Untitled - Treći Trg

Treći Trg
Elektronski časopis za književnost i umetnost
Godina III
Broj 11, proleće 2006.
Glavni urednik:
Milan Dobričić
Odgovorni urednik:
Dejan Matić
Urednik za poeziju:
Borivoj Vezmar
Urednik za prozu:
Srđan Papić
Likovni urednik:
Branko Marković
Stalne saradnice:
Šejla Šehabović, Olja Savičević Ivančević, Jelena Angelovski
Lektura i korektura:
Olgica Rajić
Slika na koricama:
Eduar Mane, Doručak na travi (1862–63)
Izdavač:
Udruženje građana Treći Trg
Jurija Gagarina 37/63
Beograd
+381 63 8705 007
[email protected]
© Treći Trg
IZLAŽENJE ELEKTRONSKOG ČASOPISA TREĆI TRG POMAŽE
MINISTARSTVO KULTURE REPUBLIKE SRBIJE
TREĆI TRG
JOVAN STERIJA POPOVIĆ (1806-1856)
NADGROBIJE SAMOME SEBI
Ništa iz ništa,
Zgruvano u ništa
Daje sve ništa.
Šta želiš više
Od iščezlog ništa?
Plamen kratko traje,
Večno gasi se.
Stihotvorac, retor,
Profesor, pravdoslov,
U knjigama ime
Večno ostaje ti.
No telo nam ništa,
Um takođe ništa,
Sve je, dakle, ništa
Senka i ništa.
POEZIJA
ANA RADONIČIĆ
TRAGOVI
Kao dete često sam i ja
Puzala uz ove trešnje
I pljuckala usput
Usred jula
Kad zri mak
U našem dvorištu
I žabe igraju školice
Dok pada mrak
I padaju gusenice
Sa orahova granja trula
Na karirano platno
Ligeštula
Bez granica um
Cepelin na vetru
Točkovi ispod duge
Flauta pod jezikom
Nemog dečaka
Još samo kreket
I zrnca maka
Oko bora na usnama
POEZIJA
I krošnja suva
Jedna trešnja iza uva
Moji kapci ko gondole
Lebde nad njivama
BIT
Iza rebarne rešetke
Na drvenoj hoklici
Zli patuljak čuči
Sav hirovit
Zajapuren
Skučen
Pomalo glupav
Utučen
Skupio je šake u pesnice
I nekontrolisano
Nasumice
Udara o moje
Bubnjeve nosače
Tam tam tam tara tam tam
Tam tam tam tara ta tam
Neću da budem sam
Dam
Padne sa hoklice i polomi se
Polomi i hoklicu
Ana Radoničić rođena je
1979. godine u Beogradu.
Student je treće godine
Filološkog
fakulteta
u
Beogradu – odsek Srpski
jezik i književnost. Poeziju
i prozu objavljivala u
okviru zbornika Moguće
sa pesničkih radionica pod
pokroviteljstvom
Soros
fondacije 1995. godine i u
elektronskom časopisu za
književnost “Zeleni Konj”
2005. godine. Živi , studira
i radi u Beogradu. Kontakt:
[email protected]
POEZIJA
MILOŠ ŽIVANOVIĆ
NEPRIJATNA SITUACIJA
Miloš Živanović rođen
je 1976. u Beogradu.
Apsolvent na Filološkom
fakultetu u Beogradu,
grupa
za
Opštu
književnost. Živeo i
radio sve i svašta po
raznim čudnim mestima
u zemlji i inostranstvu.
Objavljivao poeziju i
prozu, u zbornicima
festivala
Pančevački
rukopisi, Srpsko pero, u
nekadašnjim časopisima
«Protest» i «Buka»,
u «Trećem Trgu», na
Lit.Kon-u.
Kontakt:
[email protected]
Pernati doktor iznenada stiže u vizitu,
šušti paperjem da sakrije buku propelera.
Sumor mu zeva sa ramena
još krvav od pogubljenja
kineskog prodavca lošeg opijuma.
Koluta jezikom i to je kao pitanje
za mene koji se krećem kroz drhtaj.
Jezik naduveni, jezik nerazgovetni
u šamanskom pismu. Govor nepotreban.
Ja sam pimp. Prodajem žene koje ćute.
Gospodarim, one prolaze neme.
Nema čoveka iza pisma, prefiguracija
nemoguća.
Zjapeći strah od ohole spoljne zone
neizmerno veće od bića i svake humanosti.
Doktor srče dim i ćuti.
Zabranjeno je govoriti o odsutnosti
pričati tek tako pištati u mikrofon
usred zgusnute nadarenosti za smrt
dovoljno ohlađene da se na nju utisne pečat.
POEZIJA
STALKER
Ja sam nevidljiv sada,
ni sa kim ne mogu ugovoriti ništa.
Kao oslepeli stalker pratim
život na početku maksimalne entropije,
na kraju ulice na iznenadnom kraju
opustelog autoputa od blata.
Čupko je govorio sloboda je žena,
mislim da verujem Čupku
- on se razume u te stvari.
Skriven u zasedi, pod senkom sopstvenih krila,
vidim gospodaricu u koži i lasteksu
i civile kako cvile pod njenom štiklom. I smrt je
žena.
Ubistvo na ulici, smrt siluje.
Ja sam nevidljiv sada, prljavi libertin,
pratim žene koje zađu na kraj ulice.
Možda i sklopim neki dil,
plima zastava od tamne kose na nebu
kao da će ublažiti ženska srca ove večeri.
POEZIJA
DRAGANA BOŽOVIĆ
SONG
Poslednji dim…
Napuštena su žitna polja
Izumrla je ilustracija kao x
umotvorina
Da li će se spustiti nebo
kad smo teški Zemlji
Po kojoj hodamo.
Ptice će se spasiti.
Teže je naučiti da letiš.
Udahnut je i poslednji dim
po poslednji put.
Koracima upravljamo
poput drvenih lutaka
koje vise
koje nemaju kosu.
BEZ SRŽI
Da.
Postaješ onaj bezvadušni prostor
u mojoj duši.
Ispireš i poslednju kap znoja
Do beskrajne čistine.
Štitiš ogoljene predele i
pretvaraš svoju preodređenu ništavnost u
nevidljivi kovitlac vetra.
POEZIJA
Držim te na odstojanju
ne bih li postala žrtva.
Dolazim do čudnih epiloga
kroz pregršt nabacanih misli.
Prebivaš na površini
još uvek pomalo dalek
prilagođen sebi.
Daješ mi okoštali orah-biljku.
Samu.
Bez srži.
SLUČAJ
Rođena 30. decembra
1973. u Beogradu, gde
živi, radi i stihovima beleži
život u ovom grotesknom
svetu. Završila Višu
turističku
školu
u
Beogradu i sprema se
za dalje školovanje. Piše
i kratke priče i do sada
nije nigde objavljivala.
Za sebe kaže da je u
neprekidnom
traganju
za zamršenim lavirintom
svoje duše. Zato i piše!
Kontakt:
[email protected]
Teče.
Da li misli odvraćaju tok?
Već usmeren jednocrtno.
Slučaj –
Stotinu dlanova,
izvrnutih.
Ideje su sklone odbacivanju.
Štitiš sebe?
Kao apsurd – samo, prihvatljiv.
Izlomljeno je sve osim stakla,
providnog,
trajno istinitog.
Metafora pokreće razgovor,
iznova.
Podeljena su sva pripadanja
Sakupljene kišne kapi
Uništen plač i
Vreme
DA postane perfekat.
POEZIJA
DANIJELA KAMBASKOVIĆ SAWERS
KUTIJA S ALATOM
Radoznalost
kroz pupak mi svrdla
U stegi
pluća mi i grlo
goli
pucaju
klešta tvoja
strune su mi klavirske
napala
Danijela Kambasković
– Sawers rođena je u
Beogradu, 12. februara
1971. godine. Književni
je kritičar, književni
prevodilac, novinar i
pesnik. Diplomirala je
na Katedri za engleski
jezik i književnost
Filološkog fakulteta
u Beogradu 1994.
godine. Na istom
fakultetu magistrirala
je 2000. godine tezom
Recepcija australijske
i novozelandske
književnosti u
Jugoslaviji. Od 2000 2003. godine radila je u
Kanberi (Australija) kao
urednik dva časopisa
iz oblasti zdravstva,
«Conquest» i «Diabetes
Management Journal».
venerin mi breg
tvoj je
nakovanj
makazama
nogu mi pa ruku pa glavu
odsecaš
vreme je
popravi me
DOSADA MAJKE ZEMLJE
U mome voćnjaku
trule su kruške
Stiks seče
zemlju kiselu
10
POEZIJA
moja njiva
seme muško vitoperi
biljke klijaju
glavom nadole
dosada
dosada
viljušku misli ubadam
u tvoje najmekše parče
na viljušci
pod prozorom
bespomoćnim
mesom tvojim
zabavljam ptice
ŽENA SA LEŽEĆIM POLICAJCEM
(uz blues temu)
Uspori
Ja sam žena sa ležećim policajcem
Razmisli
Kad se spuštaš niz mene
Odletećes
Zaštiti svoje amortizere
Ležeći policajac
Vreba
11
Pesme, prevode
poezije, književne
studije i kritiku objavila
je u časopisima
«Književne novine»,
«Književni list»,
«Mostovi», «Teatron»
i «Ludus» (Beograd),
«Diwan» (GradačacTuzla), «Litkon»
(Literarni konzorcij,
stvaralaštvo zemalja
bivše Jugoslavije),
«New South Wales
Law Journal»
(Sydney) i «The Wolf
Poetry Magazine»
(London). Trenutno je
doktorant univerziteta
Macquarie u Sidneju,
gde priprema tezu iz
oblasti sonetnih venaca
italijanske i engleske
renesanse kao
univerzitetski i državni
stipendista. Piše na
srpskom i engleskom
jeziku, bavi se jazz
muzikom (vokal) i,
od 2003. godine, živi
u Ženevi. Kontakt:
dkambaskovic@yahoo.
com.au
POEZIJA
DRAGANA MLADENOVIĆ
VAISTINU
Na mojoj terasi je jutros
Osvanulo belo kao sneg
Govno anđela
Nikako da smognem hrabrosti da mu priđem
I pomirišem
Dragana Mladenović.
Frankemberg, 1977.
Objavila:
1. Zbirku pesama
“Nema u tome nimalo
poezije”
2. Katalog poezije
“Raspad sistema”,
koji su grafički uobličile
likovne umetnice Šejma
Prodanović i Milica
Rakić.
3. Zbirku pesama
“Neofetus”, zajedno sa
mladim pančevačkim
autorima
Ivanom Tulićem i
Predragom Almažanom.
Uskoro će joj biti
objavljena zbirka
poezije ,,Asocijalni
program“. Kontakt:
[email protected]
SLATKO
Obljubio sam majku
U snu
Dok je u hodniku vadila koštice iz višanja
Za kaznu me je otac poslao na jug
Teglio sam ranac pun smrznutih polutki za
ujaka
I smrznute kajsije za ujnu
U busu su počele da se tope
Pomislio sam
Na ženu
Na stolu
Na stolnjaku sa šumskim jagodama
I osetio unutra nešto neobjašnjivo primamljivo
Crveno i lepljivo kao
Slatko od lubenice
KRŠ
Imali smo podrume i majke
I očeve krovove
Stričeve plastenike
Poglede na dedove
Kosti kroz rupice na podu posle smo
Dobili čvrste zidove vatu
Tetke i menstruacije
12
Očeve automobile i radionice za
Popravke delova
Povremeno smo na autoputevima
Dobijali prazne limenke od stranaca i
Koka-kole za hemijske i obične olovke
Gutali smo bratovljeve devojke koje su po difoltu
Imale nakostrešene sise i bajate bombonjere i
Očima ujaka vašare s olinjalim ciganskim medvedima
Nesvetom gadom probisvetom
Penjali smo se na sestre i njihove pralje
Na trbusima su nosile kopilad na mašinsko beljenje
Gledali smo majke i serije i očeve boks mečeve i znanja i imanja
Pili smo rakije dedova uzemljene medovine jutarnje mamurluke
Rasole gazili kumove slame kajsije komšijske zečeve silovali tri kćeri u
Majke tukli stričeve švalerke sekirom delili tuđe kuće jebali sestre
Sestrinske bašte palili suve pašnjake tavane i oči i očeve volove
S jeseni je Petar najmlađi od nas na Goliji progutao oštar kamen
DOBRO O KOJEM SE NE GOVORI
Poslednje dobročinstvo učinila je
Jula 2001. kada je ratniku
Ahmedu popušila kitu
Među mirisnim plastovima sena
Željnog
Ophrlila ga je milina o kojoj se
Od stida nikada
Ne govori
13
PROZA
MILAN VRAČAR
PTICA
Poželim ponekad da sam ptica. Ptica leti
slobodno gde god hoće. Ako je pozove neki
daleki kraj, ona ode. Ako poželi da prati neku
nemirnu misao, odleti za njom. Ako je pritisnu
muke, raširi krila koja je odnesu u sigurnost.
Mene sve to baš i ne zanima. Samo bih hteo da
se nekim ljudima poserem na glave.
Milan Vračar, apsolvent
psihologije, rođen je 21.
maja 1980. u Beogradu.
Pisanjem se bavi od
kada je naučio da piše;
nešto kasnije je sve
to počelo i da dobija
smisao. Objavljivao priče
u raznim zbornicima i
časopisima. Neke stvari
uradio prvi, pa ostali
moraju da se trude da
popune rupe koje su
ostale iza njega.
Tri sigme udesno od
aritmetičke sredine, u
svakom pogledu
ULOGA ĐOKE
Predsednik jedne seoske opštine je
godinama, tokom svog mandata, koristio nekog
Đoku za kontrolu, zastrašivanje i premlaćivanje
svojih političkih i drugih protivnika. Budući da se
dotični predsednik, pored krađe i nije bavio ničim
drugim osim čuvanjem svoje fotelje, ispalo je da
je Đoka, lokalni kriminalac i siledžija, bio bitan
faktor u političkom životu opštine. Za uzvrat,
predsednik nije obraćao pažnju na Đokine
kriminalne aktivnosti i pritužbe seljaka na njega.
Posle jednih izbora, ljudi su, nezadovoljni
dotadašnjim predsednikom, izabrali novog. On
je u prošlosti imao problema sa Đokom i bio je
čvrsto rešen da prekine sa praksom da kriminalci
upravljaju životom opštine. Međutim, i on je,
primivši onu dozu pohlepe, ludila i paranoje koja
prati svaku vlast, ubrzo otkrio da je sisa nacije
neodoljivo slatka, a da je protivnika mnogo, pa
je rešio da angažuje istog Đoku za iste poslove
kao i njegov prethodnik. Sve se nastavilo po
starom.
14
Narod je na sledećim izborima izabrao novog predsednika,
ali je i njega, na nesreću, pogodila amnezija po pitanju predizbornih
obećanja, pa se u opštini ništa nije promenilo.
Ljudi u ovoj opštini od tada skoro da i ne izlaze na izbore. Naučili
su važnu političku lekciju: ko god da im je predsednik – isti đoka.
BAJAT LEBA
Za Rodoljuba Markovića svet i ja smo prvi put čuli pre desetak
godina. Počelo je na skroman, tačnije rečeno, skoro smešan način.
Neka žuta štampa je, u nekakvoj “verovali ili ne” rubrici objavila vest da
je Rodoljub Marković, seljak iz centralne Srbije, otvorio prvu prodavnicu
polovne hrane u zemlji, a verovatno i u svetu. Pisalo je još da za sada
posao ide slabo, ali da se Rodoljub nada da će razviti uspešan biznis.
To je bilo sve – nekoliko redova teksta u dnu strane. Zaboravio sam
sve o Rodoljubu pet minuta nakon što sam pročitao vest i sigurno
nikad više ne bih pomislio na to, da se nekoliko meseci kasnije, u
par dnevnih novina, nije pojavila vest da se u Beogradu otvara velika
radnja polovne hrane, vlasništvo Rodoljuba Markovića, privrednika koji
se uspešno bavi ovim poslom i jedan je od viđenijih srpskih domaćina.
U članku na više od pola strane pisalo je da će u radnji moći da se
kupe do pola popijeni sokovi, korišćene žvakaće gume, kora hleba bez
sredine, sredina hleba bez kore, polovni krastavci, koštice od trešanja,
oglodane koske sa ponešto mesa na njima, bajate kifle, otvorene
kesice čipsa i još štošta po cenama znatno povoljnijim nego u radnjama
koje su istu robu prodavale novu i nekorišćenu. Članak je pozivao sve
da dođu na otvaranje, nazivajući Rodoljuba na više mesta “srpskim
privrednim čudom” i navodeći njegove reči da su radnje sa polovnom
hranom rešenje za socijalno najugroženije slojeve stanovništva, koji
muku muče da skrpe novac za minimalnu potrošačku korpu. Rodoljub
je uveravao sve da je hrana u odličnom stanju i da je većinu artikala iz
radnje on sam, sa porodicom, do pola pojeo.
Nisam bio na otvaranju radnje i verovatno bih ubrzo zaboravio na
sve da se u novinama nije pojavio oglas u kome se tražio veći broj ljudi
za rad u novoosnovanom privatnom preduzeću “Bajat leba”, vlasništvu
Rodoljuba Markovića, koje se bavilo proizvodnjom i prodajom polovne
hrane. U to vreme sam tražio posao i oglas mi se učinio zanimljivim,
15
mada pomalo čudnim, i prijavio sam se na konkurs. Usledio je razgovor
sa predstavnikom firme i nekoliko nedelja od objavljivanja tog oglasa
dobio sam mesto samostalnog referenta za razvoj i unapređenje
proizvodnje i plasmana polovne hrane u firmi “Bajat leba”. Posao je
bio zanimljiv i ne mnogo težak. Glavni zadaci su mi bili da ugovaram
kupovinu raznih vrsta hrane i pića, koje sam onda sa kolegama do
pola jeo i pio i prosleđivao u prodavnicu. Posao je išao bolje nego
što se bilo ko nadao i uskoro je Rodoljub otvorio drugu, a onda i
treću radnju polovne hrane. Počeo je da se pojavljuje na televiziji,
intervjuisali su ga novinari najznačajnijih dnevnih, nedeljnih i mesečnih
novina, a počeo je da biva i rado viđen gost mnogih političara i drugih
javnih ličnosti. Ja sam svoj posao obavljao dobro i savesno i veoma
brzo sam napredovao do mesta šefa sektora, a zatim i do položaja
direktora proizvodnje i plasmana polovne hrane za područje Beograda
i severne Srbije. Tada sam, na jednom prijemu koji je organizovala
firma, upoznao Rodoljuba lično. Bio je energičan i neposredan, čovek
iz naroda i odisao je naturalnim šarmom. Po prirodi je bio srce i duša
svake zabave i mada mu je gramatika bila malo ćopava, svi su rado
slušali kako govori. Umeo je lako da pridobije slušaoca.
Nastavio sam da se družim sa Rodoljubom i kako sam
napredovao u firmi naši su profesionalni kontakti postajali sve češći, a
kroz njih se i naše prijateljstvo produbilo. Četiri godine po zaposlenju
postao sam zamenik generalnog direktora, što će reći drugi čovek firme
- Rodoljubova desna ruka. U to vreme firma je već imala sto trideset
prodavnica širom Srbije, a probili smo se i na evropsko tržište.
Tokom šest godina, koliko je prošlo od tog trenutka do sada,
izrasli smo u najveću srpsku firmu i jednu od pet najvećih u Evropi,
a Rodoljub i ja postali smo nerazdvojni. Pa ipak, jednu stvar nikako
nisam mogao da shvatim, iako sam se deset godina bavio tim poslom
i bio godinama na tako visokoj funkciji. Kako smo uopšte ostvarivali
profit? Kupovali smo hranu, jeli je do pola i onda je prodavali po daleko
nižim cenama. Jeste da su nam zaposleni uvek bili siti i debeli, ali
firma bi morala da posluje sa ogromnim gubitkom. Nije nikako bilo
moguće da imamo čak ni dinar zarade; a ipak, bogatstvo je raslo
iz dana u dan. Mnogi su pokušavali da kopiraju Rodoljubovu ideju i
otvore slične radnje i svi su, bez izuzetka, odmah bankrotirali. Mi smo,
s druge strane, napredovali nezaustavljivo. Godinama sam se mučio
s tim pitanjem, da bih najzad odlučio da pitam Rodoljuba. On je jedini
16
17
PROZA
mogao da mi pruži odgovor, a smatrao sam da
su godine prijateljstva garancija za odavanje
tajne uspeha.
Sedeli smo u salonu jedne od njegovih
velelepnih vila kada sam mu postavio pitanje,
objasnivši mu koliko dugo me ono muči. Bio
je topao letnji dan i iz ogromne bašte koja je
okruživala vilu dopirala je graja Rodoljubove
dece, njih osamnaestoro, koja su se igrala
napolju.
Rodoljub je uzeo gutljaj rakije, zavalio se
udobnije u fotelji, pogledao me u oči i rekao:
- Godinama smo prijatelji. Ti si mi desna ruka.
Biću iskren prema tebi.
Uzeo je još jedan gutljaj pića, a ja sam
se uspravio u fotelji napregnuvši svaki mišić
tela u iščekivanju da čujem rešenje misterije.
- Vidiš – rekao je Rodoljub gledajući me – stvar
je u sledećem. Ja prodajem drogu. Oduvek sam
to radio. Prvo na sitno, a kako se pos’o razvij’o,
doš’o sam do stotina i stotina kila. Radnje sa
polovnom hranom su samo pokriće, da se
zamažu oči ljudima. Eto, to je sve.
Gledao sam ga nekoliko trenutaka, a
onda sam se zavalio uz uzdah olakšanja. Pao
mi je kamen sa srca.
- Uh – rekao sam i popio ostatak pića – nemaš
pojma koliko mi je drago što to čujem. Da znaš
da sam neko vreme bio ubeđen da iza svega
ovoga postoji neka mračna tajna.
MILIJANA PAVLOVIĆ
PIJANISTKINJA
«Hajde», rekoše joj i gurnuše je ka vratima. Vrata se otvoriše
i svjetlo je zaslijepi. Zastade za trenutak, a oni je ponovo gurnuše,
govoreći: «Hajde!» Zakorači na pozornicu i zapljusnu je ogroman talas
aplauza i ovacija. Udari je tako jako da napravi korak unazad. Oklijevala
je, bacivši pogled ka vratima odakle vidje ruke koje su joj pokazivale da
ide, ide, ide. I krenu. Išla je polako, korak po korak, uz aplauz i ovacije
koji su se kovitlali oko nje zbunjujući je. Posmatrala je histeričnu masu
koja je okruživala pozornicu, ljude koji viču, plješću, kliču. Onda pogleda
pozornicu, njen centar kojem se sve više i više približavala. Podijum je
bio veliki, preveliki, plafon je izgledao kao da dotiče nebo, sve je bilo
tako veliko. Osjećala se kao da nikad neće doseći taj užasni klavir u
sredini. I to klicanje... znala je da je to sve zbog nje, ali se osjećala
neugodno. Vidjela je ogromnu, skoro praznu pozornicu na jednoj strani
i široku masu koja kliče na drugoj. Zastade kod klavira i okrenu se
gomili. Oni su klicali i svi su joj izledali isto, svi jednaki, osjećala se kao
životinja u zoološkom vrtu. Osjećala se otuđenom. Bacila je još jedan
pogled na gomilu i – tamo, prva galerija, prva loža s njene lijeve strane!
Pusto ostrvo. Ne! Nije pusto. Par očiju. Usta koja ne kliču i ne viču.
Ruke koje ne plješću. Tijelo mirno, nepomično. Dodirnu klavir, brzo se
pokloni i sjede za klavijaturu. Masa prestade da kliče. Tišina ispuni sve
dijelove dvorane. Tišina. Konačno. Tišina koju je mogla da pomiriše,
tišina koju je mogla da vidi. Pogleda u par očiju nasuprot njoj, tamo u
prvoj loži prve galerije. Bile su zatvorene. Ona zatvori svoje.
Stavi ruke na krilo i duboko, duboko udahnu vazduh pun tišine.
Njena gusta crna kosa, divlja i neukroćena kao i uvijek, rasu se po
njenim leđima i ramenima, pomicala sa s tijelom u ritmu njenog disanja.
Ovih nekoliko sekundi bile su tako duge. Njene ruke slale su vibracije
18
19
PROZA
duž cijele klavijature. Još je nije bila dodirnula.
Mišići njenog lica bili su mirni i statični. Stavi
desnu nogu na pedalu, a ruke su se približavale
klavijaturi da udare akord. Jednu milisekundu
daleko od nje bio je taj akord, i niko nije znao
koliko snage će za njega trebati. Prsti su joj
dotakli klavijaturu, ali nijedan nije pritisnuo
tipke. Noga pusti pedalu.
Za tren oka, ona vrati nogu na pedalu.
Rukama pritisnu tipke, ali ono što je proizašlo
bilo je drugačije. Njeni prsti ljubili su dirke kao
što je samo ona umela da uradi. O, nije je
bilo briga za publiku u kojoj je svaki nevjerni
okretao listove programa tražeći ono što je ona
svirala. Svirala je i zujala kao da je kod kuće
i svira usred noći, sa zvijezdama kao jedinom
publikom. Listanje i kašljanje i komešanje nisu
je uznemiravali, ona nije imala uši za takve
stvari. Tijelo joj je plesalo za klavirom, prsti
jedva milimetar iznad tipki; gledajući nju sve
je izgledalo tako lako. Postojali su samo ona i
klavir. A ona je svirala, jedan stav poslije drugog,
sve one male stvari u životu koje čovjeka čine
srećnim, svirala ih je sve sa strašću, dok je
većina prisutnih bila uznemirena činjenicom da
ne svira program za koji su oni dali novac. Ona
je svirala, a njih nije bilo briga. Svirala je i svirala
i bila srećna, sa velikim blistavim osmijehom na
licu, svirala i svirala, dalje i dalje, i oni prestaše
pričati. Morali su. Zaboravite program! Prestala
je svirati prstima, svirala je dušom, dalje i dalje,
bez programa, samo muzika, nije više osjećala
tlo pod nogama, klavir odgovori i otisnuše
se, dalje, prelazeći granicu između vremena
i prostora, dostižući prag tečnog univerzuma
gdje se muzika može dodirnuti, svaka nota,
utonuti u slike koje stvaraju, i dalje, iza, preko,
do suštine, do srca djela koje je lijepo onako
M i l i j a n a
Pavlović rođena je u
Mrkonjić-Gradu 1980.
godine. Po zanimanju
profesor engleskog
jezika i književnosti,
sada je na doktorskim
studijima u Italiji, iz
oblasti
muzičkog
teatra.
Trenutno
nastanjena u Ferrari,
Italija.
Piše
na
srpskom (hrvatskom,
crnskom,
gorskom
i ostalim jezicima
zapadnog
Balkana
),
engleskom
i
italijanskom.
Do
sada objavljivala na
italijanskom
jeziku
(muzičke kritike i
analize
muzičkih
djela) u elektronskom
muzičkom časopisu
Il Musicante (http://
www.ilmusicante.
net), u kojem je član
redakcije.
PROZA
kao što je lijep život, do čistote djeteta. Svirala
je za život, svirala je za istinu. Posljednji stav,
posljednji akord, zadrža pedalu nekoliko sekundi
i onda je pusti.
Odmah ustade. Zapljusnu je aplauz
i nakloni se. Tražila je par očiju koje su bile
zatvorene. Nije ih mogla naći tamo gdje ih je
prvi put vidjela. Tražila ih je po dvorani i gle,
nađe ih, par onih očiju koje su bile zatvorene.
Bile su tamo, tik pored izlaza iz dvorane,
otvoriše se i ona ugleda iskru. Onda izađoše,
kroz zatvorena vrata. Znala je da je svirala svoj
trenutak istine. Znala je da ga niko iz publike nije
s njom podijelio. Gledali su njene prste, ali niko
nije vidio nju. Napusti podijum, skoro bježeći od
njega, požurena tim aplauzom i ovacijama koje
su davali oni koji su željeli samo njene prste dok
je ona mogla ostati kod kuće.
Posvećeno Marthi Argerich i Robertu
Schumannu.
20
LUX AETERNA
“Evo nas“, reče jedan prijatelj drugom, vidjevši blago osvijetljenu
žutu fasadu koncertne dvorane. „Daj prvo da parkiram“, dodao je.
Bilo je 19:15, veče 27. januara. Parkirali su i izašli iz kola. Bilo
je hladno. Vozačev prijatelj pogleda u zgradu oblika šatora i strese se.
„Znaš, malo je čudno.“ Vozač ga pogleda i ne reče ništa. Stajali su
vani uprkos hladnoći. Vozač je nekoliko trenutaka posmatrao svjetlo, a
onda reče: „Možda... možda... nije važno. Hajdemo unutra, ok?“ Tako
uđoše. Tako uđoše i drugi ljudi. Mnogo ljudi. Žureći, ne žureći. Foaje
je postajao mnogoljudniji i čuo se žamor, ali bez buke. Bar ne glasno
kao što nekad zna biti. Mnogo ljudi. Čavrljaju u foajeu, zauzimaju svoja
mjesta, stoje u redu za karte, ako ih ima. Nema karata. Ali red je bio tu
u svakom slučaju. Morao je biti.
Oglasi se zvono. Dvorana je ispunjena. Kako su se gasila svjetla,
tenzija je rasla. Bilo je nekog čudnog uzbuđenja i podijum je bio dio
toga. Čitav prizor bio je tamniji i tiši i mirniji no obično. Tišina.
Sunce je napustilo nebo iznad grada i ostavilo ga hladnoj zimskoj
večeri 26. januara. Ljudi su nastavili hodati ulicama ne obazirući se na
to. Ljudi su nastavili da stoje pred gradskim teatrom. Mnogo ljudi. Bilo je
hladno. To nije bilo toliko važno. Promet kroz vrata teatra bio je veoma
živ. Neki ljudi izlaze, drugi ulaze. Drugi su stajali ispred, a njihov broj
rastao. Bilo je svjetla iz uličnih lampi, lažno grijući zidove teatra. Onda
se tik ispred glavnog ulaza zaustavi kočija. Jedan gospodin požuri na
vrata. Kočija obiđe oko teatra i stade ispred vrata na drugom kraju
teatra. I tamo je bilo ljudi. Mnogo ljudi. Gospodin požuri prema kočiji
koja odjuri niz ulicu sa lijeve strane. Nad prizor se nadvi tamna sjenka.
Kočija je žurila kroz ljude na ulici. Zaustavi se pred jednim hotelom. Niko
ne reče ni riječ. Gospodin projuri kroz vrata, preko predvorja, na prvi
sprat, ne dišući. Niko ga ne zaustavi. Zastade za trenutak, naslanjajući
se na zid sa svoje lijeve strane. Onda pođe kroz hodnik. Bilo je ljudi oko
njegovog krajnjeg odredišta. Popriličan broj ljudi. I tišina.
U 19:58 auditorijum je bio ispunjen nepodijeljenom pažnjom. Uđe
prvi koncert-majstor, pozdravljen od strane orkestra, hora i aplauza.
Pusti ton. Drugi prihvatiše. Onda zauze svoje mjesto. Vazduh je odisao
napetošću. Tišina je bila toliko glasna da je vrištala ljudima u uši. Hoće
li proći ta minuta? Ikada?
21
Svjetla su bila prigušena, ljudi nepomični, sve i svi svečano tihi.
I napeti. U tačno 20:00, sa lijeve strane pozornice, istovremeno sa
četvero solista, pojavi se čovjek. Stariji čovjek, čudno mršav i krhak.
Aplauz ga je otpratio do podijuma. Rukova se sa koncert-majstorima,
pozdravi publiku i zauze svoje mjesto. Pognu glavu. Bio je mršav.
Previše mršav. Odjeća mu je izgledala kao da pripada nekom drugom,
viseći na njemu, kao da ispod košulje i odijela nije bilo ništa. Ali
dvije koščate ruke pomjeriše se nagore, a par malenih iskri bljesnu
iz udubljenja u lobanji, tamo gdje su bile oči. Blijedo lice bez obraza
dade znak orkestru da bude u pripravnosti. Desna ruka koja drži palicu
načini veoma spor i lagan pokret, razvijajući mračne zvukove uvoda.
Prvo niski, a onda visoki gudači, ruka, palica, šapat hora: Requiem
aeternam, dona eis…
Otvoriše se vrata i bezvučnim pokretom Gospodinu pokazaše
da uđe unutra. Svjetlo je bilo prigušeno u apartmanu u koji su vodila
vrata. I u predsoblju je bilo ljudi. Gospodin je otišao skroz do spavaće
sobe na vrata koja su bila otvorena. Pored kreveta je sjedio čovjek sa
stetoskopom u rukama. Držao ga je kao da nije njegov. A jeste. Bila
je i jedna dama, da bude tu i pomogne doktoru, ako bude potrebno. U
krevetu je bio stari čovjek s bradom, spavajući. Svi su stajali nepomično,
Dama, Gospodin, Doktor. Jedini zvuk je dolazio od Starčevog disanja.
Gospodinu je u očima bilo pitanje, ali Doktor ga nije primijetio. Gospodin
polako ode do prozora koji je gledao dolje na ulicu. Vidio je ljude kako
prolaze, zastaju, dolaze, odlaze. Vidio je kako posipaju slamu duž ulice
da ublaže buku koja je dolazila od kočija u prolazu. Vidio je bolničke
biltene izlijepljene na zgradama u ulici, kao i u drugim ulicama grada.
Bilo je hladno vani. Bilo je zaista, zaista hladno. Taj prizor ga potrese.
Okrenu se od prozora i vrati se krevetu. Doktor sad primijeti pitanje
koje je nosio u očima. Odvratio je pogledom i Gospodinu se odgovor
nije svidio, te odmahnu glavom. Doktor bespomoćno slegnu ramenima.
