Interview der deutschen Botschafterin Ulrike Knotz und des

Interview der deutschen Botschafterin Ulrike Knotz und des

Interview der deutschen Botschafterin Ulrike Knotz und des französischen
Botschafters für die Tageszeitung Nezavisne novine, 21.01.2013
1. Was war Ihrer Meinung nach von essentieller Bedeutung für die Entscheidung
Deutschlands und Frankreichs, aus Erzfeinden große Freunde zu werden und die
Grundlage für ein vereintes Europa zu schaffen?
Roland Gilles: Die deutsch-französische Freundschaft erscheint uns heute als etwas
Selbstverständliches. Sie ist aber alles andere als das. Sie ist das Ergebnis von Einsicht
und klarem politischen Willen. Es gibt in Europa keine zwei Länder, die sich derart
bekriegt haben wie Deutschland und Frankreich – drei Kriege allein zwischen 1870 und
1945. Während des ersten Weltkriegs fielen 1916 durchschnittlich 1000 deutsche und
französische Soldaten auf jedem Kilometer der Frontlinie, und das neun Monate lang auf
einer Länge von 20 km. - Der Zweite Weltkrieg endete dann mit der totalen Kapitulation
Deutschlands. Frankreich gehörte zu den Siegermächten, die Rollen waren also klar
verteilt. Es ist der große Verdienst unserer Staatsmänner von damals – Präsident Charles
de Gaulle, Bundeskanzler Konrad Adenauer, der französische Außenminister Robert
Schuman –, dass sie den politischen Mut und den politischen Willen zu einem
grundlegenden Paradigmenwechsel hatten. Sie wollten die Rollen von Sieger und
Besiegtem hinter sich lassen, sie wollten echte Partnerschaft.
Ulrike Knotz: Die Aussöhnung zwischen Frankreich und Deutschland stand von Anfang
an im Zeichen der Europäischen Einigung. Robert Schuman erklärte am 09. Mai 1950:
„Die Vereinigung der europäischen Nationen fordert, dass der jahrhundertealte Gegensatz
zwischen Frankreich und Deutschland ausgelöscht wird. Das begonnene Werk muss in
erster Linie Deutschland und Frankreich erfassen.“ Die Schuman-Erklärung hat dazu
geführt, dass die ersten europäischen Institutionen geschaffen wurden. Der 09. Mai gilt
daher als Geburtstag der EU.
2. Können Sie uns einige konkrete und praktische Beispiele aufführen, wie sich die
Zusammenarbeit zwischen Deutschland und Frankreich in der Praxis auswirkt?
Ulrike Knotz : La pratique quotidienne se nourrit de notre partage de valeurs politiques
communes. Très concrètement, nos deux pays se concertent constamment, au plus
niveau de l'Etat comme aux niveaux plus techniques, sur tous les sujets de politique
internationale. Nous tenons deux fois par an des conseils des ministres franco-allemands,
institués lors du 40e anniversaire du Traité de l’Élysée, nous disposons d'outils concrets
tels que la mobilité franco-allemande des fonctionnaires, les échanges de jeunes dans le
cadre de l'Office franco-allemand pour la jeunesse, les très nombreuses coopérations
décentralisées, les services conjoints dans les pays et à l'étranger, la brigade francoallemande et les services policiers communs...
Roland Gilles : Un autre exemple, dans notre espace européen et plus proche de nos
considérations locales : nous sommes en grande convergence de vues pour ce qui est de
l'élargissement de l'Union européenne et des rythme et modalités touchant aux
négociations d’adhésion des pays d'Europe centrale et orientale.
3. Das deutsch-französische Modell lässt sich natürlich nicht auf BIH übertragen,
aber sicher können wir daraus einige Lehren ziehen. Was könnte für uns hilfreich
sein um eine Aussöhnung auf dem Balkan zu erlangen?
Roland Gilles: Die deutsch-französische Freundschaft ist unter sehr speziellen
Bedingungen entstanden und natürlich kein Modell, das man einfach übertragen kann.
Wir denken aber, dass sie für die Länder des Westlichen Balkan eine Inspiration sein
kann. Denn auch hier geht es darum, das Trauma der Kriege zu überwinden, Vertrauen zu
schaffen, nach vorne zu schauen und eine gemeinsame europäische Zukunft aufzubauen.
