ocenama, posebno za Enigmu Nižinskog. Taj „Bog igre“ koji je proveo poslednje dve decenije života na psihijatrijskom odeljenju (autizam) sada je zanimljivo protumačen: Nižinski u svom iskoraku iz vremena...možda je samo simulrao ludilo, u želji da se odmori od svega, pa i od svoje genijalnosti, ukazuje da pred nama imamo nov način gledanja kritike i na ono iza stvarno mogućeg. I mada je teško sažeti ključne ideje M. Zdraković, ambiciozne teorijske teme Telo sanja, najbolje mogu se razumeti u samim njenim rečima: ...čudesno telo, od vlastitog mesa, krvi, žuči, očajanja, usamljenosti i trke pred smrću, u uzbudljivom traganju za centralnim otkrovenjem onoga univerzalnog, opšteljudskog, iščupano iz dubine duše, neuhvatljivo, utajeno, neizrečeno, neizrecivo rečima, budi se na sceni, saopštava sanjano oslobođenje, uvek negde između dvostrukog postojanja, unutar sebe i sveta predmetnosti i tela kojima je okruženo... Govoreći o korifejima igre: D. Parlić, V. Kostić, F. Vasiljeva, J. Poljakova, Burnovil, Nižinski, N. Bošković, u žanru literarnog prikaza, „Stil koreografske režije u „dramskim“ baletima Dimitrija Parlića na sceni “ može se smatrati jednim od najrelevantnijih i formalno jednim od najpažljivije uobličenih ogleda što oplemenjuje zapušteni vrt naše dragocene baletske baštine, kulture, civilizacije i edukacije društva. I ma koliko to pretenciozno zvučalo i drugi njeni eseji o velikanima inostrane i srpske i nekada jugoslovenske baletske scene mogu poslužiti kao informativo-kritičko izveštavanje ali i kao bogata letopisna građa o pozorištu baleta uopšte. Završni odeljak knjige Biće kao igrajuće bivstvujuće, imanentan je novom traganju za iščitavanjem budućnosti cilja pozorišta igre, plesa, baleta. I ma koliko on bio predvidljiv, po rečima autorke, on nije u tome da se igra razume, već da se ona oseti, sva od pene i sna, u dodiru sa idealnim i kada je „ posve nerazumljiva“, nejasna i nedorečena, iz nje proističe opčijenost teatra plesa i osporavanje njegove moći Uopšte, knjiga Mirjane Zdravković Telo sanja značajni je doprinos savremenoj srpskoj „ baletskoj književnosti„ i upoznaje nas sa ženskim rukopisom spisateljice koja ume da navede na razmišjanje zahvalne čitaoce. Objavljeno u nedeljniku NIN 04. 08. 2011. (70) Orchestra 56/58 Pogled u nepoznato - knjige o igri Piše: David Kecman Dako Zapisi o knjizi - Milan Mađarev: TEATAR POKRETA JOŽEFA NAĐA; Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2011. Kad shvatiš da se i brdo miče Uobičajeno je, postojano je i gotovo da je sa značenjem nepisane zakonomernosti / nužnosti, da ono izvanrvremensko, a kada se pojavi najčešće se proglašava krajnje dekadentnim, jeretičkim, da ono mimo ili naspram stereotipa /klasike nema istovremenog a pouzdanog znalca /tumača. Tako je gotovo u svim oblastima stvaralaštva, bilo da je reč o književnoj / umetničkoj, znalačkoj i pouzdanoj kritici / tumačenju, ili o iole ozbiljnom naučno-teoretskom pristupu. Jožef Nađ (Kanjiža, 1957), po svemu jedinstvena stvaralačka ličnost u svetu scenske umetnosti (ne samo plesa, ne samo teatra), makar i posle nekoliko decenija od početka svega onog čime će učiniti da magija scenskog zbitija, u najširem pogledu, znatnije izmigolji iz stereotipa sa vonjem močvarnog gliba, taj još uvek za mnoge tajanstveni plesač, koreograf, slikar, fotograf, glumac, pozorišni i filmski reditelj, pantomimičar, vežbač borilačkih veština, buto plesač, idealni čitač u borhesovskom smislu, reprezent antičkog trojstva umetnosti, filozofije i pesništva, tragač za univezalnim pozorišnim jezikom, zastupnik umetnosti bez umetnosti, pozorišni alhemičar, filozof, rečju Čovek zagonetka, odnedavno biva jedinstven i po tome što je nastankom i objavljivanjem knjige Teatar pokreta Jožefa Nađa dr Milana Mađareva stekao uporište i u delu koje naučnim pristupom njegovom tetarskom konceptu omogućava ostvarenje i jedne od njegovih verovatno i prioritetnijih nauka: naučnom knjigom podstaknuti / izazvati razumevanje i znatniju prihvatljvost avangardnog (još uvek sa značenjem izvanvremenskog, mimo onog uobičajenog u prezentu nam nasušnom), nova istraživanja pozorišnih teoretičara i praktičara u tumačenju kreacija Jožefa Nađa, kako bi vremenom doista i došlo i do onog neminovnog, a čime nekad „dekadentno“, krajnje avangardno, jeretičko, kakve sve etikete ne prate ono što je mimo čovekovih dotadašnjih iskustava i znanja, stiče mogućnost da se utka u opšteprihvaćeno kako bi došlo do suštinskog prožimanja klasičnog teatra i iskustva teatra pokreta. U skladu je to i sa onim što i Jožef Nađ kao zagovornik esencijalističkog definisanja teatra „kao puta / načina istraživanja prostora za dolaženje do odgovora na osnovna filozofska pitanja: ko sam, odakle sam, kuda idem... svojim teatarskim projektima istražuje / odgoneta enigmu: šta bi teatar mogao da bude? Ima li ih i koje su, u čemu su sve njegove granice i kako se može dalje od znanih, dostignutih mogućnosti? Sa naumom, po kome je kao teatrolog, dramaturg, pedagog, voditelj psiho-drame i reditelj blizak Jožefu Nađu, a s namerom da uspostavi čvršći teatarski okvir za ovu knjigu (doktorski rad pod mentorstvom dr Aleksandre Jovićević, 2008. godine), Milan Mađarev i kao autor naučnog dela bez premca u našoj pozorišnoj literaturi i sam koristi osnovne značajke u promišljanju analitičke estetike, poststrukturalizma, postomodernizma i postdramskog teatra. Podsetimo, analitička estetika, kao deo analitičke filozofije, pojavljuje se u prvoj polivini 20. veka, a razvila se na temeljima filozofskog iskustva G. E. Mura, Bertranda Rasela, Ludviga Vitgenštajna i drugih... Suištinsko u ovoj estetici je fokusiranje na umetnost, a u okviru toga na proučavanje diskursa umetnosti i diskurs o umetnosti. Orchestra 56/58 (71) Po Milanu Mađarevu, koji na stranicama ovog dela, u središnjem poglavlju Kreativni proces u tetaru pokreta Joževa Nađa objavljuje i analitičke, veoma zanimljive i neuobičajeno pronicljive priloge o Nađovim najizazovnijim ostvarenjima Pekinška patka (1987), Orfejeve lestve (1992), sa akcentom na lokalnoj mitologiji, potom o predstavama Komedija tempio (1990) i Anatomija zveri, u kojima predočava bitnost posebenosti zavičajnog / kanjiškog miljea, njenih posledica po originalnost u pogledu Nađove dramaturgije, koreografije, glumačkih ostvarenja i režije, sve do takođe zanimljive autorske reči o literarnim izvorim pri analizi predstava Vojcek (1994) i Straža ( 1990), da bi na primerima predstava Dnevnik jednog nepoznatog (2002), Filozofi (2001) i Nema više neba (2003), kojima zaokružuje vlastitu i životnu i umetničku individualizaciju, Nađ , kao pobornik esencijalističkog definisanja teatra, želi da „teatar pokreta podigne na univerzalni nivo“, po čemu, zasigurno i pripada autorima avangarde. Međutim, sam Jožef Nađ nikada nije dao vlastitu definiciju teatra, jer ga teorijska uopštavanja takve vrste uopšte ne zanimaju. Njega ne interesuje šta je to teatar – ističe Mađarev- zanima ga da istraži tradiciju, da upotrebi nove medije i pomeri granice ustaljenog stava prema definiciji teatra. Pri analizi i, dakako, pri naučnom pristupu teatru pokreta kao fenomenu, za scensko poslanstvo Jožefa Nađa, kao pobornika eklekticizma kroz proces rada na sebi, Mađarev nalazi da su mu i ostvarenja vremenski situirana na razmeđu postmodernog i postdramskog pozorišta, te da se delom mogu tumačiti i u skladu sa tekstovima Rolana Barta, koji su nagovestili dolazak poststrukuralizmna. Bart je utvrdio da tekst nije kruta logička struktura koja ima samo jedan smisao, nego je prostor s brojnim dimenzijama u kojima se povezuju i suprotstavljaju različita pitanja, ali ni jedno od njih nije izvorno; tekst je tkivo citata koji izlaze iz hiljadu žarišta kulture. Osim Bartovih, Mađarev izdvaja i druge značajke bitne za ukazivanje na osnove poststrukturalizma, na Borhesa, Vsevolda E. Mejerholjda, An Ibersfeld, Roberta Vilsona, Euđenija Barbe, Hajnriha Gebelsa. Posebno mesto pridaje značaju korišćenja iskustva zen-budizma, japanske umetnosti bez umetnosti, buto-plesa, borilačkih veština, u džudu (judo), kendu i aikidu. Sve ove umetnosti i borilačke veštine, čiji je znalac, (a što nije bez značaja, naprotiv) i sam autor ove knjige, imaju osnovu u budizmu i, po njemu, predstavljaju različite načine usavršavanja do samospoznaje, bez egoizma, u skladu sa univerzumom.... Jožef Nađ i njegovi saradnici, jedno je od otkrića ovoga autora pri obelodanjenju onog što je u osnovi enigme teatar pokreta, sa samosvojnošću koja proističe isključivo od njega, od njegovog načina u primeni svega naučenog, a njemu kao autoru i akteru neophodnog i u svakom pogledu dostižnog, tokom kreativnog procesa teže da primene principe umetnosti bez umetnosti. Ovaj termin svoje poreklo vodi iz zen-budizma i ne odnosi se samo na umetnost, nego i na aspekte života koji se obično ne povezuju sa umetnošću. Kad su ovladali različitim znanjima i veštinama i usvojili ih, Jožef Nađ i drugi izvođači oslobodili su svoja tela u toj meri da su mogli da izraze sve što zamisle. Prestali su da misle na tehniku i na izvore. Postavili su temelje na kojima su zidali sopstveni svet. Počeli su da razmišljaju kako da svoje motive, misli i ideje o svetu prenesu na scenu. Izvođačku tehniku i sve naučeno potisnuli su u želji da naprave sopstveni izraz. Razvili su metod rada koji karakteriše spontanost, jednostavnost i potpuno prisustvo duha tzv. zen-života. Od tog trenutka našli su u prostoru umetnosti bez umetnosti. - kazuje autor u završnom delu knjige ističući ono suštinsko po čemu se ovakav Nađov scenski izraz razlikuje od svega što mu i kako mu prethodi: Izvođač teatra pokreta Jožefa Nađa ne teži da stvara umetnost, već pušta da se umetnost izražava kroz njega. Kada izvođač teži da stvara umetnost, on uspostavlja proces fantazije u kome eksteriorizuje svoje želje i emocije. U Nađovom teatru pokreta izvođač sprovodi proces imaginacije. U prilog ovakvom zaključku je i samoispovedna reč Jožefa Nađa iz intervjua Od mita do pozorišne (ne)stvarnosti, a što je, ustvari, odgovor na pitanje: šta se u njemu zbiva tokom predstave kada se sadržaji nesvesnog ispolje u scenskim slikama? - Približavam se istočnjačkom načinu mišljenja o čoveku. Prvo gledaš brdo kao brdo i to ne vredi, a sada kad shvatiš da se brdo miče, onda ponovo postaje brdo. Sada sam u tom stanju da više nije važno ko sam. Možda ću ponovo stati pred ogledalo i reći: Ovo je Jožef Nađ. Naravno, ovo je primenjena parafraza poznate zen-priče o dečaku koji je sanjao da je leptir, a kad se probudio nije bio siguran ko je: dečak koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je dečak, a izdvajanjem takvog Nađovog stava, Milan Mađarev zen-pričom najdirektnije ukazuje na to da Nađ put scenske individuacije razvija u jungovskom smislu, od samog početka, od prvih kreacija 1987. godine, dostižući vrhunac u predstavama teatra suštine. Uz mogućnost da se knjiga Milana Mađareva Teatar pokreta Jožefa Nađa koristi i kao udžbenik, valja primetiti da je neobičnom čini i mnoštvo zanimljivih priča iz Nađovog života, priča o događanjima o predstavama pre i posle njihovog nastanka, kao i onih uvek jednako zagonetnih a iz doba su Nađovog detinjstva u Kanjiži, o zanimljivostima koje su vezane kako za njega, tako i za pojedine aktere njegovih predstava, zanimljvostima iz života kanjiških glumaca-diletanata i volšebnika, ukazivanje na posledice prisnog, antejskog spoja čoveka i njegovog zavičaja, pri dodiru / dosluhu golog stopala i ispucale kore zemlje na dnu nekadašnjeg Panonskog mora, osećaj prisnosti i prožimanja energije u čoveku i onog blata pod izvrnutim svodom neba nad Kanjižom, nad Tisom, koraka, skoka, sve do leta ispod svoda kakvog ga vidi Nađ - večiti dečak koji dobija krila čim primeti da mu se i na javi kao u snu i samo brdo približava. (72) Orchestra 56/58 Sećanja Piše: Svenka Savić IKO OTRIN (25. 01.1931. Zemun - 28. 08. 2011. Ljubljana) VOLJENI SAUČESNIK Koreograf, reditelj, solista baleta, pedagog, predavač, pisac, profesor muzike, Iko Otrin je ostvario značajan stvaralački opus u Baletu Srpskog narodnog pozorištu u Novom Sadu šezdesetih godina prošlog veka. U to vreme su kod nas u pozorišu stvarali izuzetni slovenački umetnici: dirigenti Emil Frelih i Marjan Fajdiga, solistkinja Opere Anica Čepe, kostimografkinja Stana Jatić i Iko Otrin koji je ostvario ukupno 15 različitih baleta, od kojih su tri obnavljana više puta. Dodajmo i njegove koreografske doprinose u operi, operetama i dramskim predstavama kojima je kulturu našeg grada i sve nas obogatio i trajno zadužio. Njegove baletske predstave su izvođene preko 400 puta, a videlo ih je preko 100.000 gledalaca u zemlji i na gostovanjima. Ovi kvantitativni podaci mogu biti dokaz uticaja koreografa Ika Otrina na smer razvoja baleta u Novom Sadu i Srbiji, kako u repertoarskoj politici, tako i u odgajanju baletskih kadrova i baletske publike. U toj aktivnosti ističe se svojim svetonazorom, afirmišući neke važne komponente opšteljudskog sistema vrednosti: mir u svetu i među ljudima a protiv rata; ljubav među ljudima. To ga čini angažovanim umetnikom u vremenu u kojem stvara u Novom Sadu, najpre šest sezona kao stalni član SNP-a, a potom kao veoma čest gost-koreograf devedesetih godina prošloga veka (koje nisu išle naruku ni povezivanju među umetnicima - rastakanje zajedničke jugoslovenske države, inflacija, krize političkog sistema i kulturnih vrednosti), pa sve do pre nekoliko godina. Otrin je učestvovao u formiranju baletske umetnosti u Vojvodini i bitno doprineo njenom razvoju. Publiku je shvatao kao potencijal ljubitelja baleta kojima treba obezbediti dovoljno informacija za razumevanje onoga što se na pozirnici događa. Otuda je on jedan od retkih pedagoga publike: pisao je mnogo o baletu uopšte, posebno o baletu za decu, o obrazovanju u baletskim školama. Od posebne je važnosti njegov rad na izgrađivanju repertoara baletskih predstava za decu i razvoju ukusa najmlađe publike za balet (Pipi Duga Čarapa ostaje kod nas nezaboravna, predstava za sva vremena). Njegov pedagoški rad sa igračima i kod nas i u Sloveniji je bio presudan za razvoj i stvaranje ansambala kakvi su danas. Za svoj rad je dobio mnoge nagrade u Sloveniji, a u našoj sredini nijednu. Neka mu bude nagrada to što ga i nadalje svi volimo, kao jednog od nas ovde, oduvek. (Dnevnik, Novi Sad, 7.08.2011. str. 7) Orchestra 56/58 (73) BIH - SARAJEVO Piše: Jovana Milosavljević JUBILEJ – Slavko Pervan, šezdeset godina umetničkog stvaralaštva Slavkovih šezdeset boginji Terpsihori Slavljenička 2010. bila je šezdeseta godina sarajevskog baleta, a 2012. balet Kuće na obali opet slavi „šezdeseticu“ – 60 godina umetničkog rada Slavka Pervana, igrača, koreografa i pedagoga.U tih šest decenija Pervan je spakovao četrdeset uloga, usavršavanje u slavnom moskovskom GITIS-u, rad u baletskim kućama Zagreba, Splita, Osijeka i Novog Sada, dve „role“ direktora sarajevskog Baleta i jednu direktora riječkog. Taj bogati umetnički vek pokušava da predstavi foto-monografija pod nazivom Kompozitori boginji Terpsihori (zid uspomena) koja je „svečanu premijeru“ imala 28. maja 2012. na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu. Originalna promocija ove knjige zamisao je samog autora. Počela je izvedbom Slavkovog komada koji je premijerno izveden početkom devedesetih godina prošloga veka za televiziju Beograd, na muziku A. N. Skrjabina, 24 preludija za klavir, op. 11. Uz živo klavirsko izvođenje pijanistkinje Višnje Bakalar, ovaj komad iznele su mlade solističke snage sarajevskog Baleta : Tamara Ljubičić, Boris Vidaković, Mihail Matesku, Evgenij Gaponjko, Nataša Pavlović, Ekatarina Verešćagina i Kristijan Preda. Autor je obraćajući se publici rekao da mu je još tada, davnih devedesetih, bio neodoljiv izazov da koreografiše na muziku Skrjabina, i da je jako uzbuđen što aktuelni solisti sarajevskog baleta ponovo izvode ovaj komad. Knjiga dokumentuje i čuva od zaborava iznimno veliki broj podataka o pozorišnim kućama, premijerama, procesu nastajanja istih, svetskim praizvedbama, ansamblima, igračima i umetnicima koji su stvarali tokom šezdeset godina. Autor, neretko koristeći anegdotu, u monografiji govori, između ostalog, o samom početku svoje igračke karijere u osječkom Kazalištu, kada je kao šesnaestogodišnjak postao član ansambla, o svojoj opčinjenosti i odanosti baletskoj profesiji i pozorištu, evocirajući niz uspomena, događaja i situacija kojima oslikava duh čitavog jednog vremena. Knjiga obiluje fotografijama iz predstava, prikazima plakata i afiša, kao i kritikama koje su dolazile sa raznih strana sveta. Sva velika i značajna imena sarajevske baletske scene, pa i šire su tu. Pod budnim okom profesora Mehmeda A. Akšamije koji je glavni i odgovorni urednik dela, knjiga je izdata od strane Narodnog pozorišta Sarajevo, a potpomognuta od strane Ministarstva kulture i sporta Kantna Sarajevo i Internacionalnog teatarskog festivala Mess. Solistička karijera Slavka Pervana započela je na sarajevskoj sceni baletskim klasikom Labudovo jezero (pas de trois, prvi čin), a potom se uspešno nastavila : Princ Florimond (Uspavana lepotica), Hilarion ; grof Albert (Žizela), glavni janjičar; Marko (Ohridska legenda), Merkucio (Romeo i Julija), Carević (Žar ptica), Bazil (Don Kihot), princ Zigfrid (Labudovo jezero), Danilo (Kameni cvet), Ozren (Grozdanin kikot) i mnoge druge koje je ovaj umetnik igrao na sceni sarajevskog Narodnog pozorišta. U Hrvatskom narodnom kazalištu Zagreb, čiji je član bio od 1958. do 1961. , takođe je ostvario veliki broj solističkih uloga. U igračkoj karijeri koja je započela 1951. i trajala do 1973. Slavko je prošao razvojni put od ansambl igrača, preko epizodiste i soliste, do prvaka baleta, a od 1961. nastupao je i na televiziji, u baletima, dramama i drugim umetničkim i zabavnim programima, kao i na filmu. U pozorištu je imao širok spektar koreografskog delovanja radeći pored baleta i opere, operete, mjuzikle i drame. Nakon Moskve i Sankt Peterburga usavršavao se i u Briselu, Parizu, Solunu i SAD. Dane Škerl, Vojin Komadina, Boris Urlich, Zoran Hristić, Boris Papandopulo i Miodrag Janoski samo su neki od domaćih kompozitora čija je muzika pratila praizvedbe baleta Slavka Pervana. Njegov koreografski prvenac na muziku domaćih kompozitora bio je Kontrasti na muziku Daneta Škerla, koji je premijerno izveden na televiziji Sarajevo 1966. godine, bivajući time i prvi televizijski balet snimljen i prikazan na jugoslovenskoj televiziji, sa Katarinom Kockom i Antunom Marinićem u vodećim rolama. Dve godine kasnije (1968.) ovo delo je dospelo na repertoar sarajevskog Narodnog pozorišta. Na temu svetskih praizvedbi potom su usledili: Grozdanin kikot (D. Škerl), Satana (V. Komadina), Hasanaginica (V. Komadina), Adam i Eva (Z. Hristić), Folk simfonija ( B. Urlich) i mnoge druge. Između toga događale su se premijere Slavkovih baleta: Esmeralda (Č. Punji), Ščelkunčik (P. I. Čajkovski), Igra karata (I. Stravinski), Licitarsko srce (K. Baranović), Rapsodija u plavom (Dž. Geršvin), Paganini (S. Rahmanjinov), Spartak (A. Hačaturijan), Pepeljuga (S. Prokofjev), Per Gint (E. Grig) ... Pored matične sarajevske kuće, Slavkova ostvarenja premijerna izvođenja su doživela i na drugim scenama: SNG Ljubljana, MNT Skoplje, PNP Priština, SNP Novi Sad, HNK Split, HNK Rijeka, Bitef teatar (Beograd). Slavkova „šezdesetica“ zaokružena je baš poput šezdesetog minuta kojim sat postaje pun. Mogu raditi čitav dan, a i ne moram raditi više ništa, reče Slavko stupajući u šezdesetiprvu. (74) Orchestra 56/58 Piše: Jovana Milosavljević BIH - SARAJEVO Premijera performansa Pričaj mi o zalasku, produkcija Udruženje umetnika Bellarte Kafe klub Gogo – scena Magacin Kabare, 15. novembra 2011. Prožimanje sa temom ili – pronađi sebe ako možeš Sunce sam, dijete si moje - čuvam te Uranjamo u zagrljaj ,mir je, iskon je. To dolazi samo od sebe ,mirno šuti i čeka To traje dugo, teče, pleše i pjeva… Dž.Agović (Pričaj mi o zalasku...) Nakon prvenca Ples za jedan glas i niza raznih aktivnosti u domenu humanitarnog umetničkog rada, edukativnih umetničkih programa za decu, umrežavanja umetnika različitih profila i realizaciji ideje o što raznovrsnijem programu umetničkog delovanja, Udruženje umetnika Bellarte iz Sarajeva odlučilo se i za novi korak u autorskom radu. Performans Pričaj mi o zalasku... premijerno je izveden 15.11.2011. na sceni Magacin Kabarea u kafe klubu Gogo u Sarajevu.Time je, takođe, započet i projekat čiji je jedan od ciljeva da aktivira izvođačke umetnosti u nekonvencionalnim prostorima i u okviru koga je ostvarena saradnja između četiri udruženja različitih umetničkih profila. Nakon premijere, performans je izveden u Domu mladih, CeKa Charlami i u Kamernom teatru 55. Performans Pričaj mi o zalasku... je nastajao tako što je dobijao inspiraciju sa više strana. Prvobitna inspiracija je došla od makedonske tradicionalne pesme Zajdi,zajdi, tačnije moderne verzije iste pesme sarajevskog muzičkog sastava Concept Chelia. Pesma u njihovom aranžmanu nosi naziv Sunset. Kada smo čuli tu magičnu , ritmom nošenu pesmu koja nam je poznata kao stara, divna, melanholična melodija, postali smo neraskidivo vezani trenutkom koji živimo i koji jeste - tradicija je bila tako bogata i primamljiva, a novo vreme tako dinamično i upozoravajuće...Niti jedno od ta dva se nije moglo zanemariti. Stoga je dalji proces rada išao u pravcu da se tradicionalna tema iz pesme aranžira za flautu i gitaru,jer smo želeli živu muziku na klasičnim instrumentima - tradiciju pretočenu u lični doživljaj. Taj duet je,vođena tradicionalnom i inspirisana modernom verzijom pesme,aranžirala Tijana Milosavljević. Sjajni i kreativni tim mladih muzičara iz Concept Chelie uradio je elektro - akustični aranžman za performans u kome je ispreplitan elektronski i klasični zvuk tradicionalne melodije Zajdi,zajdi. U međuvremenu nas je sasvim slučajno “pronašla” i poezija neafirmisanog pesnika Džemala Agovića, koja je takođe dala inspraciju za kreiranje performansa.Uz naratora te ljubavne i melanholične poezije Ajdina Čolića, pesma, muzika i ples su krenuli da ostvaruju interakciju.Tako je nastajala priča o starenju i neminovnom protoku vremena, čovekovom odnosu prema višim vrednostima - prirodi i ljubavi, životu i smrti...Nosimo li ljubav u sebi ili je tražimo samo da ne bi bili usamljeni? Pitanja su se sama nizala, a vrlo često su i odgovori dolazili sami - kao raskošni zalazak tog dalekog Sunca koje, kao u tajnom dosluhu sa mesečinom, uvek donese neku novu zoru... Performans izvode: Aida Čorbadžić-sopran, Jasmin Bašićtenor, Alma Aganspahić-flauta, Anel Selimović –gitara, Jovana Milosavljevć, Boris Vidaković i Nadža Pušilo - baletski igrači Kostime je uradilo Udruženje modnih dizajnera Modiko, dizajn svetla Adnan Đindo, a autori fotografija su Velija Hasanbegović i Branimir Prijak. Orchestra 56/58 (75) BIH - SARAJEVO Piše: Jovana Milosavljević