Gospodin je stajao sa praznim izrazom na licu.
Iz predsoblja dopre zvuk loma.
Dies irae, dies illa! Bum, bum, bum, bum, udari u bubanj, sruši
zidove, oduvaj krov! Podijum je svjetlo, Sićušni Čovjek je tu, on je svuda,
sve su oči uperene na njega, sve oči, svi ljudi, ustaje iz jame i bori se
da kaže: Ne! Ne! Ne! NE! Bjesnite, glasovi! Duvajte, trube! Tuba mirum
spargens sonum Kovitlajte se, zvukovi! Lomite se! Bjesnite! Duvajte!
NE! NE! NE! NE! NE! iz vrhova prstiju NE! Iz dubine duše NE! Iz onog
22
23
PROZA
što je od njega ostalo NE!
Mlada dama koja je pomagala ispustila
je čašu s vodom. Zvuk koraka okruži spavaću
sobu, tap, tap, tap, tap. Čule su se suze i
lagani glasovi koji su ih smirivali. Starac je
ječao u snu. Samo nekoliko trenutaka kasnije,
bol ga probudi. Doktor odmah ustade da mu
opipa puls. Starac je teško disao, znojeći se,
zatvorenih očiju. Doktor, bespomoćan, okrenu
se Gospodinu bezbojnim očima. Polako izađoše
iz sobe. Doktor stade. Trebalo je vremena dok
je skupio misli da kaže: „Neće vidjeti sljedeće
jutro.“
Sićušni čovjek na podijumu bio je u
širokom polju divljeg cvijeća kuda je prolazila
rijeka zvukova, njen izvor u kontinuiranim
pokretima njegovih ruku, nastavljajući se dalje i
dalje, lagano Salva me fons pietatis…
Doktor izađe iz apartmana na svjež
vazduh. Gospodin sjede na njegovo mjesto. Oči
su mu počivale na Starcu, potamnjene užasnim
odgovorom koji se u njih uselio umjesto pitanja.
Samo je sjedio, zureći, izgubivši sposobnost
razmišljanja, želeći da se prebaci negdje drugo.
Bilo gdje.
Duboki muški glas plovio je na gudačima,
kružeći dvoranom kao podsjećanje, topao i
divan Gere curam mei finis...
Dama se zamijeni sa drugom damom.
Starčevo stanje se pogoršavalo. Ništa se nije
moglo učiniti. Druga Dama kleče pored kreveta
i uze Starčevu ruku, pritišćući je na lice. Kada je
osjetio dodir, on na trenutak otvori oči i ponovo
ih zatvori. Trag suze koja je tekla niz njegovo
lice učini da mu obraz zasija na neko vrijeme.
Uzdasi gudača, tutte le ottave basso;
Sićušni Čovjek skoro siđe sa svog podijuma,
raspršujući svojim prozirnim rukama i bezbojnim
PROZA
licem zvukove koji su dolazili iz dubine uma,
Lacrimosa, dies illa...
Druga Dama je omahivala glavom u
nevjerici i uputila pogled pun preklinjućeg očaja
prema Gospodinu, ne znajući šta da radi. On
nije imao načina da joj da odgovor koji je željela.
A i zbog čega?
Dona eis requiem
Starac izgubi svijest.
Nada oboji vazduh. Odjekujući u velikoj
dvorani, a cappella, Sopran i Alt dozivale su
Jagnje qui tollis peccata mundi polako, mirno, sa
horom; ruka s palicom, ta ruka koja je ostarjela
prebrzo i previše, ta malena ruka od samih
kostiju i kože, to svjetlo, prosvjetljujuće...
Bilo je užasno hladno vani u skoro 2 sata
ujutro. Stanari hotela su bdjeli. Sumornu tišinu
prekinu Starčev uzdah. Sa naporom otvori oči
i posegnu prema Gospodinu koji se približi,
uzimajući ga za ruku sa velikom pažnjom. Starac
je disao polako i teško.
Requiem… requiem aeternam… dona…
dona eis... polako, sa suzama, bez alternative,
posežući za mirom; suze koje su izvirale iz ruku
na kojima nije bilo mesa prale su uznemirene
umove; umove užasnute nepodnošljivim
prizorom tih malenih, malenih, skoro nepostojećih
ramena koja su nosila teret onog što niko od njih
nije mogao ponijeti, a još na nogama, još tu...
requiem aeternam…
Starac pomjeri ruku, pokazujući na stolić
pored kreveta. Na trenutak su svi bili zbunjeni.
Onda neko najednom reče: „Sat?“ Starac potvrdi,
klimajući glavom, na šta Neko uze džepni sat
sa stolića. Tišina je bila posvud u sobi. Starac
pokaza Nekome da otvori sat i prinese ga
njegovom uhu; Neko posluša.
Kratak trenutak tišine a onda povik
24
usamljenog glasa Soprana: Libera me, Domine, de morte aeterna;
umorno je bilo lice Sićušnog Čovjeka, ali morao je da nastavi, morao
je; udari u bubanj Domine, Domine, libera me…
Iz sata se ču melodija, ploveći u Starčevo uho
Zastrašujući crescendo onog što je izgledalo kao hiljadu glasova
i instrumenata pretvarao se u vatrenu kuglu i on ju je oblikovao, on,
Sićušni Čovjek, ne dodirujući je i istrgnu je iz svojih ruku i poslao je
gore gore da raščini nebo me de morte aeterna.
Melodija završi. Starac otvori oči bacajući pogled po sobi, dišući
bez poteškoća.
Piano, piano ; Sićušni Čovjek disao je teško, boreći se za vazduh,
jedva stojeći na nogama, izvlačeći posljednji trun snage da još jednom
posegne za mirom.
Starac se nasmiješi.
Da posegne za mirom sa svakim preostalim mišićem, svakom
kosti svog umornog malog tijela, da posegne za mirom samo još
jednom, po cijenu da padne i ne ustane nikada više, da posegne za
mirom, da posegne za mirom...
I zatvori oči da ih zatvori zauvijek.
Umorne ali sjajne oči i iscrpljeno tijelo koje je izgledalo kao
sjenka onog što je nekada bilo čovjek, zazva Libera me u struggente
pianissimo morendo.
Tišina.
Sićušni Čovjek na podijumu zatvori oči.
shantih shantih shantih
Stotine očiju bile su usmjerene ka podijumu, iščekujući.
Onda se dogodi. Sićušni Čovjek polako spusti ruke. Aplauz
omota krhkog leptirića.
A on siđe s podijuma, sa rukom pohranjenom na njegovom
ramenu, rukom koju nije mogao vidjeti niko. I ljudi su klicali. Mnogo
ljudi. A koliko ih je znalo?
U sjećanje na Giuseppea Verdija, za drugi život Claudia
Abbada, s neizmjernom ljubavlju i poštovanjem.
25
PROZA
Tomislav Pavlek rođen
je 1979. u Bjelovaru.
Živi u Đurđicu, malom
selu petnaestak
kilometara udaljenom
od Bjelovara.
Dosad objavljivao i
neprestano objavljuje
na www.cip.hr pod
nadimkom “grki”
(stranicu preporučuje
svim mladim,
neiskusnim i željnim
interakcije autorima).
Obožava fotografiju
i fotografisanje, pa
većinu slobodnog
vremena posvećuje
tome, ponosan je član
fotokluba «Bjelovar» i
učestvuje u mnogim
njegovim zanimljivim
projektima.
TOMISLAV PAVLEK
DOVIĐENJA MOMCI
Za šankom sjede trojica najbržih na zapadu.
Siječanjsko trijeznilo odvuklo je prozore daleko
od keramičke peći
u koju je konobarica svakih pola sata, sat,
ubacivala pištava drva.
Jedan joj je ponudio drvenu nogu za poljubac.
Drugi drveno oko,
a treći joj je stvarno pomagao ubacivati drva,
čak je i iz šume iza šanka donio dva naramka
onih suhih.
Kad su platili i izašli mahnula im je:
-Doviđenja momci!
BRESKVE
Ljetos su breskve prokisle do koštice.
Neupotrebljive su, ponašaju se poput sirutke.
Postao sam toliko neuredan da sam ih ribao
alatom za sir
i posluživao muhama u praznoj kući.
U moje vrijeme sve što ima veze s ljudima je
prazno,
voće je samo nedužni rekvizit u
mađioničarskom triku
nestanka jedne vrste iz hranidbenog lanca.
Kad ja nestanem onda me pregaze
automobilom
i zapakiraju u plastičnu vreću koja nema
patentni zatvarač,
nego se može grubo, čvorom zavezati odozgo.
Nikome ne govorim da je to ubojstvo ili nesreća,
26
već nastavljam hodati pazeći da mi se ne dogodi slična stvar.
LJETO
“od posla se ne živi, trebaš pisati pjesme”
- kaže mi moj otac duh, bijel od kukuruznog brašna
koje je upravo stjecao.
Dan je bio toliko vruć da se nad kišnim područjem oko šuma
stvorila bijela neprolazna magla.
Bijelo nebo je također blještalo, pa sam fotoaparat
ostavio u njegovoj rezervnoj futroli.
Žena koju sam trebao fotografirati nazvala me zbog znoja
i neusiljeno se raspitivala oko moje jučerašnje nesanice,
koja je zbog ljeta postala prihvatljiva i javna.
ANTON CONAN DOLJE
Ne čitamo, niti se možemo prisjetiti svih pročitanih knjiga.
Čudovišno kosmat, Sherlock Holmes hoda u gaćama za kupanje
i komadićem ugljena crta paralele po tvom ugibljivom tijelu sobarice.
Glasno izvikuje! Broji i uočava rebra, izaziva ih logosom i
traži im što vjerodostojnije hermeneutičko ozračje.
Trenutno se nalazi na slovu “G”, pojam “Gastronomija”.
Zbog lošeg pamćenja sve dobivene zabilješke stapa u rimu stihova,
ne bi li sutra, utorkom, bile objavljene u idućem izdanju “Jutarnjeg
lista”,
koje se prodaje po budzašto cijeni od 29 kuna.
JESEN
Jesen, jesen.
Djevojke ljepotice odlaze iza ugla, jednostavno kao ništa ulaze u
dućan,
vraćaju se s vrećicama do obitelji, i beskonačno dugo idu u školu.
Pretužne starce pak, bacaju u ludnice,
27
u iste sobe s onima koji su si namjerno prerezali žile.
Ne dozvoljavaju im da ulice prelaze pješačeći bez smisla.
Jedna postarija žena kojoj je lani umro muž hospitalizirana je zbog
nesanice,
liječe je tabletama za spavanje od kojih cijelu noć spava.
BILJANA MARKOVIĆ
VRTOGLAVICA
Slušaј, more tutnji:
toliko
glasova
U srebrnoј modrini, toliko mogućnosti,
A јedna јe prava.
(«Odiseј kod Feačana», Ivan. V. Lalić)
Ništa ne bi bilo drugačije da sam ga video trenutak ranije. Da je
njegova jakna od žute jelenje kože proletela kao odraz u retrovizoru,
neki trenutak ranije, opet ne bih dozvolio sebi da tada, dok sam mogao
nešto da promenim, postupim drugačije. Pomislio sam, ne, to nije on,
i rekao vozaču da ubrza. Kroz predele koje sam znao oduvek, a tako
retko na njima zaustavljao pogled poslednjih pet godina, provlačila se
misao da to ipak nije mogao biti niko drugi. I na kraju, na bezbednoj
razdaljini, priznadoh sebi da je to morao biti baš on. Koristi poslednju
šansu da se k’o deus ex machina pojavi, da reši nedoumicu, da se
konačno uspostavi divinalna ravnoteža između uzroka i posledice i
da se priča, kao jabuka hitnuta u vazduh, zaustavi za trenutak, pre
28
“I da, gospodo, ja kao Rastko Petrović
pišem najlepše (dramska pauza) za vreme
putovanja”. A iskreno, nikada mu nisam verovao
da je pisao u jednom dahu, “na hartiji kupljenoj
u duvandžinici prekoputa”. Nema rečenica bez
poigravanja lakih drvenih komadića!
Opet, razmišljam preko kuća u predgrađu,
preko olistalih stabala, to je on, to je sasvim
sigurno on, i znao sam to čim sam, možda i pre
nego što sam ga ugledao! Čak i jakna od jelenje
kože, ne bih se smeo zakleti da to nije ona ista,
od pre (koliko već ima?) deset godina?!
I tu sam rešio da moj boravak mora biti
skraćen, kraći od dvodnevne posete koju sam
planirao. Ceremonija oko sahranjivanja bi
trebalo da јe završena, nazdraviću Starcu, kao
što sam mu obećao. Neću “potezati tefter”, jer i
to sam mu obećao. Sve јe ionako bilo prokleto
davno. A Starac јe јedini kome sam pričao o
sebi.
29
PROZA
konačnog posuvraćivanja u ništavilo - pomislih,
pokrenuo se kotač mojih razmišljanja, i krenula
rečenica za rečenicom. Prevukao sam prstima
preko korica notesa, u desnom džepu kaputa
(ja uvek i sve beležim), a onda, sasvim teatralno
(pisao bih skučen beslovesnošću trenutka koji
prolazi, nezabeležen) i preko penkala, Isidorinog
poklona za godišnjicu braka. Ne, ne, ja pišem
svojim jedinim penkalom, tako bih odgovorio, u
novinama, na pitanje da li pišem na računaru. A
stari Hemingvej je davao konačni oblik mislima
oštreći olovku, a drveni otpaci su se poigravali
u lakom letu pre konačnog upokojavanja, na
papiru.
Biljana Marković.
Ona druga, koja se
ovde potpisuje njenim
imenom, piše, studira
književnost, šeta
ulicama Amsterdama,
zastane za trenutak,
možda mehanički, da
pogleda izlog neke
knjižare, svoju zaigranu
siluetu na nemirnoj
površini vode kanala
Spiegelgracht... Zajedn
ičko im je oduševljenje
Borhesom, Manom,
autobiografijama i
slikama našeg oca...
Ona nastavlja svoj
svakodnevni život da
bi ona druga mogla da
se bavi literaturom, i
to i nju na neki način
opravdava... Odatle
je njen život bekstvo,
gubim sve, i sve pripada
zaboravu, ili njoj.
Ne znam koja od nas je
napisala ove rečenice.
Pod granama oraha, vlažna raka, ljudi u crnom, kao na flamanskim
slikama, prilike zaustavljene u pokretu. Nisam slušao plač, nema
mnogo plača na očekivanim sahranama. Preskočili smo i službu u
crkvi. Ucveljena starica nije videla od suza, žene su je pridržavale. Ne,
ništa nisam zabeležio, ni u mislima. A opet: lica maskirana u tragičnu
ozbiljnost, lica koja govore “eh, da...”, lica mizantropa, lica staraca koji
prizivaju potop. Tu negde i ja, ali jedan korak unazad, u bezbednoj
poziciji pripovedača, povlačim se dok se voda zaklapa nada mnom, a
na površini plutaju ostaci pređašnjeg života. Nisam verovao da moram
da pišem, verovao sam da želim. A sada me zbunjuju drhtavi pokreti
prstiju koji prelaze preko kožnog prekrivača notesa. Kao da je život
unutra, nekim čudom već upokojen na naizgled praznim listovima a ova
strašna kopija koja me okružuje i plaši јe samo san, jedna od jezivih
mogućnosti. I lica koja su naizgled posvećena spuštanju kovčega,
skriveno, pod trepavicama, prate pokrete moje drhtave ruke.
Neki su se već udaljavali. I tu, kao u snu, zaigrale su se svetlost i
senka preko njene prilike u tamnoljubičastoj haljini, stegnutoj u pasu.
Zbunjen, zastao sam, ozaren njenim osmehom. Bez reči. Nisam nikada
kasnije mislio o njoj, da sam mislio, mislio bih da je daleko, da nije
živa... i da ne treba da mislim.
“Lepo od tebe što si došao” - rekla je, a ja sam nekim nemuštim
rečenicama pokušao da odgovorim da mi je drago što je vidim, da lepo
izgleda, da se nije promenila.
“Pominjao te je, i meni je pričao o tebi...”, zaćutala je za trenutak
dok sam pokušavao da zapalim cigaretu, da pronađem malu zavetrinu
(od vremena, zapisao bih), “pričao je o vama, o studijama... čekao ga
je, gledao je u vrata, do poslednjeg trenutka. Zamisli, nije došao, nije
se ni javio”.
Uvukao sam dim, video sam da je boli, možda je očekivala da je
privučem i zagrlim, kao što bih nekada. Skupio sam snage da pitam
da li zna šta je sa njim. Ona je brzo odgovorila da ne zna. A zatim mi
se kroz oblak dima učinilo kao da se zavrtela, zaplela u crnu povorku.
Dobacila je pogled koji je trebalo da znači da ćemo se videti, kasnije.
Neki su već odlazili na ručak, to sam morao da obećam - ručak pod
30
orahom, u gornjem dvorištu. Ruka mi je nesvesno beležila, na papir, pa
u zaborav, ili u daleko sećanje...
Tada sam shvatio. Ni stara, ni braća, ni ona, niko ne zna da se
On ipak vratio. Posle deset godina, tri dana nakon smrti svoga oca.
Saznanje da ja jedini znam da on stiže, za neki minut ili sat, da ja
jedini mogu da predvidim sve što će se desiti me, začudo, zabavilo. Po
ko zna koji put u životu ja sam sveznajući pripovedač, pomislio sam i
nasmešio se samom sebi ironično. Pa da prišapnem svojim likovima?
Da šapnem ovoj zaboravljenoj lepotici pod krošnjama? Šta nju, moju
Emu, razlikuje od likova koje sam stvarao?... Ali brzo sam se uozbiljio,
rešio da ćutim, i da boravak bude još kraći. U mislima sam se susretao
sa njim, na milion načina, i nijedan od susreta mi se nije činio mogućim.
Sve bi trebalo ponovo preživeti (izgovoriti – preživeti).
Ne znam kako sam se našao na onom starom delu groblja, nasuprot
dragih, ćutljivih imena. “Ćutljiva?”, prošaputah, i opet iznenadan poriv da
to zapišem?! Da, ćutljiva, jer me nikada nisu podučavala o životu, ćutljiva
jer sam pisao često, o svemu, ali nikada o njima. Da govorim o drugim
ljudima sada bih nadovezao priču o pisanju ko što uvek nadovezuјem,
u stilu ovoga ili onoga, moje besmislice, moja razmišljanja u kojima vas
nije bilo, moji kompromisi i odstupnice. Moja ironija, kao oružje jače od
svake patetike. Sad više nemam za šta da se borim, i nikako ne protiv
vas. “Za pokoj duše!!!” Nazdravih iz pljoske, one, u koju mi je Starac
nasipao “onu” rakiju “za mene” i namignuo.
Još samo brza poseta kući. Ema u ljubičastoj haljini će pomagati
pri ručku, a ja ću pokušati, po ko zna koji put, da objasnim kakav sam ja
to doktor koji nikoga ne leči... Pričaće o tetka Magdi koja je “pročitala”
moju knjigu i Videla da ja tu nešto “ovo-ono”, zna ona Lepo šta je tu,
i Koga ja tu, i To mi ne valja. Sedeo sam za stolom, sećam se, nisam
mogao da zaustavim drhtanje: “On stiže”, bilo mi je na pameti. A znao
sam da je već tu, jer su sve priče u stvari priče o Bludnom sinu, svi
žele da znaju samo jedno, gde je on zapravo i zašto se nije pojavio.
Zato su se i okupili oko mene, zato sam im sada još sumnjiviji. A moja
nemirna savest je opet prevlačila preko listova notesa u levom džepu.
Da, sve je lakše od ovoga: i noći kada se borim sa prvom rečenicom,
i prepirke sa Isidorom. Sve je lakše od neupokojene prošlosti, koja
me poslužuje kafom, nespretno prerušena u prelepu ženu koju sam
jednom voleo (da, previše patetike u ovoj formulaciji, zapisao bih na
31
margini). Pod krošnjama oraha kao da se vreme nije prostrlo između
nas. Okean vremena po kome plivaju uspomene na moj jedini život,
sa njima. Uzdah je mogao da joj kaže da je bilo teško, bez misli na
nju, sa svim tim ljudima koji postoje samo u mojoj glavi i u bednim
sveščicama u kožnom povezu. Nepostojeća gungula kojom sam
se borio da priznam da sam jednom zauvek poražen, od nje (čiji se
smeđi pramenovi uvijaju oko vrata koji jako dobro znam kako miriše).
Posle koliko godina, Emilija?, rekao bih joj, naša mladost, ti i on, tako
iznenada, moj odlazak, i sada ova slika iskvarena mojim vrludanjem
između zapisanih reči i ovoga što me okružuje, makar već kao sećanje.
To sam joj govorio, ćuteći, davno spustivši pogled, jer sam se plašio da
u njenim očima prepoznam da ne znam onoga kome bih želeo da se
jednom, za svagda, ispovedim.
I onda je krenula vrtoglavica. Od trenutka kad sam ga ugledao,
počela je u glavi da se vrti jedna druga mogućnost, kao da se nisam
još na početku odlučio za suprotno. U toј priči podјednako realnoј ja
njega dočekujem sa raširenim rukama, i kažem, kao nekada, posle
besmislenih prepirki, na engleskom “water under the bridge, no hard
feelings, jel da?” Primam ga u svoj automobil, pridržavajući ga za
drhtavu ruku, i sada on i ja- putujemo! I nema krošnje oraha, nema
ljubičaste haljine… ta priča se odviјa uporedo, i јa sam nemoćan da
јe pratim јer počinje јoš јedna, vrtoglavo se odvija u moјoј glavi i traje,
poništava prethodnu. Tu joj јa priznajem, na sahrani, da sam ga video,
i da samo što se nije pojavio i sada ona drhti u mom naručju. Slika se
zamućuje i sada me njegova majka miluje po kosi, kao da sam i dalje
onaj mali, komšijski klinac, koji kao svako dobro dete pije svoje lonče
mleka i grize komad hleba i masti sa alevom paprikom. U toj priči ja je
pripremam na to da on samo što nije tu, i ona me više ne vidi od suza
koje naviru, sa čudnim olakšanjem ostavljam staricu u njenom sobičku,
da čeka povratak sina lutalice. A Starcu, kao da јe јoš uvek živ, uz cug,
kažem: “Stari, samo što nije stigao, sećaš se, rekao sam ti jednom...
ima nečega i u ovoj mojoj nauci. I ova tvoja priča, Stari, i ona je već
napisana, davno...”
Da, zaplele su se u glavi sve mogućnosti od kretanja na put.
Sve neispričane priče. Priče od reči kojih bi se oslobodio, od drvenih
otpadaka koji se zaigraju pre nego što se smire na hartiji. Samo da mi
32
PROZA
je trenutak mira, da mogu da izvučem papir i
penkalo, da uvedem red i smisao. Izvinio sam
se. “Umor od puta”, rekao sam. Susreo sam
njen zabrinut pogled, ali neko ju je pozvao i ona
je morala da se okrene.
Nisam video staru kuću. Nisam potražio
ranu prepisku koju sam želeo da pronađem,
ni prvi objavljeni rad... Zamolio sam vozača
da isključi muziku, izvukao sam notes, otvorio
sasvim prazan list. Da, sasvim prazna strana
za svaki novi dan, i od svih mogućih priča
samo jedna jedina će ostati na papiru. Počeo
sam da pišem: “Ništa ne bi bilo drugačije da
sam ga video trenutak ranije...” i vrtoglavica se
stišavala.
MIROSLAV CMUK
ĐURĐICE
Njezina je soba jednog jutra odisala
mirisom kojeg nikako nisam mogao prepoznati.
Naprezao sam nos poput lovačkog psa, ali
uzalud mi je bilo krhko sjećanje, i uzalud mi je
tada bila sva usvojena pamet svijeta, miris mi
je bio stran baš onako kako mi je stran miris
cvjetova vanilije ili miris magnolije koji nikako
da upamtim.
«Đurđice», rekla je tiho, poput šumskog duha
koji riječi izmjenjuje samo sa djetlićima, taštine
radi.
33
Miroslav Cmuk rođen je
3. 4.1983. u Varaždinu.
Studira hrvatski
jezik i književnost u
Osijeku. Objavljivao u
«Quorumu» i književnoj
reviji «Marulić».
Objavljuje književnu
kritiku u «Temi».
«Đurđice mirišu», dodala je još tiše, nekako sramežljivo, s onim svojim
dječjim osmijehom na licu. Taj osmijeh ću svakako pamtiti do svoje
smrti.
«Pretjerala sam s mirisom i sad je on zagušljiv, a ne ugodan onako
kako sam htjela da bude. Pa miris više nije miris, nego smrad», odala
je pa zašutjela, i prepustila mi riječ.
«Neka, ne smeta, pusti sad, nije to toliko važno», pokušao sam je
utješiti, ali ona je nastavila prozračivati sobu, baš kao da ništa nisam
rekao, tako da sam se zbog toga osjećao nevidljivo, kao da me zapravo
nema u sobi, jer moje riječi su ponovno bile zanemarene od njezinog
uha. «Kao da me nema», ponavljao sam, «kao da me nema u ovoj
sobi, opet vodim monologe…»
Dobro pamtim dan ispunjen đurđicama (točan datum ne pamtim). Sjetim
ga se svaki put kad mi miris đurđica uđe u nenadražene nosnice. I
tada se lako sjetim crta njezina lica, i njezine sobe što je bila ispunjena
umjetnim mirisom đurđica. Tu sobu nikad nisam zatekao u neredu,
prizor bi uvijek bio isti: fino namješteni kreveti, poluprazni radni stolovi
i snježno bijele zavjese…
…S lakoćom se prisjećam iskrenog smijeha koji mi ovog časa odzvanja
u ušima baš kao da je pored mene, usred prozračne šume što čisti
pluća i čini da ljudi dožive Metuzalemove godine. I sve mi bude nekako
teško pri srcu kad se sjetim nje, to jest, kakva je nekad bila. I unatoč
tome što me boli sjećanje na nju, tražim mirišljave đurđice po šumi,
prisjećam se svih trenutaka provedenih s njom, vremena kad sam znao
i volio nasmijati ljude, vremena kad sam se znao smijati svojoj gluposti,
vremena kad sam se svako malo od srca rasplakao zbog nečije
nesreće, vremena kad sam započeo izbjegavati duboke međuljudske
odnose jer sam primijetio kako često, posve nesvjesno ili djelomično
svjesno, veoma lako povrijedim ljude koje volim i do kojih mi je stalo.
Uviđam kako lako povrijedim bližnje lošim riječima koje se lako pretvore
u beskonačne rečenice bez dubljeg i ljepšeg smisla.
Ovdje, usred prozračne šume, nema nikoga osim šumskih životinja koje
se ne mogu vidjeti, nego samo čuti, nema šanse da ću ovdje nekoga
povrijediti. I bit će da je to glavni razlog zašto sve češće odlazim u
šumske hramove što mi čiste začepljena pluća koja me probadaju.
Osjećam veliku želju za cigaretom, ali se suzdržavam. I kavu sam
prestao piti samo da bih se riješio teško utažene želje za cigaretom.
Drugi razlog zašto odlazim u šumu, nikako manje važan od prvog, jesu
34
mirišljave đurđice koje tražim samo da bih se što lakše sjetio nje, pa da
me zbog nje zaboli u srcu. Onda uvidim kako još žive neki djelići mog
sadomazohističkog srca, da nisam posve umro iznutra, da sam još
uvijek čovjek, makar djelomično, makar usred šume s kojom pokušavam
nadomjestiti ljudsko društvo. Danas me smeta sve osim nježnog lahora
što se poigrava s mojom kosom boje plamena koja govori kakve je boje
moja narav koja će jednom, odjednom i bez posebnog povoda i bez
šibica zapaliti prvi i možda posljednji šumski raj u kojem se osjećam
kao čovjek s rak-ranom što ne može samo tako zacijeliti, s ranom što se
bez posredovanja neritmično otvara i zatvara poput kakvog podivljalog
lifta kojem je prošao vijek trajanja i mehaničkog dostojanstva.
KAO DA JE AMERIKA IZMEĐU NAS...
Ja, Danilo, mladić od dvadeset i dvije godine, nerado
upotrebljavam riječ anđeo jer čvrsto sumnjam u njegovu postojanost.
Nepojmljiva mi je mogućnost da me neporočno biće čuva od silnih
opasnosti što neprestance vrebaju, teško povjerujem u nešto što ne
vidim, u mnogočemu sam skeptik, posebice kad se radi o duhovnim
sferama. Moj um ne može probaviti neke vjerojatnosti, uvijek traži
opipljive i vidljive dokaze (koji u sebi sadrže 99.99%), ne zadovoljava se
mogućim, već provjerenim. Anđele sa slika nikad ne vidim na ulicama
ili u svečanim dvoranama, ne vidim ih u restoranima i šumarcima, ne
vidim ih nigdje, onako nasmijane s bijelim krilima, pa ih zato svrstavam
među teško ostvarivu mogućnost, klimavu vjerojatnost. Riječ anđeo
najprije me sjeti na grupu kojom u zadnje vrijeme hranim uho, na
Azru.
Kao dijete, gledao sam anđele u roditeljskoj sobi u kojoj sam
spavao do desete godine. Tamo su anđeli bili nasmijani, zarobljeni u
velikoj uramljenoj slici što je visjela iznad mene na zidu kao što čekić
visi u prastaroj kovačkoj radnji. Nerijetko sam se pitao kada ću postati
anđeo i hoće li me jako boljeti rast krila. Anđelova krila su me se tada
posebno doimala, dok se danas s prezirom sjećam takvih ili sličnih slika,
ljut na sebe što sam nekad vjerovao u nešto što mi danas (ponekad)
izgleda prazno i besmisleno, čak nerazumljivo i strano, ljut na dijete u
meni koje je s lakoćom moglo povjerovati i u najveće laži.
35
Dakle, teško povjerujem u neopipljivo, u nevidljivo. Nije to lako.
Danas teško povjerujem i vjerujem u vidljivo, a kamoli u nevidljivo.
Sjećam se, pitao sam starog Lazara: «Ima li anđela?», a on je samo
odmahnuo rukama kao da tjera nasrtljive nevidljive muhe koje najviše
napadaju u ljetnim mjesecima i rekao: «Mnogo ih je. Cijela vojska. Ali
postoji problem u svemu tome: vidiš, anđele primijetimo tek kad umru,
prije ne.» Nakon toga je odmahnuo rukom, starački sporo, što je bilo
tipično za njega. Uvijek je odmahivao kao da to radi posljednji put, kao
da odlazi na neodređeno vrijeme do Kube kojoj se divio.
Taj čudni čovjek čangrizave i podvojene naravi, moj samotni susjed
Lazar s vodenim očima, umro je kad sam napunio osamnaestu. Kažu
mi neki: «Upravo zbog njegove smrti osušio se njegov debeli hrast.»
Nakon njegove smrti shvatio sam kako je on bio ostarjeli anđeo, izgledom
sličan onom iz Marquezove priče. Pretpostavljam, ako postoje ostarjeli
anđeli, imaju vodenaste oči poput Lazarovih. Ne znam više tko, ali neka
pjesnička duša na Lazarovom sprovodu je rekla: «U Lazarovim očima
živjela je najdublja rijeka, nepresušna.» Bio je duša od čovjeka. «Pravi
ljudski anđeo», ako se mene pita.
Mater mi i danas tvrdi da je podrugljivo podrignuo prije nego
je uzdahnuo. To se kosi s Lazarovim navikama. Naime, on je bio
pristojan, pedantan, ali i zajebano kompliciran kad je trebao objasniti
neke svoje stavove koje nije preuzeo iz neke svete ili znanstvene knjige,
već osobne stavove koje je izgradio vlastitim razmišljanjem, stavove
koji su proizašli iz srca, nenadano, neplanirano, poput izvora nasred
pustinje koji izbije na površinu onda kad mu se čovjek najmanje nada.
Takvi stavovi su najljepši, najrjeđi, i najviše napadani, baš zato jer se u
pravilu ne nameću drugima. Samozatajne su prirode, siti slave.
* * *
Nerado koristim isprazne fraze. To me užasno ljuti, sva ta
frazeologija i lažni moral, fine riječi i gruba djela. Netko bi pomislio: «Pa
ovog čovjeka sve može naljutiti.» Ne običavam potvrditi ono u što ne
vjerujem, premda tim svojim iskrenim i nipošto blagim izjavljivanjem
često povrijedim sugovornika koji je najčešće nepokolebljiv u svojim
uvjerenjima. Neki ljudi koji vjeruju u anđele naljute se na mene kad
im kažem da sumnjam u njihovo postojanje. Sumnja je moje glavno i
jedino oružje.
36
Skoro pa počinjem vjerovati u dobre anđele (sada, ovog trena,
mislim kako su anđeli samo plod kakve spisateljske ili dječje mašte)
odjevene u bijele haljinice kada sam u društvu meni drage osobe V. koja
stalno nađe vremena za jedan kvalitetan razgovor onda kada u mojoj
glavi zavlada teški emocionalni nered. Pored nje sasvim primjetljivo
cvjetam od silne radosti što u valovima skladno uđe u moju podosta
usamljenu nutrinu i ispuni silne rupe radi kojih ponekad danima nisam u
stanju normalno izgovoriti smislenu rečenicu i gledati dovoljno pozitivno
sve životne katastrofe.
V. me usmjerava prema divnom dobru, tješi me kad me ispuni
tjeskoba, pasivnim i aktivnim putem me nagovara na plač za koji čvrsto
vjeruje kako dobro djeluje na čovjeka. Za sebe kaže: «Ne volim plakati
u javnosti. Posebice ne kad sam okružena poznanicima.» Meni to
govori kako ne želi da prolaznici i poznanici pomisle kako je ona iznutra
slabašna i u mnogočemu neiskusna duša i ništa više osim toga. Ona
najbolje zna koliko je snažna, mislim, zna koliko loših događaja može
podnijeti u jednom danu.