Ulrike Knotz: Unserer Meinung nach gibt es im Wesentlichen drei Botschaften: Erstens:
Zur Aussöhnung braucht man auf Seiten der politisch Verantwortlichen Mut, politischen
Willen und „leadership“. Zweitens: Die Versöhnung muss von der Bevölkerung getragen
werden, deshalb muss intensiv in Begegnung, Austausch und Zusammenarbeit auf Ebene
der Zivilgesellschaft investiert werden. Der Elysee-Vertrag hat explizit die wichtige Rolle
der Zivilgesellschaft anerkannt; zwischen unseren Ländern gibt es zahllose
Vereinigungen, Städtepartnerschaften, das Deutsch-Französische Jugendwerk, einen
gemeinsamen Fernsehkanal, eine gemeinsame Hochschule, ein gemeinsames
Geschichtsbuch u.s.w. Drittens: Ohne Auseinandersetzung mit der Vergangenheit gibt es
keine Aussöhnung. Für die Aussöhnung zwischen Deutschland und Frankreich war von
entscheidender Bedeutung, dass Deutschland die volle Verantwortung für den zweiten
Weltkrieg übernommen hat, und dass die Deutschen sich – bis auf den heutigen Tag –
intensiv mit dieser Vergangeheit auseinandersetzen. Und zuletzt viertens: Man braucht
eine gemeinsameVision von der Zukunft. Für unsere beiden Länder war es die
Europäische Einigung. Wir sind überzeugt, dass sie auch für die Länder des Westlichen
Balkan die beste Vision ist.
4. Ich gehe davon aus, dass eine der entscheidenden Voraussetzungen für eine
Aussöhnung eine Auseinandersetzung mit der Vergangenheit ist. Wie haben sich
Deutschland und Frankreich verhalten als sie sich mit der eigenen Vergangenheit
befasst haben? Wie haben Sie sich gegenüber Kriegsopfern, Kriegsverbrechern der
Gegenseite und ähnlich komplexen Themen verhalten?
Roland Gilles : Simplement, la réconciliation nécessite de savoir regarder le passé –
même récent – en face et de concevoir l'Histoire de la façon la plus objective et
scientifique possibles, donc de ne pas mettre l'Histoire au service d'une quelconque forme
de politique partisane. Ainsi l'Allemagne et la France ont élaboré un manuel d'Histoire
commun destiné aux lycéens qui retrace tant les épisodes historiques facteurs d'unité,
comme l'Empire carolingien, que les plus douloureux, comme les trois guerres
successives qui ont opposé nos deux Etats de 1870 à 1944. Il apparaît que, au cours de
son Histoire y compris au cours de périodes rapprochées les unes des autres, une
population peut être successivement victime et bourreau (c'est notamment le cas au cours
des guerres civiles mais non exclusivement).
Ulrike Knotz : Ohne Aufarbeitung des Nazi-Regimes wäre Versöhnung zwischen
Deutschen und Franzosen nicht möglich gewesen; Verdrängen und Vergessen sind keine
Basis. Eine zentrale Rolle spielten dabei die Kriegsverbrecherprozesse, die die
Öffentlichkeit mit den Fragen von Mitläufertum, Verantwortung und Schuld konfrontierten.
Die strafrechtliche Aufarbeitung von Kriegsverbrechen ist generell sehr wichtig für
Versöhnungsprozesse, auchund gerade hier auf dem Balkan. Die Prozesse zeigen
nämlich etwas ganz Wesentliches: dass es so etwas wie eine Kollektivschuld nicht gibt,
sondern dass Schuld immer individuell ist. Es geht um die Frage, wie sich einzelne
Menschen in bestimmten Situationen verhalten haben. Ein Kollektiv kann – und soll –
Verantwortung übernehmen, aber schuldig ist immer nur der einzelne Täter.
5. Eine der prägendsten Szenen der Nachkriegsgeschichte Deutschlands ist für
mich der Warschauer Kniefall von Brandt. Ich weiß, dass diese Geste nicht bei allen
Anklang gefunden hat. Jedoch betrachtet man sie heute als eine symbolische Geste
Deutschlands für die Übernahme der Verantwortung für die Greueltaten des Zweiten
Weltkriegs. Sollten sich auch die Politiker auf dem Balkan mit einer ähnlichen Geste
ihre Länder symbolisch vom Krieg abwenden, selbst dann, wenn einige in ihren
eigenen Ländern dies auf eine andere Art und Weise auffassen könnten?
