NM 4.indd - Nova misao

NOVA MISAO
sadržaj
27
03
04
06
09
12
22
23
25
28
32
35
38
42
46
52
55
58
60
62
65
68
71
72
74
75
76
77
78
79
maj/jun
Naše telo | Mirko Sebić
Ričard Brotigan/Zoran Gaši
Hronotopije
INFANT: Plesnim koracima duboko u snove | Sonja Madžar
Miroslav Benka: Panonija između neba i zemlje | Gordana Draganić Nonin
FINTErpretacije | Silvia Dražić
Fesme i frirasline | Zoran Gaši
Otfrid Hefe: Umeće življenja u duhu vrline | Damir Smiljanić
Dekonstrukcija književnog teksta – šta je to? | Boško Tomašević
Viliam S. Barouz: Šta je pisanje ako ne isecanje i spajanje? | Konrad Knajkerboker
Ljubav kao otkrovenje | Jelena Zagorac
Dragi Bugarčić: Pola veka rob pisanja | Nadežda Radović
U potrazi za decom praistorije | Lidija Balj
Istarske freske – pinakoteka in situ | Kristina Tamara Franić
Slobodan Knežević Abi: Materia Prima | Anastazija Cepf
Dušan Todorović: Informacije vladaju nama | Biljana Mickov
To je ljubav, zaista | Dragana Žarevac
Fuzijski međusplet ili performans kao način života | Radmila Đurica
Primož Oberžan: Otpadnik | Radmila Đurica
Svetozar Nešić: Inicijativa na delu | Adrian Kranjčević
U sećanje na Mirka Đorđevića: Gle, kakav veličanstven vernik | Pavel Domonji
Ravnoteža između profita i javog dobra u medijima | Jelena Zagorac
Još jedan pogled na svet | Lazar Marković
Vodena zavesa | Branislav Živanović
Prelomni trenuci u životima glavnih junaka | Maja Baračkov
Pojmovna i analitička snaga | Bojana Đorojević
Eros postojanja | Branislav Živanović
Priče ženskih pripovedača i stara priča | Katarina Kovčin
Afirmacija građanskog društva | Teodora Zrnić
/ fotografija na naslovnoj strani: Jovan Popović /
„NOVA MISAO” – časopis za savremenu kulturu Vojvodine
Osnivač: Sekretarijat za kulturu i javno informisanje Vlade Vojvodine
Izdavač: IU „MISAO”; Novi Sad, ulica Pašićeva 6
izlazi dvomesečno (šest puta godišnje)
MAJ/JUN 2014.
tiraž: 700 primeraka
telefon redakcije: ++ 381 (0) 21 424 972
imejl: [email protected]
veb adresa: www.novamisao.org
Glavni urednik: Mirko Sebić / direktor: Mirko Sebić
redakcija:
Teodora Zrnić
Gordana Draganić Nonin
Biljana Mickov
Tijana Delić
Tatjana Pejović
Stevan Konstantinović
Aleksandar Kamasi (urednik fotografije)
Tatjana Dukić Počuč (grafički urednik, veb-sajt)
Vladimir Vatić (tehnički urednik)
Pravni zastupnik IU „MISAO”: advokat Uroš Kerac
ISSN broj: 1821-2107
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
008(497.113)
NOVA misao: časopis za savremenu kulturu Vojvodine /
glavni urednik Mirko Sebić. – 2009, br. 1 (jul)– . – Novi Sad:
IU „Misao”, 2009–. – Ilustr. ; 30 cm
Dvomesečno
ISSN 1821-2107
COBISS.SR-ID 241067527
Naše telo
Piše: Mirko Sebić
H
ladno je zimsko veče, mada zapravo i nema nikakvih
znakova da je zima, jer nema pejzaža niti bilo čega što
nam može reći u kojem je priroda stanju, samo tama (jedna svetiljka koja škiljavošću svojom pojačava tamu), voda,
pahulje – sigurno je hladno i ipak, verovatno, je zima. Pogled klizi po vlažnim oronulim ciglama fasada, prati vodu
koja se sliva niz nadstrešnice, onda, u jednom trenutku,
primeti nešto u mutnoj izmaglici što ga podseti na ogrlicu, na nisku šarenih perli, ali kad se približi razaznaje da
su to samo matice šrafova, zavrtnji nanizani na žicu, spremljeni i zaboravljeni od nekog odsutnog majstora. I tek
posle toga primetićeš pločnik neke skučene, očigledno
periferijske ulice, njegovu prljavštinu i telo koje leži na
zemlji. Očigledno povređeno, izubijano telo. To nepomično telo primetićeš vraćajući se iz uobičajenog večernjeg
pazara gde si kupio grčko pecivo i flašu jogurta koje nameravaš da uredno pojedeš za večeru (koristeći viljušku i ne
mrveći izvan tanjira) u svom samačkom stanu tu nedaleko
od mesta, gde leži nepomično telo.
Tako počinje. Da li je to susret? Na pločniku leži nepomično izubijano telo i mi (ti i ja) ga posmatramo. Ko smo to
mi? Blagoslovljeni posmatrači. Ali čime blagoslovljeni?
Prilazimo lagano na pločniku zgrčenom telu i nudimo mu
tek civilizaciju, tekovine njenog dugovekog hoda – hitnu
pomoć, brzu hospitalizaciju, policiju kao anonimnu i nepristrasnu zaštitu, sebe kao urednog i neutralnog građanina, državu kao noćnog čuvara, novac kao univerzalnu
razmensku vrednost, ponos, dostojanstvo..... To izgleda
savršeno i upaliće kao i mnogo puta do tada, jer mi zapravo i ne pomažemo, mi bismo samo da ne budemo oni
koji ne pomažu. Telo koje leži autonomno je telo i želi da
ostane samo telo iz van svake blagoslovene pomoći, pa
makar da je i izranjavano telo na ivici smrti.
Platonov jadni čovek pećine to si ti! Dok citiraš poluglasno
i listaš knjige, piješ čaj i uzdržavaš se od sek sa tvoj svet
postaje pećina bez života, hladna raka bića. Trebalo je da
sretneš golo i izubijano telo na pločniku i shvatiš da nikad
nisi video sunce na horizontu već samo senke, duge hladne senke. Niko više šmrkom ne poliva ulice, voda se jednostavno sliva niotkuda, izvire ni iz čega i kvasi nam oči
ali ništa, ništa, ne opere. Osećamo da će se, vrlo brzo, sav
vazduh pretvoriti u vodu i onda Svet više neće moći da
diše. I onda Svet će ostati bez daha i bez praznog prostora, pun ničega.
Ni ti ni ja ne možemo da ne gledamo u to izubijano telo,
prikovani za njegovu ranjivost sa prikrivenim željama da
se pretvorimo u ogledalo njegovog užasa, u zvono njegove jadne pobune. A ono, telo, sažvakavši sve svoje slutnje, liznuvši kiselo, ispljunuvši slatko i gusto, ono telo leži
nepomično umesto u sjaj, u vodu obučeno, kao da se ništa nije dogodilo.
Ali ti i ja, mi smo zaista dobri ljudi, deca vojnih lica, odrastali smo po senovitim ulazima visokih solitera i ništa nas
ne nervira više od vonja kupusa sa ovčetinom u subotnje
popodne. Zato ćemo skloniti to telo sa pločnika, jer subota je i može neko da naiđe: majka sa detetom, sestra sa
bratom ili usamljeni šetač ljubitelj enigmatike. Sklonićemo
ga sa ulice i uvesti u dnevnu sobu, ogrnuti i posesti u fotelju kao da gleda televizor. Skuvati mu zeleni čaj, dodati
malo meda i posmatrati ga kako pije kao da je živo. Kao
da je naše vlastito telo. Moje i tvoje. n
Ričard Brotigan
(Richard Brautigan, 1935-1984)
POSLEDNJA MUZIKA JOŠ NIJE
ODSLUŠANA
Bila je to reka u planinama, pretpostavljam da ima puno
reka u planinama što teku kroz naše snove u
smrt i duboke basene. Voda je bila tako bistra da sam mogao
videti izraze na njihovim licima dok su gledali u mene
iz svojih staklenih kovčega. Pogledao sam ispod vode i video
staricu kako se smeši, nije imala ni zube, ni kosu,
mislim da je to bila Isusova sestra, i video sam
prelepu devojku u kovčegu, držala se za suvu
igračku dok su joj pastrmke preplivavale preko lica. Mora da je
bilo pet stotina ljudi zakopanih u staklenim kovčezima pod
/ Milica Dukić: „Osmeh”, „Pain it black”, 36x50 cm, kombinovana tehnika, 2013 /
rekom, a ja sam šetao duž obale, gledajući ih
kao da su bili prsti na mojoj levoj ruci.
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić
4
Zoran Gaši
(1952)
FESMA SA ODELENJA ZA
INTENZIVNU NEGU
Vrata su se naglo otvorila i svetlost je grunula eksplozijom,
Imam nešto da ti pokažem.
Hrskavicu, creva, žuč, limfu i sukrvicu
Kosti udova, lobanja i posečeni nokti idu liftom.
Oni sa infuzijom poštuju njihovu tišinu
Nekoliko pacijenata leglo je na pod i umrlo da se solidariše sa mrtvima
I jedan lekar anesteziolog je umro i jedna sestra milosrdnica.
Niko više nije tražio pomoć, umirali su po redu.
U Zavodu za socijalno osiguranje davali su kredite na mrtve,
Kažu pamuk, pa i sve ostalo, skuplja se na toploti.
Sandučić, odelce, pokrovčić, grobno mestašce, mali pop i mali
/ Milica Dukić: „Dobro i šta sad”, 40x45 cm, ulje na platnu i vez, kombinovana tehnika, 2012 /
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
ožalošćeni skup.
N OVA M I SAO
/
Mogao si da dobiješ sledovanje za sahranu, ali sve umanjeno
5
Pesnička nagrada „Đura Jakšić”
pripala Bošku Tomaševiću
Boško Tomašević, koji se bavi književnom naukom, esejistikom, prozom i poezijom, ovogodišnji je dobitnik pesničke nagrade „Đura
Jakšić”. Dvadeset deveti put se dodelila nagrada „Đura Jakšić”, za
najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku objavljenu u toku prethodne godine. Nagrada, koja se dodeljuje u organizaciji Narodne
biblioteke Đura Jakšić iz Srpske Crnje, uručena je u okviru Liparskih
večeri, koji su se održali ove godine od 6. do 10. juna u Srpskoj Crnji.
Na četvrtoj sednici žiri je (u sastavu: Milan Micić, Miloš Latinović i
Jovan Zivlak – predsednik), doneo jednoglasnu odluku da nagradu
Đura Jakšić dodeli Bošku Tomaševiću, za knjigu pesma „Novi plodovi pohoda, odustajanja” (objavljenu u okviru drugog toma Izabrana
poezija, Misao, Novi Sad, 2013).
„Ričard III zabranjen“
u Novosadskom pozorištu
Predstava „Ričard III zabranjen”
u režiji Anke Bradu, gošće iz Rumunije, premijerno je izvedena
23. maja na sceni Novosadskog
pozorišta / Ujvideki sinhaz. Ovaj
komad napisao je Matej Višnjek,
rumunski dramski pisac, koji živi
u Parizu i piše na francuskom
jeziku. Višnjek, za koga u ovom
pozorištu navode da je posle
Joneska obnovio temu apsurda,
„ne gleda na apsurdnost kao na
stilsku formu ili na pozorišnu
modu, već kao na stanje sveta.
Njegovi komadi, koji se igraju na
svim scenama Evrope, bave se
pre svega identitetom postdiktatorskih zemalja koji se ovih
dana čini sve komplikovanijim”.
Slike, crteži i grafike
Pavela Popa u Galeriji
ogranka SANU
Novi ciklus dela, poznatog vojvođanskog grafičara
i slikara Pavela Popa, predstavljen je nedavno na
reprezentativnoj izložbi otvorenoj u Galeriji Ogranka Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom
Sadu, posvećen je najvećim svetskim likovnim stvaraocima i njihovim najpoznatijim delima. Izložba
pod nazivom „Diskurs – Duktus” obuhvatila je radove nastale od 2008. godine do danas. U ovoj
svojevrsnoj enciklopediji istorije umetnosti Pavel Pop je i dalje u domenu figuracije, po
čemu je prepoznatljiv, a njegov virtuozni crtački rukopis je osnova svakog dela bilo da
je reč o samostalnom crtežu, grafici ili slici.
Peti Međunarodni festival u Kikindi
Peti Međunarodni festival malih pozorišnih scena počeo je 14. juna u Kikindi. Na
ovoj smotri učestvovalo je šest predstava, a smotru je otvorilo Kazalište iz Vinkovaca predstavom „Čehov na kvadrat”, nastupili su i glumci koperskog „Gledališća”
koji su izveli predstavu „Noć bogova”. Do kraja festivala svoje umeće pred kikindskom publikom predstavili su osim domaćina i Savez dramskih umetnika Vojvodine i Subotičani. Smotru je zatvorio BITEF Teatar predstavom „Ja i ti”. Žiri u sastavu
Miroslav Miki Radonjić, Igor Burić i Filip Markovinović (predsednik) nakon odgledanih pet predstava u konkurenciji 5. kikindskog međunarodnog pozorišnog festival doneo je sledeće odluke: nagradu za glumačku igru u okvirima zahtevnog
komičnog žanra, dodelili su
ansamblu predstave „Siroti
mali hrčki“, nagradu za
tekst savremene drame dodelili su Goranu Ibrajteru za
komad „Srce više nije moje“.
Nagrada za najbolju predstavu dobilo je ostvarenje
„Noć bogova“ Mira Gavrana, u režiji Jake Ivanca, Gledališča Koper iz Slovenije.
Tadija Janičić u Muzeju savremene
umetnosti Vojvodine
„Glob teatar“ otvorio
Šekspirov festival u Čortanovcima
Prvi Šekspirov festival u Srbiji održan je od 19. do 25. juna u Čortanovcima, u Vili Stanković i prikazao je savremene svetske produkcije rađene
po dramama Vilijama Šekspira. Učestvovali su teatri iz Engleske, Amerike, Gruzije, Grčke, Finske, Slovenije i Srbije, kao i značajni šekspirolozi,
edukatori i umetnici u pratećem programu. Ideju o osnivanju festivala
pokrenuo je reditelj Nikita Milivojević posle premijere svoje predstave
„Henri VI” u „Glob teatru“, na Kulturnoj olimpijadi 2012. godine. Pored
velike ljubavi prema Šekspiru, Milivojević je bio vođen željom da se Vila
Stanković, izuzetan prostor zatvoren za javnost, učini atraktivnim kulturno-turističkim mestom.
„Slikovna žrtva” Gorana Jureše
U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine otvorena je izložba „Slikovna
žrtva” Gorana Jureše. Kustos izložbe
i autor odabira muzike bio je Nikola
Šuica. Goran Jureša je predstavljen
jednim mogućim izborom radova od
2006. do danas, sa naglaskom na recentni opus koji se sastoji od serije
slika, crteža i kolaža. Jureša je predstavljen kao umetnik čije slikarstvo
– slobodnog, a opet određenog izraza, rasterećenog akademskih kanona – upotrebom specifičnog autorskog
postupka tvori zreo i svakako zapažen umetnički rukopis.
Izložba slika i skulptura „Bajke za
nevaljalu decu” Tadije Janičića
otvorena je 8. maja u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u
Novom Sadu. Prve samostalne izložbe crteža imao je u galerijama
Den (Tokio) i Alterlibre (Osaka), a
potom je izlagao u Novom Sadu,
Podgorici, Beogradu, Smederevu, Budimpešti i Murskoj Suboti.
Autor izložbe Nebojša Milenković
u katalogu ističe da je Tadija Janičić predani posmatrač–svedok–
učesnik. Pored toga što su inteligentne, katkad jetko humorne i
groteskno angažovane, njegove
slike i skulpture su studije naravi
ali i svakodnevne, intimne, multipoetičke i autobiografske dnevničke zabeleške. Uostalom, kompleksnost i istovremena banalnost
sveta u kom živimo i ne može se doživeti ni posredovati drugačije do upravo ličnim
iskustvom.
Novi film „Čudna šuma”
Sabolča Tolnaija
Novi film „Čudna šuma“ palićkog reditelja Sabolča Tolnaija je imao svoju premijeru na festivalu Sinema siti. „Čudna šuma” je specifična priča čiji je scenario napisan prema priči „Minotaur“ novosadske spisateljice Judite Šalgo.
Film „govori o mađarskoj porodici sa severa Srbije, čiji sin beži iz centra za
lečenje od narkomanije. „Čudna šuma“ je „film dugih tišina, koje oslikavaju
usamljenost i bespomoćnost glavnog junaka, ali sa bogatom zvučnom slikom, atmosferom i šumovima”. U filmu glume Hermina G. Erdelji (Ana), Robert
Tili (Ferenc), Nenad Jezdić (Pavlović), Siniša Tucić (Milanče) i Jovan Belobrković (Milivoje).
Sinema siti
Internacionalni filmski festival „Sinema siti” održao se od 21. do
28. juna, po sedmi put. Kao i do sada ponudio je raznovrstan filmski, muzički i prateći program. Prikazani su brojni filmovi, od onih
domaće produkcije do najaktuelnijih ostvarenja iz celog sveta,
svrstani u desetak selekcija. Jedna od najpopularnijih selekcija je
Nacionalna klasa, koja predstavlja najbolja domaća filmska ostvarenja, ekskluzivne premijere domaćih filmova i brojne domaće
filmske autore i ekipe filmova. U ovom programu bilo je prikazano osam novih domaćih filmova: „Kad ljubav zakasni”, Muzički
film „Love Hunter: Priče iz njujorškog taksija”, „Mamula“, „Neposlušni”, „Pogrebnik”, „Top je bio vreo” i „Vojna akademija”. Ovogodišnji Gran pri festivala
za najbolji film u takmičarskoj selekciji Nacionalna klasa osvojilo je
ostvarenje „Neposlušni”,
rediteljski prvenac Mine
Đukić. Nagrada „Ibis”
za najbolji film u takmičarskoj selekciji Up to
10.000 Bucks dodeljuje
se filmu „Ulični psi” koji
potpisuje indijski reditelj Atanu Muherdži,
a za najbolji film novog
tak mičarskog programa Fresh Danube Films
proglašen je „Besplatan
ulaz” u režiji Ivon Kerekdjarto.
Dan Arhiva Vojvodine
Arhiv Vojvodine obeležio je
Dan Arhiva Vojvodine i Međunarodni dan arhiva, 9. juna
predstavljanjem svog izdanja iz edicije Naučnoinformativna sredstva o arhivskoj
građi: „Slobodni vojni komunitet Petrovaradin (1702–
1918)“. Arhiv Vojvodine –
ustanova kulture od nacionalnog značaja, ove, 2014.
godine, prvi put istovremeno obeležava svoj Dan i Međunarodni dan arhiva,
a opredelio se da ovaj praznik obeleži predstavljanjem svoje izdavačke delatnosti i najnovijeg monografskog izdanja. Arhiv intenzivno razvija svoju kulturno-prosvetnu i obrazovnu ulogu. Ova delatnost Arhiva je prožeta nastojanjem
da se na što uspešniji i vidljiviji način, predstavi javnosti.
Strip u Zrenjaninu
Da deveta umetnost itekako ima poklonike u gradu na Begeju, pokazalo se na petom
festivalu stripa „Stripolis“, nedavno održanom u Kulturnom centru Zrenjanina, Istorijskom
arhivu i Pozorišnom klubu „Zeleno zvono“. Jedan od organizatora Branko Đukić objašnjava da je tih dana u najvećem gradu Banata predstavljeno mnogo umetnika koje Zrenjaninci nisu imali prilike ranije da upoznaju. Pored stripova, kao osnovnog polazišta, predstavljeni su i umetnici koji se bave srodnim medijima, kao što su film i animacija. Osim
Bojana M. Đukića, među gostima su bili i strip crtač, ilustrator i akademski slikar Mladen
Đurović, urednik „Politikinog zabavnika” Zefirino Grasi, autor animiranih filmova Teodor Ajduk i
autor specijalnih filmskih efekata i
mejkap dizajner Sendi Kumalakanta. Na festivalu je predstavljen i peti
broj časopisa „Stripolis“, koji je od
trenutka osnivanja imao za cilj da
publici ponudi stripove posebne
likovne poetike, i da na taj način
razbije stereotipe o ovom mediju.
Modre dubine traganja
za identitetom
Brazilska književnica Adrijana Lizboa predstavila je u Beogradu i Novom
Sadu svoj jedini roman preveden na srpski „Kao gavran crno”, u prevodu
Sonje Asanović Todorović i u izdanju beogradskog „Clia”.
Lizboa je autorka 11 knjiga – šest romana, zbirke priča, knjiga za decu. Rođena je u Rio de Žaneiru, živi u SAD, doktorirala je na komparativnoj književnosti. Majka je tinejdžera, što je, kako kaže, bilo dragoceno za oblikovanje
glavne junakinje romana „Kao gavran crno”, 13-ogodišnjakinje Vanže. Piše
isključivo na portugalskom. Knjige su joj prevedene na osam jezika, kritičari je smatraju jednom od značajnijih predstavnica savremene luzofonske
književnosti. Dobitnica je nagrade „Žoze Samarago”.
Roman „Kao gavran crno” je priča o traganju za ocem, o životu u Brazilu pod
vojnom huntom i gerilskim otporom. Adrijana Lizboa kaže da nije reč o autobiografskom delu, ali da je lična iskustva inkorporirala jer je i sama između
dva sveta i dobro joj je poznata pozicija stranca. „Kao gavran crno” je potraga
tinejdžerke označena dvema modrinama – tamnim školjkama u dubinama
mora koje zapljuskuje prostor njenog detinjstva – plažu Kopakabanu i gavranovima koji kruže Koloradom, do kojeg je stigla prateći životni put.
Teškoće i teskobe su sam život, kaže Adrijana Lizboa, ilustrujući to metaforičnom slikom o srastanju „krive kosti”, o prilagođavanju, prihvatanju životnih
okolnosti i potpunom kontrolom nad njima. I, da, Vanža je našla svoj mesto u
svetu. Mada je Lizboa roman „Kao gavran crno” zatvorila željenom a nerealizovanom perspektivom života svoje glavne junakinje i njenih najbližih – najtrajnije uporište pruža fikcija (literatura).
Piše: Sonja Madžar
Novi Sad je još jednom, četrdeset i prvi put, bio domaćin alternativnoj
pozorišnoj sceni u okviru Internacionalnog festivala alternativnog i novog
teatra poznatijeg kao INFANT
N
Sada i Zmaj Jovina ulica) Novi Sad još jednom bio
domaćin alternativnoj pozorišnoj sceni gde je prikazano ukupno trinaest takmičarskih predstava
sa pratećim programom koji je ove godine iz nekog razloga bio u senci. Za razliku od dosadašnjih
selekcija ovog festivala, ove godine selektori Milica Konstantinović i Miloš Sofrenović su se bazirali, kako kažu na onu grupu autora, umetnika i
/ Milica Konstantinović /
/ Kompanija Poslednji trenutak, predstava: Standardi, Francuska /
9
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
ovosadska publika je i ovog leta u periodu
od 25. juna do 2. jula imala priliku da učestvuje i
prati pozorišne predstave i performanse koji su
prikazani u okviru 41. po redu Internacionalnog
festivala alternativnog i novog teatra, INFANT-a sa
temom „Duboko u snove“. Tako je na različitim
lok acijama (Srpsko naro dno p ozoriš te,
Novosadsko pozorište, Kulturni centar Novog
U glavnom plesnim koracima ovogodišnjeg festivala prezentovan je rad autora iz devet zemalja
koji govore jednim istim jezikom – pozorišnim. U
periodu današnjeg egoizma, ovakvo pozorište
nam nudi ne rešenje, nego alternativu da izađemo
iz tradicionalnih okvira postavljenih u ovom novom sistemu (nekakvih) vrednosti. Poželjne vrednosti su puka površina i čini se da je put do sopstvene unutrašnjosti i istine vrlo mukotrpan i dug.
Borba sa nametnutim idealima a sa druge strane
borba sa samim sobom postaje ozbiljan životni
zadatak serviran svakom od nas. Kako ga ko razume, konzumira i kako ko ima želju za rešavanjem,
pitanje je izbora. Koračanje lakšim, već utabanim
putevima je ono što gledamo svakodnevno i upravo bi trebalo da se protiv toga borimo – ali sami
sa sobom pre svega. Prema rečima selektora, potrebno je da zgazimo dublje, „Duboko u snove“
/
Plesnim koracima
duboko u snove
intelektualaca koje „reže smrt umetnosti kao izraz
degradirajuće buržoaske kulture“. Ovi umetnici sa
idejom o kulturnoj revoluciji u svojim predstavama ne prezentuju nam to kao događaj sa rokom
trajanja, već kao svoj izraz koji žive, pokušavajući
da nađu rešenje čoveka i međuljudskih odnosa u
sveopštoj digitalizaciji života oko nas. Jednim klikom i pritiskom na određeni taster u prilici smo
da vidimo fotografije, video i audio snimke koji u
svojoj suštini vode do besmislenosti – a upravo
isto postaje i sa umetnošću koja se u nedostatku
inventivnosti i čovekovog istinskog nadahnuća
kopirala, fotokopirala i modifikovala do iznemoglosti, do besmisla. Hiperprodukcija umetnika,
stvaralaca i autora. Odgovor može biti samo jedan
– revolucija.
N OVA M I SAO
INFANT 2014.
/ Dizajn: Tatjana Dukić Počuč /
/ Kompanija Marija Kong, predstava: Otvoreni kod, Izrael /
ispod površine, iza Fejsbuka i Instagrama, iza večitih nacionalnih i umetničkih veličina, iza spektakla, iza reditelja i nacionalnih teatara i iza njihovih
obožavalaca i poznavalaca, iza naših najboljih foto
izdanja – da pokušamo da vidimo kakvi smo stvarno.
Program festivala
Istaknuta umetnica alternativne scene iz Beograda Nela Antonović, koja je niz godina prisutna na
Infantu u ulozi učesnika, selektora ili člana žirija,
otvorila je ovogodišnji festival. Shodno temi „Duboko u snove“ ona je pričom o svetu snova zapravo vrlo inspirativno dala smernice o mašti i rađanju
umetnosti, naravno dajući akcenat na značaju
ovog festivala i njegovom delovanju. Nakon svečane ceremonije u Srpskom narodnom pozorištu,
francuska predstava „Standardi“ kompanije „Poslednji trenutak“ je otvorila 41. Infant koja kroz
hip-hop ples pokušava da da sliku populacije i
odgovori na revolucionarno pitanje „Da li je zastava povlačenje?“. Nešto kasnije je usledilo i izvođenje već nagrađivane predstave „Opera ultima“
Novosadskog pozorišta (Ujvideki Sinhaz) u režiji
Kokana Mladenovića. Drugog dana festivala prikazana je irska monodrama „Nečujan“ kompanije
nove drame „Fišambl“ u kojoj se beskućnik obraća publici i priča svoj život skitnice u kome nikom
ne treba i svima smeta. Izvedena je i predstava „U
samoći pamučnih polja“ ustanove kulture „Parobrod“ iz Srbije. Narednog dana prikazana je slovenačka predstava „Eden“ u produkciji Pekinpah/
Kink Kong. Četvrti dan Infanta definitivno je obeležila hrvatska predstava The memory of water u
produkciji Maše Kolar posle čega je prikazana i još
jedna plesna predstava „Tanc Evropa ekspres“
grupe MDVZ iz Nemačke koja upravo postavlja
pitanja vezana za današnju igru, momenat i razloge igre. Predstavom „Plivati uz reku“ Nele Antonović i teatra Mimart započeo je peti dan festivala upoređujući reku sa našim biografijama, otiscima života, iskustvima i preispitivanjima. Nastavilo
se hrvatskom predstavom „Ćelava pevačica“
dramskog studija slepih i slabovidih „Novi život“,
gde nam jasno daju do znanja sliku o današnjem
čoveku i međuljudskim odnosima u kojima teško
stižemo jedni do drugih, ne prepoznajemo se, ne
vidimo se. Španski izvođač Mario G. Savez je sledećeg dana u plesnom performansu „Hogerman“
10
Gašijev svet, na sceni se on tačno prenosi, jeste
nadrealan, na momente bizaran ili čak mutan,
duhovit i drzak. Njegov je junak spreman da
prizna sopstvene slabosti da pluta između krajnosti, negde između bezobrazluka i želje za
prihvatanjem….
Smešten u kontekst Jugoslavije, dakle, priče o
jednoj zemlji, jednom prostoru.
Da, dakle sa nadom tražimo prostor koji bi egzistencijalno bio stvaran jednako kao što za umjetnika može biti stvarno samo djetinjstvo. ( A. Debeljak)
U predstavi koja počinje upravo filmom koji uz
glas naratora koji govori engleski pokazuje Jugoslaviju kao socijalistički „slatki život” očaravajući i opor u tačnoj meri i koji će se jednom
sa sve našim junakom u njemu strmoglavo sunovratiti u devastaciju a zatim u ono što nakon
11
A vatra kao razarajuća i ona koja predstavlja
žrtveni oganj dakle čisti, podseća nas,kao i
pokušaj ponovnog uspostavljanja priče samog
junaka, – da – „onaj koji ne umre i ne vaskrsne
u životu neće ni nakon smrti”.
I da, dakle, sve ima svoju cenu.
Zato smeh kod junaka služi ne samo kao odbrana nego i kao davanje digniteta samom
sebi.
Reditelj odlučuje da dobar deo predstave junak
bude nag, dakle, onanak kakav je bio „kad je
stigao”, jer, kao što znamo, gde ima smrti tu ima
i erosa.
Glumački tačno odigrana vrlo jasno i predano,
u bolu i u drskosti istina je da sama predstava
rediteljski nema zamahe koje Gašijeva drama
pruža, moglo se to još šire i dinamičnije postaviti, ali je svakako poštena u davanju prostora
gledaocu za asocijacije.
Kada smo kod asocijacija, meni se čini korektnim
ili čak tačnim da tekst o ovoj drami koja se dešava u nekom prostoru između sna i jave mučenom i snažnom u želji za izbavljenjem završim
sledećim citatom:
„O pročišćavanju i razvijanju sna. Postoje dva
načina da se razvije san: budistički način i sve-
Dakle – iz potpune kontre – želja za ponovnim
uspostavljanjem toka, priče.
Zoran Gaši kaže: umetnikovo je da se iznova i
iznova obnavlja stalno se samonegirajući.
/
”Korekcija” daje slobodu asocijacija naročito u
dijalozima junaka sa demijurgom (recimo) koji
se javlja u plamenu.
tovni. Načelo razvijanja sna se sastoji u stvaranju sna ili njegovom preobražaju. Dok je u stanju
sna jogin može da misli da jaše na sunčevim ili
mesečevim zracima i da putuje na 33 neba ili
na bilo koje mesto na ovom svetu. Da bi uvećao
svoje vizije ili iskustva on može da zamisli da
hoda ili leti na nebu. Budistički način sastoji se
u tome da se u stanju sna zamisli kako čovek
odlazi u Amithabinu čistu zemlju ili Maitrejinu
nebesku zemlju, kako posećuje bude i bodhisatve, prinosi žrtve i sluša dharmu od njih. Da
bi to mogao da učini jogin mora da stekne vlast
nad moći prane jedino pomoću te moći može
se po sopstvenom nahođenju preobražavati ili
stvarati bilo koje stanje sna. Te stvari nisu teške
onima koji vladaju tom moći međutim obična
osoba mora mnogo da vežba.”
N OVA M I SAO
Gašijeve „Korekcije” nose u sebi, što je reditelj
Nik Aper tačno ispratio, sliku čoveka, osim toga
stvaraoca, onog koji je u večitoj dilemi i koji
stvara svetove iz sopstvenih damara, pre svega
sliku čoveka, kako nam sam junak kaže, čiji je
život, dakle čija je priča (jer nema veće priče od
sudbine čovekove) ogledalo koje se polomilo
u paramparčad i koje on pokušava ponovo da
sastavi. Priča vođena jednim isprekidanim tokom kojem nije važno koliko je jasan već kolike
asocijacije može da probudi.
nje ostaje – pustoš. U toj pustoši junak nalazi
samo mučitelje sa kojima pokušava da uspostavi nekakav odnos.
duboko, još jednom je ljubav odgovor na sve.
Osim što su za publiku bili prijatno iznenađenje,
plesači kompanije „Marija Kong“ i sami su nakon
proglašenja bili vidno iznenađeni, jer nisu znali
da je festival takmičarskog karaktera. Druga nagrada dodeljena je za najoriginalnije istraživanje
jednog od segmenata pozorišnog jezika, predstavi „Uspon“ (Velika Britanija) a treća, nagrađena
za izuzetnu ekspresivnost na graničnom području između pozorišta i ostalih umetnosti, odnosno
stvaralaštva u najširem smislu pripala je predstavi „Standardi“ (Francuska). Nakon proglašenja
pobednika, u čast nagrađenih prikazana je predstava „Korekcija“ novosadskog autora Zorana
Gašija u izvođenju i produkciji Malog dramskog
teatra Bitola iz Makedonije. n
/
KOREKCIJA (asocijacije i komentar)
Piše: Nataša Gvozdenović
Nagrade
Vrlo očekivano sudeći prema burnim emotivnim
reakcijama publike, izraelska predstava „Otvoreni kod“ je proglašena za pobednika 41. Infanta.
Prema rečima žirija, koji su ove godine činili reditelji Boris Todorović i Sofija Ristevska i pozorišni kritičar Slobodan Savić, to je predstava koja
kipti erotskim nabojem, čežnjom i nedoumicama
mlade žene i njenih partnera uoči te, takozvane
velike odluke. Energičnom igrom pokreta i zavodljivim plesom profesionalaca, tu su zapravo
izrečene najdublje želje, skrivene i zabranjene
misli u prvoj bračnoj noći i o životu heroine. Ovih
pet izvođača su na vrlo moderan i pristupačan
način objasnili vezu tradicionalnog i aktuelnog
u svima nama. Pomalo komično ali mnogo više
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
(produkcija kompanije „Ples pa ples“) publici plesom prevodio digitalnu animaciju u drugu formu,
koristeći se pozorišnim jezikom i u toj urbanoj
priči se sve vreme pitajući šta je ono što je
postojano iza svetla velegrada. Sedmog dana svoj
rad i festival „Šumes“ predstavili su Porodica bistrih potoka a kasnije u Zmaj Jovinoj ulici izveli su
i performans „Sizif na ravnom“, nakon čega je izvedena i britanska plesna predstava „Uspon“ u produkciji Akaša Odedre (izvođača/autora) iz Velike
Britanije. Poslednjeg festivalskog dana svojim
izvođenjem predstave „Otvoreni kod“ (produkcija kompanije Marija Kong), Izraelci su oduševili
publiku do te mere, da su osim osmeha ovog puta
izmamljivali i suze. Predstava „Ruža“ pozorišta
Deže Kostolanji iz Subotice u režiji Andraša Urbana
je zatvorila takmičarski program.
Prilikom isčitavanja određenog dramskog dela ili osmišljavanja scenarija
buduće autorske predstave u mojoj uobrazilji vidim fragmente, prostor,
likove, njihove pokrete, gestove, kostime, čujem muziku, žagor, reči i
uvek iznova snažno osvetljenje. Skoro uvek su to monumentalne scenske
slike fascinantnih prizora, u kojim osmišljavam scene u najrazličitijim
/ foto: Branko Ignjatović /
varijantama sa najneobičnijim, ali ipak mogućim razrešenjem.
Miroslav Benka, „totalni” umetnik
Panonija između
neba i zemlje
Razgovarala: Gordana Draganić Nonin
Vreme druge polovine 20. i početka 21. veka definitivno ne pripada pozorištu.
Njegovo mesto su zauzele najniže pseudo zabave američkog voajerskog
društva/rijaliti šoua, sračunatog na veću TV gledanost i bolju zaradu.
Svet je ostao bez velikih ideja, a plašim se, ostaće i bez duše. Evropa,
ceo Zapadni svet, kao da je postao umoran i, puca po svim šavovima.
Treba se vratiti čoveku – čovek ka čoveku.
I
nscenacije Miroslava Benke (Ašanja, 1956),
izvođene su na značajnim pozorišnim festivalima,
na beogradskom BITEF-u, novosadskom Sterijinom pozorju, pozorišnom festivalu MESS u Sarajevu, EX PONTO u Ljubljani, zagrebačkom festivalu Nedelja plesa, Susretu profesionalnih pozorišta
Vojvodine, Jugoslovenskom pozorišnom festivalu
u Užicu, Vršačkoj pozorišnoj jeseni, Nušićevim danima u Smederevu, Danima komedije u Jagodini,
Kotor artu, Herceg festu, Festivalu inscenacija slovačkog pozorišta u Prešovu, na Međunarodnom
festivalu u Nitri, Međunarodnom pozorišnom festivalu Fađr u Teheranu, Međunarodnom pozorišnom festivalu eksperimentalnog teatra u Kairu
kao i drugim festivalima u Austriji, Egiptu, Finskoj,
Iranu, Rumuniji i Slovačkoj.
Završio je srednju školu za dizajn u Novom Sadu,
Akademiju umetnosti u Novom Sadu (gluma) i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu (režija),
osnovao je Art centar „Hleba i igara” 2007. godine
u svom stanu, sa prijateljima – profesionalnim
umetnicima različitih nacionalnosti i kultura iz
najrazličitijih oblasti: filmska rediteljka i akademska slikarka Maria Mira Brtka, koja živi i stvara na
relaciji Stara Pazova – Novi Sad – Rim, književnik,
publicista i izdavač Miroslav Demak (Filozofická
fakulta Univerzity Komenského, Bratislava), kontrabasista, član Beogradske filharmonije i ansam-
bla Bassiona Amorosa sa sedištem u Minhenu
Ljubinko Lazić (Hochschule für Musik, Minhen),
akademski slikar i grafičar, pedagog Jozef Klaćik
(Akedémia výtvarných umení, Bratislava). Tu su i
drugi umetnici, književnici i izdavači, koji stvaraju
na relaciji Srbija, Evropa i svet, pod sloganom „Lokalno – regionalno – univerzalno!”
bljanskim šorom često prolazile, pesmu popa i
naricanje žena, sećem se našeg psa ptičara Dečka,
seosko groblje na koje sam odlazio sâm, posmatrao fotografije tih nestalih ljudi i sricao prva slova...
Uvek u zadivljujućem čarobnom, nikada istom
nebeskom svetlu u svom tihom zrenju... Sećam se
mirisa bagrema i letnje kiše. Odlazeći na obližnju
Obedsku Baru, vozeći dedin bicikl ispod štangle,
znao sam da provodim sate. Posmatrao lokvanje,
ribe u vodi, i osluškivao tišinu obližnjih šuma: Bojčin, Revir, Matevica... Kada se mama rastala od oca
voleo sam da se vraćam u Ašanju. Sa nekom setom
posmatrao sam našu trošnu kuću i kradom se zavlačio u višnjik i tu dugo ostajao.
Danas je kuća prodata, a višnjik posečen, baš kao
i u istomenoj „komediji” A. P. Čehova čije delo i,
kao pripovedača i dramatičara, neizmerno volim...
Živeli su tu, u Ašanji, Srbi, Slovaci, Hrvati, Rumuni,
Nemci, Romi... I, da se vratimo na suštinu vašeg
pitanja: hoću da verujem da su psihoanalitičari u
pravu, od Frojda pa do naših savremenika, kada
govore da najraniji period života u formiranju jedinke, u nama, sasvim izvesno – određuju čoveka,
pa i njegov životni put.
• Počeli ste sa dizajnom, studirali glumu i režiju. Već
u tim mlađim danima niste želeli konačno da se
opredelite. Šta je uzrok toj istraživačkoj radoznalosti
koja će na kraju rezultirati vašim sveobuhvatnim
projektima?
Miroslav Benka: Ko zna ko upravlja našim sudbinama. U početku, pa sve do današnjih dana, privlačio me je dizajn, kasnije sam shvatio da mi u
• Rođeni ste u sremskom mestašcu Ašanja koje se
pominje još početkom 18. veka. S obzirom na to da
su vojvođanski motivi veoma česti u vašim predstavama, možete li sa nama podeliti sećanja na detinjstvo i smatrate li da nas slike koje nam se „urežu” u
detinjstvu, određuju?
Miroslav Benka: Da, svakako. Ašanja je vrlo lepo
i mirno selo u donjem Sremu. Sećam se još kao
dete bio sam prilično introvertan – osobenjak i
sanjalica. Znao sam satima da se izolujem i igram.
Odlazim u njive, donoseći poljsko cveće, zavlačio
sam se u očevu stolarsku radionicu, pravio lutke i
kitio ih cvećem. U sećanju su mi ostale i slike: našeg raskošnog višnjika u cvatu pred kojim sam
dugo stajao zadivljen od lepote. U sećanju mi je
ostao i blagi osmeh majke, koja nas je zauvek napustila još dok sam studirao glumu. Sećam se
granja u nebeskom rumenilu, udaljenih glasova,
koji su dopirali sa obližnjih njiva, golubova koji su
pri zalasku sunca sletali sa krova na očeva ramena
i ruke, dedin vinograd, sahrana koje su našim Gro/ Miroslav Benka sa Nagradom za najbolju scenografiju, CIFET 2007,
Kairo /
14
Kada je u pitanju režija, prilikom isčitavanja određenog dramskog dela ili osmišljavanja scenarija
15
To je bio razlog mog sveobuhvatnog angažmana
na realizaciji određenog zadatka. Zlonamernici bi
pomislili da sam od scenarija do premijere, uglavnom sve radio (do grafičkog plasmana predstave:
plakat, katalog, flajer, dizajn ulaznica) iz zadovoljenja super-ega ili sopstvene „pohlepe”. Ne, naprotiv. Razlozi su bili umetničke prirode, koje sam
sa zadovoljstvom obavljao ali i želje da delo u
datim okolnostima najbolje plasiramo. Kako se
scenario razvijao ili rad na komadu odmicao, racio
mi je sve više služio kao neka vrsta „dežurnog oka”
pomoću kojeg sam izmaštano dovodio u korelaciju/uzajamnu vezu, uspostavljao značenja i trudio
se, da izmaštano, podignem na viši nivo.
Sve što sam radio, radio sam predano i posvećeno
i ispostavilo se kao vrlo korisno – sva moja saznanja su se spojila u, nazovimo to – Totalni teatar.
• Koliko je na kasniji umetnički izraz uticala tradicija
vojvođanskih Slovaka?
Miroslav Benka: Sasvim izvesno, imala je značajni uticaj, sama tradicija i porodični rituali, koji su
me inspirisali da na principu doživljenog izmaštavam nove i ugradim ih u svoje predstave ali za
mene su mnogo značajniji bogatstvo samih okolnosti, bogatstvo različitosti naroda, tradicija, kultura i jezika koji su mi pomogli da bolje i kompleksnije sagledam svet oko sebe, obogatim ličnost i
oplemenim dušu. Čovek ne bira, roditelje, zemlju
i okolnosti i uglavnom ne bira vreme i mesto gde
će nestati. Plodotvorna Vojvodina nas je zauvek
prikovala za ovu zemlju i visoko nebo, omogućila
nam hleb i planetarno pravo na različitost. Na
ovom malom geografskom prostoru, gotovo da
nećemo naći bilo gde na svetu ovakvu zemlju – pri
tome, ovo nije fraza već imperativ.
/
buduće autorske predstave u mojoj uobrazilji vidim
fragmente, prostor, likove, njihove pokrete, gestove,
kostime, čujem muziku, žagor, reči i uvek iznova
snažno osvetljenje. Skoro uvek su to monumentalne scenske slike fascinantnih prizora, u kojim
osmišljavam scene u najrazličitijim varijantama sa
najneobičnijim ali ipak mogućim razrešenjem.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
tom poslu i mojoj dinamičnoj ličnosti nedostaje
pokret, često sam pomišljao: zar da čitav svoj život
provedem samo za jednim radnim stolom? Upisao
sam glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti
u klasi Dejana Mijača, ali tada sam imao neodoljivu potrebu da „izađem iz sebe” i pogledam kako
to što radim izgleda sa druge strane. Na svu sreću,
pronašao sam u sebi i jedan drugi svet koji je neophodan da bi čovek postao autohtoni stvaralac
i, tako sam stigao do onoga što zovemo režija. Već
na glumi, režirao sam, likovno opremio i igrao u
jednoj predstavi sa Anom Kardelis, sada uspešnom glumicom nastanjenom u Španiji. Sticajem
okolnosti Mijač je tada bio u žiriju i pogledao šta
sam radio, sa ostala dva člana žirija dodelio nam
sve nagrade i pozvao me da mu asistiram u pozorištu, a posle asistiranja, kako je baš u to vreme
vodio i klasu režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, pozvao me da upišem režiju.
N OVA M I SAO
/
/ Miroslav Benka, 2014, foto: Miralem Čaušević /
• Pitam Vas to jer su mnoge od vaših tema iz ciklusa
„Panonija između neba i zemlje” rekonstrukcija ’snova iz vašeg detinjstva, nataloženih uspomena’. Odakle crpite toliku energiju za svoje stvaralaštvo?
Miroslav Benka: Panonska ravnica, odnosno,
rodna Vojvodina je podneblje gde se nataložila
vekovna energija istorijskog vremena, kultura i
civilizacija. Bilo gde na svetu gotovo da nećemo
naći na ovako malom geografskom prostoru toliko
jezika, običaja, tradicija i kultura koji se uzajamno
dodiruju, prožimaju, oplođuju i obogaćuju. U isto
vreme daju nam mogućnost da zapažamo druga
iskustva, analiziramo, uporedimo viđeno, proširimo svoje horizonte, obogatimo svoju ličnost i
oplemenimo dušu. Tokom vremena u određenom
istorijskom trenutku okolnosti i ljudi u njima sazru
kao plodna vojvođanska polja. Duh podneblja,
lokalna boja u kojoj živimo oslobađa do tada kumulisanu, neviđenu duhovnu energiju koja, ako
se ispravno kanališe, može da postane univerzalna. Kada dolazimo iz takvog podneblja, imamo
privilegiju i obavezu da tu autohtonu superiornost
dostojno prezentujemo pred čitavim svetom...!
• Koliko Vam je u tim formativnim godinama značila
kultura? Koje knjige su uticale na vas, koja muzika...
Miroslav Benka: Oduvek sam obraćao pažnju na
ono što zovemo u najširem smislu reči kultura. Od
načina ponašanja ljudi do uzgajanja njive. Svaka
promena na bolje me je ispunjavala zadovoljstvom i navodila na razmišljanje. Svako mirenje sa
stečenim saznanjem, neumitno je uvod u naš kraj.
Zar ne...?
Kada je u pitanju umetnost, teško je izdvojiti jednu ličnost, jednog stvaraoca. Ne bih mogao da se
opredelim ni za jedan žanr, jednog književnika,
slikara, kompozitora, reditelja. Mnogo sam voleo
Tolstoja i njegovu studiju karaktera, naročito studije Kiti i Ljevina u „Ani Karenjinoj”; Ežen de Rastinjak u „Čiča Goriu” mi je poslužio kao neka vrsta
prototipa i identifikacije u vremenu kada sam se
formirao kao ličnost... Saosećao sam sa Žanom
Valžanom i Igoovim „Jadnicima”. Posećivao sam
gotovo sve izložbe koje su bile upriličene u vreme
mojih školovanja u Novom Sadu i Beogradu, kasnije i u drugim gradovima, gde sam boravio sa
/ Scena iz predstave Hleba i igara, 2004, foto: Jaroslav Pap /
16
/ Miroslav Benka, Kairo, 2007 /
svojim predstavama... Trudio sam se uvek da pronađem vreme i posetim Nacionalne muzeje, gde
god sam boravio ali obraćao sam pažnju i na način
ponašanja i ophođenja ljudi, arhitekturu... Trudio
sam se da budem „smisleno” informisan u najširem smislu i taj, nazovimo ga „entuzijazam saznanja”, na svu sreću, nije me napustio do današnjih
dana. Redovno se trudim da pratim Sterijino pozorje, BITEF, Beogradski festival igre, filmske festivale, muzičke koncerte, uglavnom ozbiljne muzike i pročitam dobru knjigu.