Kada pričam, ona nijemo šuti i samo pozorno sluša. Nikad me
ne prekida naglim ubacivanjem, već čeka svoj red, što veoma cijenim
kod ljudi. Nikad ne provjeravam njezinu koncentriranost, ne postavljam
joj iznenadna pitanja na koja mora brzo odgovoriti. Ona nije medvjed
koji jedva čeka zimski san od tri mjeseca, ona je prevrtljiva vjeverica
kojoj nijedna krošnja nije dovoljno velika i jaka za skakanje, vjeverica
sa smaragdnim repom. Za nju bi Lazar rekao da je anđeo, možda bi ju
i uspio zavoljeti, premda su u selu svi govorili: «Lazar je nesposoban
za svaku vrstu ljubavi otkad mu je umrla voljena žena Metka koju je
volio više od života.» Nije istina, mene je volio kao što me volio djed
Crveni.
V. nije jedina koju volim na taj način. Tako volim svaku ženu za
koju mislim da ima dobro razvijenu nutrinu (I., M., N., S....). Sudove o
nutrini donosim nakon nekoliko razmatranja, nastojim nikad ne juriti,
već uvijek oprezno sagledavam kao bradati posjetitelj kakve bizarne
izložbe amaterske fotografije.
37
PROZA
ŽELJKO OBRENOVIĆ
PRIČA O DVA DEČAKA
Željko Obrenović rođen
je 1982. u Valjevu.
Student je četvrte godine
Srpske književnosti i
jezika. Veliki fan grafičkih
novela Dave McKean-a
i filmova Takashi Miikea. Dok stvara prati ga
muzika Steve Vai-a
i A Perfect Circle-a .
Kontakt: [email protected]
Bila su dva dečaka. Dečak 1 kupi hleb u
prodavnici i donese ga kod dečaka 2 da jedu.
Dečak 2 jedući hleb slomi zub zagrizavši strani
predmet, za koji se ispostavi da je nekakav
šraf. Pekar, čiji su hleb jeli, nije voleo da
prosejava brašno, pa je njegovom nemarnošću
prouzrokovana ova nesreća. Dečak 2 baci
onaj šraf i preseli se sa roditeljima u susedno
mesto. Onaj kamiondžija, što je vozio brašno
u pekaru, nađe šraf i pričvrsti ga na svoje
vozilo (crvenu «skaniu»), koje ubrzo proda ocu
dečaka 1. Ovaj u vožnji zaspi i pregazi pekara
koji se vraćao sa posla. Ode u zatvor. Tamo
upozna nekog čoveka koji je tu dospeo jer je
voleo da ubacuje različite objekte u hranu, i gle
paradoksa, radili su u zatvorskoj kantini.
Posle nekoliko godina izbije građanski
rat i u nekom njegovom kadru vidimo kako stoji
dečak 1, držeći pištolj na čelu dečaka 2, stranca.
U poslednjem momentu ga prepoznaje po
slomljenom zubu. Želi da ga ostavi živog, ali onda
mora da ubije jedinog svedoka, nekog matorog,
bivšeg robijaša. To je onaj što je robijao sa ocem
dečaka 1. Njegovo telo pojedu svinje pekareve
porodice koje su tuda slobodne šetale. I baš im
je bio ukusan, posle sveg onog hleba iz pekare.
Kamiondžija, koji je sad vozio vojni kamion
(zeleni «dajc»), nađe svinju i pojede je. Kasnije
dobije trovanje i umre. Sahranio ga pekarev sin
koji je posle porodičnog bankrota postao grobar.
Dečak 1 i dečak 2, u obelodanjenoj pederskoj
38
vezi (voleli su ovu politički nekorektnu reč), dođu na sahranu oca dečaka
2. Poveli su i dete, usvojeno iz sirotišta Prva partizanka u kojem ga je
pekarev sin ostavio. Otac dečaka 1 je sad radio kao privatni detektiv
(samo što se to zbog njegove kriminalne prošlosti nije tako zvalo) i
imao je zadatak da uhvati zločinačku grupu, vandale ili sataniste, koji
noću vršljaju po groblju na Beloj Čuki, skrnaveći ga.
Jedne noći, jureći te probisvete među humkama, spotakne se o
slomljeni krst, udari glavom o spomenik kamiondžijinog groba i umre.
Tako je jedna generacijska povest okončana.
SKRIVENO UNUTRA
Koračao je ulicom, bezvoljno. Iz slušalica u njegovim ušima
dopire muzika, koju u nekim momentima ni ne primećuje, a opet nekad
mu se čini da ga samo još više uljuljkava i zatvara u čauru autističnosti,
koja ga u poslednje vreme, bez nekog reda, ali u vidu aritmetičke
progresije, polako zatvara. Sluša note koje se oblikuju i taman kad mu
se učine bliskim i razumljivim, izgubi ih. Više ne oseća svet koji prolazi
pored njega. Pokušava da gleda, da vidi ljude pored, da uživa u lepoti
življenja. Uzalud. Zavarava sebe. Kada mu naiđe ono njegovo, ništa tu
ne pomaže, ni Tai Chi, vežbe disanja. Ništa. Mrzi te dane. Destruktivna
kreativnost. Da, to je najpribližnije odrednici njegovog stanja. Pročitao je
jednom kako je neki muzičar, sada već odavno mrtav, na pitanje koliko
pesama nedeljno napiše, rekao, kao, da u lošoj nedelji napiše 10, a u
dobroj nijednu. Savršeno se slaže, doduše, on nikada nije komponovao
muziku, ali pretpostavlja da svaka umetnost podjednako izjeda telo
koje je zaposela. Autokanibalizam. Voleo je ovo da citira kad god bi ga
pitali “Kako pos’o”, to mu je omiljena, pored one Mikelanđelove, ali o
tome drugi put. Legao je kasno, ustao rano, bez nekog bitnog razloga,
samo iskušava cirkadijalne ritmove, trudi se da nađe najadekvatniji.
Budući budan, rešio je da izađe iz jazbine u potrazi za žrtvom. Krenuo
je do pošte da obavi neke birokratske formalije, koje su već duže bile
na stand by-u. Mogao je to i preko interneta, ali, kao što rekoh, nema
naročitog razloga, ni povoda za njegove postupke, osim udovoljavanja
sopstvenom biću. Nadao se da će šetnja pomoći, prevario se. Postao
je toga svestan već u prvih 706 metara, pređenih od ulaznih vrata do
mesta gde je sreo poznanicu Munk. Veoma privlačna crnka, opijajućeg
39
pogleda. Da nije u ovakvom stanju pozvao bi je, sigurno, kod sebe i
završio sa njom u krevetu, ali nije. Razmenili su glupave fraze, toliko
izlizane od korišćenja da su ih ponovili nekoliko puta, nesvesni toga,
kao i odgovora na njih. Kad bolje razmisli, pomalo mu je krivo što je
sad nije kresnuo, verovatno bi to bio bolji izbor od ove besmislene
šetnje. Tako je slatka, čak i talentovana, bez obzira na opšte okolnosti,
ali neće još dugo. Revidirao bi stav, promenio izrečene rečenice,
iskoristio bi propuštenu priliku. Ko zna da li će imati novu? Na ove misli
je polako pala crna koprena platna jedara zaboravnosti, ali je još uvek
predomišljeno klimao glavom levo-desno, skupljajući usne, bez svesti o
tome i razlogu te akcije. U tome ga je prekinula ciganka, prosjakinja, sa
detetom u jednoj ruci i ispruženom drugom rukom kojom traži novac.
“Bato, daj neki dinar, kaki si mi lep d’si živ i zdrav”, mumlala je, po
ko zna koji put ovog dana, reči bez značenja, koje su se odavno
personifikovale, postavši aparat za prozvodnju novca.
“Beži, bre, od mene”, pokušao je da je zaobiđe, ali ga je onom,
slobodnom rukom, uhvatila za rukav kaputa tako da je bio prinuđen,
više instinktivno, nego namerno, da je odgurne od sebe.
“Kako samo smrdi!” Zauzimale su reči prostor u njegovoj memoriji, ali
nije to ono što ga je plašilo. Prljava tuberanka, ciganka u neprestanom
kontaktu sa novcem, sitninom, bakterijama, mogla je omogućiti virusu
idealne okolnosti da mutira u ko zna šta. Bilo je takvih slučajeva. I šta
onda? Nije hteo da se zarazi, pogotovo ne sada. Kada ju je konačno
prošao, osetio je izvesno olakšanje i adrenalin.
Ne misliti, kako to želi!
“Znam ja tebe, znaš. Misliš da možeš da gaziš sirotinju jer si bogat. U
novine ću te dadnem, si čuo?” - vrištala su usta, očigledno naviknuta
na ovakve ekscese. “Podaj mi neku paru da ćutim, živ mi ti.”
Samo se osmehnuo, ne osvrćući se, i podigao kragnu kaputa, shvativši
da je ipak hladnije nego što je očekivao.
“Još i ova jebena magla!” Iako kiša ne pada, kosa mu je već vlažna.
“U novine? Ona mene u novine? Pa zar sam tolika zvezda?” I pored
sve svoje nadmenosti pitao se ovo svakog dana. Nije on neki glumac,
ma koliko voleo to čime se bavi i predavao mu se ceo. Još kao mali je
gledao stare, dvodimenzione filmove, sa pravim glumcima, i divio im se.
40
Voleo je Angelinu Jolie. Zamišljao je da bude njen partner, ljubavnik,
drug, iako zna da ju je vreme odavno pregazilo. Detinja igra koja je
prerasla u životni poziv. Sticaj okolnosti. Dobar. Tih filmova više nema,
svi likovi su kompjuterski generisani, ali pozorište je živo i iznenađujuće
popularno, za razliku od ovog novog hologramskog, s obzirom da je
pre par decenija bilo na samrti.
Kada su 2057. završili sa izgradnjom brane u njegovom mestu V,
porasla je vlažnost vazduha, praćena gustom maglom, ili je ona njome
uzrokovana, nikad mu to nije bilo jasno, a nije ga ni zanimalo. Ono što
zna je da 75% građana boluje od mutiranog virusa, stare, tada izlečive
bolesti, tuberkuloze, ne može a da se ne nasmeje, kao što je bilo grad
Jazz-a i one daleke 2005, kako je čuo, grad menadžera i ekonomista,
stvorenih u novootvorenim, tada aktuelnim privatnim univerzitetima.
Pesnici. Da, skoro svi. I ona ciganka dok prosi 100% pakuje
rime, koje u kući, u pauzi između brojanja sitnine, baca na papir. Kao
što su davno u doba romantizma svi pesnici bili sušičavi, tako su danas
svi tuberani pesnici. Kako neko reče “biti umetnik, a ne biti bolestan…”
Zbog toga mu je žao zbog one Munkove, neće još dugo, odlazi u
najbolje doba, polako se gasi, dok se njena duša u potpunosti ne istoči
na papir, ostavivši praznu ljušturu tela, kojoj, lišenoj duše, ne preostaje
ništa drugo nego da umre. Trebalo je da je kresne.
I tako je on-glumac postao zvezda. Nije on dobar. Za grad
pesnika, odličan je. Ali ga troši, gluma ga polako odnosi, kao virus
pesnike. Lišće žuti, zeleno se javlja, a on vene bez obzira na godišnja
doba. Ipak, zadovoljan je. Mnogo toga ima: udoban život, novac, ribe
koje poželi. Šta više? A i te njegove faze, nije to stalno, samo ponekad,
kad uskače u lik, tad je najgore.
“U novine, ona mene? A šta misli time da postigne, da neće možda da
me izbace iz pozorišta? Ja sam ovde Bog”, oholo je rezimirao misli,
ironično se nasmejavši potpuno svestan svoje nedodirivosti. Skoro kao
predsednik, mada bolje, samo da je još psihički stabilan. Ne buni se.
K’o predsednik, malo li je? Moć. Počeo je da diše normalno, ponovo se
nasmejao, odahnuo je.
41
“To je moj Tai Chi”, rekao je naglas, mada to niko nije primetio, nikoga
nije briga. Muzika sa njegovog uređaja se smenjuje, ali on ne mari,
važno je da grmi, prija mu, diže. Ni traga pređašnjoj nervozi. Čuo je da
sad devojkama ugrađuju uz silikone mp3 plejer u sise sa komandama
na bradavicama. On u sebi ne bi mogao da trpi nešto slično, ali mogao
bi da nađe jednu tu, dopunjenu. Još kad ne bi bila pesnikinja! Prošao je
pored nekih devojčica, koje su se smeškale uz poglede prepoznavanja,
nešto se domunđavajući, i krenuo uz stepenice koje vode ka vratima
pošte. Oklevao je da li da nekako prođe pored babe koja je zauzela
ceo prolaz, a ide beskrajno sporo, ali je odlučio da iskulira. Više ne žali
što je izašao iz kuće, oseća se dobro, samo mu je krivo za onu malu
Munkovu. Al’, nema veze, potražiće je u povratku, sex će ionako sad
biti stostruko bolji. Skoro da je i sam osetio kako raste, uvećava se, širi,
svestan sebe. Njegovo raspoloženje sad više ništa ne može pokvariti,
čak ni predugački red koji će ugledati za 20-ak sekundi. Stao je na
začelje i iskulirao pedera, stjuarta, koji mu je nudio nekakve uputnice,
uplatnice, šta već, i pojačao muziku. Streljao je pogledom nižu vrstu.
Ništa zanimljivo. Uočio je golišavu devojku sa kineskim, japanskim
simbolom istetoviranim na jednom od poslednjih pršljenova u vratnom
delu, kakve često viđa ovih dana. Zamislio je sebe kao tattoo majstora,
koji svojim mušterijama tetovira te simbole sa značenjem “Jebem se u
dupe”, “Kurva sam” i slično, a onda mu je palo na pamet da to možda
i rade. Kako on, ili ona sama, da zna šta nosi na leđima? O, da li
je i ova riba diskretni, vulgarni, hodajući bilbord? Još je bio ispunjen
osećanjem zadovoljstva kada se u njegovom svetu pojavljuje ona. Dva
metra ispred, u redu, odmah posle znojavog, debelog tipa. Boginja. Zar
je to ona?
Obučena je u sako koji na leđima ima ogroman džep, koji
je zašiven samo na ramenima, a dole slobodno leprša, kao plašt
superheroja. Za tren mu se učinilo kako u ruci drži tašnu, ali onda je
shvatio da su to rukavi, koji se produžavaju dalje od šaka obrazovani
kao dva velika platnena kruga, ispunjena sunđerom ili nečim sličnim.
Dole je imala suknju, dugačku do zemlje, ali sa šlicem skroz do struka,
tako da se ispod vide čarape sa radom i dobar deo lepo oblikovanog
dupeta. Niko se tako ne oblači, mora biti ona. Flesh back se pojavio
nenajavljeno, brzo, bolno detaljan.
42
Kao student ju je viđao svakog četvrtka u 14:15 u studentskoj
menzi. Odmah mu je privukla pažnju, i ne samo njemu.
Jednog dana je bio na ručku sa cimerom, kada je naišla, ošišana
do glave. Nije mu mnogo trebalo da je prepozna, pošto je nosila kaput sa
isečenim prednjim delom, koji je oslobađao pogled na grudi smeštene u
čipkasti brus. Već je bila završila obrok i krenula napolje, a njih dvojica
odmah za njom. Stigli su je do ulaza, gde je zastala da popravi odelo
ispred ogromnog ogledala. Pratili su je kroz nekoliko uličica dok se
nije izgubila ušavši u zgradu Filozofskog fakulteta. Potrčali su unutra,
ali je nisu našli ni na sociologiji, ni na psihologiji, ni na filozofiji, čak ni
tamo gde je morala biti: istoriji umetnosti. Od tad je nije video i evo je
sad, ovde, pred njim. Blago se okrenula narušivši njegovu ubeđenost
u njen identitet. Sad mu je izgledala nekako suviše mlada… i nekako
drugačija. Ne, ne može to biti ona. Mada?
“Slušajte svi, ovo je pljačka, nemoj da se neko pomerio, jebaću mu
mater. Jeste čuli?” Kao požarni alarm zazvonio je čelični glas pljačkaša
u njegovoj glavi. Vreme je postalo elastično, vazduh gust, pokreti
usporeni. Nekako razaznaje trojicu razbojnika sa crnim ski maskama
na glavi, ljude sa podignutim rukama, na kolenima, koji polako ležu na
pod, ječe, zapomažu, čoveka koji se žali na kičmu, žena na bolesno
srce, nekoga ko njemu naređuje da legne i napokon sebe na zemlji.
Blato sa nečijih cipela mu natapa kaput, znoj sa njegovog lica curi,
kaplje na pod, meša se sa istim blatom.
“’Ajde kurvo, puni torbu, i nemoj slučajno, ponavljam, slučajno, da si
uključila alarm!” urlao je jedan od trojice maskiranih, gurajući crnu kesu
kroz šalter nervoznoj službenici. “Inače!” Palcem je prešao preko svog
vrata.
“Šta je, debeli, je l’ se igraš doktora?” - sagnuo se pored bucka, ispred,
koji je, očigledno, imao napad astme.
“AhhRahHrarRrrrArhH!!” – imitirao je njegove bezuspešne
pokušaje disanja, a onda se osvrnuo tražeći pogledom odobravanje
saučesnika.
“Vodite ga kod doktora!” – uhvatio je debeljka za kragnu pozadi, kao
što tigrica u zubima nosi mladunče, podigao ga i bacio prema drugom
maskiranom. Ovaj ga je spremno dočekao i ubrzo, zajedno sa njim,
nestao u jednoj od prostorija. Pucanj.
43
“Požuri sa tim parama, ako nećeš i ti kod doktora!” Unezverena šalteruša
je trpala pare u kesu, šapućući molitve sebi u bradu. Andrej je ležao na
podu, trudeći se da ne diše.
“Samo još minut”, mislio je u sebi. ”I, onda će kraj.”
Pogledao je devojku koja je sad ležala skoro do njega: njen izbezumljeni
pogled ga je podsećao na onu osobu iz prošlosti, ali cela ova situacija
ju je degradirala. Anđeo u blatu gubi deo rajskog. Oskrnavljena je. To
nije ona.
“Ooo, pa vidi ti koga mi to imamo ovde?!” Znao je, gotovo je, minut je
trajao predugo, identifikovan je.
“Šta imamo?!”- upitao je drugi razbojnik, ne spuštajući pušku, i nastavivši
da pogledom prati osoblje iza stakla.
“Bingo, sine, bingo! Imamo jebenu zvezdu.”
“Aaa?!!” Nije mogao da odoli i pogledao je na zemlju.
“Glumac, pa šta ćeš ti ovde? He he he he!!!” - pitao je opet prvi, gurajući
nogom nepomičnog Andreja.
“Ko je to?”- uključio se i preostali član ekipe, koji je stajao na ulazu,
tako da nije mogao jasno da vidi šta se dešava.
Ortak ga nije registrovao.
“’Ajde malo sad glumi kucu, ‘ajde, av, av. Da čujem!” – šutnuo ga je u
rebra, tako jako i iznenadno da je ispustio davljenički vapaj.
“Neću režanje, samo av, av, ‘aj’ opet!”
“E, a vidi ovu”, rekao je drugi, kome je ovo, očigledno, postajalo
zanimljivo. Opkoračio je nogama devojku i stao stopalima na krugove
na krajevima njenih rukava, tako da je izgledalo kao da stoji na dva
lokvanja, u pokušaju da ostane na površini vode.
“Opa, krmača. Lutko, ili da kažem, lujko, kakva je to garderoba? De de,
zarokći malo da čujem!” - preuzeo je prvi, prišavši do nje i počevši da
joj gura cipelu u usta.
“Puši, lepo, k’o kod kuće!” Sklonila je glavu u stranu i pljunula.
“E, nećemo tako. Dolazi ‘vamo!” – zaurlao je gledajući u Andreja.
“Krmača i ker. To ste vi.” Podigao ih je na kolena i okrenuo jedno prema
drugome, a onda počeo da im gura glave jednu o drugu.
“Ljubite se, tako, lepo, k’o u filmu.” Sva trojica su se smejali, čak i onaj na
vratima koji i ne zna šta se dešava, ali oseća potrebu da se solidariše.
44
Tela su im pripijena, a usne bezvoljno, opuštenih mišića, trljaju
preko lica, jedno drugom brišući, nužno, jezicima ostatke prljavštine sa
poda, parčiće papirića od nekih formulara, tragove njene šminke, kojom
su oboje umrljani. Video je u njenom pogledu odsutnost. Osećanja mu
se mešaju. Slika je nejasna, kao da Bog, ili bog, ubacuje više od 25
frejmova u sliku događaja. Mozak ne može to da isprati. Reči odjekuju
kao da mu je glava zaronjena u vodu.
“Uzmite pare i ostavite ih na miru!”
“Ljubite se, ljubite se!”
“Haha ahha haha haha…!”
“Jebem vam, bre, mater!!!”
“NE…!”
“NE…!”
“NE…!”
Začuo se pucanj i devojka za šalterom, kojoj se nasred čela
pojavila crvena tačka iz koje poče da se sliva krv, stropošta se iza
pulta na pod. Drugi pucanj je odjeknuo skoro sinhronizovano sa prvim
i mafijaš se zatetura, dok mu se u očima mogla videti neverica, pa se
izvrnuo pored devojke, koja ne pokazuje znake svesnosti, čak ni kad
joj je njegova krv polila lice. Andrej je stajao sa podignutim pištoljem,
čija se cev još uvek pušila. Za trenutak se ukočio, a onda se naglo
osvrnuo, setivši se druge dvojice.
“Ne, brate, stani! Ovo nisu pravi pištolji. Pogledaj dole!” Oklevao je, pa
ipak spusti pogled prema ruci mrtvog pljačkaša. Pogled mu se kretao
od rukava crnog kaputa, preko ivice košulje sa manžetnama i šake sa
grubom kožom do prsta kojeg je poslednji grč učvrstio na obaraču.
Iz cevi je izašlo nešto… belo. Ne može da vidi šta. Kao neki papir…
nešto.
“Pogledaj pištolj, samo se smiri, ovo nije…” Prekinuo je rečenicu, jer
mu je zaprećeno uperenim pištoljem. Obišao je telo i zagledao se u
papir, na kojem, kako sad vidi, nešto piše: ”S. r..v..” Izgužvan je, mora
da ga ispravi. Čučnuo je pored. Onda košmar poče ponovo. Ugledao
je mrtvu službenicu kako stoji na svom mestu, iza šaltera, sa rupom u
glavi. Pojavio se i mrtvi, astmatični debeljko.
45
PROZA
“Luče, ovo nije…” govorila je. Lice mu se krivilo
od užasa.
Kristalno jasno vidi. Na letku piše: ”SKRIVENA
KAMERA”
“Mi smo samo… hteli”, započela je šalterka.
“Da se našalimo…”, prihvatio je lažni razbojnik.
“I, da ti pokažemo…”, sada već svi u glas.
“Kako i mi, pesnici, inspirisani tvojim delom,
pokušavamo da glumimo.” Njihova lica su kružila
oko njega, kao aveti na spiritualističkoj seansi. Još
uvek je u ruci držao pištolj, a vilica mu se tresla.
Trgnuo se kao da ga je munja ošinula, kada se,
bauljajući tamo-‘vamo, spotaknuo o nepomično
telo na podu. Tek tada je postao svestan jednog
mrtvaca koji se nije povampirio, onoga kojeg je
on upucao. Shvatio je u kakav pakao mu je život
pretvoren, zbog njihove glupave igre. Bacio se
dole i strgnuo mu masku. Staklenaste oči sada
gledaju drugi svet. Nikada više neće videti nikoga
živog. Počeo je da ga drma za revere i jadikuje
nad mrtvim telom, dok su se svi članovi ekipe
okupili oko njega i pokušavali da ga umire, teško
pronalazeći reči utehe. Suze su mu navirale na
oči dok je rukama udarao po grudima mrtvaca
u nekom sumanutom pokušaju reanimacije.
Beživotno telo je počelo da se pomera, ali
samo pod njegovim udarcima. Postepeno
se smirivao, ali je još uvek grlio mrtvog brata,
krvnog neprijatelja, najboljeg druga, nepoznatog
prolaznika. Video je osmeh umrloga, izazvan
Rigor Mortisom? Uzvratio je osmeh. Nastavio je
da se smeje, dok se njegov smeh pretvarao u
histeričan plač. Pogled mu je bio uperen u nebo
kao da je očekivao božji odgovor. Nije mogao
da vidi telo na svojim krilima, kojem su oči naglo
zaživele. Prisutni su se gurkali u čudu, prilazeći
polako u kružnim putanjama. Sve se odigralo
46
munjevito, tako da su krici užasa bili jedina reakcija prisutnih kada se
vilica oživeloga snažno raščepila, otkrivajući dva niza izduženih, šiljatih
zuba. Na nos mu pokulja neka slina, crvenkastobraon boje, a na oči se
navlačila siva koprena. Uzalud je Andrej ispaljivao preostale metke u
glavu mrtvaca koji se pretvarao u mutiranu zver, ona mu je zubima već
pokidala vratne arterije, tako da je krv nemilosrdno brzo isticala iz njega,
klizeći po glatkim mermernim pločicama. Držao je u smrtnom zagrljaju
biće koje je ponovo umiralo. Krv na njegovoj glavi se već zgrušavala,
rane od metka su izgledale kao da su stare nedeljama. Koprena sa
očiju je polako nestajala, zajedno sa zubima koji su se uvlačili u desni.
Vraćao se u prvobitni oblik u kojem će potonuti u san, ovog puta večni.
Istovremeno sa krvlju iz Andreja je isticao i život. Natapao je krvlju pod
kao što je Munkova dušom natapala papir. Ležao je u naručju mrtvog
brata, krvnog neprijatelja, najboljeg druga, nepoznatog prolaznika i
zalud lio krv u usta mutanta. Tama.
Zajedno su im sklopili oči.
47
DEJVID VARELA
BLOK
Video sam anđela u kamenu, i klesao sam dok ga nisam
oslobodio.
Mikelanđelo
Prodao sam blok mermera onom Mikelanđelu.
Reče mi da je u njemu anđeo.
Trebalo je samo da pokuša da ga oslobodi
– da kleše dok ono što ostane ne
zaliči na heruvima. To je sve sjajno za anđela,
rekoh mu, ali šta je sa ostalim
delićima, koji nisu anđeoski? Hoće li oni biti
tek tako bačeni u kantu i zaboravljeni?
Mikelanđelo me je neko vreme gledao, kao
da žvaće koprivu, a
onda mi rekao da shvata na šta mislim. Nije
skulptor taj koji oslobađa anđela –
već ostali komadići kamena koji mu prave
put. Umetnici, ha? Žive u svom svetu.
LET NEKUDA
I Santjago de Kompostela
Video sam Svetog Jakova
na zvezdanom polju,
mahao je svojim štapom,
a žito se talasalo.
«Zašto hodaš
po zvezdanom polju?»
uzviknuh sa oblaka
na kome sam stajao.
48
PREVOD
«Ovo nisu zvezde»,
reče, i sa dlana
oduva ih poljupcem
u neku drugu zemlju.
II El Santurio
Putujem sa hodočasnicima
ali nisam jedan od njih;
njihov se put završava
u ovom horu odjeka
gde gresi blede
i ostaje samo školjka,
a prazne svesti se okreću
od Finisterea.
Ne zastajem da uzmem kosti.
Trideset milja od Santjaga
nalazim svoju krv, živu,
strašnu i poznatu
sprema večeru, poziva me
u skrovitu dolinu
gde sam dobrodošao
a slika mog oca
visi na zidu
i u vazduhu.
III Rio Barkala
Reka mirno leži
u hamaku doline,
od drveća pravi
49
Dejvid Varela je pisac
i analitičar scenarija.
Živi i radi u Londonu.
Njegovi radovi izvođeni
su na Bi-Bi-Siju, Aj-TiViju, i u Kraljevskom
Pozorištu i Hamsted
Teatru.
Objavljivani
u brojnim knjigama i
časopisima,
njegovi
scenariji i kratke priče
osvojili su i mnoge
nagrade. Ovo je prvi
put da se njegovi
radovi pojavljuju u
prevodu
Kontakt:
david_varela@hotmail.
com
PREVOD
baldahin što me hladi.
Središte joj mračno
k’o olujni oblak
što je hrani,
a pukotine svetla
sevaju po površini.
Ovo je kiša
koja je doletela sa mnom,
prešla okean
i sručila se s planina
pre no što je zaspala pod ovim lišćem
gde sada sedimo
i odmaramo se
pitajući se da li je ovo dom.
IV Seoan
Vazduh me je poneo
do sela mojih najdaljih predaka,
i sa vrha te krošnje
vidim
oskudno pokrivenu kuću
gde Abuela čuva odsutne sinove
gde polja koja je posejala rađaju
bogato duž cele doline
do mesta na kome zid porte
označava početak kamenjara.
Pozadi, jutarnje cveće tka
oblak polena.
50
PREVOD
KAI FIRLE-HEDRIK
MRTVA PRIRODA 2
petnaest u piratskom svetlu
u tom srednjem zapadu tornada
šumovi koje smo prokockali, mlitavi
natopljeni kišom u majicama
i nesvesni bilo čega
osim ružičastog vazduha, veličine devet
stopa, spuštanje
sporih katastrofa i njihovih predviđanja
mira; ↓ veoma visoki u
onom napadu prethodnog, još se nismo
tako namerili na precenjene
apstrakcije, naše osedlane glagole
↓ Sve se dešava na granici između stvari i
propoizicija.
- Žil Deluz, logika razuma
51
Kai Firle-Hedrik je
britanska pesnikinja
iz Londona. Bavi
se lokacionalnom,
interdisciplinarnom
i kolaborativnom
praksom. U julu
2004. predstavila je
«Portret Mesta kao
Vremena», esej za tri
data-projektora i šest
zvučnika, na odseku za
Arhitekturu Univerziteta
u Kembridžu, a njen
pamflet «Žičane teorije»
odgovor je na zahtev
kompozitora Panajotisa
Demopulosa za pesmu
o srcu. Objavio ga
je Bed Pres (www.
badpress.infinology.
net). Demopulov
odgovor «Šest kratkih
klavirskih komada na
temu Žičanih Teorija Kai
Firle Hedrik» premijerno
je odsvirala koncertna
pijaniskinja Sara
Nikols na Univerzitetu
u Jorku, maja 2005.
Ostala njena iskustva
obuhvataju učešće na
godišnjem kolokvijumu
Delimično pisanje
4, na temu «Pisanje
i poetika razmene»
(www.partlywriting.
com) i raznovrstan
samostalni rad, između
ostalog asistenciju
na projektu kreativne
konsultacije (www.
generalpublicagency.
com).
Kontakt: [email protected]
MRTVA PRIRODA 16
četrdeset treptaja nervozne mirne svetlosti
kroz ustalasano
drveće, alarmi; Betnal Bašte:
u ovom nedržavnom
mestu: ovde svaki spori
treptaj dodeljuje okvire
po uspavanom, crvenom automobilu, izaziva vazduh
da uvlači dah, crni vetar –
niz
okolnosti
ovde se bavimo nijansama s greškom, pranjem, satelita, ostavljenih,
prljavih sudova poređanih
da se suše u raštrkanim sredinama
(ovo mesto znači: znači) između izbora: naše kuda pod vetom: gde dim
zaklanja
iskrivljeno staklo, blazirano
ali ništa
MRTVA PRIRODA 21
akcija, smeštena u neizbežnost devijacije; slabašna pesnica, kako telo, u
delovima, podleže mučnini, porcelan pamučni dušek i atelje pun
prirodne svetlosti ili lošeg vremena: beli prostor
i njegov neoznačeni enterijer
pre tri noći:
u sanjanoj kući belih zidova pritisak zvuka i svetlosti probio je
kroz drveni pod: ovaj tračak dokaza: ovaj oblačni pejzaž
52
nerazvijeni, pupoljci trešnjevog drveta preplavljuju mrežu
na prozorima, sa nežnom i bledom šarom
dok monotoni zvuk tekstura aparata, s vremena
na vreme, u tihoj budnosti: u ovu usamljenost unosi život?
novi
oblik
mesta, prevod na delu
kako zvižduk
običnog čajnika zaprepašćuje, preseca težinu sat
i po vremena gledanja kroz prozor, dotaknuti trenuci, naslovne
strane krpa za brisanje ili roletna: znači, to je niz predmeta
koji se sakupljaju da bi uredili sadašnjost – kako se nama čini, kako
nam se
ne čini: maskirano o,
bože, i dođavola, svake čipke bršljana, tog – oklopa, detinjastog – želi
da izmeri svoj prag
neokovan, iako devijantan, u izboru,
ali gest, poput spomenika, ili nacrta
bola koji odguruje doručak, uljuljkuje glavu,
prevoj ruke postaje gnezdo za misli
a kuhinjski sto, sada lišen ljudske topline
ili pritiska lakta na formiki, nosi
sadržaj šolje koji se hladi da bi se luk
ruku na pauzi rugao jajetu, praznoj sobi.
53
PREVOD
Energičan sam i
živahan, inspiriše me
inovacija i potraga
za novim iskustvima,
ljudima, mestima i
kulturama. Celog
života radim na tome
da budem potpuni
individualac, sposoban
da gajim i negujem
ideje, da budem
sjajan u timskom
radu, i uvek spreman
da učim. Prilagodljiv
sam i postižem visoki
standard u svojim
projektima.
Bio sam i slobodan
umetnik i jedan
od direktora moje
umetničke kompanije,
i razvio sam veštinu
da smišljam nove
projekte i ideje, da se
borim sa izazovima i
verujem svom instinktu
za preživljavanje,
analitičkim veštinama i
motivaciji da dam svoj
doprinos, da budem
pristupačan i da uvek
sve obavljam stručno i
profesionalno.