Ulrike Knotz: Symbolische Gesten sind wichtig. Sie graben sich tief ins Herz und ins
Gedächtnis ein. Mein Eindruck ist, dass auf dem Balkan das Trauma der Kriege immer
noch sehr lebendig ist, und dass viele Menschen auf eine symbolische Geste oder ein
Wort warten, das ihr Leid anerkennt. Ohne Anerkennung des Leides der jeweils anderen
Seite gibt es keine Versöhnung.
Roland Gilles: Der frühere serbische Staatspräsident Tadic hat an den Gedenkfeiern in
Srebrenica und Vukovar teilgenommen, der kroatischen Staatspräsident Josipovic hat sich
in Bosnien und Herzegowina für von Kroaten verübte Kriegsverbrechen entschuldigt, und
Präsident Izetbegovic entschuldigte sich für jedes unschuldige Opfer der Armee BiH. Ich
könnte auch noch den früheren kroatischen Staatspräsidenten Mesic oder Ex-Präsident
Cavic als Beispiele anführen. Es gibt auf lokaler Ebene einige Initiativen, die zeigen sollen:
Diese Opfer sind nicht „eure“ oder „unsere“ Opfer, sondern sie sind unsere gemeinsamen
Opfer, und wir trauern gemeinsam um sie. Das ist wichtig für die einzelnen Menschen,
aber auch für das Land.
6. Besitzt der Balkan ausreichend mutige politische Führer, die sich die Hand der
Aussöhnung reichen könnten?
Ulrike Knotz : Suffisamment, probablement pas, tant la stature politique du président
Charles de Gaulle et du chancelier Konrad Adenauer fut, par la signature du Traité de
l'Elysée, immense ! Mais soyons optimistes. Saluons les exemples que mon collègue
Roland vient de citer. Les gestes politiques de réconciliation ne vont pas de soi, en raison
de la dimension personnelle et passionnelle d'un conflit sur les personnes. En 1963, pour
nombre de Français et d'Allemands, le Traité de l'Elysée n'allait pas de soi, pas davantage
que la présence conjointe de H. Kohl et F. Mitterrand à Verdun en 1984 n'allait de soi. Il
faut un effort sur soi et une vision de l'avenir pour transcender les oppositions.
Roland Gilles : Oui, et ce qui, à notre sens, doit inspirer la politique bosnienne, c'est,
comme l'ont fait De Gaulle, Adenauer, Schuman, De Gasperi, Spaak, la réflexion sur
l'avenir et l'inéluctable conclusion que le destin des hommes et femmes de BosnieHerzégovine, plus largement des Balkans, est un destin commun, partagé au sein de la
grande Union européenne. Ce destin suppose ouverture et non repli sur soi, partage des
cultures qui enrichit et non repli identitaire qui sclérose. Ceci fait partie de l'analyse
objective du devenir de la Bosnie-Herzégovine. Il appartient aux hommes et femmes
politiques de ce pays de le porter, de l'assumer et par là, … d'aller à la rencontre de leur
propre stature politique.
7. Was könnte die Säule für die Aussöhnung auf dem Balkan sein? Ist es die
Wirtschaft, Kultur, die Zusammenarbeit der Jugend...?
Roland Gilles : Si nous prenons l'exemple de l'Allemagne et de la France, nous
constatons que nous avons initialement procédé à un rapprochement très concrèt de nos
économies, de nos systèmes d'enseignement, voulu par les dirigeants politiques, avant de
parvenir à une réconciliation véritable des peuples. Ici, c'est un peu l'inverse. Mes
nombreux contacts dans la population me montrent quotidiennement – et là, je m'inscris
en faux avec certaines affirmations de tel ou tel responsable politique – que les gens du
peuple veulent la réconciliation et la pratiquent, notamment dans les relations d'affaires et
la vie des entreprises ; mais les rhétoriques politiques sont négatives et servent des
intérêts contraires : c'est là que le bât blesse, c'est là qu'à mon sens, la société civile doit
davantage faire entendre sa voix.