Kultura i umetnost su bolji i lepši deo našeg bića,
nešto najlepše što čovek sebi i drugima može da
priušti. Kada sam čitao određenu knjigu, posmatrao
sliku, film, predstavu, slušao muziku uvek sam sebi
postavljao niz pitanja. „Da li problem koji tretira
određeno delo progovara na jednom višem, univerzalnom nivou. Može li određeno delo biti postavljeno i na ovaj ili onaj, jednostavno – drugačiji
način? Šta bi smo na taj način izgubili a šta dobili?
• A koliko Vam sada znači kultura? Proputovali ste sa
svojim predstavama mnogo. Od najudaljenijih mesta bivše Jugoslavije, do Slovačke, Evrope i sveta...
17
Svet je ostao bez velikih ideja, a plašim se, ostaće
i bez duše. Evropa, ceo Zapadni svet, kao da je postao umoran i, puca po svim šavovima. Tako smo
dobili apsurdnu situaciju: Barak Obama, umesto,
recimo Vikiliksa je postao nosilac Nobela... Zar ne...?
Voleo bih da nisam u pravu. Treba se vratiti čoveku
– čovek ka čoveku.
Treba živeti širom otvorenih očiju, sve do sudnjeg
dana. Pa i on kada dođe, širom otvorenih očiju treba
prekročiti prag, punom svešću ući u onostrano, ono
o čemu ljudi ne znaju ništa. „Treba biti spreman”.
/
Među najznačajnije autorske predstave
Miroslava Benke svakako spadaju: S.O.S.
(Save Our Souls) – na osnovu sopstvenog
scenarija, Pozorište VHV, scena u Staroj Pazovi, SFR Jugoslavija 1991, Lux in Tenebris
– na osnovu sopstvenog scenarija, Zamak
Bojnice, Republika Slovačka (projekat realizovan na Zamku Bojnice) 1994, „Meki snovi”
(Mäkké sny) – na osnovu sopstvenog scenarija, Gradsko pozorište (Mestské divadlo),
Žilina, Republika Slovačka 1994, „Hleba i
igara” (Panem et Circenses) – na osnovu sopstvenog scenarija, Slovačko vojvođansko
pozorište, Bački Petrovac, SR Jugoslavija
2004, „Oslikano injem – Painted in frost”
(Namaľované inovaťou) – Opera i Teatar –
Madlenianum – Art centar Heba i igara –
Zemun / Stara Pazova, Srbija 2008, „Slike
moga sveta” 2009, i „Dani od snova Ajnštajnovih” (Dni zo snov Einsteinovcov – Days
of Einstein’s Dreams) – na osnovu sopstvenog scenarija, Art centar Hleba i igara,
Stara Pazova, Srbija 2012.
N OVA M I SAO
Pored sveg viđenog, kao da živimo u izvesnom,
rekao bih, društveno-političkom, sociološkom, u
sveopštem interregnumu...?! Kompjuteri su najveći izum našeg doba. Pomažu nam u pisanju,
komponovanju muzike, komponovanju zvuka i
slike, fotošopu, skladištenju informacija, razvoju
virtuelnog sveta, pomažu nam u komunikaciji sa
svetom i razvoju strategija kako ubijati ljude – gde
je tu čovek? – Čovek, kao senzitivno biće, koje ima
dušu?
Stvaralaštvo – dela – značajne
predstave
/
U literaturi fascinirali su me Mo Jan, Alis Monro, u
likovnim umetnostima, u svom ekscentričnom
viđenju sveta Dejmijen Herst, Ron Muek kao da je
sve već ispitao u domenu hiperrealizma, fascinatnu Marinu Abramović u Body artu, koja, shvativši
da su 20. i 21. vek doveli do otuđenja, vraća čoveka ka čoveku naročito u njenom susretu „Licem u
lice” (Face to Face) u MoMA muzeju u Njujorku. Aj
– Vejvej, likovnjak – konceptualist, arhitekta i aktivista, jedan od najkontroverznijih ali i najcenjenijih umetnika današnjice, oštar kritičar društvene
realnosti u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, od zvanične korupcije, preko političke represije do kapitalističkih ekcesa, naročito me je fascinirao sa njegovim radom 1.300.000.000 zrnevlja suncokreta
načinjenih od keramike i ručno oslikanih, postavljenih u Galeriji Tejt Modern u Londonu, veliki u
svojoj začudnosti, kao da vraća snagu i budi nadu
čovečanstvu.
Mudar i maštovit Mirko Ilić u grafičkom dizajnu...
Zaha Hadid ili Kalatrava u savremenoj arhitekturi,
Penderecki, Džon Kejdž, Arvo Pert u muzici već
odavno su postali klasici, dok novi muzički talas
još uvek nije stasao... Nažalost, svetski film je u velikoj stagnaciji. Kao da mu nedostaju veliki mislioci
i velike ideje.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Miroslav Benka: Video sam veliki broj predstava,
klasičnog konvencionalnog pozorišta, teatra pokreta i plesa, pantomime, opernog i lutkarskog
pozorišta, vîdeo prezentacija, instalacija, izložbi,
pozorišno stvaralaštvo – najvećih umetničkih ličnosti našeg vremena: Ježija Grotovskog, Tadeuša
Kantora, Euđenija Barbe, Pitera Bruka, Ingmara
Bergmana, Arijane Mnuškin, Luke Ronkonija, Roberta Vilsona, Jirgena Goša, Pine Bauša, Hajnera
Gebelsa, Kristofa Martalera i drugih velikana. Osim
evropskog, video sam i pozorište Srednjeg i Dalekog istoka, Australije, Severne i Južne Amerike,
takođe i afričko pozorište.
• U jednoj od vaših biografija stoji formulacija da se
„zalažete za integralnu režijsku poetiku”. Često za
predstave radite i režiju, scenografiju, kostime, izbor
muzike, glumite. Da li smatrate da umetnik i ne može
nikada biti umetnik samo jedne umetnosti?
Miroslav Benka: Režija je veoma složena disciplina i svaki reditelj, kao idejni tvorac i strateg teatra,
autohtone poetike u okviru autorske predstave,
osim svog talenta, mora u sebi da sadrži i po jednog analitičara i tumača sveta, glumca, scenografa, kostimografa, psihologa, sociologa, organizatora i ekvilibristu iznad svega...
U jednom širem sociološkom smislu, režija je fenomen koji postoji još od samih prapočetaka u
čovekovom svakodnevnom životu, poseduje bezbroj mena i emanira se svuda oko nas. Režiralo se
i režira u svim segmentima ljudskog društva, svuda i uvek: u dečjoj igri, na ulici, u porodici, školi,
sportu, crkvi, vojsci i politici, naročito u politici,
kako kroz istoriju tako i u poslednje vreme svedoci smo veličanstvenih dela! Pozorište se nalazi u
svakom segmentu čovekovog života. Zahvaljujući savremenim medijama, štampi, internetu, društvenim mrežama ili u drugim oblicima informisanja, a pogotovo televiziji, postali smo svedoci,
saučesnici pa i žrtve svakodnevne animacije i
učesnici u događajima, a to i ne znamo. Potreba
u svakodnevnoj interpersonalnoj komunikaciji „da
budemo neko drugi”, potreba za ceremonijalima i
obredima, potreba za režijom kao i glumom, odnosno potreba za igrom, postoji i postojala je kroz
čitavu istoriju čovečanstva i pošto leži negde u
dubini čovekovog bića, nameće se kao jedna od
osnovnih antropoloških pitanja.
globalu, organizaciju dramaturgije glumčevih
kretnji, mizanscena, organizaciju dramaturgije
scenskog prostora, dramaturgiju forme, boje i drugih likovnih elemenata, dramaturgiju muzike, zvuka i šumova, dramaturgiju tišine i dramskih pauza.
Ovakvo, naše Totalno pozorište zahteva pre svega
sistem organizacija kreativnih dramaturgija koje
bi trebalo da se rukovode istraživačkim stvaralaštvom kao vrhunskim načelom svih stvaralaca i
učesnika Totalnog teatra. Samo tako će se ostvariti tanani fluid, ona zagonetna i u isto vreme čarobna komunikacija između glumca i publike, bez
koje pozorište ne postoji...!
• Režirali ste predstave, više od šezdeset, i klasičnog
i savremenog dramskog repertoara. Šta ponajviše
utiče na jednog reditelja da se odlučuje, u pojedinim
periodima, za jedno ili drugo? Radi li se uopšte o „odluci”?
Miroslav Benka: Svakako. Morate, uvek morate
da presečete i donesete određenu odluku u vezi
sa statusom određenog dela. Postoji vreme, nazovimo ga „inkubacije” kada se inficiramo određenom
idejom. Vreme kada u nama postoje predrasude,
sumnje, niz dilema „za” i „protiv”. Jednostavno,
kada u nama delo „zri”.
• Jedna od prvih predstava bila je S.O.S. – Save our
souls, za koju ste napisali i scenario, a izvedena je u
VHV pozorištu u Staroj Pazovi. Ona je doživela veliki
uspeh na festivalima u zemlji i inostranstvu, nastu-
pila na 25. BITEF-u 1991, MESS-u, u Norveškoj, Slovačkoj i Finskoj, bila pozvana na 11 međunarodnih
festivala u zemlji i Evropi. Bilo je to 1991. godine,
godine koja je bila prelomna na ovim našim balkanskim prostorima. Da li umetnik predoseća prelomne
istorijske događaje?
Miroslav Benka: Za razliku od recimo političara
umetnici su senzitivnije ličnosti i sasvim izvesno
mogu bolje da naslute i predvide vreme, okolnosti i događaje.
Kada je reč o samoj predstavi – Naš rad, proces na
predstavi počeli smo neobavezno, bez ikakvih
opterećenja, igrom i improvizacijama koje smo
beležili kamerom, a potom razgovarali o viđenom,
studiozno analizirali, imajući negde u glavi cilj buduću predstavu. Družili smo se i igrali u više navrata – tokom dve pozorišne sezone sa prekidima.
Jedni su odlazili, a drugi dolazili. Intenzivan rad na
predstavi trajao je oko osam meseci. Iako sam
imao preciznu ideju, predstava je nastajala iracionalno i deduktivno. Sama se sklapala kao kamičci
džinovskog mozaika. Iz rezultata našeg stvaralaštva saznali smo i konstatovali da su unutrašnji
sadržaji naše podsvesti projekcija dramatične
stvarnosti i zato smo našu predstavu nazvali S.O.S.
(„Spasite naše duše”).
I danas, baš kao i tada verujem da smo u publici
dotakli suštinske teme našeg vremena i našeg
postojanja. Predstava je obilovala mnoštvom aso-
Režija je, pre svega, igra sa određenim smislom.
Još dok sam studirao glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sada, a kasnije i kao student režije na
Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, polazeći od konvencionalnog pozorišta postavio sam
sebi zadatak da suštinski dotaknem ono što nas
se tiče, postavim sebi i ansamblu pitanje razloga
predstave, da svesno pokušam da izgradim nešto
bitno drugačije u savremenom pozorištu, nešto
što će se oslanjati na prethodna teatarska iskustva,
a ipak razlikovati od dosadašnjeg načina izražavanja naših reditelja. Pozorišna umetnost, kao jedna
od najbogatijih, najsloženijih i najkompleksnijih
umetnosti, kako u svom širokom spektru izražajnih
mogućnosti, tako i u svom načinu delovanja na
čovekova čula, pa zašto onda ne bi svi elementi koji
su na rediteljevom raspolaganju „radili” za jedan
jedinstven cilj, a to je predstava u okviru našeg –
Totalnog teatra!
Ovakvo Totalno pozorište zahteva, pre svega, složenu dramaturgije ljudskog-glumčevog glasa u
/ Miroslav Benka sa suprugom Vlastom i sinom Olegom i kućnim ljubimcem Amonom, 2014, foto: Miralem Čaušević /
18
/ Otvaranje izložbe umetničkih fotografija: Slike davno zaboravljenih predaka, AP Vojvodina 2011, Novi Sad, foto: Vladimir Jovanović /
cijacija, jer je bila kumulacija naše unutrašnjosti,
zato smo bili ubeđeni da zrači univerzalno.
• Radili ste i brojne multimedijalne projekte. Jedan
takav je i „Lux in tenebris” realizovan u izuzetnom
ambijentu u Zamku Bojnice, u Slovačkoj koji izazvao
veliko interesovanje tamošnje i svetske javnosti. Na
premijeri su Vas posetili 30-ak TV stanica najmoćnijih kompanija: RTL, CNN, Rojters i državne televizije
zemalja u okruženju ali i Novog Zelanda, Japana...
Nagrada Jurislav Korenić – za najboljeg mladog
reditelja za predstavu S.O.S. MESS, Sarajevo,
SFR Juhoslavija 1991; Nagrada za najuspešniji
eksperiment u savremenom jugoslovenskom
teatru, za autorsku predstavu S.O.S, MESS Sarajevo, SFR Juhoslavija1991; Top 10 – na osnovu
Društva nezavisnih novinara Vojvodine (DNNV)
– uvršten među 10 najistaknutijih ličnosti u savremenom teatru, Novi Sad, SFR Jugoslavija,
1992; Državna nagrada za režiju i autorstvo
predstave Mäkké sny – Udruženje dramskih
umetnika Slovačke (ZDNS), Bratislava 1994; Nagrada za Najbolju režiju u predstavi Branislav
Nušić: Ožališćena porodica – Vršačka pozorišna
Jesen, Vršac 1994 ; Nagrada Nacionalne televi-
19
zije – RTS Srbije, Beograd 1995; Nagrada za
najbolju režiju za predstavu J. S. Popovića: Ženidba i udadba – 45. Susret profesionalnih pozorišta Vojvodine, Kikinda 1995; Predstava J. S.
Popovića: Ženidba i udadba prema godišnjoj
anketi kritičara Večernjih Novosti uvrštena
među 5 najboljih u SR Jugoslaviji, Beograd
1995; Zlatna značka Kulturno prosvetne zajednice Srbije, Beograd 1999; Nagrada za najbolju
režiju predstave J.S. Popovića: Laža i paralaža
/ 48. Susret profesionalnih pozorišta Vojvodine,
Sremska Mitrovica 1998; Nagrada za raditeljsko-dramaturški pristup Domanović-Kerol-Benka: Stradija, What is this? / 51. Susret profesionalnih pozorišta Vojvodine, Vršac 2001; Nagrada za najbolju scenografiju / Domanović-Kerol-Benka: Stradija, What is this? / 51. Susret profe-
Na dan premijere, krajem aprila, na zamku usred
šume rascvetalih magnolija i japanskih trešnji,
skupilo se oko 250 zvanica i novinara iz celog sveta, TV kuće sa Novog Zelanda, Preko Australije,
Japana, pa sve do kanala Arte, RTL-a, Rojtersa i
američkog CNN-a.
sionalnih pozorišta Vojvodine, 2001; Nagrada za
najbolju scenografiju / Domanović-Kerol-Benka:
Stradija, What is this? / 7. Vršačka pozorišna jesen,
Vršac 2001; na osnovu nedeljnika NIN uvršten
među pet ličnosti „koje su ostavila najdublji trag
u pozorišnoj umetnosti u poslednjoj deceniji”,
Beograd, Srbija 2001; Miroslav Benka je nosilac
i prestižne nagrade Gran Prix za najbolju predstavu Hleba i igara (Chlieb a hry – Panem et
Circenses), – 24. International Theatre Festival
Fadjr), Teheran 2006. Teheran, Iran 2006. i Nagrada za najbolju scenografiju i nominicije za
najbolju predstavu i za najbolju režiju 19. Cairo
International Festival for Experimental Theatre,
za predstavu Hleba i igara (Chlieb a hry (Panem
et Circenses), Kairo, Egipat 2007. kao i druge nagrade.
/
sa projekcija likovnih kompozicija, iz samih zidina
zamka...
N OVA M I SAO
Značajne nagrade i priznanja
vičnu muziku, vrisku naroda i njištanje konja u jedinstvenom ritmu pulsirale su džinovske likovne
kompozicije, projektovane iz 24 projektora sa više
od 2000 slajdova, i tako, na principu interferncije
talasa, stvarale jedinstven doživljaj. Bili su to motivi stvaranja sveta, vatre, rata, razbijenih lobanja,
te motivi hiljada očiju što nas posmatraju i, bezbroj
upaljenih sveća. Na kraju, uz procesije sa bakljama
u rukama pojavljuje se i živi konj, koji kao da je sišao
/
Tokom 60 minuta predstava je tekla u jedinstvenom ritmu, glumci su, oblepljeni specijalnom travertinskom smesom po licu, kosi i telu, podsećali
na polu-raspadnute leševe bojničkih davno zaboravljenih predaka, koji su uz strahovitu grmljavinu
ustajali iz kovčega i prilazili sa raznih strana zamka
spuštajući se putem džinovskog konjskog stepeništa ka publici... Po svim zidovima zamka, uz stra-
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Miroslav Benka: Bila je to multimedijalna predstava postavljena u envajromentalnom prostoru
drugog dvorišta zamka, koja se bavila, presekom,
dramatične istorije zamka sa svim njegovim mitovima i legendama, usponima i padovima. Scenario
smo napisali Jan Papco, direktor zamka, inače, istoričar umetnosti i ja. Na saradnju sam pozvao i Miodraga Tabačkog i Angelinu Atlagić, naše vrsne scenske umetnike, dizajnere koji su odlično obavili svoj
deo posla, Karola Mahatu, legendu slovačkog glumišta, Zdenka Kožika, vrsnog plesača i druge saradnike. A u tehničko-tehnološkom smislu bila je
to prestava koja je koristila najmoderniju tehnologiju upravljanu kompjuterskom animacijom, vođenjem zvuka i specijalnih efekata i koju je podržala
firma Atonmultimedia na čelu sa producentom Jurajom Balažom.
/ Miroslav Benka sa
ansamblom predstave Oslikano injem, CIFET Kairo 2008 /
umetnosti naše zemlje u okviru evropskog i svetskog konteksta. I, centar je osnovan sa željom
svih nas, umetnika za afirmacijom našeg stvaralaštva ne samo u Srbiji, nego i u regionu, Evropi
i u svetu.
Obećao sam sebi da ću nešto slično realizovati i
kod nas, na Petrovaradinskoj tvrđavi, možda je
kandidatura za Kulturnu prestonicu Evrope 2021,
prava šansa za promociju Novog Sada i Srbije.
• Umetnički centar „Hleba i igara” osnivate 2007.
godine, zajedno sa nekoliko istaknutih vojvođanskih umetnika, među kojima su i Mira Brtka i Ljubinko Lazić, a kao prvi projekat centra je istoimena predstava, koja će biti samo prvi deo, sada već čuvene
trilogije. Koji su bili osnovni razlozi za osnivanje
centra?
Miroslav Benka: Ideja za pokretanje i osnivanje
Art centra „Hleba i igara“ proistekla je iz mog nezadovoljstva sa sadašnjim statusom u kulturi i
Kritičari o delu Miroslava Benka
„Miroslav BENKA dao je svoj originalni doprinos
svetskom trendu neverbalnog teatra predstavama retke lepote čiji je on svestrani stvaralac.”
„On je svoje smele poduhvate do sada uvek
opravdao onim što je stvorio. Dužnost društva je
da pomogne ovakve poduhvate koji obećavaju
umetnost visokih vrednosti.”
Jovan ĆIRILOV, pozorišni ekspert, ex Ambasador
UNESKO-a
•••••
„Smatram da bi bilo neophodno da se, najzad,
Miroslavu BENKI omogući istraživanje, onakvo
kakvo je Jožefu Nađu dopustilo da se razvije kao
svetski poznat stvaralac. Miroslav Benka, bi, uz
malo podrške, mogao da postigne mnogo . Zato
što iza njegovih predstava, za razliku od ostalih,
ima korone, emocije, poruke koja obogaćuje naše
nacionalno biće, duboke misaonosti, poente, pa
time i svetsku sliku univerzalne kulture i umetnosti. Stvaralaštvo Miroslava BENKE zaslužuju svaku
Čeznuli smo da stvaramo samostalno i ne podležemo zahtevima klasičnog konvencionalnog pozorišta i umetnosti u globalu. Čeznuo sam da stvaram prema vlastitim shvatanjima. Naš način života,
naša kultura i umetnost i kada se radi o radiju,
televiziji, pozorištu, davno su podlegli agresivnoj
subkulturi. Osim, možda književnosti, već davno
ne beleže uspehe. A televizija nam je u potpunosti u službi politike. Zato sam pozvao prijatelje, pre
svega, akademski obrazovane umetnike ali i amatere, u pravom smislu te reči, ljubitelje umetnost
– one najbolje, sve one koje je moja ideja oslovila
i osnovali smo Umetničko udruženje – Art centar
„Hleba i igara“ (ili na slovačkom Art centrum Chlieb
a hry, takođe na engleskom Art center Bread and
Plays), naziv na osnovu jedne od mojih predstava
i počeli da stvaramo pod sloganom: „Lokalno –
Regionalno – Univerzalno.“
• Pored brojnih međunarodnih priznanja, predstava
„Hleba i igara“, nagrađena je Gran pri nagradom na
Međunarodnom pozorišnom Fađr festivalu u Teheranu u konkurenciji 300 predstava iz čitavog sveta,
nagrađena je i u Kairu za najbolju scenografiju. Da
podršku. Time će srpsko pozorište imati jedinstvenu priliku da se pogleda u scenskom odrazu jednog drugog pogleda na svet, nužno usaglašenog
sa našim.
Sigurna sam da će ogroman talenat Miroslava
BENKE, na kraju, naći svoju afirmaciju.”
Prof. dr Dragana BOŠKOVIĆ, teatrolog, kritičar
DANAS – a
•••••
„ ... Miroslav BENKA potvrdjuje da se zaista vrhunski umetnički standardi, jedna visoko emancipovana teatarska forma, jedan bitno drugačiji teatarski jezik ostvaruje na sceni izvan teatarskih
metropola, i ovo jeste pravi oblik kulturne decentralizacije, najviši mogući, koliko je meni poznato,
u našoj zemlji. To je nešto što država treba i mora
na svim mogućim nivoima da podržava, zato što
je to velika umetnost!...”
Prof. dr Ivan MEDENICA, teatrolog, pozorišni kritičar VREME-na
•••••
li stranci lako prepoznaju suštinu i „vojvođanski kod”
koji želite da im iskažete?
Miroslav Benka: Bila je to predstava zasnovana
na mojim uspomenama, na ličnoj ispovesti. Fotograf Ben Miro, negde iz Evrope se vraća u svoje
rodno selo, zatiče polurazrušenu kuću, iz koje se,
u vidu uspomena, seni svojih „davno zaboravljenih predaka”, pomaljaju prizori, uspomene na
svoju davno preživljenu mladost...
Ideja mi je bila da se osvrnem u prošlost, da „svoju viziju – sliku sveta” ponovo dozovem, dotaknem ispod natoloženog vremena, oživim, vinem
u nebo i ovekovečim. Progovorim jezikom veličanstvenih poetskih prizora, snažnih atmosfera i strasti, jezikom obrednih, ritualnih slika nalik na one
bizarne priče iz narodnih predanja, da se osvrnem
na vekovne običaje naroda, vezane za mitove i
legende, za kult hleba. Ideja mi je bila da na svoj
način sačuvam i ovekovečim taj nedodirljivi svet
fantastičnih slika, koji, negde u meni, duboko, pokojno i dostojanstveno ćuti.
Ideja mi je bila da pomoću govora tela u kojem se
nataložila vekovna energija istorijskog vremena,
prizovem etos i dotaknem mitos, kako bih ih sačuvao od agresivne globalizacije sveta koja sve
više preti da ugrozi običaje, kulturu i tradiciju malih naroda, da ugrozi planetarno pravo na različitost – bogatstvo Zemlje. Primenjujući svoj sop-
„...Miroslav Benka je veoma slojevit umetnik i zaslužio je pero nekog vrsnog analitičara i teoretičara. On je kompletni, svestrani umetnik i kompletni autor svojih projekata. Objedinio je u svom
autorskom radu više umetnosti ad kojih umetnost
kreiranja vizuelne komponente zauzima posebno
značajno, čak, rekao bih ultimativno mesto.
Njegove predstave odlikuje originalan pristup i
čvrst, osebujan, nesvakidašnji, samo njemu svojstven pozorišni izraz. Videli smo Tadeuša Kantora,
Roberta Boba Vilsona, Jana Fabra... Videli smo i
Miroslava Benku i njegovu originalnu i specifičnu
poetiku prisutnu u svim komponentama predstave. Njegovi autorski radovi: S.O.S., LUX IN TENEBRIS, MEKI SNOVI (MÄKKÉ SNY), LAŽA I PARALAŽA,
HLEBA I IGARA... vidjeni su i zapamćeni na brojnim međunarodnim pozorišnim festivalima i kruna
su našeg modernog pozorišnog stvaralastva.”
Prof. dipl. ing. arh. Miodrag TABAČKI, scenski dizajner, istaknuti umetnik
20
/ Miroslav Benka sa ansamblom BITEF Teatra i Art Centra Hleba i igara,
na prijemu u ambasadi Republike Srbije, CIFET Kairo 2008 /
Sa ovom predstavom smo proputovali, osim naše
zemlje i gradove sveta. Posetili smo i Kairo i Teheran. Deset predstava smo odigrali u tamošnjem
impozantnom City Theatre Complex – Tehran, koje
ima čak 7 sedam pozornica. Igrali smo u sali koja
može da primi 1200 gledalaca. Tokom svih večeri
videlo nas je sasvim izvesno, 10 hiljada gledalaca.
Inače, predstava kod nas nije najbolje primljena.
• Nakon predpremijere treće predstave Trilogije Panonija između neba i zemlje – predstave Slike moga
sveta predperemijerno izvedene u Sarvašu, u Mađarskoj, a premijerno u Radošinskom pozorištu u Bratislavi, dok je ovdašnja bila u Staroj Pazovi u decembru
2009. godine. Kao da je, upravo u toj predstavi, kao
na dlanu vidljiva vaša težnja ka pronalaženju ličnog
teatra, jer u ovoj originalnoj snenoj priči neverbalnog
pozorišta je estetika izraza došla do vrhunca. Slažete
li se?
Miroslav Benka: Ta je predstava bila inspirisana
stvaralaštvom Marina Jonaša i njegovim svetom.
Dugo vremena sam se pripremao za nju, analizirao život i delo samog slikara. Figure njegovih
oslikanih ljudi, seljaka koji zaglibljeni u panonsko
blato, baš kao i glumac na horizontali pozornice,
glavom dotiču kosmos, a šakama kao da za sobom
povlače sudbinu čitavog sveta. Bila je to priča o
traganju za samim sobom. Jonaševom i našem
21
Miroslav Benka: Imao sam potrebu da na izvestan način foto-objektivom zabeležimo ono što
polako nestaje. Obrede vezane za tradiciju, kult
sveopšte plodnosti, hleba.. Postoje bar tri načina
da napravite „dobru fotografiju”. Jedan je da neverovatan, jedinstven događaj „uhvatite” u trenu,
drugi je da precizno definišete određenu situaciju uporno, studiozno i promišljeno tragate za iskazom i postizanjem željene atmosfere. Treći je da
sve rečeno „nabudžite” u fotošopu!? Mi smo se
odlučili za ovaj drugi – najteži. Rad na ovom projektu je bio studiozan i naporan. Ispitivao sam sa
svojim saradnicima sve, apsolutno sve: čitao literaturu vezanu za određene rituale i razmatrao
okolnosti do najsitnijih detalja. Putem fotografija
sa interneta i Google – Earth tipovao i pronalazio
autentične lokacije. Kasnije smo napravili kasting
i odabir fotomodela, odabir lokacija, odabir autetntičnih, kako ste rekli kostima, starih i po stotinu
godina, i, njihovo komponovanje, svedeni stajling,
pa sve do, odlaska objekat dan pre samog snimanja, gledanja na sat i definisanja pozicija u koje
vreme će sunce biti na nebu u toj i toj tački, kako
bi prosulo svoje zrake po našem objektu, kako
podstaći modele na određeno raspoloženje, kako
bi smo postigli sveukupnu atmosferu koja zrači sa
Botičelijevog „Proleća”, Rembrantove „Straže” ili
slika starih flamanskih slikara ...
Moram da kažem da je ta izložba veoma dobro
prihvaćena kako kod nas tako i u institucijama i
gradovima gde je doživela svoju postavku: Centar
za kulturu Stara Pazova, IV AP Vojvodine, Novi Sad,
Galleria di Arti, Milano, Institut kulture, Budimpe-
šta, Ministarstvo inostranih poslova Slovačke, Ministarstvo kulture Slovačke, Bratislava, Galerija
Follodramatica, Rijeka, Matica Slovačka, Martin,
Gelerija Kulturnog centra Agora, Segedin, Kulturni institut Varšava... Razgovaramo sa Taipeiom, sa
Melburnom i Torontom. Voleo bih da izložbu
predstavimo i na drugim kontinentima, a onda,
kada obiđemo svet, ponovo kod nas i, naravno u
Beogradu.
• Gde je danas pozorište?
Miroslav Benka: Vreme druge polovine 20. i početka 21. veka definitivno ne pripada pozorištu.
Njegovo mesto su zauzele najniže pseudo zabave
američkog voajerskog društva/rijaliti šoua, sračunatog na veću TV gledanost i bolju zaradu. Trka
za novcem je stvorila potrošačko društvo koje
je dovelo do globalnog otuđenja čoveka od čoveka. Stoga, stvaraoci moraju biti svesni da takvo
društvo stvara manje senzitivne ljude. Manje sposobne za empatiju i manje spremne da prihvate
druge ljude, a to je odsustvo svakog humanizma.
To je velika opasnost po budućnost čoveka i čovečanstva.
• Na kojem projektu sada radite?
Miroslav Benka: Radim na svojoj knjizi My Total
Theatre / My total Thearte, svojevrsni nacrt za monografiju, sistematizujem više od hiljadu bibliografskih jedinica, vršim odabir i uređujem nekoliko hiljada fotografija. Radim i na više drugih projekata ali kod nas je nezahvalno unapred govoriti
o bilo čemu, naročito ne o poslu, jer okolnosti se
menjaju iz dana u dan. Dogovoreno, često ne važi.
I, već, sutra ne znamo šta nas čeka.
Verujem da su osim ljubavi i vere, u našem životu
potrebni: vazduh, voda, hleb i igra – igra je u suštini umetnosti, baš kao i sam hleb. Stoga, pozorište – igra će nadživeti sve nas, jer se nalazi u
suštini našeg ontološkog bića, u suštini ljudske
egzistencije... n
/
Miroslav Benka: Bila je to godina interkulturnog
dijaloga koji su gospođa Madlena Zepter i gospodin Dejan Miladinović prepoznali i pozvali nas na
uzajamnu saradnju „Oslikano injem” je bila predstava koju sam napravio na osnovu jedne priče o
sudbini slikara u „ratnom vihoru”, koju sam čuo od
moje majke. Radi se o slikaru koji je svakoga dana
sedeo u centru sela za štafelajom i slikao crkvu. Jednoga dana, fašisti su u crkvu uveli seljane među
kojima je bila i njegova velika ljubav i digli su crkvu
u vazduh na njegove oči. Ali, on je nastavio da slika.
Iz dana u dan. Nakon završetka rata, došli su komunisti i pretukli ga „do kostiju”.
• Izložba „Miroslav Benka i prijatelji” ili „Slike davno
zaboravljenih predaka” premijerno je izložena u Svečanom holu Vlade Vojvodine decembra 2011. godine
i bila je jedinstvena po svojoj koncepciji. To su bile
umetničke, megapanel fotografije velikih dimenzija
koje su nastale u produkciji Art centra „Hleba i igara”.
Vi ste sa umetničkim fotografom Miralemom Čauševićem, koji živi i stvara na relaciji Stara Pazova
– Milano, i fotografom Branislavom Pokoracki,
odabrali 21 fotografiju velikog formata na kojima
su, posebno za kasting, odabrani različiti predeli
Vojvodine, a predstavljeni su i nošnje stare više od
sto godina.
N OVA M I SAO
• Već sledeća autorska predstava, „Oslikano injem”
je projekat koji je realizovan u saradnji sa Operom i
teatrom „Madlenijanum” u Beogradu.
Predstava je veoma dobro primljena, a posle premijernog bila je proglašena od strane Stanislava
Štepke, inače vrsnog dramatičara i spiritus movens
RND Teatra, i, grupe tamošnjih intelektualaca, za
kulturni događaj godine.
/
Univerzalno delo mora da pronađe svoj put. Taj,
kako ste ga nazvali „kod”, postoji ili ne postoji u
samom stvaraocu, koga smo mi svesni ili ne.
Umetničko delo mora da poseduje određenu
energiju – fizičku i duhovnu, o kojoj smo govorili
i ovaj put. Na osnovu ove energije određuje se
snaga umetničkog dela i samog umetnika.
svetu. Dugo smo je radili, istraživali i doslovno
„skidali” sa slika pokret figure i grupne kompozicije u uzajmnoj konstelaciji.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
stveni, vrlo lični pogled na svet, ovi imaginarni
prizori pomažu mi da da bolje razumem druge.
Shvatim i prihvatim vreme koje protiče i vodi nas
ka neumitnom kraju.
FINTErpretacije
Piše: Silvia Dražić
Zoran Gaši, Fesme i frirasline, MISAO 2014. (elektronska knjiga)1
Pesme su ono što se ne sme (VRT)1
FINTA O NASLOVIMA
sopisnog podlistka ovim je bez sumnje zapečaćena. Podsmeh inciran u zameni slova ironizuje pesnički subjekt. A budući da ga Gaši sam hotimice
proizvodi rezultat je samoironizacija.
Č
itanje tek sta započinje naslovom. Naslovi
mogu biti različiti. Nekad su formalni, pa samo određuju žanr (npr. pesme), nekad sudbinski („Madam Bovari”) ili zagonetni („Melanholija otpora”),
nekad upitni („šta da se radi?”), pretenciozni („Smisao istorije”), a nekad su uputstvo za čitanje („Leksikon-roman”). Ponekad su tuđi, preuzeti od drugih,
kao deo igre svojstvene pesnicima neoavangarde.
„Naslov je nekad početak, nekad završetak dela,
zavisno od slučaja, nekad je kompromis, izlaz iz
škripca, nekad bekstvo od odgovornosti, bekstvo
od dela, nekad krhki oslonac sred uzburkanog teksta, nekad oznaka suština koja izmiče” (Judita Šalgo).
U retkim slučajevima mogu da se prenebregnu i
zaborave, a nekad upravo naslov predstavlja onaj
„okretaj zavrtnja” koji baca drugačije svetlo na
tekst koji sledi.
FIN TA O FE SMA MA
Nazvati pesme „fesmama” kao što to Zoran Gaši
čini svakako nije naivno, niti bezazleno. Ponajmanje slučajno. Svakako je hrabro. Jednim zamenjenim slovom on iz osnova menja vizuru i preokreće
ukupan poetski ulog investiran u tekst. Proglašava ga propalom investicijom. Fesme nisu pesme
mada sasvim liče na njih. Naslov unapred, još pre
no što se pristupilo čitanju dekonstruiše žanr i propituje njegovu autentičnost. Žanrovska subverzija nagoveštena već u njegovoj odluci da zaobiđe
tradicionalni format zbirke u korist neke vrste ča1
Knjiga se pojavljuje kao prateći CD 27. broja NOVE
MISLI i kao prva u nizu izdanja elektronskih knjiga koje
počinje da izdaje NOVA MISAO
FIN TA O FRI RA SLI NA MA
U sledećem koraku fesmama su pridodate frirasline. A frirasline su takođe fesme. Samo neke druge,
ranije. U jednoj hermeneutičkoj mimikriji starim
pesmama u fusnotama „tumači” nove, ili novim
dovršava naum započet u starim. Ako staro hermenutičko pravilo tumačenju nameće obavezu
stalnog kretanja od celine ka delovima i ponovo
nazad od delova ka celini, ovde ova vrsta discipline zapada u ćorsokak. Jer postoje samo delovi.
Frirasline i frirasline, koje jedne drugima prirastaju. Zapravo je to jedan dugačak niz stihova koje je
Gaši započeo godinama unazad i sada se pridodaju, gomilaju, dopunjuju i uzajamno srastaju u
jednu dugačku rečenicu koju on izgovara suočen
sa licem sveta.
zicija za metapesnika: podeliće „staru par tituru
novim majmunima”.
A onda fesma po fesma Gaši prazni sadržaj svog
kofera: mali narativi o sećanju, govoru i ćutanju, o
skrivanju ili prikrivanju, per ver tiranim rutinama
svakodnevice, narativi iz notne sveske, iz susednog stana, iz starog laboratorijskog nalaza, iz svečeničke beležnice, iz velikog narodnog kuvara, iz
gradske kuće i čekaonice, iz mračne šume i iz šešira, o bibliotečkoj članarini i sitnišu, o majčinstvu,
ujedima i kriptologiju…Njegovo oštro posmatračko oko beleži, povezuje i razvezuje, jezikom onespokojava i nasmejava, vrlo precizno ali uvek i sa
humorom, kroz vlastite slike i vlastiti jezik, sve do
poslednje pesme koja nagoveštava druge svetove.
FIN TA O FIN TI
Fesma o paralelnim svetovima zaključuje tekst.:
Ovaj grad živi u paralelnim svetovima
Svi imaju svinjski repić.
FIN TA O KO FE RU
Fingirani teorijski diskurs koji se samopotvrđuje
upućivanjem na iz vore (fusnote), izmeštanjem u
polje poezije, gubi smisao legitimisanja. Gubi težinu i pretencioznost dubokovidećeg pesničkog
oka i glasa. Ali ima smisao naporednog postavljanja jednog kulturnog, književnog i sveživotnog
ambijenta. A tu nema bitne razlike između onog
pre i onog posle. Zato ovaj niz fesama i započenje
„Fesmom iz funog kofera”. Ona kolokvijalna uzrečica „pun mi je kufer” strateško je mesto sa kojeg
Gaši započinje svoj tekst: sve je već jasno, uloge
su uvežbane, ima i kr vi, pljuvačke i suza, Pesnik je
„ushićen” kako doliči, ali njegova stvarna pozicija
je sada već uveliko iskorak. Reflektovana metapo-
Oni koji ga nisu skrivali, davno su ga onako reš pečenog podelili
sa drugima na nekoj od sindikalnih slava,
Oni koji povraćaju pamet na nedužne
gurnuće ga sebi u guzicu i živeće
Život skrivenog repa.
U zapadnoj tradiciji svinja je simbol neznanja, proždrljivosti, pohote i egoizma. Sveprisutni svinjski
repić znak je raspoznavanja. Niko nije pošteđen.
Paralelni svetovi samo su lažna vest, utešiteljska
glasina za naivne i neupućene. n
22
FESME I FRIRASLINE
FESMA IZ SVESKE FATRONAŽNE SESTRE
Ima jedna uska ulica...
- Uska ulica!?
Ima jedan mali stan od deset kvadrata
- Mali stan od deset kvadrata!?
Sasvim mali stan od deset kvadrata.
U njemu žive mali čovek i mala žena...
- Mali čovek i mala žena? Imaju li malo dete?
- Sasvim malo dete bebu, malu debelu bebu koja zauzima jedanipo kvadrat...
- Zauzima jedenipo kvadrat!?
Beba mesi hleb, kuva ručak, pere tanjire, veš, hrani i izdržava porodicu,
govori engleski.
Kada se roditelji umorni vrate sa posla, odpašće im suve oči od čuda.
Onako odpadnuti zaspaće do jutra.
U rano svitanje majka će podojiti bebu i dan će se ponoviti.
Za vreme vikenda niko ne kuva ručak.
Nasmejani će ručak u podne doneti debeli vrabac, jednog zaboravljenog pisca.1
FESMA IZ FUNOG KOFERA
Ništa ga više iz usta ne zbunjuje.
Ni krvava nepca, ni pljuvačka, ni zubi, ni jezik, mada naglašava vokaleeeee...
maaadaaaaa...
mrviiiii...sliiikuuuuu...iiiii...teeelooooo... sliiikeeeee...
Ni ljubljenje, ni zloslutni govor, ni kletve, ni moljenje, ništa što ima cenu.
Ushićen, podeliće staru partituru novim majmunima.1
1
Juče / Juče / pade opklada / potvrdnih reči / Kako odeven, telo je / detalj propušta, / deo nezavisne strategije. / U melodiju unesi šuštanje, / fizički dodir, mladež, hlad, / takt moje majke. /
Zoran Gaši, Šta se snima, Kov, Vršac, 1983.
FJESMA IZ FASTORALNE BILJEŽNICE NAŠEG SVEĆENIKA
Jedno istorijsko dete oficira JNA nespretno će kroz san upasti u obdanište
među decu čuvara civilnog društva. Tom grljenju i ljubljenju nikad kraja.
Oko na oko, usta na usta, izdvojiće ga vaspitačice.
Gomilanje slika, lica i boja.
Ima glas od zlata, vid koji kaplje na prolaznike.
Ukazati, pomaljati se, isijavati.
Složiće se pad i uspon kao jednako na tasu.
Ovako valja,ovako na valja.
Cin, cin, cin.1
Ovo valja, ovo ne valja.
Za zatečene na autobuskoj stanici, put će biti dug i neizvestan.
1
Zvonce i ogledalo / Jasno lice kosca, na vratu, / u spletu nerava, drhti, / izmiče, u ogledalu prelepo izgleda / sve jednako, nesreća i dokaz. / Sagnuti, pokorni, u molitvi, mrtvi, / zatamnjeni, bez
pokreta, / jednolično označeni: cin / jednolično: cin, cin, cin. / Sa druge strane / sagnut neko,
odlepljen, ispruži ruku, / dohvati, unovči se, / ima lik od zlata, na novčanici / gest o vrednosti;
ovo valja, ovo ne valja, / pa ponavlja, / jednoličnim cin / jednoličnim: cin, cin, cin. / Zoran Gaši,
Gramatika užasa, Književna zajednica, Novi Sad, 1986.
23
1
Gumibon / Hej, mališan je gumi – cajac, / majku sisa gumibonac, / cajka šiša roditelje grize, / oko
vrata gumibon radosti. / U liftu do petog sprata / tata kopa raku cajcu, / cajka hoće rupu prva, /
tatac rupu kopa gumibonu. / Zoran Gaši, Gramatika užasa, Književna zajednica, Novi Sad, 1986.
FESMA IZ STAROG LABORATORISTOG NALAZA
Nema čekanja!
Preko jedne dobre debele žene iz komšiluka,
radili smo laboratorijske nalaze1, preko veze.
Nju će lekar ukoriti, policajac prebiti, muž otkinuti glavu.
U nedelju kada se osvesti,
muž će je odvesti na sajam polovne odeće.
Kupiće joj policijsku uniformu sa pendrekom i čeono ogledalo.
„Vidim vaše nalaze!”, a držaće pendrek u ruci.
Jedva će je ugurati u autobus.
Oni iz prizemlja i prvog sprata će se odseliti,
Sa viših spratova, za izlazak iz zgrade, skakaće preko krovova.
1
Uzorak / Primećujem da se moj stav / o mrtvom snevaču, / odlaže svakog jutra za dvadesetčetiri časa. / Tako dete bez roditelja / biva idealan mamac u ogledalu. / Zoran Gaši, Gramatika
užasa, Književna zajednica, Novi Sad, 1986.
N OVA M I SAO
Uši iznad kvake, samouk, kreativan, štedljiv na vreme,
i uvek ranije, oko sa šiljkom.
Evo jednoga kako viri iz ključaonice:
Kakvo bolesničko pomazanje1!
/
FESMA IZ KLJUČAONICE
Pobeći će kraj obdaništa u šumicu,
podeliće nožicu i ručicu i san i svo bogatstvo koje nosi u koferu,
tačke i tačkice, linije i linijice, kvadrate i kvadratiće, krugove i kružiće,
i knjige pet strastnih ruskih pisaca uz koje je njegova majka plakala.
Zar te ljubavi među decom može ikad biti dosta.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
O tami ili pripremi tame / Da telu damo upravu koja će ga voditi / u pripremu tame / veru da ne
može iščeznuti / zanos smrću / da se neće izgubiti krv / raštimovana od jakog udaranja / ova
je pesma / zalog tišini tame / i ko kaže /da svinje ne lete / na krilima koja svi pamte / što bliže
suncu / iz koga luduje / uzvik / užas zenice / protiv strpljenja / poricanja tame / ali u vreme
tame / pod uticajem despotski neodoljivog očaja / svinje će leteti / svakome iznad glave /
groktaće / svakim radnim danom / i neradnim / i praznikom / zaglušiće šuštanjem svojih krila
/udarce u dijafragmu i lice/ dokaze o kazni / ispred spomenika / letaču u tami / na dlanu hodati / na rukama /iznad i ispod kaveza / u koji se bacaju sveže / obrijane glave / da mame sebi
/ bliže / lepom pesmom / i prekorom tame / Zoran Gaši, Očevidac, Stražilovo, Novi Sad, 1980.
/
1
FESMA IZ FEKARE
FESMA IZ VELIKOG NARODNOG KUVARA
Zauvek lepa žena, sto-posto mrtva, prodaje u pekari tužna peciva,
Francuske perece, makedonsku naforu, beskvasni hleb, sve sveže,
For just one night on my mother’s warm grave.
Jedna moja udobna prijateljica,
ako je uhvatiš u Malom danu bez Boga,
baca se u kofer svojih roditelja već sedamnaest godina
i uvek poplava, kipi
krvni cunami, da povratiš.
U prakomerno ispunjenom predgrađu grobnog grada, posao cveta.
Sada, po kaučima i sofama leže punačke starije žene,
Malje im se pretvaraju u debele dlake, smeh i suze u grcanje i kletvu1.
Na tepihu sa agresivnim geometrijskim šarama iz ranih sedamdesetih
Oči kidišu, ne smeš da staneš, sve dok je ona topla, sve dok leži kao pereca
potpuno živa.
1
U meni / Krkljaju krvni konsonanti; / lavor je čist, / poredak sličnih u meni, / u tihoj pobuni velikih
reči, / tata i njegovo dečije odelce pobednika. / Zoran Gaši, Gramatika užasa, Književna zajednica,
Novi Sad, 1986.
Leukociti u vodenoj bašti,
Eritrociti u voću i povrću,
Trombociti u priboru za jelo.
U prolećnoj supi duša njene čudesno lepe majke1,
praziluk, šargarepa, zelen, keleraba,
tikvica, celer, paštrnak, peršun i pasirani mladi krompir.
1
Omaške / Voz na signalu stop, / tek, dim predstoji, / povratak, iz obilja bubnjeva, / trag je
omaška / narodne igre. / U punom kupeu / boja je plastelin / od putnika do putnika / umesto
odmora. / Od juče / pada sneg. / Zoran Gaši, Šta se snima, Kov, Vršac, 1983.
FESMA IZ KOŠNICE
Autobus škripi, voz klopara.
Jedna me cipela vuče na autobusku, druga na železničku stanicu.
Raskrečen stojim nad gradom koji mi je ponudio pičku1.