INTERVJU – Tamara Ljubičić, mlada solistkinja Baleta Narodnog pozorišta u Sarajevu , povodom premijere baleta Dama s kamelijama koreografa Vasilija Medvedeva Kakve sve puteve nalazi srce i kakve razloge daje sebi da bi postiglo ono što želi. FUAD FOČO A. Dima Dama sa kamelijama, Tamara Ljubičić Sa devetnaest godina je otišla iz rodnog Novog Sada i došla u tada potpuno strano Sarajevo, slučajno ili ne. Sasvim je sporedna stvar nakon tri godine života i rada u gradu koji je zavolela, posle tri sezone provedene u Kući na obali Miljacke, Tamara Ljubičić je dobila priliku da po prvi put zaigra glavnu ulogu – Margaretu Gotje u baletu Dama sa kamelijama. Moglo bi se reći da je to svojevrstan presedan uzimajući u obzir da se uloga Margarite najčešće poverava balerinama u nekoj zrelijoj dobi, što, naravno, ne znači da ne može biti i drugačije. Uostalom, Dimina Margarita je veoma mlada otišla od kuće i vrlo rano iskusila teške životne prilike noseći svoju sudbinu damski, kao svoj omiljeni cvet. Dama sa kamelijama na sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu poslednji put je postavljena davne 1974. godine, u koreografiji Dimitrija Parlića, za tadašnju prvakinju sarajevskog Baleta, nezaboravnu Katarinu Kocku. U koreografiji Vasilija Medvedeva, danas često i rado viđenog gosta sarajevskog Baleta, premijerno je izvedena 29. marta 2012. godine. Izazov i odgovornost koji su se našli pred Tamarom, kako sama kaže, bili su golemi, ali, takav je i sam život, dodaje mlada balerina uz osmeh. Kako se Tamara snašla u liku Margarite Gotje i kakvo je Tamarino promišljanje Dame ? Uz Margaretu sam upoznala tragičnu stranu ljubavi, bol za ljubavlju i žal za njom, ali i njenu iskrenost do poslednjeg trena. Margareta me je izazvala da u svojim mislima probam proživeti jedan život koji sam do tada mogla da vidim samo na filmu ili pročitam u knjizi. Suočavanje sa bolešću i neminovnom smrću je zbilja vrlo potresna sudbina veoma kratkog i intrigantnog života te mlade žene. U igru i sve tehničke zahteve trebalo je ugraditi i srećne trenutke žene koja je bila spremna da ostavi sve radi ljubavi, kao i trenutke u kojima nije imala priliku da to učini i koja je umrla sa tim bolnim saznanjem. (76) Orchestra 56/58 Za mene je velika stvar ova ukazana prilika i šansa da uopšte pristupim radu na glavnoj ulozi. Jedan svetski koreograf kao što je Vasilij Medvedev poverio mi je ulogu i to je zaista za mene bila odgovornost i izazov. Bila je to i situacija u kojoj sam se prvi put susrela i sa Medvedevim i sa svim zahtevima koje traži jedna glavna rola. Direktorica Baleta Edina Papo, asistent koreografa Stanislav Fečo, svi drugi su mi dali podršku i mnogo pomogli, a to puno znači. Rad na ovoj predstavi i lik Margarete Gotje, dakle, motivisali su me da u sebi pronađem nešto čega nisam ni bila svesna. To je zaista bilo jedno dragoceno iskustvo za mene lično i – istinski sam uživala. FUAD FOČO Dama sa kamelijama, Tamara Ljubičić i Ilija Borodulin Partner vam je bio takođe mlad baletski igrač Ilija Borodulin, gost iz Akademskog teatra iz Ekaterinburga, koji je na sarajevskoj premijeri debitovao u ulozi Armana Divala. Kako ste sarađivali, budući da ste se sreli prvi put i našli u praktično istoj poziciji kada govorimo o glavnim likovima u ovom baletu? Tu je, zatim, podjednako bitan neponovljiv opus Verdijeve muzike koju je koreograf Medvedev uz maestra Mihaila Granovskog odabrao za sarajevsku premijeru. Mislim da smo radeći timski i podržavajući jedni druge našu priču verodostojno preneli i da je ona našla svoj put do publike. Ilija Borodulin je, pre svega, divan čovek, susretljiv i vrlo odgovoran prema svojoj profesiji. Koreografije smo učili odvojeno, tako da smo sastajući se odmah mogli da gradimo zajedničku priču. Nismo imali baš zavidno vreme na raspolaganju, ali to nas je možda i motivisalo da budemo zaista fokusirani i da se što pre „pronađemo“. Kada spominjemo reakcije publike, podsetimo se da ste novosadski đak, da ste jednu sezonu igrali u Baletu Srpkog narodnog pozorišta u Novom Sadu, pa mi recite – kakva je sarajevska publika ? Čini mi se da je baletska publika u Sarajevu mnogo zainteresovanija, naročito kada su klasična dela na repertoaru. Rekla bih, međutim, i to da su izazovi za nas igrače, koreografe i ljude iz teatra svuda ogromni, jer danas je teško zainteresovati publiku. Što se baleta Dama sa kamelijama tiče, mislim da je ona u tom pogledu pun pogodak. Reakcije publike su me u to uverile. Mislim da će moju Damu sarajevska publika i ubuduće voleti i rado je gledati. FUAD FOČO Balet ima dva čina i sedam slika, obiluje duetima i zaista mi je mnogo značilo to što smo se razumeli u svakom pogledu. Mislim da je to važno za predstavu i da se taj odnos direktno odražava na sceni. Rekla bih da smo samo zajednički, i naravno uz kompletan stručni tim, prebrodili teškoće. Jednako važno je i to što je uz nas bio kompletan ansambl Baleta zahvaljujući kome sam imala zaista osetnu povratnu reakciju na sceni, čemu je prethodio kvalitetan proces rada na predstavi. Dama sa kamelijama, Tamara Ljubičić i Ilija Borodulin Orchestra 56/58 (77) BIH - SARAJEVO Piše: Nela Antonović Inkluzivne plesne radionice Nele Antonović (Srbija) i Karen Peterson (SAD) Pozorište SARTR, 19 – 24. maj 2012. Bez granica U okviru projekta Bez Granica - inkluzija, kultura i umjetnost čiji je cilj da se omogući osobama sa invaliditetom da postanu redovna teatarska publika i aktivni učesnici kreativnih procesa, plesne radionice održane su u Sarajevu, u Pozorištu SARTR. Projekat u Sarajevu je inicirala NVO Performa Ars International, čiji je autor i rukovodilac Olga Žulović, korepetitorka u Baletskoj školi u Podgorici. Već tri godine ona okuplja umetnike iz regiona koji kroz inkluzivan rad na polju savremene igre podstiču integraciju osoba sa invaliditetom, a širu javnost senzibilišu u odnosu na tu marginalizovanu populaciju i njihove kreativne potencijale. Aktivnosti kroz radionice i prezentacije, koje se reflektuju na celokupno društvo, odvijale su se u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Americi. Susret (78) Orchestra 56/58 Susret =Program je počeo 19. maja inkluzivnom plesnom predstavom Reset, koreografkinje Danice Arapović u koprodukciji Grupe Hajde da... i Ustanove kulture „Vuk Karadžić“ iz Beograda. Inkluzivne plesne radionice u Sarajevu su se odvijale na dva nivoa: kroz otvorene inkluzivne plesne radionice, koje je vodila Nela Antonović metodom Teatra Mimart, za one koji nisu ranije imali iskustva u savremenom plesu i kroz radionice napredne grupe koje je vodila Karen Peterson iz Majamija (SAD) sa odabranim polaznicima sa prethodnih radionica, koje su vodile Sanja Krsmanović- Tasić, Nela Antonović i Bojana Mišić. Ove radionice odvijale su se u okviru projekta u tri crnogorska grada, Podgorici, Bijelom Polju, Herceg Novom. Udruženje za promociju savremenog plesa u BiH Tanzelarija iz Sarajeva bila je domaćin ali i učesnik u radionicama i prezentaciji. Namera ovog projekta je i da promoviše savremenu igru kao vrlo pogodnu oblast za inkluziju, jer u oblasti istraživanja slobode pokreta, zajednički kreativni proces nastajanja i montaže u koreografiji donosi novi kvalitet zbog ograničenja u pokretu koja postoje, te ti limiti prevazilaze očekivanja gledaoca i donose provokativnu inovativnost. novina, prema postupku Marka Pareta (Marc Parrett) na čijim sam radionicama bila u Velikoj Britaniji. Polaznici su sami napravili lutke i kroz pokret uradili smo priču o snu u kome lutke oživljavaju, a njih su deca pokretala svojim telima. Nekoliko minuta prezentacije urezalo se u pamćenje gledalaca, a specijalno je pohvaljeno od strane Osmana Arslanagića, istaknutog scenografa, docenta na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu. Drugu koreografiju Susret radila sam sa mladim polaznikom radionice Jasminom Džemđićem koji je korisnik kolica i sa Lenkom Trdinom iz Slovenije, koja se kao mlada bavila savremenom igrom. Duo koji je nastao nakon četvorodnevnih radionica uz zajedničko kreiranje, osvojio je publiku svojim konceptom i kreiranom koreografskom minijaturom. Završnica prezentacije bila je sa igračima sa iskustvom u koreografiji Amerikanke Karen Petersen u kojoj su igrali (koristeći kolica) Budimir Željko i Miona Šišković i plesačice Tancelarije Elma Selman i Lejla Muhić. Iako je program bio inkluzivan, na razgovoru posle se govorilo o umetničkim vrednostima, konceptima savremene umetnosti i savremenom plesu, što jeste i bio cilj ovih plesnih radionica. Prezentacija u SARTR teatru je bila izuzetna i donela je kvalitetne tri koreografije dve autorke. Prvo su nastupila deca sa Daunovim sindromom sa kojima sam radila kroz kreativan proces pravljenja lutaka od San Orchestra 56/58 (79) HRVATSKA-ZAGREB Piše:Milena Jauković Premijera - Veče nemačkih autora: Marco Goecke i Uwe Scholz Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu, 08. jun 2012. VJEKOSLAV SKLEDAR Veče otelovljenja preciznosti Druga simfonija, Kor.Uwe Scholz-Robert Šuman, Edgar Castillo, Mai Kageyama, Guilherme Gameiro, Pavla Mikolavčić U Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu nedavno je postavljena predstava Veče nemačkih autora. Ona započinje ostvarenjem Svita svita svita (Suita suita suita), uglednog nemačkog koreografa Marka Geka (Marco Goecke), koji se, postupcima simboličkog koreografskog izraza, poigrava sa nekim, možda, manje poznatim detaljima iz Bahovog života, na čiju muziku je ovaj balet i nastao. I pored izvesnog utiska da su pojedini motivi, inicijalno obećavajući, ostali nedovoljno razvijeni, igrači su, u susretu sa vrlo složenim zadatkom savladavanja specifičnog koreografskog stila ovoga autora, delo izveli vanredno disciplinovano i precizno. Potom je usledila Druga simfonija, izuzetna koreografija čuvenog Uve Šolca (Uwe Scholz). I baš u ovakvom, igrački krajnje usložnjenom delu, utegnute i vanredno zahtevne koreografske strukture, velike igračke i tehničke mogućnosti ovog ansambla, zasijale su punim sjajem. Pri tome, važno je istaći i ulogu Orkestra HNK i visok muzički nivo izvedbe Simfonije br.2 Roberta Šumana, pod sigurnim vođstvom maestra Miroslava Salopeka, dok su rešenja svetla Đovanija di Palme podržana besprekornom realizacijom. VJEKOSLAV SKLEDAR Druga simfonija, Kor.Uwe Scholz-Robert Šuman, Mai Kageyama, Pavla Mikolavčić (80) Orchestra 56/58 VJEKOSLAV SKLEDAR Suita suita suita, kor.M. Goecke, J. S. Bah, Sabrina Feichter, George Stanciu Koliki ugled poseduje trenutni sastav Baleta HNK-a, i to u širim međunarodnim okvirima, najbolje govori činjenica o njihovoj saradnji sa ovako istaknutim koreografskim imenima, kojima će se od iduće sezone pridružiti i ime velikog Mak Milana, čiji se baleti, opšte je poznato, postavljaju isključivo u onim umetničkim sredinama koje poseduju potreban tehničko-interpretativni potencijal, meren najvišim kriterijumima. Orchestra 56/58 (81) HRVATSKA-ZAGREB Piše:Milena Jauković Treći simpozijum o umetničkom delu koreografa Milka Šparembleka Istorijski susret – Pariz – Zagreb: 56 godina posle 1956. Hrvatski centar ITI, 17. jun 2012. U susretu sa zvezdanim dobom BORIS ŠTAJDUHAR Ovogodišnji susret, posvećen stvaralaštvu velikog umetnika, baletskog igrača i koreografa Milka Šparembleka, održan u Hrvatskom centru ITI (International Theatre Institute), prerastao je, bez preterivanja bi se moglo reći, u jedan istorijski susret baletskih umetnika, koji su ponikli sa prostora nekadašnje Jugoslavije, a zatim se otisnuli u svet i ostvarili internacionalne baletske karijere, dostojne svakog poštovanja. Reč je, naime, o Milku Šparembleku, Miloradu Miškoviću i Veseljku Suliću. Programom je bilo predviđeno da skupu prisustvuju, i na najlepši način ga upotpune, i Duška Sifnios, Ljubinka Dobrijević i Miljenko Banović, ali su oni, nažalost, izostali. Oživljavanje zajedničkih uspomena je, sasvim očekivano, bilo propraćeno živopisnim dočaravanjem onih najupečatljivijih anegdota koje su pratile visoko umetničko pozicioniranje ovih umetnika u Evropi pedesetih godina prošloga veka. U središtu razgovora, nalazio se Pariz ovoga doba, kao centar jedne zemlje u kojoj je, u tom posleratnom trenutku, kreativni, intelektualni i umetnički duh pulsirao divovskom snagom, zahvatajući sve pred sobom. Ovo dragoceno svedočenje direktnih aktera tih epohalnih kretanja, zahvaljujući prirodi njihovog sagledavanja sopstvenih umetničkih puteva, dostiglo je univerzalniji smisao i prevazišlo ravan partikularnog koji, gotovo uvek, preti susretima ovakvog tipa. Zahvaljujući tome, pred nama se, na trenutak, otvorila istorijska pozornica, kojom su, u raskoši svojih talenata, defilovale najistaknutije stvaralačke ličnosti toga doba, poput Ivet Šovire, Margot Fontejn, Karle Frači, Rolana Petia, Žana Koktoa, Žana Babilea, Morisa Bežara i mnogih, mnogih drugih. Deleći sa njima ovaj jedinstveni ambijent i nalazeći se na poprištu jednog od najblistavijih umetničkih uzleta 20.veka, inostrani uspeh ovih naših umetnika nije mogao izostati, budući da je slučaj tako udesio, da postanu “deca svoga doba”, zahvaćena duhom svoga vremena. To je dokazao, ovom prilikom, i ekskluzivno emitovani snimak davno skrojenog baleta Merdevine (L’Echelle), u koreografiji Milka Šparembleka, koji je sobom, gotovo egzemplarno, ukazao na svu pregnantnost njegovog višedecenijskog, plodnog koreografskog stvaralaštva, ispunjenog vanserijskom studioznošću i svestranom erudicijom ovog jedinstvenog umetnika. Iako se sva tri umetnika sada već nalaze u poznoj životnoj dobi, njihova duhovna i umetnička vitalnost kojom plene, njihovi planovi i aktuelni profesionalni angažmani koji imponuju, emitovali su jedan poseban vid podstreka, pa se značenje i smisao njihovih priča o prošlosti nije iscrpeo u konvencionalno izlaganim reminiscencijama, (pre)opterećenim optimizmom sećanja. Naprotiv, sve je, možda krajnje neočekivano, odisalo pogledom u budućnost. U okviru programa susreta, čije su koordinatorke bile Maja Đurinović i Katja Šimunić, predstavljena je monografija Milorad Mišković / Igrati život, od strane urednice ove knjige Marije Janković, koja je primljena sa velikim interesovanjem među prisutnima. Od teško zamislivog broja anegdota, koje su večiti pratioci ovako dugih i bogatih karijera, upečatljiva je jedna koja govori o kolebanju tada dvadesetšestogodišnjeg Miškovića, koje je bilo potaknuto njegovim njujorškim susretom sa toliko moćnim stvaralaštvom velike Marte Grejam. I kako je to u ovoj Monografiji slikovito opisano, tada je Mišković stajao pred dilemom: da li da se otisne u vode modernog igračkog izraza i zauvek zaboravi na strogost klasičnog baleta! Isuviše iskusna, pravilno prosudivši da se radi o egzaltaciji mladog umetnika pred nečim novim i da je reč samo o trenutnom, velikom oduševljenju njenom tehnikom, ona mu je dala ključeve svoga studija, naložila mu da se u njemu iživi, koliko god je to potrebno, kroz pokret kakav mu klasičan izraz ne dopušta, a onda mu je rekla da se vrati, krajnje simbolično rečeno – Markovoj, velikoj klasičnoj balerini, jer tom svetu njegovo umetničko biće i pripada. Time je sve bilo rečeno. Velika Grejam dobro je znala koji je Miškovićev pravi put. Objavljeno u Politici 27. 06. 2012. (82) Orchestra 56/58 HRVATSKA-ZAGREB Piše: Mladen Mordej Vučković Intervju – Svebor Sečak, prvak baaleta HNK u Zagrebu Za buduće naraštaje O situaciji s Baletskom školom u Zagrebu, osnivanju visokoškolskog studija za balet i ples u RH i predstojećem Takmičenju „Mia Čorak Slavenska“ govori Svebor Sečak, prvak Baleta HNK u Zagrebu, predsjednik Hrvatskoga društva profesionalnih baletnih umjetnika (HDPBU) i voditelj Baletne trupe Croatia. Kakva je trenutna situacija s Baletskom školom u Zagrebu? Može li HDPBU nekako pomoći u rješavanju budućnosti te institucije? Škola za klasični balet u Zagrebu, osnovana 1949. godine, jedina je srednja baletska škola u Hrvatskoj iz koje izlaze budući profesionalni baletski igrači. Nažalost, zgrada na Ilirskom trgu 9 je dotrajala i inspekcija je zabranila odvijanje nastave iz sigurnosnih razloga. Polaznici škole trenutno rade u potpuno neadekvatnim uslovima u osnovnoj školi u Gundulićevoj ulici, u učionicama koje niti svojom veličinom, niti podlogom za baletski pod ne odgovaraju propisanim uslovima, što može imati dugoročne i trajne posljedice ne samo na kvalitet obrazovanja budućih igrača, već i na njihovo tjelesno zdravlje. Zgrada na Ilirskom trgu bila je predviđena za renoviranje i, iako romantična vizija o baletskoj školi na Gornjem gradu u svima podstiče želju za obnovom, postoje dva velika problema. Prije svega imovinsko pravni: odnosi između RH i Grada Zagreba nisu definisani, te je sporno ko je vlasnik zgrade, a drugo - zgrada kao takva je zaštićeni spomenik kulture, te u slučaju obnove ili renoviranja ne dolazi u obzir širenje gabarita, a što bi bio preduslov za potrebe baletskog školovanja u 21. veku. S druge strane, spomenuta je mogućnost obnove nekih drugih zgrada u gradu Zagrebu, a predviđa se i mogućnost izgradnje nove zgrade koja bi bila smještena u Gračanima podno Sljemena, pa, iako bi mogla zadovoljiti najstrože kriterijume, njena udaljenost od centra grada mnogima se čini kao problem. Ipak, pozitivna strana te lokacije bila bi mogućnost spajanja cjelokupnog obrazovanja pod istim krovom, od osnovne i srednje škole do diplomskih studija, kao što je u nekim međunarodnim akademijama od kojih je nama najbliža Ljubljana ili na primer Budimpešta. HDPBU je, kao što i samo ime govori, republičko strukovno udruženje profesionalnih baletskih igrača, tako da nema direktne ingerencije u području edukacije budućih igrača, međutim, kako su baletski igrači izuzetno deficitaran kadar u RH i potrebno je angažovati sve veći broj stranih umjetnika, u ime struke zalažemo se za kompletiranje obrazovne vertikale u baletskoj umjetnosti, od predškolskih tečajeva i osnovnih škola, preko kvalitetne srednje škole, pa do osnivanja visokoškolske ustanove za balet. Ovdje treba napomenuti da brojne baletske škole u inostranstvu imaju u naslovu naziv akademija, ali su to srednje baletske škole. Prvim akademskim stupanjem smatra se tek završetak postdiplomskog, odnosno bačelor studija. Kako napreduje osnivanje visokoškolskih studija za balet i ples? Jesu li gotovi programi i što sadrže? HDPBU je prije desetak godina bilo suinicijator ideje o pokretanju visokoškolskih studija za balet i ples u RH. Kao predsjednik HDPBU i dugogodišnji prvak Baleta, bio sam član Povjerenstva za ustroja- vanje studijskih programa iz područja plesne umjetnosti i najuže ekspertne skupine koja je izradila plan i program za preddiplomske studije Savremeni ples i Baletska pedagogija. Naime, prvi sam domaći baletski umjetnik koji je završio visokoškolsko obrazovanje u struci, na Kraljevskoj akademiji za ples u Londonu, te je na temelju njezinog programa i programa srodnih akademija osmišljen plan i program prilagođen našim potrebama u Hrvatskoj, gdje je službena metodika za baletnu tehniku ruska metodika Vaganova. Slično je, prema uzoru na vanjske plesne akademije, osmišljen i program za savremeni ples. Sve je izrađeno pod koordinacijom Andreje Jeličić koja se vratila iz Londona gdje je radila na Labanovu institutu. Programi su davno završeni i prolaze verifikaciju kroz nekoliko instanci na Univerzitetu kao i stručne recenzije. Osmišljeni su vrlo sveobuhvatno, praktični i teorijski predmeti objedinjeni su u module koji će osposobiti buduće baletske pedagoge i plesne umjetnike, ali biti i dobar temelj za mogućnost daljnjeg obrazovanja, odnosno diplomskog studija. Kako se radi o univerzitetskom obrazovanju, nosilac programa biće Akademija dramske umjetnosti, a neka predavanja predviđena su i na drugim fakultetima. Prostorije su predviđene u dugoročnom planu u kampusu na Borongaju, a za početak se pokušava dobiti lokacijska dozvola za privremene prostore u centru grada. Optimistična predviđanja kažu da će studij početi na jesen, no bit će dobro ako započne da radi i dogodine. Uz ostalo, treba naći sredstva i za gostujuće međunarodne predavače koji će osposobiti nekoliko prvih generacija. Iako će određene kolegije predavati profesori s našeg univerziteta, nedostaju domaći visokoškolovani predavači za uže stručne predmete. Upravo iz tog razloga završio sam i magistarski studij i trenutačno sam doktorand na University of New England, kako bih se što bolje osposobio za budućeg predavača. Naime, može se očekivati je da će s ulaskom u EU, svi predavači morati da budu kvalifikovani i da će i ovdje zaživjeti koncepcija cjeloživotnog obrazovanja. Kako napreduju pripreme za Takmičenje „Mia Čorak Slavenska“? Ima li kakvih novosti u odnosu na prethodne godine? Takmičenje „Mia Čorak Slavenska“, osnovano 2006, je bijenalno. Od 2010. postaje međunarodno i odvija se pod visokim pokroviteljstvom Predsjednika RH. U prošlom izdanju prijavljeno je preko trideset mladih umjetnika iz desetak zemalja, a za ovo takmičenje prijave su još u toku. S obzirom da smo za predsjednika međunarodnog žirija uspjeli angažovati proslavljenu svjetsku zvijezdu Ireka Mukhamedova, bivšeg solistu Boljšoj teatra u Moskvi i Baleta Kraljevske opere Kovent Garden (Covent Garden) u Londonu, može se očekivati je da će ovog puta broj prijavljenih biti i veći. Takmičenje se odvija u suorganizaciji HDPBU-a, HGM,-a i HNK u Zagrebu, te je dobra mogućnost da mladi igrači odmjere snage s međunarodnim igračima iz regije i svijeta. Postoji veći broj baletskih takmičenja u svijetu, ali ovo je jedino te vrste u regiji. Kao i kod ostalih umjetničkih takmičenja instrumentalista, vokalista i drugih, naglasak nije samo na sportskom nadmetanju, već na kompletnom umjetničkom dojmu, a takmičari su razvrstani u tri starosne kategorije. Dok najmlađa kategorija pokazuje samo klasiku, u ostale dve kategorije se uz djela klasičnog baletskog repertoara mladim igračima pruža prilika da se iskažu i u savremenom plesnom izrazu, kroz vlastite ili tuđe koreografije. Orchestra 56/58 (83) HRVATSKA-ZAGREB Piše: Jelena Mihelčić 29. TJEDAN SAVREMENOG PLESA 2012. CHARLOTTE MACMILLAN PROGRAMSKI EKLEKTICIZAM The Rodin project, kor. Rasel Malifant Zagrebački Tjedan suvremenog plesa (TSP) je festival koji već odavno ne traje samo tjedan dana i čija se programska politika temelji na maksimi za svakoga ponešto. Revija je to na kojoj se može vidjeti doista širok dijapazon pristupa savremenom plesnom pozorištu, bez neke posebne idejne potke, s manje ili više aktualnim produkcijama i manje ili više etabliranim autorima. Jedina programatska prepoznatljivost je kontinuitet pojavljivanja pojedinih jakih svjetskih imena čije predstave Tjedan gotovo redovno ugošćuje, poput Rasela Malifanta (Russell Maliphant), Jasmin Goder (Yasmeen Godder), Mili Biterli (Milli Bitterli) ili Daniela Léveilléa. Osim toga, deo festivalskog programa od početka je, naravno, izbor iz hrvatske produkcije, koji je posljednjih godina nešto slabiji, s obzirom da