Ulrike Knotz : Tout à fait ! Dans les trois domaines que vous évoquez (économie, culture
et jeunesse), la coopération est intense : les échanges économiques sont particulièrement
nombreux, il suffit de regarder n'importe quel étal de marché ou de magasin d'exYougoslavie pour en être immédiatement convaincu. De même pour la culture, où
Bosniaques, Croates, Serbes et „Ostali“ coopèrent sans préjugé (par exemple au théâtre,
au cinéma, dans le domaine musical ; la présence de Kemal Monteno au côté de Zdravko
Čolić sur scène en est une illustration). Quant à la jeunesse, celle qui n'a pas connu le
conflit, celle qui s'exprime quotidiennement sur les réseaux sociaux, les blogs, elle partage
une même langue et c'est en elle que résident les espoirs de la Bosnie Herzégovine.
Puisse la classe politique reconnaître et renforcer cette réalité !
8. Wie ist die Rolle der EU-Integration beim Aussöhnungsprozess auf dem Balkan?
Ulrike Knotz: Beim Prozess der Annäherung an die EU spielt die regionale
Zusammenarbeit eine sehr wichtige Rolle; die EU-Kommission widmet diesem Thema ein
eigenes Kapitel im Fortschrittsbericht, wobei auch so sensible Themen wie die rechtliche
Aufarbeitung von Kriegsverbrechen und Flüchtlingsfragen zur Sprache kommen. Gute,
langfristige regionale Zusammenarbeit braucht eine solide Basis von gegenseitigem
Vertrauen. Wir Deutsche haben immer wieder erfahren, wie in entscheidenden Phasen
internationaler Entwicklungen plötzlich Widerstände auftauchten und Ängste reaktiviert
wurden, die letztlich in unserer Vergangenheit wurzelten; so stand man z.B. in vielen
Ländern Europas, einschließlich Frankreich, 1990 der Möglichkeit der deutschen Einigung
mit großen Vorbehalten gegenüber. Dagegen half nur das Vertrauenskapital, das die
Bundesrepublik Deutschland in den vorangegangenen 40 Jahren aufgebaut hatte - nicht
zuletzt durch eine Politik der Aussöhnung. Die Vergangenheit darf nicht zu einem
Hindernis auf dem Weg in die Zukunft werden.
Roland Gilles: Die Länder des Westlichen Balkan haben dank ihrer sprachlichen und
kulturellen Nähe ein hervorragendes Potential zur regionalen Zusammenarbeit; wir haben
soeben bereits über die Kontaktnetze in Wirtschaft, Kultur und zwischen den jungen
Leuten gesprochen. Generell denke ich, dass es gerade die Arbeit an gemeinsamen
Projekten und auf der Grundlage konkreter gemeinsamer Interessen ist, die dazu beiträgt,
Menschen zusammenzuführen, Vorbehalte abzubauen und die so indirekt die
Aussöhnung fördert. Sport z.B. war in den 1990er-Jahren ein Feld, auf dem der Hass
gedieh. In den letzten zehn Jahren dagegen ist er ein Faktor der Reintegration für die
Gesellschaften des ehemaligen Jugoslawien geworden. Die Gründung der ABA League
etwa war die Antwort darauf, dass nationalen Basketball-Ligas in den Nachfolgestaaten
des ehemaligen Jugoslawien in einem zu kleinem, nicht kompetitiven Umfeld operierten
und keine Qualität liefern konnten. Heute verbindet die ABA League Athleten, Fans und
Organisatoren in der gesamten Region.
9. Die EU hat den Friedensnobelpreis bekommen. In welchem Maß haben
Deutschland und Frankreich dem Prozess beigetragen?
Roland Gilles: Si l’Union européenne a reçu le prix Nobel de la paix le 10 décembre
dernier, c’est avant tout grâce à la vision d’avenir des deux peuples allemands et français
et de leurs dirigeants successifs, qui ont su surmonter les divisions passées pour créer un
avenir commun. Ce prix Nobel de la paix – même si nous le partageons bien entendu
avec les 25 autres Etats membres – est très directement l'héritage de cette réconciliation
franco-allemande et européenne, et donc du Traité de l'Elysée et du Traité de Rome.