Neki umiljati pčelar dao mi je oko. Vid u ravni, oči pomerene.
Rekonstrukcija pčeljinje glave i dekonstrukcija događaja sa fotografije.
Sada pokajnički sklanjam zavesu da vratim i vidim pejzaž unazad.
1
Joj, koja pizdarija / Mrvi se ogroman kip, sve bliži podu, čujem ga. / Ulice, stanovi u koje zalazi.
/ Daje prst, ruku, uvo, oko / podrigne, / dozvoli da pljuneš pičku. / hajde opet: / mrvi se ogroman
kip, sve bliži podu, čujem ga. / Ulice, stanovi u koje zalazi. / Daje prst, ruku, uvo, oko / podrigne,
/ dozvoli da pljuneš pičku. / Hajde opet, još, još, još: / mrvi se ogroman kip, sve bliži podu, čujem
ga. / Ulice, stanovi u koje zalazi. / Daje prst, ruku, uvo, oko / porigne, / dozvoli da pljuneš pičku.
/ Zoran Gaši, Gramatika užasa, Književna zajednica, Novi Sad, 1986.
FESMA IZ FROSEKTURE
Dok su spavali1, moj otac je povraćao, hranio i opet povraćao,
Koračali smo kroz ubrzano vreme gde za života ne možeš.
Šuma duboka, crna, ispovraćana, ispišana i usrana.
Kada su počeli da se bude, morali smo hitno da se vratimo u
Kancelarije prepune povezanih i spašenih vernika.
Pantljike od svile, končići od zlata, mašnice sa biserima i mnogo još, vrednijeg
od života.
Grob koji smo tražili nikada nismo našli, bio je prekriven sunčanim zracima
ljubavi.
Sve što je bilo pre, nije bilo tako.
FESMA IZ ŠEŠIRA ILI VUNICA, KONAC, HEKLICA
Udvorički, snishodljivo
skinuo je luster iz dnevne sobe
i poklonio ga uspešnom pesniku, lokalnom političaru kao šešir.
Ovaj ga je uporno nosio ne skidajući ga čak i kada odpozdravlja
Malac je svetleo upadljivo, svečano noću, pipao starije
ali i po danu, naročito u zamračenoj kancelariji.
Jednom je mesecima kasnije, sam, otišao kod njega da potraži nekakav posao
Tek da dva puta mesečno natoči gorivo.
Ispod šešira blještalo je dvanaest sijaličnih mesta od sto vati
Ćutao je osvetljen
Rekao mu je da ostane u senci i za sat nestane iz grada ili se iseli zauvek.
Pobegao je iz sobe bez senki
Spasao sam ti život, spasao sam ti život,
vunica, konac, heklica, vunica konac heklica...
vikao je za njim..
Otrčao je ne osvrćući se do auta, odjurio na groblje i
Sve je ispričao svojim mrtvim prijateljima pesnicima1.
1
Veliki mladež / Suva kupa hrane / jesen uzastopce, / žute kože / otvoren i loš vidik; / sve ređi deo
zemlje / na kojoj stoji / veliki mladež / gipke prašine. / Zoran Gaši, Šta se snima, Kov, Vršac, 1983.
1
Noćne vene / Na podzemnom krstu / krklja kasapovo noćno dete / otvara – zatvara kasapnicu
/ zaspi, sanja uz tatinu vlažnu kecelju. / U snu je uključen televizor / mlati se zujalo, zubalo, šišti,
/ mrvi crvić ludić, / mamin klik u odjavi. / Zoran Gaši, Gramatika užasa, Književna zajednica,
Novi Sad, 1986.
FESMA IZ GRADSKE KUĆE
U sivoj sobi na drugom spratu, zvone zaboravljeni telefoni.
Inspekcije, univerzitet, komunalne službe, policija...
Službenici često zaobilaze mrtvu sivu sobu, dele kafu i otimaju se za šećer.
Ispod praga sive sobe curi pljuvačka i lepi korake. Zalepljene cipele i čarape
vlažne.
Bosonogi kupuju u robnoj kući na rasprodaji1.
Oni bolje stojeći s vremena na vrema menjaju penđžete
Neki udare blokeje radi boljeg uzemljenja. Neko sprema doručak.
Kiša zaliva cveće na grobu moje majke.
Mrtvi slušaju, beleže i odgovaraju na pozive.
1
Slične namere / Potvrdne reči, / skinu sa dlana, / kratak dah; – / ponekom lingvisti
zazuje: / osobine važne, / kao tolerancija, / kao nataloženo svetlo: / ukras, bos / vodič,
toplim putem / zarobljeni skokovi, / fazu po fazu, / zadah, znak, / vandali oblače. /
Zoran Gaši, Šta se snima, Kov, Vršac, 1983.
24
zahvaljujući kojima se može povećati sreća u životu, sopstvena sreća i sreća
drugih umeju čak da se podudare. Sreći svojih bližnjih može da doprinese
onaj čovek koji preuzme neki vid odgovornosti
K
ao gost izdavačke kuće „Akademska knjiga“
njegovog srpskog izdavača, i ogranka SANU u Novom Sadu, u našoj zemlji (Beogradu i Novom Sadu) boravio je Otfrid Hefe, nemački filozof i jedan
od najistaknutijih evropskih i svetskih praktičkih
filozofa. Redovni profesor na Univerzitetu u Tibingenu u Novom Sadu je u zgradi Srpske akademije
nauka i umetnosti u Novom Sadu (Platoneumu)
održao je predavanje pod nazivom „Da li je demokratija spremna za budućnost?“, bila je to prilika
za razgovor sa ovim istaknutim autoritetom iz oblasti filozofije morala.
• Poštovani gospodine Hefe, kao internacionalno
priznati stručnjak za pitanja praktične filozofije bavili
ste se i problemima umeća življenja koje se rukovodi
vrlinama. Da li u glavnim crtama možete opisati svrhu
tog umeća? Da li je ono isto što i etika?
Otfrid Hefe: Filozofska etika, kojoj se daje i naziv
„filozofija morala“, ima širok raspon zadataka, kako u tematskom tako i u metodskom smislu. Umeće življenja se pak sastoji u umeću da se živi srećno. Filozofsko umeće življenja pokušava ljudima
pokazati kako je to moguće, dakle, kako se po
mogućnosti trajno može osigurati taj suštinski životni cilj, sopstveno blagostanje, takođe, zvano
sreća. Time se misli na primenjive uvide u glavni
cilj, naime, da se život u celini proživi srećno i
uspešno, a ne samo u odvojenim sferama delanja.
25
Otfrid Hefe: Ni u kom slučaju politika ne protivreči filozofskom umeću življenja. Ono je neophodno već za lični život, recimo za život sa sopstvenom familijom, svojim prijateljima i za odnos prema samome sebi. S druge strane, ni političar ne
traži isključivo moć i ugled, nego i samopoštovanje, a o njegovim načelima, koja obećavaju uspeh,
on može nešto naučiti u filozofskom umeću življenja. Naravno, on već dosta toga može naučiti i od
predfilozofske moralne svesti.
• Tradicionalno umeće življenja je često bilo individualistički orijentisano. Šta mislite – da li bi umeće
življenja prilagođeno današnjim prilikama trebalo
biti više socijalno odnosno kolektivistički usmereno?
Da li postoji demokratski koncept umeća življenja
naspram elitistički određenog?
Otfrid Hefe: Aristotel, pa čak i Epikur, pokazuju
da tradicionalno umeće življenja nije isključivo bilo individualističko usmereno. Aristotel odbacuje
(eventualno individualistički) bios apolaustikos,
sladostrasni život, i zastupa bios politikos, (običajno-)politički život. Mimo toga on ističe visoku
vrednost pravičnosti za umeće življenja i još više
vrednost prijateljstva koje su i za Epikura i za mnoge kasnije reprezente umeća življenja od suštinskog značaja. – Današnje umeće življenja bi trebalo uzeti u obzir da je važan pojedinačni, a ne
upojedinjeni čovek, što govori protiv svakog kolek tivističkog usmerenja. Zbog socijalne, uz to
političke prirode čoveka, niko neće naći sreću kao
Robinzon Kruso, nego samo u jedinstvu sa drugim
ljudima, pa čak i u neslaganju sa njima. – Elitističko
je verovatno umeće življenja à la Niče, demokratsko ono koje sledi Kanta, koje se gradi na moralnom
umu, koji pripada svakome, i koje radost pronalazi
u samopoštovanju i poštovanju drugih proizišlom
iz razvoja sopstvenih talenata.
/
Kada se radi o stvarima koje su bliske vrlini, na primer, prijateljstvo i ljubav,
• Vi se, takođe, intenzivno bavite pitanjima političke
filozofije. Šta mislite, da li bi i današnji političari mogli naučiti nešto od filozofski promišljenog umeća
življenja? Ili ono protivreči njihovoj delatnosti?
N OVA M I SAO
Razgovarao: Damir Smiljanić
Fotografije: Aleksandar Kamasi
/
Umeće življenja
u duhu vrline
Jedino šarlatani dižu u nebesa tačna pravila, recepte, koje ionako neće slediti onaj ko živi na
osnovu sopstvenih promišljanja. Filozofija se koncentriše na pravila drugog reda, na načela, uz čiju
pomoć mogu na ubedljiv način biti otklonjene
neugodne situacije ili da se vešto ovlada njima.
Ukoliko ta načela putem neprekidnog uvežbavanja postanu životni stavovi, onda se njima zbog
pozitivne vrednosti daje naziv „vrline“. Prema etici vrlina potrebno je da se steknu životni stavovi
kao što su razboritost, hrabrost odnosno neustrašivost, velikodušnost i pravičnost kao i pamet u
vidu moralne moći suđenja i da se živi u skladu sa
njima.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Intervju Otfrid Hefe, filozof
• U sklopu rehabilitacije filozofije umeća življenja
ponovo je u žižu etičkog interesovanja dospeo pojam
vrline. U kojoj meri taj pojam može biti od značaja u
vremenu u kojem se baš ne ceni ponašanje u duhu
vrlina?
Otfrid Hefe: Nema sumnje da postoji dosta ljudi
koji ne žive baš u skladu sa vrlinama, a još manje
tako da bi bili uzor drugima. Bez obzira na svo
uvažavanje sa kojim pristupamo uspešnim ljudima, na primer velikim muzičarima i umetnicima,
sjajnim naučnicima, preduzetnicima i sportistima,
čak i bankarima – mi od njih očekujemo da se ne
služe nedopuštenim sredstvima i strategijama.
Naučnici koji falsifikuju podatke ili koji bivaju okrivljeni zbog plagijata, gube ugled i dostojanstvo;
spor tisti koji uzimaju nedozvoljena sredstva za
povišenje telesne forme, bivaju suspendovani;
preduzetnici, koji varaju, bivaju kažnjeni u pravnoj
državi. Ukratko: već zbog dugotrajnog interesa za
sopstvenom dobrobiti isplati se praktikovanje barem onih vrlina, kojima se mogu izbeći ovakvi vidovi pogrešnog ponašanja, i život u skladu sa
njima.
• U Vašoj knjizi „Umeće življenja i moral ili usrećuje li
vrlina?“ (2007, srpski prevod: Akademska knjiga,
2011) na jednom mestu ste napisali da je vrlina ono
najbolje što je dostupno jednom čoveku ako bi hteo
da vodi uspešan život – ali da ona sama nije dovoljna za to. Kako to valja razumeti?
Otfrid Hefe: Postoje udari sudbine kao što su smrt
životnog partnera ili deteta ili teška nesreća ili pak
dijagnoza neizlečive bolesti, nevernost bračnog
partnera ili izdaja prijatelja, koji mogu tako da uzdrmaju sopstveni život da se teško može ostati
srećan. No na našu sreću takvi mučni udari sudbine se ne dešavaju tako često, tako da su životu,
koji ostane pošteđen od njih, potrebne vrline. Ali
ni prilikom onih udara sudbine vrline ne moraju
ostaviti ljude na cedilu. Ovde svoju jačinu pokazuje jedna od onih vrlina koju je najteže steći – vrlina spokojnosti.
• Koju vrlinu bi trebao posedovati političar? A koja
vrlina je „najpolitičnija“?
Otfrid Hefe: Kao prvo, političara bi trebalo da odlikuje obuhvatna čestitost (pravičnost). Poseduju-
ći nju, on je imun na opasnost od korupcije i nepotizma kao privilegovanja rođaka i ličnih (partijskih) prijatelja. Kako bi političar bio dobar, vrle
prirode, on mora posedovati senzibilnost za interes svog naroda i za nevolje koje pogađaju narod,
povezano sa smelošću da, ukoliko je to neophodno, dâ nepovoljnu dijagnozu i predloži nepopularne terapeutske mere, dakle da i u mučnim situacijama i uslovima otpora svoju dužnost vrši bez
ikakve bojazni. Njemu je potrebna svest o odgovornosti sa kojom neprestano teži da očuva dobrobit svoje zajednice, a ako se to ne može izbeći
čak i na sopstvenu štetu. Naposletku, potrebna je
i pamet, obogaćena širokim pogledom. Po mom
mišljenju, nijedna od ovih vrlina ne može pojedinačno da pretenduje na superlativ „najpolitičnija“.
Jer nijedna od njih se ne može izostaviti; dobar
političar je „ujedno“ čestit, smeo i pametan.
• Poznato je da ste se u više navrata bavili kontroverzno diskutovanim pitanjem o „spremnosti“ demokratije na „budućnost“. Šta biste rekli: da li dalje
postojanje demokratskog društva zavisi od negovanja određenog valjanog stava ili habitusa?
26
svakog kolektivističkog usmerenja. Zbog
• U momentu je jedan ne tako mali deo stanovništva
Srbije suočen sa katastrofalnim posledicama prolećnih poplava. Kako se ljudima, koji su tokom te katastrofe izgubili svoju imovinu (neki od njih čak i članove svojih familija), može povratiti vera u život?
Kako može biti očuvana njihova vera u sreću?
Otfrid Hefe: Veru u život može ponovo – naravno
polako – naći onaj čovek koji kod svojih bližnjih
upojedinjeni čovek, što govori protiv
socijalne, uz to političke prirode čoveka,
niko neće naći sreću kao Robinzon Kruso,
nego samo u jedinstvu sa drugim ljudima,
pa čak i u neslaganju sa njima.
naiđe na razumevanje i saosećanje, a mimo toga
i na pomoć. Regeneracija vere u život biva olakšana time što se, iz sekularnih ili religioznih razloga, stvori jako poverenje u mogućnost prevazilaženja vrlo teških situacija, kako iz sopstvene snage
tako i zahvaljujući solidarnosti i spremnosti za
pomoć od strane bližnjih. Možda pomogne i sećanje na sopstveno ili tuđe iskustvo u okviru kojeg
se pokazalo kako mogu biti prevaziđene čak i katastrofalne poteškoće.
• Na kraju jedno lično pitanje: Da li ste sami našli
sreću u svom životu? U kojoj meri Vam je filozofija
bila od pomoći u potrazi za srećom?
Otfrid Hefe: Zaista sam imao sreću da u svom životu iskusim puno srećnih trenutaka. A u to spada
i iskustvo koje sam dobar deo svog života stekao u
samoj delatnosti filozofiranja i u nastavi filozofije. n
Bibliografija
Otfrid Hefe (1943) je jedan od najistaknutijih evropskih i svetskih praktičkih filozofa. Predaje filozofiju na Univer zitetu u
Tibingenu. Bio je profesor na Univerzitetu
u Duizburgu i Frajburgu, te direktor Međunarodnog instituta za socijalnu filozofiju i etiku u Frajburgu. Takođe, bio je gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija. Član je Hajdelberške akademije nauka
i počasni doktor Univerziteta u Beogradu.
Autor je brojnih knjiga o etici, filozofiji
prava, države i privrede. Njegova knjiga
„Pravda. Filozofski uvod” prevedena je na
deset jezika.
Na srpski jezik prevedene su mu dve knjige: „Pravda. Filozofski uvod” i „Umijeće
življenja i moral” (Akademska knjiga, Novi Sad).
27
/
• U Vašim publikacijama o društvenim pitanjima
ukazali ste na izazove koje sa sobom donose promene u životnoj okolini i prirodne katastrofe, sa kojima
se silom prilika moraju konfrontirati moderne demo-
Otfrid Hefe: Mnoge instance mogu preuzeti zadatak da podstaknu ljude na životni stil koji može
doprineti očuvanju životne sredine: na intelektualnoj strani to su takođe i filozofi morala, uz njih i
oni koji se bave društvenim i prirodnim naukama,
razume se po sebi i politika – ova zadnja putem
javnih govora, intervencije vlade i zakona. Pre svega pomoću tri uvida filozofsko umeće življenja
učestvuje u negovanju životnog stila pogodnog
za očuvanje okoline, štaviše, prirode u celini: (1) Za
srećan život nije potrebno izobilje materijalnih
dobara. (2) Kada se zauzme ljudska perspek tiva,
Zemlja, ograničena u prostoru i u svojim „plodovima neba i zemlje“, pripada najpre celokupnom
čovečanstvu, a ne pojedinačnim grupama ili generacijama. (3) Međugeneracijska pravičnost zahteva da naredne generacije u vidu salda ne naslede Zemlju siromašniju od onog stanja u kojem su
je nasledile prethodne generacije.
u obzir da je važan pojedinačni, a ne
N OVA M I SAO
Ot frid Hefe: Čovek je društveno biće koje već
zbog svoje prirode treba bližnje ne samo za običan život, nego u još većoj meri za srećan život.
Kada se radi o stvarima koje su bliske vrlini, na
primer prijateljstvo i ljubav, zahvaljujući kojima se
može povećati sreća u životu, sopstvena sreća i
sreća drugih umeju čak da se podudare. Sreći svojih bližnjih može da doprinese onaj čovek koji preuzme neki vid odgovornosti: ličnu, ekonomsku,
intelek tualnu ili političku odgovornost, pa čak i
onu povezanu sa počasnom službom. A zato što
on time raz vija i sopstvene sposobnosti i što ih
stavlja na probu, on ujedno doprinosi sopstvenoj
sreći.
Današnje umeće življenja bi trebalo uzeti
/
• U tradiciji eudajmonističke etike (blaženstvo kao
najviši cilj) važnu ulogu ima pojam sreće. Da li jedan
čovek može biti srećan kada je sam ili je za sopstvenu sreća potrebna i sreća drugih? Kako on sam može
doprineti sreći ljudi koji su mu bliski?
kratije. Koju ulogu u stvaranju ili menjanju ekološke
svesti može imati filozofsko umeće življenja? Kako
politika može podstaknuti građane da vode ekološki
stil življenja? Ili je to zadatak etike odnosno filozofije?
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Otfrid Hefe: Sam nastanak demokratskog društva, takođe njegov opstanak, naposletku i razvoj
demokratskog karak tera zavisi od vrlina. Vrline
kao što su smisao za pravo, pravičnost i zajedništvo, neophodne su kako kod građana tako i kod
njihovih političkih reprezenata, dodatno kod onih
koji kao naučnici, intelektualci i medijski stvaraoci ispunjavaju određenu uzornu funkciju.
Dekonstrukcija književnog
teksta – šta je to?
Piše: Boško Tomašević
Unutar započinjanja pisanja ovoga rada ne leži nikakav očigledan povod.
Moguće je tek jedno melanholično sećanje na Deridu i na mene samog od
pre tridesetak godina kada je u mome radu sve stajalo pod znakom ovoga
pesnika dekonstrukcije, filosofa za pisce, čoveka volje-za-pisanjem čija se
volja definiše bez primese voluntarizma.
U
pogledu uticaja i ugleda jedne filosofske misli prva polovina dvadesetog veka pripada Martinu Hajdegeru, druga Žaku Deridi. Konkurenata u
pogledu druge polovine ima, dakako, još. Tu su,
između ostalih, Mišel Fuko i Žil Delez. Sva četvorica filosofâ unutar svoje filosofske misli obraćala
su se i književnosti. Oni će, dakako, i po tome ostati upamćeni. Privatno, sva četvorica filosofa podarila su mi, kao piscu i kao teoretičaru književnosti,
veoma mnogo. Onoliko koliko je Derida zahvalan
Hajdegeru, toliko sam ja zahvalan i Hajdegeru i
Deridi. Delom obojice filosofa bavio sam se decenijama, i to kako sa filosofske tačke gledišta, toliko
i sa stanovišta pisca. U pogledu moga oeuvre koga
sam u svojim mladim godinama nameravao da
stvorim i tokom višedecenijskog rada stvorio, to
je bilo nužno i blagotvorno. Zahvaljujući njima
ostao sam „u vezi” sa pesnicima Helderlinom, Ničeom, Malarmeom, Rilkeom, Traklom, Celanom,
Žabesom i piscima poput Flobera, Bataja, Blanšoa,
piscima „Knjige”, koji su mi pokazali da „postoji
samo jedna Knjiga, ona ista koja se raspoređuje u
svim knjigama”, te da je predmet književnog nadahnuća uopšte, napose poezije same, suma njihove sopstvene povesti. Te činjenice nisu, dakako,
bile predmetom malog darivanja sa kojim sam
unutar svoje samoće, odgovornosti i postajanja
(le devenir) piscem raspolagao tokom svog stvaralačkog rada. Bile su ključne, o čemu, verujem,
svedoči moje Napisano.
Unutar započinjanja pisanja ovoga rada ne leži
nikakav očigledan povod. Moguće je tek jedno
melanholično sećanje na Deridu i na mene samog
od pre tridesetak godina kada je u mome radu sve
stajalo pod znakom ovoga pesnika dekonstrukcije, filosofa za pisce, čoveka volje-za-pisanjem čija
se volja definiše bez primese voluntarizma, jer ona
nije puka želja (afekcija) za pisanjem, već sloboda
htenja i dužnosti da se piše, jedno „htenje da se
bivstvovanje dosegne izvan bivstvujućeg”, da se
pisanjem premaši lógos smisla i prezencije i prizove
„ono nešto što je već tamo i da ga se predskaže”.
Postoji više Deridinih odgovora na pitanje: šta je
dekonstrukcija? Svi odgovori, kraći ili duži, donosili su isti smisao, nijansi smisla pojma „dekonstrukcija” nije bilo, autorovih kolebanja u tom pogledu nije bilo. A reč je o jednom od najvažnijih
pojmova, ili, moguće je, najvažnijem pojmu koga
je ovaj filosof skovao i zahvaljujući kojem je u filosofskom svetu postao poznat. Navešćemo ovde
neke od Deridinih odgovora. Ovaj koga ovde navodimo kao pr vi odnosi se na Deridino razgraničenje Hajdegerovog pojma „destrukcija” i Frojdovog pojma „disocijacija” od njegovog u filosofskom smislu novoskovanog pojma „dekonstrukcija”, pri čemu biva vidljivo da autor daje instrukcije o poreklu pojma koga je skovao.
“Ono što ja nazivam dekonstrukcijom ne odnosi se
ni na Hajdegerov pojam „destrukcija” (Destruktion) niti na Frojdov pojam „disocijacija” (Dissotiation). /…/ Posvetio sam ne mali broj radova kako
bih ukazao na izvestan dug spram Frojda i Hajdegera i, u isti mah, na iz vesno skretanje toga što
sam nazvao dekonstrukcijom. /…/ Taj termin de-
konstrukcija ne bi trebalo shvatiti u smislu poništenja ili destrukcije nečega, nego u smislu istraživanja se dimentarnih struk tura koje oblikuju
diskurzivni sklop, tu filosofsku diskurzivnost unutar koje mislimo. To je nešto što prolazi kroz jezik,
kroz zapadnu kulturu i ukupnost onoga što definiše našu pripadnost samoj istoriji filosofije”1.
Na veoma čestu pogrešku da se dekonstrukcija
shvata kao nekakva dicplina ili metoda Derida tim
povodom u više navrata otklanja svaku sumnju.
U sklopu ovde već navedenog usmenog odgovora na pitanje „Šta je dekonstrukcija?” reći će izričito: „Ona (dekonstrukcija) ne može da bude nikakva disciplina ili metoda. A nju, često, predstavljaju kao metodu, ili je preobražavaju u metodu, sa
skupom pravila, procedura koji se mogu naučiti
… A ipak ona nije tehnika sa svojim normama ili
procedurama. (…). U samom svom načelu, dekonstrukcija nije metoda. (…) Dekonstrukcija nije metodologija, nije primena pravila”2. Isti ovaj stav
Derida će ponoviti u razgovoru sa Florijanom Recerom (F. Rötzer): „Ono što ja zovem dekonstrukcijom može naravno proizvesti pravila, postupke,
tehnike, no u biti uzeta ona nije metoda i nije naučna tehnika, jer metoda je tehnika pitanja ili lektire, koja bez obzira na idiomatske krarakteristike
treba biti ponovljiva u drugim vezama. Dekonstrukcija nije tehnika. Ona se bavi tekstovima, osobitim situacijama, signaturama, celokupnošću
povesti filosofije u kojoj se konstituisao pojam
metode. (…) Dekonstrukcija, dakle, nije metoda
lektire tekstova u užem smislu. Kod mene dekonstrukcija pretpostavlja promenu pojmova tekst i
pismo (écriture). To što ja zovem tekst nije jednostavno knjiga neke biblioteke. Pojam teksta sam,
jer mi se to u određenoj situaciji učinilo nužnim,
iz strateških razloga poopštio i kao tekst označio
jednako instituciju kao i političku situaciju, telo,
igru itd. što je očito dalo povod za mnoge nesporazume, jer sam okrivljen da sve tek stualizujem,
da čitav svet stavljam u knjigu, a što je očigledno
apsurd”3. U jednoj drugoj prilici sledi još jedno Deridino objašnjenje toga šta on podrazumeva pod
pojmom „tekst”: „To šta ja nazivam tekstom jeste
sve, prak tično sve. Sve, to znači da postoji jedan
tekst utoliko što postoji trag, jedno diferencijalno
ukazivanje na jedan trag ka drugom. (…) Trag ne
1
Usmeni odgovor Žaka Deride na pitanje „Šta je dekonstrukcija?“ dat 30. juna 1992. godine i zabeležen na
magnetofonskoj traci. U pisanom obliku pr vi put je zabeležen u listu „Le Monde“ 12. ok tobra 2004, u broju
posvećenom Deridinoj smr ti. Prim. B.T.
2
Vidi belešku 1 ovog tek sta. Prim. B.T.
3
Jacques Derrida: „Dekonstruktion“. Deo odgovora datog Florianu Rötzeru u bečkom listu „Falter“ br. 302, str.
11 i 12.
28
4
Navedeno prema: Peter Engelmann: „Postmoderne
und Dekonstruk tion. Tex te französischer Philosophen
der Gegenwart“, „Reclam“, Stuttgart 2004, str. 20
29
šta dekonstrukcija nije i koje meni pokazuje samo
nužne distinkcije kojih gledajući ovaj pojam treba
da se držim, sada bih rado ukazao na one Deridine stavove o ovome pojmu koji se otvaraju mojoj
slobodi primenjivanja dekonstrukcije. Imajući u
vidu potrebe nekog ko će dekonstrukciju praktikovati Derida će u razgovoru sa Ričardom Kernijem (R. Kearney) reći: „Dekonstrukcija je duboko
preokupirana sa onim drugim (l’autre) jezika. (…)
Kritika logocentrizma je sva unutar istraživanja
drugoga i drugoga jezika (l’ autre et de l’autre du
langage). Ja svake nedelje dobijam kritičke ko-
5
Autorizovan Deridin razgovor sa Richardom Kearneyem
vođenim u Parizu 1981. godine. Tekst je objavljen pod
naslovom «La déconstruction et l’autre» u časopisu «Les
Temps Modernes» br. 669-670, juli-oktobar 2012. Ovde
navod sa stranice 26.
6
Jacques Derrida, op. cit., str. 27
7
Jacques Derrida, op.cit., str. 27
N OVA M I SAO
/
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
označava ni prisutnost, ni odsutnost. Sledstveno
tome ovaj novi pojam tek sta, koji nema granice
– stoga sam jednom u šali rekao da nema ničega
iz van tek sta – ukazuje da ni u jednom trenutku
nema nečega što se može naći izvan oblasti diferencijalnih ukazivanja, nečega što bi bilo nekakvo
stvarno, nekakva prisutnost ili odsutnost”4. Nakon
ovog ukazivanja na Deridino razumevanje toga
mentare i radove ’o dekonstrukciji’, koji pronose
hipotezu da je ono što bi po njima trebalo biti
’poststrukturalizam’ nešto što se sprovodi pod verom da ništa ne postoji izvan jezika (qu’ il n’existe
rien au-delà du langage) ... to i druge besmislice
istog žanra. Dekonstrukcija pokušava dakako da
pokaže da je pitanje reference (référence) mnogo
složenije i problematičnije nego što to tradicionalne teorije pretpostavljaju. Istovremeno, ona se
pita da li je naš termin ’referenca’ uistinu adekvatan kako bi označio drugo (l’autre). Drugo koje se
situira iz van jezika (au-delà du langage) i koje u
svemu ne može biti ’referent’ (référent) u normalnom smislu koji su mu lingvisti dali”5. Što se tiče
primene dekonstrukcije u tumačenju književnog
dela Derida će iskazati iz vesnu suzdržanost, ističući: „Ja nisam siguran da ’dekonstrukcija’ može
da funkcioniše kao književna metoda («méthode
littéraire») i kao takva. Ja sam posve umeren
spram ideje dekonstrukcije kao metode čitanja.
Zakoni čitanja posebno su determinisani tekstom
koji je čitan. (…) To znači da treba ostati veran zahtevima (naređenjima) tek sta. Ovi zahtevi različiti
su od teksta do teksta i stoga opšte metode čitanja ne mogu biti proskribovane. U tom smislu ’dekonstrukcija’ nije nekakva metoda. (…) ’Dekonstrukcija’ samo pita zbog čega se jedan književni
tekst radije čita jednim načinom, a ne upravo nekim drugim”6. Pomalo zagonetno nekoliko rečenica dalje Derida će reći: „… ’dekonstrukcija’ ne
samo da nam dozvoljava da književni tekst čitamo
dublje, videći ga u pogledu jedne složene igre
označiteljskih tragova («traces signifiantes») kao
je zik (langage), kao proiz vod u smislu razluke
(différance) i diseminacije (dissémination), nego
nam dok unutar institucionalizovanih kritičkih metoda pretpostavljamo filosofske i političke maske
koje generalno orijentišu naše čitanje jednog teksta nalaže da pitamo”7. Pretposlednji Deridin iskaz
koga u okviru pitanja „šta je dekonstrukcija?” želimo da navedemo još je zagonetniji od prethodnog. On glasi: „Mi nikako ne smemo da zaboravimo
da je ’dekonstrukcija’ po sebi jedan oblik književnosti, jedan književni tekst («un tex te littéraire»)
za čitanje kao i svaki drugi, jedna otvorena interpretacija («une interpretation ouver te») između
drugih brojnih interpretacija. Može se, dakle, reći
da je „dekonstrukcija” jedna radnja u svakom slučaju izuzetno umerena (modeste) i istovremeno izuzetno ambiciozna (ambitieuse). Ambiciozna stoga
/
/ Milica Dukić, „Davljenje”, akril, ulje na platnu i vez, kombinovana tehnika, 40х50 cm, 2012 /
/ Milica Dukić, „Boks”, kombinovana tehnika, 40х50 cm, 2012 /
što se ona spram književnog teksta ravnopravno
postavlja, a umerena jer se postavlja tek kao jedna
među drugim tekstualnim interpretacijama, napisana na jednom jeziku koji nema nikakvu centralizovanu niti dominirajuću moć i koji nije nikakav
privilegovani metajezik, nadređen jeziku književnosti («supérieur au langage de la littérature»)”8.
Konačno, poslednji u nizu navedenih Deridinih
iskaza o dekonstrukciji u našim očima je posebno
privilegovan, budući da sugeriše veći broj mogućnosti da na različite kreativne načine bude tu mačen pa samim tim da u praksi na različit način
bude i primenjen. U autorizovanom razgovoru sa
Ričardom Kernijem (R. Kearney) Derida će reći:
„’Dekonstruisati’ jedan tekst to je sanjati kako on
funkcioniše kao želja i, takođe, kao istraživanje prisutnosti … U istraživanju koje ostaje odsutno i izvan samog sebe ne može se čitati a da se ne otvorimo želji jezika («sans s’ouvrir au désir du langage»).
Nikakvo čitanje nije moguće bez iz vesne ljubavi
spram teksta. U svakom čitanju igra se jedna igra
telo uz telo čitaoca i tek sta, jedna inkorporacija
(«une incorporation») čitaočeve želje u želju teksta
(«dans le désir du texte»)”9. Ovim iskazom Derida
svakako nije hteo reći da je dekonstrukcija nekakva iracionalna i proizvoljna radnja, no da se tekst
dâ čitati „u određenom smislu” uprkos nemogućnosti da se pri tumačenju jednog tek sta ostane
„kod jednog smisla”. Ključ takve situacije – nemogućnosti da se pri tumačenju jednog teksta ostane kod jednog smisla – sadržan je u Deridinom
razumevanju da nikakvog transcendentalnog ili
privilegovanog označitelja nema pa je sledstveno
tome u jednom tekstu uzaludno tragati za nekakvim
dovršenim označenim, odnosno za jednim i jedinstvenim njegovim prasmislom (ürsprünglichen
Sinn).
Ovim može da bude završeno naše abrevijaturno
putovanje tragom Deridinih interpretacija pojma
„dekonstrukcija”, pojma koga je sâm stvorio i stoga u dovoljnoj meri bio kompetentan da ga tumači na način kako mu se činilo prikladnim. Sa naše
strane pak, mi tek sa ovog mesta koga smo nastanili esencijalnom senkom nadvijenom nad naš
sopstveni spisateljski rad možemo da započnemo
jednu etidu (étude) o dekonstrukciji, „razmišljanje
o svršenom, o uspostavljenom, o izgrađenom”, o
tom, kako bi rekao Derida, „ogromnom području
mesečarenja”, koga je smrt njezina autora za one
koji su iza njega ostali učinila tako melanholičnim.
Same nas pak nemirnim, slobodnim i bogatim,
pobuđenim ka otvaranju ka totalitetu koji nas, s
druge strane, obavezuje i od nas očekuje hrabrost
delanja.
8
9
Jacques Derrida, op. cit., str. 28
Jacques Derrida, op. cit., str. 28-29
Svojim pisanjem na tzv. primarnom stepenu ja
sam svesno praktikovao logiku suplementarnosti,
„zov dodatka” (le supplément). Moj tekst koga sam
pisao je bio dodatkom nekog prethodnog, „nešto
što se pridodaje kao punoća punoći, ono što prethodni (tekst) nadomešta”. Ponekad, teorijski gledano, čak nisam morao ni znati da jedan pratekst
koga, sticajem okolnosti, prati moj tekst, postoji.
Logika suplementa, vera da je „svaki tekst stroj s
mnogostrukim glavama za otčitavanje drugih tekstova”10 uveravala me je da je to tako. Trebalo je,
s jedne strane prihvatiti da je moj rad na tek stu
samo rad na ulančavanju sa drugim tek stovima
dok se, sa druge strane, moralo prihvatiti da isti
taj moj tekst proiz vodi i iz vesnu originalnu nit u
„igri razlikâ” koja, inače, obeležava „strukturu beskonačnog odnošenja u kojem postoje samo tragovi”. To odnošenje je u isti mah i trpno i delatno,
tekst dobija i daje smisao samo tako što upućuje
na druge tek stove koji su mu prethodili ali i na
sebe. Moja sklonost prema intertekstualnom odnošenju time je svoje najopštije teorijsko uporište
dobila u semiotici.
10
Jacques Derrida: „Living On: Border Lines”. U H. Bloom i drugi: „Deconstruction and Criticism”, New York
1979, str. 107
Ali, postoji i nešto što mi nazivamo slepim poreklom dela. Dela nastalog na esencijalnoj tlapnji o
delovanju stvaralačke imaginacije koja radi (funkcioniše) na posve drugačijim principima od onih
koji stoje u prirodi kulture slova, odnosno književnosti. Bivstvovanje, koje se može javiti i dogoditi,
u jeziku jeste junak ove drugačije priče o tek stu,
a u „svojoj neutralnoj jednostavnosti” se zove:
pisanje (écrire). To nije ono pisanje koga pod svoje
uzima književnost, odnosno ono što Blanšo (M.
Blanchot) naziva civilizacijom Knjige: kritička (reflek sivna) dela, romani ili poezija. Ne. Reč je o
onom pisanju – ovde dajemo reč Blanšou – „koje
se sopstvenom, postupno oslobođenom snagom
(aleatoričnom snagom odsustva) posvećuje sebi
samom, kao nečemu što ostaje bez identiteta i
postepeno iskazuje potpuno drukčije mogućnosti,
jedan anonimni, rasejani, odgođeni i rasuti odnos
koji osporava sve, najpre ideju Boga, Ja, Subjekta,
zatim Istine, Jednog, te najzad, ideju Knjige i Dela,
tako da to pisanje (shvaćeno u svojoj zagonetnoj
strogosti) ne samo da više nema cilj u vidu Knjige,
već upravo predstavlja njen kraj: pisanje za koje
bi se moglo reći da je izvan diskursa, izvan jezika”11.
Napustiti instituciju knjige i književnosti i – pisati,
11
Moris Blanšo: Uvodna beleška za knjigu „Beskonačni
razgovor” („Entretien infini”, 1969).
30
12
13
Žak Derida: „Pisanje i razlika”, Sarajevo 2007, str. 284
Georges Bataille: „Meditacijska metoda“
31
Termin dekonstrukcija ne bi trebalo shvatiti
u smislu poništenja ili destrukcije nečega,
nego u smislu istraživanja sedimentarnih
struktura koje oblikuju diskurzivni sklop,
tu filosofsku diskurzivnost unutar koje
mislimo. To je nešto što prolazi kroz jezik,
kroz zapadnu kulturu i ukupnost onoga
što definiše našu pripadnost samoj istoriji
filosofije.
14
Moris Blanšo: Uvodna beleška za knjigu „Beskonačni
razgovor“ („Entretien infini“, 1969).
15
U „Pismu prijatelju-Japancu“ (Pismo profesoru Izutsu)
Derida će reći: „Reč ’dekonstrukcija’ … svoju vrednost
zadobija samo upisivanjem u lanac mogućih supstitucija … Za mene … ona ima značaj samo u određenom
kontekstu gde ona zamenjuje, ili se dâ odrediti drugim
rečima kao što su, na primer, ’pismo’, ’trag’, ’rAzlika’, ’himen’, ’farmakon’, ’margina’ itd. Po defininiciji, ova se
lista ne može zaključiti, a ja sam samo naveo imena –
što je nedovoljno i samo ekonomično“. Videti: J. Derrida: «Lettre à un ami japonais». U: «Psyché. Inventions
de l’autre», Galilée, Pariz, 1987, str. 387-393. Ovde navedeno sa str. 393. Prim. B. T.
N OVA M I SAO
Luk koga smo napravili govoreći najpre o dekonstrukciji a potom o pisanju nije napravljen bez
smisla za ligaturu. Naprotiv, između toga dvoga
postoji veza koja je uočljiva ukoliko se prepustimo
uvidu da se, između ostalog, i u „pisanju može
nadomestiti nedovoljnost reči dekonstrukcija”. Pisanje je čin dekonstrukcije, jedno od njenih radnji.
Takođe, način „apsolutne slobode da se kaže”, sloboda u kome se pokreće književni čin. Dekonstrukcija se događa kao što se i pisanje događa.
Ta činjenica ih spaja. Na jednom mestu Derida će
reći da se dekonstrukcija dâ zameniti ili odrediti
drugim rečima. Jedna od tih reči između ostalih
je i pisanje15. Ta činjenica odredila je i pr vi zamah
za pisanje ovog ogleda koji je istovremeno bio
omaž Deridi, nama samima iz vremena rada na
tumačenju Deridinih tekstova, problematici pitanja o tome šta je dekonstrukcija, te pisanju kao
takvom. Samo ono dogođeno u pisanju ima svoje
prebivalište. Tamo, u pisanju, koje je prebivalište
koje, avaj, stalno odgođeno čeka da bude nastanjeno. Pisanje koje ne zna kuda ide … je pisanje. n
/
nuždom, stavlajlo u službu takozvane idealističke,
odnosno moralizatorske reči ili misli, već pisanje
koje se sopstvenom snagom … posvećuje sebi
samom”14.
/
Pisanje podrazumeva jasno odbacivanje ovakvog
raison d’ětre pisanja, pisanja podređenog principu
književne institucije, književne fabrike. Ovakvo
pisanje „ne trpi nikakav odnos”. Postoji, veli Derida, „suverena vrsta pisanja koja mora da prekine
ropski dosluh reči i značenja”.12 „Pišem”, veli Bataj
(G. Bataille) – i ovim kao da dopunjuje Deridu – „ne
bih li u sebi poništuo igru podređenih delovanja”.13 Ovo što kaže Bataj, sadrži isti onaj smisao
kao kada Blanšo (M. Blanchot) kaže da „pisanje
zahteva napuštanje svih principa, odnosno kraj i
okončavanje svega što potvrđuje našu kulturu”.
Pisanje je – avantura subjek ta u njegovom (subjektovom) postojanju. Pisanjem se afirmiše pravilo igre: da je pisanje samo pisanje. No, ta igra
mora na neki način da potvrdi da je samo igra,
mora da potvrdi ono što premašuje (to jest, prekoračenje diskursa, ono Blanšoovo „biti izvan dis-
kursa”), da, dijalek tički, „premaši zadr žavajući”
(aufheben). – Ali šta da zadrži premašivanjem? Ili:
šta da premaši zadržavanjem? – Pre svega da zadrži-premaši ropski odnos reči i značenja, bivanje
iz van diskursa, iz van jezika. Ide se od beskonačnog ne-odnosa reči i značenja, od bivanja iz van
diskursa ka beskonačnom odnosu i taj rad unutar
nemira beskonačnosti vezuje se za nekakav smisao. Pisanje se definiše kroz nekakvo bivanje izvan
diskursa kulture i kao nekakvo bivanje rada diskursa. Najdublja snaga smisla pisanja jeste činjenica cirkulacije: ono prekoračuje ali zadržava strukturu odnosa reči i značenja. Pisanje je istina ove
cirkulacije, nekakav transgresivni odnos koji povezuje svet pisanja kakav predlaže Blanšo i (uobičajeni) svet pisanja unutar institucije književnosti.
Kao i čitanje, i pisanje se otvara želji jezika. Ne
možemo pisati, a da se ne otvorimo želji jezika,
kao što i „čitati ne možemo a da se ne otvorimo
želji jezika” («sans s’ouvrir au désir du langage»).
Pisanje piše ne bi li spoznalo (svoj) smisao. Ono:
„odakle dolazi, kuda ide”. Ono stoga, kako to želi
Blanšo, ne mora da vidi bestemeljnost svoje igre
nad kojom se iz vija njegov smisao: posvećenost
sebi samom, odgođeni i rasuti odnos koji osporava sve, od Boga i Ja, do ideje Knjige i Dela, odnosno „okončavanje svega što potvrđuje našu kulturu” s jedne strane, do apsolutnog predavanja
kulturi, Knjizi i Delu u uobičajenom smislu reči, s
druge strane. Pisanje se događa između ropskog
ostavljanja traga (pisanje za Knjigu i za kulturu) i
napuštanja svih principa koji potvrđuju našu kulturu. Pr vo je sporedno, drugo je – tako bar mi želimo – glavno. I jedno i drugo obuhvata „prostor
pisanja”. Stoga nad onim drugim i povodom njega
mi sanjamo. Mi, zapravo, želimo da se odamo porivu pisanja, onome što Francuzi nazivaju écrire, a
Srbi pisati. Pisanju ne samo ni-za-koga, nego pisanju ni-za-šta. Samo takvo pisanje, iz vesno libido
scribendi, bi vratilo pisanje sebi samom. (Nekakvo
archi-écriture mora da postoji). Akademski književni cirkus (objavljivanje, tumačenje, vrednovanje, nagrađivanje, književnički agon, nacionalni
diskurs književnosti) postao bi daleko manje privlačan, dok bi u isto vreme pisanje postalo fenomenološko pitanje, pitanje fenomenologije i ontologije, pitanje stila kao vizije. Ako pisanje samo sebe
(poput jezika) ne može da objasni, onda preostaje samo pisanje kao takvo. Pri tome ovde nije reč
ni o kakvoj veri da iz vesna mistična aura pisanja
postoji koja, navodno, treba da zauzme nekakvo
posebno mesto u ljudskoj delatnosti, nego se zalažemo za to da se pisanju vrati njegova iz vorna
suština koja je, u međuvremenu, izgubljena. Ono
što treba da ostane jeste, kako kaže Blanšo, „ogoljenost reči pisati, ( …) ta sumanuta igra pisanja.
(…) Ne ono pisanje koje se oduvek, neizbežnom
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
bilo je oduvek nešto što je u meni otvaralo zonu
mistične aure, budući da sam oduvek želeo da
budem ne neko ko ide unatrag, već neko ko ide
izvan. Delati u okvirima pojma kulture oduvek mi
se činilo biti unutar granicâ koje je neko drugi
(nešto drugo – institucija) propisalo, biti deo totaliteta koncepta koga je neko drugi (koga su neki
drugi) izmislili radi svoje udobnosti, a u okvirima
svoga prepoznatljivog malograđanskog kukavičluka. (Sopstvena sloboda je teška, rekli bi filosofi).
Stoga sam oduvek prezrivo gledao na književne
igre književnika unutar institucije književnosti: književne nagrade, takmičarske konkurse, članstva
unutar književničkih udruga (koje imaju za cilj da
štite vaš netalenat za posao koga dobrovoljno
obavljate i koje paze da se ne srušite od straha
prepušteni sami sebi), na kongrese ili „okrugle stolove” pisaca na kojima se sakuplja književna činovničija (birokratija) da tobože razgovara o određenoj temi, koja je obično izgovor da se bude izvan
sebe i svoga odabranog zanimanja. Pisanje je za
mene oduvek bilo ostvarenje lične slobode unutar
neslobodnog društva, koje je neslobodno a priori, bilo u socijalizmu, bilo u novoliberlističkom „raju” u kome, ovom poslednjem naročito, vlada zakon divljine i životinjstva, kliktaji pobedonosnog
krvnika nad žrtvom. Rekli bismo da jedno profitabilno var varstvo prožima književno polje unutar
neoliberalne invazije. (Savremena srpska književna scena je primer jednog takvog kr vavog pozorišta. Princip homo homini lupus na toj sceni koristi
bespogovornu sintak su smr ti, divljačke rituale
odrstranjenja Drugog koji su daleko od smirenosti
stvaraoca vergilijevskog tipa usidrenog u pisanje
kao u sudbinu i kome je stoga svaki agon na književnom polju tuđ).
Viliam S. Barouz
Šta je pisanje ako ne
isecanje i spajanje?
Razgovarao: Konrad Knajkerboker (Conrad Knickerbocker)
Preveo sa engleskog: Aleksa Sebić
Mislim da su reči zastareli način delanja, neprijatni instrumenti, i kao takve
biće vremenom odbačene verovatno mnogo ranije nego što se nadamo. To
će se desiti u kosmičkoj eri.
B
a ro uz: Ne znam u kom pravcu se fikcija
uglavnom kreće ali sam uveren da potiče iz prostora koji mi nazivamo „snovi”. Šta je tačno san?