su predstave ponekad starije od godinu dana i ne mogu se baš uvrstiti u (84) Orchestra 56/58 vrhunce aktuelne sezone, a kako je riječ o najznačajnijem hrvatskom plesnom festivalu, očekivalo bi se da predstavi najbolje i najsvježije od domaće produkcije. Pohvalne su međutim koprodukcije s pojedinim hrvatskim autorima koji festivalu garantuju poneku premijernu, no za te predstave nažalost često i jedinu izvedbu. Dvadesetdeveti TSP je čini se ipak više ustrajao na kvantitetu, nego na kvalitetu. U godini prije svog okruglog tridesetog jubileja nameću se sljedeća pitanja: koja je danas uloga i svrha ovog festivala u lokalnom, regionalnom i evropskom kontekstu, kakva je njegova budućnost, koji su njegovi dugoročni strateški ciljevi, treba li da se festival mijenja, treba li ga i kako osvježiti i osavremeniti? Nadamo se da će 30. TSP pružiti odgovore na neka od ovih pitanja. TOSH IHIRO SHIMIZU Autoportret Raskoljnikov, Bolero Les Hommes, kor. Didier Teron Uprkos programskom ekekticizmu, mnogim je predstavama 29. TSP-a zajednički fokus na skulpturalnosti pokreta, bogatstvu i moći tjelesne ekspresije, minucioznosti koreografije. Označilo je to već otvarenje festivala predstavom The Rodin Project britanskog autora Rasela Malifanta, prilično kičastog spoja uličnih plesnih tehnika, poppinga, breakinga i capoeire s akademskim britanskim savremenim plesom, čija su inspiracija djela slavnoga vajara Ogista Rodena (Auguste Rodin). Predstava je to koja u prvi plan stavlja mišićava, gipka, spretna i naga tijela unutar dva suprotstavljena konteksta, onog antičke Grčke s metrima tkanine koje obavijaju scenu, naspram savremenog konteksta ulične odjeće i glatkih, strmih površina oštrih rubova. Predstava se pokazala kao razočaranje onima koji traže više od same opčinjenosti estetikom i savršenstvom tijela, te očitim i ne odveć umjetnički zanimljivim odnosom skulpture i plesa, jer Malifant ne uspijeva zaći dublje niti isprovocirati bilo kakvo pitanje. Likovnost pokreta, više ona stilizirano-animalna, erotska i pogana, posebno je izražena u kultnoj predstavi jedne od najcjenjenijih kanadskih autorka Mari Šuinar (Marie Chouinard) Posvećenje proljeća, koju TSP dovodi na program gotovo 20 godina nakon premijere (!). Ipak, riječ je o klasiku koji je i danas jednako aktuelan, kao što to biva već stoljeće od izvornog izvođenja Nižinskog, što duguje izvrsnom muzičkom predlošku Stravinskog i univerzalnoj temi koji su vječna inspiracija generacijama koreografa. U slučaju Šuinarove riječ je o majstorski odrađenoj režiji, finom dizajnu, vrhunskim izvođačima u izrazito zahtjevnoj koreografiji. Tipičan primjer mainstream (glavni tok) savremenog plesnog teatra kakav nedostaje na ovdašnjim pozornicama, pa u tom smislu, usprkos zastarjelosti, njezino uključivanje u festivalski program nije na odmet. NICOLAIS RUEL I MARIE CHOUINARD Za razliku od Malifanta, francuski autor Didier Teron (Didier Theron) svoju scenografiju i kostim svodi na minimum, ali je njegov pokret jednako dinamičan, energičan i razigran, osobito u sferi gesta. Na programu je bio njegov Boléro «Les Hommes» koji je izveden u krnjem izdanju, jer je inače riječ o triptihu, umjesto čijeg smo ostatka koji bi zaokružio priču, vidjeli, s obzirom na pretenciozan naslov, vrlo površan Autoportret Raskoljnikov. Boléro «Les Hommes» je pak duhovit i kompaktan muški trio, kojeg čine naočigled fizički vrlo različiti plesači. Služi se Ravelovim glazbenim predloškom kako bi vješto gradio koreografiju kroz prepoznatljive emocionalne odnose, ali ne i nešto složenije od toga. Posvećenje proleća, kor. Mari Šuinar Orchestra 56/58 (85) IVA KORENČIĆ Djeca u igri, kor. Anton Lachky I prva je hrvatska festivalska premijera Djeca u igri, u produkciji trupe Liberdancea, te koreografiji Antona Lachkýa, pravo slavlje igre i tijela, čiju koreografiju obilježava izuzetno brz, vrlo savremen pokret i naglašena izražajnost ruku, nasljeđe koje Lachký vjerojatno duguje saradnji s Akramom Kanom (Akram Khan), kao i apsolutna ekspresivnost svakog santimetra tijela. Eksplozija je to oslobođene plesačke energije kakva je za hrvatsku scenu pravo osvježenje, s jakim izvođačima koji su prvi put zajedno na sceni - Sara Barbieri, Larisa Navojec, Ivana Pavlović i mladi i perspektivni Luka Švajda. Jednako kao Teronov Bolero, Djeca u igri pročišćena je od suvišnosti i naglasak je na tijelu u pokretu, koje je samo po sebi složeno, dirljivo i snažno, a Lachký odlazi i dalje pa njegova djeca u igri nose i nove slojeve ideja, čineći ovu predstavu također mainstream adutom za širu publiku, ali ponovno bez većeg umjetničkog značaja i inovativnosti. Saradnja hrvatske autorke Petre Zanki s njemačkom autorkom Britom Virtmiler (Britta Wirthmüller) u posljednje vrijeme rezultira nizom zanimljivih eksperimentalnih predstava u ciklusu Antitijela, koji je otpočeo nagrađivanjem na (86) Orchestra 56/58 Platformi mladih koreografa (danas Platforma.hr). Njihov je dosadašnji rad, uključujući i predstavu Paces izvedenu na TSP-u, potpuni kontrast gore navedenim izvođenjima i baš zanimljiv za promatranje u ovom festivalskom kontekstu. Bogatstvo ekspresije i gesta one svode na radikalni minimum: stajanje i titranje ili samo hodanje četvoronoške, a u slučaju Paces njihaji koji se postepeno razvijaju u kretanje oko vlastite ose. Riječ je i ovdje o insistiranju na detalju, samo postupkom mnogostrukog ponavljanja istih ili sličnih pokreta koji se fokusiraju na svako mikrokretanje inače nevidljivo u standardnom plesnom pokretu. Iako minimalistična u pokretu, Paces je slojevita predstava u kojoj je tijelo itekako sagledano skulpturalno, kroz nebrojene nijanse, u gradaciji gotovo jednog te istog pokreta. Međutim, ona zadire i u društveno-političke odnose spram tijela koja su drugačija ili kako to autorke kažu – nevidljiva. ZankiVirtmiler svakako su autorice vrijedne pažnje u lokalnom pa i širem kontekstu. DAMIR ŽIŽIĆ Paces, kor. Petra Zanki i Britta Wirthmuller Tijelo kao forma početna je tačka istraživanja i italijanske autorke Simone Bertoci (Simon Bertozzi) u predstavi Bird’s Eye View (Ptičija perspektiva) u kojoj nastoji, kako najavljuje program pratiti različite načine i uglove gledanja tijela u prostoru, međutim rezultat je prilično neartikulisan, bez napretka od početne ideje razvoja spiralnog, animalnog pokreta kroz različite registre. Dramaturški i koreografski puno spretnije izvedena je druga predstava iste autorke Alea (iacta est) (Kocka je bačena) prateći koncept “dvoboja” izvođača unutar promjenjivih pravila igre, odnosno sve manje površine u kojoj je dozvoljeno kretanje, parodirajući taktičke manevre. U izvedbi je ipak ovo jedna prilično osrednja predstava bez koje je festival mogao proći. Još jedna pretenciozno najavljena predstava - Body in a metal structure austrijske skupine Dans.Kias koja navodno suptilno upućuje na građansku neposlušnost te se suočava s konzumerizmom, izvođenje je na granici performansa, koja tijelo postavlja unutar skulpture, što u početku djeluje kao zanimljiv kontrast mekoće i prilagodljivosti ljudskog tijela naspram krutosti metalne konstrukcije. Ipak, istraživanje tog susreta tijelo-objekt iscrpljuje situaciju već nakon prvih nekoliko minuta, a većina preostalog vremena ne donosi nikakav pomak. Izvođačica i koreografkinja Saskia Hölbling iskušava različite puteve i oblike kretanja po skulpturi, koristeći i njenu vlastitu ograničenu mobilnost. Kretanje varira od penjanja, ljuljanja, traženja ravnoteže, spuštanja niz šipke, a mijenja se jedino njena odjeća, iz pantalona, u suknju, do donjeg rublja. Takav bi performans bio uvjerljiviji u nekom doista javnom, postojećem, ne namještenom prostoru, među slučajnim prolaznicima, koristeći stvarne javno dostupne / korisne prostore, na taj način upućujući na njihovo realno smanjivanje. Ovako ostaje samo poza. Jedna od prilično potrošenih tema koja se već duži niz godina provlači kroz TSP je medijska determiniranost tijela ili plesa (izvođenja) kao takvog, pa se i ove godine na programu našlo nekoliko predstava koje promišljaju različite susrete tijela i (medijske) tehnologije. Jasna Layes Vinovrški, čiji rad i razvoj TSP prati od početaka, u novoj predstavi Live to Tape, a still moving Talkshow ispituje obrazac razgovora voditelja i gosta uživo pred publikom kao format medijatizirane stvarnosti i oblik televizijske zabave čija je spontanost zapravo strogo režirana. S obzirom na gotovo potpuno dominantnu govornu formu u izvrsnom izvođenju (Isabela Lewis i Martin Clausen), ova predstava mogla bi se naći i na programu bilo kojeg savremenog dramskog festivala. Ona na kreativan način preuzima postojeći medijski format, izvlači ga iz njegovog poznatog konteksta u pozorište, te ga njemu vješto suprotstavlja, a u kontekstu ovog festivala ističe i još jedan mogući oblik koreografskog mišljenja koji se proteže na jezik i govor. Orchestra 56/58 (87) Zastoji, kor. S. Banić Naumovski, A. Kreitmeyer i Z. Užbinac Grünbühel tvrde kako su mediji ti koji deformišu realnost, The Loose Collective čini se naglašava kako su medijska tijela samo oblikovana (zrcaljena) prema potrebama društva kojim dominiraju post-pismena tijela. Austrijski Liquid Loft (Austija je bila zemlja partner 29. TSP-a), također festivalski ponavljač, u predstavi Talking Head bavi se društvenim mrežama sa živom video slikom u središtu izvedbe čija se deformiranost prelama i na fizički pejzaž izlomljenih pokreta i površina. Vrhunski izvođači Stephanie Cumming i Luke Baio najjači su adut ove predstave koja upozorava na potencijalno negativne obrasce 2.0 komunikacije. Luke Baio nastupio je i u duetu s Dominicom Grünbühelom, koristeći umjesto živog videa koristeći filmsku gramatiku. Predstava Shoot Me gledatelje podvrgava praćenju procedure snimanja filma, da bi pred sam kraj upriličili njegovu premijernu projekciju. Ideja supostavljanja procesa i produkta, koja prokazuje manipulacije snimljenom slikom, razlike između scenskog i filmskog vremena, te posmatranja iste scene živim i kino-okom izvedena je vrlo nespretno. Obje predstave, prva doduše puno vještije, ponavljaju ideje o medijskim deformacijama izrečene već bezbroj puta na bezbroj načina. U kontekstu ove teme može se promatrati i predstava Rachel & Sonny hrvatskog dua Roberte Milevoj i Tomislava Fellera. I ovdje se, kao u predstavi Talking Head, događa deformacija. Njen kvalitet je neobična atmosfera koju izvođači insceniraju – snena tijela koja su zapela u nekoj spavaćoj sobi kao iz kataloga, spotiču se o vlastitu nemogućnost postizanja bilo kakvog međusobnog kontakta i komunikacije. Slika je to koja pokušava uspostaviti sklad, ali joj to nikako ne uspijeva, a tijela kao da ostaju zarobljena u njoj, u finim svilenkastim materijalima iza kojih stoji praznina. Nedostatak predstave je Tomislav Feller, čije je izvođenje naspram precizne i prezentne Roberte Milevoj mlaka, površna i začuđujuće tehnički loša, a predstavi u cjelini nedostaje dramaturške razrade i uvjerljivosti. Ponešto drugačiji pogled na tu temu daje gostovanje britanskog The Loose Collectiva s predstavom Here Comes the Crook, u kojoj se parodira ne samo forma mjuzikla nego i uopće ispraznost zabavljačkih medijski posredovanih spektakala. Šareno društvo na sceni ponaša se prema dirigovanju izvođača smještenih među publiku. Dok Liquid Loft i dvojac Baio- Potpuno izgubljena u tehnicizmu je instalacija I infinite britanskog autora Toma Dalea. Spektakularna multimedijska instalacija unutar koje se zajedno kreću plesačica i publika dojmljiva je na tehničkom i vizualnom nivou, ali više od te fascinacije pukim susretom tijela i preciznih prostornih 3D projekcija, nema ništa. (88) Orchestra 56/58 I ponovno se mlađi hrvatski autori pokazuju kao puno zanimljiviji. Petra Hrašćanec i Saša Božić u radovima Love will tear us apart i Boys don’t cry pokušavaju uspostaviti komunikaciju između tijela na sceni i pop(ularnih) glazbenih brojeva, uvijek stavljajući naglasak na reprezentaciju tog tijela te se poigravajući identitetom samouvjerene savremene solo plesačice i ženskog tijela na sceni. Čine to vrlo uvjerljivom i suverenom izvedbom Petre Hrašćanec, njezinim neobičnim dvojnikom Markom Jastrevskim, čija je tehnička nebrušenost u ovom slučaju mudro iskorišćena, te jednostavnom i vrlo čistom formom. Autori ovo najavljuju kao trilogiju, pa se nadamo da će TSP tu trilogiju kada bude dovršena prikazati u cijelosti, za razliku od Teronove. U predstavi Zastoji (autorke Sandra Banić Naumovski, Ana Kreitmeyer i Zrinka Užbinec) dolazi ponovo do deformacije, ali ovaj put ona nije na nekoj opštoj interpretativnom i simboličnom nivou, već je doslovna. Na tragu ranijih istraživanja istih autorki, u Zastojima je potpuno deformisana plesačka podloga, tako da se izvođenje odvija među i po gledaocima koji su svojevrsna prepreka ili izazov na putu izvršenja koreografskog zadatka. Deformisana je i sama perspektiva na tijelo i to višestruko. Gledaoci plesačice vide samo kada im pogled ne zaklanja netko iz publike (one izvođenje počinju gledaocima iza leđa, pa postepeno prema naprijed, gubeći se između redova i prolaza), kao i na nivou žive video projekcije koja se nalazi ispred gledalaca te im ostavlja izbor kako će posmatrati ono što se u izvođačkom prostoru događa. Ovdje su zastoji ili smetnje kao primarno tehnološke nuspojave, na zanimljiv i inovativan način preslikane na samo plesno izvođenje i odnos sa gledaocem. Sličnim se pitanjima bavi i Mili Biterli u predstavi I did once a piece (walk + talk), ali je njezina poetika pitkija. Biterli se na inteligentan, komunikativan i duhovit način bavi identitetima plesne umjetnice i plesa, s naglaskom na složeno pitanje njene društvene percepcije. Njene kretnje na sceni neprestano prati verbaliziranje, potreba da se pojasni, ispriča i uvede gledalac u istorijski kontekst, nastajanje koreografije, svakodnevne izvođačke izazove, nerazumijevanje okoline itd. Biterli dekonstruiše svoj solo, ali time ne gubi poetsku snagu. Radi se o jakoj i uvjerljivoj autorskoj ličnosti koja solirajući drži pažnju gledalaca na vrhuncu gotovo sat vremena, paralelno izvodeći iznimno toplu i iskrenu tjelesnu i verbalnu koreografiju koja je po mnogočemu vrhunac ovog izdanja festivala. DAMIR ŽIŽIĆ BADco. u predstavi iz 2009. godine Poluinterpretacije ili kako objasniti suvremeni ples nemrtvom zecu doslovno se zapliću o mnogobrojne kablove i stative na sceni u pokušaju izlaganja metoda i procedura samog medija savremenog plesa. Inspirisana Delsartreovim Sistemom oratorstva i Beuysovim performansom Kako objasniti slike mrtvom zecu, izvođačica Nikolina Pristaš modulira tijelu prirodne retoričke gestove koje u tim multiplikacijama, stavljene u plesni jezik, postaju artificijelne. Pri tome joj je partner na sceni zec (lutka) kojem paralelno objašnjava svoje odluke. Gledalac je izvan te komunikacije, te su mu kao u mnogim BADco. predstavama pruženi svojevrsni odmak i podijela pažnje. Ova predstava postavlja intrigantna pitanja primjerice o prirodnosti savremenog plesnog pokreta ili kompleksnosti diskursa koji se pojavljuje oko savremenog plesa. Boys don't cry, autori Petra Hraščanec i Saša Božić Orchestra 56/58 (89) HRVATSKA-ZAGREB Piše: Mladen Mordej Vučković Međunarodno baletsko takmičenje „Mia Čorak Slavenska“ Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu, 29. i 30. jun 2012. Bijenalno baletsko takmičenje „Mia Čorak Slavenska“ utemeljeno je 2006. godine, a od 2010. dobija međunarodni karakter. Održava se pod visokim pokroviteljstvom predsjednika Republike Hrvatske dr. sc. Ive Josipovića, u suorganizaciji Hrvatskog društva profesionalnih baletskih umjetnika i Hrvatske glazbene mladeži. Dok se 2010. prijavilo tridesetak kandidata iz 10 zemalja, ove godine prijavilo se čak 74 takmičara iz 17 zemalja, a pristupio je pedeset jedan. Velikom interesu pridonio je međunarodni Žiri sastavljen od uglednih umjetnika, na čelu s predsjednikom Irekom Mukhamedovim, prvakom moskovskog Boljšoj teatra i londonskog Kraljevskog baleta, dobitnikom mnogo brojnih priznanja i nagrada za balet. Ostali članovi Žirija bili su Joyce Cuoco, Jelko Yuresha, Ljubinka Dobrijević i Svebor Sečak. Joyce Cuoco, baletska je zvijezda međunarodnih pozornica i solistkinja Štutgart baleta (Stuttgart Ballet), te baletska pedagoškinja i asistentica koreografa Jurija Vamosa (Youri Vamos). Jelko Yuresha (Željko Jureša) je hrvatsko-britanski baletski umjetnik, prvak London Festival Balleta i solist Kraljevskog baleta. Sa suprugom i plesnom partnericom Belindom Rajt (Belinda Wright) obišao je svijet, pronoseći slavu britanske baletske umjetnosti. Cijelo desetljeće bili su “veleposlanici plesa” britanske vlade i do 1977. nastupali na velikoj svjetskoj turneji u organizaciji Britanskog savjeta. Ljubinka Dobrijević baletska je pedagoškinja koja je tridesetak godina bila solistkinja i asistentkinja Morisa Bežara (Maurice Bejart) u Parizu. Svebor Sečak prvak je Baleta HNK u Zagrebu i predsjednik HDPBU-a, nositelja čitave manifestacije. Bio je glavna i odgovorna osoba za plan i program čitavog takmičenja, te osmišljavanje gala koncerta. S. NOVKOVIĆ Natalia Horsnell, Nagrada Slavenska Dance Preservation (90) Orchestra 56/58 Na gala koncertu održanom 30. juna 2012. u Hrvatskom narodnom kazalištu dodijeljene su sljedeće nagrade: Kategorija A (do 18 godina): zlatna medalja NINA NOČ (Slovenija) LUKA ŽIHER (Slovenija) srebrna medalja TJAŠA LEŠNIK (Slovenija) bronzana medalja MARIJANA DOMINIS (Hrvatska) ALEXANDRA FUNIERU (Rumunija) Nagrada za umjetnički dojam REA MIROŠEVIC CAREW (Kanada) Nagrada Carlotta Grisi ANASTASIJA LUKOVAC (Crna Gora) Stipendije za Mađarsku plesnu akademiju + NTS SPORTSWEAR bon GABRIJELA MEDE, ANJA GARAŠIĆ i FILIP VILJUŠIĆ (Hrvatska) Kategorija B (od 18 do 22 godine): srebrna medalja EVA KARPILOVSKA (Ukrajina) HAZUKI TOMITA ( Japan) ROBERT BRUIST (Australija) MIRUNA MICIU (Rumunija) S. NOVKOVIĆ bronzana medalja Nina Noč, zlato. kategorija A S. NOVKOVIĆ Cristina Tipirig, zlato, C kategorija Orchestra 56/58 (91) Nagrada Slavenska Dance Preservation za izvrsnost u klasičnom plesu NATALIA HORSNELL (Australija) Nagrada za tehničko dostignuće CONSTANTIN TCACI (Moldavija) Nagrada za umjetnički dojam LUCIJA RADIĆ (Hrvatska) Kategorija C (od 22 do 28 godina): zlatna medalja CRISTINA TIPIRIG (Moldavija) YASSAUI MERGALIYEV (Kazahstan) srebrna medalja S. NOVKOVIĆ KIRILL SAFIN (Rusija) Mergalyiev Yassaui, zlato, kategorija C bronzana medalja MAI KAGEYAMA ( Japan) Nagrada za umjetnički dojam DARIA BRDOVNIK (Hrvatska) S. NOVKOVIĆ Eva Karpilovska, srebro, kategorija B (92) Orchestra 56/58 Intervju vodio: Mladen Mordej Vučković HRVATSKA-ZAGREB Intervju – Pavla Mikolavčić, solistkinja Baleta HNK u Zagrebu JEDNA OD 100 NAJBOLJIH Kopelija na Monmantru , Pavla Mikolavčić i Tomislav Petranović Solistkinja Baleta HNK u Zagrebu Pavla Mikolavčić uvrštena je na listu Top 100 najboljih svjetskih plesača u sezoni 2010/2011. britanskog časopisa Dance Europe. Osim toga, upravo je dobila i Nagradu hrvatskoga glumišta u kategoriji “glavna ženska uloga u baletu” za uloge u baletima Pahita Ludviga Minkusa i Air Krešimira Seletkovića. Pavlu Mikolavčić nominovao je za ulogu Bijele djevojke u baletu Air, koji je u aprilu 2011. praizveden na sceni HNK u sklopu Muzičkog bijenala Zagreb, u koreografiji Martina Milera (Martin Müller), međunarodni žiri od 28 kritičara. Orchestra 56/58 (93) Pavla je rođena 1979. u Zagrebu. Školu za klasični balet u Zagrebu završila je 1996. u klasi profesorice Silve Muradori i nastavila školovanje na Visokoj školi za glazbu – odsek klasičnog baleta u Minhenu u klasi prof. Prokofjeva. Članica zagrebačkog Baleta postala je u sezoni 1996/1997, a od rujna 1998. do rujna 2004. bila je angažovana u Bavarskom državnom baletu u Minhenu, gdje je sudjelovala u svim klasičnim i modernim predstavama na repertoaru. Ondje je imala priliku da sarađuje i iz prve ruke upozna rad najvećih svjetskih koreografa današnjice poput Maca Eka (Mats Ek), Džona Nojmajera ( John Neumeier), Hansa van Manena (Hans van Manen) i Jirži Kilijana ( Jiři Kylian). Od sezone 2004/2005 ponovno je solistkinja Baleta HNK u Zagrebu. Publika je može gledati u predstavama Uspavana lepotica, Don Kihot, Dama s kamelijama, Labudovo jezero, Krcko Oraščić, Pepeljuga, Pahita. Nagrada hrvatskog glumišta i mjesto na listi Top 100 najboljih svjetskih plesača – moglo bi se reći da je 2011. Vaša godina. Kako ste primili ta priznanja? Što Vam ona znače? Svaka nagrada mi je jako draga i puno mi znači. Baš prije nekoliko dana načinila sam retrospektivu dosadašnjeg rada i uvidjela da se moj trud isplatio, što se izrazilo kroz tu nagradu i listu. Nisam ni znala da postoji ta lista na kojoj se ocjenjuju plesači, a kamoli da sam ja na njoj. Kolega Tomislav Petranović me nazvao jedan dan i čestitao mi što sam uvrštena. Pomislila sam da se šali jer nisam znala o čemu se radi. Otišla sam kupiti taj časopis i stvarno se pronašla među Top 100. Bila sam jako iznenađena! Nisam to očekivala i jako sam se razveselila. Bila je to potvrda da je moj rad ipak cijenjen, čak i u inostranstvu. No, prepoznaju li to u Vašoj kući? Vi ste solistikinja za velike i srednje uloge, hoćete li uskoro dobiti status prvakinje? Za sada imam ugovor za velike i srednje uloge. S direktorkom Irenom Pasarić još nisam razgovarala o povećanju statusa. Koja je razlika raditi u Minhenu i u Zagrebu? Razlika postoji, naravno. Ondje su bolji uslovi za plesače. Budući da su finansijski snažniji, mogu angažovati bolje pedagoge, a i produkcije su u svakom pogledu kvalitetnije, od kostima do koreografa. Odnos prema plesu još je profesionalniji. Mi još uvijek malo kaskamo u tom pogledu. U ovih šest godina otkako sam se vratila vidim napredak, ali još uvijek nam nedostaje par koraka. Što Vam je draže, klasika ili moderni balet? S. NOVKOVIĆ Volim i jedno i drugo. Uvijek sam htjela biti plesač koji nije obilježen jednim stilom. Stvarno mi je izazov kada moram promijeniti stil i kada moram plesati nešto novo što još ne znam ili ne mogu izvesti. To mi je izazov i zato znam često doći kući u užasnim bolovima. Kopelija na Monmantru , Pavla Mikolavčić (94) Orchestra 56/58 VJEKOSLAV SKLEDAR Druga simfonija, kor. Uve Šolc, Pavla Mikolavčić i Mai Kageyama Imali ste uspjeha i kao koreografkinja. Dvije godine za redom sudjelujete u koreografskim radionicama HNK-a Koreolabos: 2010. postavili ste minijaturu Aha, gdje sam ono stala?, a 2011. osobeno ste, u kombinaciji modernog i neoklasičnog izraza, apstraktno i pomalo balanšinovski, koreografisali lagani stav iz Betovenovog 5. klavirskog koncerta u Es-duru, op. 73, za tri para? Mnogo radite, kako usklađujete privatni život? To mi je veliki izazov. U Minhenu sam imala priliku raditi nekoliko koreografija. Prije osam godina prvi put sam načinila koreografiju pod nazivom Die Stimme in meinem Korp, u okviru programa mladih koreografa, a 2004. sudjelovala sam u projektu