Ulrike Knotz: EU-Ratspräsident van Rompuy hat dies anlässlich der Preisverleihung mit
bewegenden Worten ausgedrückt. Ich darf zitieren: « Peace might have come to Europe
without the Union. Maybe. We will never know. But it would never have been of the same
quality. A lasting peace, not a frosty cease-fire. To me, what makes it so special, is
reconciliation. In politics, as in life, reconciliation is the most difficult thing. It goes beyond
forgiving and forgetting, or simply turning the page. To think what France and Germany
had gone through….and then take this step…Signing a Treaty of Friendship….Each time I
hear theses words – Freundschaft, Amitié - , I am moved.”
Intervju njemačke ambasadorice Ulrike Knotz i francuskog ambasadora Roland
Gilles za Nezavisne novine, 21.01.2013.
1. Šta je, po vašem mišljenju, bilo od ključne važnosti za odluku Njemačke i
Francuske da od smrtnih neprijatelja postanu veliki prijatelji i osnova za ujedinjenu
Evropu?
Roland Gillees: Danas njemačko-francusko prijateljstvo izgleda kao nešto sasvim
prirodno. Međutim, ono je sve drugo nego to. Ono je rezultat razumijevanja i jasne
političke volje. U Evropi ne postoje dvije zemlje koje su tako gorko ratovale između sebe
kao Njemačka i Francuska - samo tri rata između 1870. i 1945. godine. Tokom Prvog
svjetskog rata 1916. godine palo je u prosjeku 1000 njemačkih i francuskih vojnika na
svakom kilometru ove linije odbrane - i to devet mjeseci na dužini od 20 km. - Drugi
svjetski rat se zatim završio potpunom kapitulacijom Njemačke. Francuska je spadala u
pobjedničke sile, uloge su dakle bile jasno podijeljene. To je velika zasluga naših tadašnjih
državnika - predsjednika Charles de Gaulle-a, Saveznog kancelara Konrad Adenauer-a,
francuskog ministra vanjskih poslova Robert Schuman-a , što su imali političku hrabrost i
odlučnu volju za temeljne paradigmatske promjene. Oni su uloge pobjednika i pobjeđenog
željeli ostaviti iza sebe, oni su htjeli istinsko partnerstvo.
Ulrike Knotz: Pomirenje između Francuske i Njemačke je od početka bilo u znaku
ujedinjenja Evrope. Robert Schuman je 09. maja 1950 godine izjavio: "Ujedinjenje
evropskih naroda zahitjeva da nestanu stogodišnji sukobi između Francuske i Njemačke.
Ovo započeto djelo mora u prvoj liniji obuhvatiti Njemačku i Francusku." Schuman-ova
deklaracija je dovela do formiranja prvih evropskih institucija. Od tada se 09. maj smatra
rođendanom EU.
2. Možete li nam navesti nekoliko konkretnih i praktičnih primjera kako se saradnja
Njemačke i Francuske ogleda u praksi?
Ulrike Knotz: Svakodnevna praksa počiva na našim zajedničkim političkim vrijednostima.
Konkretno, naše dvije zemlje se stalno dogovaraju, na najvišem državnom nivou kao i na
onim nižim, o svim temama iz međunarodne politike. Dva puta godišnje održavamo
francusko-njemačka ministarska vijeća, osnovana prilikom obilježavanja 40. godišnjice
Jelisejskog sporazuma, raspolažemo sa konkretnim sredstvima kao što su francuskonjemačka mobilnost službenika, razmjena mladih u okviru Francusko-njemačkog ureda za
mlade, brojne decentralizovane saradnje, zajedničke službe u našim zemljama i u svijetu,
francusko-njemačka brigada i zajedničke policijske službe…
Roland Gilles: Evo i drugog primjera, u našem evropskom prostoru i bliže lokalnom
interesu: naši stavovi se većim dijelom podudaraju i po pitanju proširenja Evropske unije i
dinamike i modaliteta vezanih za pristupne pregovore zemalja centralne i istočne Evrope.
3. Njemačko francuski primjer se, naravno, ne može preslikati na BiH, ali sigurno da
možemo izvući neke pouke. Šta bi iz toga moglo biti od pomoći nama ovdje za
pomirenje na Balkanu?