Kontakt:
dinojacovides@
hotmail.com
DINO DŽEJKOVIDS
HOSTEL
Dobro došao u Hostel
Ispij!
Ovo je A, ovo B, a ovo C
Ispij!
Jeste li videli moju kliku?
Ispij!
Glasnih sisa
Spuštenih gaćica
Izvađenih nasmejanih đoka
Ispij!
Lukave i pametne dosetke
Ostavljaju tragove kočenja na balkonima
Ispij!
Ja sam tvoj drugar
Podelimo tanjir nasilnog ruganja;
Baci oko, a onda poriči
Da si ovde samo da bi nešto kresnuo.
Ispij!
Zar ja i moja ekipa nismo dovoljno dobri
Dovoljno grubi
Dovoljno glupi
Da se smejemo onome
Što smo ostavili za sobom u školi!
Ko sam ja?
Ko si ti?
Ispij!
Trepni
Ispij!
Toni ceo dan
Znoji se u
Malenim sobicama, ili kraj bazena
Razgovaraj sa onima koji ti se dive
54
PREVOD
Ispij!
Drži se podalje od nas
Koji imamo mozga
I ne trulimo
U izgubljenoj mladosti
Ispij!
Neprobojne
Noći
Tuče
I čipkane gaćice
Tajanstveno pipkanje
Buđave sofe
Mrštimo se
Davimo se u
Vodom natopljenim
Mamurlucima
Ispij!
Potoni
I opet se digni
Istuširaj se
Napuderiši
Pre ključnog časa
Kad počinješ da piješ
Napuni glavu
Istim mislima
Od juče
I prekjuče
I nakjuče
I još
Ispij!
Sve dok ne istopiš mozak
Ukrcaj se na avion
Idi kući
Da ispričaš priču
O pijanim ženama
I pijanim muškarcima
Pronađi posao
55
PREVOD
Do vikenda
Radi to ponovo
I ponovo
A onda ispij!
ULICI S LJUBAVLJU
Draga Ulice,
Sedim na ivici
I gledam dole
Kroz pokrivač noći
Svetlost i zvuke
I ljude što se kreću
Zarivene u zemlju
Moje poslednje reči
Uskoro će počivati
Ispod mene žurba
Da se susretnu i pozdrave
Sa Ničim
Što ih seje
I puzi naokolo
Po zemlji
I pod zemljom
I slobodno, mrmlja.
Gledam dole
Sa krova
Na ulicu
I stopala
Što se kreću
I bleje
Poput
Stada ovaca
Uz neprestani
Ritam Bubnjara
56
Draga Ulice,
Pre neki dan
Hranio sam golubove
Među blejanjem
Ovaca
Tražeći neki drugi način
U stvari sam tražio
Isusa
On je uvek tu
Tokom dana
A kroz agresivno blejanje
Čuo sam klik-klak,
Bio je To Isus u pantalonama
Sa flasterima na žuljevitim petama
Upravo je uhvatio lososa,
Pa smo igrali bekgamon
Ulog:
Njegov losos i
Moja boca ruma
Pitao sam ga
Draga Ulice
«Šta je istina u vezi s blejanjem
ovaca i odjeka
bubnjarevog ritma?»
Nije odgovorio
Bacio je dve šestice
Pobedio je!
Maznuo mi je bocu ruma
57
PREVOD
Izašao sam
Iz ove svakodnevne magije
Izašao iz njihovih
Limnalnih, liminoidnih prostora
Posmatram njihove androidne likove
Kako kližu beskrajnim pokretnim trakama
Dok se, umorni, ne odjave.
Da li je to to?
I vratio se u ulicu Vardou
Da opere noge
I nađe se sa Alahom
Koji mu je dugovao desetaka
«Pođi na krov
po istinu o
blejanju ovaca»,
Reče mi
Rumenih obraza.
Draga Ulice,
Uvek sam te poštovao
Prihvatao te
Ali sa ovog krova
Pogled mi pada tako brzo
Da mogu da vidim kroz tebe
Tvoja podzemna lica
I pre nego što se moje reči razbiju
Preklinjem te!
Da odeš
Da napukneš
Da umreš
Da uzdahneš
I sažališ se
Na svoju grubu eroziju
Da oslobodiš drveće
Da stvoriš povetarac i dozvoliš ovcama da ponovo dišu
Slobodno se kreću
Stazama
I porazbijaju
Pokretne trake.
Draga Ulice,
Prigrli moje reči koje te pozivaju
Koje te odnose poput đubretarskog kamiona
58
Prihvati moje reči napada
I ne vraćaj se više, molim te.
Draga Ulice,
To je to
Odoh ja
Da uhvatim
Mesec
U torbu.
59
PREVOD
Draga Ulice,
PREVOD
Nejtan Penlington je
jedan od domaćina mesta
Shortfuse u Londonu u
kome se svake nedelje
izvodi poezija i čitaju
literarna dela, i koje je u
aprilu 2005. proslavilo
svoj 5. rođendan. Jedini
je u Britaniji magistrirao
na poeziji performanse, i
trenutno priprema njenu
istoriju u Velikoj Britaniji.
Njegova zbirka grafičkih
pesama Roadkill on the
digital highway bila je
jedna od nominovanih
za nagradu Erik Gregori
2005, neki od njenih
prethodnih dobitnika
su Šejmas Hini i pesnik
laureat Endrju Moušn.
Nejtan je izveo i novu
monodramu If my
life hadn’t turned out
differently na Frindž
Festivalu u Edinburgu
2005, i imao je veliki
uspeh kod publike zbog
svog jedinstvenog stila
kojim stapa poeziju,
komediju i pripovedanje u
literarni kabare.
Kontakt: info@shortfuse.
co.uk
NEJTAN PENLINGTON
KISEONIK
Izvrnuvši svet
ležimo na leđima u travi koja žuti
glava okrenutih nizbrdo
stopala ka nebu,
krv nam nežno pulsira slepoočnicama
nežni, ritmični podsetnik
na pulsirajuću biologiju
koja je moje telo.
Prazna flaša vode
kotrlja se naviše pored nas
ka odredištu za koje
mogu samo da nagađam
da je u podnožju drveta
u spletu korova,
kutije od cigara izbeljene suncem,
vezane mašnom od uništene kasete,
i njenih elektromagnetskih signala
koje povetarac ostavlja nepročitane.
Okrećem se ka njoj
koja leži pored mene
usana koje brižno oblikuju O, nalik na krofnu
kako udišu
i izdišu
udišu
i izdišu
zamišljam da svakim dahom
duva oblake
da pevaju nebom.
Vraćam pogled ka bledom plavetnilu
i vidim trag pare
nežno iscrtan
60
Rotiramo tela za 180 stepeni i ustajemo,
stopala su nam čvrsto na zemlji,
ponovo hvatamo orijentaciju
u svetu za koji sebi govorimo
da je na pravu stranu okrenut.
KAMIČAK
Stojim na obali okeana
u ruci stežem šaku kamenčića
svaki od njih je proizvod
hiljadugodišnje erozije,
tragajući među njima
računajući napamet
zamišljenu aerodinamiku svakog od njih
pre nego što najzad odaberem
najglatkiji i najsjajniji,
zabacujem ruku
i uz trzaj
povlačim ruku napred
u niskom luku
i šaljem kamičak
da se vrti iznad vode.
Sa svešću odraslog čoveka
o nekim naučnim faktorima
koji utiču na savršeno odskakanje;
prečnik kamena
njegova brzina i spin,
61
PREVOD
preko popodneva
pa pomišljam na 747 koji se ruši
a hiljade maski sa kiseonikom
iskaču iz plafona.
Stežem joj ruku samo malo više,
a ona steže moju
priznajući moje potvrđivanje njenog postojanja
potvrđivanjem mog sopstvenog.
zemljina gravitacija
i tekstura površine,
želim da oborim rekord
iz detinjstva, od sedam skokova,
posmatram u tišini
kako kamen odskače dvaput
pre nego što probije površinu vode
nežni talas, za koji nauka kaže
da izaziva haotični uragan nad Saharom.
Okrećem se i odlazim dalje uz plažu,
do mesta na kome je more koje se povlači
ostavilo vlažni otisak mladog meseca
i tu ugledam nju
obris srca kraj njenih nogu
od plastičnih flaša i zgnječenih konzervi
koje je voda izbacila,
davno izgubljeni logoi
naziru se kroz rđu,
u ruci joj teleskopska antena automobila
kojom je ispisala naša imena u pesku,
linije su debele i zamućene
kao oglas iz novina
uvećan
u fotokopirnici na uglu.
Uzimam je za ruku
i zajedno probadamo pesak
u centru srca
antenom automobila
zarđalim svedokom
koji emituje našu ljubav.
TO JE MOJ ČELTI
Zaostajem za njim
na brzinu srčući svoju prvu i jedinu
flašu Koka-kole TM ukradenu iz prodavnice
62
Čelti se na brzinu osvrće
i videvši sve veću razdaljinu između nas
povlači volan svog BMX-a TM
i naglo skreće
i ustaje
da bi svaku pedalu
jače gurnuo nadole,
njegovo devetogodišnje telo me stiže
za manje od 5 celih obrtaja
gume po betonu,
naglo skreće, skočivši na ivičnjak
da bi stao tik uz mene.
Stežem bocu desnom rukom
a Čeltijevu majicu levom,
sada odlučno okreće pedale,
okreće ih za dvoje,
dok se kotrljamo putem
između stanova
u ranu jesen
parking osvetljen uličnim svetlima
delimo Koka-kolu TM,
i nežan smeh
zaklonjen od krivice
zbog međusobne
blizine
i od tihog pokajanja jutra
koje zalupljuje vrata noći.
63
PREVOD
prosipam malo po mojoj omiljenoj majici
već isflekanoj i ofucanoj od stalnog nošenja
ali zato sam je samo još više voleo,
samo što se ne sapletem o ivičnjak
zubi mi zveckaju uz staklo
pogrešno sam procenio razdaljinu
između mojih osmogodišnjih nogu na rolerima
i asfalta.
PREVOD
TOM ČIVERS
Pariz 1996.
Iz metroa, u svetlost i
aprilsku vrućinu na kraju puta.
Vazduh je težak i vlažan. Prefarbane
zgrade iz šezdesetih izgledaju kao da će se
srušiti.
Proleće je ‘96. Čak i moja baka
usporava zbog ćerke
koja suvo kašlje i šišti
dok nas vuče tamo-amo –
La Défense, Place des Vosges,
La marché aux puces na kraju puta.
A kasnije ona se vukla
ulicama Rima, boreći se sa smogom
da bi mi poslala pismo koje držim u ruci,
naškrabanom na papiru iz Il Borghetto.
Tom Čivers je pisac,
urednik i promoter
poezije. Rođen 1983.
i odrastao u južnom
Londonu, sada živi u
istočnom Londonu gde
radi kao administrator
u umetničkoj
agenciji i organizator
manifestacija. Dobitnik
nagrade za zasluge
na Međunarodnom
takmičenju u poeziji
u Notingemu 2002,
Tom već šest godina
piše i predstavlja svoju
poeziju.
I dalje osećam pritisak
tvoje ruke na papiru.
IZLAZIM, DOLAZIM
Izlazim
dolazim;
ispod neonske £
natopljeni kofer zeva
na kiši / izbačen
izlazim
na kišu
natopljen
iz metroa / ostali
64
momci u odelima u bendovima
suviše kul za žene iz Somalije
& njihove visoke muškarce, sve u
cevanicama & laktovima
& pantalonama
svi smo mi suviše kul
(okrećemo glave od uvijenih
grudi, mlečnih trbuha, kukova
/ kako pasu
potajno priželjkujući
da zaživi naš sopstveni
makaronski jezik izolacije)
Ispod neonske £
izlaze horde
iscrpljuju resurse
srećni da vide samo još jedno
belo lice, samo još jedno
crno lice, samo još jedno
lice / neko drugo lice
izlaze
po kiši
natopljeni
kiša nas sve ujedinjuje
okrenute nadole
upljuvanih lica
65
PREVOD
dolaze
ispod naših znakova
(frustriranih fluentnosti)
za Džamiju, Sinagogu
Krastavčiće
bez udruživanja
ateistička kanta za smeće
jer ne znaju za bolje
Njegove pesme
pojavile su se u
raznim publikacijama,
uključujući «The
Reader», «Isis»,
«Sentinel», «X
Magazine», nthposition.
com i «Fire». Osnivač
je i urednik Keystone,
jedan od urednika
međunarodnog
književnog lista
«Tears in the Fence»,
a trenutno radi kao
promoter Penned in
the Margins – poezije
uživo u južnom
Londonu (www.
pennedinthemargins.
com).
Tom redovno izvodi
svoju poeziju u celom
Londonu i šire.
PREVOD
zaštićenih
od vremena
začin u nozdrvama
na Vajtčepl Roudu
sve je obično
zar ne? zar ne?
Znaci £
& golubovi
golubija govna
& invalidska kolica
predebeli da bi leteli
ili jahali struje
kao sokoli ili golubice
sa maslinama, ali bez grančice
sa smokvama, ali bez lišća
puni govana, ali bez
humanosti /još uvek
van grada
ispod neonske £
od Aldgejta do Fildgejta
zveckanje lanaca
premeštanje zaliha
izlazimo
i dolazimo
upljuvanih lica
udruženi kišom
dobit nas deli
iznova i iznova
jesi li položila, jesi li položila,
draga, kraj spiralne lampe
svoju malu lobanju na betonsku klupu?
draga, jesi li poljubila zemlju,
okusila pesak & slatkoću & ljubav
ispod točkova dvesta petice, pogledala gore
s puta, ka nebu bez odgovora?
66
PREVOD
jesi li to bila ti
koja je izašla
i došla
/natopljena
iz metroa?
jesi li to ti zurila niz vetar
jurila duž ulice Komeršal
u 9 & ti u sumrak u sivom vunenom kaputu
žudela za dodirom kiše / dodirom
vazduha koji ti obraze noću greje?
Izlaziš
I dolaziš;
izlaziš
iz metroa
uz novosti iz Zaliva
ponovo & posle kiše
sunce na kaldrmi.
neke vidim
kako izlaze
iz stare Livnice Crkvenih Zvona
druge
ispod velike kupole Džamije
dok treći još uvek odlaze do svojih stolova
kače kišobrane na čiviluk
svi dolaze
pod neonsku £
67
PREVOD
DŽOZEF KOELJO
OSTAVLJEN U SEĆANJU
Ne volim cveće, podseća me.
Ostaje mi u svesti, uporno.
Zaista ne volim cveće – podseća me.
Mrtvi i umirući maslačci vise mi na vrh jezika.
Trnovite ruže odjekuju mi u hipokampusu
Hrizanteme koje leče Alchajmerovu bolest
Cvetaju u sinoptičkoj vatri.
Džozef Koeljo je
londonski pesnik i
performans umetnik,
sa iskustvom u
pozorištu. Njegove
pesme bave se
različitim temama,
od socio-politike,
do izluđenih alterega. Redovno radi u
školama i pozorišnim
trupama, održava
radionice poetskih
performansa, i
istražuje pozorišni
potencijal poezije.
Trenutno radi na
drami za pozorišnu
trupu Plejers. Reč
je o obradi grčke
klasične drame za
savremenu publiku.
Mrzim cveće – kad ga vidim, ne mogu da
zaboravim.
Polena pune pčelinje noge
Pune košnicu moga uma
I bodu moje sive ćelije.
S ljubavlju prezirem cveće.
Tehnike pamćenja namirisane baštama
pretvaraju svako sećanje
U zaboravljenu izložbu cveća u Čelsiju
Odrine dvojke 50 stopa visoke gladne krvi mog
uma
Trolisne, neonski zelene, sa vrišteći žutim
ustima muholovke
Prosipaju sokove na izbledele slike, zastakljuju
ih za večitu izložbu
Muzeja «Stvari koje Moram da Zaboravim»
Ukopavaju svako bledo sećanje u kosti moje
lobanje.
Cveće mrzim, prezirem i gadim ga se,
Zlo mi je od njihovog elastičnog, kiselog lišća
koje žari
68
Laje na mene kao pas uz drvo
Trlja me svojim histaminskim vlažnim maramicama dok ne pocrvenim
I ostavlja me u sećanju.
ŽIVOT IDE DALJE, HVALA NA PITANJU
‘Hey ya’ od Autkasta
Postaje ‘Hej Alah’, sa kartonskim Sadamom Huseinom koji teroriše
elektronsku poštu.
Maršal Maters prodaje ploče svoje bradate MTV parodije na Bin
Ladena
I dok šale kruže pabovima, klubovima i igralištima, o Irancima,
Avganistancima
Diktatorima Bušu i Bleru,
Naš život ide dalje, hvala na pitanju.
Umni razgovori premestili su se iz Evrope, gde se na referendume
iznosi novac izgubljen
Na poreze koje kontrolišu strani proizvođači, i sada se učeno
razgovara
O pro et contra ovog rata, onog rata, rata robota, rata za prsten, rata
zauvek.
«Svejedno, ali sve se vrti oko nafte, i jeste li sinoć gledali Velikog
Brata»
A naš život ide dalje... hvala na pitanju!
Aktivisti lepe plakate ili pišu
«Dole Bler» po javnim zgradama
nedelju-dve
Jer neki ljudi zaista burno reaguju na to...
«Oh, oh, OH ali da li ste gledali poslednju epizodu Frejžera, Prijatelja,
ili Džordan i Andrea na TV-u sa Poš Beksima, kako grle onog lažova
Lua pokušavajući da od skandala naprave karijeru...»
69
A naš život ide dalje, hvala na pitanju.
Kada je sledeća stanica metroa samo mrak u tunelu,
Kada su svetla prestonice ugašena,
Kada premijer odlaže izjavu za štampu,
Onda gnusobe prave animirane horore, a Maršal Eminem okreće
Svaku šalu na njegov račun, u bolnom smehu.
Ali, i to je kratkog daha.
«Pre Al Kaide imali smo IRU, to nije ništa novo, ali, oh, oh, oh,
stižu lične karte, rastu cene stanova, rastu dugovanja, šire se zaraze,
ali
ja živim u državnom stanu, kupujem jaja i cigarete
i život ide dalje, hvala na pitanju.
Dok kraljica Viktorija postaje Abu Gurabi
Dok značajno razlabavljujem svoju pseću ogrlicu
Dok se u problemima moje države bledo ogledaju i moji,
Moj život ide dalje, hvala na pitanju.
RUSIJA U SEĆANJU
Uz popločane ulice, kola guraju
Teški sivi kaputi i debele čizme
Dok izgladneli beli Etiopljani
Jedu svoje roditelje na uglu
Sabljama palih vojnika
Koje su ubile nemačke puške.
Dalje niz put, daleci poput pauka
Žure u svemir noseći obećanje o supersilnosti, tanko poput paučine
Puni ozbiljnih heroja, i najnovije špijunske tehnologije
Zvezdanih mapa koje otkrivaju svoje tajne tek potopljene u urin
Formule koje oživljavaju mrtve i mogu da naprave hulka od
70
Običnog seljaka.
Veličanstvenost zgrada koje nose veličanstvena imena
Umovi iza crnih brada koji samo pitaju zašto?
Od egzila u Švajcarskoj dok revolucija ponovo besni na ulicama puni
Krv religijske ikone cijanidom i hemofilijom i seksualnim
izopačenostima
Putem ukrštanja s nemačkom princezom.
Sneg hladi votku u noćima koje lede dah
Pod ogromnim kapama koje pokrivaju uši
Kaljačama i metalnom značkom.
Proteže se od hladne i suve zemlje pune Mongola, do Kine, gde su
male crvene knjižice
Ispale najnovija međunarodna boljka
Čiji su simptomi: rad i moć i ljudi obogotvoreni količinom uglja koju
mogu da iskopaju.
Sivo, zimsko nebo osvetljava samo rusko veselje
Veliki trbusi, grohotan smeh, na stolovima punim mesa i kukuruza
Dok redovi za hleb pletu povike i glad putevima krvlju natopljenim
Koji pamte Džingis Kana i zaboravljaju Anastasiju.
Plešu nisko uz pod, savijenih kolena, povremeno šutirajući ispred
sebe,
Imaju grube vokale i čudno pismo.
LONDON
Ona nije vrela,
Ona nije čista
Bez ulica posutih đubretom
Bez udrogiranih prostitutki
A krađa dece samo na TV-u.
71
PREVOD
Ona nije fantastična Narnija
Koja udobno i jeftino prihvata
Uz dobrodošlicu i društvene slobode.
Ona nije u zelenim draguljima, sunčano zlatna
S belim peskom i palminim drvećem
Sa bikini plažama i baldahinima za ljubljenje.
Ona nije efikasna, birokratski funkcionalna.
Ona nije nežna.
Ona je veliki kulturološki lonac
Večera sa knedlama
U Kini i vindaluom iz Bombaja,
Pečene Mars čokoladice sa severa
Nož i viljuška u Americi
Ona drži salvetu preko Evrope,
A činiju za pranje prstiju na Bliskom istoku.
Ona voli dezert iz Azije.
Ona je tona, majmun, magarac
I čaršavi
Ona je ponosna,
Skromna i pomirljiva
I neverovatno arogantna.
Ona je neodlučna i zbunjena
Imala je sve i sve je izgubila
Odbačena pred oltarom
Dobila je Eldžinove statue kao svadbeni
poklon
I dozvolu da decu viđa vikendom
Sad je prljava i prihvata da je siluje prvorođeni
sin.
Ceri se poput mačke na samu pomisao.
Tako je ponosna na svog malog, dominantnog,
Razmaženog i priglupog sina.
72
PREVOD
HEDER TEJLOR
MINHEN
Na ulicama je čisto kao kod kuće
A zemlja ravna kao prerije srednjeg Zapada
Tu i tamo prekinuta ruševinama iz rata
Pod travnatim tepihom, savršenim za spuštanje.
Zamišlja sebe, prenesenu,
Stvari joj nose kofama po nebu
Da živi gde se radnje zatvaraju u četiri
I gde uši ne para seosko unjkanje.
Tu može da zakopa potrebu za tišinom
Tajne nade o ocu iz bajke
I strahove svoje majke koji su i njeni
Na mestu naviknutom na feniksovu vatru.
DIJANA I AHTEON
Dok ulazi, ne čuje se porno bas
Sjaj vode na zidovima kupatila
I savršenoj koži, i kapanje česme
S peškirom u ruci, pogled ispod oka
Odbija se o ogledala, bočice parfema
I lavabo od nerđajućeg čelika.
Pre no što joj se obraz pretvori u vatru
On odskače, vrata opet nalaze svoj ram
Ono što ga progoni, samo on zna.
73
Heder Tejlor je
pesnikinja, dramski
pisac i obrazovni
radnik, prisutna na
londonskoj pesničkoj
sceni, gde pokazuje
svoju prirodnu
sposobnost da dopre
do publike. Njena
poezija je mračno
duhovita, potresna i
besramno iskrena, a
inspiraciju crpi iz kuće,
putovanja i novinskih
naslova. Objavljivana
je širom Evrope i
Severne Amerike,
a njenu prvu zbirku
pesama, Do Horizonta
i Nazad, objavila
je u oktobru 2005.
izdavačka kuća «Tol
Lajthaus Buks».
Kontakt: info@
heathertaylor.co.uk
HEROJ
Noću putuje napuštenim minskim poljima,
Spretno bira put po neravnoj zemlji
Da u njenom društvu nađe spas.
Meseci prolaze samo radi noći,
Šum papira prozirnog i tankog
I druženje natopljeno čajem.
Dana kad se nije pojavio
Nebo bez meseca zvrjalo je prazno
A suvo lice zemlje otežalo od vlage
Sad se ona drži za konce njihovog poslednjeg zajedničkog obroka
Slika isprepletanih udova na roto papiru
Razbacanih po jalovoj zemlji, lice mu grimizna maska.
Dobrovoljno briše tupi bol koji joj je zaveštao.
Sve kućice štiklirane, njen bol je tih
Kao bomba koju obećava da će nositi pod kaputom.
PRE NARNIJE
Njegov afteršejv ostao je na jaknama i šalovima
Skrivenim u zadnjem delu ormana,
Spasenim od onih koji traže milostinju
I od očajnih rođaka.
Noću, nađem se između snova.
I skliznem iza pokretnih vrata
Zaobiđem prazne vešalice, da dotaknem
Grubu vunu zimskih kaputa
I uronim lice u njega.
74
RAT
Poslednje užurbane reči
Spale sa usana il’ vrhova prstiju
Ili crnog flomastera, ne mogu se vratiti
Udaraju poput troglavog biča
Ubadaju poput ježevih bodlji
Te oštre reči kidaju svako mesto koje su dotakle tvoje usne
Ogoljeno bojno polje, bez mojih reči.
RUB VIZIJE
Znam da bih umrla ako se ne bih
Ušuškala pod njenu ruku
Da bih je pridigla uz njih.
Sakrili su se iza kante za smeće,
Ispod sofe, iza stepenica,
Voleli su da sede na vozačkom mestu.
Pokušavam da ih odagnam laserskim pištoljem
Veličanstveni ratnik visok četiri stope
Čisti sobu.
Dok se borim, oni rastu,
Brojčano su nadmoćni u uglovima
Sakupljaju se poput višegodišnje prašine.
Uskoro su im dosadile senke
Vukli su me za odeću, kosu,
Za činove, dok nisu popadali oko mene.
Niko nije primetio moj treći svetski rat,
Navikli su na moju pilotsku jaknu
Dodali više pogleda bačenih na sat.
75
Sada, ušuškana u svoj nedostatak sna
Zaboravljam da želim da se predam,
I poput alkoholičara, stalno se vraćam.
Moja misija: da zaštitim nedužne,
Njihov rođeni krstaš sa plaštom
Mada to od mene nikada nisu tražili.
ZATOČENIŠTVO
Marš crvenih boginja-mrava
Beskrajnim kariranim hodnicima
Bolnicu je učinio smrtonosnom
Pa su joj rekli da sam bezbednija kod kuće.
Moj san prevazišao je noćni ritual
I produžio se u trodnevni događaj
U svesti mi parada sirupa od banane
Trouglastih parčića tosta, maminog otvorenog dlana
Koji me tapše po leđima u ritmu grčeva, dok joj ja
Visim poput majmunčeta o kolenu glave
Tek pedalj iznad činije koja je postala kofa.
Kad je noć ponovo postala vreme za spavanje, a moj nos
Pritisnut uz prozor da bih posmatrala
Školske drugare, kako žmirkaju, s rančevima na leđima,
Žudela sam da omirišem svež vazduh, da se valjam po travi
Porasloj nakon višednevne kiše.
Mama je postala zatvorski čuvar,
Postala sam nezahvalna,
Kuća je postala jastuk
Koji me guši u noći.
Tek sada, kad su godine prošle
Poput jeftinih tabloida
76
Sećam se kako mi je sedela kraj uzglavlja
I gledala me kako dišem
Snagom volje mi vraćala zdravlje,
Njena ruka na mojim leđima spas.
SPLET
Ili je glasno ili tiho. Danas si tužna, pa ti se orgazam širi u malenim
talasima iz centra, a ti ostaješ tiha. Bez teksta. On misli da nije to
uradio kako treba. «Pokušaćemo opet». Ali, dogodilo se. Vrlo je
intimno. Ne možeš da mu kažeš da je poput spasenja. Da ti je njegov
nežni dodir doneo olakšanje za koje nisi ni znala da ti je potrebno
dok nisi bila tu. U njegovom krevetu. Svetlost potiskuju teške zavese.
Vaša tela kreću se po pejzažu jastuka i prekrivača, pokrivena
senkama.
Ležiš tu, tvoj trenutak došao je i prošao. Svaki put je drugačije.
Pokušavaš da objasniš taj osećaj. Jagodice tvojih prstiju ispisuju
krugove po njegovim leđima, kao nekada u detinjstvu, kad si se
igrala sa šećerom prosutim po stolu od formike – zaostalim od
eksperimenata sa šećerom, vodom i kafom, dok su se tvoji roditelji
trudili da im glasne žice ostanu zategnute u normalnom tonalitetu.
Crvena lica koja bi zauvek ostala tako dok duh koji pozira kao otac ne
bi par dana kasnije zalupio vrata za sobom.
Ali sada, u ovoj sobi, među zamršenim čaršavima, njegov uzdah
drhti u tebi, i nežan, znojav, pluta. Reči pronalaze prazne džepove u
značenju kao planovi u tvojoj glavi. Bez sidra, tražiš dom.
77
PREVOD
Otišao sam iz Nigerije
kada sam imao
šesnaest godina, da
bih se u Engleskoj
okušao kao pisac.
Čitao sam o picima
poput Konana Dojla,
Agate Kristi, Dikensa.
Kada sam stigao, selio
sam se od prijatelja
do hostela, bio sam
izložen tamnoj strani
života u Londonu.
Dok sam studirao
i pisao, radio sam
čudne poslove, kao
što je slaganje robe na
police noću. Tako sam
napisao priču «Dečko»
objavljenu u kući
Penguin 2000.
AKIN OLADIMEJI
POMALO JEZIVA PRIČA O DAMILOLI,
DEČAKU KOJI JE POSTAO MEDVED
Na povratku kući, Džef obično nije zaticao svoju
suprugu kako razgovara sa medvedom, tako da
možete da zamislite koliko se iznenadio kada se
vratio s posla jednog običnog ponedeljka i video
je kako sedi ispred kupatila, i ćaska sa njim dok
se on tušira.
Prvo što je primetio kad je stigao bila je tišina.
Klima uređaj je bio uključen jer je napolju bilo
veoma vruće, ali osim njega, bilo je tiho kao na
groblju u ponoć. Kako mu supruga nije rekla da
će nekuda ići, a na stočiću pred televizorom nije
bilo nikakve poruke, malčice se uznemirio. Suzan
nikada nije volela tišinu, tako da je televizor
uglavnom bio uključen, a kad radi u kuhinji uvek
bi uključila radio.
Ipak, primetio je da ima više prašine nego obično
na nedavno izglancanim drvenim podovima.
Kada je pažljivije pogledao prašinu, primetio je
nešto čudno. U njoj je video otiske stopa neke
velike životinje sa kandžama. Šta bi to moglo da
bude? Verovatno postoji racionalno objašnjenje
za ovo, pomislio je, trudeći se da se ne uspaniči.
Pratio je tragove do podnožja stepenica i čuo
glas svoje žene. Zvučalo je kao da je u kupatilu,
ili blizu njeaga. Šta se dešava?
Kada se približio vrhu stepenica, sve je izgledalo
još čudnije. Čuo je svoju ženu, ali izgledalo je
kao da stoji pred kupatilom i razgovara sama sa
sobom. To je baš neobično, pomislio je.
«Jesi li dobro?» - glas mu je bio obojen brigom
kad ju je ugledao.
Osmehnula mu se. «Zdravo, nisam čula da si
78
79
PREVOD
došao. Baš sam pričala Damiloli da mora da je
fantastično kad ne moraš da ideš u prodavnicu
subotom ujutro, niti da brineš o tome šta ćeš da
skuvaš za prijatelje i porodicu.»
Džef ju je pažljivo pogledao. Sedela je na stolici
na kojoj je on ponekad sedeo i čitao joj dok je
bila u kadi, i bila je obučena kao i obično leti za
po kući: u čipkom ukrašenu svetloplavu bluzu,
zeleno-belu dugu suknju na cvetiće, i bosih
nogu.
Ko je Damilola i zašto on ili ona ne mora da ide
u prodavnicu i da kuva, pitao se Džef.
Ali svojoj ženi je rekao: «Sa kim to
razgovaraš?»
«Pomalo je čudno, ali pokušaću da ti objasnim»,
rekla je svom suprugu i ustala. Prišla mu je,
ovlaš ga poljubila u obraz, i držala ga za ruke
dok ga je vodila u spavaću sobu. Kad su ušli,
zatvorila je vrata, rekla mu da sedne, i počela:
«Damilola je medved koji živi u šumi Sirena.
Danas je najtopliji dan ove godine, i to ga je
privuklo u ovaj kraj. Primetio je spoljašnji deo
našeg klima uređaja i palo mu je na pamet da
uđe ovamo i malo se rashladi ako nema nikoga
kod kuće».
«O čemu ti to?»
Namrštila se i zaćutala, pokušavajući da smisli
kako da to bolje objasni svom mužu. «Mislim
da bi bilo bolje da ti on sam to razjasni».
Izašli su iz spavaće sobe, a pred kupatilom
je na zadnjim nogama stajao mokar, osam
stopa visok medved, sa gostinsim peškirom
obmotanim oko struka, i izgledao je veoma
nervozno.
«Dođavola», rekao je Džef. Pogledao je svoju
ženu, a onda i medveda, u neverici.
«Da li se taj medved obraća meni?» - rekao
je malo ustuknuvši, zaprepašćen što njegova
Tako sam dobio
mesto na kursu
kreativnog pisanja
na univerzitetu Ist
Anglija, a mentori su
mi bili pesnik laureat
Endrju Moušn, i
Mišel Roberts.
Od kako sam izašao
sa fakulteta, vraćam
uslugu društvu
tako što delim
svoj entuzijazam
i ljubav prema
pisanoj reči vodeći
literarne radionice u
zatvorima, biblioteci,
galeriji i školama,
dok radim na svojoj
knjizi Paperjack.
Kontakt:
lyricairway@yahoo.
co.uk
žena stoji tu tako mirno. Suzan je sigurno poludela. I zašto taj medved
stoji na dve noge u mojoj kući? Nastavio je da korača unazad, ne
skidajući pogled sa medveda, dok nije stigao do početka stepenica.
Uhvatio se za gelender i sa nevericom pogledao svoju suprugu.