To je određeni odnos reči i slike. Nedavno sam
radio mnogo eksperimenata sa albumima1 u kojima bih lepio isečeke različitog sadr žaja. Kada
pročitam neki članak u novinama koji me podseća na nešto što sam napisao ili je na neki drugi
način povezano s nekim od mojih tekstova, ja isečem sliku ili članak i zalepim ga u album pored
tek sta iz moje knjige. Takođe, ako idem ulicom i
opazim neku scenu iz moje knjige, fotografišem
je i zalepim je u album. Noć posle toga skoro ću
sigurno sanjati nešto povezano sa slikama i rečima
koje sam prethodnog dana pronašao. Takođe, radim mnogo vežbi iz nečega što ja nazivam „putovanjem kroz vreme”. Uzimam „koordinate” kao što
su slike koje uslikam u vozu, o čemu sam mislio u
datom trenutku, šta sam čitao i šta sam pisao: to
sve da bih video da li se mogu projektovati nazad
u tu tačku u vremenu.
da vidim ono što se nalazi izvan moje nutrine, da
gledam napolje, da postignem najviši mogući nivo svesti o mom okruženju. Beket želi da ide prema unutra. Pr vo je bio u boci, a sada je u blatu. Ja
sam usmeren u drugom pravcu, prema napolju.
• Da li ste uspeli da neko vreme mislite samo pomoću slika, bez pomoći unutrašnjeg glasa?
Barouz: Postajem sve uspešniji u tome, delimično
zahvaljujući mom radu sa Albumima isečaka i prevođenju veza između reči i slika. Probajte ovo: pažljivo memorizujte značenje nekog odlomka iz
knjige, a potom ga pročitajte: shvatićete da sada
možete čitati bez toga da reči stvaraju ikakav glas
u vašem umu. Neverovatno iskustvo koje će se
projek tovati i u snove. Kada počnete da mislite
slikama, bez reči, na dobrom ste putu.
• Zašto je stanje bez reči toliko poželjno?
putu onome što ja zovem netelesno iskustvo. Vreme je da razmislimo o tome da vlastito telo ostavimo za sobom.
• Maršal MekLuan kaže da Vi verujete da je heroin
potreban da bi se ljudsko telo pretvorilo u sredinu
koja uključuje i ceo univerzum. Međutim iz onoga
što ste mi rekli, izgleda da niste zainteresovani da
pretvorite vaše telo u takvu sredinu.
Barouz: Ne, droge sužavaju svest. Jedina korist
koju sam od droga kao pisac imao (pored toga što
su me dovele u kontakt sa drugom stranom sveta)
je došla kada sam se skinuo. Ja želim da naučim
Barouz: Mislim da je to evoluirajući trend. Mislim
da su reči zastareli način delanja, neprijatni instrumenti, i kao takve biće vremenom odbačene verovatno mnogo ranije nego što se nadamo. To će se
desiti u kosmičkoj eri. Većina ozbiljnih pisaca odbija da koristi novu tehnologiju. Nikada nisam mogao
da shvatim takvu vrstu straha. Mnogi od njih se
boje tejprekordera i same zamisli da koriste bilo
kakvu mehaniku u literalne svrhe, tako nešto smatraju svetogrđem. To je jedan od razloga zašto odbacuju kat- ap poeziju. Ima mnogo sujeverne vere
u reči. „Bože” govorili bi „ne možeš jednostavno
isecati i spajati reči”. Zašto ne bih mogao? Mnogo
mi je lakše da se zainterasujem za kat- apove ljudi
koji nisu pisci nego su doktori, advokati, inženjeri
ili su bilo koja inteligentna osoba otvorenog uma.
• U „Nova Ekspresu” tvrdite da je tišina željeno stanje.
Barouz: Tišina je najpoželjnije stanje sveta. Na
neki način tišina se može stvoriti pomoću specijalne upotrebe slika i reči. Albumi sa isečcima i
putovanje kroz vreme su vežbe u širenju svesti,
one mi pomažu da mislim u asocijativnim blokovima a ne u rečima. Nedavno sam proučavao hijaroglifske sisteme, i egipatske i majanske. Reči,
barem onako kako ih mi danas koristimo, stoje na
1 Barouz koristi reč scrapbooks što je po Collinsu naziv
za album ili svesku u koji se lepe isečci iz novina i fotografije.
/ Call me Burroughs cover /
32
/ William S. Burroughs /
diže primerak magazina Nejšn), postoji mnogo
načina na koji to mogu da uradim. Mogu čitati
„ukoso“, mogu reći „Ner vi današnjeg čoveka nas
okružuju. Svaka tehnološka ektenzija koja izađe je
električna i čini kolektivnu sredinu. Čovekov nervni
sistem može biti reprogramiran zajedno sa svim privatnim i socijalnim vrednostima zato što je voljan
da prihvati promene. On programira logički, spreman kao što je svaki radio progutan od strane nove
sredine. Red senzora“.
Shvatićete da uglavnom ima jednako mnogo smisla kao i original. Naučite da izostavite reči i da
pravite nove veze. Recimo da ovo presečem na
pola, a ovo stavim ovde gore. Vaš um jednostavno
neće uspeti to da podnese. Kao da pokušavate da
obraćate pažnju na veliki broj poteza šaha, jednostavno niste uspeli. Mentalni mehanizmi represije
i selekcije, takođe, rade protiv vas.
• Šta kat- ap nudi čitaocu što konvencionalna naracija ne nudi?
33
• Vi se suprostavljate akumulaciji slika, a opet, u isto
vreme tražite nove.
Barouz: Da, to je deo paradoksa svakoga ko radi
s rečima i slikama, a nakon svega, to je ono što
pisac radi. I slikar isto. Kat-apovi utvrđuju novu vezu između slika, tako da se svest onoga ko radi sa
njima širi kao posledica tog procesa.
• Umesto da se mučite s makazama i svim tim komadićima papira, možete postići isti efekat ako jednostavno prekucate tekstove, zar ne?
Barouz: Ali um ne može tako pravilno da obrađuje. Na primer, ako želim da napravim kat-up (po-
Većina ljudi ne vidi šta se dešava u njihovom okruženja. To je moja poruka piscima: „Za ime Boga,
držite oči otvorene. Zapazite šta se dešava oko
vas. Mislim, idem ulicom s prijateljima. Pitam ih da
li su videli osobu, koja je upravo prošla pored nas,
ne, nisu je videli. Imao sam prijatno putovanje vozom dovde. Nisam putovao vozom godinama.
Saznao sam da nema sobe za zabavu u vozu. Uzeo
sam spavaći kupe kako bih mogao postaviti pisaću mašinu i gledati kroz prozor. I fotografisao sam,
takođe. Takođe sam video sve znakove i zapamtio
o čemu sam tada mislio. I zapazio sam neverovatne kontraste. Na primer: moj prijatelj ima stan u
Njujorku, on kaže da svaki put kada izađe iz kuće
i ostavi otvorena vrata kupatila pacov uđe u stan.
N OVA M I SAO
Barouz: Svaki narativni pasaž ili bilo koji pasaž, na
primer, pasaž poetske slike, je subjekat brojnih
varijacija, a svaka od njih može biti interesantna i
validna na svoj način. Stranica Remboove poezije
kat- apovana i prearanžirana daje sasvim nove slike. Remboove slike, prave Remboove slike ali nove.
/
Barouz: Moj prijatelj, Brajon Gajsin, američki pesnik i slikar koji je živeo u Evropi trideset godina,
bio je pr vi meni poznati kat-ap pesnik. Njegova
kat-ap pesma „Preostali minuti” emitovana je na
BBC-ju a posle štampana na lecima kao pamflet.
Bio sam u Parizu leta 1960. godine bilo je to posle
izlaska iz štampe „Golog ručka” u Francuskoj, zainteresovao sam se za mogućnosti ove tehnike i
sam počeo da eksperimentišem. Naravno, kada
bolje razmislite, „Pusta zemlja” je zapravo bio prvi veoma dobar kat-ap kolaž ali ni Tristan Cara nije bio daleko. Dos Pasos je koristio istu ideju u
„Oku kamere” . Osećao sam da idem prema istom
cilju, tako da je za mene bilo veliko otkriće videti
kako se to događa.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
• Kako ste se zainteresovali za kat- ap tehniku?
Barouz: Naravno, zato što kat-apovi podstiču jasan
psihosenzorni proces koji se svejedno odigrava
sve vreme. Neko čita novine i njegove oči prate kolumnu po ispravnim aristotelovskim konvencijama: jedna ideja i jedna rečenice u jednom trenutku. Ali podsvesno on čita kolumnu s leve na desno
i istovremeno je svestan osobe koja sedi do njega.
To je već kat- ap. Jednom sam sedeo u kantini u
Njujorku, jeo sam krofne i pio kafu. Mislio sam kako
je život u Njujorku zatvoren, kao da živimo u seriji
kutija. Pogledao sam kroz prozor i tamo je bio veliki Jejlov kamion. To je kat-up kontrast onoga što
se dešava spolja i onoga što mislimo. Ja to praktikujem svaki put kad idem niz ulicu. Reći ću sebi:
„Kada sam došao tu video sam taj znak, mislio sam
o tome i onda sam se vratio kući”, zapisaću sve to.
Neki od tog materijala ću kasnije upotrebiti, neki
neću. Imam ovde bukvalno hiljade stranica i sirovih
beleški, takođe vodim dnevnik. U jednom smislu
putujem kroz vreme.
/
• Verujete li da se publika vremenom može naučiti
da reaguje na kat-apove?
/ William S. Burroughs /
knjige. Evo jedne „Zvezdani virus”, sumnjam da
ste čuli za nju. Tu je razvio zanimljiv koncept bića
i nazvao ih Dedlajneri, izgledaju veoma ružno.
Čitao sam je dok sam bio na Gibraltaru i nalazio
sam Dedlajnere svuda oko sebe. Takođe, ta knjiga
sadrži i priču u kojoj se pominje ribnjak i prelepa
cvetna bašta. Moj otac je bio veoma zainteresovan
za baštovanstvo.
• Kada se sve ovo uzme u obzir šta će se desiti s fikcijom u narednih dvadeset i pet godina?
Pogledam kroz prozor i vidim kamion istrebljivača
štetočina.
• Jedina mana kat- ap argumenata leži u lingvističkoj
bazi po kojoj mi operišem u jasnoj i pravilnoj rečenici. Biće potrebno mnogo rada da se to promeni.
Barouz: Da, nažalost, to je jedna od velikih grešaka zapadne misli, čitava ili-ili propozicija. Da li se
sećate Koržibskog i njegove ideje o nearistotelovskoj logici. Ili-ili način mišljenja jednostavno nije
pravi način. To nije način na koji stvari funkcionišu,
smatram da je aristotelovski konstrukt jedan od
najvećih okova zapadne civilizacije. Kat-ap predstavlja pokret koji je usmeren na rušenje tog sistema. Pretpostavljam da bi bilo mnogo lak še naći
podršku za kat- ap kod, recimo, Kineza, zato što
već postoji mnogo načina na koji oni mogu čitati
jedan ideograf. Kod njih je sve već kat- ap.
• Šta će se desiti sa pravolinijskom radnjom u fikciji?
Barouz: Radnja je uvek imala definitivnu funkciju
upravljanja delom, dovodila je likove odande dovde i to će se nastaviti ali uz pomoć novih tehnika
kao što je kat- ap zadržaće se mnogo više pažnje
posmatrača. Obogatiće se i proširiti čitav estetski
doživljaj.
• Nova ekspres je kat- ap od mnogo pisaca?
Barouz: Džojs je tu. Šekspir, Rembo, neki pisci za
koje ljudi nisu ni čuli, neko ko se zove Džek Stern.
Tu je i Keroak. Ne znam, kada krenete da preklapate i isecate pogubite se. Žan Žene naravno, to
je neko kome se mnogo divim. Ali ono što on piše
je klasična francuska proza. On nije jezički inovator. Takođe Kafka, Eliot i jedan od meni omiljenih,
Džozef Konrad. Moja priča „Oni blede” (They Just
Fade Away) je fold in (umesto sečenja tekstovi se
savijaju) od Lord Džima. Zapravo, skoro je prepričavanje priče Lord Džim. Ričard Hjuz je još jedan
od mojih favorita. I Grejem Grin. Kao vežbu, kad
god putujem negde, na primer od Tangera do Gibraltara, pravim beleške u tri kolone u svojoj beležnici koju uvek nosim sa sobom. Jedna kolona
je samo opis puta, šta se desilo; došao sam na
aerodrom, šta su mi rekli radnici na aerodromu,
šta sam načuo u avionu, u kom sam hotelu odseo.
Sledeća kolona predstavlja moja sećanja: to jest,
o čemu sam mislio tokom puta i sećanja koja su
bila pobuđena mojim doživljajima. Treću kolonu
zovem kolona čitanja, u njoj stoje citati iz knjiga
koje sam poneo sa sobom. Imam celu novelu o
mom putu na Gibraltar. Pored Grejema Grina, koristio sam i druge knjige. Koristio sam „Divnu zemlju” (The Wonderful Country) Toma Lija na jednom putu. Da vidimo....i „Kok tel“ (The Cocktail
Party) T.S. Eliota, „U opasnosti” (In Hazard) Ričarda
Hjuza. Na primer, čitam „Divnu zemlju“ i junak prelazi granicu Meksika. Baš u tom trenutku dolazim
na granicu Španije, pa to zapisujem u marginu. Ili
sam na brodu ili u vozu i čitam „Tihog Amerikanca”
i gledam okolo i tražim da li se ukrcao neki tihi Amerikanac. Naravno, postoji tiha vrsta mladih Amerikanaca, kratko ošišani, piju pivo. Zaista je neverovatno, samo ako držite otvorene oči. Čitao sam
Rejmonda Čendlera i jedan od njegovih likova je
bio albino snajperista. Moj Bože, albino je bio u
prostoriji. Nije bio snajperista.
Ko još? Čekaj malo. Moram da pogledam svoju
beležnicu da vidim da nisam nekoga izostavio:
Konrad, Ričard Hjuz, naučna fantastika i te kakva.
Erik Frenk Rasel je napisao neke veoma zanimljive
Barouz: Pre svega, mislim da će biti sve više i više
spajanja umetnosti i nauke. Naučnici već sada proučavaju kreativni proces, mislim da će se granica
između umetnosti i nauke probiti i da će naučnici,
nadam se, postati kreativniji, a umetnici više okrenuti nauci. I ne vidim zašto se umetnički svet ne
bi sasvim spojio s Medison avenijom. Pop art se
kreće u tom pravcu. Zašto ne bismo imali reklame
s lepim rečima i lepim slikama? Primećujem da se
već sada neke veoma lepe obojene fotografije pojavljuju u reklamama za viski. Nauka će nam, takođe, otkriti kako se formiraju asocijativni blokovi.
• Da li mislite da će ovo uništiti magiju?
Barouz: Ne, uopšte ne. Tvrdim da će je još pojačati.
• Da li ste radili išta na kompjuterima?
Barouz: Nisam dosada ništa radio, ali sam video
kompjutersku poeziju. Mogao bih uzeti jednu od
kompjuterskih peoma i probati da joj nađem korelacije, to jest slike koje idu uz nju, to je sasvim
izvodljivo.
• Da li činjenica da dolazi iz mašine smanjuje njenu
vrednost?
Barouz: Mislim da svaki umetnički produkt mora
stojati ili pasti na osnovu svog sadržaja.
• Prema tome, niste uznemireni činjenicom da šimpanza može da naslika abstraktnu sliku?
Barouz: Ne, ako je slika dobra. Ljudi mi kažu „O,
ovo je odlično, ali to si dobio isecanjem tuđih reči”.
Ja kažem da nema veze, kako sam to dobio. Šta je
bilo koje pisanje ako nije isecanje i spajanje? Neko
mora da programira mašinu, neko mora da izvrši
izbor. Setite se da sam ja prvo izvršio selekciju. Od
stotina dostupnih rečenica koje sam mogao upotrebiti, izabrao sam tu jednu.
Tekst je iz vod iz razgovora koji je objavljen u Paris
Rewiev 1966. godine a zatim preštampan u knjizi
Writers at Work (1967. New York) te u knjizi kata-apova Brajana Gajsina I Vilijema Barouza The Third Mind
(1978. New York). n
34
„Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi“, zapisao je Miloš Crnjanski
u svom „Dnevniku o Čarnojeviću“, a istog je mišljenja i Rajner Maria Rilke.
LJU BAVI MALTEA LAU RI DI SA BRI GEA
Malte je u početku Abelonu doživljavao kao stvar.
On sam kaže: „Abelona se uvek nalazila tu(...). [t]
rošili su je kako su samo mogli.“ (Zapisi, 91)2
Iako nekih naznaka ima i ranije, tek kada je otišao
na plemićku akademiju i tamo bio usamljen, shvatio je da je lepa i da je voli. U to postaje još ubeđeniji kada se o raspustu vraća kući. Ali „usred
njihovog najsrećnijeg vremena“ (Zapisi,144) beži
u knjige. Oseća strah jer „[Z]ahtevi što ih teški rad
ljubavi postavlja našem raz voju natprirodne su
veličine i mi, kao početnici, nismo dorasli njima“
(Pisma, 40). 3 „Zato mladi ljudi, (...), još ne umeju
voleti: (...)“ (Pisma, 37).
1
Miloš Crnjanski Lirika, „Itaka i komentari“, Zadužbina
Miloša Crnjanskog, Beogradski izdavačko-grafički zavod,
Srpska književna zadruga, Beograd 1993.
2
Svi citati iz dela Zapisi Meltea Lauridsa Brigea dati su
prema knjizi Rajnera Marije Rilkea Zapisi Meltea Lauridsa Brigea i druga proza, izbor, prevod i napomene Branimir Živojinović, Srpska književna zadruga, Beograd,
1987.
3
Sva Rilkeova pisma, ako to nije drugačije naznačeno,
data su prema knjizi : Rajner Marija Rilke Pisma mladom
pesniku, Grafos, Beograd, 1978.
To se pokazalo i tokom Malteovog i Abeloninog
pomirenja.
Pomirili su se u ono doba kada „u bašti nema ničega što je glavno: sve je svuda i čovek bi morao
biti u svemu da ništa ne bi propustio.“ (Zapisi,144)
Abelonine „ruke, svetle pod zasenčenošću, radile
su tako lako i složno u uzajamnom saglasju, i od
viljuške su obesno odskakale okrugle bobice“ (Zapisi, 144-145). U trenutku pomirenja Abelona, koja se Malteu činila „srazmerno starom“ (Zapisi, 92),
čitala je jedno od Betininih pisama Geteu. „[i] dok
je njen glas jačao i najzad postajao gotovo sličan
onome koji“ je Malte „poznavao po pesmi“ (Zapisi, 145), Malte o pomirenju kaže: „(...) [s]ada se dešavalo negde sasvim u velikom prostoru, daleko
iznad mene, dokle nisam dosezao“ (Zapisi,146).
Odlazak od kuće, osamljenost i prolazak kroz razna iskušenja doveo je do promena u Malteovom
„pogledu na svet” (Zapisi, 55), pa je mogao da kaže: „Još jednom, Abelona, u poslednjim godinama
sam te osetio i prodro u tebe pogledom, neočekivano, nakon što dugo nisam mislio na tebe.”
(Zapisi, 171). Da bi zatim objasnio: „Bilo je to u Veneciji, u jesen, u jednom od onih salona u kojima
se tuđinci prolazno okupljaju oko domaćice koja
je tuđinka kao i oni”. („Zapisi”, 172). Kulturno bogatstvo Venecije isforsiranošću, neprirodnošću i
nedostatkom duha pored uzbuđenja izaziva i otu-
Još jedan razlog zašto Malte, za razliku od Abelone, nije mogao da dosegne pomirenje, pa ni ljubav, bio je što je bio muško. „Žene, u kojima neposrednije, plodnije i sa više poverenja obitava
život, mora da su u osnovi postale zrelija ljudska
bića, čovečnija bića nego što je laki, teretom nemanja telesnog ploda pod površinu života potisnuti muškarac (...)“ (Pisma, 40-41). Ali, „i u muškarcu ima materinstva (...); njegovo stvaranje takođe
je neka vrsta porađanja, a porađanje je kada on
stvara iz svog najdubljeg obilja” (Pisma, 25-26). Ali
da bi tako stvarao, da bi u svom pesništvu kao u
telu porodilje sjedinio „dva ploda: dete i smrt” (Zapisi, 16), Malte je morao da ode od kuće.
/
N
a razmeđu dve epohe čija je prekretnica Prvi
svetski rat, dva pisca i pesnika pišu svoje romane,
donoseći „prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju.“
(„Objašnjenje ’Sumatre’“, 289).1 Reč je o romanima
„Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog i „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ Rajnera Marie Rilkea.
Jedna od mnogih spona između ova dva romana
jeste motiv ljubavi.
Lutajći Malte je podlegao iskušenjima Pariza. Jedno od tih iskušenja su i prostitutke, koje se ne uspinju ka Bogu jer telesnu nasladu „rasipaju (...) i
shvataju kao razonodu umesto kao pribiranje za
dostignuće vrhunca”. A „[t]elesna naslada (...) je
veliko, beskrajno iskustvo koje nam je dato, saznavanje sveta, obilje i sjaj svega znanja” (Pisma, 24).
Takvu, oduhovljenu telesnost, nasuprot ružnim i
istrošenim prostitutkama, odslikava „[l]epa, lepa
Abelona” (Zapisi,93), koja je u saglasju sa svom
punoćom života, što se sve vidi iz Malteovog opisa njihovog pomirenja.
/
Piše: Jelena Zagorac
N OVA M I SAO
Ljubav kao otkrovenje
168) neprestano potvrđuje svoju egzistenciju i biva ak tivan činilac u neprekidnom stvaranju kosmosa. Iz ovoga sledi da „ako (...) ljubav uzmemo
na sebe kao teret i doba učenja, (...) – onda će oni
koji će doći dugo vremena posle nas možda osetiti neki mali napredak i neko olakšanje; to bi značilo mnogo” (Pisma, 40).
Morao je da ode jer „nije hteo da bude voljen”
(Zapisi, 177). Samo onaj koji nije voljen, ima „uzvišen povod” (Pisma, 38) „da sazreva, da u sebi nešto
postane” (Pisma, 38). Samo onaj koji čezne, koji
poseduje „bol kao već svetski prostor” (Zapisi,
/ Rajner Maria Rilke /
35
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Na razmeđi dve epohe
đenje. U jednom trenutku otuđenja Malte misli na
onu koja je sušta suprotnost takvoj Veneciji: na
Abelonu. I to u momentu kada sluša pesmu čiji
jedan stih glasi: „’Sam zbog tebe, samo tebe mogu
zamenjivati’” (Zapisi, 176). Bitno je naglasiti da pod
glagolom „zameniti“ Rilke podrazuмeva „zameniti s nečim, sa šumorenjem vetra, mora, s nekim
mirisom”.4
Malteov razvoj ide toliko daleko da na kraju njegova ljubav, za razliku od Abelonine, postaje intranzitivna, ona koja u sebi samoj nalazi zadovoljenje. Stoga se Malteov povratak kući i susret sa
Abelonom ovako opisuje: „A u jednom sasvim
starom [licu] iznenada se bledo probija prepoznavanje. (...) –Opraštanje. Opraštanje čega? – Ljubav.
(...) On, prepoznati, nije više pomišljao, (...): da ona
još može postojati.” (Zapisi 182-183). Zatim, kao da
je konačan uspeh u iz vesnom smislu i poraz (jer
više ne postoji ona uvek otvorena mogućnost ka
kojoj se neprestano teži), o Malteu kraju „Zapisa”
(183) stoji: „Njega je sad bilo strahovito teško voleti, i on je osećao da je samo Jedan kadar za to.
Ali taj još nije hteo.”
Bilo kako bilo, lutalica je pronašao sebe i svoje mesto u kosmosu, tako da „[s]lučajnosti sudbine, (...),
bile su odavno pootpadale s njega” (Zapisi, 182).
LJU BAVI PE TRA RA JI ĆA
Petar Rajić se školovanjem u Beču otuđio od svoje patrijalhalne srpske porodice u Austro-Ugarskoj.
Da bi ga ponovo učinile svojim tetke su rešile da
ga ožene.5 Petar opisuje Macu: „Njene grudi bi sinule iz crnih čipaka, silne i sjajne; Ona bi skoro
obezumljena previjala se u mojim rukama. Kadkad me je zagrizla za uho i njen smeh tada vedar
i bistar dugo se vitlao u mraku.” (Dnevik, 56-57) 6
đuje njegov opis njene crne kose: „(...) [j]a [sam]
tajno tu tešku kosu brisao sa lica jer nisam mogao
pod njom da dišem. A imala joj je kosa neki težak
miris od kog sam se gadio.” (Dnevik, 56)
Ali isti čovek takođe ističe: „I svaki dan sam ja sve
više bio zaljubljen.” (Dnevnik, 56). Slično Malteu,
ovaj „vrlo nežan, mladi gospodin“ (Dnevik, 8), koji vodi „učmao život bez srži i bez bola“ (Dnevnik,
21), ni sam nije spreman za nešto više od vulgarizovane ljubavi. Ali „je bivalo sve gore“ (Dnevnik,
60). Macino raskalašno ponašanje sve je više razdraživalo i postiđivalo Petra. Na kraju, o svom neuspelom braku kaže kratko:“ I mi nismo imali dece.” (Dnevnik, 60). Prolazili su dani i godine, a onda
je došao rat.
Petar Rajić je kao muškarac, vojnik, u životu vođen
porivom, motivom ili arhetipom želje ili čežnje,
koja se poklapa sa interesima kolektiva, naciona.
Srpski kolektiv, kao deo šireg slovenskog kolektiva, čezne za oslobođanjem od Austro-Ugarske
monarhije pod kojom su njegovi preci vekovima
živeli. Šansu vidi u ratu. Ali, iskusivši sav ratni haos,
bedu i besmisao, mladi Rajić ubrzo shvata da nema pobede tamo gde je sam život poražen. U tom
smislu ona kolek tivna čežnja se nikada u potpunosti ne ispunjava, iako je vojnik uvek spreman da
se žr tvuje za nju. 8Stoga je je tuga njegovo sudbinsko određenje:9 „[t]užno je biti muško” („Gardista i tri pitanja”, 39).10
Razočaran i umoran, Rajić pribežište nalazi u Prirodi, koja svojim mirom i postojanošću predstavlja
apsolutnu suprotnost svemu što je ljudsko.11 Tako
Petar kaže: „Sve što je još za mene zakon, sve što
sam vršio kao zapovest za život, sve je to od onih
poljskih šuma na granici, od neba nad nama.”
(„Dnevnik”, 62)
Ono što potcrtava Macinu telesnu bezbrižnost jeste veselost, smeh. 7Kao da Petar još na samom
početku oseća da mu Macina ljubav ne godi,da
Maca nosi u sebi nešto zlosluno. To možda potvr-
Kataklizma rata, u kom „niko ne ide kuda je krenuo” („Objašnjenje ’Sumatre’”, 291)12, za Rajića
predstavlja očišćenje od ovozemaljskih grehova i
4
8
Napomene o Zapisima Maltea Lauridsa Brigea, Rajnera Marije Rilkea Zapisi Meltea Lauridsa Brigea i druga
proza, izbor, prevod i napomene Branimir Živojinović,
Srpska književna zadruga, Beograd, 1987. str. 296.
5
Prema: Gorana Raičević, Komentari Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi Sad,
2010. str. 83.
6
Svi citati iz Dnevnika o Čarnojeviću dati su prema knjizi: Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, narodna knjiga, 2004.
7
Prema: Gorana Raičević, Komentari Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi Sad,
2010. str. 83.
Prema: Gorana Raičević, Krotitelji sudbine, Altera, Beograd, 2010, str. 70–71.
9
Prema: Nikola Strajnić, Ogledi o književnosti i slikarstvu,
Logos, Bačka Palanka, 2009, str. 484.
10
Miloš Crnjanski Lirika, „Lirika Itake“, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beogradski izdavačko-grafički zavod,
Srpska književna zadruga, Beograd 1993.
11
Prema: Gorana Raičević, Komentari Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi Sad,
2010. str. 141.
12
Miloš Crnjanski Lirika, „Itaka i komentari“, Zadužbina
Miloša Crnjanskog, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Srpska književna zadruga, Beograd 1993.
površnosti.13 Ovaj tužni pripadnik izgubljene generacije konačno može da kaže:“Da, ljubav nas
svuda nađe.” („Devnik”, 61)
Time nagoveštava priču koja u sebi krije mnogo
više poezije nego ona u kojoj se pojavljuje Maca.
Ovoga puta i sam Rajić svoju pažnju usmerava ka
delu tela koji nije oznaka seksepilnosti i o rukama
svoje bolničarke govori sa puno zanosa:
“Njene ruke su palile, robile; njene ruke su me napravile detetom; one su mucale, pevale; one su
opijale bele, bestidne, pune smelosti; one su činile lepim i ono što je na nevesti otužno”.
(„Dnevnik”, 63)
U početku je sve bila samo strast. Ali ona nije onako ogoljena kao što je to bio slučaj sa Macom.
U nastavku, Rajić promišlja:“A ljubav? Ona je posle
došla,(...) U tuđini ona nepoznata došla je da me
uteši, (...).“ („Dnevnik“, 63-64)
Ovaj razočarani vojnik nastavlja da oslikava uzvišenost svoje Poljakinje:
„Kosa joj je rumena kao trava u jesen. (...) Ta kosa
me dirnu, te kose mi je žao, te uvele trave. Tu kosu
poljubih pr vo. Njen glas je detinjast, uzalud mi
ona donosi i čita Bergsona; njena je maramica namirisana, a i da nije, mirisala bi od čistote.“
(„Dnenik“, 66-67)
Sve suprotno Maci. Dok Maca čita popularnu erotsku literaturu svog vremena (Arcibaševljevog „Sanjina”) 14 Poljakinja čita francuskog filozofa. Ali baš
u tome što ne uspeva da ga dosegne ispoljava se
njena čistota. Rajić – slično Malteu u Veneciji – može se reći smatra da „[ž]ivot će biti uvek nešto više
od literature” („Komentar uz ’Poslanicu’“, 336), kao
odraza društvenih konvencija, koje su ograničene
trajnosti.15
Poljakinja je svojom oduhovljenom telesnošću
bliska Abeloni, pa Petar slično Malteu zaključuje:
„Ne, nikad devojče ne može dati te čari. Tek jad,
očaj i želja za izgubljenim dovode do ekstaze (...)
Mira, jedna mati, kad ne voli oca deteta svoga,
nikad više do smrti naći neće.”
(„Dnevnik”, 64)
13
Prema: Gorana Raičević, Krotitelji sudbine, Altera, Beograd, 2010, str. 70.
14
Prema: Gorana Raičević, Komentari Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi Sad,
2010. str. 90.
15
Prema: Gorana Raičević, Krotitelji sudbine, Altera, Beograd, 2010, str. 16.
36
/ Sava Šumanović, Portret Miloša Crnjanskog, 1921. /
(„Dnevnik”, 113)
„Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i žila i lišća
uvenula.”
Svojom večnom tugom Poljakinja se kao žena približava Rajiću kao muškarcu, samo što se kod nje
briga o interesima kolektiva manifestuje kroz brigu o potomstvu. Stoga Rajić u neku ruku ima pravo kada o svojoj preljubnici – koja se lepotom
razlikuje od Abelone- podvlači:
„Ona je poštena, ne recite mi nikad, da ona nije
poštena.”
(„Dnevnik”, 67)
„Ona nije lepa, nije lepa, ali zato sam je baš voleo.”
(„Dnevnik”, 123)
Materinstvo je ono što Poljakinju – slično Abeloni
– čini uzvišenom. Brigom o potomstvu ona se razlikuje od ostalih slovenskih sunarodnica, koje su
odbacile vrednosti patrijalhalne kulture i priklonile se civilizovanoj Evropi. Time su se okrenule
ostvarivanju lične sreće, želji za neposrednim ispunjenjem, čime su postale nosioci erotske žudnje.16 Ovoj drugoj grupi žena pripada „vrlo lepa”
(„Dnevnik”, 43) Maca. Slovenstvo i evropejstvo
bolničarke i Mace potcrtano je čak i bojom njihove kose.
Zahvaljujući oduhovljenoj ljubavi prema Poljakinji,
kao da Petar menja stav prema umetnosti. Odnosno kao da, slično Malteu, pišući „pun uspomena”
(„Dnevnik”, 6), iz zaborava, sa distance, uspeva da
16
Gorana Raičević, Krotitelji sudbine, Altera, Beograd,
2010. (Vidi poglavlje: Ulisova muška tuga: muški i ženski
princip u delu Miloša Crnjanskog)
37
(„Dnevnik”, 127)
Miran ton poslednje rečenice, sa jesenjim, odumirućim lišćem u njoj, kao da pokazuje da je ljubavlju
i pisanjem pročišćeni vojnik sada spreman da se
okrene nadljudskoj Ljubavi, Prirodi, Jednom, koje
se u potpunosti ostvaruje tek u smrti. Slično Malteu – koji je na pravi način pomislio na Abelonu
takođe ujesen –Petar je spreman da se nad njim,
a preko njega i nad celim ovozemaljskim svetom
– sada potonulim u bedu, zlo i nemoral – ispuni
ono što on nagoveštava u svom rukopisu:
„Došla je smrt (...), ali će iza nje doći sloboda.”
(„Dnevnik”, 33)
„Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.”
Obojica su bili svesni da se u građanskom poretku
njihovog sveta kriju protivurečnosti tako krupne
da vode u besmisao. U eri aviona, automobila, telefona i filma ili rata – a „rat nije roman, nego film”
(„Uz pesmu ’Serenata’“)23 – prisutan je alogični
koloplet i neizmernost u sličajnoj istovremenosti
zbivanja, koja su stekla autonomiju nad čovekom.
24
Zbog svega toga Malte Laurids Brige i Petar Rajić, kao pripadnici višeg društvenog staleža, prezasićeni su raznim iskustvima i zato neispunjeni,
površni, otuđeni, u neskladu sa svetom i sami sa
sobom, nošeni životom.
Rajić nalazi spas u sumatrizmu, čije su neke od
komponenata poštenje (Poljakinja je poštena) i
prevazilaženje ovozemaljskog, kroz zamenu postojanja, da bi se doseglo božansko. Zanimljivo je
da se motiv zamene postojanja javlja i kod Rilkea.25
Tek kad izađu iz kruga svoje ušuškanosti, kad osete čežnju i bol, Brige i Rajić počinju da teže ka nečemu, da se potvrđuju, ostvaruju svoju egzistenciju u kosmosu. Tek tad iz ljubavi „nov čovek se
diže” („Pisma”,25). n
19
(„Dnevnik”, 119)
ISTA DU HOV NA KLI MA
Nismo naišli na precizan podatak da li je Crnjanski
pisao svoj „Dnevnik o Čarnojeviću” pod direktnim
uticajem Rilkeovih „Zapisa Maltea Lauridsa Brigea”. To je svakako mogao biti slučaj. „Zapisi” su
objavljeni 1910. u Lajpcigu.18 Kako saznajemo iz
17
Prema: Gorana Raičević, Komentari Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi Sad,
2010. str. 178 – 179.
18
Pogovor, Rajner Marija Rilke, Zapisi Maltea Lauridsa
Brigea, preveo Oto Šolc, Izdavačko preduzeće „Rad“,
1964, Beograd, str. 161.
Miloš Crnjanski Lirika, „Itaka i komentari“, Zadužbina
Miloša Crnjanskog, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Srpska književna zadruga, Beograd 1993. str. 191.
20
Isto.
21 Gorana Raičević, Komentari Dnevnika o Čarnojeviću
Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi Sad, 2010.
str. 5.
22
Vidi više: Gorana Raičević, Komentari Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi
Sad, 2010. str. 10–13.
23
Miloš Crnjanski Lirika, „Itaka i komentari“, Zadužbina
Miloša Crnjanskog, Beogradski izdavačko-grafički zavod,
Srpska književna zadruga, Beograd 1993. str. 208
24
Prema: Povijest svjetske književnosti, Mladost, Zagreb,
1974, knjga br. 5, str. 209-222.
25
O sumatrizmu i srodnim stanjima vidi više: Gorana
Raičević Komentari Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi Sad, 2010.
/
„(...), [k]ako je neprolazna ljubav! Ja sam sam i nikoga nemam.”
Ali čak i da Crnjanski nije poznavao Rilkeove „Zapise”, ova dva ekspresionistička pisca i pesnika
stvarala su u istoj duhovnoj klimi.
N OVA M I SAO
U kome drhte žile? U zemlji ili u Poljakinji koju se
Rajić priprema da napusti? Kao i Abelona, Poljakinja je bliska Prirodi, ali ona je i dalje ljudsko biće.
Kao takvu Petar, slično Malteu, mora da je prevaziđe. Pri kraju svoje priče Rajić zaključuje:
/
Ljubav između Petra i Poljakinje raste, ali u jednom trenutku on donosi neopozivu odluku i kaže:
„Ona leži kraj mene u travi (...) A zemlja miriše oko
nas i priča o žilama što drhte u njoj.” („Dnevnik”,
128-129)
komentara „Uz pesmu o Principu”, Crnjanski je došao na školovanje u Beč 1913.19 Iz istog komentara saznajemo i da je Crnjanski literaturu nemačkog
govornog područja mogao čitati u originalu. 20
Iako je „Dnevnik o Čarnojeviću” objavljen tek
1921.,21 prema nekim komentarima kao što je „Komentar uz povratak iz Italije” ili „Komentar uz ’Moju pesmu’” može se zaključiti da je „Dnevnik o
Čarnojeviću” nastao iz Crnjanskovih dnevničkih
beležaka vođenih za vreme rata.22
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
prevaziđe kulturu kao dekoraciju17 i umetnošću
dopre do suštinskog. Kao da je osvario ono svoje:
„Hteli smo da spasemo svet – (...) Ko zna? Možda
će jednom sve nestati u umetnosti, (...)” („Dnevnik”, 21)
Dragi Bugarčić, pisac
Pola veka rob pisanja
Razgovarala: Nadežda Radović
Tri su glavna grada, prestonice moje proze: Vršac, Beč, Švebiš Gmind.
Iz Austrije i Nemačke godinama sam slao razglednice na svoju vršačku
adresu u Sremskoj ulici (pisao samom sebi „Dragi Dragi...“). Čuvam ih
kao dokument i nepobitan dokaz, nesumnjiv, da sam bio u gradovima
iz kojih sam slao anzihtskarte.
D
ragi Bugarčić (1948) rođen je u Vršcu u Čukur
mali u Ulici Stefana Nemanje broj 60. Objavio je dvanaest romana (prvi Sparina 1970. i najnoviji Gatalica
2013) i dve knjige pripovedaka, Semenkare, 1970. i
Grob Džonija Vajsmilera, 2003. Prve dve pesme Novembar i Bez naslova izdao je u pančevačkim novinama „Pančevac“ 1964, znači pre pedeset godina.
Pisac živi u Vršcu. Dugo je stanovao u Beogradu.
Pitamo ga kako se oseća u godini kada Evropa svečarski i tugujući, preispitujući istoriju i svoju turbulentnu prošlost, obeležava sto godina od tragičnog,
da li sarajevskog, početka Velikog rata, Prvog svetskog. O čemu razmišlja posle višedecenijskog pisanja
i pola veka po štampanju njegovih pesama, pr vih
književnih dela, literarnog početka šesnaestogodišnjaka u Pančevu?
Dragi Bugarčić: Bili su to pre pesmuljci nego prave
pesme, neka vrsta ranih radova, probni tekstovi,
mali otvor, uski prolaz, rupa u slojeviti književni
svet ispresecan podzemnim hodnicima i pećinama.
Mali-veliki opit. Spisateljstvo jeste svojevrsna, retka
vrsta ropstva, robovanja pisanju, potpuna predanost romanu, priči, pesmi. Piščev život oblikuje literarno delo kao što ono, kasnije, preoblikuje njegov životopis: ne kako je živeo nego šta je napisao.
Doduše mnogo je književnika čiji je životni put
mnogo zanimljiviji, sadržajniji no njihovo s mukom
kreirano umetničko delo. Biografije mnogih stvaralaca su drugima mnogo zanimljivije no njihova
ostvarenja. Pisao sam i onda kada sam mrzeo taj
čin i pri samoj pomisli da pišem priču padao u iskušenje da se uvučem u postelju, spavam i možda
sanjam umesto što ispisujem reči koje će neko,
potom, da čita. Postoji i rizik da ostanem jedini
čitalac tog dela.
nuju ili životare marginalci, senke od ljudi, Roševljani, koji kada su na okupu neodoljivo, pa i sa
malom dozom palanačkog šarma, podsećaju na
životinjsko krdo, čopor. Roševo – ogranak životinjskog carstva, farma svinja. Bilo bi alter ego da je
Vršac lepa varoš živo biće, bar u nekim svojim živim
koordinatama ličnost. Ono jeste Paravršac kao što
je nekada, vekovima ranije, pod Kulom osnovan
Podvršac, mesto pod vrhom, a kasnije, kada su se
Roševljani ili Podvrščani opismenili i počeli zanosno da stvaraju književna dela, od stihova varoš.
U telu, obličju, formi Roševa Verešec za mladoga
pisca jeste najstvarniji, upečatljiv i jedini. Samo je
on telesan, isceđen iz onoga što malograđani, filosofi palanke koji svuda guraju masne zatupljene
prste, nazivaju gradom, centrom sveta, tvrđavom
života i morala, gradićem budućnosti.
Centralna mesta u Roševu su kafana i cirkus, jezgra
palanke, nukleusi provincije po kojoj ravnopravno
šetaju ljudi i senke, okruženi kuda god da krenu
jarugama, barama, kaljugama, močvarom i rečicom Mesić što protiče ispod trinaest mostova,
simbola R. i V. Lažni zastavnik Zaharije Kuzmanović, fijakerista Kupičarski i glumac Dragi Petković,
sudbonosna presuditeljska trojka, glavne su poluge, pa na svoj način dele pravdu u varošici koja
kao da ima samo jedan sokak. Pridružuje im se i
četvr ti simbol snage, moćni gubitnik, ulični prodavac novina Mita Bednik. Velika četvorka, kao u
pravoj, nesumnjivoj stvarnosti. Ratna psihologija
hara varošicom, širi se poput kuge njome, stroga
vojna disciplina u koju niko ne sme da posumnja
uređuje odnose među žiteljima osovine cirkusmehana. Ne zna se šta je bliže ljudskom srcu, vojna uniforma ili kelnerska bluza.
• U svojim pr vim pričama (knjiga pripovedaka Semenkare, 1970) i romanima Vršac o kojem se govori, piše, i koji je središte radnje nazivate Roševom,
rošavim gradom, ili izrovašenim, bubuljičavim licem
varošice sa malim kraterima i velikim rupama na
koži dimenzija grobnica, po kojem žitelji lutaju, vrludaju, hodaju ulicama, smlaćeni, pa se stiče utisak
da ne znaju ni gde se nalaze, ni odakle su došli ako
nisu starosedeoci. Nisu sigurni kako se zovu: da li su
to zaista njihova imena ili im ih je neko nadenuo,
prilepio, nalaze li se u svojim pravim domovima ili
ih je neko u te kuće, kao u bolnice za umobolne, uselio, smestio u slepe sobe i tesna dvorišta male varoši-lavirinta iz kojeg nema izlaza. Iz Roševa se ne može pobeći. Ide se iz ulice u ulicu, od fudbalskog do
teniskog igrališta, i hipodroma. A stiže se, uvek, do
lepog ništa.
• U prve dve vaše knjige glavne ličnosti su stari ljudi
koje predvodi tobožnji podoficir Zaharije Kuzmanović, a u trećoj, romanu „Pusti puže rogove“, objavljenom 1974, radnju nose mladi, ne žni pobunjenici
koji se, kao ni stariji u ranijim delima, ne mire sa tragičnom bezdušnom filosofijom palanke, nazvane
Roševo, što proždire sve što liči na nezavisnu misao
ili slobodno kretanje. O svemu se pita ustaljeni neumoljivi, na prvi pogled nepotkupljivi, režim čija je reč
odlučujuća. On presuđuje. Mladim pobunjenicima,
nezrelim marginalcima, preostaje periferija grada,
slobodna rečica Mesić, nenaseljeni obronci Roševskog brega gde, pod Kulom, sebi daju oduška, kao
i populističke proslave (Grožđebal) kada zapadaju
u kriminal, i odlaze iz provincijske selendre, kako
kazuje jedan od antijunaka, da se jednog dana vrate sa novim identitetom za kojim su u R. uzaludno
tragali.
Dragi Bugarčić: Roševo je alternativna banatska
varoš, ravničarsko panonsko naselje u kojem sta-
Dragi Bugarčić: Sveta Kopriva i njegovi pajtaši,
vršnjaci sa kojima krstari po gradu u potrazi za
38
I kada putuju iz Roševa ostaju u njemu jer ne mogu događaje iz prošlosti, i one nemile, da izbrišu
mada se naprežu da se iskobeljaju iz tog ružnog i
odvratnog sna sa periferije sklada i lepote. Ne mogu da prekorače malograđansku, malovarošku
granicu kao ni pripadnici prethodnih generacija
što su uzaludno pokušavali da svoja nepisana pravila slobodnog življenja, i razmišljanja, i pevanja
nametnu okrutnoj, sitničarskoj palanačkoj sredini.
Njena filosofija je besmrtna, neuništiva, jer su za
nju prilepljeni, u njenu mrežu paukovoj svilenoj
nalik uhvaćeni Roševljani časom rođenja. Svi putevi su im zacrtani na tom primitivnom, bolje reći
pr vobitnom GPS-u. Do pojave personalnih računara, a sada su te putanje i krive šematizovane.
39
Dragi Bugarčić: Evropski gradovi, pre svega Beč,
i danas jesu odredište novih, dolazećih generacija,
kao što je nekada zapadna Evropa bila ciljna adresa mladih koji su izgubili nadu u Jugoslaviji, ne
samo u malome Vršcu, literarnom Roševu, o čemu
sam pisao, pa i često putovao. Gde sam se zatekao, tu su bili i moji likovi, omiljeni i ne baš razboriti junaci i pustolovi, zahvaljujući hemijskim olovkama ili naliv-peru, meni dragom mont blanc od
kojeg se na putovanjima nisam odvajao, i pregršti
listova bankposta, osamdesetgramskog papira,
po kojima sam ispisivao, sitnim krivim plavim rukopisom, svoja buduća sećanja. Gradovi su počeli da ulaze u moju prozu kada bih neko vreme živeo u njima tražeći sličnosti, i razlike, između njih
i rodnog Vršca. Podudarnosti je uvek bilo malo.
Pisao sam o pobuni beogradskih maturanata i svršnim srednjoškolcima u drugim našim gradovima
hiljadu devetsto devedeset četvr te godine. Ali,
bunt mladih na vožda S.M. i njegovu prevejanu,
prepodobnu kamarilu to nije uticalo i nije ih zaustavilo u užasnom naumu, čije posledice i danas
osećamo svi, ne samo bivši maturanti iz one godine i ovogodišnji. Umetniku preostaje samo da
to oslika, iznese svoj stav, udene, utka poruku između redova, postavi dijagnozu duhovnog i duhovitog veštaka, i ne hvata se u krug, kolo sa tim
uništiteljima, okorelim luf tiguzima, šarlatanima,
raznosačima opasnog virusa, nosačima boca sa
zatvorenim zlim dusima. Kada im zatreba, skinu
/
Dragi Bugarčić: U srpskoj knjževnosti u devetnaestom i prošlom veku mnogo se pisalo angažovano,
predano o ratnim strahotama, besmislenim zverskim razaranjima i prljavim kvarnim igrama, tobože
patriotskim i pokroviteljskim, dušebrižničkim, alavih političara sa ovih prostora. Naročito je genijalni, i duhoviti, Radoje Domanović isklesao te likove
i tipove zalepio za papir, zatvorio ih u knjige kad
nije mogao da ih smesti u tamnice, te graktave pojave, gramzive poluljude. U umetničkim delima oni
ne deluju tako opasno kao u stvarnosti koju su,
vešci premazani svim farbama i mastima, u stanju
da izmisle pa nesrećnom i naivnom puku rat predoče kao jedino rešenje, zbilju koja nema alternativu. I pričaju istu priču, vrte se u krugu.