uglednog njemačkog novinara Tila Mejera (Till Meyer) Ballet und Wildnis, te koreografirala na temu čovjek-priroda-šuma pod nazivom The only thing we have to do is to think positive. Sada smo koreografske radionice počeli i u Zagrebu. Željela bih nastaviti jer me jako privlači iznošenje nekih mojih ideja kroz koreografiju, da nisam samo plesačica. Kroz koreografiju mogu svoje ideje prenijeti na druge ljude. I dalje mi se javljaju nove ideje i ubuduće bih radila koreografije duljeg trajanja nego do sada. Imate li hobi? Moram priznati da sam u srećnoj vezi pet godina, što zahtjeva puno odricanja. Moram odati priznanje mom dečku koji ima nevjerojatne živce i užasno je strpljiv. Baš mi je neki dan rekao da me više viđa na televiziji nego kod kuće. Trenutno je tako, ali sve uspije ako se čovijek dobro organizuje i ako je odnos kvalitetan. Moja strast je kuhanje, što bi moglo začuditi jer sam balerina. Ali već sedam godina sam vegetarijanka i išla sam na makrobiotičarske tečajeve. Jako me zanima takva vrsta ishrane. Kada imam vremena, rado isprobavam nove recepte. Još jedan, vrlo važan dio mog života je meditacija koja balansira stres. Volim meditirati i bavim se reikijem. To je metoda iscjeljivanja rukama. Time se bavim već deset godina i mislim da mi to jako pomaže da sav stres i sav umor nekako izbalansiram u mom životu. S. NOVKOVIĆ Krcko Oraščić, Pavla Mikolavčić i Tomislav Petranović Orchestra 56/58 (95) NEMAČKA - BERLIN Piše: Miomir Nikolić Premijera – balet Peer Gynt, ideja, koncept i koreografija Heinz Spoerli Staatsballett Berlin u Deutsche Oper Berlin, 18. novembar 2011. JEDNO BALETSKO VIĐENJE „ SEVERNJAČKOG FAUSTA“ ENRICO NAWRATH ENRICO NAWRATH Dramski spev Henrika Ibzena Per Gint (napisan1867.) koji je na razne načine i ranije inspirisao umetnike da traže svoje viđenje i „otelotvorenje“ večitog lutalice, pružio je priliku i čuvenom koreografu Hajncu Šperliju (Heinz Spoerli) da sačini svoju „scensku odu“ i prikaže sopstvenu viziju ovog „severnjačkog Fausta“. On je to prvo učinio na sceni Ciriške opere 2007. godine, kao direktor Baleta te kuće. To je bilo upriličeno povodom obeležavanja sto godina od Grigove smrti, tvorca najčuvenijeg muzičkog dela inspirisanog Per Gintom. Istu koreogafiju preneo je Šperli sa solistima i ansamblom Berlinskog državnog baleta i na scenu Deutche Oper Berlin. Vladimir Malahov i Nađa Saidakova (96) Orchestra 56/58 Pre Šperlija Per Gint je bio inspiracija i drugim koreografima. Kako Anegret Gerc (Annegret Gertz) navodi u, kao i uvek, dobro urađenom, informativnom programu berlinskog Staatsballetta, još 1956. godine u Gradskom pozorištu u Bazelu balet Per Gint postavio je koreograf Hajnc Orlikovski (Heinz Orlikowsky), zatim je u minhenskom Gertnerplac teatru (Gärtnerplatztheater) to učinio Valter Pik (Walter Pick)1985. I genijalni Džon Nojmajer ( John Neumeier) ostvario je svoju koreografsku verziju ovog speva, koristeći muziku Alfreda Šnitkea (Alfred Schnittke) 1989. Kao zanimljivu postavku pomenimo i koreografiju Vadima Pisareva 1997. u koprodukciji Donjeckog i Trondhajma. Kasnije, 1998. godine isto Ibzenovo delo pokrenulo je Irenu Šnajder (Irene Schneider) da osmisli koreografiju za scenu u Magdeburgu. Svojevremeno napisanu muziku Edvarda Griga za scensko izvođenje Ibzenovog dramskog speva Per Gint, koju je od kompozitora sâm Ibzen tražio 1874. godine, najviše poznajemo kroz dve svite koje se često sviraju. Soprani širom sveta, takođe, rado pevaju Solvejginu pesmu. Za svoju koreografiju, međutim, Šperli je upotrebio i neke delove Grigove muzike koje kompozitor nije uvrstio u ove svite. Osim toga, kao vrlo efektan kontrast Grigovoj muzici, Šperli je koristio nekoliko minijatura svremenih kompozitora – Breta Dina (Brett Dean) i Mark Entonija Terneidža (MarkAnthonu Turnage). ENRICO NAWRATH Iana Salenko i Marijan Valter Poznat po tome da svoje koreografije proširuje govorom glumaca i pevanjem operskih umetnika, Šperli je samom Per Gintu dao i govornu i pevačku dimenziju. Tako su ovaj lik uz Vladimira Malahova tumačili i glumac Sebastijan Hilk (Sebastian Hülk) i solista opere Aleksej Bogdančikov. Solvejga, takođe, ima baletsku i pevačku dimenziju u interpretacijama solistkinje Baleta Nadje Saidakove i pevačice Martine Velšenbah (Martina Welschenbach). Ovde se nameće jedno poređenje sa beogradskom Solvejgom u baletu Severna bajka koreografa Staše Zurovca u Operi i teatru Madlenianum u Beogradu - Jasmina Stojković svojim donošenjem Solvejgine pesme sjajno bi se uklopila i u berlinsku predstavu. Šperlijevu koreografsku zamisao scenografski i kostimografski je efektno realizovao Florijan Eti (Florian Etti). Posebno su impresivno delovala njegova rešenja egzotičnih krajeva u koje je Per Gint na svojim avanturističkim putovanjima dolazio, kao na primer Maroko i Egipat. Realnim peskom na sceni, kojim je u debelim slojevima bila prekrivena cela pozornica, Eti je dočarao pustinju. Koreografija je morala da bude u funkciji kretanja igrača kroz pesak. Upotreba ogledala na sceni nije novost, ali je ovde, korišćenjem njihovog konkavnog oblika, dobijen odraz likova kao u mašti, odnosno snoviđenju. U celini Etijeva scenografija je bila u potpunoj simbiozi sa Šperlijevom koreografijom. I kostimi su se sasvim uklapali u osnovnu ideju koreografa, potencirajući karakter likova. Tako je Solvejgina odanost Per Gintu u završnoj sceni pretvorena u veliku metaforu izraženu kroz skidanje njene slojevite odežde, koju je oblačila vremenom, stareći u neprekidnom iščekivanju njegovog povratka. Ona tu odeću prostire na tlo, da bi „večitom lutalici“ olakšala trenutak napuštanja ovozemaljskog života. Sasvim opravdano, tumačeći Per Ginta, Malahov je u centar pažnje postavio njegov karakter i svoju igru podredio tome. Harizma, koju nosi samom svojom pojavom, i ovoga puta delovala je magično na publiku. Igrajući Brdskog kralja izvanredni Dinu Tamazlakaru (Tamazlacaru) nagrađivan je snažnim aplauzom za svoje bravurozne skokove i fine doskoke. U ulozi ćerke Brdskog kralja, Beatris Knop (Beatrice Knop) potvrdila je i ovom prilikom smisao za karakterne uloge. Svojom elegancijom plenila je, kao Anitra, Polina Semionova u marokanskim scenama. Zapažene uloge ostvarili su, uz protagoniste, igrači koji potiču sa ex-jugoslovenskih prostora, što nam je uvek posebno interesantno: Leonard Jakovina (u ulozi Smrti), Sara Meštrović (kao jedna od tri kurtizane u prvom delu, odnosno, Odaliska u drugom, kada se radnja predstave „seli“ u Maroko) i David Simić (u haremu i na brodu u drugom delu). Dodajmo da je Sara Meštrović dobila 2011. godine status solistkinje Staatsballett-a u Berlinu. Za našu publiku bi sigurno bio doživljaj da je vidi i na beogradskoj sceni. I ovom prilikom se pokazalo da baletske predstave koje prati živi zvuk orkestra postižu mnogo veću bliskost sa publikom. Visokokvalitetnim orkestrom Deuche Oper Berlin dirigovao je Robert Rajmer (Reimer) omogućujući igračima potpunu slobodu pokreta i izraza. Značajan doprinos postavljanju ovog baleta na berlinsku scenu dali su i baletmajstori Žan Fransoa Boano ( JeanFrancois Boisnon) i Kris Jensen (Chris Jensen). Orchestra 56/58 (97) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic American Ballet Theatre - prolećna sezona 2011. GENE SCHIAVONE Metropoliten Opera House, 16.maj – 09. jul 2011. Uspavana lepotica, Alina Cojocaru Program prolećne sezone ABT-a sa, uglavnom, celovečernjim baletima, bio je raspoređen na nekoliko nedelja. Posle gala otvaranja, prva nedelja je “pripala” baletu Don Kihot, druga Žizeli, treća Dami sa kamelijama, tokom četvrte nedelje izvođen je balet The Bright Stream, zatim Kopelija, šeste nedelje balet Pepeljuga, sedme Labudovo jezero, a balet Uspavana lepotica bio je na repertoaru osme nedelje sezone. Na programu su bile i tri svetske premijere – Dumbarton (muz. Igor Stravinski, kor. Aleksej Ratmanski), Trojka (muz. J. S. Bah, kor. Benjamine Millepied) i Therteen Diversions (muz. Bendžamin Britn, kor. Christopher Weeldon). Posle duže pauze, na istom programu, izvođen je i balet Shadowplay (kor. Anthony Tudor). Tokom sezone nije bilo izmena u najavljenom repertoaru, ali bilo je, nažalost, nepredviđenih promena kada su igrači u naslovnim ulogama bili u pitanju. Tri baletska prvaka otkazala su svoje nastupe - Herman Cornejo i Maxim Beloserkovsky zbog povreda, a Ethan Stefel zbog obaveza u vezi rukovođenja drugom plesnom kompanijom van Njujorka. Iako su ovakve situacije vrlo stresne, za organizatore, sezone ABT-a, pogotovo kada je najvažnije da publika bude zadovoljna kvalitetom izvođenja najavljenih baleta, ipak je sve bilo uređeno na najbolji mogući način zahvaljujući angažovanju gostujućih igraca. Bile su to,pre svega, gostujuće balerine, sve prvakinje, Alina Kožokaru (Alina Cojocaru, londonski The Royal Ballet) u naslovnim ulogama u baletima Don Kihot, Žizela i Uspavana lepotica, Natalija Osipova (Staats Ballet Berlin) u baletima The Bright Stream, Kopelija i Uspavana lepotica i Polina Semionova (Don Kihot i Labudovo jezero). Kvalitetnoj realizaciji programa doprineli su i gostujući igrači Johan Koborg ( Johan Kobborg,The Royal Ballet, London) u dve naslovne uloge (Labudovo jezero i Uspavana lepotica) i Ivan Vasiljev (Boljšoj teatar) u baletima The Bright Stream i Kopelija. (98) Orchestra 56/58 Dva baleta sa repertoara nisu baš dobro prošla kod publike. Pepeljuga u koreografiji Džejmsa Kudelke ( James Kudelka), koja je imala premijeru 2006. ni tada, ni sada nije bila uspešna kod publike jer je, po mišljenju mnogih, “promašila temu”. Istu sudbinu doživeo je i balet Džona Nojmajera ( John Neumeier) Dama sa kamelijama, koji pažnju publike nije privukao ni na premijeri 2010. godine. Ali, zato je sve klasične balete (Žizela, Don Kihot, Kopelija, Labudovo jezero, Uspavana lepotica) publika sa oduševljenjem prihvatila. Zadržaćemo se u ovom tekstu na premijeri baleta The Bright Stream koreografa Alekseja Ratmanskog (Alexei Ratmansky), na muziku Dimitrija Šostakoviča, koji je premijerno izveden u Boljšoj teatru u Moskvi 2003. godine. Ratmanski s pravom nosi “titulu” jednog od vodećih koreografa sveta danas. Njegovi baleti ne samo što imaju jasnu sadržinu, već i pokretima na sceni jasno prikazuju sve što je bila koreografska namera. Sve češće se postavlja pitanje – zašto su igrači uopšte na sceni, i uvek sledi odgovor – da igraju ! Ako koreograf uspe da scenskim pokretima i kombinacijama da smisao i duh, tada to i sami igrači osete i usvoje, pa na sceni daju sve od sebe, a publika to prime- ćuje i poštuje. Aleksej Ratmanski je vrlo tražen koreograf i, za sada, stvara zaista odlične balete. Kritičari idu toliko daleko u procenama da ga nazivaju naslednikom Balanšina. Balet The Bright Stream ostaće na repertoaru ABT dugo i uspešno. Radnja je smeštena u Rusiju, u kolhoz, u doba Staljinove vladavine, puno je folklornih motiva i raznovrsnih priča, a Šostakovičeva muzika je originalna, sa mnogo ritmičnosti koje Ratmanski vešto koristi. Uopšteno govoreći, ova sezona je bila uspešna, gostujući igrači su bili na visokom umetničkom nivou, repertoar zanimljiv, ali trupa ABT mora da se do sledeće sezone potrudi da obnovi i osveži svoj prvi rang igraca. To se kao problem najviše osetilo baš u ovoj sezoni. ABT je uvek imao međunarodne igrače kao goste u svom ansamblu, ali, imao je i sopstvene dobre igrače, zbog čega je, prevashodno, kao trupa zauzeo visoko mesto među najboljim u svetu. Mlade generacije igrača dolaze i odlaze. Trebalo bi ih zadržati, trenirati i promovisati. Nedostatak ovoga najviše se osetio tokom sezone. Novih baletskih imena nije bilo, a stari su se opraštali od scene i slavili preko dvadeset godina umetničkog rada u trupi. Zahvaljujući baletu Uspavana lepotica u kome su u naslovnim ulogama nastupili Alina Kožokaru i Johan Koborg (oboje prvaci trupe The Royal Ballet, London), sezona se završila trijumfalno, pre svega zbog nastupa jedne od najboljih ballerina sveta Aline Kožokaru u ulozi Aurore. Njena preciznost izvođenja, sigurnost i toplina lika koji je tumačila, zračila je to veče snažno sa scene. Publika je, naravno, tu veliku balerinu pozdravila ovacijama. Samo dva dana posle 8 nedelja zamorne sezone, ABT je nastavio sezonu i otputovao u Los Anđeles, da bi kasnije nastavio put sve do Japana ! ROSALIE O CONNOR Tokom sezone proslavljena su i tri važna događaja – 25 godina rada prvakinje ABT Džuli Kent ( Julie Kent), 20 godina rada prvakinje Palome Herere (Paloma Herrera), a prvak baleta Hoze Manuel Karenjo ( Jose Manuel Carreno) se ulogom Zigfrida u baletu Labudovo jezero oprostio od scene i trupe. Karenjo je uvek bio podjednako odan svojim ulogoma i partnerkama, pa su te večeri u ulogama Odete i Odilije nastupile dve prvakinje, Džuli Kent (Odeta) i Gillian Murphy (Odilija), dok je, kao gost, prvak trupe New York City Ballet, nekadašnji igrač ABT-a, Joaquin de Luz nastupio u ulozi vernog Zigfridovog prijatelja Benoa, iskazujući gest ličnog dugogodišnjeg prijateljstva sa kolegom. Jose Manuel Carenno, oproštajna predstava Orchestra 56/58 (99) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Linkoln Centar Festival - gostovanje Marijinskog baleta Metropolitan Opera House, 11 – 16. jul 2011. NATASHA RAZINA Festival Linkoln centra koji se održava svake godine dovodi u Njujork najpoznatije svetske pozorišne institucije iz oblasti dramskog teatra, opere i baleta. Posle duže pauze, na osnovu odluke umetničkog direktora Opere i Baleta Marijinskog teatra Valeri Gergijeva, Marijinski balet iz Sank Peterburga (nekadašnji Kirov balet) došao je u Njujork sa programom na kome nisu bili tipični, očekivani stari klasični baleti, već tri baleta postavljena na muziku poznatog kompozitora Rodiona Ščedrina (muža legendarne primabalerine Maje Plisecke) i jedan balet Žorža Balanšina. NATASHA RAZINA Ana Karenjina, Andrei Yermakov i Yekaterina Kondaurova NATASHA RAZINA Ana Karenjina, Uljana Lopatkina Ana Karenjina, Yekaterina Kondaurova (100) Orchestra 56/58 Balet Karmen svita delo je koreografa Alberta Alonsa (Kuba) koji je dobro poznatu muziku Žorža Bizea poverio Rodionu Ščedrinu 1967. godine da uradi novi aranžman za potrebe Alonsove koreografije. Svetsku premijeru igrala je Maja Plisecka. Ulogu Karmen su na gostovanju u Njujorku tumačile dve balerine – Dijana Višnjeva (Diana Vishneva), poznata publici kao članica ABT-a i uvek tražena Uljana Lopatkina iz Marijinskog baleta. Na programu su bili i baleti Konjić Grbonjić (The Little Humpbacked Horse) i Ana Karenjina, oba na muziku Ščedrina, u koreografiji Alekseja Ratmanskog. Sadržaj baleta Ana Karenjina je vrlo dobro poznat svima, pa se zbog toga pred koreografom, koji želi da na scenu ubedljivo prenese tu priču, postavlja veliki koreografski izazov. Ratmanski je taj izazov donekle uspešno rešio uz pomoć današnje savremene scenske tehnike (projekcije voza, brze promene scena) ostajući u vremenskim okvirima samog libreta, što je pomoglo realizaciji koreografije. Dijana Višnjeva tumačenjem naslovnog lika Ane Karenjine je s pravom privukla pažnju publike - njena interpretacija bila je odlična. Dve “druge Ane” bile su Uljana Lopatkina i Jekaterina Kondaurova. Marijinski balet izveo je poznatu Balanšinovu Simfoniju u C duru (muz. Žorž Bize) sa željom da pokaže da i druge baletske kompanije mogu da izvode Balanšinov repertoar, ali na svoj način. Kako u ovom Balanšinovom baletu ima dosta solističkih i polu solističkih deonica, mnogi solisti Marijinskog teatra imali su priliku da pokažu nivo svoje izvođacke tehnike, kao i kompanija u celini. Za izvođenje Balanšinovih baleta potrebna je velika brzina pokreta. Igrači trupe New York City Ballet, koja repertoarskom politikom čuva Balanšinove balete, postižu tu brzinu onako kako se to od njih i traži, ali često, tada, izgube sopstveni senzibilitet, pa se na sceni oseća izvesna hladnoća. Igrači Marijinskog baleta u ovaj Balanšinov balet uneli su izvesnu toplinu i sopstvena osećanja. Zbog dobre koreografije, odabira muzike i kvaliteta izvođenja, najuspešniji događaj gostovanja bilo je izvođenje baleta Konjić Grbonjić. Ta poznata ruska bajka Pjotra Jersova (1815 – 1869) privlačila je pažnju mnogih koreografa (Arthur Saint Leon 1864, Marijus Petipa 1895…), da bi 1960. svoju verziju za Boljšoj balet premijerno uradio koreograf Aleksandar Radunski, u saradnji sa kompozitorom Ščedrinom. Premijeru je igrala Maja Plisecka sa partnerom Vladimirom Vasiljevim. U martu 2009. u Marijinskom teatru izveden je “novi” balet Konjć Grbonjić, sada u koreografiji Alekseja Ratmanskog, Libreto baleta prepun je raznih lica i događaja, pa je bilo mnogo prilika da se igrači scenski prikažu. Teško je izdvojiti ko je bio bolji u tumačenju uloga, ali se svakako mora istaći nastup mladog igrača Vladimira Škljarova koji je fantastično interpretirao lik Ivana. Član trupe postao je 2003, a 2011. dobio je status prvaka. Dobitnik je mnogih baletskih nagrada. Koreografija Ratmanskog dozvolila je igračima da na sceni budu slobodni, što se osećalo od početka do kraja i dalo baletu poseban kvalitet za koji je najviše zaslužan talentovani koreograf Ratmanski. Piše: Xenia Rakic SAD-NJUJORK American Ballet Theatre – jesenja sezona 2011. New York City Center, 08. – 13. novembar 2011. K ratka sezona prikazala je devet programa koji su bili podeljeni na nekoliko segmenata svake večeri u novoj, obnovljenoj sali pozorišta City Center. Kuriozitet programa bila su koreografska ostvarenja četiri najpoznatija moderna koreografa sveta – Mersa Kaningama (Merce Cunningham), Pola Tejlora (Paul Taylor), Tvajle Tarp (Twayla Tharp) i Marte Klark (Martha Clarke), koji kao koroegrafi ne pripadaju klasičnom baletskom stilu koreografisanja i izvođenja. U čak pet predstava sa ovog programa balerine nisu bile u baletskim patikama, što je za trupu ABT bilo malo neverovatno. Gala predstava kojom se otvara sezona uglavnom služi da se realizuje finansijska podrška daljem radu kompanije, pa je i program bio pripremljen u tom smislu. Na programu sezone bila je i svetska premijera baleta Private Light, mladog, dvadesetpetogodišnjeg koreografa Demisa Volpia (Demis Volpi). Pošto je diplomirao u Školi Džona Kranka ( John Cranko) u Štutgartu, 2004. je primljen u ABT, a od 2006. počinje da za Školu ABT postavlja koreografije. Za svoj rad ove godine dobio je Nagradu “Erik Brun” (Eric Bruhn). Njegov koreografski rad posmatrao je i direktor ABT, pa je posle dueta koji je postavio Volpi odlučio da ga pozove da pripremi novi komad za trupu ABT. Bio je to veliki podvig za mladog koreografa i igrača. Kreaciju Private Light karakterišu “živa muzika” gitariste i aranžera Kristijana Kisa (Christian Kiss), pet igračkih parova koji se na sceni smenjuju i poljupcima dosta dugo sugerišu ljubav, malo klasičnih elemenata ili još bolje pozicija. Videlo se da posmatramo rad koreografa početnika koji, ipak, ima potencijale za realizaciju profesionalne koreografske karijere. Iz ovogodišnjih programa izdvajamo ostvarenja četiri najpoznatija moderna koreografa: The Garden of Villandry (1979) koreografkinje Marte Klark, na muziku Franca Suberta (Trio No.1, B dur, Op. 99) koju su izvodila tri muzičara uživo na sceni i igrala tri igrača (žena i dva muškarca) nije ostvarila bitan uspeh; Sinatra Suite, odlična koreografija Tvajle Tarp iz 1983. na pesme Frenka Sinatre, kreirana je za legendarnog igrača Mišu Barišnjikova koji je, ipak, nezamenjiv, iako se u toj ulozi klasičnom lepotom i toplinom istakao Herman Cornejo, a u ulozi Devojke zablistala Paloma Herera; In the Upper Room (muz. Filip Glas, 1986) još jedan je koreografski dragulj Tarpove koji je publika nagradila ovacijama, kao i još jedan njen komad Know by Heart Pas de Deux (muz. Donald Knaack, 1998) u kome je ballerina Gilian Murphy pokazala svoje tehničke bravure i puno razumevanje koreografskih zahteva Tarpove da ostvari izvesnu parodiju na račun baletske umetnosti; Tejlorova predstava Black Tuesday (2001), na muziku iz vremena velike depresije, postavljena je za igrače ABT i pokazala je u kojoj meri je trupa spremna i za takav stil igre, a Tejlorov drugi komad Company B, koji oslikava vreme posle Drugog svetskog rata uz pomoć muzike sestara Endrus i koji je originalno izvodila Tejlorova kompanija (mozda autentičnije), ipak je pokazala da genijalnost Tejlorovih koreografija osećaju i igrači trupe ABT. Ipak, delo genija moderne igre Mersa Kaningama Duets (muz. Džon Kejdž, 1980.) ostavilo je najsnažniji utisak možda zbog toga jer se koreografija najviše približila klasičnom baletskom izvođenju. Odlični igrači su usavršili Kaningamov stil i tehniku koji u svojoj jednostavnosti iskazuju svu velicinu samog koreografa. Duets izvode šest parova igraca, odsečnim i ritmičnim pokretima, uvek izbalasiranim sa telom u celini, dolaze i odlaze sa scene pokretima koji prolaze pred publikom kao slike sa izložbe. Kakva lepota i kakva razlika u odnosu na današnje savremene koreografe i igrače koji se toliko “traže” u svojim plesnim istraživanjima ! Na kraju sezone, kao prava baletska poslastica, izveden je balet Seven Sonatas (2009. muz. Domeniko Skarlati, Klavirske sonate, u živo izvedene) Alekseja Ratmanskog, stalnog koreografa trupe ABT koji sve više gostuje u Evropi, Kanadi, Americi i Rusiji. Posmatrajući balet Seven Sonatas, u kome je sve iskorišćeno do kraja i na pravi način, sasvim je jasno zašto je Ratmanski danas toliko tražen koreograf i zašto je jedan od najboljih koreografa danas. Balet izvode tri para igrača obučenih u belo, pored pijaniste i klavira kreću se složno i lako, srećno, iako znamo da kombinacije u solo ili grupnim nastupima nisu koreografski lake. Balet nema libretto, samo muziku i pokrete, ali sa scene pulsira snažno unutrašnje osećanje izvođača, uz malo povremenog humora koji još više ulepšava ukupan doživljaj. Malo je danas koreografa koji kao Ratmanski osećaju potrebu za scenskom slogom i lepotom, zato je pravo osveženje gledati koreografije Alekseja Ratmanskog. Jesenja sezona ABT je bila kratka, uspešna i – neobična. Orchestra 56/58 (101) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Jubilej – deset godina rada trupe Shen Wei Dance Arts STEPHANIE BERGER Park Avenue Armory, 29. novembar – 04. decembar 2011. Folding, Shen Wei Dance Arts Park Aveny Armory nije prostor koji bi svojom velikom površinom ličio na pozorište, već više podseća na neku evropsku železničku stanicu iz 19. veka. Prva izvođenja plesnih predstava i projekata u ovom ogromnom prostoru počela su 2007. godine i do sada je dosta hrabrih koreografa prikazivalo svoje radove u tom prostoru. Jedan od tih hrabrih je i koreograf Šen Vej (Shen Wei) koji se bavi i slikarstvom i uvek ima kreativnu potrebu za velikim i prostranim salama. Povodom proslave desetogodišnjeg jubileja, izvedena je premijerno predstava Undivided Divided za koju je veliki prostor Park Aveny Armory bio neophodan. Vrlo tešku i komplikovanu koreografsku zamisao, koja bi se mogla okvalifikovati i kao