Roland Gilles: Njemačko-francusko prijateljstvo je nastalo pod vrlo posebnim
okolnostima i naravno nije model koji se lako može primjeniti. Međutim, mi smatramo da
ovo prijateljstvo može biti inspiracija za zemlje zapadnog Balkana. Jer i ovdje se radi o
tome da se traume rata prebrode, da se stvori povjerenje, da se gleda naprijed i izgradi
zajednička evropska budućnost.
Ulrike Knotz: Po našem mišljenju postoje u suštini tri poruke: Prva: za pomirenje je
potrebno imati hrabrost politički odgovornih osoba, političku volju i "vodstvo". Druga:
pomirenje mora biti podržano od strane stanovništva zbog toga se mora intenzivno ulagati
u susrete, razmjenu i saradnju na nivou civilnog društva. Jelisejski sporazum je eksplicitno
priznao važnu ulogu civilnog društva; između naših zemalja postoje mnogobrojna
udruženja, partnerstva gradova, Njemačko-francuski centar za mlade, zajednički TV kanal,
zajednički univerzitet, zajednički udžbenik istorije itd. Treća: Bez suočavanja sa prošlošću
nema pomirenja. Za pomirenje između Njemačke i Francuske od odlučujućeg značaja je
bilo to da je Njemačka preuzela punu odgovornost za Drugi svjetski rat i da se Nijemci i do današnjeg dana - intenzivno suočavaju s tom prošlošću. I na kraju četvrta: potrebno je
imati zajedničku viziju budućnosti. Za naše dvije zemlje to je bilo ujedinjenje Evrope.
Uvjereni smo da je to i za zemlje zapadnog Balkana najbolja vizija.
4. Pretpostavljam da je jedan od ključnih preduslova za bilo kakvo pomirenje
suočavanje sa prošlošću. Kako su Njemačka i Francuska međusobno postupale
kada su se bavili vlastitom prošlošću? Kako ste se odnosili prema žrtvama
međusobnih ratova, ratnim zločinima i sličnim teškim temama?
Roland Gilles: Pomirenje jednostavno zahtijeva umijeće gledanja prošlosti u lice – čak i
onoj skorašnjoj – kao i poimanje istorije s naučnog pristupa i na najobjektivniji mogući
način, dakle ne stavljati istoriju u službu bilo kakve pristrasne politike. Iz tog razloga su
Njemačka i Francuska izradile zajednički udžbenik za istoriju namijenjen srednjoškolcima
koji opisuje kako zajedničke istorijske epizode, npr. Karolinško Carstvo, tako i one
najbolnije, npr. tri uzastopna rata u kojim su se naše dvije države sukobile od 1870. do
1944. godine. Čini se da, tokom istorije uključujući i vremenski bliske periode, jedan narod
može biti naizmjenice i žrtva i krvnik (to je pogotovo slučaj u građanskim ratova, ali i ne i
jedino).
Ulrike Knotz: Bez suočavanja sa nacističkim režimom pomirenje između Njemačke i
Francuske ne bi bilo ni moguće; potiskivanje i zaborav nisu osnova. Bitnu ulogu u tome su
imali procesi ratnim zločincima gdje se javnost suočila sa pitanjima saučesništva,
odgovornosti i krivnje. Krivičnopravno suočavanje sa ratnim zločinima je generalno veoma
važno za proces pomirenja, to se odnosi posebno i ovdje na Ballkan. Ovi procesi pokazuju
nešto sasvim suštinsko: da ne postoji nešto kao kolektivna krivnja već da je krivnja uvijek
individualna. Riječ je o pitanju kako su se pojedinci ponašali u određenim situacijama.
Kolektiv može - i treba - preuzeti odgovornost, ali je uvijek kriv samo onaj pojedinac
počinilac.
5. Jedna od najdirljivijih scena u posljeratnoj istoriji Njemačke meni je bilo klečanje
njemačkog kancelara Brandta u Varšavskom getu. Znam da taj čin nije bio
pozdravljen od mnogih. Ipak, danas se smatra da je to bio simboličan čin
njemačkog priznanja vlastite odgovornosti za strahote Drugog svjetskog rata. Da li
bi i lideri na Balkanu nekim sličnim činom trebalo da svoje zemlje simbolički okrenu
od rata, pa čak i ako bi neki u njihovim zemljama mogli to doživjeti na drugačiji
način?