N OVA M I SAO
• Radnja vaših romana i pripovedaka ne odigrava se
samo u banatskom Vršcu, Roševu... Likovi izlaze iz
okvira provincijske sredine, iz prašnjavih sokaka ravničarskog V. Putuju u Evropu da bi se u njoj skrasili,
svili novo gnezdo? Našli drugo prebivalište?
• U nekim svojim prozama pisali ste angažovano o
našoj bolnoj stvarnosti, kao u pripovetkama „Sve će
to narod pozlatiti“ po Lazi Lazareviću i „Vođa“ po
uzoru na priču Radoja Domanovića. Ili u prozi „Voz“
kada usred jugoslovenskog ratnog vihora naš zemljak beži vozom, što dalje od ukletog građanskog
rata a ne zna gde će stići i možda će se vratiti, pogrešnom kompozicijom ili istim kolosekom, u zapaljeno
Sarajevo odakle se s velikom mukom bio iskobeljao
i jedva izvukao živu glavu.
/
pustolovinama i izazovima, ili možda samo žele
da sretnu Don Kihota dvadesetog stoleća, ne znaju na čemu su. Ne znaju gde su. Šta odista hoće.
A nalaze se samo u jednom izmišljenom i napisanom romanu koji tako malo liči na zbilju. On namerava da iskorači iz nje ili zađe iza. Nije joj ni
senka, njoj upornoj, čvrstoj. Leti Koprivino (inače
Vršac je mali raj za divlju biljku koprivu) društvance menja dan za noć, stvarnost preobražavaju u
iluziju. U potrazi su za svojim identitetom i kada
su zajedno pomalo liče na sebe. Kada su osamljeni svako od njih sumnja u sebe, i pita se da li postoji ili sniva ili njega neko drugi sanja.
Roman „Pusti puže rogove“ sam pisao u jednom
dahu, kao da se istovremeno nalazim u Roševu,
Beču i drugim evropskim gradovima u koje su se
otisnuli moji vršnjaci, utonuli u svetlosti velegrada
i odatle, poluslepi i raspamećeni, slali su razglednice kao dokaz da su tamo, živi i zdravi, sa melanholičnim sećanjem na rodnu varoš. Imao sam utisak, tada sam puštao bradu, da sam utamničen u
knjizi i jedini način da izađem iz toga zatvora, bio
je da završim rukopis čiji sam jedan deo pisao u
Švebiš Gmindu, Vijeni, Temišvaru, u vozu BeogradZagreb. Bio sam sasvim druga osoba kada sam
manuskript na listovima uguranim u dve fascikle,
odneo u beogradsku „Prosvetu” i predao ga Mili,
sekretarici redakcije, ja mladi bradati romanopisac. Bilo je to i malo komično, jer sam na sebi imao
američku vojnu jaknu, vetrovku za šest maraka
kupljenu u Nemačkoj leta 1972. za koju je prodavac u američkom magacinu tvrdio da je bila i u
Vijetnamu. Ne znam gde je ona sada. A rukopis se
pretvorio u knjigu cr venih korica. Još je tamo. Da
su knjige deca, ova bi bila moja miljenica.
Na pr vom mestu je Beč. Naslov jednog romana
glasi „Zaharije u Beču” (1975). Raspreda o avanturama lutalice Zaharija Kuzmanovića koga ne drži
mesto i ne može da se skrasi u jednom gradu. Stalno
se seli. Iz Roševa dolazi u Beč. Pisao sam i o, po veličini približnom Vršcu, nemačkom Švebiš Gmindu
u Baden Vir tembergu (romani „Gost“, „Roman o
romanu“) gde su mnogi Jugosloveni šezdesetih i
sedamdesetih godina prošlog veka našli stanište
i uhleblje. Tri su glavna grada, prestonice moje proze: Vršac, Beč, Švebiš Gmind. Iz Austrije i Nemačke
godinama sam slao razglednice na svoju vršačku
adresu u Sremskoj ulici (pisao samom sebi „Dragi
Dragi...“). Čuvam ih kao dokument i nepobitan dokaz, nesumnjiv, da sam bio u gradovima iz kojih
sam slao anzihtskarte.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Dani berbe grožđa, popularni i populistički Grožđebal sa karnevalom, glavni je događaj u varoši,
ne samo turistički i filosofski, oko kojeg se sve, kao
oko kristalne kugle, vrti i meša, vibrira u tome vinskom kotlu. Kao što se u sumraku na plamenu ruskog uvoznog, ili iz banatskih iz vora dopremljenog, plavičastog gasa na gvozdene viljuške nabijene peku debele masne kobasice sa kojih curka i
po zemlji kaplje mast. Cvrči kao živa. Pušta zvuke
poput note. Vršački opit, ili ogledalo vrštansko,
podvršačko, zaostatak davnašnjeg Podvršca o kojem se malo pisalo.
čep sa grlića flaše. Oni najviše vole aforizme koji ih
veličaju. Obožavaju aforističare, jer ako ovi o njima
ne pišu, znači da ne postoje, da su skinuti sa scene.
Nisam siguran da se raduju crtaču Corax-u, njegovim dubokoumnim i razigranim karikaturama. Da
ga nema, trebalo bi ga izmisliti.
beskrajni krug. Ringišpil. Kao u ranom detinjstvu
iz kojeg se nikada ne iskoračuje, osim prividno punoletstvom. Događaji iz detinjstva se ne zaboravljaju u umetničkim delima možda zato što stvaralac, veliko dete, nikada ne odraste. Pa ni oni
koje izmišlja.
• A junak iz priče „Voz“?
Ponekad treba zamisliti razgovor sa ljudima, pa i
životinjama, o kojima pišete. Ne samo da biste
shvatili njih i učinili ih uverljivima, nego da bi prokljuvili i sebe, našli svoje mesto u romanu, u pripoveci. Ako pišete. Ili u slici ako slikate, ili u skulpturi ako vajate, ili u... A mnogi moji vršnjaci i prijatelji otišli su „trbuhom za kruhom“ na Zapad i
uzeli državljanstvo zemalja u kojima stanuju i rade,
pa je to razlog više da pišem o „gostima“. Kao da
se deo moga mladićstva odselio tamo, mislim.
Dragi Bugarčić: Volim vozove. Rado njima putujem jer, i dok je u pokretnom vozu, putnik može
da se kreće, prelazi iz vagona u vagon. Može da
hoda kao da korača po uzdrhtaloj zemlji. U pomenutoj pripoveci glavni junak koji liči na nevažnog
epizodistu pomišlja „Vozovi mogu biti svirepi kao
i ljudi“. Putuje u Nemačku, u Štutgart i čini mu se,
i oseća, da su sa njim u kupeu osim ženetine komadini sapuna nalik, i aveti, zlovolja. Strepi da se
kompozicija ne kreće unazad u S. Ne zna gde se
nalazi. Možda samo smišlja priču za jedan beogradski nedeljnik kao što čini nadobudni autor,
sveznadar koji ga je izmislio i smestio u voz Beograd – Štutgart što je krenuo sa sedmog koloseka,
ne neba.
• U romanu „Gost“ (1979) pisali ste o našim građanima na privremenom radu u Nemačkoj, od državljana te zemlje popularno, podsmešljivo nazvanim
„gastarbajterima“, radnicima gostima. Očigledno je
da su Vas zanimali naši gastarbajteri, njihovi životi i
sudbina u koju je, bar prema Vašem pisanju, ironija
umešala svoje prste.
• Na više od deset tabaka napisali ste jednu rečenicu
pretočenu u roman „Lavirint“ (Beograd, 1975). Kako
je tekao sam proces pisanja tog dela? Njime promiču
poznate ličnosti, pisci s kraja prošlog stoleća: Živojin
Pavlović, Milorad Pavić, Moma Dimić, Vladimir Stojšin, Petar Cvetković, Tokin... Šta su vam ti ljudi značili i otkud oni u vašem delu?
Dragi Bugarčić: Namučio sam se dok sam ga pisao. Cedio sam tu jednu dugu, predugu rečenicu
i krojio je, šio, pazio da ritam radnje ne padne, da
se ne smrsi. Ispisao sam stranice o zatvorskom
eksperimentu, o grupi Vrščana kojima sam pozajmio imena poznatih pisaca da bi se lakše pamtila
– moj odnos prema tim piscima od kojih su neki
upokojeni nije time bio promenjen – i koji su u tom
psihološkom ogledu bili podeljeni na zatvorenike
i čuvare, pa su se ovi drugi toliko uživeli u svoje
važne mada tobožnje uloge da su bili previše svirepi pa je opit morao biti prekinut. Sada imamo po
inostranim i našim televizijama rijaliti predstave,
stvarne surove igre u kojima učesnici lako gube
živce. I zdravlje.
U „Lavirintu“ sam upotrebio imena naših poznatih
pisaca i da bih tu samo psihološku i literarnu igru
začinio „solju“ spisatelja od kojih se svaki u svome
književnom delu poigrao stvarnošću, i preokrenuo je. Naročito Pavić. Jedino se zbog korišćenja
njegovog imena malo naljutio Živojin Pavlović, ali
je na koncu sve prihvatio kao umetničku šalu. Slanu.
Roman jeste moje učešće u pomenutim televizijskim gladijatorskim igrama, neka vrsta njihovog
manifesta. Cinik bi rekao „mašina za mlevenje ljudskog mesa“. Malo ko se ne bi složio sa njim.
• Mladi pisci se na početku umetničkog života obično
povezuju u grupe, generacijske ili poetičke, pa čak
donose i manifeste svoje male organizacije da bi se
nametnule javnosti, čitalištu. Tako tragaju za čitaocima kojima saopštavaju svoje zajedničke stavove,
ukupno mišljenje, zajednički imenitelj svoga grupnog umetničkog delanja. Osnivaju časopise, štampaju zajedničke plakete, programe, zbornike, objavljuju grupne tekstove u separatima novina, kao
Dragi Bugarčić: Ironija, njeni tvrdi neumoljivi i
ponekad letargični elementi, prožimaju sva moja
književna dela i delca. Ona, na ivici sarkazma, jeste
sveprisutna u prozi i literarnu situaciju, dok obamire u svakidašnjoj predvidivoj kolotečini romana,
oživljava, vraća u dinamičan strastan život, mada
je osmeh njenog veličanstva ironije kiseo, otužan
kao na ofarbanim sjajnim šarenim licima cirkuskih
klovnova. Povraća u izvitoperenu stvarnost. Svaki
čovek ipak teži da zađe sa druge strane života i da
bude tragikomična jedinka, drugačija, drukša od
one kakvu vide njegovi radoznali, znatiželjni savremenici kao da su pisci i živopisci. Veliki je izazov, ogromno iskušenje da sazna kakvom bi je, da
se zatekne u njihovom vremenu, gledali budući
ljudi, neumitno, bez lažne milosti.
Paralelna je radnja u „Gostu“: danonoćno putovanje vozom i prizori, događaji u Švebiš Gmindu.
Naši gastarbajteri, i kada su stigli na svoje konačište, još uvek su na putu, u vozu, autobusu, kolima,
kasnije avionu. Oni još, u mislima i snovima, nisu
došli u švapski Gmind (i u Austriji postoji gradić
imenom Gmind), dosegli krajnji cilj, jer njihovo življenje, veselo i mukotrpno u stranoj zemlji, jeste
40
Čitanjem mnogih pisaca lako može da se otkrije
koje su druge spisatelje čitali, predano, i ušli im
pod staru proverenu kožu. Smatram da pisac treba da piše kao da ispisuje pr vu i jedinu knjigu u
ljudskoj kulturi. Umetnički uzori služe samo za vežbu, ne za stvaranje. Bolje je napisati lošu, neskladnu pesmu, besmislenu, nego biti ostvareni
gordi epigon sa prividno savršenim pesmuljkom
prekopiranim od drugog poete. Ništa nije dosadnije od „učenih“ i prenaučenih književnika koji
veštije čitaju no što pišu, umešno i u zanosu ponavljaju odavno poznato, pokazuju tuđe umeće,
veštinu drugoga.
Ne podnosim svrstavanje u grupe, generacije, novopokrete itd., jer tada se od osnovane zajednice
zavisi. A vaša poetika je samo vaša, i ničija.
• U vašim prozama pojavljuju se mnogi gradovi, kao
centralni ili periferni, u kojima žive ljudi o kojima pišete. Ipak središnji je Vršac (Roševo), varoš za koju ste
mnogostruko vezani. Da je živo biće sa njim ne biste
samo razgovarali, ili se svađali, nego biste sa njim i
živeli, spavali, spojili.
41
• Pisali ste o Milu Doru (Milutin Doroslovac), Srbinu
rođenom u Budimpešti, školovanom u Beogradu a
nastanjenom i preminulom u Beču, austrijskom piscu
koji je pesme pisao na srpskom, a potom romane,
pripovetke, eseje na nemačkom jeziku. Prevodio je
na oba.
Dragi Bugarčić: Za života Lute, Milutin od milja,
kuća u bečkoj Pfajlgase 32 u kojoj je živeo, bila je
najbolja adresa piscima iz bivše Jugoslavije kojima
je pomagao i gostio u kafani Hummel (Bumbar)
u Jozefštatu. Moj „Roman o Milu Doru“ (2002) je
okupio njegove prijatelje koji su pisali o njemu, od
Bogdana Bogdanovića do Andreja Ivanjija, i sa kojima je krstario po osmom becirku.
Knjiga njegovih eseja, jedina neprevedena na srpski, godinama čeka prevod na njegov maternji
jezik. Traži se, oglašavam ovom prilikom, izdavač
da Dorove eseje objavi na srpskom kao skromni
znak zahvalnosti, mali spomenik velikom piscu i
plemenitom čoveku.
• Postoji li tema za kojom žalite, odnosno o kojoj niste pisali? Nešto što ste propustili i o čemu biste već
sutra počeli da pišete roman ili pripovetku, možda
esej. Ono što vašem delu, još nedovršenom, nedostaje...
• Dve hiljade šeste objavili ste roman „Sporedna ulica“ a prošle godine roman „Gatalica“ o sudbini Donaušvaba u Vršcu i Vojvodini 1944. i kasnijih godina.
U svom dnevniku objavljenom u listu „Danas” naveli
ste da pišete treći roman, „Slepi spomenik“, o tome.
Romani govore o logorima i stradanjima u njima. O
ljudskoj golgoti. Šta vas je navelo da o tome pišete?
Dragi Bugarčić: Preseljenje moje porodice iz Čukur male u nekadašnji nemački, južni deo varoši
kada sam imao pet godina. Višedecenijsko ćutanje, nepisana stroga zabrana da se govori, ni slučajno piše, o odmazdi partizanskih vlasti nad stanovnicima Drajlaufergase u kojoj je ubijen oficir
Crvene armije. I decenijsko sprečavanje da se ubijenima oda pošta i civilizacijski podigne spomenkrst na vršačkom lokalitetu Šinteraj gde su nesrećni ljudi potajno, kao i stotine građana Kraljevine
Jugoslavije, pokopani u masovnim grobnicama
obeleženim samo koprivom kroz čije se žeženo
lišće vidi Kula nad Vršcem. Godinama sam na putu u osnovnu školu i gimnaziju prolazio ulicom
novo na zva nom po He roju Pin kiju na pu tu u
osnovnu školu i gimnaziju pored kuća čiji su mrtvi
stanari na Šinteraju. A kao petnaestogodišnjak,
neobavešten, gledao sam divlje bilje Šinteraja sa
malog mosta na Begejskom kanalu i pisao pesme.
Odrastao sam, postao slobodan čovek i na temu
napisao dva romana, pišem treći – to je trilogija
Šinteraj.
Razočarali su me pisci, „kolege“, koji su mi zamerili, prebacili što pišem o stradanju banatskih Nemaca. Oni nisu spisatelji, po meni, čak ni žbiri.
Zalutali su u ono što se lepo zove umetnost, književnost. Kite se njome. Nisu shvatili, u kavezu,
da je romanopisac slobodan. Nemam više šta da
kažem. n
/
Vršac za umetnike u njemu rođene jeste obrazac
sveta, naše države, orijentir u smutnim vremenima. A ipak vršačka građanska filosofija je ista kao
filosofije drugih palanki. Ista su pravila. Nedopustivo je izaći iz kolotečine, zacrtanog gliba, iz dubokih tragova, brazdi što su zaorale prošle generacije malovarošana. Ono što ostali smatraju neprikosnovenim zakonima koji se ne dovo de u
sumnju, pisac kaže da su sumnjiva nepravila, parazakoni, iskrivljenost, lakomost, izopačenost. I
pored svega volim V.
N OVA M I SAO
Dragi Bugarčić: Društveni život je za mene, kada
sam počeo da pišem pesme, postao suvišna kategorija, nepotreban balast u mome životu posvećenom, ma kako to banalno i providno zvučalo,
umetnosti. On je suvišak. Kao i svako grupno delovanje u oblasti pisanja. Umetnost stvara, izmišlja, pojedinac, ne grupa. Ne piše roman cela generacija nego jedinka koja samim činom pisanja
istupa iz nje. Pisac je sam. Ne pripada grupnom
pokretu, nije deo čopora, krda, jata, skupa. On je
usamljen, nalazi se po strani i iz te perspek tive,
prikrajka, vidi svet, gleda. Pokušava da promeni
svet, ili ga prikaže drugačijim no što jeste u očima
velike većine. Književna pravila pišu tumači njeni,
teoretičari i istoričari književnosti. Oni su posebna
vrsta čitalaca. Nisu umetnici. O svemu odlučujuju,
njihov tihi kašalj je upozoravajući, a glasan opasan
po život književnog dela.
U gradu ima mnogo umešnih kartografa. Obožavaju da budu na više vodećih pozicija u tzv. centrima moći, da sisaju više od dve sise. Moguće je
da ću pisati o tim sisarima kojima je previše stalo
do V. Za njih je on samo odraz sveta, ništa više.
/
mala masa nastupaju na literarnim večerima. Gde
je tu vaše mesto? Vaše mišljenje?
Dragi Bugarčić: Poduži esej o živom Dunavu. Propustio sam roman-esej o velikoj reci koja tokom
povezuje pola Evrope, njene varoši i žitelje. Očarala je mnoge umetnike i pisce. O njoj su pisali kao
da se kupaju na dunavskim plažama, plove njome
ili se u njenoj vodi, uplašeni, dave, i nestaju. Čarobna, rajska reka u koju se pod Kalemegdanom uliva
trideset šesta zemaljska, Sava. U romanu „Strah”
pisao sam o Dunavskom kanalu u Beču – Zaharije
Kuzmanović je sanjao da su ga u njemu, kod Keja
Franca Jozefa, mučili i davili Vrščani, otac i sin Lopatašev. To nije dovoljno. A kao dečak imao sam
psa, dodža, Dunava sa kojim sam se fotografisao.
On i ovih godina zađe u moj san i isplaženog jezika
dahće u zadnjem dvorištu stare kuće u Nemačkom
kraju. U nekim prozama pominjem Dunav stanicu
u koju vozom stižu putnici iz Banata. Dunav. Pisaću
o njegovom velikom gospodstvu.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Dragi Bugarčić: Dobra metafora mada mislim da
je V (tako u svom krugu pesama piše Vasko Popa)
živo biće, s pameću čoveka i nemuštim jezikom
životinje. Sve ono što se u njemu lokalno zbiva, na
globalnom planu se isto odvija, ono u V u umanjenoj razmeri kao na geografskim kartama. Dešava se i u Srbiji. Planeta, možda i kosmos, V je za
sebe, svoje žitelje i namernike što u njega svrate
bar na jedan dan. Bar sam tako napisao na jednom
mestu, možda ispisao na zidu u svome dvorištu, i
u to verujem.
Arheologija igre
U potrazi za decom
praistorije
Piše: Lidija Balj
U muzejskim zbirkama širom našeg regiona čuvaju se minijaturni predmeti
umanjene kopije predmeta koje su korišćene u svakodnevnoj upotrebi,
među njima ima i figura životinja kao što su goveče, medved, sova, žaba,
pas, figurica ljudi, ali i minijaturnih kopija kultnih predmeta – poput
žrtvenika, kultnih stolova i figurina. Ovi nalazi su dugo predstavljali jednu
od zagonetki prošlosti
U
muzejskim zbirkama širom našeg regiona
čuvaju se minijaturni predmeti napravljeni od keramike koji potiču iz praistorijskog perioda. U pitanju su umanjene kopije predmeta koje su korišćene u svakodnevnoj upotrebi, a najbrojnje su
male posude koje verno oponašaju kuhinjsko
posuđe. Osim posudica, među njima ima i figura
/ foto: Maja Vukelić Pavkov /
životinja kao što su goveče, medved, sova, žaba i
pas. Tu su još i figurice ljudi, ali i minijaturne kopije kultnih predmeta – poput žr tvenika, kultnih
stolova i figurina. Ovi nalazi su dugo predstavljali
jednu od zagonetki prošlosti, pa su u stručnoj arheološkoj literaturi najčešće označavani kao predmeti nepoznate namene.
Posebno interesantna kolekcija ovih predmeta
čuva se u Muzeju Vojvodine. Sakupljeni su tokom
arheoloških istraživanja na raznim nalazištima ali
najbrojnije i najraznovrsnije potiču sa dva lokaliteta – Gomolave u blizini Rume i Feudvara kod
Mošorina. Ove minijature pripadaju različitim periodima praistorije a njihova starost se procenjuje
na razdoblje od 2.000 do 7.000 godina.
U većini slučajeva, minijaturni predmeti već na prvi pogled izgledaju kao dečije igračke. I među mojim kolegama je bilo onih koji su ih tako interpretirali, a najznačajniji zastupnici ove teze bili su Dubravka Balen-Letunić, Ante Rendić Miočević i Predrag Medović. Međutim, njihovo tumačenje nikada
nije u potpunosti prihvaćeno. U pokušaju da pronađem dokaze koji govore u prilog ovoj tezi, svoj
istraživački proces sam usmerila ka etnologiji i pedagogiji, naukama u okviru kojih se pojam i značaj
dečijih igračaka veoma ozbiljno proučava.
Verovatno najsveobuhvatnije objašnjenje o značaju igre dao je naš čuveni profesor sa odseka za
pedagogiju Emil Kamenov. On smatra da za razliku od svakodnevnog života u kojem su deca najčešće ograničena u svojim aktivnostima, u igri ona
postaju glavni ak teri zbivanja. Tada dete dobija
priliku da samostalno odlučuje, gospodari situacijom koju razume, putem svojih uloga i kreacija
postaje ravno odraslima. Igra tako biva prevazilaženje sopstvenih mogućnosti i jedini autentični
prostor u kojem ono oseća punu vrednost i razloge svoga prisustva u svetu koji ga okružuje.
/ foto: Milica Đukić /
42
Tako igračke, kao materijalni činioci igre, bivaju
posrednici između društvenog i ličnog iskustva.
One su posrednici između stvarnosti i ideja koje
pomažu detetu da akciju pretvara u mišljenje i misao u organizovanu ak tivnost, delujući na realnom, konkretnom, ali i zamišljenom, simboličkom
planu koji se pr vi put javlja u njegovoj igri. Kako
je svet koji dete okružuje suviše složen i raznovrstan, potrebne su mu igračke koje će mu omogućiti da bolje shvati stvarnost oko sebe i ovlada
njome, sazreva emocionalno i pronalazi svoje mesto u društvu.
nja mogu pomoći u odgonetanju misterije minijaturnih keramičkih posuda i figurica?
Postavlja se pitanje da li su igračke mogle imati
ovakvu ulogu u dalekoj prošlosti, i da li su u praistorijsko vreme, dakle pre 7.000 godina, ljudi pravili igračke od keramike svojoj deci ili ih ohrabrivali da ih sami prave. Koliko mi danas uopšte znamo o životu ljudi u to vreme i koliko nam ta sazna-
Najbogatije nalazište vinčanske kulture u Vojvodini nalazi se na lokalitetu Gomolava u selu Hrtkovci. Njeni pripadnici su generacijama živeli na
ovom mestu, a bavili su se zemljoradnjom i stočarstvom. Da su ovladali i proiz vodnjom bakra
svedoči jedinstven nalaz narukvice pronađene u
Za izgradnju staništa Vinčanci su koristili materijal
iz najbliže okoline – dr vo, pruće i glinu. Kuće su
imale pravougaonu osnovu sa dve do tri prostorije, a njihove dimenzije su iznosile i do 15 x 8 metara. Noseći stubovi bile su velike drvene grede, a
zidovi su građeni od upletenog granja oblepljenog slojem gline pomešane sa isitnjenom plevom.
Podovi su bili izolovani dr venim oblicama preko
kojih se nanosio sloj iste smese. Sve površine u
kući bile su pažljivo ravnane i glačane. U kućama
su se nalazile peći za grejanje i pripremanje hrane,
a bile su dovoljno prostrane da se u toku hladnih
zimskih dana u njima mogao odvijati svakodnevni život. Ovakav način gradnje zadržao se do kraja 19 veka, a i brojni salaši opstali do današnjih
Postavlja se pitanje da li su u praistorijsko
vreme, dakle pre 7.000 godina, ljudi pravili
igračke od keramike svojoj deci ili ih
ohrabrivali da ih sami prave. Koliko mi danas
uopšte znamo o životu ljudi u to vreme
i koliko nam ta saznanja mogu pomoći
u odgonetanju misterije minijaturnih
keramičkih posuda i figurica?
/ foto: Maja Vukelić Pavkov /
/ foto: Aleksandar Kamasi /
43
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
S druge strane, etnološka istraživanja potvrđuju
da imitiranje života odraslih predstavlja univerzalnu dečiju igru, i da ona počinje u najranijem dobu.
U većini, ako ne i u svim društvima, deca se igraju
tako što imitiraju očeve i majke. Ona se igraju, ili
sa sasvim vešto izrađenim igračkama koje predstavljaju kuće, nameštaj, kuhinjsku opremu, bebe
i ostale članove porodice, ili improvizuju sa onim
što im se nađe pri ruci – kutijama, štapovima i raznim drugim materijalima. Struk tura igre leži u
imitiranju aktivnosti odraslih, dakle, sadržaj i način
igre variraju u zavisnosti od kulture, odnosno od
okruženja u kojem se odvijaju.
Kao primer ću navesti vinčansku kulturu, jer je ona
naša najveća i najbolje istražena praistorijska kultura, a iz ovog perioda potiče i veliki broj minijaturnih predmeta. Ona je ostavila tragana širokom
prostoru, pa se osim na teritoriji Srbije, rasprostirala i na delu današnje Bugarske, Rumunije, Mađarske, Hr vatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Vremenski, ona obuhvata raspon od 5.300 do
4.500 godina stare ere. Njen najznačajniji centar
nalazio se u Vinči, na 14 km od Beograda. Ovde
su, između ostalog, pronađeni dokazi i o veoma
razvijenoj razmeni dobara, jer se ispostavilo da su
Vinčanci nabavljali vredne sirovine iz udaljenih
krajeva. Tako je opsidijan, crno staklo vulkanskog
porekla, dopremano sa nalazišta u Karpatima u
današnjoj Slovačkoj, a korišćen je kao sirovina za
izradu sečiva izuzetne oštrine. I nakit od morskih
školjki nabavljan je na dalekim obalama Mediterana, dok su Vinčanci verovatno razmenjivali
cinabarit, koji je služio za dobijanje dragocenog
cr venog okera za bojenje tkanina i keramike. Uz
razmenu sirovina razmenjivana su i iskustva, znanja i ideje.
jednom grobu. Istraživanje na ovom nalazištu pružilo je i zanimljive podatke o izgledu naselja i gradnji kuća u vreme pre 6.000 godina.
/ foto: Milica Đukić /
nosilaca sigurna sam da će dalja istraživanja pružiti još mnogo fascinantnih podataka o njima.
Uzimajući u obzir sve navedene podatke o životu
u doba ove neolitske kulture, smatrala sam sasvim
mogućim da su se najmlađi članovi ove zajednice
igrali sa igračkama od keramike. Upravo zbog izuzetno bogate grnčarske produkcije činilo se sasvim prirodnim da su se deca mogla igrati glinom
i da su sama pravila neke od ovih igračaka. Među
minijaturnim predmetima ima veoma dobro napravljenih predmeta ali su ipak najbrojnije one
nevešto izrađene. Meni su za proučavanje najinteresantnije one neprepoznatljivog oblika, jer
upravo one svedoče o velikoj ljubavi i podstreku
koji su odrasli pružali najmlađima. One su dokaz
da su i najneveštije izrađeni dečiji radovi ispečeni
u grnčarskim pećima, zahvaljujući čemu su sačuvani sve do današnjih dana. Smatram ih neprocenljivim svedocima prošlosti.
Međutim, moje tumačenjene bilo je u manjini pa
su minijaturni predmeti i dalje ostajali u domenu
nalaza nepoznate namene. Proučavajući na desetine primeraka iz različitih perioda praistorije, primetila sam da se na mnogima nalaze tragovi prstiju nastali prilikom njihove izrade. Na nekima su
ostali sačuvani i otisci papilarnih linija, što nam
pruža sasvim nove mogućnosti za istraživanje. Naime, ustanovljeno je da se crteži papilarnih linija
formiraju do sedmog meseca natalnog raz voja,
dok je dete još u utrobi majke, i posle toga se u
toku života više ne menjaju. Rastom deteta, a time
i samih prstiju, crtež papilarnih linija postaje veći,
odnosno međupapilarni prostor se širi. Zbog toga
sam se nadala da bi analiza papilarnih linija mogla
pružiti preciznije podatke o starosti osobe koja je
predmet napravila. Pošto ovakva analiza zahteva
dugogodišnje iskustvo odlučila sam da se za pomoć obratim forenzičarima za otiske prstiju u
MUP-u Novi Sad. Na moju radost, ovaj nesvakidašnji zahtev dočekan je sa velikim interesovanjem.
Za forenzičare je prilika da analiziraju otiske prstiju stare više hiljada godina bila veliki izazov. Veštačenje su obavili eksper ti Marko Milivojević i
Branko Došen, ne znajući o kakvim se predmetima
radi niti o tome šta se od njihovog veštačenja očekuje.
/ foto: Aleksandar Kamasi /
dana građeni su na sličan način. Svedoci smo da
se u novije vreme vraća interesovanje za tradicionalnu izgradnju kuća, jer se pokazalo da su prirodni materijali i stare tehnike u mnogo čemu bolji
od savremenih.
Pripadnici vinčanske kulture bili su vrsni poznavaci grnčarskog zanata i od gline su izrađivali razne
predmete vrhunskog kvaliteta i lepote. Najčuvenije su njihove figurine koje poseduju neodoljivu
privlačnu moć te svaki njihov novi pronalazak na
terenu izaziva veliko uzbuđenje. Iako ih u velikom
broju nalazimo na svim nalazištima vinčanske kulture, njihovo značenje nam još uvek izmiče. S obzirom da su raznolikost i bogatstvo materijalne
kulture odraz bogatstva i složenosti duha njenih
Rezultati su bili fascinantni. U zapečaćenoj fascikli,
kao u slučajevima veštačenja za potrebe suda, nalazili su se podaci sa pažljivo dokumentovanim
čitavim postupkom. Ispostavilo se da je veštačenje
bilo moguće obaviti samo na jednom predmetu,
dok na ostalima otisci papilarnih linija nisu bili dovoljno dobro očuvani. Međutim, za moje istraživanje bilo je presudno da su na tom jednom predmetu sačuvani otisci prstiju – bili dečiji. Procenje-
44
/ foto: Aleksandar Kamasi /
no je da je dete bilo uzrasta od deset godina i da
su otisci nastali tokom pravljenja figurice.
Bila je to figurica vinčanske kulture čije se starost
procenjuje na približno 7.000 godina. Po obliku
ova četvoronožna životinjica najviše podseća na
mladunče medveda, a njena visina iznosi svega
2,4 cm. Modelovana je sasvim jednostavnom teh-
45
nikom – izvlačenjem vrata, udova i repa iz osnovne mase, ali je to izvedeno toliko pažljivo i vešto
da je u isto vreme postignuto naglašavanje anatomskih linija tela. Ovo fascinantno otkriće je u
velikoj meri uticalo na dalji tok mog istraživanja.
Podatak da je ovu figuricu napravilo dete pružilo
je ključni dokaz da su deca u praistoriji pravila neke od ovih predmeta.
N OVA M I SAO
U ovom tekstu sam izdvojila svega nekoliko zanimljivih primera dečijih igračaka iz mnoštva koje
se čuvaju u Muzeju Vojvodine. Njihovo tumačenje
i razumevanje za mene i dalje predstavljaju veliko
zadovoljstvo, ali i izazov. Naime, ispostavilo se da,
nakon što je prošlo neko vreme od objavljivanja
rezultata koji su pobudili pažnju stručne javnosti,teza o minijaturnim predmetima kao dečijim
igračkama još uvek nije prihvaćena. Čini se da su
kolege više bile fascinirane samim postupkom vezanim za analizu otisaka prstiju na praistorijskim
predmetima, nego što je dobijeni rezultat bio dovoljno ubedljiv. Međutim, među mlađim kolegama u regionu ima sve više onih kojima se istraživanje minijaturnih predmeta čini interesantno i
vredno pažnje, pa očekujem da će buduća istraživanja pružiti još mnogo zanimljivih podataka o
životu dece u dalekoj prošlosti. S toga se potraga
za decom praistorije i dalje nastavlja. n
/
/ foto: Aleksandar Kamasi /
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Sa ovog nalazišta potiče i figurica sove koja predstavlja apsolutni unikat. Veoma je jednostavnog
oblika – napravljena je sa svega nekoliko poteza,
ali su jasno naznačene sve potrebne karakteristike
na osnovu kojih, i 3.500 godina kasnije, prepoznajemo da je u pitanju figurica sove. Sitnim ubodima
po celom telu naznačeno je perje. S obzirom da
nigde nije pronađena slična figura, može se pretpostaviti da je nastala kao proizvod trenutne inspiracije nekog od pripadnika vatinske kulture.Tu
je i nalaz minijaturne zvečke čija visina iznosi svega 4 cm. Na vrhu ima rupicu na osnovu koje možemo zaključiti da je mogla biti okačena ili nošena
oko vrata. Za nju je specifično da je pronađena sa
svim originalnim delovima, tako da nam svedoči
o tome kako je napravljena. I danas zveči, prenoseći nam tako i zvuk iz praistorije. Njena starost se
takođe procenjuje na oko 3.500 godina. Spomenuću još i nalaz dve figurice govečeta koje potiču
iz gvozdenog doba, a čija se starost procenjuje na
približno 2.500 godina. Za razliku od minijaturne
sove, ovakve figurice spadaju u prilično česte nalaze na mnogim nalazištima iz različitih praistorijskih perioda.
/
Osim vinčanske kulture, i pripadnici vatinske kulture iz bronzanog doba pravili su raznovrsne minijaturne predmete. Posebno zanimljiva zbirka
potiče sa nalazištu Feudvar kod Mošorina.Među
igračkama sa ovog nalazišta zastupljeni su gotovo
svi tipovi posuda koji su u tom periodu bili korišćeni. Svojim oblikom i bojom one do te mere verno oponašaju velike uzore da predstavljaju prave
umanjene kopije koje nepogrešivo svedoče o periodu iz kojeg potiču. Za izradu pojedinih primeraka, poput minijaturnih pehara, bilo je potrebno
zaista pravo majstorsko umeće.
Istarske freske
– pinakoteka in situ
Piše: Kristina Tamara Franić
Istarske su freske biser srednjovjekovne baštine koju svakako treba doživjeti
in vivo, jer ljudi jure kroz život a zidovi čuvaju priče
I
stra je iznimno bogata srednjovjekovnim zidnim freskama i spada u sam vrh europskih regija
po napučenosti tim brojnim, iznimno vrijednim,
zidnim slikama znanja. Uključujući slovenski i talijanski dio Istre, na poluotoku postoji čak 140 lokaliteta (crkava) na kojima su pronađene zidne slike.
U nekim su crkvama sačuvani samo fragmenti, a
negdje veće scene i čitavi ciklusi. To je riznica srednjovjekovnih slika kakvom se mogu pohvaliti još
jedino najveće galerije svijeta. Razlika je u tome
što su u Istri te srednjovjekovne umjetnine na
svom izvornom mjestu, a crkve u kojima su naslikane njihove su galerije.
Da bismo bolje razumjeli razvoj zidnog slikarstva
u Istri, pogotovo u njenom kontinentalnom dijelu
moramo se prisjetiti nekih povijesnih činjenica
koje su utjecale na ekonomsku i etničku sliku Istre
tog razdoblja. Istarski teritorij, u kome je još od
10.st. trajala borba između pojedinih feudalnih
kuća za prevlast nad franačkom ostavštinom, sve
se više dijeli na dva područja: kopnenu Istru, koju
zauzimaju feudalci, u središnjem dijelu grofovi
Gorički, a u sjeveroistočnom dijelu grofovi Devinski, koja ugovorom o nasljedstvu prelazi od prvih
1374, a potom, od drugih 1466. godine pod vlast
Habsburgovaca i obalnu (zapadnu i južnu Istru)
za koju se od 1209. do 1420. godine vodi borba
između akvilejskog patrijarha i Venecije, koja postupno preuzima dominaciju do apsolutne prevlasti 1420. godine. Tokom cijelog navedenog razdoblja
na sveukupnom tlu u etničkom pogledu dominira hr vatski živalj, izuzev par priobalnih gradova,
gdje živi ostatak starosjedilaca romaniziranih Ilira
i pristiglih Latina. Prirodno je da je u takvim turbulentnim, povijesnim okolnostima vlastela i crkva
imala potrebu flankirati tradiciju i kulturnu baštinu zatečenoga etnosa, a to se najbolje provodilo jačanjem svijesti o etničkoj pripadnosti putem
crkvene institucije (benedik tinci), jednostavne
ikonografkse interpretacije neba i zemlje, njegovanja glagoljskog pisma i propovijedi na hrvatskom
jeziku.
Takva praksa održala se od romanike do rane renesanse, a uglavnom su putujući majstori fresko slikarstva uljepšavali interijere crkvica kako bi običnom,
nepismenom puku dočarali Evanđelje, Navještenje, Kristovo rođenje, Poklonstvo kraljeva, Ulazak
u Jeruzalem, Raspeće, Skidanje s križa, Posljednji
sud i ostale kristološke teme. Običan pučanin je
Istarske freske datiraju iz razdoblja od 11. do 16. stoljeća, a najviše ih je iz 15. stoljeća koje se opravdano
naziva zlatnim dobom istarskih zidnih slika kada ih
je gotovo polovica oslikana. Najbogatiji lokaliteti u
Istri nalaze se u unutrašnjosti poluotoka.
ŠTO JE ZID NO SLI KAR STVO, A ŠTO JE
FRE SKA?
Zidno slikarstvo je vrsta slikarstva koje se iz vodi
na zidnim plohama tako da se na podlozi priređenoj od vapnene žbuke pr vo izrade skice osnovne
kompozicije, a potom se nanose boje. U tehnici
fresco (buon fresco) boje se nanose na još svježu
podlogu: zemljane boje otopljene u vapnenom
mlijeku s vapnom i pijeskom tvore čvrsti spoj. U
tehnici secco slika se zemljanim bojama ili tempera-bojama na osušenoj žbuci, a u tehnici fresco
secco slikanje na svježoj žbuci nastavlja se tempera-bojama nakon njihova sušenja.
/ Beram freske, Ulazak Krista u Jeruzalem Beram /
46
U tom mnoštvu detalja, žarkih boja, ukrasa i informacija, pučanin je zakoračio u drugačiji svijet. Drugačiji od njegovog jednostavnog, kmetskog, zemljivog sužanjstva gdje je bar nakratko zaboravljao
na svjetovne probleme i nalazio utjehu u ideji života vječnog. Oslikani zidovi bila su nijema opomena
i putokaz pravednicima, ali i grješnicima kojima je
upečatljivo, uvijek na zapadnom dijelu crkve, odnosno na izlazu iz crkve bio prikazan pakao i sve
one kazne koje ih mogu tamo dočekati ukoliko se
ne poprave i pokaju. Nevjerojatno je, promatrano
iz perspektive suvremenog kršćanina koliko su ti
prikazi prštali realnošću, prikrivenom erotikom pa
čak i brutalnošću. Ima tu prikaza golih aktova žena
i muškaraca, dlakavih vragova, erektivnih stanja,
aluzija na različite oblike sek sualnih orijentacija,
sadizma (crkva sv. Duha u Balama). Očito, to je bio
jedini prepoznatljiv, dovoljno ekspresivan, naivno
narativan i vizualno jasan metajezik srednjeg vijeka
prilagođen razumijevanju prosječnog, needuciranog srednjovjekovnog uma.
1. Zidne slike karolinškog doba
2. Zidne slike ranoromaničkog doba (otonsko
slikarstvo i utjecaj benediktinaca)
3. Romaničko slikarstvo
4. Prijelaz iz romanike u gotiku
5. Zlatno doba istarskog zidnog slikarstva (gotika – 15. stoljeće)
6. Zidno slikarstvo renesanse 16. st.
Za karolinškoga su razdoblja strapirane zidne
slike iz Sv. Sofije u Dvigradu, najcjelovitije su sačuvane karolinške slikarije (VIII–IX. st.) te ostatci
slikarija koje je B. Fučić zabilježio na Crvenom otoku kraj Rovinja (IX–X. st.) i fragment starijega sloja
freske u Sv. Mihovilu u Kloštru.
Otonska umjetnost ponavlja motive i ornamentalni reper toar karolinške umjetnosti. Izraziti su
primjer ovog slikarstva zidne slike u Sv. Martinu u
Svetom Lovreču i Sv. Agati kraj Kanfanara (obje iz
XI. st.), zatim freske Sv. Mihovila u Kloštru (poč. XI. st.).
Takvo su slikarstvo širili benediktinci te s njima povezana vlastela i biskupi. Zidne slike u Sv. Foški kraj
Batvača, blizu Peroja, iz XII. su stoljeća.
Istome stoljeću pripadaju i slike u grobljanskoj crkvi
sv. Jeronima u Humu, koje svjedoče o izravnom
Prijelaznom razdoblju iz romanike u gotiku
pripadaju slike u Sv. Vincentu u Svetvinčentu, Sv.
Martinu u Bičićima, Sv. Elizeju u Draguću, Sv. Magdaleni u Bazgaljima, Sv. Križu u Butonigi, Sv. Margareti kraj Vodnjana.
N OVA M I SAO
/
Tu su i vidljivi razni utjecaji od venetsko-furlanskoga do srednjoeuropskog kruga što je i razumljivo
na burno povijesno razdoblje Is tre to ga doba
gdje su se smjenjivali vladari, a time i stilski, likovni utjecaji.
U 16. stoljeću u Istri se ugasila predaja zidnoga
slikarstva, a nakon nove koncepcije o uređenju
crkvenog prostora, koja se javlja poslije Tridentskoga sabora, srednjovjekovne se zidne slike prežbukavaju.
Kronološki gledano istarske freske mogu se svrstati u pet osnovnih stilskih faza.
1
Biblia pauperum („Biblija siromaha”) je tradicija slikovnih Biblija koja je započela u visokom srednjem vijeku koje su za razliku od ilustriranih Biblija u kojima su slike bile
podređene tekstu smještale ilustracije u središte stranice
sa samo kratkim tekstom ili bez imalo teksta. Biblia
pauperum primjer je u kojemu ilustracija poprima dublje značenje, a tekst potpuno nestaje.
/ Beram freske, detalj viteza /
47
Romaničko je slikarstvo zasvjedočeno i u Sv. Kuzmi i Damjanu u Boljunu, Sv. Petru u Tr vižu, Sv.
Mariji od Sniga u Maružinima, Sv. Mariji Maloj kraj
Bala. Romanički ikonografski obrazac zidnoga slikarstva najtješnje je povezan s ustrojstvom arhitek ture („apsidalni” sustav): u apsidi je oslikan
Krist, u prikazima Maiestas Domini, Deisis ili njihovim hibridnim formama, ispod Krista likovi apostola, na trijumfalnom luku katkad je naslikana
žrtva Kainova i Abelova, no u pravilu je prikazano
Navještenje. Najčešće su teme kristološkoga ciklusa, prikaz Kristove mladosti na južnom zidu, a njegove muke na sjevernom. Na zapadnom zidu, nad
glavnim ulazom, oslikane su teme velikih opomena: grijeh, neizbježnost smrti, posljednji sud, raj i
pakao. Taj se obrazac u Istri oslikavao i u gotičkom
razdoblju.
/
„Ab ovo“ kroz cijeli istarski srednji vijek te su slike
poput današnjeg stripa govorile vjernicima, prosječnom istarskom čovjeku o sadržaju Biblije, ponekad po naslijeđenim predlošcima (preteče verziji
Biblije Pauperum1) ponekad ilustriranim po uputcima dobivenih u majstorskim školama i radionicama susjednih alpskih zemalja.
utje caju iz Akvileje. To slikar stvo nema pored benoga gradiva u Istri, ali se uklapa u stilska kretanja sjevernojadranskoga kult. kruga (Akvileja,
Torcello, Sv. Just u Trstu, mozaici u Sv. Marku u Veneciji i dr.).
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
ulaskom u crkvu zasigurno osjećao veliko strahopoštovanje prema crkvenoj instituciji i njenom
nauku pogotovo kada ga je na istočnom zidu iznad
oltara crkve dočekao prikaz nebeskog panteona,
Krista na prijestolju okruženog anđelima, evanđelistima i apostolima. (Maiestas Domini)
U Vodnjanu u palači plemićke obitelji Bettica koja
je izgrađena u 14. stoljeću, a služila je za okupljanje i zabavu elite, otkrivene su zasad jedine nam
poznate freske u Istri, profanih motiva koje su se
nalazile van crkvenih prostora, a pokazuju scene
lova. Radi se o fragmentima freske koju tek treba
restaurirati i interpretirati, ali kao takva dokazuje
da oslikavanje zidova slikama nije bila samo privilegija crkvenih interijera nego stvar mode, stila i
ukusa toga doba.
Renesansa, neki autori joj pripadaju po stilu, a
drugi, koji i dalje ponavljaju tradicionalne srednjovjekovne obrasce, po vremenu djelovanja. Imenom su poznati Clereginus III iz Kopra, (crkva sv.
Marije u Oprtlju, 1471), Antun iz istarske Padove
– Kaščerge (crkva sv. Roka u Opr tlju i sv. Rok u
Draguću), Blaž Dubrovčanin i Dominik iz Udina.
(crkva sv. Jakova u Bačvi, 16. stoljeće, crkva u Višnjanu).
NAJ POZNATI JE DE STI NACI JE PO
FRE SKA MA KO JE JE VRI JED NO
PO SJE TI TI
Oprtalj
„ZLAT NO DO BA” IS TARSKOG ZID NOG
SLI KAR STVA XV. STOLJEĆA
U gotičkoj ikonografiji se javljaju nove teme koje
imaju svjetovniji, eksplicitniji ton:
U Sv. Nikoli u Pazinu slikao je majstor iz brik senškoga kruga, a to je slikarstvo utjecalo na raz voj
Vincenta iz Kastva, čija je radionica, najznačajnija domaća kasnogotička radionica, izvela ciklus u
Sv. Mariji na Škrilinah kraj Berma i vjerojatno u Sv.