muzejska, trupa je 16 meseci pripremala baš u prostoru Armory. Posle prvog dela, publika je morala da napusti tribine koje su bile postavljene sa tri strane scenskog prostora, a kada se posle pola sata vratila, u istom prostoru sačekala ju je skoro muzejska scena. Šezdeset kocki veličine 7 x 7 metara ispunile su celu dubinu i širinu sale. Kocke su bile osvetljene i postavljene samostalno, sa izvesnim slobodnim prostorom između njih. STEPHANIE BERGER Folding, Shen Wei Dance Arts (102) Orchestra 56/58 STEPHANIE BERGER Undivided Divide, Shen Wei Dance Arts Publika je, nakon što je skinula obuću, zakoračila u taj prostor između kocki posmatrajući u svakoj od njih do pola nage igrače koji su u tim ograničenim prostorima činili raznovrsne pokrete. Tako je stvoren jedan intiman odnos publike i igrača, istovremeno i muzejski zbog distanciranosti igrača u kockama od publike. Jednog momenta igrači u kockama počinju da pišu bojama dok im Šen Vej, obučen u klasično odelo, polako prilazi i prolazi pored njih posmatrajući ih kao što bi posmatrao muzejske eksponate. Veliko je pitanje kada i gde će jedna takva produkcija moći ponovo da se izvede. Usledila je predstava Folding (2000.), koreografija brilijantnog vizuelnog efekta (muz. John Tavener) koja publiku smiruje i vodi u jedan sasvim drugačiji svet, svet duhovnog mira i meditacije. Igrači nemo i tiho, sa specifičnim izrazom na licu, prolaze scenom, ali se i pored toga, svi pokreti jasno vide i snažno osećaju. Obučeni u duge crvene i crne suknje koje deluju veoma efektno, predstavljaju ljude koji jednostavno ulaze i izlaze iz nekog hrama, uzdižući se sve više i više ka nebu. Nezaboravna koreografija ! U prvom delu programa izvedena je Šen Vejova koreografija Posvećenje proleća (2003) u kojoj je na sceni sam Šen Vej bio najbolji. STEPHANIE BERGER Posve'enje proleća, Shen Wei Dance Arts Orchestra 56/58 (103) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Balet Krcko Oraščić u vreme Božićnih praznika GENE SCHIAVONE decembar 2011. Krcko Oraščić, Veronika Part (Klara) i Marcelo Gomes (Princ) Da li su kompozitor P. I. Čajkovski i koreograf Marijus Petipa posle svetske premijere baleta Krcko Oraščić u Marijinskom teatru u Sank Peterburgu 18. decembra 1892. godine mogli i da pomisle da će i posle 119 godina od prvog izvođenja taj balet biti i dalje toliko popularan i da će se baš on u decembru mesecu, u vreme velikih Božićnih praznika, izvoditi na mnogim scenama širom sveta, a najviše u Americi? Prvo izvođenje baleta u Americi bilo je u San Francisku 1944. godine, a u Njujorku, u trupi New York City Ballet, koreograf Žorž Balanšin svojom istorijskom koreografijom 1954. godine postavlja balet na čvrst temelj, pa tako, danas, u Americi, Krcka Oraščića izvode ne samo brojne američke (104) Orchestra 56/58 trupe u raznim američkim gradovima, već i mnoge baletske škole. Sva izvođenja uglavnom se oslanjaju na Balanšinovu verziju baleta. NYCB je u 2011. prvi put izveo svog (Balanšinovog) Krcka 25. novembra, a zatim svakog dana, sem ponedeljka, na večernjim predstavama i brojnim matineima, sa igračima koji su se smenjivali u naslovnim ulogama, sve do 31. decembra. Kompanija ABT pocinje sa Krckom Alekseja Ratmanskog malo kasnije, 14. decembra, i završava serijom izvođenja takođe poslednjeg dana decembra. I u ovoj trupi igrači su se smenjivali u naslovnim rolama, ali ansambli obe trupe nisu se mogli zameniti, pa je to jedan od najtežih perioda za članove oba baletska ansambla. ROASALIE O CONNOR Krcko Oraščić, Dances Patrell, Sabra Perry koja se bazira na tradicionalnoj ruskoj školi i Balanšinovoj tehnici brzih vežbi. Njeni učenici su već pokazali dobre rezultate, a to se videlo i u samoj predstavi. Deca i odrasli igrači na sceni su se ponašali disciplinovano i mada su jos uvek vrlo mladi osećaju odgovornost koju nosi scenski nastup. Tokom decembra meseca, balet Krcko Oraščić bio je emitovan i na televiziji (snimak predstave NYCB) kada je najširi i najbrojniji auditorijum mogao da vidi Balanšinovu koreografiju koja, ipak, posle svih drugih, ostaje kao ultimativni primer vrhunskog koreografskog umeća, Jasno je zašto je baš ta koreografija ulepšala taj lepi praznik Božic mnogim i mladim i starijim osobama, uz jelku i sneg, kao najveci Balanšinov poklon svima koji godinama, iz generacije u generaciju, provode decembar slušajući divnu muziku Čajkovskog gledajući igrače svih uzrasta na scenama širom Amerike. Nadajmo se da će i sledećih 119 godina divni balet Krcko Oraščić činiti ovaj život lepšim. Krcko Oraščić, NYCB PAUL KOLNIK Pod nazivom The Yorkville Nutcracker, od 08-11. decembra 2011. trupa Dance Patrelle prikazala je svoju verziju dobro poznatog baleta koju je koreograf Francis Patrelle bazirao na događaju kada je na Badnje veče 1895. godine za gradonačelnika Njujorka izabran William L. Strong. Božićna proslava odvija se u kuci Grejsi Mejson (Gracie Mansion) u kojoj je živeo bračni par Babcock. Na ovu proslavu dolazili su gosti iz drugih zemalja sveta. Priča je prilično slična originalnoj, a naslovne uloge su tumačili razni solisti drugih većih baletskih kompanija. Deca, koja su uvek jedan od najvažnijih pojava u baletu Krcko Oraščić, bila su učenici Baletske akademije East i drugih baletskih škola. U naslovnim ulogama pojavili su se prvaci NYCB. Performans projekat Krcko Oraščić Plesnog konzervatorijuma Valentine Kozlove (Valentine Kozlova Dance Conservatory) imao je više školski karakter. Prvi čin baleta postavila je Margo Sapington (Margo Sappington), a drugi Kozlova, po Vasiliju Vajnonenu i Marijusu Petipa. Kozlova je posle uspešne karijere u Rusiji i Americi (NYCB) osnovala svoju baletsku školu 2003. Orchestra 56/58 (105) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic The Legacy Tour - Merce Cunningham (1919 – 2009) IGRA JE UMETNOST TRENUTKA Koreograf Mers Kaningam (Merce Cunningham) osnovao je svoju plesnu kompaniju Merce Cunningham Dance Company 1953. godine na Koledžu Black Mountain u Severnoj Karolini. Kaningam se smatra vođom plesne avangarde u Americi i jedan je od najvažnijih koreografa našeg vremena. Takođe se smatra jednim od najboljih igrača moderne igre tog vremena u Americi. Njegov rad je specifičan, kao i njegova trupa koja je njegovom testamentnom željom ugašena dve godine posle njegove smrti. Znajući to, publika je pažljivo pratila gostovanja trupe tokom te dve godine sa željom da što je moguce više Kaningamovih kreacija vidi na sceni. Svi su bili svesni da je Kaningam kao koreograf stvarao 50 godina svog života i da se takav umetničko kretivni proces više neće ponoviti. Jer – samo je jedan Mers Kaningam. Zanimljivo je da je često govorio da je igra umetnost trenutka, da ona ne može da se zabeleži, ovekoveči kao primenjena umetnost ili muzika i književnost. Ne može da se ponese sa sobom ! Ti trenuci Kaningamovog kreativnog stvaranja moderne igre otišli su zauvek sa njim. Posle dvogodišnje turneje, njegova trupa je ugašena, ali su ostala Kaningamova dela, kao i ljudi koji su zaduženi da se pravno brinu o njegovoj zaostavštini. Dva poslednja koncerta u okviru oproštajne dvogodišnje turneje trupa je održala u Njujorku, u Bruklinu 07 – 10. decembra 2011. u prostoru Park Avenue Armory 31. decembra 2011. pod nazivom The Legacy Tour. Kako izabrati program koji ce objediniti legendarna Kaningamova dela? Njihov broj je veliki, a vremena ima tako malo. Igrači su umorni od dvogodišnje turneje i fizički i emotivno, ali svi su dali svoj maksimalni doprinos da kraj oproštajne turneje bude vrhunac svedočenja o veličini i umetničkom značaju čoveka koji je svoj život posvetio igri stvarajući u kontinuitetu nešto što do tada niko nije video. Svaka Kaningamova koreografija, iako bez sadržaja, može se prepoznati. Njegovi pokreti govorili su sve. Na sceni ništa nije bilo slučajno, svaki pokret je bio na svom mestu, baš onako kako ga je koreograf video. Dugogodišnji rad sa životnim saputnikom, kompozitorom i muzičarem Džonom Kejdžom ( John Cage, 1912 – 1992) stvorio je preduslove za kreiranje dela koja su u muzičkom smislu bila atipična za igru, ali su u potpunosti odgovarala stilu i izvođačkoj tehnici koju je godinama razvijao Kaningam. Na programu za koncert u Bruklinu bila su sledeća Kaningamova plesna dela – Roaratorio (1983), Second Hand (1970), Biped (1999), Pond Way (1998), Rein Forest (1968) i Split Sides (2003). Poslednjeg dana decembra meseca 2011, ogromna površina prostora Park Avenue Armory bila je podeljena na tri pozornice na kojima se simultano izvodio program ravan nemogućoj misiji – za 50 minuta programa trebalo je prikazati 50 godina kretivnog Kaningamovog rada. Nije uopšte bilo lako obuhvatiti i apsorbovati svu tu lepotu i savršenu izvođacku tehniku Kaningamovih igrača. Ređale su se predstave – Rune (1959), Crises (1960), Cross Curents (1964), Scramble (1967), Fractions I (1977), Doubles (1984), Fabrications (1987), Ocean (1994), Way Station (2001)…i još mnogo više, što za publiku prisutnu tog poslednjeg dana nije bilo dovoljno jer su svi zeleli da vide još više, još više… Bili su to tužni momenti saznanja da Kaningamove trupe više nema i da njegovi igrači igraju poslednju predstavu, ali, istovremeno, svi prisutni su bili i srećni jer su proživeli trenutke koje im je omogućio tako veliki čovek kakav je bio Mers Kaningam, a najveće zadovoljstvo imali su igrači koji su do poslednjeg dana bili telom i dušom sa umetnikom koji se nikada neće zaboraviti. Velika je čast i privilegija živeti u vremenu ljudi koji su svojim kreativnim radom toliko mnogo učinili za igru, kao što je bio Mers Kaningam. (106) Orchestra 56/58 SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic New York City Ballet – zimska sezona 2012. PAUL KOLNIK 17. januar – 26. februar 2012. Les Carillons Četrdeset i dve predstave koje su činile ovu zimsku sezonu dokazale su da je trupa New York City Ballet među prvim kompanijama sveta. Kao i uvek, teško je bilo pripremiti program koji bi zadovoljio kritičare, ali i gledaoce, ali su, ipak, najvažniji bili igrači koji su iz večeri u veče izvodili koreografije nekoliko koreografa koji se razlikuju kako po stilu koreografisanja, tako i po muzičkom izboru. Sezona je prošla bez velikih premijera i sa dosta obnovljenih predstava koje “čekaju na red” da ne bi bile zaboravljene. Prvorazredni dogadjaj je bilo veče pod nazivom New Combinations Evening – All Wheeldon koje je u celosti pripalo bivšem igraču i koreografi Kristoferu Vildonu (Christopher Wheeldon). Na programu su bile predstave Les Carrilons (premijera), Polyphonia (2001) i finale DGV: Dance a Grand Vitesse koji je napravljen za Kraljevski balet iz Londona (The Royal Ballet) 2006. godine. Vildon je jedan od mlađih koreografa koji je danas vrlo zastupljen na repertoarima različitih trupa. Uspešno vlada i klasičnom i modernom igrom. Ta kombinacija mu kao mladom koreografu odgovara i njome pokušava da igračima omogući još više saznanja o savremenim igračkim tokovima u čemu, uglavnom, uspeva. Ove večeri ipak je najbolje primljena jedna od njegovim prvih premijernih predstava Polyphonia koja je u sebi imala najviše igračkih elemenata. Odlična balerina Vendi Vilan (Wendy Wheelan) i sada je kao i na premijeri pokazala koliko se približila koreografu i razumela njegov rad. Nije ni čudo da nju Vildon ubraja u njegove najbolje igračice i da voli da radi sa njom. Orchestra 56/58 (107) PAUL KOLNIK DGV, Dance a Grande Vitesse Ostali deo programa pripao je koreografima kao sto su Žorž Balanšin, Džerom Robins, Piter Martins i Aleksej Ratmanski. Jedini celovečernji balet bio je Romeo i Julija Pitera Martinsa. Koncept ostalih večeri podrazumevao je kratke balete različitih koreografa. Tokom tih večeri dešavalo se da se u nekoj kombinaciji u sredini programa nađe neki komad koji mnogi baš ne žele da vide, pa se osećalo da u takvim momentima ima manje publike. Već do poslednjeg komada, sala bi opet bila ispunjena. Naravno da to nije moglo umanjiti uspešnost sezone, niti zasluge igrača iz ansambla. U odnosu na prethodnu sezonu osetila se pozitivna razlika iako su igrači manje ili više bili isti. Izgleda da su rad i nivo uvežbanosti ove godine bili na većoj visini u odnosu na prethodnu sezonu. Balansinovi baleti Agon i Stravinsky Violin Concerto su pokazali po ko zna koji put šta je suština koreografisanja i kako se i na muziku Stravinskog, ne baš pogodnu za igru, može dobro koreografisati. Balanšinov balet Čajkovski svita br. 3 je najbliži po stilu klasici, pogotovo u 4. stavu. Klasični kostimi, čista tehnika, ansambl zastupljen u svoj svojoj veličini, a solisti Tiler Peck i Gonzalo Garcia blistaju u svakom smislu. Istu ulogu nekoliko večeri ranije igrali su Megen Faichild i Joaquine de Luz. Oba para su bez greške odigrala sve što je od njih zahtevano, ali postojala je jedna mala razlika u korist para Peck i Garcia. Ove sezone od igrača bi trebalo istaći Tiler Peck. Njena muzikalnost dostiže vrhunac u završecima kombinacija. Preciznost i lakoća pokreta su spojeni u jedno. Pored nje, NYCB ima još tri igračice koje se izdvajaju po kvalitetu nastupa – Sara Mearns, Ashley Bouder i Teresa Reichel. Toj grupi pripada i Maria Kowroski, ali se ona ipak razlikuje od prethodne tri balerine. Nažalost, od muških igraca još uvek se niko nije uzdigao do nivoa prvaka baleta, iako i među njima ima vrlo talentovanih mladih umetnika, kao što je Amar Ramasar koji je odličan tehničar i partner. U trupi NYCB i dalje “živi” Balanšin. Ostao je među igračima, muzičarima i u redovima svih onih koji vide pravu lepotu i estetiku igre. PAUL KOLNIK Agon (108) Orchestra 56/58 Piše: Xenia Rakic SAD-NJUJORK China Jinling Dance Company David H. Koch Theatre, 05 – 08. januar 2012. Kompanija CJDC osnovana je 1955. godine. Pre ovog svog prvog gostovanja u Americi, nastupala je u Severnoj Koreji, Mongoliji, Kanadi, Francuskoj, Španiji, Italiji… Predstavom The Peony Pavilion, koju je autor Tang Xianzu napisao i prvi put izveo kao operu 1598. godine, trupa je predstavila tri koreografa i tri kompozitora koji su temu ljubavi uspešno dramatizovali za baletsku predstavu. Reč je o šesnaestogodišnjoj devojčici Du Liniang koja se u snu zaljubljuje u mladića po imenu Liu Mengmei, koji u ruci drži vrbu. Samo u snu oni su zaljubljeni, a kada se devojčica probudi znajući da mladića više neće videti, ona se od tuge razboli i umire, ali pre konačnog kraja uspeva da nacrta njegov lik. Njena duša, koju čekaju Prolećni Bog i njegovi pomoćnici, leti visoko iznad njih, sva u belom, i uspeva da se sa njima izbori uz pomoć voljenog mladića. Ljubav pobeđuje i donosi srećan kraj. Scene i kostimi su mnogo doprineli uspehu ove predstave, naročito u drugom delu kada su grupne scene bile odlično izvedene i koreografisane. Nažalost, zbog povrede je otkazan nastup glavne igracice, u poslednjem času uskočila je alternacija i to se osetilo u ukupnom kvalitetu predstave. I pored toga uspeh nije izostao, pa je prvo gostovanje jedne kineske baletske trupe u Njujorku publika, većinom kineskog porekla, toplo pozdravila. Orchestra 56/58 (109) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Les Ballets De Monte Carlo MARIE LAURE BRIANE The Joyce Theatre, 15. – 19. februar 2012. Opus 40 Prvi put je u Pozorištu Joyce jedna kompanija od 50 igrača prikazala dva baleta. Oba je koreografisao direktor i glavni koreograf trupe Le Ballets De Monte Carlo Žan Kristof Mejo ( Jean Christophe Maillot). Od svog dolaska na čelo trupe 1993. godine, on je mnogo učinio da ta kompanija zauzme zavidno mesto na listi najznačajnijih plesnih kompanija u Evropi. Mejo ostvaruje i dugogodišnju saradnju sa Akademijom princeze Grejs (Princes Grace Dance Academy) i manifestacijom Monaco Dance Forum koju je osnovao 1998. zajedno sa Princezom od Hanovera i Stefanom Martinom (Stephan Martin). Radeći i gradeći svoju karijeru, Mejo je dobro iskoristio vreme provedeno sa (110) Orchestra 56/58 Rozelom Hajtauer (Rosella Hightower) i Džonom Nojmajerom ( John Neumeier) koji ga je posle dobijene nagrade na Medjunarodnom takmičenju za mlade igrače u Lozani (Prix de Lausanne) 1977. angažovao kao solistu u Baletu Hamburga, gde je igrao sledećih pet godina. Nažalost, posle ozbiljne povrede, Mejoova igračka karijera se završila 1983. i od tada se on sve više i više posvećuje koreografisanju, pa je u svom rodnom gradu u Francuskoj (Tours) 1985. osnovao festival La Choreographique. Ređaju se pozivi na saradnju, ali i njegove koreografije u kojima sve više izgrađuje sopstveni stil. Za trupu iz Monte Karla od 1993. postavio je preko 20 baleta. MARIE LAURE BRIANE Altro Canto Za americku turneju Mejo je odabrao dve svoje koreografije – Altro Canto 1 (2006, muz. Monteverdi, Marini i Kasberger) i Opus 40 (2000, muz. Meredith Monk), Altro Canto 1 nije u celosti izveden u Njujorku. Predstavu je režirao Rolf Sachs, kao scenografija su poslužile teške sveće, a kostimi Karla Lagerfelda bili su originalni, polno neodređeni za žene ili muškarce. Šta reći o samoj koreografiji? Mnogo toga se dešavalo na sceni. Smenjivali su se parovi, terceti, ansambl, a isticala se odlična balerina Bernis Kopitjer (Bernice Coppieters) koja je bila nosilac cele koreografske ideje. Jedna osoba iz publike vrlo je lepo u jednu rečenicu sažela sve što smo gledali – ovo je šlag na torti, ali šta je (gde je) torta? U svakom slučaju, videli smo mnogo pokreta, često teških u gimnastičarskom smislu, bez igračkih kombinacija, skoro bez prave igre koje je bilo vrlo malo. Predstavu Opus 40 Mejo je postavio kada je napunio 40 godina života. Njome je želeo da oda poštu mladosti i životu, zajedno sa muzikom Meredit Monk i scenografijom i kostimima Žorža Kondoa (George Condo). U pokušajima da se na koreografski način prikažu mladost, razvitak i buđenje osećanja, opet je dominirala Bernis Kopitjer koja je sa još tri igrača igrala koreografiju punu akrobatike i ponovljenih pokreta koje Mejo u obe predstave stalno primenjuje. Ruke igrača su skoro važnije od nogu, kao i nervozni pokreti koji posle dva sata postaju po malo zamorni za gledanje. U današnje vreme, kada su igrači sve snažniji i bolji, čini se da koreografi žele da što više iskoriste te potencijale i talente, pa se skoro nadmeću ko će osmisliti težu akrobaciju na sceni, a onda sve to objašnjavaju da je psihološko, osećajno i duboko i da balet više nije ono što je bio pre, pa tako koreografi beže od plesnih kombinacija, a igrači se uglavnom nalaze ili u vazduhu ili na zemlji. Veliki koreograf Žorž Balanšin odmakao se u svojim baletima od klasičnog stila, ali je do kraja ostao veran suštinskoj osnovi akademizma i sa velikim poštovanjem za igrače stvarao nezaboravne koreografije pune plesnih kombinacija. MARIE LAURE BRIANE Altro Canto Orchestra 56/58 (111) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Mark Morris Dance Group JULIETA CERVANTES Brooklyn Academy of Music, 01.- 03. mart 2012. Four Saintes, Mark Morris Samo tri večeri nastupala je plesna grupa koreografa Marka Morisa (Mark Morris). Na programu su bile dve predstave – publici već poznata interpretacija opere Vrdžila Tomsona (Vergil Thomson) i Gertrude Stain (Gertrude Stein) Four Saints in Three Acts (2000) i premijernu predstavu A Choral Fantasy, na muziku Ludviga van Betovena. Ulaznice za sve tri večeri brzo su bile rasprodate, pa su mnogi bili nesrećni što neće biti u prilici da prisustvuju izvođenju ovih predstava. Šta je to čime Moris privlači publiku? Posle mnogo godina njegovog rada, da li ima još nešto da se kaže o njemu kao umetniku velikog potencijala, kao igraču, muzičaru i jednom od najboljih koreografa? Morisov pristup igri je jedinstven. U njegovim koreografijama muzika ima prioritet, pa izvođenje njegovih predstava uvek uživo prati orkestar, hor i operski solisti, kao što je slučaj u predstavi Four Saints in Three Acts. Kostimi, svetla, razne ilustracije u Morisovim predstavama uvek su u idealnom skladu sa njegovim koreografskim idejama. Bosonogi igrači su nečujni na sceni i sigurnim pokretima, besprekorno sledeći zadatu ritmičnost, bez greške realizuju sve što je od njih zatraženo. Upravo u predstavi A Choral Fantasy jasno se uočava promena ritmičnosti koju Moris mudro koristi za postavku koreografije, a u opštem utisku “pomažu mu” i promišljeni kostimi (Isaac Mizahri) koji, zajedno sa Morisovom koreografijom, precizno slede svaku notu Betovenove Fantazije u C molu, koju odlično izvode hor i orkestar koje predvodi sjajni pijanista Kolin Fovler (Colin Fowler). Grupu od petnaest igrača predvodi jedna igračica koja ih po jasnoj koreografskoj matrici uvodi ili izvodi sa scene pošto su na njoj realizovali odlične Morisove plesne kombinacije. Svi igrači su odlični, U Morisovoj trupi nema statusne hijerarhije, pa su tako svi najbolji ! Morisove koreografije nikada nisu lake za izvođenje. On je vrlo zahtevan umetnik koji od svojih igrača ne traži samo odličnu izvođacku tehniku, već i zavidnu muzikalnost, ali on nikada ne zaboravlja da su njegovi igrači pre svega ljudi koji imaju sopstveno telo kao instrument izražavanja i zato nikada u svojim koreografijama ne manipuliše telima igrača, već promišljeno sledi njhovu telesnu inerciju. Publika uvek ovacijama nagrađuje Morisove predstave, a on nikada ne propušta da i lično izađe na scenu. Posle svake odgledane predstave Marka Morisa ostaje utisak o lepoti koreografisanja i dostignućima vrhunske umetnosti igre. (112) Orchestra 56/58 SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Martha Graham Dance Company The Joyce Theatre, 13 – 18. mart 2012. Posle duge pravne borbe koja je vođena oko zaostavštine legendarne koroegrafkinje Marte Grejam (Martha Graham) i njene kompanije, najzad su se svi procesi 2006. uspešno okončali u korist trupe. Kompanija je tada ponovo počela da radi nastavljajući umetničke procese koje je još 1926. godine započela Marta Grejam. Od njene smrti prošlo je skoro 20 godina, pa se s pravom može postaviti pitanje da li če njen stil koreografisanja, izvođacka tehnika i njena lična legenda moći da prežive i u 21. veku, odnosno, da li ce publika i dalje moći da prihvati koreografske postulate i stil velike Marte koje je ona definisala jos 1926. godine. Srećom, razloga za brigu nema, jer je već velikim interesovanjem mladih igrača i publike potvrđeno da će velika dela Marte Grejam živeti i u 21. veku i da su ona aktuelna i danas. Izvor nove energije su sama Kompanija i njeni igrači, ali i poznata svetska igračka imena koja i dalje prilaze trupi želeci da savladaju Grejam tehniku i u njoj se prikažu na sceni. Ove godine to je učinila balerina Dijana Višnjeva (Diana Vishneva) savladavajući tešku ulogu u komadu Errand Into the Maze (1947.) koju je izvela na Gala predstavi u City Center i tokom jedne večeri u Joyce Theatre. Višnjeva je dobila dobre kritike, a sama je izjavila da je srećna što je mogla da savlada za nju novu plesnu tehniku. Program sezone imao je dobro izabran repertoar. Umetnička direktorka Jenet