«Džefe, opusti se. Damilola, reci mu nešto», rekla je, okrenuvši se ka
medvedu.
«Dobro veče. Nemoj da se plašiš, ja ne jedem ljude», rekao je
medved.
Suzan je prišla svom mužu, zaleđenom od šoka, i povukla ga sa
nebezbednog mesta na kom je stajao.
«Nekada sam bio čovek, kao ti. Ako hoćeš, mogu da ti objasnim
kako sam postao medved», rekao je glasom koji je mogao pripadati
dvanaestogodišnjem dečaku.
«...»
Damilola je nastavio:
«Bio sam sin bogataša u Kraljevstvu Svetlosti, ali neprijatelj mog oca
platio je veštici da baci kletvu na mene. Pre godinu dana probudio
sam se i shvatio da sam postao medved, i morao sam da pobegnem
iz porodične kuće pre nego što me napadnu telohranitelji mog oca.
Stigao sam u šumu Sirena, i naučio da jedem male životinje i lišće.
Upoznao sam druge medvede, ali im se nisam svideo, jer su znali da
sam drugačiji od njih, i to me je još rastužilo.
Onda sam sreo vešticu, i ona mi je rekla da ću ponovo biti srećan tek
kad budem sreo nekog posebnog. Danas sam došao ovamo pošto više
nisam mogao da podnesem letnji vazduh, a u hladovini nije bilo dovoljno
sveže. Primetio sam spoljašnji deo vašeg klima uređaja iza kuće. Video
sam tvoju ženu kako radi, i kako razgovara sa svojim cvećem dok ga
zaliva. Nešto mi je reklo da je ona ta posebna osoba i da bi trebalo da
razgovaram sa njom, pa sam pokucao na vaša vrata».
Suzan je dovršila priču: «Kada sam ga videla pred vratima, vrisnula
sam. Onda sam videla njegove oči, i užasan strah u njima, i smirila
sam se. Ne mogu to da objasnim, ali više se nisam plašila. Zurila sam
u njega, i zabezeknula sam se kad mi se obratio. Zamolio je za malo
vode pošto usput nije pronašao nimalo. Donela sam mu punu činiju i
on ju je popio, a onda je pitao da li bi mogao da uđe na par minuta da
se rashladi. Počeli smo da razgovaramo, i ja sam mu rekla da može i
da se istušira».
Džef je oduvek znao da je njegova supruga posebna, ali nije shvatao
80
zašto je medved morao da odabere baš nju kao posebnu osobu koja
će mu pomoći. Kako bi ona trebalo to da uradi? Još jedna izbezumljena
misao proletela mu je kroz glavu: da li je iko video medveda kako dolazi
ovamo? Živeli su na selu i njihovi najbliži susedi bili su udaljeni skoro
milju, ali neko je mogao da primeti medveda, i da pozove policiju, na
primer.
«Jesi li siguran da te niko nije video kako dolaziš? Dežurna ekipa je
možda već na putu ovamo». Suzan mu je jače stegla ruku. Pogledao
ju je i video da su joj oči raširene od užasa. «Šta bi mu oni uradili?»
- pitala je. «Ne znam, draga».
«Mislim da me niko nije video. Ako to predstavlja problem, odmah ću
da odem».
«Ne, ne tražimo to od tebe», brzo je odgovorila Suzan. «Misim da
Džef samo brine da bi mogao da nastradaš ako bi te neki ljudi videli
kao ljudoždera». «To i ja mislim. Mogli bi da te uspavaju strelicom, ali
ponekad i ubijaju divlje životinje», rekao je Džef. Pustio je gelender i
pošao u sobu da se presvuče, rekavši: «Uključiću radio da vidim ima li
nekih vesti o tebi».
Kada su se uverili da o medvedu nema nikakvih vesti na lokalnoj stanici
i na internetu, seli su da večeraju. Medved je jeo poput čoveka, mada je
isprva delovao kao da mu je pomalo neprijatno da koristi pribor, pošto
ga već dugo nije koristio. Nakon večere, razgovarali su sa Damilolom o
njegovom životu u šumi. Džef je pomislio da je medved veoma kulturan
i fin, ali pitao se šta on zaista hoće od njih. On i Suzan razgovarali su
o tome nasamo nakon što je otišao, i složili su se da bi medved trebalo
da spava napolju, ali da tokom leta sme slobodno da dolazi i odlazi, da
nešto pojede i istušira se ako želi.
I tako je Damilola postao član porodice, lutao je prirodom tokom dana,
svraćao na par sati kad bi bilo zaista veoma toplo, ponekad im je dolazio
na večeru. «Volim kad je tu», rekla je Suzan svom mužu sa osmehom
na licu jedne večeri pred spavanje. Džef je morao da se složi da je
medved isti kao bilo koji drugi prijatelj, sem što se o njemu ne može
razgovarati sa drugima. Ponekad se pitao da li se još nekom nekada
desilo nešto ovakvo. I o čemu je reč u tom proročanstvu da će medved
ponovo biti srećan kada sretne posebnu osobu? Da li je sada srećan?
Naravno, da je Džef znao šta će mu se dogoditi, možda bi otišao i
kupio pušku da otera medveda, umesto što se brinuo za Damilolino
emotivno stanje.
81
Vidite, Damilola je i dalje bio usamljen u šumi, i tužan što je daleko
od kuće. Neprestano je mislio o onome što mu je veštica rekla, da će
ponovo biti srećan kada bude pronašao posebnu osobu. Pitao se da li
je to zaista Suzan? Šta će ona uraditi za njega? Da li će se on ponovo
pretvoriti u čoveka, ili će jednostavno biti srećan što je takav kakav je
kada ona bude uradila ono što bi trebalo da uradi, šta god to bilo? Da
li je moguće biti srećan kao čovek zarobljen u telu medveda? Zašto
je baš na njega uopšte bačena kletva, zašto baš on, on ipak nikada
nikome nije učinio ništa nažao.
A tu je bio i Džef. Damilola se prisećao kako se Džef ponekad ponašao
prema njemu. Prethodne noći, posle večere, sedeli su za kuhinjskim
stolom. Džef je bio za čelom, Suzan sa njegove desne strane, a
Damilola preko puta nje. Njih dvoje imali su po čašu vina pred sobom,
a Damilola veliku činiju vode.
«I, da li mislite da bi hrišćani trebalo da podržavaju rat?» - pitao je Džef,
obraćajući se oboma. Damilola je zaronio glavu u činiju sa vodom da bi
dao sebi vremena da smisli odgovor, a Suzan je počela da priča o tome
kako bi hrišćani trebalo da budu pacifisti. Damilola je podigao glavu da
bi rekao da se slaže sa njom, otvorio je usta, ali umesto da odgovori,
podrignuo je, dugo i glasno. Suzan se zakikotala i nastavila da priča,
ali Džef se namrštio kao da misli da to ogromno čudo u njegovoj kuhinji
uopšte ne ume da se ponaša. Damilola jedva da je progovorio do kraja
večeri.
Damilola se tako postideo da ga je to rastužilo, a potom razbesnelo,
ali odlučio je da sakriva taj bes pred svojim prijateljima ljudima, jer je
mislio da niko ne bi voleo da ima besnog medveda u blizini. I to je
trajalo preko dve nedelje.
Jedne večeri, u kući, ležao je na podu dnevne sobe, čitao novine i jeo
bananu, na pola uha slušajući radio koji je Suzan ostavila uključen pre
nego što je izašla. Damilola je dokrajčio svoju bananu i pošao u kuhinju
da baci koru. I baš u tom trenutku spiker je zastao, i potom rekao:
«Vest koja nam je upravo stigla: čuli smo da je medved koji je izašao
iz Šume Sirena viđen u ovom kraju, i sad se nalazi na istoku grada.
Pozvani su naoružani šumari, koji su izjavili da onaj ko se nađe licem
u lice sa ovom životinjom ne sme da pokaže strah, mora da ga gleda u
oči dok se polako povlači.»
Damilola je zaboravio zašto je uopšte pošao u kuhinju, toliko su ga
82
zabrinule ove vesti. Kora od banane ispala je na patos, a on se spustio
na sve četiri, vratio se nazad u dnevnu sobu i navukao zavese. Onda
je legao na patos i pokušao da sagleda stvari sa svetlije strane.
Sve dok sam ovde neće me videti, i neće me uhvatiti. Jedva čekam
da šumari odustanu od potere, onda ću moći da pobegnem daleko
odavde.
Ali, na pamet su mu padale i druge misli:
Mogu li šumari da prate moje tragove do zadnjih vrata?
Da li bih mogao zauvek da ostanem sa Džefom i Suzan?
Zar me neće neko od njihovih prijatelja jednom primetiti dok dolazim ili
odlazim? Mogu li da verujem da me Džef neće odati jednog dana kad
se naljuti na mene? Mogu li da verujem da se on ili Su neće uspaničiti
i odati me ako se šumar neočekivano pojavi?
Ležao je tako, srce mu je lupalo, grlo mu je bilo suvo a šape hladne
poput snega, naizmenično se trudio da razmišlja vedro, i brinuo. A onda
je čuo ključ u bravi i okretanje kvake. Brzo se zavukao u ostavu ispod
stepenica i sklupčao između starih novina i drugih stvari ostavljenih za
reciklažu. Bio je siguran da je to Džef, ali za svaki slučaj je odlučio da
sačeka i oslušne pre nego što izađe.
Damilola je sedeo u mrklom mraku u ostavi, ignorisao je pauke koji su
mu trčkarali po koži, i nije obraćao pažnju na tuptuptuptuptuptuptuptup
svog srca. Šta da radi ako neko otvori ostavu, pitao se. Onda je čuo
kako neko otvara zavese i ulazi u kuhinju. A onda je Damilola čuo zvuk
kao da pada veoma dugačko stablo, bolni krik, a zatim tišinu.
Damilola je izašao iz ostave i video nešto od čega je pao na kolena od
muke. Džef je ležao na patosu, sa koferom pored sebe. Ispod njegove
noge nalazila se kora od banane.
Damilola je od užasa lupao šapama po patosu i zavijao, posmatrajući
svog prijatelja.
Suzan ga je našla nad telom svog supruga, kako tiho cvili od tuge.
Vrisnula je i zaplakala pošto je proverila Džefov puls. Damilola je obavio
šape oko nje i čvrsto je zagrlio. A onda ju je poljubio, da bi je utešio.
Kad je to učinio, dogodile su se dve stvari.
Prvo, Suzan su po čitavom telu počele da rastu duge, smeđe dlake.
Nos joj se pretvorio u njušku, zubi su joj postali oštriji i duži, tamo gde
su joj nekad bile noge i ruke sad su se nalazile šape i kandže.
Drugo, i ona i Damilola su zaboravili da su nekada bili ljudi. Sada su
jednostavno bili dve gladne, divlje zveri u nepoznatom okruženju. Motali
83
PREVOD
Ana Seferović je
rođena 9. 12. 1976. u
Beogradu, diplomirala
je orijentalistiku na
Filološkom fakultetu
u Beogradu. Objavila
je dve knige poezije:
Duboki Kontinent
(«Matica srpska»)
i Beskrajna zabava
(«Narodna knjiga»).
Jedna je od koautorki
antologije mlađe
ženske poezije
Diskurzivna tela
poezije (AŽIN).
Objavljivala je
poeziju u časopisima:
Profemina, Književni
magazin, LMS, Treći
Trg, LibraLibera
(Zagreb), Apokalipsa
(Slovenija), Ha!Art
(Poljska), Portret
(Poljska), Pobocza
(Poljska).Učesnica
je nekoliko festivala:
Kongres Litkona
(Pula), I/ILI (Exit, Novi
Sad), Međunarodni
festival poezije
Pobocza (Poljska),
Balkan Black Box
(Berlin). Trenutno živi
u Londonu. Kontakt:
[email protected]
su se po kući, ali nisu mogli da pronađu ništa
što bi mogli da pojedu. Osećali su miris mesa u
frižideru, ali nisu znali kako da ga otvore. Ipak,
na podu pred njima nalazilo se sveže meso,
bespomoćni leš.
Oprezno su obišli oko njega, budući da je oboma
bilo prvi put da su u ovakvoj situaciji. Medvedi su
ga njušnuli i munuli šapom. Kada je iskušenje
postalo preveliko, Suzan je šapom rasporila
grudi svog negdašnjeg muža i izvadila mu srce.
Prvo su njega pojeli.
Sat kasnije, utoljene gladi, razvalili su zadnja
vrata tek par minuta pre nego što su šumari
stigli. Medvedi su pošli dalje na istok pod okriljem
tame, i niko ih nije video. Stigli su u šumu u kojoj
su živele razne životinje, i našli medvede koji su
ih prihvatili, pa su se tu smestili, odgojili svoju
mladunčad, ostarili i sve do smrti živeli veoma
srećno, razume se.
Britanske autore izabrala Ana Seferović
84
PREVOD
Prevela sa engleskog Vesna Stamenković
85
Vesna Stamenković
rođena je u
Beogradu 1977. Kao
stipendista Instituta
za strane jezike stekla
Cambridge Certificate
of Proficiency in
English 1996. godine.
Deset godina se bavi
prevođenjem. Prevodi
i za televiziju, sa
engleskog, španskog
i portugalskog jezika.
Takođe, prevodila
je na engleski jezik,
od dečje književnosti
do stručne literature.
Studira španski jezik i
književnost. Živi i radi
u Beogradu. Kontakt:
[email protected]
ČITANJA
Ivan Velisavljević
rođen je 1982. godine
u Šapcu. Apsolvent
opšte književnosti,
student druge
godine dramaturgije.
Objavljivao književne
kritike, priče i
pesme u Braničevu,
Freedom Fightu,
Znaku, Koracima,
Danasu, Yellow Cabu,
Librettou... Knjiga
pesama Kan (2001).
Sarađivao na nekoliko
scenarija za kratke
filmove, i režirao
dokumentarni roadmovie Put do Visoke
zemlje (u montaži).
Nedavno je postavljen
za urednika filmske
rubrike u on-line
magazinu Plastelin.
Kontakt: ohlisabon@
yahoo.com
IVAN VELISAVLJEVIĆ
PRESLIKAVANJE SENKE
Tamara Šuškić, Private Show («Narodna
knjiga», 2005)
Ako imamo na umu Aristotelova razmatranja
„vrlina pesničke dikcije“ (XXII glava Poetike) i
njegov zaključak o važnosti upotrebe metafora
u pesničkom delu, onda od zbirke pesama
Private Show Tamare Šuškić vode dva puta: na
jednom, kojim ćemo mi krenuti, nalazi se pokušaj
odgonetanja, dešifrovanja, tumačenja složenih
pesničkih poređenja, a na drugom, koji se,
nažalost, razdvaja od prvog pod pravim uglom,
poređan je drvored čije krošnje prave hladovinu
odmora i odustajanja, odbacivanja napora da se
dođe iza, katkad zaista teško razumljive, i na prvi
pogled nepristupačne poetske metaforičnosti.
Prva benzinska stanica na putu odgonetanja
zove se, po naslovu zbirke, Private Show. Kakav
je to privatni šou? Zašto je „privatan“, a zašto
„šou“? Iz automata pod nazivom „metafora“
sipane su prve reči zbirke, i tako, „red po red“,
od Aristotela, preko benzina, možda se i može
stići do Teksta.
Prvi interpretativno potentni redovi zbirke Private
Show, u stihovima koji su grafički oblikovani
kao iskazi propušteni kroz html obrasce u emailovima (znak > na kraju rečenice), glase
ovako: „RAZLIČITE FORME ESKAPIZMA/
PROTIV KLAUSTROFOBIJE“. Počinjemo od
bekstva, od eskapizma, a protiv zatvorenosti,
skučenosti, egzistencijalne klaustrofobije (reč je
o poeziji, zaboga), a ne straha od tunela, kao u
filmu Body Double Brajana de Palme. Filmovi su
jedan oblik eskapizma, ali poezija beži, da tako
86
kažemo, sopstvenim sredstvima: ali šta ako bi poezija bežala opisujući
film, tačnije, prilagođavajući ga svom izrazu?
Taman smo se zamislili, krenuvši unapred, a pažnju nam je privukao
sledeći dvostih: „KOMPOZITORKA GLAZURE OD/DEJA VU
FOTOGRAFIJA“. Komponovanje je slaganje, ređanje, stavljanje u
niz, pakovanje harmonija, nota i pauza u taktove. Glazura je ukras
na tortama, fini površinski sloj stavljen preko objekta. Deja vu je
„već viđeno“. Fotografija je slika, imidž, izabrani prizor. Šta je onda
„privatni šou“? Privatni šou je, kako izgleda, slaganje, ukrašavanje,
komponovanje već viđenih prizora. Ali kakvih prizora, i šta od tih prizora
može nastati u poeziji?
Vozimo se i dalje, road-poetry u kolima sa rezervoarom punim metafora:
„uz crni prozirni čaj/i njegovu pegu mleka/slušam kanarince/i peckanje
njihovih gaziranih lepeza“. Mehurići gaziranog pića šume, kao i krila
(lepeze) kanarinaca u kavezu, pije se čaj sa malo mleka. Obična
jutarnja scena. U pesmi „iščekivanje zapleta“ vide se „vazdušaste
butine“, mekane, opuštene, i „glasno talasanje/ u glasnom plavom“,
možda talasanje vode, zatim „nepodozriva ramena“, ramena koja ne
slute promenu, nisu oprezna, „podozriva“, drže se tela, sve dok „hladne
kapljice“, sad je sigurno da se radi o vodi, ne nestanu „u modroj koži
novonastale ribe/u akvarijumu mog kupatila“. U iščekivanju zapleta, u
običnoj prozi životarenja, u kadi kupatila, dok telo (ramena) nije slutilo
promenu, desio se preobražaj čoveka/žene u ribu.
Obični događaji očekuju da im se desi mistično/mitsko iskustvo, a mi
smo već došli do prizora #1: prizora svakodnevice.
Pesma pod nazivom „Laurina drama u dnevnom boravku bliznakinja“
glasi ovako: „da li su mi uvojci dovoljno zlatni?“. Da li to Petrarkina Laura,
oličenje poetske lepote i pesničke romantične opsesije, u apartmanu
njujorškog WTC-a, tik pre terorističkog napada, razmišlja o svojim
uvojcima, eskapistički utopljena u estetizovanje svoje svakodnevice
(uvojaka)? Da li je Private Show opis takve estetizacije, i kako se ona
izvodi?
Naslov pesme sa strane 21, „Popodnevna koreografija/skinuta sa
reklamnog panoa/i nasilno utisnuta“, sažima sve navedeno i pali
projektor sa kog ide „intimni slide-show“ poezije: neko se, neka to
bude žena, u svom stanu kreće kao što se kreću likovi sa bilborda,
njena koreografija je preslikavanje, „skidanje“ pokreta sa reklamnog
panoa, to je preslikavanje virtuelnog u realno, oblikovanje stvarnog
87
prema prividnom, života prema reklami, estetizovanje običnog prema
neobičnoj iluziji. U „proširenom brevijaru fetiša“ samo „šljokice/torbice/
loknice“ predstavljaju „otrovno/opasno crvenilo“, ovi fetiši svakodnevice
su jedina opasnost, jer predstavljaju zavođenje, koje je važnije od
događanja, kao Laurine lokne od terorističkog napada.
Stajemo ispod lučnog mosta, na parking obeležen prizorima #2:
prizorima života koji imitira iluziju.
Razne su vrste privida, i slajdovi iz kutije „preslikavanja“ ređaju se, na
intimnoj projekciji, od filmskih kadrova, televizijskih inserata, fotografija,
bilborda, sećanja, književnosti, a gledalac (gledateljka?) ispred platna
zavodljivo imitira događanja koja vidi.
Iz noir filmova dolazi slika iz pesme „preslikavanja“: „svetlost isceđena
iz roletne/pruža se po licu/u prugama/preko stomaka u senci/po
pamučnom šorcu/i nogama“, slika u kojoj se, ponovo, obična scena
podiže na nivo poetske slike tek kao kadar iz filma osvetljen svetlom
venecijanera, u kijaroskuro igri svetla i senke.
Deja vu koreografije su, sada je već jasnije, preslikavanja i opisi senki,
u kom je sva igra imitiranja skupljena u zavođenje: privid je veći od
života, i njegovo lažno događanje ispunjava aktere Private Showa na
važniji način od realnosti, kao što je zavođenje za Bodrijara važnije od
seksa.
Pesma „Deja vu koreografija alla Francois Ozon“ jeste zgusnuta slika
zavođenja nalik na filmove Fransoa Ozona: „Ja hipnotišem/Ja šarmiram/
Ti me skidaš/Ti srozavaš moje dokolenice/ti me bacaš u plavo ogledalo“,
ona, devojka, je u prividu, već počinje da u toj sceni prepoznaje scenu
iz filma, „Ja kažem//uskoči!/voda je predivna!“, odnosno, „ja kažem“:
izdigni stvarnost iz mulja običnosti do oskarvajldovske apoteoze
umetnosti.
„Na drvenom poniju u adagissimo koreografiji“ je preslikavanje sećanja
na detinjstvo (pomenuti su „drveni poni“ i „tobogan“), gde su završni
stihovi: „spolja ka unutra i obrnuto u krug/(igramo valcer ja i drug)“,
očigledno poigravanje dečijom pesmom „Al’ je lep ovaj svet“, kojom se
na još jedan način, i ponovo putem umetnosti, priziva svet detinjstva.
I tako, ređaju se slike i stihovi u istom ključu, saobraćajni znakovi pored
asfalta po kom se vozimo: „ritual oblačenja“, „telo koje pozira/telo koje
poziva“, „natapirana kosa i nalakirani nokti“, stihovi su koji predstavljaju
estetizovanje svakodnevice, „preslikavanje celuloidnih sadržaja“ (filma),
„interpretacija tele-stvarnosti u raširenim zenicama“ (gledanje TV-a) su
88
89
ČITANJA
varijante preslikavanja privida gde umetnost od
„Imitation of Life“, poznate sintagme kojom se
opisuje film (izvrsno metaforički upotrebljene
u istoimenoj melodrami Daglasa Sirka), dolazi
do „Imitation of Ilusion“, a stihovi poput „ti si
odlazak u bioskop/ja sam kung-fu film“ spajaju
zavođenje i sve pomenute poetske odlike
Private Showa Tamare Šuškić.
Ne treba, naravno, zaboraviti da se ovo
„imitranje/podražavanje iluzije“ komplikuje time
što je ostvareno ne u životu, već u umetnosti,
u poeziji, čime se broj transmitera povećava:
život imitira umetnost u umetnosti koja imitira
život koji imitira umetnost...
Vrlo su zanimljive dalje posledice ovakvih
odnosa različitih „kategorijalnih entiteta“ u poeziji
Tamare Šuškić. Kakve posledice trpi poezija, a
kakve život, ako se oni estetizuju i dobijaju dublje
značenje tek kao imitacija privida, odnosno, tek
kada se u njima prepoznaju obrasci savremene
pop-kulture (film, televizija, reklame)? Da li
poezija, i tu ćemo se vratiti na prvu knjigu
Hegelove Estetike, gubi svoju važnost u životu
koji je ispunjen bitnijim, ili bar zavodljivijim,
prividima od onog koji poezija nudi? I da li je
postojanje u jeziku nedovoljno, nedostatno
za umetnost, koja mora postojati i u realnosti,
makar tako da je realnost bezuspešno oponaša
(pesma „Trenutak istine u baru Petit Bac-a“)?
Šta se menja u odnosu mimesisa i istine?
Nećemo se na ovim pitanjima dalje zadržavati,
jer to nije cilj našeg puta. Kraj druma, na rampi,
čeka Aristotel: pesnik se, kažemo mu, odlikuje
složenim metaforama, koje, kada se odgonetnu,
grade zanimljivu i za čitaoca zahtevnu poetsku
viziju, čije smo obrise ovde pokušali da
prikažemo.
ČITANJA
Tamara Šuškić
rođena je1981,
student italijanistike na
Filološkom fakultetu
u Beogradu. Objavila
dve zbirke: Slika jedne
slagalice («Matica
srpska», 2001) i Private
show («Narodna
knjiga», 2005).
Koautorka je zbornika
poezije i autopoetika
nove generacije
pesnikinja Diskurzivna
tela poezije koja je
nastala kao rezultat
rada pesničko-teorijske
škole pri Asocijaciji
za žensku inicijativu
(2004). Živi u Beogradu.
Kontakt: hundertvaser@
yahoo.it
TAMARA ŠUŠKIĆ
DUEL PROJEKTORA: PRIVATE SHOW
Private show pod-razum-eva jedan novi
koordinatorni sistem: novu empirijsku mitologiju,
pa samim tim i novi tip subjektivnosti, odnosno
opsenosti. Govorim o jednoj naivnoj (vrhunac
zavođenja je kad se njime ne vlada), čak
nihilističkoj poziciji, odnosno poziciji nirvane
(na granicama infantilnosti i destrukcije), koja je
lišena svakog dospeća, sadržaja, čak i vrednosti,
a kao takva, potpuna i samodovoljna, poseduje
energiju praznine, promašaja falsifikata.
Svaka priča o uzrocima i posledicama je priča
o sablastima, pa je stoga svaki fatalistički ton
nečujan. To je vreme pre uzroka, vreme posle
posledice. Vreme pre začeća i posle katastrofe.
Prisutni su tragovi i nagoveštaji u svojoj
rasterećenoj verziji : kao utvare koje trepere.
Ta nova subjektivnost je zapravo memorija
fiksacija koja u vidu začaranog/ samozačaranog
projektora i sama postaje produktivna, ali
kroz eroziju, trošenje, iscrpljivanje. Kroz jedan
(o)smeh koji (se) poništava.
Nisu slučajne aluzije na mašine. Mašine
podrazumevaju mehaniku i shematizaciju.
Mašina nazvana mreža, mreža nazvana zamka.
Upravo kao i velika socio-kulturna mašina
koja uvek podrazumeva delirijum, protok želje
kroz pojavno, energetikom slike, tako i Ona,
opsesivna mašina u još većoj mašineriji vizija,
pažljiva (hladna) posmatračica – voajerka,
uzbuđena, nadražena kolekcionarka, postaje
suptilna igračica po skinutoj koreografiji. To je
neminovna sudbina žrtve-zavodnice (ne stoje
u kontrapunktu). U vrtoglavom i trenutnom
90
JELENA ANGELOVSKI
ZA INTIMNOST JE POTREBNA
HRABROST
Kada neko objavljuje prvu knjigu kratkih priča,
malo koji čitalac očekuje da će na klapni zateći
belešku o autoru dužu od nekoliko redova.
Biobibliografija mlade bosanske spisateljice i
jedne od stalnih saradnica «Trećeg Trga», Šejle
Šehabović, na koricama njenog pripovedačkog
prvenca Car Trojan ima kozje uši nudi mnoštvo
zaista impresivnih podataka. Moram pomenuti
bar neke, kao što su saradnja sa zanimljivim
časopisima, jedna strana stipendija, nagrade
za priču i poetsku zbirku, brojni prevodi pesama
i priča. Sasvim neobična i bogata biografija
koja nas još pre čitanja priprema za susret sa
spisateljicom čija će se posvećenost i strast tek
potvrditi u redovima koji nas u zbirci očekuju,
ali i čije svestrano obrazovanje i široko polje
interesovanja na polju književnosti i književne
teorije nalaze neku vrstu afirmacije u pričama.
91
ČITANJA
spoju kroz uzajamno proždiranje, ona iščezava
u objektu : ona iščezava u slici, a slika u
njoj. Realno se ne prepoznaje, naravno, ne
prepoznaje se ni nerealno. Sve je hiperrealno
(i ima sposobnost usporenog snimka). A
prenaglašenom znaku se ne može verovati.
A zatim, to je svojevrsni osvajački projekat.
Osvajački projekat prema sebi. On neprestano
traje i neprestano se širi. To je dvoboj. To je
duel. Čiji cilj je sludeti, odnosno usmrtiti. Čiji cilj
je biti sluđen, odnosno biti usmrćen.
Rođena je 1980.
u Pančevu. Po
zanimanju je profesor
srpskog jezika i
književnosti. Trenutno
je na postdiplomskim
studijama na Filološkom
fakultetu u Beogradu,
odsek za nauku o
književnosti. Objavila
je dve kolektivne knjige
u izdanju Centra za
stvaralaštvo mladih:
Zadaci iz marljivosti
(2000) i Dnevnik 2000
(2001). Sarađuje sa
listom «Pančevac»
(od 1997) i RadioPančevom (od 2000).
Piše književne
prikaze za «Kvartal»,
«Književni magazin»,
«Gradac», «Gradinu»,
list «Danas». Jedna
je od urednica
«Rukopisa», zbornika
za poeziju i prozu
mladih sa prostora
bivše Jugoslavije. Živi
u Pančevu. Kontakt:
nikolic_jelena @hotmail.
com
To su, čini mi se, dva osnovna kvaliteta, bez kojih mlad čovek ne vredi
ni da počinje da se bavi književnošću, umetnošću, ma čime. Šejla ih
ima, a ja, shvativši to već pri letimičnom pregledu pomenute beleške,
znala sam da me čeka čitalačko iskustvo za kojim žudim kada u ruke
uzimam nečiju prvu ili jednu od prvih knjiga.
Postoji važna stvar koja priče Šejle Šehabović čini ženskim. Ispisujem taj
atribut bez i najmanje želje za komplikovanim teorijskim konsekvencama.
Ne mislim ništa loše ni o takvim tumačenjima, jednostavno se u stvari
vezane za teoriju roda ič ne razumem, pa, prirodno, ne bih ni da se uplićem.
Za mene se žensko pisanje odnosi na izvesnu vrstu osećajnosti, baš
kao što se muško pisanje odnosi na jedan sasvim drugačiji senzibilitet.
Možda zvuči kao uprošćavanje, ali stvar je zapravo prilično složena,
budući da se izgradnja određene osećajnosti može smatrati smislom
i ishodištem čitave spisateljske rabote. Proučavanje načina stvaranja
«energije» koju će nečije pripovedanje nositi veoma je zahtevno polje
za tumača i tu se neću mnogo zadržavati. Kod Šejle Šehabović, jedan
od najuočljivijih postupaka kojima se postiže utisak «ženskog» pisanja
jeste intimno prisustvo pripovedačice u priči, uz otvoreno i ogoljeno
insistiranje na identifikaciji naratorke sa spisateljicom. Ono ide dotle da
se na prvoj stranici zbirke susrećemo sa fotografijom spisateljice (našu
sigurnost da je to zaista ona potvrđuje još jedna fotografija, na klapni).
Lik sa fotografije je već u prvom, metanarativnom pasusu prve priče
određen kao lik pripovedačice, čime već toliko puta prežvakani odnos
između pripovedača, autora i pisca dobija dobija novu, razotkrivajuću
i razoružavajuću dimenziju. Vraćanje u detinjstvo, specifična težina
liričnosti i intimnosti, koju svako pripovedanje dobija sa tom tematikom,
postaje jedna od osnovnih odrednica zbirke Car Trojan ima kiozje uši,
počev od priče “7 i 25”. Zanimljiv je i postupak poigravanja narativnim
sredstvima bajke u cilju pričanja strašnih, surovih i aktuelnih priča.
Sudar suprotnosti proizvodi tu mnogo snažniji potresni efekat, kao u
pričama “Svijećnjak” i “Smak svijeta”. Šejla Šehabović koristi i jednu
od čestih tema pisaca svoje i nešto starije generacije, baveći se samim
činom pisanja i ispredanja priče, koji je u pojedinim momentima vode
u dublje tekstološke, pa i ontološke probleme (“Nagrada”, “Tekst”).
Isprobavajući, u prilično šarolikom izboru priča, različite pripovedačke
postupke i veštine, spisateljica se dosta dobro, možda i najbolje
i najprirodnije, snalazi u građenju dijaloga, gde govor postaje živ
i spontan, i sam počinje da vodi priču sigurno, prema kraju (“Griz”,
92
93
ČITANJA
“Lijepi li su mostarski dućani”). U tom
ekperimentisanju Šehabovićeva ne zazire ni
od igre dvostrukim zapletom, gde se jedan
sloj odvija na TV-u, u epizodi serije, a drugi
u “realnosti” dnevne sobe (“Slučaj iks”), što
je, čini mi se, trik koji stoji daleko ispod njenih
spisateljskih mogućnosti. Za kraj ostavljam
priču “Minđuša” u kojoj se najjasnije očituje
Šejlin dar za pomenuto “žensko” pisanje, za
neusiljeno, toplo, intimno i nežno pripovedanje,
u ovom slučaju, o jednom odrastanju. U
poređenju sa nekim drugim pričama vidi se
da joj ovaj “fazon” pruža mogućnost mnogo
“dužeg daha” i suverenijeg vođenja priče, pa
mi to daje smelosti da zamislim jedan odličan
roman koji bi iz priče “Minđuša” mogao izrasti,
a kakav već godinama nedostaje u svim
književnostima svih naših jezika.
RAZGOVOR
Šejla Šehabović
rođena je 1977. u
Tuzli. Diplomirala na
Filozofskom fakultetu
u Tuzli. Predaje
bosanski, hrvatski i
srpski jezik i književnost
u Gimnaziji «Ismet
Mujezinović» u Tuzli.
Pohađa postdiplomski
studij Književnost u
postmoderni. Članica je
redakcije časopisa za
kritiku i i umjetnost teorije
«Razlika». Stalna je
saradnica elektronskog
časopisa za književnost
i umjetnost «Treći
Trg». Bavi se pitanjima
književne povijesti i
feminističkim studijama.
Dobitnica je jednokratne
stipendije za pisce
William Joyner
Centra Univerziteta
Massachusetts u
Bostonu, 2002. Poeziju
i kratke priče objavljuje
u listovima i časopisima
u Bosni i Hercegovini,
Hrvatskoj i Srbiji.