Jurju u Lovranu.
ples mr tvaca, Sv. Nedjelja, Marija zaštitnica, živi
križ, te ciklusi života svetaca (sv. Antun, sv. Jakov,
sv. Stjepan, sv. Nikola), smrt kosac (Butoniga, Barban), smrt strijelac (Vranja).
Značajan broj slika naslikao je vrlo tražen Albert
iz Konstanza, kojemu se pripisuju one u Sv. Vidu
u Pazu, Sv. Jurju u Brseču, Sv. Kvirinu kraj Jesenovika, Sv. Jurju u Plominu i Sv. Trojstvu u Lovranu
(B. Fučić), a u najnovijim istraživanjima pripisane
su mu i slike u Sv. Duhu i Sv. Antunu Opatu u Balama, Sv. Mihovilu u Pićnu i Sv. Mateju u Prodolu.
Posebno je bogata tema poklonstva kraljeva, koja se zbog gotičke narativnosti u nekim slučajevima širi na cijeli sjeverni zid crkve i prikazuje scene
lova, Ezopovu basnu o rodi i lisici te mnoge druge
svjetovne prizore. Pogotovo se sloboda prikaza
osjeća u scenama raja ili pakla na izlazu iz crkve
te sam mišljenja da bi se posebno istraživanje
trebalo sprovesti upravo uz te prikaze oslobođene
strogih crkvenih kanona kako bi se moglo bolje
proniknuti u način života i razmišljanja srednjovjekovnog čovjeka. Nažalost, upravo zbog te slobode izražavanja najčešće su te scene pr ve bile
prežbukavane.
Uz te majstore djelovali su još mnogi drugi, opus
kojih nije pomnije istražen: u Sv. Trojstvu i Sv. Antunu u Žminju, Sv. Katarini u Svetvinčentu, Sv. Antunu u Barbanu, Sv. Katarini u Lindaru, Sv. Blažu u
Svetom Lovreču, te u Sv. Jakovu u Barbanu i Sv.
Barnabi u Vižinadi.
U Sv. Nikoli u Rakotulama slikao je nepoznati majstor obrazovan u giottovskoj tradiciji: te su slike
import, narudžba plemićke obitelji Barbo i nisu
utjecale na razvoj istarskog slikarstva. Datiraju se
u XIV. stoljeću kao i slike u Sv. Mariji Magdaleni u
Šorićima i Sv. Trojstvu u Labincima.
S Vincentom je na zajedničkim projek tima surađivao Šareni majstor, a vjerojatno je iznikao i
Ivan iz Kastva, kojemu je najvrjednije djelo ciklus
slika u Sv. Trojstvu u Hrastovlju.
Zanimljivo je da Oprtalj postaje grad fresaka sa čak
četiri oslikane crkvice s freskama. Završeni su restauratorski radovi u Sv. Silvestru, u Sv. Jeleni i Sv. Roku,
a za vrijeme Italije restaurirane su freske u Sv. Mariji pa je Oprtalj jedan od rijetkih istarskih gradića
koji ima takvu koncentraciju oslikanih crkvica.
Jedna od nedavno, uspješno završenih restauratorskih radova je restauracija fresaka u Crkvi sv.
Roka u Opr tlju jednoj od zavjetnih crkava protiv
pomora od kuge, koje su pod zaštitom popularnog sveca građene u Istri nakon 1500. godine,
ikonografski je posebna u odnosu na druge sakralna zdanja što je neovisno o tome da je crkva
posvećena Sv. Roku u njoj izražen kult Bogorodice.
Bogorodica se nalazi na pet scena i upravo na svetišnom, centralnom zidu koji je ikonografski najvažniji.
Branko Fučić ih je već 1951. godine pripisao meštru
Antonu iz Kašćerge, popularnije zvanom Antun
iz Padove (istarske) slikaru koji je 1529. i 1537. godine naslikao ciklus fresaka u istoimenoj kapeli
Sv. Roka u Draguću.
Beram
U Beramu se nalaze dvije crkve sa sačuvanim freskama. Crkva Sv. Martina datira iz 1431. godine, ali
48
Za vrijeme talijanske uprave između dva svjetska
rata njegov je posao nastavila tršćanska Uprava
za zaštitu kulturnih dobara – Sopraintendenza i
restaurirala šest novih lokaliteta, a nakon Drugog
svjetskog rata posao je nastavio riječki Konzervatorski odjel, a potom Konzer vatorski odjel u Puli.
Pr vu izložbu i sistematizaciju istarskih fresaka s
katalogom pripremila je Iva Perčić 1963. (Izbor od
26 fresaka predstavljenih u prostoru Likovnog paviljona u Zagrebu, a pokrivaju vremensko razdoblje od 11. do 16. st.)
Nakon tog događaja freskama se najviše bavio
pokojni Branko Fučić, pisac, istraživač, dok tor
znanosti i doktor teologije, redovni član Hrvatske
N OVA M I SAO
Bale
U Balama, na pola puta između Rovinja i Pule nalaze se dva bisera fresko slikarstva gotike.
Crkva sv. Duha, sagrađena u 15.st., nalazi se u staroj jezgri Bala, blizu prekrasnog renesansnog,
glavnog trga na kojem je i obnovljeni kaštel Soardo-Bembo. U ovom ambijentu pravo je zadovoljstvo poslušati jazz festival koji se svako ljeto održava na tom prostoru. Jednobrodna, šarmantna
crkvica sv. Duha po dimenzijama jest skromna
građevina, no vrhunske klesarske izvedbe pučke
gotičke arhitekture. Građena od pravilnih kamenih
blokova s kamenim krovnim pokrovom, škriljama.
/ Beram freske crkve Sv. Marije na Škriljinah Vinčet iz K. /
49
Pr va istraživanja i znanja o „istarskim slikovnicama” povezana su s državnim austrougarskim konzervatorom Antunom Gnirsom s početka prošlog
stoljeća. U svega četiri godine, od 1911. do 1914.,
restaurirao je zidne slike u rekordnih dvadeset
crkvi. Novčano mu je pomogao i sam princ Ferdinand, njegov školski kolega iz mladosti.
/
Druga crkva sv. Antuna opata pored groblja je sagrađena u 14. stoljeću, naknadno je proširivana i
dograđivana dobila je tlocrt latinskog križa), a zadnju obnovu je imala u prošlom stoljeću. U njoj se
nalaze fragmenti fresaka, nepoznatog autora sa
prikazom kristoloških motiva karak terističnih za
gotičku ikonografiju toga doba, ali s vrlo zanimljivim, provokativnim interpretacijama raja, pakla i
kazni. Bilo bi šteta da se te freske ne obnove ili da
im se izgubi svaki trag zbog slobodnih prikaza nagih ljudi i aluzija na ljudsku seksualnost. (Primijetila sam tragove vrlo nevještog, grubog skidanja
žbuke koja je prikrivala te freske.) Na sjevernom
zidu je sačuvano nekoliko glagoljskih grafita iz
15. i 16. stoljeća.
TKO, KA DA I KA KO SE BAVIO
IS TRA ŽI VA NJEM ZID NOG
SLI KAR STVA U IS TRI
/
Freske je najvećim dijelom oslikao majstor Vincent iz Kastva 1474. godine, bio glavni slikar, ugovarač i organizator radova. Uz njega su slikali i
drugi školovani slikari. Jedan od njih je anoniman
furlanski majstor koji je naslikao konjanički lik Sv.
Martina koji mačem reže dio svoje raskošne odjeće kako bi se prozebli i goli siromah, imao čime
zaodjenuti. Iako su stilski gledano kompozicija,
perspektiva (obrnuta perspektiva) i tvrdo konturiranje likova izrazito gotički, mogu se zapaziti
prvi utjecaji renesanse u odabiru tema i portretom
opisu likova. Svako lice ima emociju, gestu, posebnost u kojem se očituje dublji, analitički uvid u
promatranje svijeta oko sebe što je u skladu s nadolazećom humanizacijom i renesansom tog doba. Drugi je slikar najpoznatije freske „Ples mrtvaca“, poučne onovremene slike smr ti pred kojom
smo svi jednaki i kojoj nitko ne može uteći. Smrt
je uzela i papu i kardinala, biskupa, kralja i kraljicu,
debelog krčmara s čuturom vina, dijete, prosjaka
i vojnika kojemu niti čvrst oklop ne pomaže te, na
koncu, i trgovca koji ju ne uspijeva podmititi zlatnim dukatima. U crkvici se nalazi i impozantno
Poklonstvo kraljeva prema tek stu iz Matejeva
evanđelja u kojem se mudraci s Istoka idu pokloniti novom kralju. To je scena koja ispunjava čitav
gornji dio sjevernog zida, dulja je od sedam metara s tridesetak ljudskih likova, prikazima arhitekture i povorkom od dvadesetak konja. Ova je freska najvrjednije Vincentovo djelo. Osim spomenutih fresaka monumentalnih dimenzija, ostatak
crkve je oslikan scenama iz Kristova i Bogorodičina života, između kojih se često pojavljuju likovi
tadašnjem puku omiljenih svetaca.
Autor fresaka je majstor Albert iz Konstanza na
Bodenskom jezeru. On je u 15. stoljeću, osim Bala,
oslikao i niz drugih crkvica po Istri. U njegovu se
opusu primjećuju mnogobrojni utjecaji: venecijanska cvjetna gotika (gotico fiorito), srednjoeuropski
utjecaji iz Njemačke i Češke, a naslućuju se i ranorenesansne karak teristike. Uz uobičajene scene
kristološkog ciklusa na svetišnom zidu, majstor
Albert iz Konstanza slika i scenu Prijestolja milosti
sa svecima.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
je pregrađena 1910. godine u neoromaničkom
stilu (sačuvano je svetište stare crkve). Crkva sv.
Marije na Škriljinah gotička je crkvica kojoj su u 18.
stoljeću na pročelje dodani trijem, lopica i dr veni
tabulat. Najpoznatiji ciklus istarskih fresaka je u
crkvi sv. Marije na Škriljinah.
/ Sv. Marija na Škriljinah, detalj Beram /
miti za javno pokazivanje, a usput iz povijesnog
zaborava izranjaju i novi ulomci oslikanih crkvenih
zidova.
Nastavlja taj posao pulski konzer vator Željko Bistrović koji, predanošću sličnoj Fučićevoj, uz svakidašnji posao, svoj interes usmjerava upravo na
freske. Procjenjuje se da je u Istri između 130 i 140
crkava koje su bile ili su još oslikane, od kojih je
70-ak dovoljno očuvanih i dostojnih monografske
obrade. Od njih je samo polovica, kaže Bistrović,
prezentabilna, što znači da u 30-ak crkava možete
povesti bilo kojeg gosta a da se ne sramite – da
nema gljivica i mahovine po zidovima i nema straha da ćete ulaskom u crkvu kročiti u nelegalno
odlagalište otpada ili kloaku kakve druge vrste.
Tih 30-ak fresaka nije ugroženo, ali moglo bi biti,
jer ne postoji stalna i sustavna skrb o istarskim zidnim slikama. Koliko je ranije značilo otkriće velikog
stvaralaštva zidnog slikarstva u Istri u djelu doktora Branka Fučića ’Istarske freske’, toliko je i knjiga
profesora Ivana Matejčića ’Freske crkve Sv. Barnabe u Vižinadi’ velik doprinos otkriću novih spoznaja onoga što je bilo zastr to koprenom žbuke
do naših dana.
akademije znanosti i umjetnosti i dopisni član Slovenske akademije, Commendator Ordinis S. Gregorii
Magni dobitnik međunarodne Herderove nagrade
(Beč), republičkih nagrada Hrvatske (za znanstveni
istarskih spomenika otkrio brojne oslikane crkve)
fokusirao je znanje i strast, uspio povezati cikluse
i dijelove, detektirati, imenovati majstore, pa čak i
pretpostaviti slikarsko-obrtničke radionice. Među
novijim rezultatima s područja zidnog slikarstva
posebno se ističe njegova analiza beramskog ciklusa, u kojoj Fučić luči tri autora: uz Majstora Vincenta iz Kastva još dva, koja naziva po temama
koje su oni slikali: Majstor plesa mrtvaca i Majstor
Pasije.
Istarska županija svake godine izdvaja značajna
sredstva kako bi se ubrzao rad na revitalizaciji istarskih fresaka te njihovoj znanstvenoj valorizaciji.
U sprezi s Konzervatorskim odjelom koji usmjerava restauratorske radionice i prati njihov rad, na
istarskom prostoru trenutno rade stručnjaci iz tri
restauratorske radionice: radionice iz Italije (iz mjesta Artegna kraj Udina) pod vodstvom Renza Lizzija, restaurator Radovan Oštrić iz Rijeke i stručnjaci Hr vatskog restauratorskog zavoda pod vodstvom Josipa Brekala.
neće skidati, a sačuvani gotički dijelovi oslobodit
će se tankog sloja kasnijih restauracija.
2. Crkva sv. Marije od Snijega iz 12. stoljeće – kraj
Maružina.
Crkva je sagrađena atipičnom terenu usred njiva
i livada na razmeđu triju općina - savičentske, dvigradske i žminjske. Sagrađena je na temeljima
jedne starije predromaničke crkve iz 9. stojeća, s
čije su predoltarne pregrade iskorišteni komadi
uzidani u vanjsku fasadu. Pet originalnih komada
nalazi se u zbirci Arheološkog muzeja Istre, a njihov gipsane replike biti će vraćene na svoje izvorno mjesto i zamijeniti originale.
1. Crkva sv. Stjepana u Peroju, koja potječe iz 11.
stoljeća.
Donedavno je bila obična štala, jer je u 19. stoljeću desakralizirana. Smještena u središtu Peroja,
okružena suhozidom i bodljikavom žicom, betoniranom okućnicom, četvrtastih prozora i metalnih vrata, ničim ne ukazuje na prvobitnu sakralnu
namjenu.
Deset metara duge kompozicije freske su u dobrom stanju, očuvane potez kista je siguran, brz,
a žbuka kvalitetna. Otkrivene su neki dijelovi figurativne scene na gornjoj borduri.
Nevjerojatan je osjećaj ponovnog oživljavanja te
liturgije i svetaca, koji su, zaklonjeni plastovima
sijena, stoljećima čekali strpljive restauratorske
ruke da im vrate rumenilo na obraze i izoštre poglede.
Ovaj lokalitet detek tira najčešći problem što su
ugrožene freske najčešće u arhitektonski ugroženim crkvama, pa treba puno novca za popravak
crkve i tek potom slika.
2. Crkva sv. Katarine u Vodnjanu, 14. stoljeće.
U fazi restauracije su:
Tek u novije vrijeme provode se i opsežni restauratorski radovi kojima se od propadanja pokušavaju
spasiti najugroženiji spomenici, najljepši pripre-
1. Oslikani svod crkve sv. Marije na Božjem polju
kraj Vižinade, koja potječe iz 15. stoljeća, zanimljiva
je odluka konzervatora da se neki dijelovi baroknih
inter vencija, zbog bojazni od trajnijeg oštećenja,
Tipična gotička, jednobrodna crkvica s polukružnom, vanjskom apsidom, zvonikom na preslicu i
specifičnom luku nad vratima na bočnom zidu
(vrata su danas zazidana) još uvijek je pokrivena
škriljama (kamenim pločama). Unutrašnjost skriva
/ Sv. Antun Žminj /
/ Sv. Marija od Lakuća, Dvigrad /
/ Sv. Vincent, Svet Vinčenat /
50
Svaki sudionik u dodiru i razmjeni, predstavlja, zastupa i nudi svoju kulturu, što tvori interkulturalnu
komunikaciju pr voga reda. Susret čovjeka sa čovjekom najdragocjenija je značajka turizma. Napori kulturnog sektora, usmjereni populariziranju
kulture rezultirali su značajnim porastom posjetitelja. Kulturno nasljeđe postalo je poznato i lako
dostupno, a pruža ne samo edukaciju već i zabavu i relaksaciju. Suradnja između kulture i turizma
donosi uzajamnu dobrobit. Autentičnost, autohtonost i originalnost bitni su elementi kulturne
baštine koja predstavlja društvenu atrakcijsku
osnovu turizma.
Turizam može obuhvatiti ekonomske karakteristike baštine i koristiti ih stvaranjem sredstava, edu-
Hvale vrijedno je što Istarska županija i Ministarstvo kulture RH svake godine izdvajaju znatna
/ Sv. Agata Kanfanar /
/ Sv. Marija na Škriljinah, Beram /
51
U prizemlju se planira postaviti multimedijalna
galerija, dok bi se na prvom katu zgrade smjestila
polivalentna dvorana koja bi se koristila za različite
kulturne potrebe ovoga kraja. Na drugom bi katu
bio smješten centar za freske koji bi kao radni prostor koristili konzer vatori i restauratori.
I što još reći na kraju osim da su istarske freske biser
srednjovjekovne baštine koju svakako treba doživjeti in vivo jer ljudi jure kroz život, a zidovi čuvaju
priče. n
LIT.: Fučić, Istarske freske, Zagreb 1963; I. Perčić,
Zidno slikarstvo Istre (katalog izložbe), Zagreb 1963;
B. Fučić, Slika i arhitektonski prostor u srednjovjekovnom zidnom slikarstvu u Istri, Ljetopis JAZU,
1966, 71; I. Fisković, Romaničko slikarstvo u Hr vatskoj, Zagreb 1987; B. Fučić, Vincent iz Kastva, monografija, Zagreb – Pazin 1992; I. Matejčić, Freske
crkve Sv. Barnabe u Vižinadi, Poreč 2002.; Ž. Bistrović, Istarska enciklopedija; J. Jakovčić, T. Vignjević,
Istarske freske, Heart of Istria 2012
/
U glavnoj apsidi su fragmenti kompozicije Bogorodice s Kristom u krilu okružene anđelima, a nad
trijumfalnim lukom reprezentativan je i monumentalan prikaz uzašašća. Simetrična kompozicija postavljena je točno po sredini iznad glavne
apside i oltara s frontalnim Kristovim likom koji
sjedi na prijestolju optočenom dragim kamenjem,
a okružen je mandorlom koju nose četiri anđela.
Naracija i ukočenost likova, linearna perspektiva,
način prikazivanja draperije i arhitekture upućuje na
romanički stil s još vidljivim utjecajem bizantske
umjetnosti (ikonološki predložak scene Uzašašća).
Svako ulaganje u kulturu nije trošak već dugoročna
investicija koja se isplati kroz turističku djelatnost
i image making destinacije.
U sklopu tih strategija , u srednjovjekovnom gradiću Draguću otvara se Kuća fresaka.
N OVA M I SAO
Romanička trobrodna crkva s tri upisane crkve izgrađena je krajem 11. ili početkom 12. stoljeća, a
nalazi se blizu lokalne ceste Peroj-Golubovo usred
njiva uz staru rimsku, prašnjavu cestu. Narod vjeruje da građevina obiluje posebnim, iscjeljiteljskim energijama pa je vrlo posječena. Zidne slike
pod budnim okom benediktinaca nastale su početkom 12. stoljeća i primjer su najmonumentalnijeg romaničkog slikarstva u Hr vatskoj. Zidna
slika u Sv. Foški zapravo nije freska. Naslikana je
na suhu žbuku tehnikom tempere ili polutempere koja je korištena u zidnom slikarstvu srednjeg
vijeka, bojama koje su, uz vapno, sadržavale i organsko vezivo, najvjerojatnije jaje. ( Još dan danas
ljudi u smjesu za žbukanje stavljaju što masnije
mlijeko kako bi se olakšalo prianjanje boje koja se
nanosi na suhu žbuku. Neka znanja traju bez obzira na moderne tehnologije.)
Jedan od ciljeva projekta revitalizacije i sistematizacije istarskih fresaka jest njihovo uvrštavanje u dio
svjetske kulturne baštine pod okriljem UNESCO-a.
Stručnjaci vjeruju da će taj proces biti završen još
u ovom desetljeću. Na osnovi pretpostavke da Istra
ima najveći koncentrat srednjovjekovnih slika in situ
svakako zaslužuje to međunarodno priznanje koje
će doprinijeti još boljem prepoznavanju Istre na
svjetskoj, kulturnoj mapi svijeta i privući još veći
broj turista.
kacijom zajednice te utjecajem na politiku. Angažman i suradnja lokalne zajednice, konzer vatora,
turističkih organizatora, vlasnika objekata, lokalne
i središnje uprave te destinacijskih menadžera nužna je da bi se razvila industrija održivog turizma
i obogatila zaštita baštinskih resursa za buduće
generacije (ICOMOS, 1999).
/
3. Crkva sv. Foške, Batvači kraj Peroja (svakako je
treba posjetiti)
sredstva kako bi se freske sačuvale od zaborava i
zasjale u novom ruhu. Porasla je svjesnost o potrebi očuvanja i promocije kulturne baštine.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
još dobro sačuvane freske sakralne ikonografije
koje obljubljuju sve zidove, a čija je datacija također iz tog doba. Zanimljivo je što su još dan danas
sačuvani na bočnom lijevom zidu od ulaza u crkvu
zavjetni cr teži moreplovaca koji su ugrebavajući
crtež u žbuku, crtajući brod na kojem namjeravaju isploviti vjerovali u svoj sretan povratak u luku.
Na osnovi tih crteža moguće je interpretirati vrstu
i veličinu plovne flote toga doba.
Intervju: Slobodan Knežević Abi
Materia Prima
Razgovarala: Anastazija Cepf
Fotografije: Pavle Jovanović
Traganje rezultira preciznim i energičnim radovima građenim linijama koje, bilo da ih posmatramo
kao niti kineske sūtre koje drže svet, ili niti Teorije
struna, Teorije svega, direktno proizvode svedenu
formu sačinjenu od međusobno zavisnih elemenata, neodvojivih kao što je i naše postojanje neodvojivo od bilo čega oko nas.
• Sinoć smo započeli razgovor o neizvesnosti, neobuzdanosti stvaralačkog procesa ...
Abi: Neizvesnost mi najviše prija. Izgleda da čovek
vremenom stekne iskustvo i poverenje u sebe. Nesuvislo povučem jednu liniju i materijal je načet.
Tražim oslonac i povod u prirodi. Prirodu ne koristim bukvalno.
Želim da iskoristim ono što mi nudi. Čitaš. Ono što vidiš odabiraš.
• Upravo želim da pitam uzimate li odmah materijal...
Abi : Ne!
• ...ili pripremate skice?
D
elo naročito senzitivne individue izraz je subjektivne potrebe za alternativnom logikom i
gotovo uvek posledica istraživanja pojedinačnosti, osobenosti prirode, misaonog eksperimenta
koji predviđa verovatnoće određene situacije ne
pitajući postoji li mogućnost boljeg, već postoji li
mogućnost drugačijeg rešenja. S tim na umu postaje jasan način na koji analitički, gotovo naučni
duh profesora Kneževića kontemplira stvarnost.
Rekla bih da prilazi umetnosti imajući u vidu principe naučno-umetničke metode Patafizike, nauke
imaginarnih rešenja i zakona, koja je bila plodno
tle umetnicima poput Dišana. Ostajući fokusiran
na relaciju geometrija – materija, pretenduje na
intelekt, pre nego emocije i možda, kako je rekao
Dorfles, projektuje istine koje svakako sežu u sasvim
druge sfere visoke duhovnosti i skoro potpuno
dematerijalizovane svesti.
razloga i Tvrđava, koju gledamo sa prozora ateljea,
na skicama doživljava metamorfozu u linije osnovnih arhitektonskih elemenata, lišena dekoracije.
Promena te vrste zapravo je izraz savremenog
koncepta simulakruma u kom delo ne postoji kao
kopija, naprotiv, ono postaje metafora bez vidljivog oslonca u prirodi.
Abi: Postoji mnogo predradnji – mali crteži, skice.
Najvažniji mi je početni udar ideje koji se dalje razvija. Ne mogu da kažem kako. Razvija se. Volim
kada nepredvidivo okrenem u svoju korist. Krenem
od skice, međutim, u toku rada nešto se dogodi
– postanem bezobrazan i odustanem od nje. Šta
god počnem da radim, imam neku vrstu malog
uzbuđenja. Ne preteranog, već malog. Kada nešto
počinjem, onda je to fantazija. Nekako uđem u to.
Vidiš li onaj zid koji preseca Tvrđavu?
Sve sam beležio... Držao sam ispod jastuka flomastere.
U ateljeu, sa pogledom na Petrovaradinsku tvrđavu, listamo svesku neverovatnih dimenzija, prepunu meditativnih skica nastajalih u jutarnjim
časovima u periodu od 70-ih do danas. Rezultat
takve prakse je dnevnik opažanja i senzacija iz
prirode dekonstruisanih u znak, arhiva koja pruža uvid u način na koji se stvaralaštvo vremenom
(nije)menjalo. To je ta moja sveska, intimna. Stvaralački obrazac, u ovom slučaju ritual beleženja,
potvrda je poretka saznajnog i estetskog iskustva,
hijerarhije u kojoj se iz saznajnog artikuliše
estetsko. Umetnik je biće neobično sposobno za
takav preobražaj iz privatnog u pristupačno. Iz tog
52
• Vidim, ispod sata.
MATERIA PRIMA
Abi: Tražim oslonac i povod u prirodi. Prirodu ne
koristim bukvalno. Želim da iskoristim ono što mi
nudi. Čitaš. Ono što vidiš odabiraš.
Radoznalost je ta zahvaljujući kojoj Slobodan Knežević, iako strastveni crtač, stvara u opsegu od
grafike i slike, do kolaža i skulpture, uključujući
radove u ručno pravljenom papiru. S tim u vezi
svakako valja uzeti u obzir boju prvobitnog haosa,
primarne tamne materije, boju suprotnu, ali po
apsolutnoj vrednosti jednaku beloj – crnu koja na
radovima preovlađuje i nosi sa sobom potenciju
praznine kakva postoji u umetnosti Dalekog istoka. Iako boja u radovima profesora Kneževića nije
dominantna, na moje iznenađenje, nailazimo na
skulpturalni višebojni kolaž promenljivih dimenzija sačinjen od koverata.
• I minimalizam.
Abi: I minimalizam. Vidiš, ovo je sve Tvrđava. Nema
veze sa Tvrđavom. Sve sam minimalizovao.
• Zapravo ste od studentski dana svoj rad oblikovali u pravcu linije i mase?
Abi: Tačno. I postepeno razvijao. Neki umetnik
ima kontinuitet, a neki diskontinuitet. Što je
logično. Sve je to ista kocka, iako ovde ima radova
koji su prilično komplikovani. Ipak, sve je krenulo
od jedne kocke...
• ... koju ste dekonstruisali.
• Boja?
Abi: Kada sam u Nemačkoj ušao u knjižaru, bio
sam fasciniran i kupio sam gomilu koverata i neke
kancelarijske papire. Ovo su kolaži koje sam radio.
• Oni su mobilni?
Abi: Mobilni. Sve je tehnički precizno izvedeno i
onda ja to slažem na razne načine. Kasnije sam
uvideo da sam mogao da složim sa više logike, ali
u tom momentu nestrpljenja...
• Nestrpljenje je crta vašeg karaktera.
Abi: Brzina.
• Takva igra mi je izuzetno zanimljiva, kao da sadrži
elemente origamija.
Abi: Imam jednu seriju od crnog papira koji sam
sam pravio i zatim ga previjao inspirisan origamijem. Pravio sam papir. Kada napravim papir, to je
gotovo, to je rad.
• Šta ste sve koristili?
Abi: Sve što mogu.
• Sve što pronađete?
Abi: Sve, čak sam i pelene dečije koristio... imam
mikser i u njega guram razne stvari. Sve što se
nađe u džepu, to koristiš. Čak i kada sakupljaš nešto misliš – ovo će valjati… Recimo moja Bojana
kada je bila mala, čekali smo Branku da dođe sa
terena i šetali se na Limanu. Bojana se sagla i uzela sa zemlje neki zarđali limčić, kaže: „Evo nešto za
tatu”. Imam u podrumu još uvek vrata od šporeta.
Mene je samo to interesovalo. Vidiš ovo, vidiš kako
sam krenuo? (Gledamo katalog iz 74. godine sa
prve samostalne izložbe.)
/ foto: Šandor Aranji /
53
• Boja se ipak povremeno pojavljuje?
Abi: Sve je odnos crne i te neke zemljane. Eventualno se pojavi i bela.
MEDALJA KULTURE ZA UKUPNO
STVARALAŠTVO
Slobodan Knežević Abi je dobitnik petnaest nagrada i priznanja, između ostalog i Zlatne igle
ULUS-a i Velikog pečata Grafičkog kolektiva u Beogradu. Februara 2014. postaje dobitnik i nagrade
Zavoda za kulturu Vojvodine za 2013. godinu - Medalje kulture za ukupno stvaralaštvo.
Rođen je 1948. godine. Diplomirao je i magistrirao
na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izlagao je na preko dvadeset samostalnih i više od
stotinu kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije i redovan profesor grafike na Akademiji umetnosti u
Novom Sadu, gradu u kom živi i stvara.
• Da, to je ta geometrija koju i sada negujete.
• Osvrnemo li se na profesorski poziv – šta je u njemu
najlepše?
Abi: Moj omiljeni motiv su bila vrata od šporeta.
Ova vrata sam izbacio iz upotrebe, kao Dišan. Tu
se uvek mora nešto dogoditi prostorno.
Abi: Jako je lepo družiti se sa mladim ljudima koji
su različiti. Uvek sam poštovao njihovu poetiku i
pokušavao da ih razumem, podržim i da ih uputim
/
Abi: Geometrijom. Interesuje me odnos linije i
površine. Ostao sam pri linearnosti, tu sam se zadržao... Kad smo načeli priču o Tvrđavi, ovaj crtež
sam radio 70-ih, u to vreme je bio aktuelan koncept.
N OVA M I SAO
• Geometrijom?
/
Abi: Mnogo mi znači. Fasciniran sam Tvrđavom,
ne zato što je tvrđava, već njenom arhitekturalnošću, površinama i linijama tih zidova.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
• Koliko Vam znači ovaj neverovatan pogled na Dunav i Tvrđavu?
Abi: Položio sam prijemni u Sarajevu i, kada sam
otišao u Crnu Goru da se pohvalim, meni otac kaže:
„A jesi mi upisao školu, kao čovjek da mijesiš zemljurinu” (smeh). Tada sam bio zanesen, pa sam sakupljao kamenje, korenje, trebalo mi je vremena
da se priviknem. Gradska decu su bila nekako komotnija.
• Da li biste mogli navesti dela čiji uticaj smatrate
presudnim za vaš rad, umetnike koje ste doživeli kao
svoje mentore?
na umetnike koji su njima bliski. Jednom prilikom
pokojni Živko Đak i ja smo gledali radove njegovih
i mojih studenata i tada mi je rekao: „Vidi ovo što
je interesantno. Tvoji rade figurativno, a moji apstraktno. Ti si apstraktan, a ja sam figurativan.”
NISAM MORAO DA SVAŠTARIM, DA
SLIKAM CVEĆE, NE.
Sada, u šezdeset i šestoj godini, ležerno obučen
i vedar, priseća se uz osmeh kako je zapravo upisao grafiku. U tom periodu je spavao kod prijatelja Dušana Mikonjića u ateljeu, spremajući se za
vajanje.
Abi: On je voleo da lunja noću i izjutra me budi,
kupio je vruć hleb. Tada je video neke crteže koje
sam radio i rekao: „Ovo je odlično, sta ćeš ti na
vajarstvu? Treba da ideš na grafiku, kada uradiš
grafike smotaš pod mišku i u Pariz.” Meni se to
dopalo. Tako sam nakon vajarstva studirao grafiku. Međutim, grafike koje sam tada radio i koje
radim sada, imaju taj nagoveštaj treće dimenzije.
Nedavno sam gledao pero crteže rađene sa takvom koncentracijom i materijalizacijom da je to
fantastično. Nije to bilo tvrdo, grubo, to je bila
neka fina linija. Ostao je neki žal za mladošću... i za
skulpturom. I sada radim male objekte.
• Ostali ste verni trećoj dimenziji, materiji, Vaša nedavna izložba u Beogradu...
Abi: To su gravirani crteži. Radim drvoreze belih
linija.
• Drvorez Vam je najdraža tehnika?
Abi: Pa nije, ona mi je najjednostavnija. Izgleda, što
je čovek stariji, gleda da skrati sav taj postupak...
• ...da bude praktičan?
Abi: Da bude praktičan. Vremenom sam postao
škrt, minimalnim sredstvima dolazim do rešenja.
Abi: Naravno, svi smo imali uzore. Voleo sam biblioteku Fakulteta likovnih umetnosti. Hokni
(Hockney)... voleo sam Bena Šana (Ben Shahn), njegove police sa knjigama, neka vrsta reckaste linije,
meni se to strašno dopalo. Listali smo Sezanove
(Cézanne) sveske, zatim Van Gog (Van Gogh), Gogen
(Gauguin). Reprodukcije smo kopirali u biblioteci.
• Što je odličan način učenja...
Abi: Mislim da je odličan. Posle, kako sam sazrevao, dopadao mi se Džasper Džons (Jasper Johns),
vajar Čilida (Chillida)... a Mura (Moore) sam gledao,
obožavao. Pa Ležea (Léger) sam obožavao, čak sam
pokušao na studijama te njegove ruke trapave,
koje je radio, da skinem. Osim toga, jedan od mojih omiljenih umetnika je Jozef Albers, mislim da
sam se njemu približio kada su u pitanju grafike
belih linija.
• Najdraža izložba?
Abi: Tek treba da se desi.
• Postoji li projekat koji uskoro možemo očekivati?
DIHOTOMIJA SREDSTVA I KRAJNJEG
REZULTATA
• Kako ste doneli odluku da je umetnost ono čime
želite da se bavite? Upravo sam se setila jednog intervjua sa Bejkonom u kom govori o momentu kada
je saopštio svojim roditeljima da se odlučio za ovaj
poziv i kako je to izazvalo opšte zgražavanje...
Abi: U prvoj polovini oktobra biće izložba u Galeriji likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića. Razmišljam da je koncipiram kao edukativnu
izložbu. Izlagao bih crteže i grafike uz skice, zajedno.
• Abi?
Abi: Zapravo, kasnije sam saznao da ta reč znači veliki brat. Možda je to i dobro. n
54
novosadske Akademije umetnosti koja je obeležila dug period uspešnog
razvijanja Akademije u renomiranu obrazovnu ustanovu kulture i umetnosti
u Novom Sadu. U vreme kada se kao dekan nalazio na njenom čelu,
Akademija umetnosti razvila je bogatu međunardnu partnersku saradnju
čiji se uticaji mogu vrlo jasno osetiti i danas.
D
ušan Todorović dobitnik je brojnih umetničkih nagrada na polju stvaralaštva, studijskih boravaka (Hag, Amsterdam, Kopenhagen, Pariz, Berlin), kao i sedamnaest jugoslovenskih nagrada za
likovnu umetnost, dugogodišnji učesnik je međunorodnih simpozijuma evropskih i svetskih umetnika u Esenu, Nemačka. Osnivač je prve radionice
reciklažne umetnosti kod nas pod nazivom Svetionik, i grupe Urban District 16_11 koja se bavi
ekološkim problemima i angažovanim projektima
iz oblasti likovne umetnosti. O umetnosti Dušana
Todorovića pisali su naši renomirani likovni teoretičari, te je prisutan u našoj istoriji umetnosti kao
značajan stvaralac.
Njegove tri poslednje izložbe, jedna u Novom Sadu i dve u Beogradu, posvećene su svetu vizuelnih
informacija, a nastale su sakupljanjem vizuelnih
informacija, obaveštenja, upozorenja, piktograma,
grafita i sveokupnog sistema savremenih komunikacija. Njegove postavke nas usmeravaju i konstatuju da živimo u kompulsivnim vremenima
ekrana i informacija i da je savremena tehnologija ubrzala sve procese života. Naša znanja se smanjuju, a odgovore na sva pitanja pronalazimo na
ekranu. Vir tualna stvarnost nas vodi iz van sveta
opipljivog.
U mentalnom mixeru pomešani su prošlost, sadašnjost i budućnost. Informacije vladaju nama. Savremene vizualne poruke reciklira i redizajnira u
novu formu antireklamnog karaktera. Višeslojnim
iščitavanjem ponuđenog vizualnog materijala,
55
dobijamo realnu sliku modernog vremena u kome
je informacija oružje, ekran imperativ, a profit smisao života. Sve to materijalizuje kroz antinomijske
složene multimedijalne instalacije koje uključuju
sliku, objekte, video radove i black light svetlost.
• Kako vidite razvoj tj. perspektivu savremene umetnosti danas?
/
Profesor Dušan Todorović pripada onoj generaciji umetnika i profesora
N OVA M I SAO
Razgovarala: Biljana Mickov
/
Informacije vladaju nama
Dušan Todorović: Suštinu umetnosti vidim u permanentnom praćenju promena koje se dešavaju
u političkom, društvenom, ekonomskom i tehnološkom razvoju. Sve je to svojevrsni konglomerat
u kome živi današnje moderno društvo zatrpano
idejama, tehnološkim inovacijama i sistemima u
kojima vlada informacijski rat, koji dalje vodi u prave sukobe i ratove. U takvom sistemu i takvom
okruženju, umetnost opstaje kao jednostavna i
suštinska poruka koja svojim jezikom opominje ili
skreće pažnju na suštinu današnjeg sveta, i njegove probleme. Ona otvara vrata percepcije i nudi
rešenja u pokušaju da utiče na promene ka boljem, novom i lepšem svetu. Zato je potrebno da
se umetnost bavi i problemima zagađenosti zemlje i duše čoveka, koji eksploatiše i kroz tehnološki razvoj manipuliše ovim svetom, proizvodeći
ratove- stvarne i irealne, u cilju sticanja sve veće
vir tuelne, ali i realne moći i profita. Nagli raz voj
tehnologije, koja je fascinantno zavladala svetom
naročito 90-ih godina prošlog veka, kada je i nastajala nova umetnost bazirana na visokorazvijenim savremenim tehnologijama, ali i hladnog tipa,
sa softverskim gotovim rešenjima, navela me je,
kao radoznalog umetnika, da stvaram „na klackalici“ između klasičnog pristupa i nove thenologije,
pa se dešavalo da ponekad preovlada ta fascinacija novim tehnologijama. Ali, što je više raz voj
ove tehnologije išao ka gotovim i brzim rešenjima,
ova „fast-umetnost“, koja se odigrava na printovima i ekranima, ostavljala je u meni sve veću prazninu, tako da je počela ponovo da me privlači
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Dušan Todorović, slikar
svoje projekte i umetničke akcije, a zato je potrebna politika društva koje će intenzivno podržavati
umetničko stvaralaštvo. Ali takva politika koja
smatra kulturu svojim sastavnim delom i jasno definiše razvojne procese u toj oblasti. U edukativnom smislu iskustvo umentika u procesu stvaranja
je neophodno.
Kada se govori o kulturnim politikama sistem ima
veliki upliv u kulturu i umetnosti samim tim što
dodeljuje sredstva za projekte, ali ne postoji strateški postavljena kulturna politika koja bira projekte kao proizvod koji može da ima širi evropski
kontekst i pokazatelj je visokog i originalnog kvaliteta. Izbor je uvek kompromisan i nije usklađen
sa kvalitetom. To je problem i u likovnoj umetnosti, gde umetnik sam ulaže velika sredstva da bi
ostvario kvalitetan projekat, a on nije prepoznat
od komisija koje o projektima odlučuju. Kao pedagog shvatio sam koliko je važna uzajamna povezanost između studenata i profesora i koliko je važno
mladim umetnicima otkriti njih same i osposobiti
ih da svojim duhom objasne svoj unutrašnji svet.
U trenucima kad je čovekov život ugrožen od strane viših sila učvršćuje se osnovna ideja o smislu,
suštini i svrsi umetnosti kao jedinstvenom načinu
borbe u pronalaženju odgovora na pitanja koja
sebi postavljamo o smislu života. Umetnik oseća
duh vremena i u stalnom je dijalogu s drugim umetnicima. Postoji neka vrsta nevidljive energije koja
kruži među umetnicima na celoj planeti. Te vibracije dolaze od senzibilnosti umetnika i njegovog
osećanja za prostor i vreme, jer je umetnik ogledalo stvarnosti. Ja sam permanentno u dijalogu s
vremenom, prostorom umetnicima i umetnošću.
Važno je biti radoznao, kreativan i biti otvoren za
sticanje novih znanja.
• Koliko mislite da će se spojiti nezaustavljiv razvoj
tehnologije sa kreativnim procesom jednog umetnika, kakav je prostor za delovanje?
materija, dodir i taktilne vrednosti vezane za klasični pristup i dodir s materijom. Stoga sam postavio jednu novu formulu s tim u vezi, šta je za mene
umetnost, a ona glasi: umetnost, odnosno umetničko delo zrači s onoliko energije, koliko i kakva
je uložena u njega.
Dušan Todorović: Ako pogledamo generalno
univerzitete danas koji su u tranziciji, pa i Akademiju umetnosti u Novom Sadu treba naglasiti da
je veoma važan spoj teorije i prakse. Teorija mora
da prati praksu i obrnuto. Ja mislim da je to ključno za razvoj edukativnih i stvaralačkih procesa ne
samo kod nas nego i izvan granica naše zemlje.
• U kom pravcu, po vašem mišljenu treba da idu edukativni procesi Akademije umetnosti?
Kod nas, ne postoji balans između ta dva elementa. Neophodno je da umetnik stvara i da realizuje
Dušan Todorović: Sam razvoj umetnosti kod nas
i u svetu se kreće u sintezi sa drugim oblicima izražavanja koji se prepliću i nadopunjuju sa arhitekturom, ekologijom, novim tehnologijama. Umetnik mora imati veoma široko obrazovanje da bi
objedinio ove elemente kako bi finalni rad bio
kompleksan i pripadao novom dobu i novom izrazu. Takvim spajanjem postiže se novi kvalitet u
umetničkom izrazu. Osećaj boje, mirisa, energije
i pritode su elementi koje nova tehnologija ne
može da nam pruži. Ona jedino može da doprinese boljem načinu predstavljanja ideje koju umetnik želi da izrazi, to jeste najbrži put, ali rezultat
takvog dela nema energiju neposrednog dodira
sa materijalom i materijalima i zato ga nazivam
hladnim. Takav rad je druga ili virtualna realnost.
56
• Šta je za Vas ekstremna budućnost u umetnosti?
Dušan Todorović: Umetnost je ključna za razvoj
društva, ona razmatra, kritički se odnosi i daje odgovore društvenim procesima. Savremena umetnost otvara novi prostor viđenja i veoma je bitna
njena pojačana prisutnost u svim aspek tima je
suština današnjeg sveta, ali kultura u pravom smislu, a ne kvazi kultura. To je nešto što mora da dopre do svih nas, umetnost treba da je prisutna ne
samo u profesionlanim krugovima, na tržištu, muzejima, ona je i važan deo svih javnih prostora i ona
tako edukuje nove generacije koje odrastaju u novom miljeu.
• Vaša umetnost se bavi globalnim temama, recite
nam malo nešto o tome?
• Kako vidite umetnost u javnom prostoru? Da li je
neophodna u kontekstu građenja jednog urbanog
prostora? Mislim na uličnu umetnost, savremenu
skulpturu u javnom prostoru, umetnost izvan institucija, galerija.
Dušan Todorović: Globalni procesi traju već duži
period, mogli bismo reći poslednjih 20 godina i
Dušan Todorović: Pozicija umetnosti u javnom
prostoru je veoma bitna i sve je prisutnija, kod nas
57
Dušan Todorović: Ekstremna budućnost po mom
mišljenju je viđenja kroz procese ekstrema. Političari i oni koji sprovode kulturne politike moraju
razmotriti fak tore kao što je ekonomija, kultura,
razvoj umetnosti, društvena inkluzija, zaštita životne sredine i balans između njih ako žele da postignu mnogo održiviju prak su. Kultura i društvene
promene su danas deo koji je već nametnut novim
načinom života i sve većom prisutnošću nove arhitekture i urbanizma, uslovljenim ekološkim imperativima na planeti i opasnostima prirode i njenih
ćudi. Tu vidimo objedinjene ekologiju i medicinu,
arhitekturu, umetnost koji grade jedan novi svet
sa novim zahvatima i simbolima.
Poruka na bedžu sa bijenala u Veneciji:
„ART IS ALL
ALL IS ART“
Umetnost je sveprisutna u svim porama našeg života. n
/
• Da li mislite da umetnik može da deluje svojim delom na održivost društva?
N OVA M I SAO
U tom kontekstu može se pričati o urbanoj umetnosti i u javnim prostorima ili street art-u. Naš pristup
umetnosti mora biti demokratičniji, umetnost postaviti u centar razvoja kreativnosti i time ga povezati sa alternativama koje daju novi kvalitet, kreativnost je segment koji se među mladima otima i
izlazi iz oficijelnosti i inkorporira u grad. Ako pogledamo šire to je svojevrstan proces edukacije i
interakcije, kod nas je taj proces još uvek vezan za
institucije. Edukativni procesi od malih nogu, i negovanje kritičkog mišljenja kod građana koje nije
samo vlasništvo kustosa u Muzejima. Građani traže nešto više od ponude institucija kulture, traže da
dožive i razmisle šire o umetnosti, te je uloga kustosa mnogo zahtevnija nego do sada. Intezivirati
i razvijati kulturu publike i formatirati vrlo otvoren
pristup edukacije da se građani i profesionalci osećaju slobodno i budu u korelaciji.
je to diskutabilno i nije razvijeno, ali mora se dati
prostor za takve projek te. Mislim da to zavisi od
kulturne politike jednog grada. Važno je da umetnik deluje na široj površini i tako korespondira sa
publikom u galeriji, izvan nje u javnom prostoru.
Nekada takav pristup umetničkog delovanja i intervencija u prostoru ima bolji efekat nego određeni
galerijski prostor. Zato treba kanalisati energiju mladih i njihovu kreativnost koja je danas sve prisutnija
u velikim sredinama, gde imamo velike kreativne
intervencije u street art-u, na bilbordima, panoima
i zidovima kao i napuštenim industrijskim četvrtima. Tako se stvara nova ekstremna estetika, što
je svojevrstan odgovor i otpor globalizmu i potrošačkoj civilizaciji.
/
Dušan Todorović: Danas i jeste doba umetnosti,
ona je sveprisutni činilac civilizacije kroz muziku,
film, televiziju, modu, reklamu... Naše društvo treba
da sagleda efekte umetnosti na kvalitet života. Mislim da nam predstoji dug proces, jer naše društvo
nije na tom nivou da bi shvatilo koliko je to važno,
implementacija umetnosti u svakom segmentu našeg života, umetnost je nešto što čini kvalitet života mnogo svrsishodnijim. Naravno, ovde se radi o
kvalitetnoj i suštinskoj umetnosti, budimo realni,
svetom, ipak, vlada šund i subkultura.
nalaze se u svakom segmentu života. Ovo je postglobalni period i moja umetnost koorespondira
sa tim trenutkom. Mislim da je ovo period formiranja nove filozofije tj. novog društva. Zavisni smo
od znanja koje nam nudi razvoj novih tehnologije
i te informacije vladaju nama. Međutim, tak tilni
odnos – dodir je i dalje nezamenjiv i ima magijsko-energetsko dejstvo. Materija je važna za čoveka,
energija zemlje, minerala, protok vode, to je sve
što nam daje novu snagu. Ja kombinujem više medija kao što su: video i black-light, sliku, grafit, street
art, recikliram predmete, pravim skulpturu preko
računara, svi ovi mediji daju instalaciju, rezultat je
što ja kao umetnik želim da kažem o vremenu u
kome živimo.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
• Da li mislite da bi umetnost trebalo da bude prisutna
u svakom segmentu društva, tačnije da nije izdvojena
nego da korespondira?