Ulrike Knotz: Simbolične geste su važni. One ostaju duboko urezane u srce i sjećanje.
Imam dojam da je ratna trauma na Balkanu još uvijek veoma prisutna i da ima puno ljudi
koji čekaju na jedan simboličan gest ili jednu riječ, koja će priznati njihovu patnju. Bez
obostranog priznanja patnje nema ni pomirenja.
Roland Gilles: Bivši predsjednik Srbije Boris Tadić je prisustvovao komemoraciji u
Srebrenici i Vukovaru, hrvatski predsjednik Josipović se u Bosni i Hercegovini izvinuo za
zločine koje su počinili Hrvati i predsjednik Izetbegović se izvinuo za svaku nevinu žrtvu
koju je počinila Armija Bosne i Hercegovine. Ja bih takođe kao primjer mogao navesti i
bivšeg hrvatskog predsjednika Mesića kao i bivšeg predsjednika Republike Srpske
Čavića. Na lokalnom nivou postoje neke inicijative koje trebaju da pokažu: Ove žrtve nisu
"vaše" ili "naše", već su to naše zajedničke žrtve za kojima zajednički žalimo. To je važno
za pojedine ljude, ali isto tako i za zemlju.
6. Da li Balkan ima dovoljno hrabre lidere za pružanje ruke pomirenja?
Ulrike Knotz: Vjerovanto ne dovoljno, upravo se tu vidi ogromna politička veličina
predsjednika Charlesa de Gaullea i kancelara Konrada Adenauera kroz čin potpisivanja
Jelisejskog sporazuma! Ali, budimo optimisti. Pozdravimo primjere koje je moj kolega
Roland upravo naveo. Političke geste pomirenja se ne dešavaju same po sebi, zbog
brojnih posljedica koje rat ostavlja na ljude. Za brojne Francuze i Njemce, Jelisejski
sporazum se nije desio sam od sebe 1963. godine, kao ni zajedničko prisustvo Kohla i
Mitterranda u Verdunu 1984. Potreban je lični trud i vizija za budućnost kako bi se
nadmašile razlike.
Roland Gilles: Da, i to je ono u čemu, prema našem mišljenju, bosanska politika mora
naći inspiraciju, to je, kao što su učinili De Gaulle, Adenauer, Schuman, De Gasperi,
Spaak, promišljanje o budućnosti i neizbježni zaključak da je sudbina muškaraca i žena iz
Bosne i Hercegovine, i šire sa Balkana, zajednička unutar velike Evropske unije. Ova
sudbina pretpostavlja otvaranje a ne povlačenje u sebe, razmjenu kultura što obogaćuje a
ne izolovanost koja osirumašuje. Ovo je dio objektivne analize budućnosti Bosne i
Hercegovine. Na političarima i političarkama iz ove zemlje da je stvore, da budu za nju
odgovorni i time… da idu u susret njihovoj vlastitoj političkoj veličini.
7. Šta bi trebalo da bude kičma pomirenja na Balkanu? Da li je to ekonomija,
kultura, saradnja mladih...?
Roland Gilles: Ako uzmemo za primjer Njemačku i Francusku, vidi se da smo
približavanje započeli vrlo konkretno sa našim ekonomijama, nastavnim programima, što
je bila želja naših političara, prije nego smo ostvarili istinsko pomirenje naroda. Ovdje je
pomalo obrnut proces. Moji brojni kontaki sa stanovništvom mi pokazuju svakodnevno –
za razliku od nekih izjava pojedinih dužnosnika - da ljudi iz naroda žele pomirenje i
ostvarili su ga, posebno u poslovnim odnosima i saradnji preduzeća; ali političke retorike
su negativne i služe oprečnim interesima: to je slaba tačka, tu se po mom mišljenju glas
civilnog društva mora više čuti.