ŠEJLA ŠEHABOVIĆ
Ovaj intervju je napravljen u okviru istraživačkog
projekta pod nazivom «Canon makerscanon breakers: contemporary poetry from
Bosnia and Herzegovina» («Graditelji kanona,
razgraditelji kanona: suvremena poezija iz
Bosne i Hercegovine») kojeg realiziram pod
pokroviteljstvom udruženja «the Association
Bosnia and Herzegovina 2005.» Pošto nas
kulturalna historiografija uči da one (vrlo
rijetko su muškarci isključeni iz simboličkog
poretka) o kojima se ne govori niti piše nestaju
iz kulturalne memorije, cilj ovoga projekta je
osnažiti poziciju mlađih disidentskih glasova u
bosanskohercegovačkoj poeziji kroz teorijskokritičku refleksiju. Istraživanjem emancipatornih
praksi u ovoj poeziji, projekat nastoji produbiti
trusne linije u naizgled koherentnoj dominantnoj
ideologiji, i pojačati disidentsko subkulturno
podrivanje
oprirodnjenog
«monopola
na
vjerodostojnost» kojeg postavlja dominantna
ideologija. Smatram da danas u Bosni i Hercegovini
žene pišu najbolju kritičku poeziju. Šejla
Šehabović pripada onoj grupi mladih pjesnikinja
čije su pjesme kritički glas koji progovara o neslobodi danas i ovdje u Bosni i Hercegovini.
Dekonstrukcijom maskulinističkih normativa, u
artikulaciji razlike iz perspektive «manjina», one
konstruiraju jedan alternativni diskurs, svjedočeći
tako hibridnost bosanskohercegovačke tradicije.
Damir Arsenijević
De Montfort University
United Kingdom
94
Baviš se lirikom. Da li tvoja književna
karijera određuje kontekst svakodnevice,
okruženja? Ili obratno?
To što je moja poezija uopće dospjela u javnost
i imala nekoga odjeka (ne treba zaboraviti
činjenicu da ja pišem i objavljujem u zemlji
u tranziciji, u sredini koja je opterećena
siromaštvom, gubitkom oslonaca i izuzetnim
nedostatkom koncepta za bilo kakvu kulturalnu
zajednicu, kao ni to da sam na početku karijere,
te ne spadam u etabliranu književnu scenu) meni
je jasan znak da postoji kritična masa želje za
poezijom (književnošću) koja jeste angažirana
i koja se ne libi priznati vlastiti angažman.
Mislim da činjenica da se takva književnost kod
nas danas počinje legitimizirati u isto vrijeme
i odražava promjene koje se dešavaju, u
smislu otvaranja kulturne scene, i čini tu scenu
slobodnijom. Ovim ne mislim reći da moja
poezija ima neku posebnu vrijednost – nego
da spada u onaj dio kulturnog života koji nam
u ovom trenutku najavljuje promjene u odnosu
prema umjetnosti uopće. Onoga momenta kad
taj koncept ne bude više upotrebljiv, ja ću od
njega odustati. Vjerujem da je poezija mnogo
više od igre riječima.
Da li sebe doživljavaš pjesnikinjom? Na
koji način?
Prozu pišem jednako kao i poeziju. Činjenica
da sam mnogo poznatija kao pjesnikinja govori,
možda, o kvaliteti mojih radova ili o njihovoj
prijemčivosti, ali malo toga o meni. Lakše se
izražavam u stihovima ali radije pišem prozu.
Rijetko se doživljavam pjesnikinjom – u smislu
da postoje uvriježena mišljenja o autoricama
95
Njena priča «Svijećnjak»
nagrađena je nagradom
«Best cyber story»
internet stranice Pincom
2003. Prva knjiga
poezije Make up, u
izdanju naklade «Zoro»,
Zagreb/Sarajevo, dobila
je nagradu za najbolju
knjigu poezije u okviru
regionalnog programa
Sajma knjige u Sarajevu
2004. Dio knjige preveden
je na engleski jezik i
objavljen na De Monfort
Univerzitetu u Britaniji.
Pjesme na engleskom
jeziku, u prijevodu Damira
Arsenijevića, uključene
su u kratku antologiju
bosanskohercegovačke
poezije Blossoms and
Shrapnels, u izdanju
istog univerziteta. Neke
pjesme prevedene su
na makedonski jezik i
objavljene u časopisu
«Sum». Nekoliko pjesama
iz ove knjige objavljeno
je na bosanskom jeziku u
Švedskoj.
Nedavno je u izdanju
naklade «Zoro», Zagreb/
Sarajevo izašla njena
knjiga kratkih priča Car
Trojan ima kozije uši.
Njena treća, neobjavljena
knjiga poezije, Neću da
budem poetesa, izabrana
je među korisnicima
sredstava Fondacije za
izdavaštvo/nakladništvo
Sarajevo za 2005. godinu.
Kontakt: sejla.
[email protected]
„zagledanim u daljine“ – ništa nije dalje od mene od te slike. U poeziji ni
od čeg ne bježim. Moja se nova knjiga zove Neću da budem poetesa.
Da li se u svom poetskom radu nadovezuješ na ili sukobljavaš
sa književnom tradicijom? Kojom i kako?
Prije svega – ja pripadam usmenoj tradiciji – tradiciji ženskog,
iscjeliteljskog, pričanja priča. Odrasla sam i odgojena na tekstovima
realističkih pripovjedača bivšeg jugoslavenskog kulturnog kruga. Tu je
moj odnos prema tradiciji dvojak i nerijetko mi se dešava da taktički
mijenjam pristupe – koristim sve “praznine” pripovijedne tradicije –
trudim se prikazati ih nekonzistentnima. Poeziju sam otkrila relativno
kasno – tu sam u stalnoj borbi između nepotčinjavanja modernističkim
zatvorenim tekstovima i uspostavljanja veze sa ženskim pismom.
Mislis li da činjenica da si žena (spisateljica) bitno određuje
tvoju poziciju unutar kulture? Koje i kako?
Ja sam izabrala da ta činjenica određuje moju poziciju. Drugoga
rješenja zapravo i nema: zapravo je jedina druga moguća pozicija
bježanje od te činjenice. Pisanjem se koristim kao načinom suočavanja,
a ne prostorom utočišta i bijega. Patrijarhalna kultura, kao i sve kulture
stereotipa nude vrlo primamljiva područja za “azilantice” – u književnosti
pogotovo. Meni je, međutim, draže, zauzeti vlastito tlo.
Zanimaju me uticaji BH poezije na tvoj rad. Možeš li navesti
neke kao i komentirati njihove uticaje?
Ako bih bila posve iskrena, rekla bih da su na ono što ja pišem više uticali
postmoderni film i vizuelna kultura svakodnevice, nego sva poezija u
svijetu. To ne znači da ja u svom čitalačkom iskustvu nemam i Maka
Dizdara, Sidrana i druge. Bilo je dana kad sam tako rado čitala stihove
Tina Ujevića, da mi se činilo da se o životu više nikad i nikako ne može
govoriti sadržajem, nego jedino formom. Ima pjesama Marka Vešovića
koje su promijenile moj odnos prema jeziku kao materijalu od kojeg
se prave naši svjetovi. Ponekad, zbilja, vjerujem u “novu osjećajnost”.
Većinom, ipak, nastojim graditi na onim temeljima koje su na našim
prostorima postavile pjesnikinje poput Bisere Alikadić.
96
Poznato mi je da cijeniš radove Bisere Alikadić i Feride Duraković.
Da li u radovima ove dvije pjesnikinje vidiš potencijal građenja ženske
književne tradicije u BH poeziji?
Mislim da sam na ovo već odgovorila u prethodnom pitanju – mada,
zapravo, temelji jednoga novog kanona postoje već u usmenoj tradiciji
– ali, evo, ako se i ne vratimo tako daleko u preispitivanju historije,
novije žensko pjesništvo u BiH daje sasvim dovoljno materijala – ženska
tradicija je tu – i više se ne radi samo o potencijalu – to je već područje
o kojem se može kritički promišljati i na kojem se štošta da izgrađivati
i pregovarati.
U periodu poslije rata dolazi do porasta književne produkcije. Kako
misliš da se BH književnost i kulturalna produkcija uopće nosi sa
izazovima post-ratne tranzicije?
Isto onako kako se nosi sa konceptom kulturalne zajednice – dakle,
stihijski i neorganizirano. Nijedna zemlja u tranziciji nije imala sjajnu
kulturalnu politiku. Ali u Bosni i Hercegovini su se vrijeme poslije
rata i post-socijalistička tranzicija nesretno poklopili. Dodajmo tome
i specifičnost međunarodnih politika u BiH – rezultat je pregovaranje
između lažnog liberalizma (tako poznatog kolonijaliziranim kulturama)
i etno-nacionalizma (koji nikada nije odustao od borbe za “čiste”
teritorije i kulture). Vjerujem da će te dvije strane u budućnosti, ipak,
morati da računaju na emancipatorne politike za koje je kritična masa
pregovarača (i pregovarateljica) sada već spremna.
Pisati u post-ratnoj BH znači i pisati u vremenu neoliberalizma.
Žižek uzima jednu anegdotu koju ću ovdje citirati: «U jednom
starom vicu iz Njemačke Demokratske Republike», piše Žižek,
»Istočni Nijemac dobije posao u Sibiru; svjestan kako će sva
pošta biti cenzurirana, on predlaže prijateljima: ‘Hajde da
dogovorimo šifru: ako vam budem pisao plavim mastilom,
znači istina je; ako je tinta crvena, laž je.’ Nakon mjesec
dana, prijateljima stiže prvo pismo, pisano plavim mastilom: ‘
Ovdje je sve divno: radnje su krcate, hrane u izobilju, stanovi
su komforni i ugodno zagrijani, kina prikazuju filmove sa
zapada, puno je prekrasnih djevojaka spremnih za provod
97
– jedino čega nema, jeste crvena tinta…’ « «Nije li upravo
to», primijećuje Žižek, «način na koji funkcionira ideologija?»
Osjećamo se slobodnim, danas kao i onda, kad god nemamo
jezik – “tu crvenu tintu” – kojim ćemo izraziti našu neslobodu.
Temeljna zadaća kritičke umjetnosti i kulture je da osigura
crvenu tintu.
Moje pitanje je koliko su dogme multikulturalizma i političke
korektnosti otporne na kritiku koja bi dolazila iz polja umjetnosti?
Kako i koliko smo, po tvom mišljenju, «neslobodni» danas i
ovdje u BiH? Koja je to «crvena tinta» današnjice?
Za mene je to feminizam. Ne tvrdim time da nema i drugih upotrebljivih
pristupa. Sloboda izbora kritičke pozicije uslovljena je donacijama
različitih fondacija i državnih institucija, isto koliko i razvojem kritičke
misli. Jedino što oni koji se kulturom bave ne smiju izgubiti iz vida
u ovom trenutku je da to što su se sve “strane” potrudile predstaviti
svoj put kao jedini mogući u stvari predstavlja najveću opasnost – ne
tražiti put koji je “treći” ili “različit” isto je što i pristajanje na karikaturalni
“univerzalizam” koji nam, tako velikodušno, nudi međunarodna
zajednica ili na getoizaciju koju nude BH nacionalne zajednice.
Koliko je tvoj rad autentični doprinos svjedočenju traumatičnom
iskustvu rata i postratne tranzicije u konkretnim materijalnim
praksama, onome svjedočenju koje ide mimo unaprijed zadatih
priča i «Historijskih Istina»?
Teško je govoriti o tome koliko je neki tekst autentičan. Mislim da se
prije radi o konstruktima – i moji su tekstovi, kao i „Historijske Istine“
o kojima govoriš imaginizirane priče, koje su samo naizgled cjelovite
i konzistentne. Nastojim ih i promišljati takvima. Uz to, vjerujem da je
moja priča legitimna. Isto onoliko koliko je moja.
Postoji li to nešto «zajedničko» u smislu pripadanja i djelovanja
u BiH u tvojoj poeziji? Koji su (ako uopšte postoje) to prostori
izvan domašaja konvencionalne politike i dominantnih
ideoloških režima? Ko i šta im pripada?
98
Duboko vjerujem da u BiH ima potencijala za osmišljavanje kulturalne
zajednice koja će svoje politike bazirati na uključivanju. Ne vjerujem
da ima područja koja su sasvim izvan domašaja dominantnih režima
– radije o tome razmišljam kao o činjenici da dominantni režimi sami,
u svojim projektima imaju prostore koje konvencionalna politika
nije do kraja iskoristila – tu treba tražiti uporišta za emancipatorni
potencijal. Dakle: sve dok se “drugi” i “različiti” ne daju hegemonizirati
i instrumentalizirati, pregovaranje s njima predstavljat će izazov za
kulturu u procesu nastajanja.
Pokušaću povezati ova dva prethodna pitanja, te ti postaviti
pitanje o «mreži ljudi» sa kojima radiš. Kako vidiš tu vrstu
«solidarnosti»? Kakav uticaj ona ima na tvoj rad kao i na
kreiranje kulturalnog prostora u BiH?
Svjedokinje smo (i svjedoci) najrazličitijih mogućih vrsta solidariziranja
među, naizgled, potpuno različitim konceptima u kulturi. Dugo se
vremena činilo da osvajanje centara moći unutar malih i zatvorenih
sredina u kojima djelujemo može proizvesti samo reproduciranje
postojećih odnosa. Vjerujem, međutim, da danas imamo dovoljno
kritičke svijesti da je rad na imaginiziranju kulturalne zajednice koja
se gradi na principima još neiskorištenim u našem društvu sve više
smislen.
Vezano za ovo pitanje je i tvoje učešće na međunarodnoj
konferenciji 10 years after Dayton. Možes li mi reći kakve su
tvoje impresije sa skupa i u kojem pravcu vidiš formiranje
kulturalne politike u BiH alternativnim putevima.
Dva su utiska koja nosim sa konferencije u Ženevi: činjenica da su se prvi
put međunarodne institucije potrudile da u govor o Bosni i Hercegovini
uključe kulturu i obrazovanje kao bitne i odlučujuće teme i činjenica
da su panel diskusije o kulturi i obrazovanju bile najmanje posjećene
– to jest, prisustvo stranih i domaćih političara na njima gotovo da bi se
moglo zanemariti. Sada, dakle, možemo govoriti o tome da centri moći
deklarativno prihvataju kulturu kao legitimno i bitno područje promjena.
Naredni korak je rad na tome da oni koji se bave kritikom kulture zbilja
99
i postanu nosioci promjena. Za šta je institucionalizacija, koliko god
opasna bila, neophodna.
Koliko tvoj rad odražava društvene promjene ili ih anticipira?
Koje? Zašto?
Mislim da svako pokazivanje bilo koje vrste senzibiliteta odražava
promjene u društvu u kojem je moguće njegovo formiranje. Jako mi je
bitno što se uz književni bavim i teorijskim radom. Danas jedino takva
vrsta djelovanja za mene ima smisla – u protivnom objektificiram vlastite
tekstove. Tu vidim i anticipaciju promjena – ako je u mojim radovima
ima: to predviđanje se kreće od svijesti o vlastitom djelovanju do potrebe
da se ta svijest objelodani, i time spriječi njezino instrumentaliziranje.
Da li je i koliko bitno, pogotovo sada, gdje objavljuješ svoje
pjesme ili ih čitaš?
Prostor djelovanja u kulturi na mnogo je načina skučen. Naravno da je
bitno mjesto na kojem se tekst pojavljuje ili promovira – ali mislim da je
bitnije od toga zauzimanje jasne kritičke pozicije. Time se kultura brani
od hegemonizacije – time što je moja pjesma, na primjer „neuklopljena“
u koncepciju nekoga časopisa mogu postići da njome podrivam
koncepciju ili da u njoj učestvujem. Draže mi je, u svakom slučaju,
izabrati prvo.
Da li je smisleno baviti se poezijom danas i ovdje?
Ne mislim da je ikada i igdje bilo smislenije baviti se poezijom nego
sada i ovdje. Ne želim reći da je danas poezija bitnija nego ikad nego,
jednostavno, da umjetnost nije ništa manje smislena nego u bilo koje
drugo vrijeme ili na bilo kojem drugom mjestu. Pristajati na vjerovanje
da je kreativni rad nekad u prošlosti i drugdje imao bolju „prođu“ znači
tragati za „duhovima“. U koje, ni najmanje, ne vjerujem.
100
Damir Arsenijević rođen je 1977. u
Tuzli. Diplomirao je prvi u klasi na De
Montfort University, Leicester, Velika
Britanija, Odsjek za engleski jezik i
književnost, te Odsjek za političke
nauke i međunarodne odnose.
Postdiplomski studij je nastavio u
oblasti međunarodnih odnosa i 2003.
je magistrirao s počastima na temu
uloge međunarodnih organizacija u
demokratizaciji Kosova. Od 2004.
godine, Arsenijević je doktorski
kandidat i gostujući predavač
na Odsjeku za engleski jezik i
književnost, De Montfort University
gdje radi svoju doktorsku disertaciju
na temu bosanskohercegovačke
poezije društvenih promjena od
kasnih 80-ih.
Bavi se istraživanjem odnosa između
književnosti i politike, savremene
engleske poezije, te prevođenjem
poezije, teorije književnosti i
kulturalnih studija. Član je redakcije
časopisa «Razlika/Differance» za
kritiku i umjetnost teorije iz Tuzle.
Kontakt: [email protected]
101
RAZGOVOR
Razgovor vodio Damir Arsenijević
ESEJ
ANTONIO MARINA
TEORIJA O STVARALAČKOJ
INTELIGENCIJI
VII Stvaralačka memorija
1
Mentalne funkcije takođe su podložne modama,
kao i haljine, frizure ili bolesti. Ponekad se
poludi za njima, a malo kasnije od njih. Krivulja
mode oličena je sinusoidom hirovitih ljubavi
i odbacivanja. Tokom poslednjih decenija
memorija je proživljavala svoje najteže sate.
Bila je simbol ponavljanja i rutine. Prateći
trag prošlosti, što jednom društvu koje hrli ka
budućnosti više predstavlja mrtav teret nego
živu energiju. Ovu veliku nepravdu koju, na svu
sreću, počinjemo da ispravljamo, pedagogija je
prihvatila zdravo za gotovo i tako nanela štetu
obrazovanju. Memorija nije balast kojeg se
treba osloboditi kako bismo se lakše kretali, već
gorivo koje nam omogućava da poletimo. Ona
je teret zbog kojeg ne tonemo nego izranjamo.
Jednostavno, teza ovog poglavlja glasi:
inteligentna memorija je dinamičan sistem. Nije
skladište, ni groblje, niti nešto sudbinski dato;
ona je neizmerno bogat izvor operacija i ideja.
Stari Grci su iznova pokazali svoju pronicljivost
otkrivši da su muze kćeri Memorije. Delotvorno
Ja može izabrati svoju memoriju, i skicirati
planove za njenu izgradnju. Zato memorija
nije nešto nametnuto niti sudbinski dato, nego
projekat.
Inteligentna memorija je preobražena darovitost.
Životinje takođe pohranjuju informaciju. Izgleda da
102
103
ESEJ
one poseduju samo memoriju “prepoznavanja”,
to jest, mogu da upotrebe sačuvanu informaciju
kad god se pojavi odgovarajući stimulans.
Reč je o izuzetno moćnom kapacitetu – on je
svojstven čoveku – ali kojim ne možemo baratati
svojevoljno. Kao kada bismo posedovali blago
koje ne možemo da trošimo. Nikome nije
poznato šta sve njegova memorija zna; pokušaj
da evociramo sva naša sećanja bio bi nemoguć
poduhvat. Nepoznata nam je granica naše
moći da sačuvamo informaciju. Svojevremeno
su vršeni zapanjujući eksperimenti u kojima
je subjektima bilo pokazano 2500 dijapozitiva
na svakih deset sekundi. Kada su im kasnije
prikazane iste fotografije pomešane sa novim,
oni su bili u stanju da tačno prepoznaju preko
90% prethodno viđenih fotografija. Ova
memorija, koja pripada računarskoj inteligenciji,
omogućava
ostale
mentalne
aktivnosti.
Organizam lišen memorije ne bi čak mogao da
ima ni sposobnost opažanja: vidimo, tumačimo
i shvatamo polazeći od memorije, koja svoj
zadatak obavlja toliko diskretno da nam se čini
da ne služi ničemu.
Kada ne bismo zadržali informaciju, ne bismo
mogli da povežemo već viđeno sa onim što
upravo vidimo, zbog čega bi sinteza percepcije
bila nemoguća, te bismo svet doživljavali
samo kao niz nepovezanih bleskova, nalik
na nenanizane perle informativne ogrlice.
Postojanost je izuzetno važna, odnosno
činjenica da naš vizuelni sistem poseduje svoju
memoriju unutar oka – stručnjaci je nazivaju
“ikoničkom memorijom” – zahvaljujući kojoj
iščezli stimulans i dalje postoji u mrežnjači jedno
kratko vreme, čak i celu sekundu, što je večnost
za nervni sistem, naviknut na neuporedivo kraća
vremena. Tokom tog intervala subjekat može
Hose Antonio Marina
(José Antonio
Marina), španski
pisac i filozof, rođen
je 1939. u Toledu.
Svojim itelektualnim
angažmanom Marina
približava širokoj
čitalačkoj publici
velike filozofske
teme, usredsređujući
se, pre svega, na
teoriju o inteligenciji,
fenomenologiju i
lingvistiku. Među
njegova najznačajnija
dela ubrajaju se
Teorija o stvaralačkoj
inteligenciji (1995),
Etika za brodolomce
(1996), Sentimentalni
lavirint (1998), Tajna
izgubljene volje
(1998), Borba zbog
dostojanstva: teorija o
političkoj sreći (2000),
Jezička džungla (2002),
Enigma seksualnosti
(2002)... Dobitnik je
dve prestižne nagrade:
XX nagrade Anagrama
za esej 1992. godine
i, nekoliko meseci
kasnije, Nacionalne
nagrade za esej.
uhvatiti prisutnu informaciju još u njenom blistavom odsevu. Brenda
Miler proučavala je osobe nesposobne da bilo šta zadrže u memoriji.
Ovi bolesnici mogu svojevoljno da drže podatke u svesti, ali znaju
da će, čim prestanu da misle na njih, njihovi podaci zauvek nestati u
ponorima zaborava. U tom trenutku oni za sva vremena gube sećanje
na stvari. Vreme je, kako je govorio Šekspir, bremenito događajima
ali, u slučaju pomenutih osoba, reč je o dememorisanom vremenu
koje, poput Hronosa, proždire sopstvenu decu. Doktorka Miler je bila
iznenađena kada je jedan od njenih pacijenata mogao čitavih petnaest
minuta da se seća broja 584, pa ga je upitala kako je to uspeo. Njegov
odgovor svedoči nam o patetičnoj borbi protiv zaborava: “Važno je prvo
zapamtiti 8. Zatim, zbir 5, 8 i 4 daje 17. I dalje se pamti 8. Sedamnaest
manje 8 je 9. Ako 9 razdvojimo na dve cifre dobijamo 5 i 4: eto, tako
dobijate 584.” Strašna je pomisao kako je jedna toliko sumanuta i
besmislena aktivnost bila neophodna da određena informacija ne bi
zauvek iščezla.
Sposobnost samoodređenja menja status memorije. Čovek može
koristiti informaciju koju ima da bi prepoznao stvari, ali može i da
je svojevoljno prizove. Budimo uspomene i tako memorija postaje
darovitost, jer subjekat može da je koristi u skladu sa svojim namerama.
Preobražaj memorije analogan je preobražaju doživljenom putem
pogleda, pokreta ili pažnje. Neka sposobnost koja je bila usmeravana i
kontrolisana stimulansom postaje delimično usmeravana i kontrolisana
subjektom. Učenje više nije samo spontano i slučajno, već subjekt bira
svoju memoriju, svoj unutrašnji pejzaž, koji će odrediti i spoljni pejzaž
ka kojem su okrenute njegove oči. Inteligencija čini korak napred u
oslobađanju od datog. Ona pohranjuje informaciju koja je zanima, da
bi tom monetom pregovarala kasnije, prilikom sklapanja ugovora sa
stvarnošću. Znaće da sačuva informaciju i da je iskoristi, što je suštinska
odlika inteligencije. Nije stvar u tome da se nešto zna, nego da se zna
upotrebiti to što se zna. Deca sa mentalnim poremećajima ne znaju to
da učine, te je njihova memorija inertan blok kojim ne znaju baratati.
Stoga su od izuzetne pedagoške važnosti tzv. metakognitivne nauke
čiji je cilj da se dete nauči da koristi vlastite sposobnosti, pri čemu je
memorija jedna od njih.
104
2
Preobražaj je spor proces, to već znamo. Inteligentna memorija se ne
pojavljuje odjednom, poput munje; ona je posledica dugog procesa
restrukturacija i suštinskih promena. Njena povest nije izdvojena;
biografija memorije utkiva se sa biografijama ostalih sposobnosti u živu
potku uticaja, akcija, reakcija, zapleta i raspleta.
Reči označavaju različite pojmove tokom našeg izlaganja teme. Recimo,
kada kažemo da dete razmišlja, možda se ono samo priseća, a kada
kažemo da se odrasla osoba priseća, ona možda samo razmišlja. U
prvom slučaju razmišljanje je prizivanje memorije. U drugom, prisećanje
je građenje sećanja.
Malo dete ima veliku memoriju, ali nije njen gospodar. Ne može njome
da vlada, niti da se seti neophodnog kako bi ostvarilo svoje ciljeve.
Dalji tok dešavanja nam je dobro poznat: kako počinje da kontroliše
svoje mentalne aktivnosti, srazmerno tome sve više ovladava i svojom
memorijom.
Ruska škola je skrenula pažnju na upotrebu spoljnih oslonaca tokom
pamćenja. Deca koja su naučila određenu reč povezujući je sa slikom,
naučila su da koriste tu istu sliku kao pomoć prilikom prisećanja reči.
U pitanju je prelazni period kada se memorija prepoznavanja koristi u
okviru inteligentne strategije.
U sledećoj etapi, dete već više nema potrebu za spoljnim osloncima;
ono može da se seti naučenih reči uz pomoć svoje unutrašnje logičke
organizacije. Memorija će se organizovati poput konceputalne,
semantičke ili narativne mreže koja će olakšavati ulov potrebne
informacije.
Pijaže je proučavao razvoj dečje memorije i došao do zaključka da se
on odvija paralelno sa razvojem inteligencije. Čuvanje zapamćenog i
njegovo stavljanje u pogon zavisi od obrazaca koje dete poseduje, kao
i od operacija koje zna da izvede. Moguće je da malo dete pribegava
svojoj memoriji na nekakav magijski način, da je priziva i iščekuje
dolazak poruke nepoznatog porekla, dok starije dete i, naravno, odrasla
osoba, a ona je samo još starije dete, zna da pretražuje po memoriji i da
šeta po njoj kao što šeta šumom. Pijažeu je naročito privlačila pažnju
činjenica da deca bolje pamte eksperimente nekoliko dana pošto su oni
bili izvedeni. Deca ih tada u stvari bolje razumeju, tj. bolje organizuju
105
informacije koje poseduju. Potrebno je da znamo da izvučemo
informaciju iz memorije, kao iz knjige ili iz stvarnosti. Sposobnost
da se ona potraži i pronađe pobudila ga je da govori o “inventivnoj
memoriji” koju će na kraju poistovetiti sa inteligencijom. Prepisujem
dug citat zbog njegove zanimljivosti, ali i kao svedočanstvo o uticaju
pomenutog psihologa na aktuelne teorije inteligencije: “Sagledana u toj
perspektivi, memorija se u najširem smislu prepliće sa inteligencijom
u jednu celinu onog trenutka kad biva usmerena, ne više u pravcu
aktuelne stvarnosti sa svim njenim mogućim transformacijama, nego
ka razumevanju jedne zaokružene i prethodno proživljene prošlosti.
Podrazumeva se da je stvarnost organizovana; dovoljno je otvoriti oči
i to primetiti. Dakle, na isto tako jednostavan način posmatraju se i
uspomene. Podrazumeva se, nema zbora, da je organizacija prošlosti
već uspostavljena. Memorija će nam je predati takvu kakva je. Međutim,
kada shvatimo da je za otkriće bilo kakve organizacije neophodno da
je prvo konstruišemo, ili bar rekonstruišemo, stvari izgledaju drugačije.
Upravo to čini inteligencija, i to jeste njena uloga.”
Eto, to želim da pokažem u ovoj knjizi. Nema inteligencije odvojene od
memorije. Jedino postoji inteligentna memorija, u kojoj prebivamo, i iz
koje sagledavamo stvarnost. Inteligencija prodire u memoriju, memorija
prodire u pokret, a on u pogled, u kružnoj saradnji koja se nikada ne
okončava. Istina je da, poetski govoreći, čovek obitava na zemlji gde
gradi sebi boravište, a ono je memorija. “Lotosojedi”, mitski narod koji
je brisao sopstveno pamćenje jedući lotosov cvet, nije živeo u stalnom
osvitu stvarnosti. Morao je, neminovno, biti narod bez inteligencije.
3
Memorija nudi mnogo poetskog poigravanja. Prošla vremena i zalasci
sunca bude setu i pregršt lepote. Kada se govori o memoriji, estetama
uspomena zvučaće uvredljivo i prozaično uvođenje termina banka
podataka, pozajmljenog iz informatičke leksike. I meni je žao što moram
tako da se odnosim prema toj genijalnoj pronalazačici izgubljenih rajeva,
ali mislim da je sa teorijske i praktične tačke gledišta zgodno proučavati
memoriju unutar šireg okvira: našeg pristupa informaciji. Iako je dobro
poznato da se kompjuterska memorija naziva bankom podataka, ipak
želim istaći da čovek poseduje složeniju, efikasniju i suštinski drugačiju
banku podataka u poređenju sa kompjuterskom.
106
Čovek traži informaciju koja mu je potrebna. Potraga za informacijom,
kao što ćemo videti kasnije, jeste aktivnost inteligencije, aktivnost
usmerena određenim projektom. Informaciju izvlačimo iz raznih izvora.
Prvi od njih nazvaću bankom podataka s trenutnim pristupom. U njoj
su pohranjena znanja koja posedujemo i ona se tradicionalno naziva
“memorijom”. Naš pristup njoj je trenutačan, u smislu da smo mi ti koji
čuvamo informaciju, da smo mi sopstvena memorija, te da bismo je
upotrebili nije nam potreban nikakav spoljni oslonac, bar ne neizbežno.
Iz sfere memorije opažamo, govorimo, krećemo se i tumačimo
stvarnost.
Druga banka podataka ima posredan pristup; njoj pripadaju svi
materijalni nosači informacije. Reč je, dakle, o memoriji materijalizovanoj
u knjigama, arhivima, video zapisima, kompjuterskoj memoriji,
agendama i na mnogim drugim mestima; nju nazivam memorijom s
posrednim pristupom, jer njoj može da pristupi, i da je koristi zahvaljujući
ličnoj memoriji, samo neko ko zna da dešifruje i razume tu kodiranu
informaciju. Zato i kompjuterska memorija čini deo moje banke
podataka; tu činjenicu moram imati u vidu kada proučavam ulogu lične
memorije u čovekovom životu.
Ostaje nam još jedna banka podataka, takođe s posrednim pristupom,
a to je upravo celokupna stvarnost. U tome je naša velika prednost u
odnosu na kompjutere. Mi možemo neposredno da izvlačimo neiscrpne
podatke iz stvari koje nas okružuju, koje tako postaju izvor našeg
znanja, riznica informacija, za nas rezervisan trezor novina. Kada
želimo da potražimo informaciju pretražujemo po jednoj od pomenute
tri banke. Pretpostavimo da me živo zanima da li haljina infantkinje
Marije Terese, na Velaskezovom platnu, ima rub narandžaste boje.
Svoju radoznalost mogu zadovoljiti na tri načina: da prizovem u pomoć
sopstvenu memoriju, da potražim neku fotografiju i to proverim, ili da
odem u muzej Prado i pogledam sliku.
Kakvu teorijsku ili praktičnu prednost dobijamo ukoliko pojam memorije
smestimo unutar najšire banke podataka? Najvažnija dobit jeste
spoznaja da je memorija veliki posrednik, ona oličava vrata pristupa,
ona je ključ svake druge informacije. Samo posredstvom informacije
koju posedujemo, inkorporirane u našu svest, bilo da je reč o urođenim
ili stečenim obrascima, možemo pristupiti drugoj informaciji, što smešta
memoriju u prvorazrednu intelektualnu aktivnost. Slobodna igra sa već
znanim, dopušta nam da prodremo u nepoznato kako bismo shvatili
107
nove stvari. Čak i najveći pustolov, istraživač, ima u svojoj opremi
nekakvu mapu. Osobenost naše lične memorije određuje i naše
mogućnosti. Ako ne znam japanski, naravno da mi je onemogućen
pristup informaciji kodiranoj unutar japanskog jezika, i ta činjenica
je svima jasna. Međutim, mnogo veći napor mi je potreban da bih
priznao da nisam u stanju da uočim stvarnost iz sfere moralnog, jer
ne posedujem nikakvo znanje o moralnom. Opet treba podsetiti na
čuvenu izreku: “Ko ne zna, isti je kao onaj ko ne vidi.” Vidimo samo
ono što smo u stanju da vidimo, razumemo samo ono što smo u stanju
da razumemo. Shvaćena tako, memorija je pre ulaznica za budućnost
nego skladište prošlosti. Ona se ne bavi reliktima, nego semenkom koja
treba da proklija. Kao što ćemo videti, sve novo, veličanstveno novo,
stvaramo od starog materijala. Parafrazirajući reči rimskog graditelja,
inteligencija je veština pomoću koje prošlo preobražava samo sebe.