To je ljubav, zaista
Piše: Dragana Žarevac
Povodom izložbe Let’s Call it Love/Nazovimo to ljubavlju, Brede Beban,
Muzej savremene umetosti Vojvodine
P
očetkom novog milenijuma Breda Beban je
učestvovala u jednoj novinskoj anketi u kojoj su
britanski umetnici odgovarali na pitanje „Gde biste
sada želeli da budete?“ Njen odgovor bio je: „U
komunizmu.“ Pravo značenje tog, za Britance šokantnog, odgovora može razumeti samo onaj ko
je srećno živeo u Jugoslaviji 70-ih. „Svakome prema
potrebama, svako prema svojim mogućnostima“
zaista jeste definicija odličnog ne-mesta (u-topos)
na kome bi bilo divno biti i koje je nastavilo da
postoji u idejama kosmopolitizma, pravednog društva, slobodne ljubavi, uvažavanja identiteta i potreba individue bilo kog pola, a na lokalnom planu
i u konceptu jugoslovenstva. Ove ideje su danas
transformisane u pravcu definisanja pojmova nomadizma, ljudskih prava, rodnog identiteta, a kod
nas i u nastojanju da se ponovo povežu zemlje
regiona. Breda bi, sasvim sigurno, bila užasnuta
upotrebom tih pojmova pri opisivanju njenog rada,
ali na onom mestu gde se oni susreću sa intenzitetom autentičnog življenja i bavljenja umetnošću
kao vidom iz vorne egzistencije mogli bismo da
ocrtamo konture smisla Bredinog opusa.
i u pokretu i kod kuće, a i u sopstvenom domu i u
stranoj zemlji.
Sa tačke gledišta zapadnog Evropljanina, Balkan
je često viđen kao „nešto previše“ („too-muchism“
koji se pominje i u radu I can’t Make you Love me/
Ne mogu te naterati da me voliš). Način na koji se
Balkan sagledava bio je predmet i njene umetnosti
i njenog kustoskog rada. Ono što povezuje radove
izložbe „Imaginary Balkans“/ „Imaginarni Balkan“
koju je, u ulozi komesara, Breda predstavila u više
britanskih galerija, jeste nešto što je ona smatrala
tipično balkanskim ponašanjem. To je sposobnost
da se dramatično i tragično spoje sa komičnim i veselim. Takav stav vidi se i u radu Walk on three chairs
/ Hodanje na tri stolice inspirisanom dertom naših
dedova i njihovim povremenim raspusnim kafanskim lumpovanjima posle kojih su se kućama vraćali ne dodirujući zemlju.
Dinamika promena u društvenoj i političkoj sredini na suptilan način očituje se u Bredinim radovima. U radu Let ’s call it Love /Nazovimo to ljubav,
napravljenom nakon bombardovanja Srbije 1999,
zvuk aviona se probija kroz tonove romantične
ljubavne muzike (Chet Baker) koja treperi i „diše“
u ritmu okretanja gramofonske ploče, a naročito
Granica između života i umetnosti kod Brede Beban bila je veoma propusna, jer je podloga njenog
rada per formans i govor umetnika u pr vom licu.
U stalnom kretanju i uvežbavanju veštine da se na
svakom mestu bude u svom domu, Breda je razumela da se izgnanstvo dešava kad se odvojimo od
sopstvenih osećanja. Tako je u njenom radu (Geography, sa Hrvojem Horvatićem) geografija ispisana
na ljudskom licu, a trag tela koje je ustalo iz hotelskog ili bolničkog kreveta (Still i I lay on the bed
waiting for his heart to stop beating / Ležim na krevetu čekajući da njegovo srce prestane da kuca) znak
je prolaznog prisustva u privremenom domu. Tako
telo postaje mesto gde se duša može skloniti, postaje utočište u egzilu (The beautiful exile/Prelepo
izgnanstvo) i na taj način se može istovremeno biti
/ Breda Beban, foto: Ferdy Carabott /
58
zbog toga što je scena zabeležena na šesnaest milimetarsku filmsku traku. Na izložbi taj rad stoji
naspram „Najlepše žene u Guči”, video instalacije
koja je zabeleška detalja srpskog godišnjeg hodočašća kada svi prisutni nastoje da zaborave na poražavajuće stanje u zemlji i da se okrenu hvaljenju
ludosti. Breda je zaista majstorski umela da protka
mikrone politike u tkivo svog vizuelnog govora o
ljubavi. Krećući se kroz egzistenciju kao kroz permanentni per formans i snimajući kamerom ono
što oko sebe vidi, jednostavnim inter vencijama,
kao što je usporavanje snimka (slow motion) i za-
mena dokumentarnog zvuka muzičkom kompozicijom, Breda je beleženje stvarnosti pretvarala
u umetnički rad.
Numere popularne muzike i tekstovi tih kompozicija pojavljuju se u mnogim njenim video radovima, bilo kao dokumentarni zvuk ili kao muzička
podloga. One predstavljaju ključ za čitanje svakog
pojedinačnog rada, pogotovu u nizu pod nazivom
Little films to cry to/ Kratki filmovi uz koje se plače.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
/ Breda Beban: The Most Beautiful Woman in Gucha /
N OVA M I SAO
Bredini radovi dotiču teme koje su bliske svakom
onom ko je svestan sopstvenih emocija. Njena dela zapravo uvek tretiraju ljubav i smrt kao, verovatno, dve jedine bitne teme u umetnosti i životu.
A njen najslavniji rad, The most beautiful woman
in Gucha/„Najlepša žena u Guči”, ukazuje na one
trenutne bljeskove u životu kada shvatimo da su
osećanja ono što nas definiše i vodi, kao i ono što
ostaje kao trag posle čoveka koji više nije tu. n
/
Bredin rad se razvijao u skladu sa tokovima u savremenoj umetnosti od 70-ih godina dvadesetog
veka do danas. U periodu dok je slikala, ona je preispitivala svoj odnos prema vizantijskom nasleđu
i duhovnosti koje je prepoznavala u srpskim i makedonskim manastirima dok je tamo radila na restauraciji fresaka. U zajednički rad sa Horvatićem
unela je svoje iskustvo u per formansu i svest o
važnosti prisustva i svetla, a kako su oboje odlično
poznavali istoriju evropskog i holivudskog filma,
njihovi zajednički video radovi pokazuju prefinjenu likovnost i narativnu struk turu zasnovanu na
avangardnom filmu. Celokupni njihov opus kretao
se u pravcu ostvarenja dugometražnog filma koji
su godinama pripremali proizvodeći video eseje,
ali celovečernji film nisu stigli da realizuju.
/ Breda Beban: My Funeral Song /
59
Fuzijski međusplet ili
performans kao način života
Piše: Radmila Đurica
Pino je umetnik koji izaziva posmatrača i reakcije, mada se iz njegovih
performansa često ne izvlači artikulisana priča koja bi ga smestila ili
izmestila iz okvira političkog performansa. Što se tiče performansa posebno
je poznat po nastupima sa hrvatskim performerima Vlastom Delimar i
pokojnim Tomom Gotovcem.
salona bio je posvećen vizuelnoj umetnosti, i jeste
nešto prilično ironično. Sam Salon, manifestacija,
je održana pod sloganom „Identitet”, što zapravo
asocira na gubitak identiteta i prepoznatljivosti,
pronalazeći u svim mogućim aspektima, u najnategnutijim tumačenjima, rastezljivu razmeru kroz
revijalni izložbeni format. Na performansu „Fuzijski međusplet”/rad sub Motion vidimo „smirene i
upisane intimne igre/storije Davida B. na stolu,
„zatvorenog” u svoj „mali-veliki” svijet, te Pina sa
njegovim „električnim snovima” dervišo-balunskim plesom i meditativnoj folk igri... intiman sa
njenom ženskom poveznicom, .. pevača/vokaliste
koji svojom vokalnom igrom obavijaju prostor.....
Ili kako kaže sam autor: „u našoj kao „izoliranosti”
rada, preklapamo se i uplićemo djelove koji se sklapaju i fuziraju u razvitak do nekog „neočekivano-očekivanog“ kraja novog početka.”
Najnoviji performans Josipa Pina Ivančiča zove
se „OP!ti?? miza.MMMMMMMMMMMM” izveden
J
osip Pino Ivančić dugo, već od sedamdesetih
deluje na umetničkoj, istarskoj, hrvatskoj, muzičkoj, likovnoj i uličnoj sceni. Njegova prisutnost
uglavnom u nastupima u performansu je upečatljiva i provokativna. Pino je umetnik, koji izaziva
posmatrača i reakcije, mada se iz njegovih performansa često ne izvlači artikulisana priča koja bi ga
smestila ili izmestila iz okvira političkog performansa. Što se tiče performansa posebno je poznat
po nastupima sa hrvatskim performerima Vlastom
Delimar i pokojnim Tomom Gotovcem. Njihov zajednički performans bio je svakako Ledi Godiva,
koji je ponovo ponovljen, bez Gotovca na Perforacijama u Dubrovniku pre dve godine, kada su
troje umetnika (Delimar, Ivančič i Božić) uzjahali
konje potpuno goli. U hrvatskoj štampi nazvani
su simbolično i cinično jahačima apokalipse. Pristupu njegovoj performerskoj priči ima više, mada
je u nekim slučajevima ipak potrebno kadrirati
specifičnosti. Polazište nam je pretpostavka prema kojoj je za raspravu bitan doživljaj razumijevanja ili iskustvo, odnosno, povezivanje subjektaumetnika s kontekstom stvarnosti. Pino je u svojim performansima mnogo puta isticao poreklo
hleba koje zarađuje (zarađivao) u pulskom Uljaniku koketiranjem s publikom, kritikom, socijalnom
stvarnošću i politikom, gde se uvek osećala jaka
i neraskidiva veza između socijalne stvarnosti i
čoveka.
Jedan od poslednjih Pinovih performansa pomenuću svakako jeste performans na leto prošle
godine, na 48. Zagrebačkom salonu vizualne
umjetnosti. Koncept ovogodišnjeg Zagrebačkog
60
Na performansu Fuzijski međusplet/rad
sub Motion vidimo “smirene i upisane
intimne igre/storije Davida B. na stolu,
„zatvorenog” u svoj „mali-veliki” svijet,
te Pina sa njegovim „električnim snovima”
dervišo-balunskim plesom i meditativnoj
folk igri... intiman sa njenom ženskom
poveznicom, .. pevača/vokaliste koji
svojom vokalnom igrom obavijaju prostor...
Ili kako kaže sam autor: „U našoj kao
’izoliranosti’ rada, preklapamo se i
uplićemo djelove koji se sklapaju i
fuziraju u razvitak do nekog
’neočekivano-očekivanog’ kraja
61
N OVA M I SAO
/
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
1. februara 2014. na „Danima performansa MMC-a”
manifestacije periodičnog tipa koju MMC iz Rijeke
organizuje već duži niz godina. Na ovoj manifestaciji najčešće nastupaju umetnici iz Rijeke i Istre,
koji su na neki način vezani uz delovanje MMC-a,
kap i gosti iz drugih gradova, npr. devojka iz Prijedora, Jelena Topić koja je izvela dugi performans
ćutanja kao protests protiv nezaposlenosti. Sve se
dešavalo u prostorijama riječke galerije O.K riječkog kluba Palach kojeg je MMC vodio od 1998. do
2008. godine. Kroz sve ove godine na manifestaciji su osim uobičajenih umetnika okupljenih oko
MMC-a ranije učestvovali i eminentni umetnici kao
što su: Jusuf Hadžifejzović, Vladimir Dodig Trokut,
Zlatan Dumanić, Zlatko Kutnjak, Marčelo Brajnović, Tomislav Gotovac Aka Antonio Lauer i mnogi
drugi. Ovogodišnji učesnici Dana performansa
MMC-a bili su: Gildo Bavčević, Darko Bavoljak, Darko
Brajković, Franko Bušić, Nikolina Butorac, Branko
Cerovac, Damir Čargonja, Tajči Čekada, Vladimir
Dodig Trokut, Davor Dundara, Josip Pino Ivančić,
Giovanni Jakovac, Boris Kadin, Dejan Kljun, Krešo
Kovačiček, Predrag Kraljević, Andrea Kustić, Josip
Maršić, Ivan Mesek, Courtney Phutura, Kristina
Posilović, Refik Saliji Fiko, Sven Stilinović, Damir
Stojnić, Neda Šimić Božinović, Marija Štrajh, Jelena
Tondini, Jelena Topić, Andrej Zbašnik. n
/
novog početka.”
Primož Oberžan
• Da li bi današnja postindustrijska revolucija može
dovesti do analitičkog preispitivanja likovnih elemenata, mehaničkih procesa i materijala? Uz tvoju ličnu
umetničku sklonost ka eksperimentu uz podsticanje
za diskusiju i preispitivanje teorija podseća me sve
na strukturaliste koji su težili da svaku pojavu raščlane na što jednostavnije oblike uz izučavanje boja
i osobina u npr. arhitekturi tzv. Bauhausa.
Otpadnik
Piše: Radmila Đurica
U aprilu je u Kulturnom centru Novog Sada premijerno izveden komad
Primoža Oberžana muzička stereodrama za čoveka i mašinu pod nazivom
„Otpadnik”
P
riča Otpadnika formirala se kroz život Primoža
Oberžana koji već dve decenije stupa neobičnim
stvaralačkim putem kao muzičar, filozof, pedagog
i vođa kolek tiva The Stroj. „Otpadnik” je njegov
prvi pozorišno-muzički projekt koga je, kako sam
kaže, pisao, konstruisao i komponovao poslednje
dve godine.
• Koliko je ovaj projekat povezan sa tvojim umetničkim aktivizmom, šta je metamašina u „Otpadniku”?
Ovde govorimo o mehanizaciji, industrijskoj estetici
i svojstvu jednostavnih geometrijskih tela sa upotrebnom vrednošću industralizaciji koja je povezana
sa opštom dehumanizacijom kao sociološkim problemom?
Protagonista „Otpadnika”, profesor Franc Špilman,
se kao besposlen filozof naseljava na otpadu, gde
počinje da traga za neobičnim predmetima i otpadnim mašinama iz kojih izrađuje metamašine odnosno strojeve za proizvodnju smisla. „Otpadnik” je
originalna kritika i refleksija potrošačkog društva,
nabijena energičnim muzičkim kompozicijama
iz vedenim na specijalno izrađenim instrumentima, koje je proizveo sam autor, koji kroz predstavu
u ulozi profesora Špilmana na duhovit i beskompromisan način izlaže vlastitu životnu filozofiju –
metamehaniku.
Primož Oberžan: Sve stvari, koje proizvodi industrijsko društvo, dizajnirane su upotrebom geometrije zbog standardizacije i jef tine masovne
produkcije. Sve te strašne količine stvari proizvode
se putem proiz vodnog sistema u kojem su ljudi
naterani da svaki dan rade isti posao što ih naravno dehumanizira. Da bismo u takvoj zajednici imali osjećaj da živimo ’vlastiti’ život, možemo biti
samo potrošači koji svoj identitet i društveni status grade isključivo na stvarima koje poseduju ali
ih u stvari ne trebaju. Da bi izašao iz pomenute
ideologije počeo sam stvari praviti sam. Ne mogu
sam da si napravim kola ili kompjuter ali mogu si
napraviti instrument i još gomilu drugih stvari koje mi svakodnevno trebaju. Koncept metamašine
rodio se uz višegodišnji rad na efektoru, kojeg sam
napravio od daske, federa, pisaće mašine, transportnih kolica, mehaničkih igračaka, žica od bas
gitare, starog telefona, listova za žagu, češalja, dela mašine za tkanje i drugih stvari. Efektor nisam
napravio sa namjerom da radim efikasnije, nego
da iz otpadnih mašina sam sebi stvorim svoj ritmičko muzički jezik, to jest da stvaram smisao. Sa
svojom metamašinom protivim se tehnologijama
napravljenim isključivo prema načelu ’što brže i
jeftinije to bolje’, koje uništavaju naš habitat i čine
nas suvišnim.
• Projekat „Otpadnik” koji je bio u Kulturnom centru
Novog Sada i beogradskom SKC-u je tvoj pozorišni
projekat, reci nam malo o profesoru Špilmanu, to je
tvoj alter ego zar ne?
Primož Oberžan: Profesor Špilman je moj pojmovni lik, protagonist moje filozofije, metamehanike. Jako su mi bliski Delez i Gatari koji kažu, da
je sudbina svakog filozofa, da postane svoj pojmovni lik, kao što je Platon postao Sokrat a Niče
Dioniz. Kada čovek krene na put postajanja, počinje da stvara svoj pojmovni lik.
Shvatio sam da će se moje ideje rezonirati mnogo
jače, ako o njima priča profesor Špilman. I sam više
vjerujem Špilmanu nego samom sebi.
Primož Oberžan: Čitavo (post)industrijsko društvo bazira na naučno-ideološkoj paradigmi definiranoj sa logičko-analitičkom metodologijom
interpretacije sveta. ’Ontologiju’ ove paradigme
prave fizičari sa svojim teorijama o česticama koje
skroz historijski razvoj nauke postaju sve manje i
manje, a na subatomskom nivou kojim se bavi
kvantna fizika ponašaju se tako čudno, da se fizičari već skoro sto godina samo čude tražeči tumačenje koje bi svet ’ispod nas’ koherentno povezale sa našim iskustvom i postojećom logikom.
Nikako nam ne treba još više analize i elemenata,
treba nam više sinteze. Promena analitičko-mehaničke svijesti, kojom postajemo sve opasniji
sami sebi (a da o planeti uopšte ne pričam...). Zato
metamehaniku ne nazivam (analitičkom) teorijom,
nego sintetičkom praksom, koja udružuje muziku,
filozofiju i mehaniku. Sa muzikom učim tajne ritmova, utičem na br zinu vremena i proiz vodim
efekte. Mehanikom učim upotrebu alata i transformaciju ideje u material. A filozofijom učim kako
da upotrebljavam koncepte kao alat i alat kao koncepte.
• U predstavi koristiš zvukove samplove iz kompjutera
ali se čitav projekat oslanja na mehaničnu upotrebu
različitih instrumenata koje si sam napravio od otpadnog industrijskog otpada, to je najednostavnije i najjeftinije, što je moto industrijalizacije i digitalizacije
danas, a opet čitava filozofija iza toga. Tvoj rad je
autentičan, jer su tu uključene tvoje emocije, koliko
je emocija i tvoj lični pečat i iskustvo ovde bitno?
Primož Oberžan: Najjednostavnije je instrument
nabaviti. Pravljenje instrumenata možda jeste jeftinije ali mnogo komplikovanije, čovek treba svašta da nauči da si napravi svoj instrument i stvori
svoj zvuk. Pošto se smatram muzičkim diletantom,
svoje limite u izvođenju kompenziram sa eksperimentalno tehničkim pristupom generiranju zvuka
iz onog što nađem. Moj se osnovni muzički vokabular ne sastoji od abstraktnih tonova (zapisanih
notama) ne go od konkretnih zvukova na koje
naiđem u različitim situacijama. Na taj način moje
se lično iskustvo pretvara u zvuk, materijal sa kojim komponujem. Moj život utiče na moj rad a moj
rad utiče na moj život i pravi ga tajanstveno otvorenim za nova značenja. Tako se teram dalje kao
točak koji se vrti iz samog sebe.
62
• Malo nam objasni pozorišnu estetiku koju si ovde
upotrebio? Projekat je muzička stereodrama i ima
dramski efekat koliko i muzički, koliko si uspeo u ovome da se iskažeš i da li si zadovoljan?
• Predstava „Otpadnik” je kritika potrošačkog društva i kapitalističkog sistema vrednosti. Koja je uloga
tebe filozofa u vreme u potrošačkom društvu?
Primož Oberžan: A koja je uloga filozofa danas
uopšte? Otkad sam diplomirao preživljavam kao
samostalni kulturni radnik i nijednom me niko sa
Kad sam stajao tamo i gledao „Otpadnika”
jako mi je brzo postalo jasno da u stvari
gledam eksplozivnu i beskompromisnu
Oberžanovu osobnu ispovest. Podivljana
nežnost. Brutalna tačnost. Retka neukalupljenost. Malo je stvari u životu koje
su me digle do stanja euforije. „Otpadnik”
jeste.
Jan Cvitkovič, filmski reditelj
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
Primož Oberžan: Dvadeset pet godina muzičke
karijere preživio sam kao član benda IN4S i kolektiva The Stroj, koji glasno i energično stvara ritam
i zvuk ali uz to se čuje. Poslednjih nekoliko godina
u meni se stvorila jaka tenzija koja me tera da pišem i da publici (ako je ima) na svoj način govorim
ono što mi se čini bitno za sve nas. Pošto nisam
imao iskustva sa glumom, trebao sam stvoriti formu nastupa, jezik i lik u kojem možemo suvereno
da funkcionišemo. Prvo sam napisao tekst a muziku sam uključio zbog intenzifikacije vlastitih emocija tokom izvođenja i lakše identifikacije publike
sa Špilmanom. Kada sam nakon dve, tri godine
savladao mašine da rade za mene i počeo pričati
tekst, bio sam šokiran samim sobom odnosno likom,
kojeg sam stvorio.
63
Koncept metamašine rodio se uz
višegodišnji rad na efektoru, kojeg sam
napravio od daske, federa, pisače mašine,
transportnih kolica, mehaničkih igračaka,
žica od bas gitare, starog telefona, listova
za žagu, češalja, dela mašine za tkanje
i drugih stvari. Efektor nisam napravio
sa namjerom da radim efikasnije,
nego da iz otpadnih mašina sam sebi
stvorim svoj ritmičko muzički jezik
kim sam potpisao ugovor nije pitao da li sam uopšte išao u školu. Brzo sam naučio, da je moje obrazovanje moj privatni luksuz i lični kapric. Ako želim
biti dio zajednice trebam si sam stvoriti ulogu koju ću igrati i za koju su neki spremni da me plate.
Tako funkcionišem naizmenično kao muzičar, performer, kompozitor, organizator, PR agent, profesor, istraživač, fizički radnik i mehaničar.
Niče je napisao da je rad filozofa u stvari stvaranje
novih načina egzistencije. Svako ko ne veruje više
u fantazme kapitalizma kao ’američkog sna’ i počinje stvarati novi fokus u kome posedovanje stvari više nije na pr vom mestu već postaje filozof u
gore pomenutom kontekstu.
• Ako je otpad sirovina budućnosti, rekao si odbačeni
i zaboravljeni svet iza ogledala da li smo i mi otpad
u opštoj ljudskoj dehumanizaciji odnosno racionalizaciji društvenog kapitala?
Primož Oberžan: Plašim se da jeste. Kao potrošači u ciklusu kapitalističke produkcije samo smo
jedna faza pred otpadom, a kao radnici trebamo
se takmičiti sa mašinama u efikasnosti, što je unapred izgubljena borba. Za sve ostale dimenzije
ljudskog duha u kapitalizmu nema mesta odnosno tretiraju se kao puke maštarije. Sve manje i
manje verujem u mogućnost nekonfliktne evolu-
cije ljudskog društva na etičkom osnovu, opštem
konsenzu i sa odgovornošču za buduće generacije. Pomenute stvari svakako su više racionalne
nego različiti sistemi racionalizacije i optimizacije
o kojima se danas tako mnogo priča. Nijedan od
visoko uobraženih tehnokrata (apologeta neoliberalizma) nije u stanju da odgovori na jednostavno dečje pitanje: ’Kako je moguće da je u svetu
sve više poteškoća i sve više ljudi bez posla?’
• Tvoj prvi pozorišni projekat podstiče umetničku terapiju i osveštenje. Da li je za tebe u ovom projektu
umetnički izraz muzički i sad pozorišni terapija?
Primož Oberžan: Moj rad je najprisniji deo moje
egzistencije, koji sam u stanju da stvorim iz van
zvaničnih ideologija i načina života u društvenom
sistemu kakav jeste. Svaki čovek u životu treba da
radi i stvara ali uz to treba i da stvara priču o samom sebi, da bih si sagradio identitet i osjećaj
smisla u životu. Svaki čovek kroz život stvori svoj
osobni mit koji je temelj njegovog identiteta. A
ono što je u njegovom mitu univerzalno tera ga
da svoj mit pretvara u priču.
Da li je čovek, koji ne ume da ispriča zanimljivu
priču o svom životu uopšte živeo?
• Kreativnost je pobuna, a umetnost je pokret, koliko
je posvećenost ovim idealima danas bitna?
Primož Oberžan: Što nas tera da radimo ono što
se ne isplati? Ko pokreće našu pobunu? Svaka
autentična kreacija kao pobuna počinje iz otpora
svakodnevici i nesvjesnih impulsa na kojima jašemo kroz život. Kreativnost za mene nije ideal nego
nužna stategija za sukobljavanje sa krizom zapadnjačkog društva i subjek ta. Kinezi pojam ’kriza’
zapisuju sa znakovima wei i ji.
Wei znaći opasnost i strah a ji mogućnost, priliku,
tačku preokreta i mašinu. U tom kontekstu stvaranje i pobunu shvaćam kao traganje za novim
mogućnostima čoveku dostojnog života, pomeranje ideološke granice između nužnog i mogućeg.
• Vođa si benda The Stroj koji je tesno povezan sa
ovom predstavom i tvojim aktivizmom, koji su dalji
planovi za The Stroj, ovaj muzički projekat ti je čini
se važniji od pozorišnih u budućnosti.
Primož Oberžan: The Stroj su moje pleme, utopiska muzička zajednica koja postoji već sedamnaest godina isključivo zbog vlastite želje i volje
koje nas teraju da radimo dalje. Kao generator
proiz vodimo snažnu muzičku energiju sa kojom
napajamo publiku i sami sebe. Svaki nastup nam
osmišljava naš rad i dok god bude prijemnika na
istoj frekvenciji koji hvataju naš signal, nastavićemo
sa njegovim emitovanjem. n
64
su završili studije, rođeni su, ili trenutno stvaraju na prostoru Vojvodine.
Pored naših, moguća su učešća i stranaca, ali akcenat jeste na promovisanju
nas, sa ovih prostora. Te prve godine smo se opredelili za klasičan ansambl
po formaciji, za gudački orkestar, sa akcentom na tome da kompozicija
mora da bude nova, što je negde i suština postojanja ovakvog projekta.
I
nter vju sa kompozitorom Svetozarom Nešićem, koordinatorom projek ta „Savremena kompozicija u Vojvodini“ Zavoda za kulturu AP Vojvodine, iniciran je upravo zanimanjem za projekat
koji na svojevrstan način promoviše novu mladu
kompozitorsku scenu u Vojvodini. Mladi kompozitori su svojim uspešnim nastupima doprineli da
se slika o savremenoj muzici na našim prostorima
promeni na bolje i potvrdili da će oni i u budućnosti biti relevantni akteri ovih događaja, upravo
zbog toga navodimo ovom prilikom njihova imena: Stanislava Gajić, Svetozar Nešić, Ljubomir Nikolić, Dorotea Vejnović, Đorđe Marković, Tamara
Basarić, Aleksandra Stepanović, Nikola Pacek-Vetnić, Srđan Todorović i Ana Kazimić.
• Koje su okolnosti dovele do pokretanja ovog projek ta, čija je ideja i ko je procenio da je „povoljna
klima“ da se učini takav korak?
Svetozar Nešić: Kompozitorka Stanislava Gajić i
ja smo krajem 2011. godine odvojeno došli na ideju o tome da je tako nešto potrebno, s obzirom na
to da smo oboje u dovoljno zrelim godinama da
samostalno počnemo da delujemo kao kompozitori, a da realno ne postoji ni jedno telo koje nam
pomaže u tome. Kako sam se baš u to vreme zaposlio u Zavodu za kulturu Vojvodine, to mi je bio
prvi predlog projekta kojim bih se bavio – „Savremena kompozcija u Vojvodini“. Tako je u pr voj
godini za projekat polovina sredstava obezbeđena preko Zavoda, dok je Stanislava obezbedila
podršku i drugu polovinu sredstava na konkursu
65
Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje, i to je bio oficijalni početak. Na to danas
gledam kao na neku pilot epizodu. Tada nam je
bilo važno da procenimo kakva je klima i da vidimo koliko će se ljudi javiti i time steknemo uvid u
to koliko stvarno ima mladih kompozitora u našem okruženju. Najpre smo odredili ograničenje
godina do četrdeset, jer smatramo da, iako je generalna granica mladosti bavljenja umetnošću
oko trideset pet, mi obično kasnije počinjemo
ozbiljno da se bavimo ovim poslom, nakon usavršavanja, post-diplomskih studija i sličnih delatnosti. Što se tiče odrednice „u Vojvodini“ u konkurenciju ulaze svi kompozitori koji su završili studije, rođeni su, ili trenutno stvaraju na prostoru
Vojvodine. Pored naših, moguća su učešća i stranaca, ali akcenat jeste na promovisanju nas, sa
ovih prostora. Te prve godine smo se opredelili za
klasičan ansambl po formaciji, za gudački orkestar,
sa akcentom na tome da kompozicija mora da bude nova, što je negde i suština postojanja ovakvog
projekta, a to je, pored promovisanja kompozitora, podsticanje i njih na stvaranje novih dela, a to
samo po sebi predstavlja jedan viši cilj od same
promocije nas kao kompozitora. Time ova regija,
grad, zemlja dobija nešto novo, novu literaturu,
nova dela. Javilo se devet naših kompozitora i Mario Paternoster, kompozitor iz Italije. Dela su po
trajanju bila ograničena na deset minuta. Okupili
smo orkestar i angažovali dirigenta Srpskog narodnog pozorišta Mikicu Jev tića, a koncert je održan
u Sinagogi 16. novembra 2012.
/
Što se tiče odrednice „u Vojvodini“ u konkurenciju ulaze svi kompozitori koji
N OVA M I SAO
Razgovarao: Adrian Kranjčević
Svetozar Nešić: Mislim da jeste. Sinagoga je možda prevelika za jedan takav repertoar, ali bilo je
oko stopedeset ljudi što za takav koncert predstavlja svojevrsni uspeh. Mislim da je generalno vrlo
neprivlačan događaj „Koncert mladih kompozitora
Vojvodine“ za širi auditorijum, pogotovo što su ljudi
kod nas vrlo neobrazovani u pogledu savremene
muzike i imaju mnogo predrasuda šta je savremeni
zvuk uopšte, i to povezuju sa nečim što je neslušljivo, a čak i to što je „neslušljivo“ je takođe plod
nekog neobrazovanja ili da kažem nedovoljne obaveštenosti. Na našoj Akademiji je takođe, prisutna
nedovoljna posvećenost savremenom zvuku i njegovom proučavanju. Naročito je problem što su
nama kompozitorima neophodni izvođači, a oni
na programima tokom studija nemaju u dovoljnoj
meri zastupljenu literaturu savremene muzike i ne
razvijaju se u tom pravcu pa su prepušteni samoinicijativi. Imamo i tu tendenciju da na koncerte dolaze samo oni čija je to struka, odnosno violinisti
na svoje, a pijanisti na svoje i slično, tako da kada
bi dolazili kompozitori na koncerte kompozitora,
bilo bi šest ljudi u publici. Posmatrano sa tog aspekta može se reći da je naš prvi koncert odlično propraćen. Važno nam je da svaki naš nastup prati
određeno audio ili štampano notno izdanje. Za ovaj
pr vi projekat to je bio kompakt disk sa zapisom
snimka sa koncer ta uživo i on je objavljen 2013.
godine. Bilo bi idealno da smo bili u prilici da u nekim studijskim uslovima napravimo snimak tog repertoara, međutim vodili smo se time da je važno
za naše kolege kompozitore čije su kompozicije
izvođene da postoji zvanično izdanje koje je prijavljeno SOKOJ-u, Matici srpskoj i drugim institucijama, bez obzira na njegov kvalitet. Time mi najviše
ostavljamo neki trag iza sebe.
/
Inicijativa na delu
• Da li je po Vašem mišljenju uspešno održan taj prvi
koncert?
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Svetozar Nešić, kompozitor
blem, ali ono što bih mogao da zamerim jeste to
da ta starija generacija kompozitora ipak ima instituciju u svojim rukama i dok se mi nismo sami pokrenuli nije ništa učinila za nas, a realno mogla je.
Zahvaljujući tome mi smo svi danas za neki procenat lošiji kompozitori nego što smo mogli biti,
a to je srž svega, jer mi moramo često da stvaramo
da bismo bili bolji.
• Koje su to teme koje zaokupljaju mlade kompozitore danas?
Svetozar Nešić: Prisutna je velika raznovrsnost.
Mogu da kažem da što se tiče naše grupe svako je
do sada pronašao svoj put kojim želi da se kreće.
Pojedini se bave istraživanjem zvuka i mogućnostima koje on pruža, dok se drugi bave programski
koncipiranim delima na književne, filosofske teme,
zatim teme iz istorije, mitologije. Postoje čisto muzičke tendencije, kao i težnja za upotrebom elektronike. Mi smo kao studenti bili uskraćeni za raznovrsne ponude i nismo prisustvovali stvaranju
takvih novih dela. Da se izrazim metaforično, imali
smo jedan program na televiziji, a ne kablovsku.
Recimo, kada posmatram sebe kako sam pisao pre
dve godine i kako planiram da pišem za ovogodišnji projekat, velika je razlika. Mi međusobno
razmenjujemo mišljenja, savetujemo jedni druge,
tako da sve ovo služi za naše usavršavanje. Svako
traži svoju poetiku i ona mora da izađe iz njega.
Zato nastupamo zajedno, slušamo se međusobno
i kupimo zdrave uticaje jedni od drugih ostajući
verni sebi.
• Znamo da kompozicije za ansamble velikog sastava kod nas često završe u kompozitorovoj fioci, jer
uprave naših orkestara retko pokazuju interesovanje
za realizaciju nekog novog dela. Čini se, međutim,
da je naš Vojvođanski simfonijski orkestar raspisivanjem konkursa za novo delo mladog kompozitora
učinio neki korak da se promeni status quo. Da li su
se pojedini članovi vaše grupe odazvali na ovaj poziv
i kako gledate na ovu inicijativu?
• Da li imate adekvatnu podršku relevantnih institucija kulture i kako se ona manifestuje u konkretnim
primerima?
Svetozar Nešić: Osnovna podrška nam je Zavod
za kulturu Vojvodine, to nam je baza pomoću koje
možemo konkretno da planiramo godinu unapred.
Zavod je i izdavač muzičkih izdanja koja prate projekat. Pored Zavoda imamo podršku Pokrajinskog
sekretarijata za kulturu i informisanje, a uključeno
je tu i Udruženje kompozitora Vojvodine koje aktiv-
no prati naša događanja, najviše od strane predsednika Jovana Adamova. Moram da napomenem
da kada je UKV u pitanju, postoji neka moralna
podrška, ne i konkretna, za koju smatram da nam
i nije previše potrebna. Ovom gradu i ovim prostorima potrebno je da se pored generacije kompozitora kojoj pripadaju profesor Štatkić, profesor
Mulić, Divjaković i drugi, pojavi i neka nova generacija nezavisno od njih. Ona ne mora da bude
institucionalizovana, ali mora biti prepoznata kao
grupa. Mi sa članovima UKV nemamo nikakav pro-
Svetozar Nešić: Moram, najpre, da napomenem
da je to moja inicijativa kao člana Upravnog odbora Vojvođanskih simfoničara. Taj predlog sam dao
mnogo ranije, ali je on tek sada, konačno sproveden u delo. Smatram da Vojvođanski simfonijski
orkestar zaista treba da bude neko ko mnogo više
ulaže napore u tom pravcu od drugih i da bi trebalo da uzme učešća u promovisanju autora sa ovih
prostora i kada to kažem ne mislim na Štatkića ili
Mulića, a još manje mislim na kompozitore koji više
nisu među živima poput Bručija ili bilo kog drugog, nego zaista na promovisanje nečeg novog
što je danas aktuelno. U tom smislu raspisan je konkurs, odnosno narudžba dela koje će biti izvedeno. Prijavilo se nekoliko kompozitora, a pobedila
66
je Jelena Dabić, kompozitorka iz Nemačke, koja je
završila studije kompozicije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Ona je neko ko potpuno pripada
ovoj našoj priči, samo što, sticajem okolnosti nije
do sada učestvovala, ali siguran sam da hoće u nekim od budućih projekata.
• Članovi Vaše grupe sarađuju sa mnogim uspešnim
profesionalnim muzičarima i ansamblima, ali ipak
se, svojim kvalitetom, izdvaja Ingmar Duo. Kako je
došlo do saradnje sa njima?
• Sarađujete kao grupa i sa ansamblom „Studio 6”.
Šta nam možete reći o ovom ansamblu i kakvu ste
saradnju sa njima imali do sada?
Svetozar Nešić: Nenad Marković predaje trubu
na Akademiji i ima ansambl „Studio 6” koji, direktno promoviše to što i nama odgovara. Dakle, naručuju nova dela, izvode ih, sarađuju sa strancima,
naručuju dela i od stranaca i izvode ih ovde, tako
da se spontano nametnulo da projek tu za 2013.
rezidencijalni sastav bude „Studio 6”, tj. ono što je
2012. bio gudački orkestar. Stalna postavka ovog
ansambla su truba, harfa, blok-flauta, i harmonika,
često im se pridružuju i izvođači drugih instrumenata, a za ovu priliku su dodati flauta i klarinet.
Projekat te godine je zamišljen iz dva dela, radionica sa Dejvidom Fenesijem, gostujućim kompozitorom iz Irske na kojoj se priložena dela kompozitora na licu mesta rade sa muzičarima. Tako smo
mogli da vidimo šta smo zapravo napisali, dobili
povratnu informaciju, uz dodatne individualne
konsultacije sa Dejvidom, što u stvari predstavlja
nešto poput Master-klass pre davanja. Rezultat
celokupne radionice bio je koncert održan u „Studio M“ 12. decembra 2013. godine, a snimak tog
koncer ta je trenutno u pripremi i očekujemo ga
ovih dana, a nosiće naziv „Savremena kompozicija
vol. 2“. Značajna je saradnja sa muzičarima članovima „Studio 6” jer su se oni svi školovali van naše
zemlje baš u tom pravcu, dakle savremene muzike
i izvođaštva, i oni su zaista neko ko nas može nečemu naučiti, a mi njima nudimo novu literaturu koja
im je veoma potrebna. Treba nam što više takvih
ansambala.
• Da li postoji ideja da se pokrene neka vrsta izdavaštva partritura mladih kompozitora i koliko je teško
doći do njene realizacije?
Svetozar Nešić: Postoji takva ideja. U toj pr voj
godini je ideja bila da kompozicije koje budu napisane za gudački orkestar budu objavljene kao
par titure, ali smo dobili savet od kompozitorke
Aleksandre Vrebalov da ako želimo da se promovišemo, i izvođači odaberu naše kompozicije, svrsishodnije je da objavimo kompakt disk, jer muzičari kada biraju šta će svirati vode se zvukom, a ne
partiturama. Poslušali smo je, mada ja i dalje mislim da, s obzirom na to da partiture imaju veliku
vrednost, treba i na tome raditi. Imamo pr vo notno izdanje, koje je objavilo UKV, svesku sa tri gudačka kvar teta u kojoj se pored Stašinog i Ljubinog nalazi i moj kvar tet. Voleo bih, ali mislim da
je to još uvek nerealno, da Zavod radi kao neka
vrsta izdavača nota, jer mislim da ne postoji baš
povoljna klima za to, ali to može Udruženje kompozitora uz dobru organizaciju u tom pogledu.
Ono što je svakako važno jeste da ta izdanja budu,
žanrovski i tematski opravdana. Kada bi se ta ideja sprovela u delo, dali bismo veliki doprinos našoj
baštini, i to je ono što za sva vremena ostaje. n
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
Svetozar Nešić: To je donekle lično pitanje, jer sa
njima za sada najviše ja sarađujem i oni su ti koji
su tu saradnju inicirali. Došli su na ideju da promovišu savremena dela i nisu se bazirali na Vojvodini,
nego na savremenim srpskim kompozitorima i
spontano je došlo do toga da su me pitali da li bih
napisao nešto za njih. Pored mojih, iz vodili su
kompozicije Rajka Maksimovića, Aleksandre Vrebalov, Svetozara Saše Kovačevića i drugih. Kasnije
je snimljen kompakt disk sa tim delima i urađen
je sjajan spot za moju kompoziciju „Chopinturno
No. 1”. Zaista sam im zahvalan, jer su potpuno samoinicijativno krenuli u promociju na takav način
koji je zaista nedostajao nama ovde. Sada imaju
u planu novi program, mislim da će biti baziran
na kompozicijama za klavir četvororučno, ali ono
što je najvažnije je da naručuju nove kompozicije. Još jedna institutucija koja je samoinicijativno
doprinela prisutnosti savremene muzike ovde je
„Asocijacija gitarista Vojvodine”, koja organizuje
međunarodno takmičenje kompozitora za novu
kompoziciju za gitaru, a tu je i KompART koji svakog
leta okuplja kompozitore iz okruženja na svojoj
radionici.
67
U sećanje na Mirka Đorđevića
znaje, ne samo za lepotu, nego i za proizvođenje,
ne samo za božansko, nego i za ljudsko.
Gle, kakav veličanstven
vernik
Nisam sreo čoveka koji je imao tako snažnu strast
za publicitetom, kao Mirko. Nije u pitanju nikakva
infatilna potreba, nikakav plitki užitak u odrazu
vlastitog lika u medijskom ogledalu. Ne, u pitanju
je prosvetiteljska intervencija u zbrkanu, haotičnu,
mračnu i kriminalizovanu stvarnost, kako u njoj,
toj stvarnosti, ne bi zgasnulo svetlo uma, a sa njim
i kritičko mišljenje, sloboda i jednakost.
Piše: Pavel Domonji
Foto: Ana Dokučević
Mirko je bio je profesor, pisac, prevodilac, književni kritičar, publicista, ali
nadasve drag čovek i, ponoviću, vernik. Smatrao je da je sekularizam u
najboljem interesu crkve i da vera, tek kada izgubi političko značenje i
postane privatna stvar, može u život pojedinca uneti nadahnjujuće
sadržaje. Umeo je veoma nadahnuto da priča o mladiću iz Nazareta, kako
je nazivao Krista. Kad uporedite njegovo, sa crkvenim kazivanjem o Hristu,
zapitate se da li oni govore o istoj osobi. U
knjizi „Osnovni fenomeni ljudskog postojanja”
Eugen Fink na jednom mestu piše da ljudi umiru,
a uspomene ostaju i da mrtve sahranjujemo, a uspomene negujemo, a zatim, stranicu ili dve iza toga,
poručuje: Filozofija smrti mora biti nadopunjena
filozofijom erosa.
Mirko Đorđević je pripadao ovoj drugoj filozofiji,
filozofiji života. Njegov eros je dolazio do izražaja
u nizu sitnih, običnih, trivijalnih detalja. Kad god
bi mu, na primer, rekli: Mirko, možda ne bi trebalo
da pušite, on je, sa osmehom na licu, spremno
odgovarao: Žene i duvan do poslednjeg daha!
Taj njegov Eros je dolazio do izražaja i onda kada
ga je, kako je sam govorio, telo izdavalo, ali mu je
zato glava besprekorno funkcionisala. Uostalom,
stari su Grci razlikovali 26 različitih značenja reči
eros i nisu ga vezivali samo za telo, nego i za duh,
ne samo za vatru žudnje, nego i za svetlost spo-
U stvarnosti je bilo mnogo toga što je zasluživalo
kritiku. Mirko je, recimo, kritikovao crkvu i funcionere vere. Molio je za crkvu, jer je crkva izgubila
moralno pravo da moli za nas. Funkcionere vere
je kritikovao zato što su zaboravili da ovde nema
ni Grka ni Jevrejina; ni roba ni gospodara; ni
muškoga ni ženskoga, zato što su zauzeli mesto
onih koje je Hrist, svojevremeno, izbacio iz hrama,
zato što su jevanđelju pretpostavili nacionalizam, zato što su stali uz politiku koja je iza sebe ostavila
pustoš.
Osim klerika, Mirko je kritikovao i rapsode, pisce,
književnike, akademike, intelektualce. Sa nekima
od njih je u ranim danima drugovao, ali su se kasnije razišli i našli na suprotnim stranama barikade.
Nije ih razdvojila politika, nego odanost načelima.
Nije u pitanju, dakle, samo Eros, nego i etos.
U „Slobodi starih i slobodi modernih”, Benžamen
Konstan ističe da sloboda starih nije moguća u modernom društvu, ali i upozorava da će sloboda u
modernom društvu biti uništena, ako pojedinci,
obuzeti svojim privatnim interesima, odustanu od
učešća u javnoj stvari.
Mirko je spadao među ljude koji ne odustaju i otuda, iz te privrženosti slobodi, njegovi intervjui,
članci, ogledi i knjige, njegovo učešće na raznim
konferencijama, u zemlji i van nje, od Subotice do
Vatikana, od Novog Pazara do Pariza, njegovo
učešće na okruglim stolovima i tribinama.
Na tribinama ljudi su ga pažljivo slušali, ali su mu
ponegde dobacivali i zvižali. Kada su ga „Naši“
stavili na spisak srbomrzaca, nije pokazao ni malo
zlovolje, samo je gospodstveno odmahnuo rukom
i rekao da je to uobičajena stvar u zemlji u kojoj se
drugačije mišljenje smatra izdajom. Verujem da bi
isto učino i da je čuo izjavu Ivana Ivanovića da je
išao u komunističke škole, u kojoj su ga učili da
spaljuje crkve i jaše popove.
Ne bih ovom prilikom pominjao ni „Naše“, ni Ivanovića, da oni nisu jedna vrsta simptoma koja ukazuje
na neke stvari opštije prirode. Vi se sećate kako je na ovu Ivanovićevu izjavu reagovala jedna ljudskopravaška organizacija – tražila
68
/ Foto © 2004 Hervé Dez/le bar Floréal.photographie http://bit.ly/1lfrGhQ /
zato što nije teolog. Zamislite da vam neko kaže
da ne možete kritikovati, na primer, SNS zato što
niste naprednjak, zato što niste član stranke ili zato
što niste član stranačkog rukovodstva? Smatrali
biste takvu izjavu glupom. Ali, ovde nije reč o gluposti. Ovde je reč o nečemu mnogo važnijem – reč
je o imunizaciji crkve od odgovornosti, a jedan od
načina da se do tog imuniteta dođe jeste da se
pravo na kritiku ograniči, da kritika od prava postane privilegija. Kao da je razlog Mirkove kritike bila
crkvena dogmatika, a ne politika u kojoj se, usled
ambicija crkve i slabosti političkog društva, sve više
mutila granica između crkve i države, pa nikad
niste bili na čisto da li je država svetovno odeljenje
crkve ili ne.
je da se zabrani emisija u kojoj je Ivanović izjavio
to što je izjavio. Ja mislim da je Ivanovićeva izjava
nesuvisla, glupa, idiotska. Ali, ono što je, po mom
sudu, još gluplje, to je reakcija na tu izjavu. Ne možete, a Mirko je to dobro znao, ukloniti glupost iz
javnog govora tako što ćete zabranjivati emisije.
Ne možete zabranjivati emisije, a da time ne podrivate slobodu govora. Ne možete, kad krenete od
slobode govora, očekivati da će ljudi govoriti pa-
69
metne stvari ili, barem, ono što godi vašem uhu.