Eilber, koja je na toj funkciji od 2006, veoma se trudi da formira novu publiku i prikaže jedinstven koreografski rad Marte Grejam koji je ne samo početkom 20. veka već i danas vrlo značajan za dalji razvoj moderne igre. U tome joj pomaže veliko lično iskustvo koje je stekla radeći sa Martom i igrajući dosta njenih komada sa ulogama koje je Marta kreirala samo za nju. Na repertoaru su bile predstave : Chronicle (1936), Deaths and Entrances (1943), Every Soul is a Circus (1939), Witch Dance (1926). Zadržaćemo pažnju na komadu Panorama koji je Marta koreografisala 1935. na muziku Normana Lojda (Norman Loyd). U njemu 37 devojaka obučenih u polu dugačke crne haljine, bosonoge, pobedonosno izlaze na scenu. Smenjuju se momenti kada one čvrstim korakom, brzim, kratkim skokovima prolaze pozornicom menjajući pravce kretanja ravnomerno podižući i spuštajući ruke, kao da izvode najbolju vojnu vežbu. Posmatrajući to, gledalac se može zapitati da li je Marta još 1935. bila feministički lider? Ali jedno drugačije pitanje ipak se nameće – ko su te devojke koje i 2012. tako dobro izvode Martinu koroegrafiju iz 1935. godine? Objašnjeno je da su to učenice mnogih baletskih škola u Njujorku koje su prošle na audiciji koju je organizovala kompanija. Radile su mnogo da bi savladale tešku i komplikovanu Grejam tehniku. Bilo je očigledno da su je sve složno i pravilno prihvatile, a tokom njihovog nastupa osetio se po ko zna koji put moćni duh velike umetnice Marte Grejam koja je postavila modernu igru na mesto koje joj pripada i na kome i danas još uvek stoji. Orchestra 56/58 (113) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Batsheva Dance Company STEPHANIE BERGER Brooklyn Academy of Music, 07 – 10. mart 2012. Kompanija izraelskog koreografa Ohada Naharina ( na mestu direktora trupe od 1990.) ponovo je gostovala u Njujorku premijernim izvođenjem predstave Hora (2009). Naharin je sa 11 igrača 60 minuta držao i igrače na sceni i publiku bez minuta odmora. Dolaskom Naharina na čelo trupe, ona je postala jedna od najznačajnijih u Izraelu i zauzela mesto među prvima u svetu. Naharin je veoma tražen koreograf, a njegove predstave igraju se u mnogim svetskim trupama. Poslednjih deset godina, Ohad je razvijao jedan novi sistem plesnog obrazovanja, vežbe koje je nazvao Gaga (nema veze sa Lady Gaga !). Suština je da igrači vežbaju i rade uz stalnu verbalnu komunikaciju. Njima se konstantno govori šta da rade, kako da se kreću, gde da postave svoje telo, kako da padnu i ustanu…a svi pokreti i radnje moraju se uraditi maksimalno. Metod je uzeo maha, mnoge trupe su ga prihvatile kao nov obrazovni prilaz savremenoj igri. Metod dozvoljava svakom igraču da sopstvene mogućnosti ispoljava do samog kraja, a časovi se održavaju za sve uzraste i prilagođeni su ličnim mogućnostima svakog polaznika. Naravno da su svi Naharinovi igrači stekli prethodno i odlično baletsko obrazovanje, pa je njihova mogućnost izražavanja pokretima besprekorna. (114) Orchestra 56/58 Hora je pravi primer te Naharinove nove igre. Koreografisana je na izabrane delove muzike Griga, Štrausa, Debisija, Musorgskog i Vagnera, a aranžman za sintisajzer uradio je Isao Tomita. Ta elektronska muzička matrica nije uvek bila u skladu sa igrom na sceni. U predstavi nema dekora, igrači su obučeni u jednostavne crne tunika, a pod svetlošću koja se često menja, nekada izgledaju kao siluete. Na samom početku u pozadini vidimo klupu na kojoj svih 11 igrača sede i čekaju da krenu. Gde? Zašto? U grupama, parovima, po troje… osvajaju scenu, dok jedan igrač uvek sedi. I tako se kreću ceo jedan sat , nekada stanu u čistu petu poziciju, podignu se na polu prste i tako hodaju ili naprave pravi pas de boure. Sve se naizgled dešava neorganizovano, ali, ipak, red i velika disciplina koju igrači drže svih 60 minuta lako se uočavaju. (Hora na latinskom znaci jedan sat, a kruga koji simbolizuje izraelsku igru hora u ovoj predstavi nema.). Ohad Naharin je imao nameru da publici predoči dubinu igre i snažne individualnosti njegovih igrača, pa je zbog toga ceo sat upravo posvetio igračima. Reakcije profesionalnih kritičara su bile podeljene, ali publika je po završetku tog jednog sata pozdravila igrače velikim aplauzom. Ohad Naharin je pokazao zašto je danas jedan od boljih koreografa sveta, a takvih je danas vrlo malo. SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Paul Taylor Dance Company T O M C A R AG AV A LI David H. Koch Theatre, 13. mart – 01. april 2012. Gossamer Gallants, F. Graciano i M. Apuzzo Sezona nastupa trupe koregrafa Pola Tejlora (Paul Taylor) prvi put je održana u sali Pozorišta “David H. Koch”. Cena svih ulaznica bila je 3,50 dolara. Na ovakav način Tejlor je hteo da simbolično proslavi dan kada je 1962. premijerno izvedena tačka Auerole sa najvećom cenom ulaznica od 3,50 dolara. Naravno da su za ovogodišnju sezonu sve ulaznice bile brzo rasprodate. Do sada je Tejlorova trupa uvek nastupala u pozoristu City Center koji je delovao intimno zbog manje pozornice. Za igrače je sada bio izazov da igraju na mnogo većoj sceni, a problem je bio i emitovanje muzike, jer se u Pozorištu “ David H. Koch” u Linkoln centru predviđa živo izvođenje muzike, pa je taj deo sale sada bio prazan. Tejlor je nekada koristio živu muziku orkestra u svojim predstavam, a danas je to često finansijski nemoguće, pa se uglavnom koristi snimak. Zbog ovog nedostatka, ispred pozorišta su čak na dan otvaranja sezone bile demonstracije Unije muzičara zbog neučestvovanja u ovom događaju. Sve se to, ipak, brzo zaboravilo kada su zaigrali Tejlorovi igrači. Iz večeri u veče publika je pozdravljala umetnika koji je poslednji živi pripadnik grupe modernih koreografa koji su u istorijskom kontek- stu postavili temelje današnje moderne igre u Americi. Pol Tajlor je bio član trupa Marte Grejam i Mersa Kaningama i uspeo je da, pod njihovim uticajem, razvije sopstveni stil i ode i dalje u tome, kao što to danas čine njegovi sledbenici. Repertoar je bio bogat i raznovrstan, sa dosta obnovljenih koreografija, nekoliko novijih i nekoliko premijernih. Počnimo prikaz sa istorijskim komadom Aureole (muz. Fridrih Hendl), za tri igračice i jednog igrača, koji je iz doba kada je Balanšin 1959. napravio za Tejlora komad Episodes , a onda ga i pozvao da igra njegovog Apola (1928). Svi ti umetnički uticaji okupili su se u komadu Aueroli. Glavnu ulogu odlično je igrao Majkl Trusnovec (Michael Trusnovec). Svojom muzički komponovanom koreografijom, odigranoj sa puno duha i preciznih pokreta, osvajala je predstava Brandenburgs, na muziku J. S. Baha. A premijerna predstava Uncommitted, inspirisana muzikom Arvo Parta, u kojoj učestvuje brojni ansambl, bez jasnog sadržaja i teme, inspirisala je publiku da sama tokom gledanja donese neke zaključke o predstavi, što i jeste bila Tejlorova namera. Druga premijerna predstava Gosamer Gallants, na muziku Beržika Smetane (delovi iz opera Prodana nevesta) je Orchestra 56/58 (115) komedija u kojoj igrači podsećaju na insekte, na šta direktno asociraju i njihovi kostimi. Cela koreografija je usmerena ka tome da istakne agresiju ženskih insekata u doba parenja, pa su ovakve plesne deonice izazivale smeh u publici koja se zadovoljno zabavljala. Komad House of Joy (namenski komponovana muzika, autor Donald York) nije dobro primljen, možda zbog teme koja je publici bila prejaka (prostitucija nekoliko žena i muškaraca). Ovakve situacije tokom sezone su vrlo moguće, pogotovo kada je program (116) Orchestra 56/58 TOM CARAVAGLIA Gossamer Gallants, M. Fleet i J.R. Walker sastavljen od 22 koreografske kreacije koje pripadaju stvaralačkom preiodu dugom 50 godina. U svakom slucaju, moramo izdvojiti nekoliko Tejlorovih koreografija – Cloven Kingdom (1976.), Piazzolla Caldera (1997.), Company B i za mnoge Tejlorovo najbolje koreografsko ostvarenje Esplanade (1975.) Na kraju sezone bilo je sasvim jasno da Pol Tejlor, zajedno sa svojim odličnim igračima, nastavlja da sledi put sopstvene kreativnosti na koji je prvi put zakoračio pre 50 godina. SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic New York Theatre Ballet Florence Gould Hall, 09. – 10. mart 2012. Trupa New York Theatre Ballet poznata je po tome što repertoarski neguje dela koreografa koja se manje izvode i u tome je prilično uspešna. Ove sezone, pod nazivom Signatures 12, program je obuhvatao koreografije postavljene u periodu od 1949. do 2012. godine. Septet (1953.) Mersa Kaningama (Merce Cunningham), na muziku Erika Satija, se po izvođačkoj tehnici najviše približio klasičnom baletskom stilu. Svaka trupa mogla bi da ga uvrsti na svoj repertoar, a mnogi ne bi mogli ni da poveruju da je to Kaningamov rad, An Eccentric Beauty Revisited (1972.), na muziku Erika Satija, postavio je koreograf Džejms Varing ( James Waring). Taj solo igrala je Elena Zahlman u vrlo zanimljivom kostimu, ali nije uspela da dočara lik kokete na sceni. Na programu je bila i jedna od najboljih predstava uglednog koreografa Hoze Limona ( Jose Lemon) The Moors Pavana (1949, muz. Henry Purcel). Mnogi igrači su se pokazali u ovom delu koje izvode četiri igrača. Pavana je plesna varijacija na temu Šekspirovog Otela, pa je Limon u njoj prikazao sve prepoznatljive aspekte ljubavi, ljubomore, ubistva, vrlo rečitim i jasnim pokretima baroknog stila. Naslovnu ulogu (Moor) vrlo dobro je tumačio Stiven Melendez (Steven Melendez). Od tri novija koreografska dela, izdvajamo A Rugged Flourish (2011) koreografa Ričarda Alstona (Richard Alston, muz. Aaron Copland) koji je Trupa već izvodila 2011. godine. Ovaj komad sugeriše priču o Faunu i tri muze. Izveden je vrlo spontano i dobro, a ponovo se naročito istakao igrač Stiven Melendez. Koreografkinja Antonia Franceschi bila je osamdesetih godina prošlog veka član NYCB, a od 1995. živi u Londonu. Na muziku Alena Souna (Allen Shawn) koreografisala je 2009. delo City Scenes u kome se povremeno oseća uticaj Balanšinovog stila, ali njena koreografija je, i pored toga, ostala nedorečena, pa, iako su se igrači vrlo trudili tokom izvođenja, nije ostavila veći utisak na publiku. Kao svetska premijera izveden je komad Run Loose u koreografiji mlade engleske igračice Geme Bond (Gemma Bond), na muziku Franca Lista u kome je prikazan mladi par koji snažno želi da igra. Koreografska zamisao je sa puno smisla uspešno realizovana, pa su i scenske radnje potpuno odgovarale samom nazivu komada. Tokom cele večeri, igrače je za klavirom pratio pijanista Majkl Skejls (Michael Scales). Umetnički direktor i osnivač trupe NYTB Dijana Bajer (Diana Byer) svojim znanjem i snažnom željom uspeva da sačuva koreografska dela i da ih prezentuje publici koja tu njenu nameru veoma poštuje, a pravi poznavaoci umetničke igre željno očekuju objavljivanje novog repertoara. Orchestra 56/58 (117) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Juilliard Dance Repertory ROSALIE O CONNOR Peter Jay Sharp Theater, 28. mart – 01. april 2012. Secus, kor. Ohad Naharin Ove godine studenti Plesnog odseka Univerziteta Džulijard ( Juilliard University – Dance Departmant) izvodili su na godišnjoj prezentaciji rada koreografije Hoze Limona ( Jose Lemona), Nača Duata (Nacho Duato) i Ohada Naharina. Kada je Limon umro 1972. godine, ostavio je iza sebe nezavršeni komad The Waldstein Sonata. Njega je 1975. kompletirao bivši član Limonove trupe Danijel Luis (Daniel Lewis), i to baš za potrebe Džulijarda, pa je premijerno izvođenje bilo povereno njegovim studentima. Četiri para vrlo dobrih igrača su uz klavirsku pratnju (Yuxi Quin, takođe student na Džulijardu) pokazali dobrim izvođenjem u kojoj meri je Limon poznavao i klasičnu formu koja se kroz koreografiju provlačila uprkos strogo definisanom modernom stilu. Koreograf Načo Duato je za četrnaest igrača postavio komad Gnawa (2005.) na melodije Španije i Severne Afrike. Odlično uvežbani igrači su se puni energije , živim pokretima, smenjivali na sceni donoseći duh Španije i mistiku Afrike. Vrlo efektna koreografija, tipična za Duatov stil koreografisanja. (118) Orchestra 56/58 ROSALIE O CONNOR The Waldstein Sonata, kor. Hoze Limon Ohad Naharin već četvrti put sarađuje sa Džulijardom. Nekada je i on bio student ovog Univerziteta. Iz svog celovečernjeg komada Three (muzička kompilacija koju je sastavio sam Naharin) odabrao je segment pod nazivom Secus (2005.) Sedamnaest igrača obučenih u civilna odela, jedan po jedan, izlaze na scenu, običnim, svakodnevnim koracima, Zaustavljaju se na pozicijama i počinju da nižu pokrete bez određene forme i stila. Manje više su svi samostalni, a oseća se i jak individualizam, ali, ipak se formiraju dueti ili grupne scene. Celim tokom komada nešto se stalno događa na sceni. Igrači su u potpunosti razumeli šta znači sloboda pokreta, ali su, očigledno, mnogo radili i ozbiljno usvojili Naharinovu scensku disciplinu. NAN MELVILLE Publika je tokom cele večeri toplo pozdravljala studente Univerziteta Džulijard, buduce igrače koji su pokazali da su spremni za pravu, profesionalnu karijeru. Gnawa, kor. Naco Duato Orchestra 56/58 (119) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic Stars of Today Meet the Stars of Tomorrow Gala Tribute Onoring the Legendary Natalia Makarova DINA MAKAROFF Lincoln Center – David H. Koch Theatre, 27. – 28. april 2012. Bajadera, Natalija Makarova Dva lepa događaja odigrala su se u Njujorku. Najveća internacionalna ustanova Youth Grand Prix, koju nazivaju i “internetom plesnog sveta”, uspela je i tokom trinaeste sezone da spoji igrače, profesore, studente, škole, kompanije i njihove direktore iz celog sveta u Njujorku. Za dvanaest godina postojanja, ovo svojevrsno plesno takmičenje je uspelo da okupi preko 30.000 igrača, da dodeli oko dva miliona stipendija najboljim plesnim akademijama i da u preko 50 kompanija širom sveta obezbedi angažman za više od 250 igrača. YAGP je osnovan 1999. sa ciljem da pomogne da se što bolje obrazuju igrači uzrasta od 9 do 19 godina u Americi, Južnoj Americi i zemljama Dalekog Istoka. Tokom takmičenja, učesnici imaju šanse da rade sa profesorima iz raznih svetskih skola i kompanija. Navešćemo samo nekoliko od njih – Alvin Ailey Dance School, ABT, NYCB, Australian Ballet School, John Cranko School, La Scala Academy, Paris Opera Ballet, The Royal Ballet…Osnivaci YAGP su bivši igrači Boljšoj baleta Larisa i Genadi Saveljev, nekadašnji solista ABT kompanije (Larissa / Gennadi Saveliev). Program pod nazivom Stars of Today Meet Stars of Tomorrow činili su nastupi finalista takmičenja u prvom delu, a drugi je bio namenjen aktuelnim, profesionalnim baletskim zvezdama. Kraj prvog dela bio je pravi trijumf mladih budućih igrača. Njih 250, uzrasta od 9 do 19 godina, koje je odabrao koreograf Karlos dos Santos junior (Carlos dos Santos Jr), u velikom defileu, na muziku Čajkovskog, izašli su na scenu. Kada se zavesa podigla, izazvali su gromoglasan aplauz onako svi podjednako obučeni, sa baletskim frizurama i malom scenskom šminkom, šaljuci poruku da su baš oni buduće baletske zvezde. (120) Orchestra 56/58 LIZA VOLL Stars of Today meet the Stars of Tomorrow Sledećeg dana, u okviru proslave YAGP, organizovano je veče koje je bilo posvećeno Nataliji Makarovoj, koja zasluženo nosi titulu ballerina assoluta. Njena karijera počela je pedesetih godina prošlog veka u trupi Kirov (danas Marijinskog baleta iz Sankt Peterburga), a završila se u trupi ABT 1989. gde je provela deo karijere od 1970. kada je napustila Rusiju i zatražila azil u Americi. Umetnička direktorka ove večeri Nataša Gomolski (Natasha Gamolsky) Radinskaya odlično je postavila program koji je u pravom smislu bio posvećen životu i radu Makarove. Na velikom platnu odvijao se njen život, uloge, gostovanja, dijalozi sa svetskim koreografima. I sama je ista- kla da je imala sreće da radi sa najboljim koreografima njenog doba – Eštonom, MakMilanom, Balanšinom, Robinsom, Krankom, Bežarom. Uz pomoć Kevina MekKenzija, direktora trupe ABT i same Makarove, ređale su se njene nezaboravne uloge u baletima Manon, Žizela, Karmen, Apolo, Labudovo jezero, Month in the Country, Other Dances, Romeo i Julija, Bajadera… Plesni deo programa pripao je prvacima baleta raznih trupa koji su, dok je Makarova na platnu prikazivala baletske uloge koje je odigrala, te iste uloge igrali uživo, što ni malo nije bilo lako. Bilo je zanimljivo uporediti veliku Makarovu sa takođe velikim igračima kao što su Ekaterina Kondaurova, Veronika Part, Tamara Royo, Natalia Osipova, Diana Vishneva, koje su sve pratili odlični partneri Matvienko, Gomes, Hallberg i Vasiliev. Zajedno sa svim učesnicima, Makarova je izašla na scenu praćena burnim aplauzima, okružena kolegama, podignuta u vazduh obasuta cvećem. Bio je to način da se svi zahvale Makarovoj na njenoj blistavoj karijeri i mogućnosti da joj se na ovakav način zahvale za godine i godine njene divne igre. Stars of Today meet the Stars of Tomorrow, Natalija Makarova i učesnici Orchestra 56/58 (121) LIZA VOLL U drugom delu nastupili su profesionalni igrači, baletske zvezde današnjice. Iz njhovih nastupa mladi igrači su mnogo mogli da nauče i da saznaju šta ih tek čeka tokom profesionalne karijere. A na programu su bila ugledna baletska imena – Teresa Reichlen i Robert Fairchild (NYCB), Tamara Royo (Royal Ballet), Yolanda Correa Frias i Yoel Carenno (Norvegian National Ballet), Yonah Acosta (English National Ballet), Misty Copeland i Alexsandre Hammouidi (ABT), Alicia Amatrian i Friedemann Vogel (Stuttgard Ballet), Herman Cornejo (ABT), Sergei Polunin (YAGP Alumnus). Izvodili su se veoma uspešno delovi iz repertoarskih baleta. SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic New York City Ballet – prolećna sezona 2012. PAUL KOLNIK Lincoln Center – David H. Koch Theatre, 01.maj – 10. jun 2012. Mes Oiseaux, kor. Peter Martins, Taylor Stanley i Claire Kretzchmar Karakteristika ovogodišnje prolećne sezone bile su dve svetske premijere koreografa Pitera Martinsa i Bendžamina Milipjea (P. Martins / B. Millepied) i dve obnovljene celovečernje predstave, Double Feature (kor. Stroman Comedic) i San letnje noći (kor. Ž. Balanšin). Ostali program bio je uglavnom sastavljen od nekoliko češće izvođenih komada, a na programu su bile i tematske večeri sa samo Balanšinovim ili Robinsovim baletima. Ostalih večeri prikazivani su baleti Kristofera Vildona (Christopher Wheeldon), Pitera Martinsa (Peter Martins) i Alekseja Ratmanskog (Alexei Ratmansky). Sezona je bila bogata kao i uvek. Sa tolikom riznicom Balanšinovih i Robinsovih baleta koje poseduje NYCB, podjednako je i lako i teško sklopiti atraktivni program, jer je vrlo teško odabrati koji bi balet trebalo obnoviti, a koji (122) Orchestra 56/58 ostaviti za kasnije. Za odluku o konačnom izboru repertoara sezone trazi se i mišljenje igrača, pa se i zbog te činjenice sezona uvek očekuje sa nestrpljenjem. Prve dve večeri pripale su baletima Žorža Balanšina. Prvo je izvedena Serenada (1934.) na muziku P. I. Čajkovskog (Serenada za gudače). Ta predstava predstavlja vrhunac Balanšinove baletske kreacije, iako je po običaju bez sadržaja - sami pokreti, zajedno sa muzikom, izražavaju ljubav, izgubljenost, život i smrt. Koliko je taj balet uspešan, pokazuje i činjenica da je stalno na repertoaru, ne samo u NYCB, već i u mnogim drugim svetskim kompanijama. Zanimljivo je da je ove godine, već na samom početku sezone, izvođenjem Serenade, ansambl najavio uspeh koji će do kraja obeležiti prolećnu sezonu. PAUL KOLNIK PAUL KOLNIK Moves, kor. Jerom Robbins, Teresa Reichlen i Andrew Veyette Two hearts, kor. Benjamine Millepied, Tiler Peck i Tyler Angle Nekoliko dana kasnije, na gala predstavi A La Francaise (naziv koji je sugerisao prisustvo francuskih autora - kompozitora, koreografa, kostimografa), prikazane su dve premijere. Prvo Mes Oiseaux (muz. Marc Andre Dalbavie) koreografa Pitera Martinsa. Prava novost je bila činjenica da je Martins uloge tri igračice i jednog igrača poverio mladim igračima iz ansambla. Balet nema jasnu temu, ali sugeriše da se sva radnja odvija u vezi odluke igrača da od tri igračice odabere jednu, ali to njemu nikako ne uspeva. Stil u kome se kombinuju klasična i moderna plesna forma nije uspeo da ostvari potreban rezultat. Francuski koreograf Bendžamin Milipje bio je kao igrač izvesno vreme clan NYCB, ali se povukao želeci da se bavi samo koreografijom. Svoj novi komad Two Hearts (muz. Nico Muhly) postavio je za 6 igrača i 6 igračica, ali kao i do sada, ni ove večeri nije uspeo da ubedi kritičare, verujem ni publiku, da poseduje veliki koreografski talenat. Komad su izvođenjem dueta donekle spasli Tiler Peck i Tyler Angel, glavni izvođački par u predstavi. Neosporna je činjenica da prvakinja trupe Tiler Peck, bilo šta da igra, osvaja sve svojom tehnikom i muzikalnošću. Posle četvorogodišnje pause, u obnovljenim kostimima, izveden je Balanšinov balet Simphony in C (1947, muz. Žorž Bize). Mnogo se pričalo o novim kostimima za ovaj balet (kostimograf Marc Happel), koji su u obnovljenoj verziji ostali dosledni modelima Karinske iz 1950. Na njih je dodato malo više dragulja, a sve je delovalo čistije i bogatije. Mnogi se nisu složili sa izborom novih kostima, ali ovako osveženi ipak su doprineli kvalitetu predstave. A Balanšinova koreografija je u punom sjaju prikazala kakve danas baletske soliste ima NYCB. Vrlo je važno da se u repertoaru istakne i Robinsov komad Move, odlična koreografija koja je kreirana bez muzičke podloge 1959. tada za Robinsonovu kompaniju Ballets: USA, a za NYCB je obnovljena 1984. Deset odličnih igrača izlaze na scenu kao da hodaju gradskim ulicama, a tada nastaju pokreti, simetrični ili ne, koji se često menjaju ostavljajući publiku bez daha. Tišinu remete samo šumovi snažnijih pokreta ili skokova. Genijalna Robinsonova koreografija. Sezona je sa uspehom privedena kraju izvođenjem Balanšinovog baleta San letnje noći. Predstava je uobičajeno bila brzo rasprodata jer su u naslovnim ulogama najavljeni igrači koji su bliski baletskoj publici, kao i odličan ansambl koji je uvek spreman za igru na najvišem profesionalnom nivou. Orchestra 56/58 (123) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic American Ballet Theatre - prolećna sezona 2012. GENE SCHIAVONE Metropoliten Opera House, 14.maj – 07. jul 2012. Bajadera, Veronika Part i Marcelo Gomes Repertoar duge sezone trupe ABT bio je uglavnom podeljen po nedeljama. Posle Gala predstave, na kojoj su se pojavili solisti koji će nastupati tokom sezone najavljujući je insertima iz baleta koji će biti na programu, sezonu nastupa ABT je otvorio balet Žizela. Usledile su nedelje sa baletima Bajadera, The Bright Stream, Onjegin, Thirteen Diversions, Apollo, Žar ptica, Romeo i Julija, The Dream, Labudovo jezero i na kraju – Korsar. Spomenimo obavezno i gostujuće igrače, sve prvake baleta – Roberto Bolle, Natalia Osipova, Diana Vishneva, Alina Cojocaru, Johan Kobborg, Denis Mativenko, Vadim Muntagirov, Ivan Vasiliev