Sa pedagoške tačke gledišta, a ona treba da bude pristuna u svakoj
teoriji o inteligenciji, makar to bila samo banka svedočanstava, ova
konceptualna promena je i te kako značajna. Ako je memorija ključ
pristupa, ako nam ona otvara vrata i omogućava pristup informaciji, onda
bi obrazovanje to moralo imati u vidu, ali i svako od nas ponaosob kad
razmišlja o sebi. Važna znanja su, upravo, znanja pristupa. Neophodno
je što pre to shvatiti, jer ćemo uskoro raspolagati neizmerno moćnom
bankom kodiranih podataka, te moramo naučiti da živimo skupa sa
njima. Ne smemo smetnuti s uma da kompjuteri, uprkos tvrdnjama
informatičara, ne sadrže informaciju već samo znakove. Nema u njima
značenja, postoje samo oznake, budući da je i dan danas samo ljudsko
biće obdareno sposobnošću da dokuči značenje. Samo inteligentna
memorija može podatke sa ekrana pretvoriti u informaciju.
Ostaje još jedna, poslednja, prednost: poimanje stvarnosti kao banke
podataka čini da svi mi postajemo istraživači ponuđene stvarnosti. Njeno
prisustvo znači stalan poziv na dijalog. Nije teško izabrati lepši termin
od “banke podataka” koji priziva slike sefova i lihvara; za stvarnost
se mogu upotrebiti i poetskiji termini, recimo, rudnici cara Solomona.
Vekovima se govori o velikoj knjizi prirode, a srednjovekovni teolozi,
snažnog poetskog izraza, pojmili su stvarnost kao tajanstveni skup
božanskih tragova. Prividno ćutanje stvari nije ništa drugo do ljubazno
iščekivanje naših pitanja. One ne govore, one odgovaraju. A stvaralačko
Ja, koje je postalo oštroumno zbog stečenih znanja, mudro, domišljato
i strpljivo, postavlja pitanja celokupnoj stvarnosti, primoravajući je da
108
Prevela sa španskog Biljana Bukvić
109
ESEJ
prekine svoje ćutanje.
Već sam rekao da čovek zaposeda stvarnost
kada daje značenja sopstvenom iskustvu,
gradeći tako svoj lični Svet; informacija o
njemu taloži se u memoriji. Ali, taj lični Svet nije
naš lični bedem koji nas odvaja od stvarnosti,
nego upravo naša kapija za ulaz u nju. Sve
što znamo, što osećamo, što projektujemo,
izmešta nas daleko izvan našeg Sveta. “More
u osvit zore slutnja je duha”, pisao je Sen-Džon
Pers. Stvarnost, polazeći od našeg Sveta,
takođe je slutnja duha. U potrazi za tim morem
stvarnosti, inteligencija kreće u avanturu.
To je nauka. Ali uz to inteligencija nam još,
verujući u opiranje stvarnosti, daje snagu da
izmišljamo nove moguće stvarnosti, iz čega
se rađaju tvorevine duha – umetnost i tehnika.
Svakom stvaralačkom delanju – kada tražimo,
otkrivamo, izmišljamo, gradimo – polazište je
memorija.
Biljana Bukvić, filolog
hispanista, rođena je u
maju mesecu, živi i prevodi
u Beogradu. Priredila i
učestvovala u prevođenju
Antologije savremene
meksičke priče; prevodila
dela brojnih španskih
autora: Ortege i Gaseta,
Unamuna, Barohe,
Bekera, Asorina, Blaska
Ibanjesa... kao i Dnevnik
Fride Kalo; za prevod dela
Manuela de Falje Zapisi o
muzici i muzičarima dobila
je nagradu “Miloš N. Đurić”
2001. godine za najbolji
prevod u oblasti esejistike
koju dodeljuje Udruženje
književnih prevodilaca
Srbije.
Kontakt: [email protected]
TEMAT
HAROLD PINTER
Harold Pinter je rođen u Londonu 10. oktobra
1930. godine. Otac mu je bio krojač portugalskojevrejskog porekla. Odrastao je u Hakniju,
radničkom delu Londona. Glumu je studirao na
London’s Royal Academy of
Dramatic Art (koju je napustio posle dve godine)
i na Central School of Speech and Drama (vrlo
kratak period). Godine 1948-49. dva puta odlazi
na sud zbog odbijanja da služi vojni rok. Karijeru
glumca (1951-57) započinje pod pseudonimom
Dejvid Baron. Proveo je nekoliko godina u
provincijskim pozorištima i na turnejama po
Irskoj, pre nego što je odlučio da se posveti
pisanju drama (napisao ih je, po sopstvenim
rečima, 29). Od godine 1957, mada povremeno
glumi i često režira, piše za sve medije, a
objavljuje i poeziju i prozu. Ženio se dva puta,
1956. i 1980. godine i ima sina iz prvog braka.
Godine 1973. počinje da radi u National Theatre
u Londonu kao režiser.
Njegov oskudan stil kratkih dijaloga i dar
da najekonomičnijim sredstvima stvori izuzetnu
napetost (npr. upotrebom tišine), doprineli su da
postane jedan od najznačajnijih dramskih pisaca
20. veka. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja
- Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom
festivalu (1963), nagrade BAFTA (1965 i 1971),
Šekspirove nagrade (Hamburg, 1970), nagrade
Lorens Olivije za životno delo (1996) i dr. a
njegov rad krunisan je Nobelovom nagradom za
književnost koju je dobio 2005. godine. Kako se
navodi u obrazloženju, Pinter “svojim komadima
razotkriva ambis ispod svakodnevnog čavrljanja
i snažno zalazi u zatvorene odaje potištenosti”.
Poslednjih godina Pinter javno pokazuje
veoma veliko interesovanje za politiku. Godine
110
111
TEMAT
1958. izjavio je: “Nema velike razlike između
onoga što je stvarno i onoga što je nestvarno.
Jedna stvar nije neophodno istinita ili lažna;
ona može da bude i istinita i lažna.” A 2000.
godine rekao je: “Verujem da ove tvrdnje još
uvek imaju smisla i da se još uvek odnose
na istraživanje stvarnosti kroz umetnost. I ja
ih se, kao pisac, još uvek pridržavam. Ali kao
građanin - to ne mogu. Kao građanin moram da
postavim pitanje: šta je istina?”
Izjavio je i da njegovo političko
angažovanje nema nikakve veze sa Nobelovom
nagradom. “Ja sam duboko u umetnosti i
duboko angažovan u politici i ponekad se ta dva
sveta sretnu, a ponekad ne. Sve to je veoma
interesantno”, dodao je Pinter.
U prvoj polovini svoje karijere Pinter je
važio za nepolitičnog pisca i zapravo se svojim
radovima nadovezivao na teatar apsurda koji su
začeli Beket i Jonesko. Tada je i napisao svoje
najznačajnije drame: Soba, Nastojnik, Povratak,
Ničija zemlja, Stara vremena, Rođendan...
U drugom delu karijere, sredinom
osamdesetih godina, iako nije bitno promenio
svoj dramski izraz (Vreme zabave, Mesečina,
Stanica Viktorija, Gorštački jezik...), Pinter je
postao politički aktivan i svoju oštricu kritike
uperio je uglavnom prema totalitarnim režimima,
pogotovo prema SAD i samoj Britaniji, obrušivši
se u to vreme i na predsednike Regana i
Klintona, kao i na Margaret Tačer i Tonija Blera,
a nedavno i na Džordža Buša.
Pinter glasno i uporno negoduje protiv
zloupotrebe državne moći širom sveta a,
između ostalog, hrabro je napao američkobritansku alijansu povodom bombardovanja
Srbije 1999. godine (ni prema srpskom
predsedniku Miloševiću nije imao mnogo
TEMAT
simpatija). Na tu temu snimio je odličnu emisiju
za BBC, «Protivudar», koja je kod nas prikazana
u Domu omladine Beograda maja iste godine. U
časopisu «Socialist Review» juna 1999. izjavio
je da “ovaj novi, agresivni NATO pomaže da se
ostvari jedna jedina stvar - američka dominacija
nad Evropom. Prava opasnost po svetski mir nije
bivša Jugoslavija, već SAD”.
U političkom smislu, Pinter je na kraju 20.
veka postao u Evropi ono što je Žan Pol Sartr
bio sedamdesetih godina, neka vrsta savesti
zapadnog sveta i glas razuma u ratnohuškačkoj
atmosferi gde imperijalni ciljevi najveće svetske
sile dominiraju planetom.
U poplavi komercijalnog pozorišta,
Pinterovi komadi retko se izvode na srpskim
scenama.
B. G.
SUSRET
U gluvo doba noći
Oni već dugo mrtvi posmatraju
Nove mrtvace
Koji idu ka njima
Samo jedan lagani otkucaj srca
Dok mrtvi grle
One koji su dugo mrtvi
I nove mrtvace
Koji idu ka njima
Plaču i ljube se
Dok se ponovo sreću
Prvi i poslednji put
112
Lepo obučena stvorenja dolaze posle podne
Da njuškaju među mrtvima
I pojedu njihov ručak
I sva ta lepo obučena stvorenja čupkaju
Nabubrele avokade iz prašine
I mešaju čorbu rasutim kostima
A posle ručka
Baškare se i lenčare okolo
I obližnjim lobanjama presipaju crno vino
septembar, 2002.
VREMENSKA PROGNOZA
Dan će započeti oblačno
Biće veoma sveže
Ali kako dan bude odmicao
Pojaviće se Sunce
I poslepodne će biti suvo i toplo.
Uveče, Mesec će sijati
I biće veoma svetao.
Biće, mora da se kaže,
i jakog vetra
Ali će prestati da duva do ponoći.
Ništa se više neće dogoditi.
Ovo je poslednja prognoza.
mart, 2003.
113
TEMAT
POSLE RUČKA
###
Ponekad, dok pišem pesme, jedva da sam i svestan suštine moje
aktivnosti, a rad se nastavlja po svojim sopstvenim pravilima i
zakonima. Ja sam tu samo kao neki posrednik. I što sam manje
svestan toga, kao što ti kažeš, to bolje.
###
Ako pišem o lampi, prilagođavam se zahtevima te lampe. Ako pišem
o cvetu, prilagođavam se zahtevima tog cveta. U najvećem broju
slučajeva, određeni cvet ima posebna svojstva suprotna lampi... Cvet,
lampa, otvarač za konzerve, drvo... imaju tendenciju da se menjaju u
odnosu na različitu klimu ili okolnosti i ja nužno moram da sa velikom
revnošću i uviđavnošću obratim pažnju na te posebne promene.
Ne želim da naturam ili izobličavam stvari radi neke tobožnje
„harmoničnosti“ pristupa.
Ono što vi želite od mog pisanja nije samoizražavanje, nego
samopriznanje, i to nećete dobiti. Tražite od mene da širom otvorim
svoja vrata (verovatno sa „moralne“ tačke gledišta). To niti je moja
namera, niti je, što je još važnije, moj cilj.
iz knjige Martina Eslina Pinter: The Playwright ( Methuen, 1970)
114
NOĆ
(Komad Noć prvi put je izveden 1969. god. u Comedy Theatre.)
lica:
MUŠKARAC
ŽENA
Muškarac i žena četrdesetih godina.
Sede, piju kafu.
MUŠKARAC: Sećaš li se našeg prvog susreta kraj reke?
ŽENA: Kog susreta?
MUŠKARAC: Pa, prvog susreta. Na mostu. Počelo je na mostu.
Pauza.
ŽENA: Ne mogu da se setim.
MUŠKARAC: Na mostu. Zastali smo i gledali odozgo u reku. Bila je
noć. Na stazi uz reku upalile su se svetiljke. Bili smo sami. Posmatrali
smo reku. Obgrlio sam te oko struka. Zar se ne sećaš? Zavukao sam
ti ruku pod kaput.
Pauza.
ŽENA: Je l’ bila zima?
MUŠKARAC: Naravno da je bila zima. Tada smo se i upoznali. To je
bila naša prva šetnja. Mora da se sećaš toga.
ŽENA: Sećam se šetnje. Sećam se šetnje sa tobom.
MUŠKARAC: Prvoga puta? Naše prve šetnje?
ŽENA: Pa naravno da je se sećam.
Pauza.
Sišli smo putem u polje, prešli preko nekih šina. Otišli smo do kraja
polja i stajali kraj šina.
MUŠKARAC: Ne. Stajali smo na mostu.
Pauza.
ŽENA: To je bila neka druga.
MUŠKARAC: Gluposti.
ŽENA: To je bila neka druga devojka.
MUŠKARAC: Pa, bilo je to davno. Zaboravila si.
115
Pauza.
Sećam se svetala na vodi.
ŽENA: Dok smo stajali kraj šina, rukama si mi dodirnuo lice. Bio si
veoma nežan, veoma brižan. Bilo ti je stalo. Pogledom si ispitivao
moje lice. Pitala sam se ko si ti. Pitala sam se o čemu razmišljaš.
Pitala sam se šta ćeš da učiniš.
MUŠKARAC: Priznaješ da smo se upoznali na zabavi? Priznaješ?
ŽENA: Šta to bi?
MUŠKARAC: Šta?
ŽENA: Učinilo mi se da čujem dečji plač.
MUŠKARAC: Ništa nisam čuo.
ŽENA: Učinilo mi se da neko dete plače, probuđeno.
MUŠKARAC: U kući nema nikoga.
Pauza.
Kasno je. Sedimo ovde. Trebalo bi da smo u krevetu. Moram rano da
ustanem. Imam dosta posla. Zašto raspravljaš sa mnom?
ŽENA: Ne raspravljam. Ne. I meni se ide u krevet. Imam dosta posla.
Moram rano da ustanem.
Pauza.
MUŠKARAC: Čovek po imenu Dauti je pravio zabavu. Znala si ga. Ja
sam ga upoznao. A znao sam mu i ženu. Tu sam te upoznao. Stajala
si pored prozora. Osmehnuo sam ti se i, na moje iznenađenje, ti si mi
uzvratila osmeh. Svideo sam ti se. Bio sam zapanjen. Smatrala si da
sam privlačan. To si mi kasnije rekla. Svidele su ti se moje oči.
ŽENA: I tebi su se svidele moje.
Pauza.
Dodirnuo si mi ruku. Pitao si me ko sam, i čime se bavim, i da li sam
svesna da mi dodiruješ ruku i da nam se prsti dodiruju, da se tvoji
prsti kreću gore-dole među mojima.
MUŠKARAC: Ne. Zastali smo na mostu. Stajao sam iza tebe. Uvukao
sam ti ruku pod kaput i dodirnuo ti bedra. Osetila si moju ruku na sebi.
Pauza.
ŽENA: Bili smo na zabavi. Koju su pravili Dautijevi. Znao si njegovu
ženu. Milo te je gledala, kao da je htela da pokaže da si joj drag.
Izgledala je kao da te voli. Ja nisam. Ja te nisam poznavala. Imali
su ljupku kuću. Kraj reke. Otišla sam po kaput, a ti si ostao da me
sačekaš. Ponudio si se da me ispratiš. Pomislila sam da si veoma
otmen, veoma pristojan, prijatnog ponašanja, brižljiv. Obukla sam
116
kaput i pogledala kroz prozor, znajući da me ti čekaš. Pogledala sam
preko dvorišta u reku i videla svetlucanje svetiljki na vodi. Onda sam
ti se pridružila pa smo otišli putem preko šina u polje, u nekakav park.
Kasnije smo pronašli tvoj auto. Odvezao si me.
Pauza.
MUŠKARAC: Dodirnuo sam ti grudi.
ŽENA: Gde?
MUŠKARAC: Na mostu. Osetio sam tvoje grudi.
ŽENA: Zaista?
MUŠKARAC: Stojeći iza tebe.
ŽENA: Pitala sam se da li ćeš, da li to želiš, da li ćeš.
MUŠKARAC: Da.
ŽENA: Pitala sam se šta osećaš u vezi s tim, da li to dovoljno želiš.
MUŠKARAC: Zavukao sam ti ruke pod džemper, otkopčao sam ti
prsluče, osetio tvoje grudi.
ŽENA: Možda neke druge noći. Nekoj drugoj devojci.
MUŠKARAC: Ne sećaš se mojih prstiju na tvojoj koži?
ŽENA: Jesu li bile u tvojim rukama? Moje grudi? Potpuno u tvojim
rukama?
MUŠKARAC: Ne sećaš se mojih ruku na tvojoj koži?
Pauza.
ŽENA: Stajao si iza mene?
MUŠKARAC: Da.
ŽENA: Ali ograda za šine mi je bila iza leđa. Osetila sam ogradu... iza
sebe. Ti si mi bio okrenut licem. Gledala sam ti u oči. Kaput mi je bio
zakopčan. Bilo je hladno.
MUŠKARAC: Otkopčao sam ti kaput.
ŽENA: Bilo je veoma kasno. I veoma hladno.
MUŠKARAC: A onda smo sišli s mosta i krenuli stazom i došli do
jedne gomile đubreta.
ŽENA: I tu si me pojebao i tu si mi rekao da si se zaljubio u mene i tu
si mi rekao da ćeš se uvek brinuti o meni i tu si mi rekao da su moj
glas i moje oči, i moja bedra i moje grudi čudesni, i da ćeš me uvek
obožavati.
MUŠKARAC: Da, rekao sam ti.
ŽENA: I još uvek me obožavaš.
MUŠKARAC: Da.
ŽENA: A sada, kada smo dobili decu, i kad sedimo i razgovarmo, ti se
117
prisećaš žena na mostovima i stazama i kraj gomila đubreta.
MUŠKARAC: A ti si se setila svoje zadnjice naslonjene na ogradu i
muškaraca koji te drže za ruke i muškaraca koji te gledaju u oči.
ŽENA: I nežno sa mnom razgovaraju.
MUŠKARAC: I tvoj glas je bio nežan. Nežno si s njima razgovarala u
noći.
ŽENA: I oni su govorili da će me uvek obožavati.
MUŠKARAC: Govorili da će te uvek obožavati.
GOVOR HAROLDA PINTERA U HAMBURGU, PRILIKOM
PRIMANJA NEMAČKE ŠEKSPIROVE NAGRADE, 1970.
GODINE
Kada sam saznao da će meni biti dodeljena ova nagrada, bio
sam zaprepašćen, čak zbunjen, i u isto vreme veoma radostan zbog
te počasti. I dalje sam počašćen i pomalo zbunjen, ali i uplašen. Plaši
me to što danas moram pred vama da govorim. Ako pisanje smatram
teškim poslom, obraćanje publici smatram dvostruko težim.
Jednom, pre mnogo godina, nevoljno sam se upleo u jednu
javnu raspravu o pozorištu. Neko me je upitao o čemu je reč u mojim
komadima. Odgovorio sam, ne razmišljajući, samo da bih osujetio
takva pitanja: “O lasici pod vitrinom s pićem.” Bila je to velika greška.
Godinama su tu rečenicu citirali u raznim člancima. I tako je ona stekla
neko duboko značenje i ispala kao veoma važna i značajna izjava u
vezi s mojim komadima. Za mene, međutim, ona nije značila ama baš
ništa. To su opasnosti govora u javnosti.
Na koji način čovek može da govori o svom radu? Ja sam pisac,
ne kritičar. Kada upotrebim reč rad, ja zaista mislim na rad. Za sebe
mislim da sam najobičniji radnik.
Dirnula me je činjenica da je žiri za Šekspirovu nagradu
ocenjivao moj rad, u kontekstu ove nagrade, kao vredan nagrađivanja,
118
119
TEMAT
ali za mene je nemoguće da razumem razloge
koji su ih odveli do ovakve odluke. Ja sam s
druge strane teleskopa. Upotrebljeni jezik,
iskazana mišljenja, odobravanja i primedbe
izazvane nečijim radom dešavaju se nekako
izvan samog autorovog iskustva o njima, jer se
srž toga iskustva sastoji od samog pisanja. Ja
imam poseban odnos s rečima koje stavljam
na papir, i s likovima koji se odatle pojavljuju,
i to niko sa mnom ne može da podeli. Možda
sam i zato zbunjen nagradom, i zaista potpuno
indiferentan prema kritikama. Pohvala i kritika
odnose se na nekoga po imenu Pinter. Ja
ne znam čoveka o kome je reč. Ja poznajem
komade, ali na potpuno drugačiji način, na
sasvim privatan način.
Ako uopšte treba da govorim, više volim
da govorim praktično, o praktičnim stvarima,
ali to nije drugo do pusta nada: čovek uvek
sklizne u teoretisanje, gotovo i ne primetivši.
A ja u teoriju nemam poverenja. U kom
god vidu da sam radio u pozorištu, a pored
pisanja, dosta sam glumio i ne malo režirao,
shvatio sam da teorija, kao takva, nikada nije
bila od pomoći; ni meni, a ni, primetio sam,
mojim kolegama. Najbolji način saradnje u
pozorištu, po mom uverenju, sastoji se od
nekakvog posrtanja, lutanja, intuitivnih prečica,
tokom kojih se činjenice gube, sukobljavaju,
zapetljavaju, ponovo pronalaze. Jedan odličan
režiser koga znam bio je poznat po tome što
nikada nije završavao rečenicu. Imao je takvu
instinktivnu sigurnost i gotovo sublimisanu
snagu komunikacije da su glumci reagovali na
njegove reči pre nego što bi ih on i izgovorio.
Ne bih voleo da se zaključi kako
zagovaram nepostojanje inteligencije kao
cilj rada. Naprotiv, govorim o inteligenciji
primenjenoj na praktične i značajne stvari, na stvari koje su aktivne i
žive i specifične, o inteligenciji koja sarađuje s drugima da bi se pronašle
ispravne i odatle obavezujuće činjenice, i koja ih konkretizuje, za nas,
na sceni. Probe koje se sastoje od filozofskih rasprava ili političkih
diskusija ne dižu zavesu u osam sati.
Govorio sam o činjenicama, o pozorišnim činjenicama. Ispravno
je reći da pozorišne činjenice ne otkrivaju lako svoje tajne, i veoma je
lako, kada se pokažu kao tvrdokorne, izvrnuti ih, od njih napraviti nešto
drugo, ili se pretvarati da nikada nisu ni postojale. Ovo se u pozorištu
dešava mnogo češće nego što smo to u stanju da primetimo, i dokaz je
ili nesposobnosti ili suštinskog prezira prema delu koje se radi.
Lično verujem da, kada pisac gleda u prazninu reči koju još
nije napisao, ili kad glumci i režiseri u datom trenutku stignu na scenu,
postoji samo jedna prava stvar koja se može odigrati u tom trenutku, i ta
se stvar, taj pokret, ta reč na stranici, mora pronaći, i pronađena, brižno
zaštititi. Mislim da govorim o nužnom obliku, i komada i predstave.
Ako postoji, kao što ja verujem, nužan, prinudan oblik koji komad
zahteva od svog pisca, onda ja nikada nisam bio u stanju da ga ostvarim.
Uvek bih završavao poslednju verziju komada s mešavinom osećanja:
olakšanja, sumnje, veselosti, i s izvesnošću da, kada bih mogao da još
jednom zavrnem komadu šiju, on bi mi se pokorio, poboljšao bih ga,
od njega bi ispalo nešto bolje, možda. Ali, to je nemoguće. Vi stvarate
svet a, na neki način, taj svet, pronalazeći sopstveni život, zureći u vas,
tvrdokoran, tera vas odatle, i gotovo uvek vas pobeđuje. Vi stvorite
likove, a oni se pokažu kao veoma žilavi. Posmatraju vas, njihovog
pisca, oprezno. Može zvučati apsurdno, ali verujem da govorim istinu
kada kažem da sam dvostruko patio uz svoje likove. Bio sam svedok
njihovih bolova u trenutku kada sam ih izobličavao, ili falsifikovao, i bio
sam svedok njihovog prezira. Bilo je bolno kada nisam bio u stanju
da doprem do njihove srži, kada bi me uporno izigravali, kada bi se
povlačili u senku. A tu je i treći, i najređi bol: kada ih istinski svet, ili
istinski postupak gurne u njihov pravi život. Kada se to dogodi, bol je
vredno trpeti. Kada se to dogodi, spreman sam da ih povedem u najbliži
bar i sve častim pićem. I nadam se da mi opraštaju moja ogrešenja o
njih, i da bi i oni učinili isto za mene. Nema sumnje da se takav sukob
zaista odigrava između pisca i njegovih likova i, kad se sve sabere,
mislim da su likovi pobednici. A tako i treba da bude, rekao bih. Kada
pisac postavi plan za svoje likove, i kruto ga se drži, kada mu oni nikada
120
ne pomrse račune, kada ih on savlada, tada ih je on i ubio, ili, bolje,
okončao njihovo rađanje, i u rukama ima mrtav komad.
Ponekad, režiser mi kaže u toku probe: «Zašto ona ovo kaže?»
Odgovaram: «Čekaj trenutak, da pogledam u tekst». To i uradim, i
najčešće kažem: «Zar ona to ne kaže zato što on kaže to, dve stranice
ranije?» Ili kažem: «Zato što tako oseća». Ili: «Zato što oseća nešto
drugo, zato to kaže.» Ili:»Nemam pojma. Ali nekako ćemo otkriti.»
Ponekad mnogo naučim na probama.
Bio sam srećne ruke, tokom života, u radu s ljudima, i pogotovo
je moja saradnja s Piterom Holom i Kraljevskom šekspirovskom trupom
bila veoma zadovoljavajuća. Piter Hol i ja smo, radeći zajedno, otkrili
da se imidž mora isterivati krajnje pažljivo, mirno, i jednom pronađen,
mora se istesati, sortirati, precizno usmeriti, i održavati; da je ključna reč
ekonomija, ekonomija pokreta i gesta, emocija i njihovih ispoljavanja,
i spoljašnjih i unutrašnjih, u specifičnom i tačnom odnosu jednih
prema drugima, tako da nema rasipanja i nereda. Ovo teško da su
revolucionarni zaključci, ali nadam se da zbog toga nisu manje vredni
da se ponovo iskažu. Može izgledati da suviše naglašavam metod i
tehniku nasuprot sadržini, ali nije tako. Ne mislim da disciplina koju sam
pominjao treba da bude nametnuta radnji kao neko geslo, ili kao neka
kruta olakšica. Ono što postaje očigledno pred nama na sceni, može
da bude potpuno očigledno jedino kada je sadržina definisana. Ja pak
ne smatram da se do te definisanosti stiže uz pomoć intelekta, nego je
to definisanost koju stvore glumci, primenjujući sasvim drugačiji način.
Drugim rečima, ako sada primenim različite kriterijume na predstavu, to
nisu intelektualni koncepti nego činjenice skovane iskustvom aktivnog
učestvovanja s dobrim glumcima i, nadam se, sa živim tekstom.
O čemu ja pišem? Ne o lasici pod vitrinom s pićem. Nisam
zainteresovan da dajem uopštene izjave. Ne zanima me pozorište
shvaćeno samo kao način samoizražavanja ljudi koji u njemu učestvuju.
U toliko mnogo grupnih pozorišta, ispod znoja i nasrtaja i buke, ne vidim
ništa izuzev bezvrednog uopštavanja, naivnog i sasvim neplodnog.
Ne mogu da ukratko izložim nijednu od svojih drama. Ne mogu
da opišem nijednu od njih, osim da kažem: «To je ono što se dogodilo.
To je ono što su oni rekli. To je ono što su učinili. «
Svestan sam, ponekad, pritiska u svome umu. Slike, likovi,
insistiraju da budu napisani. Možete sipati sebi piće, telefonirati ili otići
da trčite u park, i ponekad uspevati da ih potisnete. Ali vi znate da će
121
oni od vašeg života napraviti pakao. U nekim drugim okolnostima njih
je nemoguće izbeći i prisiljeni ste da im na neki način date za pravo. Pa
iako je to pakao, za mene je svakako najbolji pakao u kome mogu da
budem.
Ironija je i u tome što sam ovde došao da primim ovu uglednu
nagradu kao pisac, a u ovom trenutku ja ništa ne pišem, i ništa ne
mogu da napišem. Ne znam zašto. To je veoma neprijatno osećanje,
znam to, i moram da kažem da iznad svega želim da ponovo ispunim
praznu stranicu, i da osetim da se ta čudna stvar događa, to rađanje
kroz vrhove prstiju. Kada ne možete da pišete, osećate se kao da ste
prognani iz samoga sebe.
PINTER:
MOJE
DRAME, MOJE
BELEŠKE
POLEMIKE,
MOJE
(Jedan od retkih intervjua sa Haroldom Pinterom, objavljen u
londonskom «Indipendentu» 20. septembra 1993. godine)
U skladu sa važnošću značaja okruženja u delima Harolda
Pintera bilo je interesantno pogledati tri slike u njegovom toaletu.
One služe kao lagodni presek života i inspiracija najvećeg živog
britanskog dramatičara: Heroj pepela, slika ser Lena Hatona, Pinterovog
omiljenog igrača kriketa, jedna fotografija iz sredine šezdesetih, kada
su Pinterovi Kućepazitelj i Povratak istovremeno igrani u pozorištima
na Brodveju i, prilepljen iznad toaleta, poster sa komemorativnom
pesmom Džona Bergera ispod fotografije nekadašnjeg čileanskog
ministra odbrane, socijaliste Orlanda Letelijera, mučenog, proteranog i
ubijenog u bombaškom napadu u Vašingtonu 1976. Kriket. Pozorište.
Politika.
122
“Pogledajte ovo! Neverovatno!”- mrmlja Pinter dok posmatramo
usukanog Letelijera kako se spušta nekim stepenicama u Santijagu,
okružen do zuba naoružanim vojnicima. “Neću skinuti ovaj poster
dok god budem živ.” I zaista, čovek oseća neki prizvuk straha, zla i
napuštenosti u srži Pinterovih najsnažnijih drama, takvim postavljanjem
jednog čoveka naspram gomile razbojnika.
Pinter živi u bogatom delu Londona, Holand parku, i boravi
uglavnom u dozidanom delu kuće, koji mu služi kao jazbina, studio i
skladište za knjige. Posmatramo s ljubavlju komplete knjiga o kriketu,
na policama, a Pinter kaže da ih ima više nego knjiga poezije. Tu je i
stočić s pićem, sofa, ogromni pisaći sto sa žutim blokčićima za pisanje,
knjige i fotografija njegove žene, ledi Antonije Frejzer.
U predsoblju je polica za knjige krcata poslednjim «Faberovim»
izdanjem njegovih dela; u drugoj prostoriji je faks- mašina i ostali
instrumenti masovne komunikacije čoveka čiji se komadi trenutno
igraju, ili pripremaju, u Njujorku, Osaki, Berlinu, Parizu, Stokholmu,
Amsterdamu i širom Kine.
Pinter je ponovo oživeo: uz njegovu režiju Mametovog komada
Oleana (Olleana), njegov novi komad, Mesečina, počinje da se daje u
Almeidi, malom pozorištu na severu Londona, koje je postalo sinonim
za Pinterove stare i nove komade, od Ničije zemlje i Izdaje do Vremena
zabave.
“Hoću nešto da izjavim”, govori on onim poznatim gromkim
glasom što je pre četrdeset četiri godine pripadao glumcu početniku
koji se zvao Dejvid Baron. “Priča se da nisam napisao ništa od 1978.
godine. Proverio sam to pre neki dan. Pročitao sam da sam bio blokiran
petnaest godina. U stvari, napisao sam šest kratkih komada, ali
komada, uključujući Jednu vrstu Aljaske, koji je negde dobio i nagradu,
i Još jedno pred odlazak, koji je takođe... te stvari postoje. Napisao
sam i sedam filmskih scenarija, koji su za mene bili važni, uključujući
i scenario za film Žena francuskog poručnika. Znači, šest i sedam, to
je trinaest. Toliko o vremenu o kom se govori. Reći da sam spiskao
petnaest godina –malo je preterano.”
Pregledati sve novinske isečke o Pinteru ravno je samoubistvu.
Njegove zlovolje su dobro obrađene: žestoka galama kada se pomene
neki diktator; teške reči američkom ambasadoru; dovođenje prijatelja
i nepoznatih ljudi do suza; opanjkavanje novinarskih njuškala; čuvene
svađe s odanim prijateljima, kao što su Sajmon Grej ili Piter Hol.
123
Pa ipak, prilika za redak susret sa čovekom koji nas je naterao da
iznova razmislimo o svom odnosu prema komuniciranju, koji nam je
obogatio rečnik i razdrmao našu veru u piščevu kontrolu nad njegovim
karakterima, vredna je rizika.
Kako se pokazalo, Pinter je ljubazan domaćin, iako početni
raspored sedenja podseća na scenske napomene iz Nastojnika. On
nikada nije oprostio upade novinara u njegov privatni život, kada mu
se brak sa glumicom Vivijen Merčant spektakularno raspao 1975.
godine, posle afere sa ledi Antonijom. Kasnije prozivke u novinama da
je “salonski socijalista” i “ljutiti starkelja” samo su dolivale ulje na vatru,
iako su ozbiljniji kritičari bili tolerantni prema njegovoj rastućoj političkoj
aktivnosti, interesu koji datira još od obaranja Aljendeove vlade u Čileu
1973. Irving Vardl je u «Nedeljnom indipendentu» napisao da je “lako
skočiti na barikade sa dvadeset godina, ali popeti se na njih sa išijasom
sredovečnog čoveka mnogo je veći herojski čin; to takođe znači da
nećete tako lako skočiti dole kada nastane gužva.”
Ali Pinterovo nesumnjivo bogatstvo i neke od njegovih emotivnih
izjava, koje je dao kao lider loše shvaćene grupe «20. jun», njegovog
“trusta mozgova levice”, daju izvesnu osnovu za takve napade.
Nečuveno je, međutim, da u Nemačkoj, Peruu ili istočnoj Evropi
javnost dovodi u pitanje akcije Gintera Grasa, Marija Vargasa Ljose ili
Pinterovog bliskog prijatelja Vaclava Havela, samo zato što su pisci.