Ulrike Knotz: Baš tako! U tri oblasti koje spominjete (ekonomija, kultura i mladi), saradnja
je intenzivna: ekonomska razmjena je višestruka, dovoljno je pogledati bilo koju policu u
prodavnicama bivše Jugoslavije i uvjeriti se u to. Također u kulturi, gdje Bošnjaci, Hrvati,
Srbi i „Ostali“ rade zajedno bez predrasuda (na primjer u pozorištu, na filmu, u muzici;
prisustvo Kemala Montena uz Zdravka Čolića na sceni je primjer za to). Što se tiče mladih
ljudi, onih koji nisu doživjeli sukob, koji su svakodnevno prisutni na društvenim mrežama,
blogovima i dijele isti jezik; u njima počiva nada u Bosnu i Hercegovinu. Kada bi mogla
politička klasa prepoznati i osnažiti tu realnost!
8. Kakva je uloga integracija u EU u procesu pomirenja na Balkanu?
Ulrike Knotz: U procesu približavanja EU veoma važnu ulogu igra regionalna saradnja;
EU Komisija je u svom izvještaju o napretku posvetila ovoj temi posebno poglavlje gdje se
takođe diskutuje i o ovako osjetljivim temama kao što su pravno suočavanje sa ratnim
zločinima i pitanjima izbjeglica. Dobra, dugoročna regionala saradnja iziskuje solidnu
osnovu obostranog povjerenja. Mi Nijemci smo uvijek iznova iskusili kako u odlučujućim
fazama međunarodnog razvoja najednom iskrsnu prepreke i kako se strahovi reaktiviraju
koji u krajnjem vuku korijen iz naše prošlosti; tako da su npr. mnoge zemlje u Evropi
zauzele sumnjičav stav uključujući i Francusku prema mogućnosti njemačkog ujedinjenja
1990. godine. Protiv toga samo je pomogao kapital u povjerenja koje je Savezna
Republika Njemačka izgradila u zadnjih 40 godina - i na kraju kroz politiku pomirenja.
Prošlost ne smije postati prepreka na putu ka budućnosti.
Roland Gilles: Zemlje zapadnog Balkana zahvaljujući jezičkoj i kulturnoj blizini imaju
izvanredan potencijal za regionalnu saradnju; upravo smo razgovarali o mreži kontakata u
oblasti ekonomije, kulture i između mladih ljudi. Generalno smatram da će upravo rad na
zajedničkim projektima i na temelju konkretnih zajedničkih interesa doprinijeti tome i zbližiti
ljude, otkloniti predrasude i time indirektno ohrabriti pomirenje. Primjera radi devedesetih
godina je sport bio polje na kome je rasla mržnja. Dok je isti u zadnjih deset godina postao
faktor reintegracije za sva društva bivše Jugoslavije. Osnivanje ABA lige je bio odgovor na
to da se nacionalne košarkaške lige iz zemalja bivše Jugoslavije nisu mogle dokazati u
malom netakmičarskom okruženju i nisu mogle pružiti kvalitet. Danas ova ABA liga
povezuje atletičare, navijače i organizatore čitave regije.
9. EU je dobila nobelovu nagradu za mir. Kolika je zasluga Njemačke i Francuske u
tom procesu?
Roland Gilles: To što je Evropska Unija dobila Nobelovu nagradu za mir 10. decembra, je
prije svega zahvaljujući viziji budućnosti dva naroda, njemačkog i francuskog, kao i
njihovih političkih vođa koji su znali prevazići podjele iz prošlosti radi stvaranja zajedničke
budućnosti. Ova Nobelova nagrada – iako je dijelimo zajedno sa 25 drugih država članica
– jeste direktna tekovina francusko-njemačkog i evropskog pomirenja, time i Jelisejskog i
Rimskog sporazuma
Ulrike Knotz: Predsjednik Evropskog vijeća van Rompuy je povodom dodjele Nobelove
nagrade dirljivim riječima rekao sljedeće: "Mir se u Evropi mogao postići bez Unije. Možda.
To nećemo nikada saznati. Ali nikada ne bi imalo isti kvalitet. Trajni mir a ne hladni prekid
vatre. Ono što ga za mene čini tako posebnim je pomirenje. U politici kao i u životu je
pomirenje najteža stvar. To je više od oprosta i zaborava, pa čak i od jednostavnog
okretanja stranice. Pomislivši na to kroz šta su Francuska i Njemačka prošle.... i onda
poduzeti korak... potpisati Sporazum o prijateljstvu.... svaki put kada čujem te riječi Freundschaft, Amitié - ganut sam."