i Polina Semionova koja je potpisala ugovor sa trupom ABT i postala njen član. Mnogi od ovih igrača tretiraju se kao članovi trupe, ali sve do sezone imaju pravo da igraju i u svojim matičnim kućama. Publika je stavljena na muke jer je imala pred sobom veliku mogućnost da bira koju kombinaciju glavnih uloga će gledati. Nije bilo lako izabrati ono što se zamišlja da je najbolje kada su igrači u pitanju! Da ne govorimo o kvalitetu stalnih članova trupe kao što su igrači i igračice Gillian Murphy, Paloma Herrera, David Halberg (sada i član Boljšog baleta u Moskvi), Marchelo Gomes, Herman Cornejo i Angel Corella koji se nastupom u baletu Labudovo jezero 28. juna oprostio od trupe. A kako tek odabrati koju trupu u istom periodu gledati na istom mestu, u Linkoln centru? NYCB ili ABT? (124) Orchestra 56/58 GENE SCHIAVONE Žar ptica, Natalia Osipova Ulogu Žizele odigrale su i stalne članice trupe i gostujuće balerine. Uglavnom smo ih već sve videli u ovom baletu, Svaka je na svoj način tumačila Žizelin lik i sudbinu, a o izvođačkoj tehnici ne mora se uopšte govoriti, jer je svaka umetnica bila vrlo kompetentna kada je klasična tehnika u pitanju. Onda ostaje pitanje koja se najviše približila ulozi. Kritičari su odabrali tri balerine – Dijanu Visnjevu, Nataliju Osipovu i Alinu Kožokaru. Zanimljivo je da su skoro sve uloge u baletu Žizela igrali internacionalni igrači iz Rusije, Brazila, Rumunije, Španije i Amerike. Prava globalizacija današnjice! Ansambl je igrajući iz večeri u veče bio sve bolji i bolji. Sledeća nedelja pripala je baletu Bajadera. Uloge su se menjale, svaka balerina i igrač imali su sopstvena tumačenja likova. Ipak, najviše pažnje u ovom baletu privlači drugi čin i tzv. balet u baletu Seni (The Shades) čije izvođenje je publika zasluženo pozdravila dugim aplauzom. Natalija Makarova, prima ballerina assoluta, kao repetitor zahteva od ženskog ansambla veliku preciznost i ujednačenost pokreta koji na sceni zadivljuju i svedoče šta znači pravi klasičan balet. Stigla je i nedelja baleta Onjegin (kor. Džon Kranko, muz. P.I. Čajkovski, 1965.). Posle duže pauze ponovo je stavljen na repertoar, ali ni sada nije ostavio nezaboravan utisak. Odlični igrači nisu mogli da uzdignu koreografiju, a još manje da umanje loš izbor muzike. Čak i dobro poznata Puškinova priča nije mogla da pomogne. Mnogo toga se dešavalo na sceni, vrlo neubedljivo. GENE SCHIAVONE Usledio je A. Ratmanskog The Bright Stream (muz. D. Šostakovič) koji je premijerno izveden u januaru 2011. Posle tragičnih baleta, dobro je došla jedna vesela, komična dobro koreografisana predstava koju su igrali i stalni clanovi trupe i gosti. The Dream, Herman Cornejo Orchestra 56/58 (125) GENE SCHIAVONE Žizela, Natalia Osipova i David Hallberg ROSALIE O CONNOR Posle kratkog predaha, sezona je nastavljena programom na kome su bile predstave Therteen Diversions (kor. C. Wheeldon, muz. B. Britn, 2011.), Balanšinov Apollo, i premijera baleta Žar ptica Alekseja Ratmanskog. Tri sata gledanja baletskih predstava za jedno veče je bilo malo suviše. Prva predstava je bila moderna koreografija, sa nekoliko solista, ali je pažnju privukao ansambl pun energije i vrlo lepi dueti. Da li je uopšte potrebno ponavljati kakvo je Balanšinovo remek delo balet Apollo koji je prvi put izveden u trupi Ruski baleti (Ballets Russes) 12. juna 1928. godine !? Romeo i Julija, Alina Cojocaru i Johan Kobborg (126) Orchestra 56/58 Ratmanskovljeva Žar ptica bila je veliko iznenađenje koje je podelilo mišljenja o predstavi. Dobra? Loša? Ratmanski se držao dobro poznate priče o Ivanu i Žar ptici, ali je ubacivao i nove elemente koji su zasmetali onima koji tako nešto u klasičnim baletima ne vole. Pre svega, nije bila samo jedna Žar ptica, vec - čitavo jato. Devojke je od samog početka začarao zli Koščej, sem jedne koja je sa Ivanom ostvarila ljubav. Žar ptica koju je Ivan želeo da uhvati delovala je neubedljivo, pošto je dolazila i odlazila sa scene sve dok Ivanu nije uspelo da dobije njeno pero. Kaščejev dolazak je vrlo dramatičan, ne samo igrom, već i izgledom. Žar ptica dolazi iz drveta iz koga iznosi jaje u kojem se nalazi Kaščejevo srce. Ona razbija jaje i Kaščej umire. Na sceni, mlada menja kostim i ostaje u beloj dugoj haljini sa belom kosom, a tada se pojavljuju ostale devojke, isto obučene. Drveće se otvara i iz njih izlaze muškarci, svi isto obučeni, oslobođeni od čini igraju i nose Žar pticu. Igrači su odlični, scene čarobne kao i kostimi. Kritičar Robert Greskovič je vrlo lepo završio svoju kritiku ovog baleta rekavši: Neumoljivi tradicionalisti će sigurno biti šokirani smelim promenama koje je uneo Ratmanski. Za neiskusniju (novu) publiku, lišenu takvih predubeđenja, ova Žar ptica mogla bi biti to što i jeste - jedna fantastična priča u novom ruhu (ispričana na drugačiji način). ROSALIE O CONNOR Labudovo jezero, Paloma Herrera i Angel Corrella Sa Žar pticom na sledecem programu bio je balet Dream (1964.) koreografa Frederika Eštona. Da li je i jedan koreograf tako uspešno igrom ostvario Šekspira kako je to učinio Ešton? Od početka do kraja ova predstava je puna lirskih momenata sa koreografijom koja jednostavno “govori”. Najveći uspeh postigao je Herman Cornejo u ulozi Puka. Ulogu je do kraja savladao, ne samo u tehničkom, već i u glumačkom smislu. On je danas možda jedini igrač koji na sceni precizno postiže sve ono što od njega traži klasičan balet. Sve osobe koje su nekada bili igrači, posle posmatranja njegovog scenskog nastupa, odlaze iz pozorišta sa osećanjem velikog ličnog zadovoljstva jer je i njima nekada baletska umetnost bila profesija. Na red je stiglo i Labudovo jezero. Nazalost, o ovom baletu se ne moze pisati pohvalno. Koreografija, koju je 2000. godine postavio direktor trupe Kevin MekKenzi (Kevin McKenzie) po Marijusu Petipa i Levu Ivanovu, nije doživela uspeh. Mnoge neobjašnjive scene i događaji nisu bili jasni ili su tekli mimo uobičajenog libreta, pa su veliku odgovornost preuzeli igrači u raznim podelama da na scenu donesu izvornu tehniku Petipa. Osim Poline Semijonove, svi ostali solisti u ovom baletu moraju tek da se dokažu. Odlična tehničarka Gillian Murphy je svake godine sve bolja i njeni tripl fuetes uvek ostavljaju publiku bez daha. Događaj je ipak bio kada se Angel Corella, član trupe od 1995, posle toliko uspešnih godina, ulogom u Labudovom jezeru oprostio od trupe. Partnerka mu je bila Paloma Herrera, koja je puno godina bila njegova partnerka. Ta odlična balerina, tehnički vrlo snažna, zasluženo je i na oproštajnoj predstavi pratila svog kolegu iza koga će još dugo ostati jedno upražnjeno mesto u trupi. Poslednja nedelja sezone pripala je velikom baletu Korsar. On je dugo godina na repertoaru, uvek je dobro izvođen i dobro posećen.On svaki put svedoči o najlepšim principima klasične baletske igre. Brojni solisti su ga i ovog puta igrali – Osipova, Vasiliev, Purphy, Kobborg, Cornejo, Dvorovenko i Stiefel - svi su u raznim ulogama prikazali umetnost klasike. Dogodila se još jedna oproštajna predstava – ulogom u Korsaru profesionalnu karijeru je okončao Eathon Stiefel koji je postao član trupe 1997. I na sceni i u životu partnerka mu je bila G. Murphy. Stiefel je bio odličan igrač, u trupi je ostvario mnoge uloge. Kolege su ga ispratile sa mnogo poštovanja i željom da kao direktor trupe Kraljevski balet Novog Zelanda bude takođe uspešan. Tako se završila još jedna velika sezona nastupa trupe ABT, gubitkom dva odlična igrača. ABT je godinama bio jedna od retkih kompanija koja se mogla pohvaliti grupom odličnih muških igrača, što je danas prava retkost. Sad izgubljeno treba nadoknaditi. Ansambl igrači izdržali su veliki napor – odigrali su uzastopno 63 ne baš lake baletske predstave, sa samo jednim slobodnim danom (nedelja). Verna publika, koja je iz dana u dan punila salu, na kraju ih je burno i sa mnogo poštovanja pozdravila velikim aplauzom. Orchestra 56/58 (127) SAD-NJUJORK Piše: Xenia Rakic The Australian Ballet – New York Tour 2012 JEFF BUSBY Lincoln Center – David H. Koch Theatre Labudovo jezero, Australian Ballet Proslavljajući pedeset godina od osnivanja, Australijski balet (Australian Ballet) je posle trinaest godina ponovo gostovao u Njujorku. Direktor trupe Dejvid MekAlister (David McAllister) bio je veoma srecan što ima priliku da pokaže šta je sve njegova trupa postigla u prethodnom periodu. Petodnevno kratko gostovanje imalo je dva programa. Prvi je nazvan Infiniti, a drugi Labudovo jezero. U prvoj večeri gostovanja je prvo prikazan flimski material koji svedoči o istorijskim aspektima postojanja Trupe. Bilo je zanimljivo upoznati se sa autentičnim uslovima nastanka kompanije i odati priznane svima koji su je podigli na noge unapredivši tako baletsku umetnost u Australiji. Film je bio zanimljiv i uvek se završavao snimkom koji je išao pod nazivom Luminous sa insertima iz baleta koje je kompanija igrala (Žizela pas de deux, Don Kihot, La Favorita, Molto Vivace, Divergence…). Tako je napravljen i kratak pregled solista i ansambla u jednom dužem periodu rada. Zatim je prikazan komad Dyad 1929, moderna koreografija Vejna MekGregora (Wayne McGregor) na muziku Stiva Rajha (Steve Reich) koji je koreograf posvetio velikom Mersu Kaningamu. Koreograf koristi različite muzičke varijante i osmišljava odgovarajuće plesne formacije. Dok nekoliko igračica napušta scenu na jednoj strani, na suprotnoj već igra druga grupa igrača, a prisutne su i solističke deonice. Ispred publike odvija se igra koja i ima i nema veze sa ukupnom celinom predstave. Kostimi su efektni, a sve prate odlična svetlosna rešenja. Igrači su odlični, veoma fleksibilni, pa dosežu skoro nivo vrhunske gimnastike. Usledila je koreografija Stifena Pejdža (Stephen Page, muz. David Page) Warumk-in the dark night u koju su bili uključeni i članovi trupe Bangarra Dance. Komad evocira mistiku Aboridžina i njihovu prošlost. Scenski efekti su vrlo lepi i u svakom delu predstave je jedna igračica okružena igračima. Koreografa je inspirisala kultura Aboridžina, pa je na neki način napravio, možda, jedan etnički plesni komad. (128) Orchestra 56/58 LISA TOMASETTI Dyad 1929 (Infinity mixed bill), Kevin Jackson and Lana Jones Druge večeri prikazan je balet Labudovo jezero (kor. Graeme Murphy, 2002) koji je izazvao nezadovoljstvo plesnih kritičara. Mnogo toga je u predstavi zasmetalo. To je, u sštini, priča o princu Čarlsu, princezi Dajani i Kamili Bouls, jer mlada devojka se udaje za princa, ali je princ zaljubljen u drugu ženu. Naravno da to u programu ne piše, ali sasvim je jasno da je taj odnos tema baleta. A gde su onda labudovi? U drugom činu kraljevska porodica smešta mladu nevestu u ludnicu gde ona sanja o labudovima. To što najviše nedostaje ovom baletu je klasična tehnika. On jeste zamišljen kao klasičan, ali koreografija se toga malo pridržava, a dobri igrači nisu mogli da pokažu sopstvenu tehniku, pošto nje nije ni bilo. Orkestar NYCB je vrlo uspešno izveo poznatu partituru P. I. Cajkovskog. Nadamo se da nećemo čekati novih trinaest godina da ponovo vidimo Australijanski balet u Njujorku. Možda sledeći put dođu sa drugačijim repertoarom, ali su i sa ovogodišnjim pokazali da su za pedeset godina stvorili odličnu kompaniju koja radi na zavidnom nivou. LISA TOMASETTI Divergence in Luminous (Infinity mixed bill) Orchestra 56/58 (129) SAD-NJUJORK Piše: Marija Krtolica O lepoti i kritičkoj svesti u radu Karen Bernard U ovim dramatičnim vremenima na svim političkim frontovima, gde je dominantno pitanje otvorene i prikrivene borbe sa misterijama seksualne razlike, kao žene mi smo u obaveznoj milosti i nemilosti uprošćavanja. Da bi branile žene moramo da koristimo feminističke termine “muškarac“ i “žena”. Hélène Cixous Ove sezone sam imala prilike da dva puta prisustvujem novom koreografskom radu veterana njujorške avangardne scene Karen Bernard. Dva elementa dominiraju radom ove hrabre, odlučne i beskompromisno izražajne umetnice: telesno prisustvo žene na sceni i odnos prema prostoru kako kao mestu dešavanja, tako i kao prostoru psihičkih projekcija, uspomena i diskursa. Prvi put sam Firkin Crane videla u okviru večeri koje je organizovala Džen Ejbrahams ( Jen Abrahams) u Dixon place. Spontana i duhovita Karen je svesno prilagodila svoj rad razvijen u atmosferi i zahtevima ove lokalne njujorške scene. Džen Ejbrahams- umetnik i organizator, objašnjava motive, ciljeve i interes za rad drugih umetnika svesnih: istorije- bremena i saznanja koji potiču iz poznavanja i otelotvorenja prošlosit, procesa umetničkog rada, i hermeneutike koja prati telesno prisustvo na sceni. Postavila sam joj nekoliko pitanja, na koja je Džen odgovorila na sledeći način: Moja glavna motivacija za ovo veče je bila da istražim kreativan proces. Naročito sam bila zainteresovana da razgovaram sa umetnicima koji imaju značajnu istoriju bavljenja sopstvenim procesom- barem deset godina. Bila sam manje zainteresovana za mlade umetnike koji se tek formiraju. Najinteresantnije mi je bilo da vidim kako sevremenom rad svakog umetnika produbljuje i menja. Tako se eksponiraju neki od elemenata sazrevanja tog specifičnog umetnika. Želela bih da razumem taj proces. Šta ga oblikuje? Šta misle da su radili onda, ranije, šta misle da rade sada, kako su stigli sa prethodne tačke na tu tačku? U ovoj zemlji, mnogi umetnici su ostavljeni da se spotiču i da izmišljaju umetnički proces prema tome na šta su nabasali. Mislila sam da je vredno pažnje pogledati kako stvari izgledaju sa druge straneljude koji su prošli kroz razvojni put i sada mogu o njemu da govore. Znači, delimično je u pitanju sebičan projekat- želela sam da komuniciram sa određenim umetnicima. Onda mi je palo na pamet da možda i drugi ljudi, takođe, žele da ih čuju. Naglašavajući i subjektivnu dimenziju i značaj istorijske svesti, Džen Ejbrahams je otvorila prostor za dijaloge i interpretacije rezonantnije od pukog estetskog užitka prouzrokovanog lepotom kretnji osveženog tela. Kada umetnica koja poseduje snagu, direktnost i individualnost, poput Karen Bernard, prikaže čar ustajanja sa poda, pokreta bliskih tlu, gestova rukom, dubokih, vidljivih udaha i izdaha, i pri tome, svakom izvedenom pokretu dodeli moguće značenje i apstraktnu dimenziju isuviše je lako ostati omađijan scenskom lepotom i pobeći od kritičke misli. Međutim, Karen taj poetski beg ne dopušta. Humor i govor uzemljuju pokret usred političke realnosti - paradoksalne samoće umetnika na sceni, i obznanjuju svest o postojanju onog drugog - promatrača zarobljenog u sedištu. Ta dupliranost dodaje neophodnu rembrantovsku mračnu dimenziju (možda sumnju u prvu impresiju) autobiografskom radu Karen Bernard. Dubina se nazire kroz vešto tehnički ocrtan pokret, determinisan u prostoru i vremenu. Drugi put sam imala priliku da gledam Firkin Crane u decembru, u okviru redovne večeri Movement Resarch u Džadson crkvi (Movement Research at the Judson Church). Ovaj put, Karen je odabrala da nastupa u samodizajniranom kostimu; izuzetno ženstvenoj garderobi. U skoro neoklasičnom enterijeru crkve, koreografija prethodno viđena u intimnom prostoru Diksona, je prerasla u igru značenja, u kojoj je autobiografska dimenzija rada prerasla u stilizaciju ličnog. U međuvremenu sam razgovarala sa Karen u njenom susedstvu, na zapadnoj strani Menhetna, blizu Hadson reke (Hudson river) u Tribeki (Tribeca), uz kafu i keks u obliku lista u lokalnoj poslastičarnici. Karen je snažan govornik, očigledno svesna okoline, sagovornika i problema sa kojima se umentici susreću u savremenom društvu. Saznala sam da je plesom počela da se bavi rano, da je učila mnogobrojne stilove uključujući tehnike Grejam (Graham), Kaningam (Cunningham) i Sajmons (Simons). (130) Orchestra 56/58 Otac joj je bio predavač plesa. Od detinjstva je volela pokret i scenu i posedovala izuzetno scensko prisustvo. Kasnije je učila modernu igru i u poznatoj školi modernog plesa u Londonu - London Contemporary Dance School. Njene dublje umetničke interese i dugotrajne tematske fokuse, informiše pitanje muškog i ženskog tela u odnosu na scensko ponašanje, izvedba polnog ponašanja kako kroz pokret i gest, tako i putem pojavnosti, jezika i kostima, i odnos popularne kulture i estetike prema alternativnom, radikalnom pristupu telu i identitetu. Osim što je solo umetnik, Karen je majka njujorških tinejdžera, osnivač i direktor New Dance Alliance u Njujorku, internacionalni predavač i organizator različitih panela širom Amerike, Kanade i Evrope. Dakle, Karen nosi u telu iskustvo - istoriju kretanja kako kroz različite geografske prostore, tako i kroz raznovrsne socijalne miljee, prostore istorijskih nada i težnji, želju za ostvarenjem snova i granična ograničenja i projekcija . Kategorije pokreta i pola - kako se manifestuju u društvenoj sferi, a ostavljaju tragove na privatno, često preosetljivo telo igrača, približavaju koreografski rad filmskoj umetnosti. Pokret je zapisan u telu kroz fizičku memoriju čak i kada je proces imrovizatorski. Znači, moglo bi se reći da koreograf-izvođač radi putem kombinovanja unutrašnjih uspomena i vizuelne svesti. U drugoj koreografiji Karen Bernard, koju sam imala priliku u celini da vidim samo na video snimku, pod nazivom Ouette, započetoj u rezidenciji u Italiji, ovaj uticaj filmskog- srodnost filma i moderne koreografije, je do kraja eksponiran. Popularne forme su stavljene u prvi plan; vizuelni detalji iz maskulture bivaju svesno naglašeni. Telo je precizno, koreografski ograničeno unutar filmskih klišea, da bi se iz tih ograničenja ostvarila nova kritička estetika. U toj inovativnoj estetici uopštavano, otvoreno biće igrača izraslo iz susreta različitih arhetipova ekspresivne žene koja ume i može da postoji na sceni i da pruža to što oseća, još uvek ostavlja prostor za ličnu kontemplaciju; šta više, poziva na filozofsko preispitivanje šablona, gradskih identita, i navika uočavanja. Orchestra 56/58 (131) SAD- BOSTON THE SECOND BOSTON INTERNATIONAL COMPETITION CONCLUDES WITH ANNOUNCEMENT OF MEDALISTS AND RECIPIENTS OF SPECIAL AWARDS, AND GALA PERFORMANCE 2012 June 17 at the Cutler Majestic Theater The second Boston International Ballet Competition, founded and directed by Valentina Kozlova, concluded on June 17th with announcements of the recipients of medals and special awards, followed by a Gala Performance. Excitement was high both in the audience and on stage, where almost 100 dancers from 16 countries around the world, from Kazakhstan to Cuba, learned which dancers were awarded medals, scholarships, contracts with ballet companies, and guest appearances. Divided into three categories - Student Division, Junior Division, and Senior Division - the participants competed with dances selected from a list supplied by BIBC, containing solos and duets from Swan Lake, Le Corsaire, Paquita, Sleeping Beauty, Giselle, Flames of Paris, and other classics. In addition, the dancers were required to learn, from on-line video, original solos created by Nina Buisson for the women; Dai Jian for the men; and a duet by Vasily Medvedev. Judges this year were: Mikko Nissinen, Artistic Director of Boston Ballet, President of the Jury Oleksi Bessmertni (Germany) Olga Guardia de Smoak (Panama) Hae Shik Kim (South Korea) Andris Liepa (Russia) Seo Hye Hon i Jong Suk Park Margo Sappington (USA) Septime Webre (USA). With the full company of dancers and the judges all assembled on stage, the following awards were presented: Senior Division (ages 19 to 25) Men Gold Silver Brooklyn Mack (USA) Yukihiro Tamura ( Japan) Women Gold Silver Bronze Seo Hye Han (South Korea) Hyunhee Sim (South Korea) Elena Kabanova (Russia) Junior Division (ages 15 to 18) Men Gold Albert Gordon (USA) Women Gold Silver Silver Brooklyn Mack (132) Orchestra 56/58 Min Jung Kim (South Korea) Lauren Herfindahl (USA) Sarah Steele (USA) Student Division (ages 13 & 14) Men First Prize (Ms) Ji Min Ahn (South Korea) Second Prize Carollina Bastos (Brazil) Second Prize Demitra Bereveskos (USA) Third Prize Maria Clara Coelho (Brazil) Third Prize (Ms) Meung Yeon Yang (South Korea) Third Prize (Ms) Young Ah Yang Company Contracts Boston Ballet Company Position 2012-13 Season Seo Hye Han (South Korea) Boston Ballet II 2012-13 Season Albert Gordon (USA) Columbia Classical Ballet Company Position 2012-13 Season Marlen Alimanov (Kazakhstan) Columbia Classical Ballet Trainee Positions, 2012-13 Season Dominique Alessi (USA) Davi Chagas (Brazil) Washington Ballet Studio Company 2012-13 Season Hyunhee Sim (South Korea) Performances Indianapolis City Ballet “Evening with the Stars Gala”, September 8, 2012 Brooklyn Mack (USA) Performance at the Kremlin, November 27, 2012 Brooklyn Mack (USA) Charls Askegard i Misty Copeland, gosti na Gala predstavi Scholarships Banff Professional Dance Training Program, Canada - Two-Week Scholarship Courtney Holland (USA) Boston Ballet Summer Intensive Full Tuition Scholarship Carollina Bastos (Brazil) Dance Conservatory of New York, 2012-13 Full Year, Full Tuition Scholarship Zuzanna Kidziak (Poland) Dance Conservatory of New York 2012 or 2013 Summer Intensive Full Tuition Scholarships Carla Barsallo (Panama) Seung Yeon Yang (South Korea) Kaitlyn Yiu (Canada) National Ballet School, Canada, Summer Tuition Scholarship Demitra Bereveskos (USA) Orlando Ballet School 2013 Summer Intensive Full Tuition Scholarship Seung Ah Seo (South Korea) Special Prizes Private audition with State Ballet in Berlin, Germany Alexandre Ferreira (Brazil) Invitation to compete at Tanzolymp 2013 (Berlin, Germany) with all expenses paid Courtney Holland (USA) Classical Tutu provided by Theatre Ballet Demitra Bereveskos (USA) Classical Tutu provided by Cameo Dancewear Young Ah Yang (South Korea) Classical Tutu provided by Tutu.com Maria Clara Coelho (Brazil) Albert Gordon The evening came to a brilliant finale when the Awards Ceremony was followed by a Gala Performance which featured this year’s participants, joined by guests Charles Askegard (former principal dancer with New York City Ballet) and Misty Copeland (soloist with American Ballet Theatre), and Whitney Jensen and Paulo Arrais (both of Boston Ballet). Also on the program were performances of Black Swan Pas de Deux, Don Quixote Pas de Deux, the solos and duet created especially for BIBC, and variations from Paquita, Harlequinade, Diana and Acteon, Swan Lake, Satanella, and more! BIBC will return in June 2013 for its third annual event. Orchestra 56/58 (133) VALENTINA KOZLOVA ANNOUNCES THE VALENTINA KOZLOVA INTERNATIONAL BALLET COMPETITION (VKIBC) TO TAKE PLACE IN JUNE 2013 IN NEW YORK CITY Valentina Kozlova, founder/artistic director of the Valentina Kozlova International Ballet Competition (formerly Boston International Ballet Competition) is pleased to announce the Competition's move to New York City. Already headquartered in Manhattan, under the umbrella of the Dance Conservatory Performance