“Ti napadi predstavljaju dobro uhodanu tradiciju ismejavanja
umetnika u ovoj zemlji,” kaže Pinter. “Hteo sam da kažem intelektualaca,
ali ja nisam to, ja sam samo pisac koji radi; svaki pisac koji promoli
glavu iznad ograde i usudi se da u ovoj zemlji nešto kaže, spreman je
za odstrel. Pretpostavljam da to potiče iz činjenice da pisac treba da
bude neka vrsta zabavljača. To je istina i kada je u pitanju Amerika, ali
to nikada nije bio slučaj u Evropi ili Latinskoj Americi.”
“Sve što ja mogu da kažem jeste da ako oni mene preziru, to
nije ništa u poređenju s tim koliko prezirem ja njih, i to zaista mislim. Ne
zato što me vređaju, već zato što vređaju standarde istine i ozbiljnosti,
koji, po meni, treba da postoje u svakom civilizovanom društvu. Bilo
je to vreme kada je svako mogao da me napada, i to sam preživeo.
Tako da nema načina da me zaustave. Imao sam emisije na Kanalu
4, Mišljenja, o američkoj spoljnoj politici, i bio sam optužen da sam
“naduveni usplahireni dramski pisac”. Ali dobio sam mnogo pisama od
ljudi, koji su rekli: ‘Mi isto mislimo kao i vi, ali to, kao kondukteri ili fabrički
124
radnici, ne možemo da kažemo, jer ako to učinimo, bojkotovaće nas ili
čak izbaciti s posla.’ Ali mene ne mogu da izbace s posla jer ja posao
nemam. Zbog toga, nastaviću da govorim šta god mi se prohte.”
Promena u Pinterovom imidžu bez sumnje je primetna. Kada
se 1975. godine pojavio komad Ničija zemlja, pisao sam o trezvenom
i “nepolitičnom” piscu, u vreme kada je bilo mnogo bombastog
govorništva mladoturaka; kritičar Džon Barber u isto vreme je zapazio
da “čovek kao socijalno biće nema... mesta kod Pintera”. Pa ipak,
Pinter sada opisuje svoje rane komade: Lift za poslugu, Rođendan i
Staklenik - komade u kojima je uspostavio komediju ugroženosti, u
kojima je jezik upotrebljivan kao sredstvo agresije, okolišenja, pa čak
i torture - kao “političke”. “Moji rani radovi nemaju nikakve veze sa
egzistencijalizmom. Dugo mi je trebalo da shvatim šta to znači. Mislim
da sam sada konačno shvatio, ali sad je prekasno!”
“Ja sam odrastao u jednom prilično nasilničkom svetu. Ne samo
da je rat, sam po sebi, bio agresivan, nego sam postepeno došao do
saznanja šta se dešavalo s Jevrejima u Evropi. Ali posle rata - i malo
ljudi ovo zna - fašisti su pušteni iz zatvora, mnogi ljudi su se vratili,
i usledio je žestok napad, povampirenje fašizma 1945. u Engleskoj.
Osvald Mozli je izašao iz zatvora i ponovo je sve krenulo. Živeo sam
u Hakniju i trgovine Dalston Džankšn i Ridli Roud postale su opasna
mesta. Policija ništa nije činila, a tadašnja vlada laburista verovala je
u slobodu izražavanja. Sve je to bilo vrlo ironično. U to vreme užasno
sam bio ogorčen tim zbivanjima.”
Pinterova mladost i bavljenje atletikom spasli su ga od briga, ali
nije teško prepoznati pozadinu brbljanja takvih scenskih stereotipova
kao što su Goldberg i Meken u Rođendanu; kafkijanskog kucanja na
vrata, koje leži u korenu njegovih dela, kao i opsesije vremenom i
sećanjem, koja delimično potiče od uticaja njegovog mentora, Beketa.
Ali dok Pinter vidi Mesečinu kao nepolitičan komad, njegov pristup
Mametovoj Oleani, kontroverznom komadu za dva lika o “političkoj
korektnosti” je začudo nepolemičan. Ovaj komad, koji dostiže vrhunac
nasilničkim postupkom profesora nad učenicom, izazvao je različite
reakcije dok se davao u Rojal Kortu. “Više to vidim kao odnos oca i
ćerke; zbrka seksualnih tenzija, koja izgleda da postoji između očeva
i ćerki. Ne samo društvena prinuda, nego i jedan element seksualne
tenzije, koji prirodno postoji.”
“Nas troje, Dejvid Suše, Lia Vilijams i ja, pokušavali smo, iz sve
125
snage, da izbegnemo histeriju, i da pronađemo njihovu čovečnost. I
zato mnoge žene misle da je lik ove devojke bez sumnje groteskno
čudovište, ili bogalj, a ne normalna mlada žena koja je složena i ozbiljna i
ranjiva, i prilično bezobzirna kada jednom krene. Pokušali smo da damo
celokupnost lika te devojke. Mislim da je napadna reakcija muškaraca
u kulminaciji komada, koja ide od potpunog besa do oduševljenja, jer
oni u stvari navijaju da se ta žena gotovo prebije do smrti. Ja želim da
argumente za i protiv iznesem što jasnije. Ono što ona radi je potpuno
revolucionarna stvar: ona izaziva vrednosni sistem koji je, ma koliko
liberalan, zasnovan na muškom sistemu.”
“Ali ja to ne vidim kao polemiku. To je mnogo složenija stvar. To
je drama o dvoje ljudi zaključanih u sobi. Posle jedne naročito usijane
kasne probe, dok su oboje dahtali, rekao sam im: ‘Sada možete da
uradite samo jednu stvar, a to je da se venčate!’ Jedino to: jer čovek
toliko uđe u karaktere da ostaje zaključan u njima satima kasnije.”
Mamet je dramski pisac koji u potpunosti može da se opiše kao
“američko pinterijanstvo”. Iako ga poznaje dve decenije, Pinter se ne
trudi da objašnjava njihovu stvaralačku sličnost. Da li se Mametove
pauze razlikuju od njegovih? Pinter sleže ramenima. “Pa, naravno, on
dolazi do pauza na svoj neponovljivi način. Mislim da je svaka pauza
različita, u svakom komadu.” Ove reči ne iznenađuju, jer potiču od
režisera koji je nekom glumcu jednom rekao da je odigrao “dve tačke
dok u tekstu stoji tri”. U stvari, Mamet je Pinteru poslao Glengeri Glen
Ros i zamolio ga da pronađe “šta s tim komadom nije u redu”. Pinter
je odlučio da je tekst u redu, odneo ga u National Theatre i potom bio
nagrađen posvetom u štampanom izdanju.
Fascinantno je kako Pinter ume toplo da govori o američkim
prijateljima, i da se šali pričajući o “avanturama” u Njujorku u vezi
sa probama za Ničiju zemlju, a onda da prasne u rečite, besne
optužbe protiv američke spoljne politike. “Verujem da su Sjedinjene
Američke Države zaista monstruozna svetska sila, sada otrgnuta s
uzice iz očiglednih razloga. Uzmite samo raketni napad Amerike na
Bagdad; navodno odgovor na pokušaj ubistva Buša, ali u stvari poruka
Amerikancima da i Klinton ume da bude grubijan.”
“Desilo se da je jedna osoba koja je tamo ubijena prijatelj nekoga
koga znam; ona je bila poznati umetnik, kustos muzeja. Mrtva je, kao
i njen muž, i još mnogo ljudi. I, sledećeg jutra, Klinton izlazi iz crkve
i kaže da se dobro oseća u vezi sa svim ovim, i tako bi trebalo da
126
127
TEMAT
se osećaju svi Amerikanci; a ono o čemu on
govori je ubistvo; u odnosu na koje se on dobro
oseća. Činjenica o smrti i Klintonov odnos
prema smrti kilometrima su daleko.”
Dve reči koje Pinter najčešće
upotrebljava u svojim političkim izlaganjima
su “gnušanje” i “odvratnost”; bilo da je reč
o Turskoj (koja ga je inspirisala za kratak
ali snažan komad o jezičkom proganjanju,
Gorštački jezik), Nikaragvi, Angoli, Argentini ili
Južnoj Americi, on vidi jenkijevski dolar i pištolj
kao suštinu tragedije.
“Nikaragva je bila na putu da postane
zaista demokratsko društvo, zaista jedna
retka stvar. Sjedinjene Američke Države su
organizovale ekonomsku blokadu i terorističku
grupu koja je pobila 30.000 ljudi, a narod je,
izmučen umiranjem i izgladnjavanjem, izglasao
da sandinisti odu sa vlasti. I tako je jedna
država, koja je bila humana, ponosna i puna
života, došla u situaciju da se smrtnost dece
popela na 70%, da je nezaposlenost 60%, a
obrazovanje i medicina u raspadu. Ali, to je
trijumf predsednika Klintona i Svetske banke!
A ono čega se najviše gnušam je to što nas
je zapadna štampa od prošlog rata naučila
da verujemo u dobro i loše: mi smo dobri, oni
drugi su loši. Mi doprinosimo tim lažima, jer se
pretpostavlja da sve što mi činimo, činimo u ime
slobode i demokratije... Ja zaista mislim da mi
imamo obavezu da prozremo sve te gluposti
koje nam serviraju.”
Pinter kaže da su porodični odnosi i smrt
u središtu njegovog novog komada, Mesečina,
koji se čita kao siže ranijeg Pintera - isklesana
hladnoća iz Ničije zemlje, kokni razmetljivac iz
Povratka, prostački govor iz
Nastojnika - i ima čudne odjeke iz drugih dela,
TEMAT
kao što su Smrt trgovačkog putnika Artura
Milera, Beketovih Srećnih dana i čak Bure.
“Dok sam svake noći igrao u Ničijoj zemlji,
izgovarajući iste reči iz večeri u veče, bio sam
stimulisan samim činom izgovaranja reči i time
što sam izazivao smeh. A onda, jednog dana,
još sam glumio noću, počeo sam da piskaram,
i nešto u meni se oslobodilo izgovarajući
sve te proklete reči. Sve sam to onda video
na drugačiji način, kao da je to bio nekakav
misteriozan proces. U stvari, to je teško opisati,
glumiti u sopstvenom komadu. Nabasate na
stvari za koje niste znali ni da postoje. Optužili
su me da sam pretenciozan zato što sam rekao
da ne znam sve o svojim komadima. Ali to je
činjenica i ako postoji umetnik koji sve zna o
svojim komadima, ja mu skidam kapu.”
“Ovo je prvi put da govorim o Mesečini,
i uzbuđen sam zbog toga, i zbog postavljanja
komada na scenu, i povratka Jana Holma
pozorištu. Ima tu jedna čudna stvar: počeo
sam da pišem za ovim stolom i pogledao tamo,
na onu gomilu papira na policama, i iznenada
sam pomislio: tu negde, ispod, postoje neke
stranice, koje sam napisao pre mnogo godina, i
mislim da istu stvar dodirujem i sada.”
“Bio sam kao neki mahniti kompozitor
koji pretura stvari. Najzad sam našao te papire,
u ovom žutom blokčiću, koji imam od 1977. I
o istim stvarima sam sada pisao; čovek koji
umire; čovek govori: «Gde su oni?» Ono što mi
se desilo od 1977. godine ima veze s tim; prošle
godine umrla mi je majka; imala je osamdeset
osam godina. Ali uopšte nisam siguran da se
komad zasniva na toj činjenici. Ukoliko ste stariji,
utoliko više mislite o smrti; imate je u svom telu;
ali ima i toliko smrti okolo. To je važna činjenica
u mom političkom snoviđenju.”
128
TEMAT
Pinter kaže da vam “energija koju
odajete pišući daje još više energije. Osećam
da sam ubrzan time.”
Naravno, nije on baš sumoran.
Zadovoljstvo kriketa umiruje ovoga čoveka.
Pokazuje mi tabelu gde se nalazi tim the
Gaieties, koji on vodi. “Obratite pažnju na ovo:
devet pobeda, devet nerešenih, nijedan poraz.
Falkus i Smit postigli su 264 poena za dva
sata i dvadeset minuta. Mislim da oni mogu da
igraju i za selekciju Engleske. Aterton i Flečer
su upozoreni.”
Razgovarao Stiv Grant
Preveo sa engleskog Borivoj Gerzić
129
Borivoj Gerzić je
pisac i prevodilac iz
Beograda. Objavio je
tri zbirke pripovetki.
Član je Udruženja
književnih prevodilaca
Srbije. Prevodio
je Džojsa, Beketa,
Pintera, Mameta,
Sema Šeparda,
Olbija, Artura Kopita...
Autor je Rečnika
anglo-američkog
slenga, Engleskosrpskog rečnika fraza
i idioma i ko-autor
Rečnika savremenog
beogradskog žargona.
Kontakt: gerzic@sbb.
co.yu
TEMAT
Dejan Čavić (1934)
Akademija za pozorišnu
umetnost, Beograd
(1950-1954), diplomirao
1955.
Šekspirov institut
Univerziteta u
Bermingamu, Stratford na
Ejvonu - postdiplomske
studije 1958/59,
studirao anglistiku u
Beogradu.
Narodno pozorište
Sarajevo (1954-1961),
među osnivačima Malog
pozorišta, Sarajevo.
Uloge: Hamlet, Oberon,
Marko Antonije (Šekspir),
Poručnik (Balada o
poručniku i Marjutki,
Kreft), Renc (Šarena
lopta, Torkar), Marik
(Pobuna na Kejnu, Vouk),
Van Dorn (Mladost pred
sudom, Timajer),
Atelje 212, Beograd
(1961-1996) Uloge:
Mik (Nastojnik, Pinter),
Marsel (Afera, Kozak),
Marko Antonije (Julije
Cezar, Verih&Voskovec),
Tedi (Povratak,
Pinter), Ričard, Džejms
(Ljubavnik&Revija,
Pinter), Žak Ru (MaraSad, Vajs), Ritmajster
(Priče iz bečke šume,
Horvat), Radž (Sledeći
put ću vam to otpevati,
Sanders), Soul (Veza,
Gelber), On (Ludilo
udvoje, Jonesko).....
DEJAN ČAVIĆ
PINTERESKNI SCENSKI IDIOM
Odgledana predstava, uobičajeno, procenjuje
se kratko: dobro je, nije dobro, zanimljivo je,
dosadno je; igra se komentariše pohvalama ili
pokudama, režija takođe... Nije uvek tako. Posle
gledanja nekog Pinterovog komada, u prvim
utiscima se tvrdi da to jeste ili nije Pinter, da je
predstava pinterovska ili nije pinterovska. Zašto
baš tako, zašto upravo to? Teško je proceniti,
još teže dati pouzdan odgovor. Da li zato što
Pintera svi tako dobro poznaju, pa pouzdano
znaju kako ga treba igrati? Ili iz uverenja da
nepogrešivo prepoznaju šta se podrazumeva
pod pinterovskom igrom, režijom, atmosferom?
Najlakše je reći, zato što je blizu istini, da je tako
iz jednostavnog razloga što je teško naći pravi ili
bilo kakav odgovor, ili zato što odgovora ima
bezbroj. Pre više od pola veka Džeremi Kingston
je, samo par godina nakon pojave prvih drama
(1957, odmah posle Sobe objavljen je njegov
kapitalni komad Rođendan), upozorio kako je
„Pinter pesnik koji uvek smera više od dve stvari
u isto vreme“ i da ono „što se nalazi ispod čini
njegovo delo tako uzbudljivim“. Ne smemo
zaobići ni sledeću belešku. „Stvaranje prideva
‘pintereskni’ pokazuje kako je nastao poznati i
odmah priznati idiom Harolda Pintera.“ U ovim
citatima valja potražiti razloge takvog načina
procenjivanja predstava Pinterovih drama. Ali i
dodati da je retko koji dramski pisac, još od
Viljema Šekspira, imao tako mnogo samosvojnosti
i toliko ambigviteta u jeziku. To je prebogati lični
130
131
TEMAT
idiom, jezički idiom koji je podstakao stvaranje
scenskog idioma, sasvim različitog od
uobičajenog i dovoljno novog da se nazove
„pintereskni“. Zato se govori o pinterovskoj igri,
pinterovskoj predstavi. Nešto je složeniji
odgovor šta sve stoji iza toga. U vreme kada
su se pojavile njegove rane drame, ni kritika ni
publika ga nisu razumeli. Kritici neshvatanje
nije smetalo da ga odbaci, negira, obezvredi i
potceni. Publika jednostavno nije htela da ga
gleda. Srazmerno brzo stvari su počele da
dolaze na svoje mesto. Ne samo da su označeni
pisci na koje se naslanjao (Beket, Jonesko,
Kafka, između ostalih), nego mu je priznato
ono što jeste isključivo njegovo, a toga ima
najviše, novo i originalno. Zato je, za razliku od
svih njegovih velikih prethodnika, odmah
doživeo čast da se po njegovom imenu iskuju
pridevi. Kritika je počela da ga veliča, objašnjava
i analizira, napiše možda više knjiga o njemu
nego o bilo kom dramskom piscu sveta druge
polovina prošlog veka, a publika ga je prihvatila,
i što je najvažnije, počela pomalo da razumeva.
Zašto? Zato što je njegov jedinstveni dar uspeo
da u dramski dijalog prenese kvintesenciju
svakodnevnog kolokvijalnog jezika - razgovor,
razgovaranje,
izražavanje,
neslušanje
sagovornika,
praćenje
(prustovsko?)
sopstvenog toka misli, zatim gubljenje niti
sopstvenog
unutarnjeg
(raz)govora
i
(ne)uzvraćanje na pitanja sagovornika, hitro
prebacivanje iz sadašnjosti u prošlost, pa
odatle u budućnost (eliotovsko?), neizbežno
laganje u tom luku vremenskog raspinjanja i
stalno poniranje u sopstvenu nutrinu. Uz to i
surovo međusobno (pro)gonjenje i lovljenje
(beketovsko?). Po prošlosti se kopa, mada
lažno. Mi ne možemo verovati Stenliju kada
Režije u Ateljeu 212:
Rođendan- Pinter, Srećan
događaj- Mrožek, Ludilo
udvoje - Jonesko; Radio
Beograd- oko dvadesetak
radio drama.
Prevodi. Pinter
(Rođendan, Revija,
Patuljci, Tišina), ukupno
oko trideset drama.
Bio profesor glume i
dikcije na Akademiji
umetnosti BK Univerziteta
u Beogradu.
Odigrao preko 100 uloga
u pozorištu, tridesetak na
filmu i TV, dobio Vanrednu
Sterijinu nagradu za
kulturu scenskog govora,
bio tokom dvadesetak
godina, uz glumački
angažman u Ateljeu,
operativni direktor,
pomoćnik upravnika i v.d.
upravnika, tokom karijere
objavljivao u časopisima
i novinama tekstove o
pozorištu.
Kontakt: [email protected]
priča o svojim koncertima. Još manje Goldbergu i njegovim pričama o
ujki i majci. Niti Meg i evokacijama o njenom detinjstvu. Dejvis priča o
svojoj golgoti, Aston o psihijatrijskom paklu, Mik peva himnu Londonu.
Ali time nam ne pomažu mnogo u spoznaji njihovih bića. „Kada je
radnja u prošlom vremenu, nema načina da razlikujemo fakta od fikcije.“
(Hejman) Likovi su najviše posvećeni trenutku u kom smo ih zatekli i
upoznali na pozornici. Tada publika počinje da deli sa njima zagonetnost
i dvosmislenost. Ishod: kritika je Pintera krajnje racionalno procenjivala,
po sopstvenom priznanju ne uvek i do kraja razumevala, a publika ga
je prihvatila emotivno, počevši da ga „oseća“, naravno ne i da ga
razume, jer prosečan čovek samog sebe najmanje shvata. Otuda je i
posvećenoj i prosvećenoj pozorišnoj publici vrlo bliska procena da je
gledanje njegovih predstava pintereskno (Pinter jeste slikovit pisac), a
blizak im je i pridev pinterovski jer se iza njega krije nešto što označava
ono „pravo“, mada im često nije jasno šta to zapravo znači. Ronald
Hejman u knjizi Harold Pinter piše: „...nemogućnost verifikovanja
stvarnosti postaje ne samo izvor napetosti, nego i jedan od osnovnih
predmeta njegovih drama. Drame su trileri, pune misterija unesenih
bez namere da se one razreše i bez pretvaranja da je dramski pisac u
stanju da to uradi. Deluju na publiku šireći mistifikaciju, ... ali nikada je
ne razrešujući. Nagoveštaji su ubačeni namerno kao da su ključ
misterije, ali trag podataka nikada ne vodi ka rešenju.“ Srećan je pisac
koji ima svoju publiku, ali i publika koja ima svog pisca. Ipak, izgleda,
najbolje se oseća glumac, a on je treća komponenta bez koje nema
pozorišta. Pinter nije samo pisac, on je i glumac i reditelj! U pozorištu
našeg vremena nema idealnije prilike za delovanje i opstajanje
zagonetne i nerazmrsive interakcije između pisca, glumca i publike.
Pinter svoju publiku uči slušanju tišine (jedna njegova kratka drama
nosi naslov Tišina) i poručuje: „Postoje dve tišine. Jedna kada nijedna
reč nije izrečena. Druga kada možda naiđe bujica reči... Govor koji
čujemo je naznaka onog koji ne čujemo... Kada prava tišina naiđe, još
uvek smo ostavljeni sa ehom ali smo bliži golotinji. Jedan način gledanja
na govor jeste mišljenje da je to neprestana veština pokrivanja golotinje.“
Pinter pomaže poimanju svojih komada upućivanjem, veštinom ravnom
Stanislavskom, na duboko značenje neiskazanog, što će reći tišine i
pauze. Pauza je ispunjena i uspela, svaki glumac će to potvrditi, kada
se u gledalištu „čuje“ tišina. (Maks u Povratku kaže: „Nikada nisi čuo
takvu tišinu.“) Tada je tišina rečitija od reči. Pinter u didaskalijama često
132
nalaže pauzu i tišinu. Upravo u tome su glavne odlike njegovog idioma:
jednako efikasno dejstvo rečenog i neizrečenog. Svaka scenska
interpretacija nudi potpuno novi, autohtoni kvalitet, ispoljen u
neograničenim mogućnostima menjanja muzike, ritma i tempa
utemeljenog u jeziku drame. Sam Pinter je režirao treću scensku
verziju Rođendana, po opštem mišljenju izuzetno usporeno, iako
ritmička dramska struktura teksta implicitno (na)vodi - gotovo
imperativno - uslovno rečeno, instrumentaciji jezika – bogatoj i
raznolikoj.Grubo rečeno, u prvom činu dominira adagio i andante, u
drugom allegro i presto, u trećem lento i ritardando. Svaka scena
može da dobije specifičnu oznaku za tempo, registar, glasovni tembr.
Poštovanje bogatstva jezičkih karakteristika Pinterovog dramskog
jezika je komplikovano i obavezno. Pinter je vrlo strog u svojim
zahtevima koji se tiču poštovanja onog šta je i kako je napisao. Martin
Eslin piše o njegovom odbijanju da sledi zahteve cenzora. (U početku
njegove karijere još je postojao Lord Chamberlain, cenzor). Koliko god
ova strana interpretacije mora da bude jasna, razgovetna i određena,
toliko, sa druge strane, treba slediti pinterovski pintereskni ambigvitet,
nerazjašnjenost i iracionalnost dijaloga, kao i svekoliko okolišanje.
Karakterizacija se, ako se ispravno tumači Pinterova namera, postiže
u balansu između dijaloga i situacije, rečenog i neizrečenog, izvršene
i neizvršene scenske radnje. Mada je kratka jednočinka Tišina, u
vreme kada je napisana, po prosedeu bila potpuno različita od ostalih
jer je u suštini izrazito poetska i poetična, u njoj nailazimo na jedno od
ključnih pitanja i (ne)odgovora o paradoksima u tekstu: «...Kakva
tišina. Jesam li to ja? Ćutim li ili govorim? Kako mogu da znam? Mogu
li znati takve stvari? Niko mi nikad nije rekao. Meni treba da se kažu
stvari. ... « I zaista, kada nam se ukažu takve stvari, a o njima nam do
Pintera nikad niko ništa nije rekao, odgovore moramo naći isključivo
mi sami. Rođendan, prva od tri velike celovečernje drame (druge dve
su Nastojnik i Povratak), svakako je paradigmatična. Verovatno je
najzapetljanija. Više je onog što ne znamo, nego što znamo, neizvesnog
nego izvesnog, nejasnog nego jasnog. Radnja je smeštena u jedno
obično letovalište na obali (kojoj, gde?), a vlasnici su postariji bračni
par, Meg i Pit. Znamo da nemaju dece ali ne znamo zašto; njihova
prošlost nam je uglavnom nepoznata, izuzev šturih podataka što ih
Meg priča o svom detinjstvu. Njihov jedini gost je Stenli, propali pijanista
(je li zaista pijanista?), a njegovim pričama o koncertima baš i ne
133
TEMAT
moramo verovati. Samo je izvesno da je
zapušten, neuredan, smrdljiv, spetljan i –
propao. Za njega je zainteresovana Lulu,
meštanka, ali još više za laku zabavu, što će se
otkriti kada se pojave Goldberg, Jevrejin i
Mekken, Irac, novopridošli gosti. Prvi je
narcisoidni poslovni čovek, a drugi je raspop.
(Pouzdanih dokaza da je tako nemamo).
Ispostavi se da su došli po Stenlija. Zašto? Da
li je Stenli kriv? U čemu je njegova krivica?
Pretpostavlja se da su članovi neke organizacije,
a izvesno je da demonstriraju besprimernu
verbalnu i fizičku grubost. Na kraju, Stenlija će
strpati u kola, groteskno i svečano odevenog,
gotovo obnevidelog i nemog, jer je od torture
izgubio moć govora, a naočare mu je polomio
Mekken. Umesto kod doktora, što predlaže Pit,
oni ga odvode Montiju, verovatno čoveku
neuporedivo opasnijem od Goldberga i
Mekkena, možda šefu službe za koju rade? U
međuvremenu Stenliju je priređena proslava
rođendana (on negira da mu je rođendan, a ni
mi nismo uvereni da jeste), uz izobilje viskija,
nasilja i nimalo bezazlenu igru ćorave bake. Od
čoveka koji nije imao ništa, pretvoren je u ništa.
Svođenje na ništa zbiva se u drugom činu,
najkoherentnijem segmentu u Pinterovom
dramskom opusu. Sigurno najčvrćem u
kompoziciji,
strukturi,
ritmu,
tempu
i
podtekstualnim
značenjima.
Prebogata
raznolikost upotrebe jezika omogućava veštim
glumcima maksimalnu upotrebu glasa i svih
ostalih glumačkih umeća. J. L. Stajan u knjizi
Mračna komedija piše: „Deo Pinterovog
komičkog efekta proizilazi iz idioma govora
njegovih
junaka,
krajnje
kazualnog
i
naturalističkog, tako da proizvodi smeh. Ali
infleksije njegovih kolokvijalizama koji se
134
135
TEMAT
ponavljaju mogu da povuku za sobom znatno
više no što se u početku čini: ne samo da
precizno kontrolišu glumca koji ih izgovara,
nego su u stanju i da upravljaju publikom.“.
Reditelj je pred izazovom da dramaturški idiom
pretnje, opasnosti i groženja, u komičnoj
oblandi, pretvori u scenski. „Njegov ključni
komad Rođendan je komedija groze koja
svojim oblikovanjem teži žrtvovanju životvorne
komedije užasima podsvesnog pakla“, kaže
dalje Stajan. Prvi čin uvodi u zbivanje,
predstavlja sva lica i daje naznake zbivanja.
Pre nego što se spusti zavesa nakon zlokobnog
Stenlijevog udaranja u doboš-igračkurođendanski poklon-zamenu za klavir, što
predstavlja uvod zadavanju završnog životnog
udarca, on će izgovoriti dva puta kratku
rečenicu: „Nekoga traže“, anticipaciju i
pripremu aktera drame, i gledalaca na misiju
Goldberga i Mekkena. Postaje izvesno, pošto
doda „Izvesnu osobu“, da ta osoba nije niko
drugi do on sam.
Drugi čin je nabijen isprepletenošću
stvarnog i nestvarnog, mogućeg i nužnog,
naturalističkog i apstraktnog, prirodnog i
neprirodnog, zla i goreg, opasnog i opasnijeg,
komičnog i tragikomičnog, strave i humora,
grotesknog i kvazilirskog, neprirodnog i
prirodnog. Ali ni u onome što jeste prirodno
(uzmimo da je to želja da se priredi proslava
slavljeniku, da mu se upute lepe želje i poželi
dobro), nema dobrote. Barem prave ljudske
dobrote. Mekken je sam na sceni i cepa jedan
novinski list na pet jednakih traka. Realnost
ambijenta menja se u odnosu na prvi čin. Čemu
ova besmislena radnja? Da li samo da bi nas
svojom bizarnošću uvela u misterioznu misiju
TEMAT
dvojice uljeza, ili da mu povrati ličnu ravnotežu
poljuljanu sumnjom da njegovi poslodavci
nemaju u njega potpuno poverenje? Tenzija je
vaspostavljena. Iskazana, takođe:
STENLI: Ovde ste nakratko.
MEKKEN: Da.
STENLI: Videćete, vrlo je prijatno.
MEKKEN: Vidite li vi da je prijatno?
STENLI: Ja? Ne. Ali vi ćete videti.
Stenlijeva anticipacija je potpuno realna. Mekken
mu kaže: „Znate, gospodine, izgledate malo
potišteni za čoveka koji slavi rođendan.“ Njegovu
uznemirenost pokušava da smiri nonšalantni i
prividno prijatni Goldberg, primećujući: „Vi ste
grozno raspoloženi danas, gospodine Veber. I
to na rođendan...“ Relativno bezazlen verbalni
sukob oko zahteva i odbijanja da sedne, uvod
je u monstruoznu, sada već klasičnu i čuvenu,
scenu ispitivanja. Realna je jedino situacija u
kojoj se našao Stenli. Opasnosti i ugroženosti.
Sve ostalo je irealno i predstavlja neprevaziđeni
obrazac teatra apsurda i komedije groze. Više
nema uvijanja:
MEKKEN: Zašto si napustio organizaciju?
GOLDBERG: Šta bi rekla tvoja stara mamica,
Veber?
MEKKEN: Zašto si nas izdao?
GOLDBERG: Vređaš me, Veber. Igraš prljavu
igru.
MEKKEN: Jasno k’o dan.
GOLDBERG: Šta on misli, ko je on?
MEKKEN: Šta ti misliš, ko si ti?
136
Dijalog ima tri nivoa. Goldberg je apstraktan,
Mekken konkretan, a Stenli uspeva kroz nesuvisle
odgovore na nesuvisla pitanja, pominjući bol,
da iskaže nešto o svom stanju. Ali ono što je
bitno, zašto ga ispituju i za šta je odgovoran,
ostaje nedokučivo. Replike sadrže svakodnevni
rečnik, a elaboriraju bizarnosti u kojima se samo
uslovno naslućuje razlog ali ne i razložnost.
137
TEMAT
STENLI: Igrate na pogrešnu kartu.
GOLDBERG: Kad si došao ovamo?
STENLI: Prošle godine.
GOLDBERG: Odakle si došao?
STENLI: Odnekud.
GOLDBERG : Zašto si došao ovamo?
STENLI: Bolele su me noge!
GOLDBERG: Zašto si ostao?
STENLI: Bolela me glava.
GOLDBERG: Jesi li uzeo nešto?
STENLI: Jesam.
GOLDBERG: Šta?
STENLI: Alka selcer.
GOLDBERG: Sibin ili domaći?
STENLI: Si – do –
GOLDBERG: Je li penušao?
STENLI: Ček, ček, vi –
GOLDBERG: Je li penušao ili nije penušao?
MEKKEN: On ne zna!
GOLDBERG: Ti ne znaš. Kad si se poslednji put
okupao?
STENLI: Kupam se svako –
GOLDBERG: Ne laži.
MEKKEN: Izdao si organizaciju. Znam ga ja!
STENLI: Ne znaš.
GOLDBERG: Šta možeš da vidiš bez naočara?
STENLI: Sve.
GOLDBERG: Skini mu naočare.
TEMAT
Glumci upotrebom ispravno primenjenih
glasovnih infleksija iskazuju pravo unutarnje
stanje. Glumački i scenski idiom pintereskne
dramaturgije se poistovećuju. Ambijent gubi
realan, prirodan i normalan nivo, sve (p)ostaje
otvoreno i apsurdno. Tako je i u trećem činu.
Slomljenom i uplašenom Pitu ne polazi za rukom
da zadrži potpuno uništenog Stenlija, a i njemu
jedva uspeva da se izbavi. Ne otkriva Meg
kakav je Stenlijev kraj. Ona je oduševljena što
je bila kraljica zabave: „Bio je divan rođendan.“
Divan? Da li je uopšte bio rođendan? Meg nije
jedina koja ništa ne shvata. Posle zavese sledi
zapitanost. Kada se predstava odgleda, ostaje
da se Rođendan sagleda. Može li dramski pisac
dostići nešto više?
138
CIP - Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
82+7
TREĆI Trg [Elektronski izvor] :
elektronski časopis za književnost i
umetnost / glavni urednik Milan Dobričić ;
odgovorni urednik Dejan Matić. - Online
izd. - Elektronski časopis. - God. 1, br. 1
(maj/jun 2004)- . - Beograd (Jurija
Gagarina 37/63) : Udruženje građana Treći
Trg, 2004Internet pretraživač
Način dostupa (URL):
http://www.trecitrg.org.yu. - Tromesečno. Nasl. sa nasl. ekrana. - Izvor opisan dana
22.02.2006.
ISSN 1820-2071 = Treći Trg (Online)
COBISS.SR-ID 115388428