Project, VKIBC is happy to come home for future editions, the next scheduled to take place in June 2013 (more details later). For two successful years in Boston, VKIBC hosted over 160 professional and pre-professional entrants, ranging in age from 13 to 25, from approximately 40 countries around the world. Prizes have included: ** contracts to Boston Ballet, Boston Ballet II, Washington Ballet Studio Company, Columbia Classical Ballet, and Arts Ballet Theatre of Florida ** invitations to international Festivals in Riga, Moscow and Paris, including those of 2-time panelist Andris Liepa and "Evening with the Stars" Gala in Indianapolis ** dozens of Scholarships to prominent schools ** Monetary Awards "From the beginning," remarked Kozlova: "the event is not about competing but rather about sharing knowledge and achievements. It is purely a celebration of talent." Please watch for further announcements or visit our website at http://www.vkibc.org/ phone: 212.744.0835 fax: 212.245-4614 Valentina Kozlova, Artistic Director Carlo Montali, Executive Director (134) Orchestra 56/58 VELIKA BRITANIJA / BRIDPORT I LONDON Piše: Nela Antonović Teatar Mimart u Velikoj Britaniji završio EU projekat ROBERT GOLDEN BUDNI Teatar Mimart je prošle sezone radio na otvorenom procesu razvoja predstave Odabrani se bude, sa ciljem istraživanja mogućnosti postavljenog koncepta. Hteli smo da istaknemo važnost performativne izmene u izvođenju, jer čim je nešto izvedeno, to više nije inovativno. Predstava je doživela razvoj od prvobitnog izvođenja uvođenjem novih plesača, glumaca ili performera, redukcijom na manji broj izvođača, uvođenjem novih slika, novih rekvizita-simbola, promenom video arta i optimizacijom mizanscena. Istraživali smo publiku koja nas je pratila za vreme jedanaest izvođenja. od broja prisutnih na predstavi, koji se beleže u prvim minutima predstave jer performerka fotografiše publiku, preko analize poziva na FB stranici i ankete utisaka gledalaca koje smo snimali, do diskusija koje smo vodili u cilju budnosti u odnosu na realnost u kojoj živimo. Orchestra 56/58 (135) Projekat Wake Up Teatra Mimart je bio prvi odobreni projekat za 2009. godinu vaninstitucionalnog pozorišta iz Srbije u EU programu Kultura 2007- 2013 u oblasti edukacije i kulture. U periodu smo kada se naše društvo nalazi u procesu demokratizacije, te su projekat sa ovim nazivom kao i predstava bili važni ne samo za inovativnost savremene umetnosti već i za celo društvo. Premijerna prezentacija koncepta Odabrani se bude autora Nele Antonović izvedena je u Centru za kulturnu dekontaminaciju 2011. godine, o čemu su informisani čitaoci Orchestre u tekstu Milice Zajcev. U projektu su učestvovali Ana Bastać, Nikola Vranić, Predrag Radovančević i Lidija Antonović, dugogodišnji članovi Mimarta, a u proces našeg rada su se uključili putem radionica dvoje glumaca Đurđa Pavlović i Milan Pajić, kao i četvoro mladih iz pozorišta iz Srebrenice. Ideji otvorenog razvoja predstave doprinela je trudnoća Ane Bastać, jer je tokom izvođenja posle premijere igrala uz korekcije mogućnosti tela i istraživanje pokreta sa trudničkim stomakom. Tako smo u predstavu uveli mladu umetnicu savremenog plesa Nevenu Bakić, koja je sve više plesala umesto Ane, te su na Bitef Polifoniji igrale obe. Zanimljiv je bio razgovor nakon predstave, jer su mnogi gosti Bitefa iz inostranstva mislili da je poodmakla trudnoća deo koncepta i simbola jastuka. Predstava Odabrani se bude otvorila je festival nezavisne kulture Beograda Na sopstveni pogon u oktobru, u organizaciji Nezavisne kulturne scene Srbije, a učestvovala je u decembru 2011. godine u Zagrebu na Danima srpske kulture, gde je gostovala u ITD pozorištu. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu ova predstava je otvorila manifestaciju povodom Dana Evrope u maju 2012. ROBERT GOLDEN Poslednji sastanak EU projekta bio je u aprilu 2012. godine u Engleskoj, u Bridportu i Londonu, gde je Mimart izveo predstavu Odabrani mladi se bude, uključenjem mladih u radionice koje su se odvijale u dva predivna pozorišna prostora Bridporta: Lirik teatar i Bridport umetnički centar. Učestvovali smo na Festivalu pozorišta za mlade. Predstavi su prisustvovali svi važni ljudi u kulturi i umetnici iz Bridporta, oblasti Dorset i Londona. Na veliko naše zadovoljstvo, na predstavu je došla i Marina Marković, savetnica za medije i kulturu u Ambasadi Republike Srbije. Bili smo gosti gradonačelnika Bridporta i Parlamenta u Londonu, kao učesnici Wake Up internacionalnog projekta između Velike Britanije, Srbije, Holandije i pridruženog partnera Bosne i Hercegovine. (136) Orchestra 56/58 ROBERT GOLDEN Pored završnog sastanka povodom projekta Wake Up imali smo više oficijelnih i ličnih sastanaka sa umetnicima i ljudima iz kulture sa kojima smo uspostavili veze i kontakte za buduću saradnju dve zemlje. Takođe, radionice koje su organizovane bile su vezane za pozorište, lutkarstvo, ples i radionice za mlade o ljudskim pravima i toleranciji. Posebno nam je bilo dragoceno poznanstvo sa Niki Mek Kreton (Niki McCretton) i Mark Paretom (Marc Parrett), koreografkinjom i rediteljkom. Mimart je u radionicama Kreativne vizualizacije prezentovao dugogodišnje iskustvo i metod rada, te na taj način uveo mlade u otvoren proces i direktno učešće u predstavi. Interesantno da smo scenu sna o savremenom plesu, koju je izvodila Ana Bastać, zatim Nevena Bakić, pretvorili u igru ogledala. Konceptom ova scena predstavlja savremeni ples kao niz prepoznatljivh efektnih pokreta i kombinacija, koje skoro sve savremene plesne predstave u Beogradu sadrže. Plesačica na kraju ove scene vadi prednji zub, koji boli, jer postaje deo koreografske mašine, konstrukcije bez mogućnosti sopstvenog izraza. Izmene i dopune u oblasti slobode pokreta, posebno u ovoj sceni tokom svih ovih izvođenja daju plesačima sve veću slobodu, a uvođenjem ogledala na scenu dobija se još veće simbolično značenje kopije i značaja koreografske montaže individualnog materijala učesnika. Lepota plesa može biti prikazana u koreografiji obrve, ukoliko stoji pametno igračko telo pred koreografom i publikom. Za autore i čitaoce časopisa Orchestra je važno da znaju da smo pored velikog broja materijala dvojezičnog izdanja kataloga i časopisa, Raster-a TKH, Uspešni projekti CCP-a i kataloga Na sopstveni pogon NKSS-a, podelili i primerke poslednjeg broja ovog časopisa. Orchestra 56/58 (137) ŠVAJCARSKA-LOZANA Piše: Jenny J.Veldhuis 40. Međunarodno takmičenje za mlade igrače Prix de Lausanne 2012. Theatre de Beaulieu, 29. januar – 04. februar 2012. GREGORY BATARDON Istrajno promovisanje mladih igrača Organizatori Međunarodnog takmičenja za mlade igrače Prix de Lausanne odlučili su da četrdeseti rođendan bude poseban događaj. Što se Žirija tiče, pozvano je devet nekadašnjih pobednika koji su trijumfovali na takmičenju od 1977. godine do danas. Isto je važilo i za profesore – u oblasti klasične igre Stefani Arnd (Stefanie Arndt) pobedila je 1983. a Patrik Arman ( Patrick Armand) 1980. godine, Tod Vilijams (Todd Williams), profesor modernog baleta, bio je pobednik 1990. godine. Sadašnji umetnički direktor Vim Bruks (Wim Broeckx) bio je finalista 1980, tako da su svi oni dobro upoznati sa organizacijom Takmičenja, iako se dosta toga u međuvremenu promenilo. Prvobitno je Takmičenje Prix de Lausanne, koje su 1972. osnovali Filip i Elvira Braunšvajg (Philippe i Elvire Braunschweig), bilo namenjeno učenicima privatnih baletskih škola koji bi dobijali jednogodišnju stipendiju (kao nagradu) za nastavak obrazovanja u nekoj od renomiranih svetskih profesionalnih baletskih škola. Prilikom prvog izdanja Prix de Lausanne, u januaru (138) Orchestra 56/58 1973, oko 40 kandidata došlo je na četvorodnevno takmičenje što je podrazumevalo baletski klas i učenje klasične varijacije na licu mesta, kao i izvođenje soloa iz klasičnog baletskog repertoara koji je bio uvežban kod kuće.Posle trećeg dana su bili izabrani polufinalisti koji će igrati u finalu četvrtog dana. Iako su se dodeljivale samo tri stipendije, žiri je, oduševljen talentom jednog od kandidata koji je bio „zreo za scenu” i kome stipendija, ustvari, nije ni bila potrebna, odlučio da tada dodeli i Specijalnu nagradu žirija Tomu van Kauvenbergu (Tom van Cauwenbergh) iz Antverpena. Ova nagrada je kasnije postala Zlatna medalja, koju je 1976. osvojio i Tomov brat, Ben van Kauvenberg (Ben van Cauwenbergh). Ubrzo su se za Prix zainteresovale i profesionalne škole, ali njima nisu bile potrebne stipendije. Tako su nastale dve nove nagrade – novčana nagrada i nagrada za profesionalne igrače. Obe su bile namenjene onima koji pohađaju profesionalnu školu. Bračni par Braunšvajg otkrio je i vrlo talentovane učenike uzrasta od 15 godina, ali oni tehnički nisu bili dovoljno spremni da uđu u finale. Tako su nastale dve nove nagrade za Mlade nade. Nažalost, sve ove nagrade ukinute su 2003. godine, te sada postoji osam nagrada i mogućnost biranja stipendije ili staža. S godinama je došlo i do mnogih promena, kao što je održavanje takmičenja u Njujorku 1985, Tokiju 1989. i Moskvi 1995, u cilju širenja popularnosti Prix de Lausanne van Evrope. Posledica takvog poteza bila je priliv kandidata, mladih igrača iz Azije koji se, zahvaljujući svojoj kulturi, jeziku i obrazovanju, u mnogome razlikuju od svojih vršnjaka iz Evrope. Godine 2004. konačno je usvojena ideja da svi kandidati ne mogu prisustvovati istom klasu, te je predviđen jedan klas za takmičare od 15 i 16 godina i drugi za kandidate uzrasta od 17 i 18, podeljeni u dve polne grupe, posebno za dečake i devojčice. Međutim, neshvatljivo je da niko sve do sada nije primetio da ove dve grupe različite starosne dobi ne treba da budu testirane na osnovu istog klasa. Svaki profesor svestan je činjenice da deca od 15 i 16 godina još uvek ne znaju neke korake. Isto važi i za nastavu savremene igre. GREGORY BATARDON Od 2000. godine određene su propozicione klasične i savremene varijacije, te su kandidate u klasičnoj kategoriji obučavali ugledni baletski umetnici, a u kategoriji savremene igre lično koreografi ili njihovi repetitori.. Orchestra 56/58 (139) GREGORY BATARDON I način prijavljivanja na Takmičenje se promenio 2006, uvedeno je slanje DVD-a. Zbog toga je osnovan specijalni Umetnički savet koji je na osnovu snimljenog prikaza pozivao takmičare da dođu u Lozanu i prikažu se pred Žirijem. Potvrda o zdravstvenom stanju postala je obavezni deo prijave. U međuvremenu se pojavila i grupa partnerskih plesnih škola od kojih 29 sada može ponuditi jednogodišnju stipendiju onim kandidatima koji nisu ušli u finale, a plesne kompanije partneri mogu ponuditi umetnički staž. Zapravo, reč je o međunarodnoj audiciji za prijem u školu ili kompaniju za one kojima je finale izmaklo (Net Working Forum). Za finaliste je predviđeno 8 nagrada (stipendije za školu koju izabere sam finalista), kao i Nagrada za najboljeg švajcarskog igrača, Nagrada za najbolje izvedenu modernu varijaciju i Nagrada publike. Nagrada Zlatna medalja, koja je bila simbol priznavanja talenta, više ne postoji. Umesto toga, pobednik (prva stipendija) sada, između ostalog, dobija i medalju. Od 232 kandidata koji su se prijavili za Prix de Lausanne 2012, 51 je došao iz Evrope. Samo njih 14 je ušlo u konkurenciju, od kojih je jedan kandidat bio iz Velike Britanije. Četvoro takmičara iz Evrope je ušlo u finale, a samo dvoje osvojilo nagrade. Bilo je zanimljivo videti da je od 29 Škola partnera, 22 prijavilo svoje kandidate, od kojih su 15 bili njihovi međunarodni učenici. Ova činjenica nameće pitanje zašto nisu prijavljeni učenici koji su u tim školama od svoje 10, 11. godine i koji dolaze iz zemlje u kojoj škola radi. Bilo bi zanimljivo saznati iz kog razloga evropske škole više ne prijavljuju svoje učenike. (140) Orchestra 56/58 Zanimljivo je i da su se među pobednicima našli samo jedan kandidat od 15 godina, jedan od 16, dok je njih četvoro imalo 17, a dvoje 18 godina. Tokom svih ovih godina, scenska igra (scensko izvođenje) je bila živa materija. Danas je to ili tehnika ili gimnastika. Kao što sam već više puta napomenula prethodnih godina, nivo znanja, scenske tehnike i načina izvođenja dečaka je sve bolji i bolji u odnosu na devojčice, pa je krajnje vreme da se po tom pitanju nešto preduzme. Postavlja se i pitanje da li Žiri, sledeći precizne kriterijume ocenjivanja kandidata, traži buduće ili - već formirane igrače. Uprkos ovoj činjenici, Žiri je u ovom jubilarnom izdanju Prix de Luasanne učinio sve da testiranje i procenjivanje kandidata bude prijatno i teče bez teškoća. U cilju popularizovanja Takmičenja Prix de Lausanne van Evrope, 2011. godine su organizovani masterklasovi u SAD, Australiji, Japanu, Bazelu i Amsterdamu. To će biti slučaj i ove 2012, ali je umesto Amsterdama izabran jug Francuske. Po završetku takmičenja, organizovan je gala koncert u znak proslave jubileja, na koji je pozvano 17 nekadašnjih pobednika. Ne samo da su igrači uživali u performansu, već je i publika uživala u divnim igračima koje svet danas ima. prevela: Marijana Komljenović Dobitnici nagrada za 2012. godinu (finalisti, stipendije i staž): Madoka Sugai, Japan,Sasaki Ballet Acedemy,Yamato (17 godina) Hannah Bettes, SAD, Next Generation Ballet Patel Conservatory,Tampa (15 g.) Edson Barbosa, Brazil,Grupo Cultural de Danca-Ilha,Rio de Žaneiro (17 g.) Nikolaus Tudorin, Australija,Tanz Akademie, Cirih (partnerska škola, 18 godina) Michael Grünecker, Nemačka,Tanz Akademie, Cirih (partnerska škola,18 godina) Sonia Vinograd, Španija, Institut del Teatre, Barselona, Conservatori Professional de Dansa(16 godina) Le Wang, Kina, Beijing Dance Academy (17 godina) Mingxuan Wang, Kina, Shanghai Dance School (partnerska škola, 17 godin) Nagrada za najbolje izvedenu savremenu varijaciju: Sugai Madoka, Japan Nagrada za najboljeg švajcarskog kandidata: Michael Grünecker, Nemačka Nagrada publike Hannah Bettes, SAD Članovi Žirija jubilarnog Prix de Lausanne 2012: Jean Christophe Maillot, predsednik, Ballets de Monte Carlo (nagrađen 1977.) Darcey Bussell, The Royal Ballet, London (nagrađena 1986.) Sue Jin Kang, Štutgart balet, Nemačka (nagrađena 1985.) Nancy Raffa, ABT, Njujork (nagrađena 1980.) Emma Sandall, Ludwig Dance Company, Australija (nagrađena 1994.) Miyako Yoshida, The Royal Ballet, London (nagrađena 1983.) Jose Martinez, National Danca Company of Spain, Madrid (nagrađen 1987.) Goyo Montero, Staatstheater Nuernberg Ballet, Nemačka (nagrađen 1994.) Frederic Olivieri, * * * Predsednik Prix de Lausanne je gospođa Bet Krasna (Beth Krasna). Od 01. marta 2012. umetnički direktor Prix de Lausanne biće gospođa Amanda Benet (Amanda Bennett, SAD). GREGORY BATARDON Dance Department and Ballet School, Academia Teatro alla Scala, Milano (nagrađen 1977.) Orchestra 56/58 (141) By: Jenny J.Veldhuis Prix de Lausanne 2012 40th International ballet competition for young dancers Theatre de Beaulieu, January 29 – February 4, 2012 T he organisation decided to give this 40th birthday a special glamour. As far as the Jury was concerned nine former winners were invited, going back as far as 1977. Likewise the teachers, Stefanie Arndt in 1983, Patrick Armand in 1980 both classical Ballet and Todd Williams, the modernteacher was from 1990. The present Artistic Direktor Wim Broeckx was finalist in 1980, hence all of them were familiarwith the organsiation, even if rather a lot has changed. Originally the Prix de Lausanne,f ounded by Philippe and Elvire Braunschweig in 1972, was meant for students from private schools to win a scholarship for one year study at a renowned vocational Balletschool. At the very first Prix in January, 1973, approximately 40 kandidates arrived for a four days session, including a classical Balletclass, and, at the spot to learn a classical variation and a at home prepared a solo from the classical repertoire. The event took four days,and after the third day, semi-finalist were chosen to dance in the finals on day 4. In all there were three scholarship, but even then the jury was surprised by a very talented candidate,who was ready to go on stage and did not need a scholarship anymore. On the spot, the Jury decided on a ”Special Jury Price, to go to Tom van Cauwenbergh from Antwerp and became this price the ”Medaille d’Or” which was won in 1976 by Tom’s brother, Ben van Cauwwenbergh. Soon vocational schools got interested,but they did not need a scholarship and two more prices, the “money-prices” and the ”professionel Prices” were invented. Both were meant for those,studiing at a vocational school. The Braunschweigs also discovered there were 15-year-olds, very talented,but technically not strong enough to enter the finals. Thus two”Hopeprices”were added. Unfortunately all these prices dissappeared in 2003, and now there are 8 prices, to choose a scholarship or an Apprenticeship. Over the years many changes took place,such as the”finals in New York in 1985, Tokyo in 1989 and Moscow in 1995, in order to make the Prix known outside Europe. The result being,the entrance of kandidates from Asia, which of course, owing to their culture, language and education, differ a great deal from schools in Europe. In 2004 it was finally understood,not all the candidates schould be in the same class and it was arranged one class for 15/16 and one for 17/18 year-olds, boys and girls seperately. It is however not understandable,why no-one has up to now, acknowledged, these two different age-groups should not be tested on the same Ballet-lesson. Every teacher is aware of the fact, 15/16 year-olds have not yet learned certain steps.The same applies for Modern-Dance. As from 2000 the classical - and the modern Variations were listed and were the candidates coached by soloists for classical and the choreografer for modern. (142) Orchestra 56/58 The registration changed in 2006 to sending a DVD. A special artistique committee was founded to select those to participate. Also a Health-check had to be send on registration. In the meantime a group of so-called ”Partnerschools” of which there are presently 29 can now offer a scholarship to those,who did not reach the finals. Likewise, the PartnerCompanies can offer an Apprentice-ship. In fact this is an international auditon for acceptation in a school, or a company, for those who did not reach the finals. In the meantime,there are all together 8 prices to win,plus the best Swiss, modern-dance and the audience-price. The “Medaille d’Or”which was a sign of recognition of talent, does not exist anymore. Instead the first price-winner, now recieves also a medal. From the 232 applying kandidates this year, from which 51 came from Europe. Out of these only 14 were accepted to particpate, one being the only participant from Great Britain, 4 reached the finals,and only two won a price. It was interesting to discover, from the 29 Partner-schools, 22 entered kandidates, out of which 15 were foreign students. This leaves the question, why did they not enter those students, who, had started with them from age 10/11 and came from their own country. It would be interesting to find out,why the European schools do not enter their students anymore It was also interesting to discover, that among the winners, there were only one age 15, one age 16, whereas 17 year, there were 4 and two age 18. Over the years one Dance very much alive. Today it is either technique or gymnastics. As already mentioned in earlier years, the level of the boys is much better, than that of the girls and it is high time,something gets done about that. Also it is a question whether the Jury is looking for potential or ready-made dancers. In spite of the fact, this Jubileum-Jury did everything to make the Tests pleasant and without strain. In order to introduce the Prix de Lausanne, outside Europe, in 2011 Masterclasses were organised in the USA, Australia, Japan, Basel and Amsterdam. In 2012 this will be repeated, but instead Amsterdam, the South of France has been chosen. After the competition was over,to celebrate the Jubileum,a Gala-performance was organised, to which 17 former winners were invited. Not only the dancers enjoyed this performance, the audience was convinced of the wonderful dancers, we have today. GREGORY BATARDON Orchestra 56/58 (143) SRĐAN MIHIĆ BELEF 2012. prezentacija Festivala koreografskih minijatura, Myth, koreografija i izvođenje Nastja Bremec i Michail Rynia, M&N Dance Company, Slovenija (144) Orchestra 56/58 16. Festival koreografskih minijatura 2012 The two queen souls kor. Beatrice Paoleschi - Italija Laura Feresin i Elsa Sabbatini Foto: Srđan Mihić Zadovoljstvo nam je da objavimo da je Fond „Jelena Šantić” ove godine ustanovio POSEBNO PRIZNANJE koje se dodeljuje za izuzetna dostignuća u oblastima kojima se Jelena bavila. Prvo Posebno priznanje dodeljuje se časopisu za umetničku igru ORCHESTRA ORCHESTRA je jedini stručni časopis u našoj zemlji u celini posvećen svim vidovima umetničke igre. Uprkos velikim i dobro poznatim finansijskim problemima, časopis se uporno štampa objavljujući priloge naših najboljih stručnjaka (i dopisnika) iz oblasti teorije baleta, profesionalnih teatrologa, kritičara i baletskih pisaca, u odličnoj likovnoj opremi, sa znalačkim izborom foto-materijala i sa rezimeima na engleskom jeziku što omogućava komunikaciju sa svetom i širenje informacija o stanju baleta i igre kod nas. Obuhvatajući od samog početka svog izlaženja široku problematiku i klasične i moderne igre, časopis ORCHESTRA je doprineo kvalitetnijem teorijskom i kritičkom pristupu ovoj umetnosti i produbljenijim istoriografskim istraživanjima; stekao je veliki ugled i među domaćim i među stranim teoretičarima i kritičarima umetničke igre i ostavio dubok trag o istaknutim ličnostima i kva- litetnim događajima vezanim za igru na našim, ali i na svetskim umetničkim scenama; zahvaljujući hronici, na osnovu koje se raspoznaju vrednosti, u budućnosti se može graditi istorija umetničke igre naših dana. Jelena Šantić je smatrala veoma značajnim pokretanje jednog ovakvog časopisa u našoj sredini; u njemu je objavila nekoliko svojih važnih studija, a njene kolege, saradnici i prijatelji posvetili su joj u ORCHESTRI nezaboravne stranice. Sve su to razlozi zbog kojih časopis ORCHESTRA dobija POSEBNO PRIZNANJE Fonda „Jelena Šantić“. U Beogradu, 18.marta 2012. Aleksandar Narodno pozorište u Beogradu Strahinja Lacković i Nikola Tomašević kor. Ronald Savković Foto: Jelena Janković
Similar documents
Orchestra magazin broj 54/55 - PDF
Šerban, glavni i odgovorni urednik, Milica Zajcev, kritičar
i stručni savetnik, Mirjana Zdravković, kritičar, teoretičar i
aka defi jana princessa video
krhkih plesnih gesta i plesnih predstava koje po definiciji nastaju u nestajanju,
u središtu su zanimanja ovoga dvobroja Kretanja. Hubert Godard piše kako je
„uznemirujuće vidjeti do koje nam mjere...