Ljudi će često izgovarati gluposti, ali to je cena koju
treba platiti da bi se u društvu uživala sloboda
govora. To su elementarne stvari i one bi, valjda,
morale biti poznate organizaciji u čijem se nazivu
pominju ljudska prava. Treba, zatim, imati u vidu i sledeće: Ivanović je u
emisiji osporavao pravo Mirku da kritikuje crkvu
Svojim javnim istupima, tekstovima i knjigama,
onima koje je napisao i koje je priredio, ali i onima
koje je preveo – a prevodio je sa ruskog i francuskog, prevodio je Dostojevskog, Brodela, Kastorijadisa, Berđajeva, Šestova, Mereškovskog, Bulgakova i Mihajlova, da pomenem samo neke autore,
Mirko je dao nemerljiv doprinos ovdašnjoj kulturi.
U velikoj je meri doprineo oživljavanju interesovanja za rusku religioznu filozofiju, ekumenski dijalog
je smatrao potrebnim i iznimno važnim, držao je
do personalizma, jer naglašavao vrednost svakog
ljudskog bića, a komunikaciju sa susedima i Evropom, smatrao je jednim od vitalnih interesa za napredak društva i kulture. Nije samo prevodio, nego
je bio i prevođen, i to na ruski, francuski, engleski,
N OVA M I SAO
/
Više puta sam ga čuo da se pita: Ima li, uopšte, smisla da radim ovo što radim? Zar ne bi bilo bolje da
zatvorim dućan?! No, već bi sledećeg dana seo za
pisaću mašinu i sa dva prsta tipkao novi tekst. U
„Banketu u Blitvi” Miroslav Krleža je zapisao da je ta
kutija „olovnih slova ... jedino što je čovjek ... izumio
kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa.”
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Rekao sam da je Mirka nosila strast za publicitetom. On je doista živeo u javnosti, od javnosti i za
javnost. To nije ugodna pozicija, jer ga je činila
lakom metom raznih napada. Mirko nije bežao od
kritike, ali se gnušao kada đon i lojne žlezde potisnu raspravu o suštini spora.
/
Napokon, treba obratiti pažnju i na ono što se i
Mirku, i Ivanoviću, nalazi iza leđa – na protivrečnu
srbijansku političku tradiciju. Tako na jednoj strani
imamo arkansku politiku i njoj svojstvenu proizvodnju neprijatelja, a na drugoj strani slabe i krhke
liberalne impulse. Na jednoj strani imamo orijentaciju na državu, a na drugoj strani orijentaciju na
društvo i javnost. Na jednoj strani pogled je uprt
u Rusiju, a na drugoj u Evropu. Jedan u crkvi vidi
identitetski resurs, a drugi prepreku modernizaciji. Jedan se oslanja na premoć kolektiva, drugi
uzdaje u upotrebu uma.
Umeo je veoma nadahnuto da priča
o mladiću iz Nazareta, kako je nazivao
Krista. Kad uporedite njegovo, sa
crkvenim kazivanjem o Hristu, zapitate
se da li oni govore o istoj osobi.
Mirkov Nazarećanin je delovao kao
neko ko nam je poznat i blizak.
To nije bio čovek struktura, hijerarhije
i moći, nego neko ko je nama nalik,
živ i neposredan.
poljski, nemački, italijanski, španski, grčki, slovenački, češki, bugarski i danski jezik.
Objavio je deset knjiga, a napisao je 12. Dve knjige
nije objavio – onu o Lavu Šestovu i onu o svetosavlju. Knjiga o Šestovu – „Ćutljivi Bog: književna
misao Lava Šestova” – je trebala da bude njegova
doktorska radnja, a pošto je odustao od doktorata, smatrao je da je vreme za njeno objavljivanje
prošlo. Drugu knjigu – „Svetosavska paralipomena”
– nije hteo da objavi, jer vreme da ona bude objavljena još, kako je govorio, nije došlo. Paralipomena
je grčka reč i odnosi se na stvari koje nisu rečene,
a koje treba reći.
Mirko je, kao što znate, smatrao svetosavlje politički veoma upotrebljivim, ali kulturno, ako ne
bez vrednim, a onda malo vrednim. Smatram da
bi bilo veoma korisno kada bi se ovaj Mirkov rukopis objavio. Knjiga bi, sasvim sigurno izazvala protivrečne i veoma ostrašćene reakcije, pre svega
crkve i raznih paracrkvenih organizacija, jer udara
na same temelje moći i uticaja SPC.
Kada sam upoznao Mirka bio sam, da tako kažem,
militantni platoničar, proterao bih sve pesnike iz
polisa, a sa njima i „istoričare“, i popove. Primetili
ste da u prelomnim historijskim trenucima na javnu
scenu stupaju baš ove tri figure – pesnici stvaraju
mitove, popovi ih utemeljuju u sudbini, a „istoričari“
racionalizuju. Smatrao sam tada, kao i sada, pored
političara, pesnike, popove i „istoričare“ odgovornim za tragediju koja nas je zadesila. A onda sam,
na jednoj konferenciji u Beogradu, slušao Mirka i
slušajući ga rekao sebi – Gle, kakav veličanstveni
vernik. Tražio sam da mi da tekst izlaganja i predložio redakciji da taj tekst objavi. Objavili smo ga
i Mirku ponudili saradnju. Od tekstova koje je, iz
nedelje u nedelju, objavljivao u „Odgovoru” nastala
je njegova knjiga „Znaci vremena”. Priređujući tu
knjigu počeo sam da odlazim u Šimanovce. Najpre
sam, a onda u društvu sa Šimonom Cerovskim,
Branislavom Dragašem i Pavelom Šipickim Šagijem. Govorili smo - idemo u crkvu. Crkva ni za nas
ateiste, ali ni za Mirka vernika, nije bila nikakva arhitektonska građevina, nego dijaloška zajednica. Razgovori sa Mirkom su bili pravi užitak. Bio je duhovit, elokventan, načitan. Prava hodajuća biblioteka. Imao je fantastičnu memoriju, pa sam mu u
jednom prilikom rekao da nije čovek, nego kiborg.
Nije, valjda, bilo teme koju u razgovorima nismo
dotakli – krenuli bi od vina, a završili sa ustavom
EU, krenuli bi od jedva vidljivih bora na licu barunice Lembah, a završili sa Thalasom Šandora Ferencija. Počeli bi sa politikom, a završili sa literaturom,
sjajnom istorijskom anegdotom ili kalendarom
Milutina Milankovica. Mirko je voleo Krležu, a Vojislava Ilića je, valjda, celog znao napamet. Koliko
smo mi voleli da odlazimo kod njega, toliko je on
voleo da ide kod Latinke (Perović).
Jednom sam mu rekao: Vi intelektualci... Prekinuo
me je i pitao zašto ga guram u vrstu koja nestaje.
Smatrao je da su intelektualci u Srbiji uprskali stvar,
da su izdali svoj poziv, da polako nestaju i da ih sve
više zamenjuju analitičari, kojima, opet, u opisu
posla nije kritička refleksija, nego proizvodnja pristanka.
Mirko je bio je profesor, pisac, prevodilac, književni kritičar, publicista, ali nadasve drag čovek i, ponoviću, vernik. Smatrao je da je sekularizam u najboljem interesu crkve i da vera, tek kada izgubi
političko značenje i postane privatna stvar, može
u život pojedinca uneti nadahnjujuće sadržaje.
Umeo je veoma nadahnuto da priča o mladiću iz
Nazareta, kako je nazivao Krista. Kad uporedite
njegovo, sa crkvenim kazivanjem o Hristu, zapitate
se da li oni govore o istoj osobi. Mirkov Nazarećanin je delovao kao neko ko nam je poznat i blizak.
To nije bio čovek struktura, hijerahije i moći, nego
neko ko je nama nalik, živ i neposredan. Nije propuštao priliku da istakne da je Hrist sin čovečiji
i sumnjao je u duhovnu prirodu odnosa između
Hrista i Marije Magdalene, jer je verovao da je u tom
odnosu bilo još nečeg, što se meni, moram priznati,
veoma dopalo.
Zašlo je sunce Rima, pa je vreme da i ja ovo kazivanje o Mirku lagano privodim kraju. Počeo sam
pominjući Eugena Finka, a završiću Platonovom
Odbranom Sokratovom. Sećate se kako Sokrat završava svoj govor sudijama atinskim, on kaže: „Vreme
je da odlazimo – ja u smrt, vi u život. Ko od nas ide
ka boljem spasenju, to zna samo Bog.”
Bila mi je čast i zadovoljstvo poznavati Mirka i jedno
vreme sedeti sa njim na klupi u dvorištu. n
70
Ravnoteža između profita i javog dobra u medijima
Naučno-stručni časopis Medijska kultura, broj 04, „NVO Civilni forum”, Nikšić 2013.
Piše: Jelena Zagorac
T
ema četvrtog broja časopisa „Medijska kultura“ je „Medijska koncentracija“. Svoje viđenje tog problema izneli su: Sandra Bašić Hrvatin, Željko Rutović, Tatjana Vulić, Dejan Donev, Vedada Baraković, Nataša Ružić, Mirjana Nikolić, Zoran Jevtović, Dragana Jovanović, Tatjana Milivojević i Dubravka Valić
Nedeljković.
Početkom 20. veka afirmiše se industrijsko/masovno društvo. Da bi industrijski mastodonti na području elek trične energije, računarstva, građevine i
telekomunikacija delovali simultalno i učvrtstili svoju moć, moraju imati zajedničke ciljeve. Budući da se oni najefikasnije ostvaruju putem medija, savremena medijska i informatička produkcija poprima karakteristike industrijske proiz vodnje. Stvaraju se medijski koncerni (konglomerati tj. medijske
korporacije koje poseduju različite vrste medija) koji postaju nacionalni ili
globalni monopolisti, uspevajući da stignu do svakog dela ne samo jedne
zemlje već planete (što ima i pozitivnih aspekata). Neprimetno namećući teme, ideje,
stavove i vrednosti elita, veštačkim kreiranjem identiteta, ultramoderna, širokodifuzna interaktivna tehnologija, konzumentu
nudi iluziju delatno kreirane slobode i mogućnost izbora. Prava istina glasi: mediji
postaju fabrikanti novog smisla globalnog
monocentrizma u čijoj je vertikali čovekova
neupitanost. Načelo „saglasnosti interesa“
maskira problematična javna pitanja drugim tematskim popularno-tabloidnim portfeljima, pri čemu u Srbiji specifično dolazi
do politizacije tabloida. Iz svega sledi da
sloboda neoliberalnog tržišta i sloboda izražavanja i informisanja teško koegzistiraju.
Karakter društvenog sistema, demokratska
tradicija i kultura donekle mogu korigovati
ovu optiku (što znači da su postkomunističke/
postsocijalističke zemlje posebno u problemu), ali ne i radikalno menjati temelje funkcionisanja.
Osim što se industrijski giganti (u zemljama
u tranziciji vrlo često of-šor kompanije) ili
bogati pojedinci mešaju u uređivačku politiku medija kao njihovi vlasnici, oni to čine
i kao oglaši vači. Troškovi re klame – koji
pospešuju potraživanje, a time i opšti nivo
dobiti i zaposlenosti – su najznačajnije sredstvo protiv tendencije monopolnog kapitalizma ka hroničnoj depresiji. Povećanje
broja štampanih medija, radijskih i televizijskih programa kao i narastanje
troškova za proiz vodnju programskih sadržaja mediji ne mogu pokriti na
tržištu „pretplatnika i kupaca“. Kako bi ostvarili visoku dobit, povećavaju prihod na tržištu oglašivača (oglašivač može biti i država), pri čemu vlasnici
medija koriste informacijom kreirano uređivačko okruženje kako bi reklamirali proizvode „majke firme“. Sve ovo – u zemljama u regionu posebno potkrepljeno teškom ekonomskom situacijom i malim medijskim prostorom – u
globalnim medijima ponovo dovodi do zapuštanja istaživačkog novinarstva.
U javnim („režimskim“) medijima u regionu ono se nikada nije ni razvilo. U
globalnim – koja su u neprestanoj trci za brzom zaradom, pred kojom se
briše svaka etičnost – pokleklo je pred senzacionalizmom.
Medijska koncentracija, koja raste sa digitalizacijom, podrazumeva ukrupnjavanje kapitala, koje briše medijski pluralizam, bez koga demokratsko društvo ne postoji. Akcentujući zemlje zapadnog Balkana, autori ovog broja „Medijske
kulture“ ističu da su u cilju sprečavanja medijske koncentracije naophodne sistemske
mere medijske politike i dobra i u punoj
meri primenjivana zakonska re gulativa,
usklađena sa evropskim standardima. Pluralizam se, smatra Nikolić, takođe „može
postići određenim subvencijama ili davanjem privilegija onim medijima koji stvaraju ne ke ob li ke jav nog inte re sa“ (113).
Istovremeno bi trebalo: jačati društvene
kapacitete u smeru raz voja mehanizama
medijske (samo)regulacije, jačati profesionalna udruženja medijskih radnika i organizacija koje se bave monitoringom medija,
koji bi putem združenih i neprofitnih medija efikasno podržavali novinarstvo i vrednosti civilnog društva. Uvođenje celovitog
registra medija (ne kao uslov za rad medija!)
u kome bi bili tačni i pouzdani podaci o
stvarnim vlasnicima medija, svakako bi bila
karika koja bi obezbedila kontrolu kretanja
kapitala – generalno u društvu – čime bi
se sprečila tajkunizacija. Ovim bi se uz deregulaciju (uklanjanje učešća države u vlasništvu medija) sprečili pritisci političkih i
ekonomskih elita na medije i obezbedila
njihova samostalnost. Tačnije, da bi se obezbedio kvalitetan rad medija potrebno je
pronaći ravnotežu između profita i javnog
dobra. n
71
Još jedan pogled na svet
Galerija likovne umetnosti Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Izložba slika i crteža dece sa autizmom (3-6. juna)
Piše: Lazar Marković
/ Anamarija Brašnjo, Šuma, akril na platnu, 2013. /
povećavao i usložnjavao. Ipak, iako smo se približili tome da razumemo neke
od mehanizama koji su u pitanju, mnoga krupna pitanja nisu na adekvatan
način rešena. Jedno od nerešenih pitanja je i pitanje o udelu učenja, prethodnog znanja i naših očekivanja na način na koji opažamo. U vezi sa ovim
pitanjem postoje dva suprotstavljena gledišta.
Prvu formulaciju je dao Gregori Ričard koji percepciju shvata kao konstruktivni proces. Za njega percipiranje uključuje pravljenje pretpostavki o onome
što vidimo, kao i pokušavanje da napravimo najbliži pogodak. Prethodno
znanje i prošlo iskustvo ključni su za opažanje. Kada nešto gledamo, mi u
stvari pravimo perceptivne pretpostavke, koje su zasnovane na ranijem iskustvu. Hipoteze koje formulišemo skoro su uvek tačne.
Ipak, u retkim slučajevima, naše hipoteze mogu da budu demantovane onim
što posmatramo. Na primer, neke osobe koje su od ranog uzrasta lišene informacija i formiranja iskustva usled oštećenja čulnih organa, čak i posle
povratka čulne sposobnosti moraju dugo da uče da se koriste tim novim
informacijama. Primer su i osobe kojima je u poznim godinama uklonjena
katarakta, a koje nisu mogle odmah da prepoznaju i opažaju predmete.
N
ajpre moramo definisati „autizam” kao posebnost (isključujuću termin
bolest), ali i izbeći preterano zalaženje u medicinsko-psihijatrijski i psihološki
aspekt, jer ovoj temi ne prilazimo iz aspekta ovih nauka, ali svakako se moramo poslužiti njima do one mere da nam termin „autizam” bude jasan, ali
ne i previše stručan. Najkompromisnije rešenje je poslužiti se delom podataka o ovoj posebnosti, koji se nalaze u „Vikipediji”.
„Autizam je vrlo složeni poremećaj u razvoju mozga koji karakteriše slaba ili
nikakva socijalna interakcija i komunikacija te ograničeni i ponavljajući obrasci ponašanja. Nasleđe u nastanku autizma ima veliku ulogu; genetički poremećaj je složen i za sad se još ne zna koji su geni za to odgovorni. Prema
nekim autorima autizam uzrokuju vakcine korišćene u dečjem uzrastu. Međutim, ova hipoteza je ostala kontroverzna, jer nema podršku u uverljivim
naučnim dokazima.
Drugačije gledište ima Gibson Džejms. Po njegovom mišljenju opažanje je
direktno, i nije podložno hipotetisanju kako je tvrdio Gregori Ričard. U našem
okruženju ima dovoljno informacija da stvorimo sliku o svetu na direk tan
način. Nema potrebe za interpretacijom ili daljim procesiranjem primljenih
informacija, tim pre što je ono što primamo po pitanju oblika, veličine, udaljenosti dovoljno detaljno da možemo direktno da shvatimo okruženje.
Tokom Drugog svetskog rata radio je na selekciji i testiranju pilota. Tako
je došao do svog glavnog otkrića koje ja nazvao optic flow patterns. Kada
se piloti približavaju pisti na koju sleću, tačka ka kojoj se pilot kreće čini se
nepokretna, dok se ostatak vizuelnog okruženja očigledno udaljava od
te tačke.
Ni direktna, ni konstruk tivistička teorija, izgleda, nisu u stanju da objasne
percepciju u celosti. Gibsonova teorija čini se da je zasnovana na opažanju
u idealnim uslovima vidljivosti, gde je stimulus dovoljno jak i traje dovoljno
dugo. Konstruktivističke teorije, poput Ričardove, tipično se odnose na opažanje u lošijim uslovima.
Roditelji su ti koji obično prvi uoče karakteristične znakove, u prvoj ili drugoj
godini detetovog života (eventualno do treće). Rano otkrivanje autizma može pomoći detetu da stekne određene socijalne veštine i samostalnost; iako
se primenjuje nekoliko terapija zasnovanih na naučnim istraživanjima, zasad
nema potpunog uspeha u lečenju autizama. Kod težih oblika autizma samostalan život malo je moguć, dok je kod blažih oblika on moguć uz minimalnu
pomoć sredine.“
Crteži dece sa autizmom
Percepcija je bila predmet istraživanja pr vih psihologa, i od tada se istraživanja sprovode nesmanjenom žestinom, jedino se „metodološki arsenal“
U istraživanjima je, takođe, diskutovano da li izuzetni crteži ovakve dece mogu biti posmatrani kao pokazatelj i rezultat njihove posebnosti.
72
Vrlo često kruži uverenje da su deca sa autizmom nadarenija u likovnom izrazu, nego uslovno normalna deca. Ovakvo mišljenje, takođe je često zastupljeno i u naučnim krugovima za tu oblast, naročito se mnogi oslanjaju na
Gibsonovu teoriju opažanja i rezultate nekih njegovih istraživanja. Tako se
formira hipoteza da percepcija dece sa autizmom nije pod uticajem pojmovnog i emocionalnog razvoja i da su zbog toga njihovi crteži hiperrealistični.
Lorna Self je objavila knjigu „Nađa”, u kojoj je opisala slučaj izuzetne sposobnosti crtanja jednog deteta sa autizmom. Ni jedan opsežniji tekst o dečjem
crtežu ne može a da se ne osvrne na ovaj, po svemu jedinstven slučaj, koji je
postavio pitanja svim poznatim teorijama razvoja. Nađi je najpre postavljena
dijagnoza teško mentalno zaostalog deteta, a potom dijagnoza autizma.
Sa tri godine Nađa je crtala bolje od mnogih odraslih. Nije crtala na zahtev,
nego uvek po svojoj volji.
Pomenuta Lorna Self je, u svom istraživanju crteža dece sa autizmom, pronašla još dva izuzetna autistična crtača, svi crteži su nastali po sećanju.
Oni koji su u bližem kontaktaktu sa decom sa autizmom (roditelji, vaspitači,
nastavnici), primećuju da u većini slučajeva ova deca u komunikaciji pričaju
o onome što im se desilo u prošlosti, to se odražava i na njihovo crtanje. Ova
deca neće cr tati na zadatu temu (vrlo retko), a još manje cr tati, na primer,
postavljenu mrtvu prirodu. Među decom sa autizmom ima izrazito talentovanih cr tača, nekada se ta cr tačka vir tuoznost izgubi prilikom poboljšanja
njihovog stanja, uspešnije socijalizacije, bolje komunikacije sa okolinom.
Međutim, nikako ne možemo zastupati gledište da sva autistična deca dobro
crtaju.
Gibsonova ekološka teorija percepcepcije imala je značajan uticaj na tumačenja raznih oblika grafičke reprezentacije. Gibson je opisao dečje crteže kao
nastojanje da se predstavi ono što je dete naučilo da je prisutno u njegovom
vidnom polju. Obličja koja se redovno pojavljuju u vidnom polju i od kojih
se zato očekuje da su prisutna nazivao je invarijantama. Gibson smatra smo
u opažanju uvek svesni stalnosti i promene objek ta i da je, shodno tome,
crtanje uređivanje invarijanti neke strukture.
postojanje unutrašnje reprezentacije: slikovni i verbalni oblik mišljenja
(hipoteza dvostrukog kodiranja).
Slikovno prikazivanje je paralelni procesni sistem gde su slike okarakterisane svojim prostornim rasporedom. Verbalni sistem specijalizovan je za sekvencijalne procese, procese kroz vreme. Dok je završni produkt slikovnog
predstavljanja slika, sam akt crtanja je sekvencionalan i temporalan. Crtajući liniju jednu za drugom dete integriše oba koda (slikovni i verbalni), dok
dete sa autizmom to nije u stanju. Pri tom, treba dodati, da su slučajevi reprodukcije po fotografiji kod dece sa autizmom veoma retki.
U nastanku crteža talentovane dece sa autizmom i talentovane ostale dece
postoje razlike, ali je činjenica da cr tež kao završni produkt može biti podjednako fascinantan.
Sa rezervom se mora uzeti pretpostavka Lorne Self da izuzetno dobar (realan)
crtež kod mlađe dece može da se tretira kao simptom autizma.
Postavljena izložba dece sa autizmom u Poklon zbirci Rajka Mamuzića je na
visokom umetničkom nivou. Ovi mladi ljudi su svoju maštu i osećaj za likovnost vrlo uspešno izvođački realizovali kroz svoje slike i crteže. Nema potrebe za pojedinačno izdvajanje „boljih radova“, jer celokupna izložba je vrlo
bliska jednom majstorstvu, koji je zapanjujući, ako se uzme u obzir da su u
pitanju deca. Ekspresivnost poteza, kolorit i kompozicija, vrlo slobodno i
znalački su prenesena na platno i papir. n
Razvojno, kroz proces socijalizacije i komunikacije sa odraslima i vršnjacima,
dete počinje da svet vidi onako kako ga vide i drugi članovi kulture u kojoj
ono živi.
Tokom procesa opažanja dete izoluje ona obličja koja u nekim ili svim svojim
aspektima ostaju konstantna u raznim situacijama. Na primer, očekivanjem
da ljudi imaju dve noge i dve ruke u slučaju kada su oni u takvom položaju
u odnosu na posmatrača da to nije vidljivo.
Ostala deca crtaju objekte koji za njih imaju funkcionalni i emocionalni značaj. Ona imaju iskustva sa objektima manipulativno i/ili afektivno. Zato vrše
pojmovnu deformaciju vizuelno opažene „čiste percepcije“.
Izgleda da kod neke dece sa autizmom crteži nastaju iz fiksirane tačke posmatranja („zaleđen pogled“), da su predstavljeni objekti samo sklop linija, uglova i kontura. Oni crtaju nesimboličke aspekte vizuelnog iskustva, oblike pre
nego prezente klasa ili simbole.
Postoje još neka teorijska gledišta koja mogu da posluže u objašnjenju fotografski realnih cr teža dece sa autizmom. Kanadski psiholog Paivio zastupa
/ Anamarija Brašnjo, Dvorište u jesen, akril na platnu, 2013 /
73
Vodena zavesa
Miloš Latinović: Sto dana kiše, Vulkan izdavaštvo, Beograd, 2013.
Piše: Branislav Živanović
Š
esti roman kikindskog pisca Miloša Latinovića (1963),
„Sto dana kiše“, je priča o Kikindi i njenoj istoriji kroz četiri veka i istoriji jedne porodice koja
je naseljavala ovaj grad. Pored
obilja literarnih i kinematografskih referenci, roman najpre
svojim ilustrativnim naslovom
inter tek stualno korespondira
sa onim što bismo nazvali književnim klasicima. Neodvojiva
od numeričkog dela koji sugeriše monolitnost, naslovna sintagma romana upućuje na dela
gde „kiša“ našeg autora supstituiše „Sodomu“, odnosno „Samoću“, dok na kompozicionom
planu doziva Dantea, Bokača,
Bodlera (roman ima 99 poglavlja i sa autopoetičkom beleškom čini 100 delova). Fragmentarno pripovedanje autoru je
dalo slobodu da kroz četiri veka, četiri vremena opisana u romanu, iza noseće priče, ispiše priču o Kikindi, kao metafori panonskih gradova u opadanju,
gde se ljudi dele na one koji ostaju i one koji ih napuštaju, a usamljenost je
dijagnoza. Narativ demonstrira različite kompozicione postupke montiranja
i strategije pripovedanja isprekidane slojevima fragmenata istorijskih reminiscencija koji prate istoriju porodice Diganiti–Tiganiti–Tiganić (Beatrisin predak, Đorđe Tiganić, „čovek pet vera i tri prezimena“) i otkrivaju njihovu pseudovitešku, visokorodnu lozu. I dok na idejno-kompozicionom nivou roman
afirmiše monolitnost, na struk turalnom je podriva. To svedoči o raskomadanoj stvarnosti i naporu da se delovi povežu u celinu koja obećava bolju
budućnost.
Posredi je priča o lepoj istoričarki umetnosti, svojeglavoj Beatris (Tiganić),
koja se na telegram o očevoj smrti, te očevog testamenta kao poslednje volje o prepisanom joj nasledstvu, nakon više decenija vraća u Srbiju, u slepo
crevo banatskog miljea blizu Kikinde, varošicu u kojoj nije bila od kako ju je
majka kao devojčicu odvela sa sobom u Beograd, zatim Trst, Veneciju... Njen
dolazak iz Londona otkriva složenost međuljudskih odnosa, koji će baciti
svetlo na mnoštvo zagonetnih događaja, nestanaka i (samo)ubistava, sadržaj
svojstven krimi-romanima.
Kriminalistički sadržaj prati krugove disfunkcionalnih romansi, ljubavnih i
sek sualnih odnosa unapred osuđenih na propast – gde su žene prikazane
kao lepe, strasne i iracionalne, a muškarci zapušteni i u konfliktu sa sobom i
okolinom – Beatrisinu sa nesuđenim studentom književnosti, lokalnim policajcem, Đorđem; Đorđevog kolege Arkadija Ivanovića sa lokalnom vračarom
Emanuelom Kastaldo; Dragana, mladića, šankera, koji za novčanu nadoknadu
pruža seksualne usluge advokatu Beatrisinog oca, prepredenom Sebastijanu
Milenkoviću Kolbu („lihvar, ubica i peder“).
Beatris je osećala da bi trebalo da se vrati u London. Jer, kao što autor navodi u Auopoetičkoj belešci – „Beatris nije spasilac. [...] Beatris nije neko ko
donosi rešenje, ona samo otkriva [...] Beatris otvara kutiju problema i odlazi,
iza nje ostaje praznina. Iza nje ostaje stoti dan kiše, dan nade, neizvesnosti i
iščekivanja.“
Smrt Beatrisinog oca stvara zaplet. Pismo je pokretač Beatrisinog dolaska i
početka kiše, ali i njene moralne dileme koja se kroz spontano sklapanu pripovest o Đorđu Tiganiću i istoriju panonske oblasti kroz četiri veka (XVIII–XXI
veka) ispostavlja kao putanja identiteta. Porodični duh ovaploćen u „vazdušcu“, savetodavnom, dobroćudnom kućnom duhu Gotlibu, preko koga Beatris
saznaje više o svom ocu i svojim precima, utiče na nedoumicu i odlaganje
donošenja odluke po pitanju nasledstva (uprkos predlozima Gotliba i Đorđa
da napusti grad) – prodaji ili zadržavanju, odnosno, odlasku ili ostajanju –
pored sveg požurivanja i ubeđivanja srebroljubivog i dvoličnog advokata
Kolba. Povodom ovoga, možemo da vidimo kako diskurs pravno-obligacionih normi i lični interesi ratnih profitera i lihvara kolonista u romanu prete da
ugroze porodične vrednosti.
Pored religijsko-mitskog karaktera, kiša je opomena, ali i zavesa koja zamagljuje melanholično-depresivnu atmosferu severa Srbije, odnosno Vojvodine;
geopolitičku situaciju gradova, varošica i sela na rubovima Panonije, odnosno
njihovo nestajanje. Kiša može da ima vegetativni potencijal, ali svaki višak i
bezmerje vodi parok sizmu. Slike erodiranja zemljišta, stabala, urušavanja
zvonika crkve, ilustruju destruktivnu volju kiše koja sa odlaskom Beatris prestaje, i sa čijim prestankom prestaje i istorija Tiganića, a varoš ostaje da „smrdi
kao riblja pijaca“ dok se poput kuće Ašerovih ne uruši u refleksiji vlastite zaparloženosti i kala. Ipak, ostala je priča, možda baš ova, nagrađena „Vitalovom
nagradom“. n
74
Prelomni trenuci u životima glavnih junaka
Darko Tuševljaković, Ljudske vibracije, Čarobna knjiga, 2013.
Piše: Maja Baračkov
“Ljudske vibracije se osećaju unutar svakog čoveka,
između dvoje ljudi, osećaju se i na celoj planeti,
određujući na neki način međuljudske odnose.”
Darko Tuševljaković
Z
birka Darka Tuševljakovića „Ljudske vibracije” nalazila se najužem izboru za 18. Vitalovu nagradu. Nagrada je izmakla „za malo”, ali čitaoci i kritika
prepoznali su onu tananu nit koja glas ovog mladog pisca svrstava, prema
rečima Vuleta Žurića, u šapat od koga vas podilazi jeza, cvokoću vam zubi, a
vrata se zatvaraju uz škripu koja može da znači samo jedno. No, Tuševljaković hrabro diše za vrat upravo onome ko je za sobom, uz škripu, malopre
pritvorio vrata sobe u kojoj, uz plinsku svetlost, okrećete poslednji list ove
knjige.
Ovo je druga Tuševljakovićeva knjiga, a predstavlja zbirku horor priča. Devet
žanrovski sličnih a tematski veoma različitih priča pokazuje težnju autora da
oslika našu stvarnost živopisnim nijansama sive i crne boje. On svoj veoma
poseban stil i humor crpe iz samog života, pretapajući to iskustvo u fantazijske bravure – sad već možemo reći – velikog iluzioniste.
Ljudske vibracije se osećaju unutar svakog čoveka, između dvoje ljudi, osećaju se i na celoj planeti, određujući na neki način međuljudske odnose. To
je i ustvari bila ideja naslova, a i jedna priča u zbirci se konkretno zove „Ljudske vibracije“, ističe Tuševljaković. On je naglasio da je od recenzenata i književnih kritičara, knjiga određena kao zbirka horor priča, što odmah čitalačkoj
publici skrene pažnju na žanrovski element.
Međutim, koliko god da je on prisutan i bitan, toliko je i meni bilo bitno da
se se tokom pisanja bavim običnim ljudima kojima se dešavaju neobične
stvari. Naglasak je na običnom čoveku, odnosno na svima nama, a u pričama
se bavim nekim prelomnim trenucima u životima mojih junaka, odnosno
njihovom prošlošću, koja će odrediti njihovu budućnost, naglašava autor.
Govoreći o „predznaku vibracija“ pisac kaže: „Što se tiče tih vibracija u pričama one su nekad dobre, nekad su loše, odnosno onakve su, kakav nam je i
život. Trudim se da ne budem previše mračan, a nekad mi je teško da to izbegnem. Prijatelji, koji me poznaju, nekad moje priče komentarišu tako da
pomislim da sam previše mračan, ali u suštini nisam. U svakom slučaju, ako
se to u nekom momentu i desi, trudim se da na kraju te vibracije imaju neku
notu, koja daje nadu i veru u nešto bolje“.
„Kada ljudima u Srbiji pomenete reč horor, odmah se pomisli na horor filmove, koji su puni odsečenih ruku, nogu, kr vi... Ovaj horor nema veze sa tim.
75
Ovo je pre nekakva mračna fantastika. Ona proizilazi iz svakodnevnog života i najstrašnije stvari u tim pričama su realne. Fantastični element, koji postoji da bi sve povezalo u neku celinu, može da bude čak i manje strašan od
realnosti. Ovaj „horor“ je daleko suptilniji, ali ponekad mislim da to više može da uplaši čoveka od onog klasičnog horora koji vidimo u komercijalnoj
produkciji, književnoj ili filmskoj“, zaključio je Tuševljaković. n
Pojmovna i analitička snaga
Stevan Bradić, U kotlarnici, Adresa, Novi Sad, 2013.
Piše: Bojana Đorojević
Z
birka Stevana Bradića „U kotlarnici” pokušaj je da se na srpsku pesničku
scenu iznese novi glas, novi način pisanja, različit i od neosimbolističkih mistifikacija i formalnih opsesija i od neonadrealističkih asocijativnih proizvoljnosti
malog iluminativnog potencijala. Naspram ovih poetika, pesnik uspostavlja
zahtev za jasnoćom i otvorenošću, ali ne i simplifikacijom, potom za pojmovnom i analitičkom snagom, koja ponekad ide nauštrb pesničke slikovitosti.
Zbirka je podeljena u pet ciklusa: „Rasprodaja knjiga”, „Nigde visoko”, „Poliptih” i „Među šavovima”. Svaki od ovih ciklusa podrazumeva određenu tematsku zaokruženost, ali ne i pojmovnu tiraniju nad pesmama koji su njima obuhvaćeni. Prvi ciklus koji imenuje jedan od najznačajnijih problema umetnosti
današnjice, njenu postavljenost i određenost tržištem, ispituje kakve su danas
mogućnosti poezije u ovom kontekstu, te jezika kao njenog osobenog sredstva: „ogledalo:/jezik u kome smo konačno/više/nego što to možemo biti/
spoljašnjost koju podrazumeva/ne pripada zapravo/nikome,/kao prelomljena
voda/ili ma koja druga metafora/zasnovana/na veri u neizrecivo. (Nešto)“.
Polazeći od problema znanja i sećanja, preko mesta istorije u njegovoj povezanosti sa književnim kazivanjem, pa do uloge književne tradicije u formiranju savremenog pesničkog izraza, pesnik traži mesto sa koga se uprkos
preovladavajućoj logici tržišta još uvek možemo obratiti onome što je određujuće za naše postojanje. U drugom ciklusu pesnik napušta strogu ozbiljnost
i kroz ironijsku distancu, kroz izvestan humorni okvir podriva takozvane velike teme, ili pre, pozu okamenjenog visokog stila, ozbiljnog jezika, pokazujući da se ovakvi modusi obraćanja jednim delom uvek urušavaju sami u
sebe, da plaćaju veliku cenu sopstvenom zahtevu za konačnim odgovorima.
Ironija i humor ovog ciklusa nisu lišeni gorčine, kao posledice suočavanja sa
problemima koji uvek nadilaze naše snage, ali koji su nam neizostavno ispostavljeni samom činjenicom da učestvujemo u istorijskoj stvarnosti, da smo
u nju rođeni – „razgovorima o nežnosti/jednostavnim simulakrumom mekoće/jezik pokušava de te ulovi. (Slavina)“.
Sledeći ciklus, „Poliptih“, je najstrože povezan u čitavoj zbirci, budući da svaka pesma proizilazi iz prethodne, i da se teško može razumeti bez postavljenosti u širi kontekst. Ovaj se ciklus bavi pitanjima mesta figure čoveka u
korpusu ljudskog znanja, odnosno ljudske slike sveta, odnosom vladara i
porobljenog, dželata i žrtve, Zapada i periferije – „živimo u najboljem od svih
mogućih svetova./nije li vreme da odložimo naše čekiće i dleta/kao suvišnost
na koju smo predugo računali (VII)“.
Ciklus „Među šavovima“ nastavlja ovu tematiku, ali u nju uključuje i perspektivu pesništva, kao neodoljive potrebe za kazivanjem, koja neprestano žuri
ili kasni za događajem, odnosno koja mu ili prethodi ili sledi, tako da mu
nikada nije savremena – „visina dolazi neočekivano/tako da je isprva ne
prepoznajemo./u njenim je rukama sečivo označitelja/koje ti obećava telo
pesme. (Žurba)“. Kako to i naslovom kaže, žurba je na ovaj način greška, ali i
sudbinska pozicija onoga koji piše, neprestano izmeštenog iz prostora i vremena koji deli sa ostalim ljudima, neprestano iznoseći stavove koji se sa njihovima sudaraju i neprestano suočen sa njihovim neslaganjem, koje jednako može poticati iz nerazumevanja kao i iz razumevanja izrečenog. Poslednji
se ciklus u osnovi vraća po tonalitetu prvom, dajući neke od najboljih pesama čitave zbirke, posvećujući se jednoj vrsti problematike jezika kao suštinski nesrazmernog doživljenom, stvarnom svetu, ali istovremeno jedinom
načinu da se istina o ovom svetu izrazi – „između tebe i mene/prostire se
pokvareni jezik./problem beskonačnosti ionako/nije sasvim ozbiljan. (Pokvareni jezik)“. Pesnik nam na ovaj način poručuje da smo svi mi u izvesnom
smislu među šavovima
samog jezika, da je on ta
sila koja stvara ali i povezuje rascep u kome se
nalazimo, u odnosu prema stvarnosti, te da je on
zamka u koju je uhvaćen
jedino čovek od svih
živih bića.
Zbirka „U kotlarnici“ predstavlja dragocen glas na
savremenoj srpskoj pesničkoj sceni. Svojim specifičnim jezikom ona ukazuje na određene probleme kojima većina pisaca
izbegava da se bavi, ili
im pristupa na način koji
odaje sumnjive motive.
Stevan Bradić je uspeo
da izbegne neke od opasnosti ovog poduhvata,
ali i da pokaže značajnu
svest o težini zadatka pred
kojim se poezija danas
nalazi. n
76
Eros postojanja
Ranko Risojević, Ti, fuga života, Adresa, Novi Sad, 2012.
Piše: Branislav Živanović
R
anko Risojević (1943) je pesnik misaone, melanholično-meditativne, metafizičke, duboko refleksivne i sofisticirano tamne poezije antiromantičarskog
sklopa. Reč je o liričaru visokog stepena erudicije kao i bogatog životnog
iskustva obremenjenog traumama ratnog defetizma jugoslovenskih ratova
devedesetih godina prošlog veka, koji su bitno obeležili njegovo obimno,
žanrovski raznoliko delo.
Ako bi u jednoj rečenici trebali da sažmemo poeziju najnovije zbirke Ranka
Risojevića, onda bi to odgovaralo iskazu recenzenta sa poleđine zbirke:
„[p]oezija senke koja pokušava da imenuje senke“.
Naslov zbirke sadrži naslove pr ve i poslednje pesme: „Ti“, odnosno „Fuga
života“, dok je sam naslov zbirke, zapravo, opozit, kontrapunkt poznate pesme rumunsko-nemačkog pesnika jevrejskog porekla, Paula Celana (Paul
Ancel, 1920–1970), „Fuga smrti“, inače, najpoznatije pesme nemačke posleratne lirike.
U okvirima teorije muzike fugom se označava kompozicija za više glasova u
kojoj isti stav ponavlja jedno za drugim više raznih glasova. Uz to, fuga se
smatra za jedan od najvažnijih i umetnički najbogatijih kontrapunktskih oblika. U širem značenju, prema latinskom izvoru, fuga označava bežanje, bekstvo. Zato, u kontek stu ove polifone muzičke kompozicija, izgleda kao da
glasovi jedan za drugim jure ili jedan od drugog beže. Kako je Celan pretežno
gradio svoje pesme o ljubavi i smrti, u „Fugi smrti“ – centralnoj pesmi njegove druge zbirke pesama „Mak i sećanje“ (1952) – Celan je oponašanjem kompozicionog ustrojstva muzičke fuge, po analognom smenjivanju motiva,
paradoksu – najčešćeg sredstva njegove poezije – dočarao zločin nad Jevrejima u nemačkim koncentracionim logorima gde je izgubio roditelje, ali i sam
proveo nekoliko godina. Otud Celanova zapitanost o pisanju poezije nakon
Aušvica na šta će se nastaviti Teodor Adorno.
Za razliku od Celanove objektivističke lirike ranog pevanja, Risojević pesme
sakupljene u ovoj zbirci gradi na formi obraćanja, što se da uočiti u samom
naslovu zbirke. Od samog početka svedoci smo dualizma, dihotomije muškog
principa koji se kreće od neizrecivog ka izrecivom. Celokupna ispovest u
zbirci liči na Drugo. U pedeset pesama beležimo obraćanje lirskog glasa Drugom, pevanju u drugom licu jednine, dok u svega jednoj pesmi sledimo
govor sa objektivističkom distancom („Neki put“). Ontološka upitanost: ko
sam Ja, ili: ko je Ja? produbljuje se u pitanje: ko sam Ja bez Ti? Ti je, dakle, Ja.
Pesničko Ja i Ti predstavljaju dva modusa, lice i naličje konstitutivne stvar-
77
nosti, komplementaran par u
fizičkom i metafizičkom agonu
koji definišu lirski glas Risojevićeve pesničke zbirke.
Stih zbirke „Ti, fuga života“ je
slobodan, rima je nehotična i
udaljena. Pesme su jednodelne
(osim pesme „Neki put“ koja je
sačinjena od četiri kvinte), statične, lišene naracije i sižea, i
njihov sadr žaj odražava fragmentarnost. Budući da unutar
zbirke nema podele na cikluse,
„nit“ koja spaja sve pesme i drži ih na okupu, je moto zbirke,
čime se referisanje na Celana
još jednom ispoljava: „Samo
jednu, samo / jednu nit, nju /
pleteš ti – njome / opleten, u /
slobodu, tamo / u vezanost“
(„Hawdalah“). Nit koja postaje
do minantan motiv pesničke
zbirke je nit koja spaja i razdvaja, takoreći, sveprožimajuća životna nit. U kontekstu jezika na kojem je Celan pretežno pisao, valja istaći i nemačko značenje reči „fuga“: spoj između elemenata zidanja – cigala, pločica ili kamenova,
što u kontekstu malopre rečenog povodom zbirke našeg pesnika možda ima
više smisla nego muzički oblik.
Lirika pesničke knjige „Ti, fuga života“ peva sa rubova egzistencijalnih ruina.
Apokaliptična tišina koju emituju stvari pesnikovog predmeta pevanja, iz
njegove dalje i bliže okoline, smeštene su u prostor uznemirujuće i onespokojavajuće samoće i preispitivanja. Ovde nije reč o kvaziprofetskom nagoveštaju sveopšteg ništavila ili gubitku nade u spas čovekove duše okamenjene romantičarskim eskapizmom i patosom, nego o određenim saznanjima
sabranim suptilnom i umešnom osetljivošću za jezik, te pesničkoj i intelektualnoj disciplini: postavkom problema, dramatizacijom, spoznajom i na kraju upitanošću. Govor pesničke zbirke proizilazi iz iskustva života i istorije
progresa, ali ubrzo se pretvara u napetost i uznemirenost. Risojević se pokazuje kao asketa našeg postojanja, a pesnička knjiga „Ti, fuga života“ bi mogla
da se posmatra kao traganje za ostacima Erosa postojanja od koga je sazdana naša egzistencija. n
Priče ženskih pripovedača i stara priča
Radmila Gikić Petrović, Stara priča, Dnevnik, Novi Sad, 2013.
Piše: Katarina Kovčin
P
ripovedačka kolekcija pod naslovom „Stara
priča” Radmile Gikić Petrović, objavljena je 2013.
godine u izdanju DOO Dnevnik – Novine i časopisi, a u zbirci se nalazi šesnaest kratkih pripovetki.
Autorka otvara svoju zbirku pričom „Žena vojnog
garnizona” u kojoj će se iskazati značajni motivi
za čitanje ostalih priča, a među njima jeste svakako žena koja je na izvesni način „otuđena” od
sveta spolja, usamljena u svom prostoru i predstavljena kao ispovedni pripovedač, dok se naracija mahom odvija u pr vom licu jednine. Pripovedač, žena, dozvoljava čitaocu da uđe u njen
misaono fragmentarni svet sazdan od sećanja,
želja i očekivanja. Ona je posmatrač prostora u
kom se nalazi ali i posmatrač svih muškaraca koji ulaze u njen prostor, iznenada, kratkotrajno. U
iščekivanju, pripovedač se prepušta svojoj čulnosti ili neprestanom očekivanju iste koja može da
bude ispunjena tek dolaskom muškarca, a koji,
opet, nikako da se predstavi.
Elemente otuđenosti pronalazimo i u priči „Dokolica i suprotno” gde se koristi pripovedanje u
pr vom licu i žena postaje emotivni posmatračregistar svoje okoline, unutrašnjeg bića i neminovne dokolice. Priča „Grlica”, pored očigledne
veze sa motivom ptice (vidi: „Golub”), sadr ži i
momenat iščekivanja sahrane od strane ženskog
lika pripovedača. Proživljavajući svakodnevicu,
pripovedač ne može da pobegne zovu gugutke,
poju ptice koji je sveprožimajući. Naposletku, tako snažni elementi emotivnog motiva postaju
personifikovani do momenta kada na čitaocu ostaje da raspozna gde se biće životinje završava a gde biće čoveka počinje, pa čak i odluči da li će se
predstava bića životinje čitati na kraju u ključu potpune personifikacije, u
ljudskom liku koji je to bio od samoga početka („Golub”, „Grlica”, „O Indiji i
mleku”, „Kosmati pas i stara gospođa Marta” itd).
Iako se u priči „Kolerik” koristi pripovedanje u trećem licu jednine, žena junakinja priče deli elemente svoje svesti sa drugim ženama ove zbirke, ona se
pronalazi u „izvesnom” vremenu u kom se javlja i problematika orijentisanja,
ona spoznaje da je zatočena u pređašnje doba, koje je njoj do tada bilo nepoznato. Primetan registar čulnosti uviđa se u pripoveci „Kosmati pas i stara
gospođa Mar ta”, gde se momenti sećanja prepliću sa sadašnjošću starice
koja se pronalazi jedino u društvu životinje, prebacujući time svoje emotivno-čulno opažaje na
jedino biće u blizini. Samoća ženskog lika, kao i
njegova velika potreba za podelom ispovednog
narativa, može da se pročita u mnogim redovima
pripovetki, kao što je „Tuga za bratom”. Žena, preživljavajući gubitak člana porodice, okreće se okolini tražeći drugo biće sa kojim bi mogla da podeli
svoj teret.
Jedan od najznačajnijih motiva, koji se mogu
uočiti, jeste svakako motiv majke. U „Uporednoj
priči” lik Zorka proživljava nekadašnje momente,
događaje prošlosti i prati kako se lik majke gradio
i uočavao u vremenu, upoređujući ih sa elementima fikcije. Pripovedanjem u pr vom licu, ženski
pripovedač, Majka, u priči „Dobra odluka” iskazuje burna doživljavanja povezanosti majke i tek
stvorenog deteta, zajedničko postojanje ali i neizmernu žalost usled gubitka tog bića, Deteta
koje je raslo u unutrašnjosti žene. Osećaj praznine izazvan nemogućstvom da se postane Majkom, iščitava se u priči „Kadulja”, gde taj osećaj
više proizilazi od neostvarenih očekivanja sredine usmeren prema mladoj ženi. Ona se predaje
čekanju, lutanju pa čak i trenucima narodnog
verovanja, a neprestano u kontek stu socijalno
određenog trenutka da se postane majkom. U
priči „Gle, sneg” prati se sudbina žene udovice,
Majke, koja ostaje zatočena između dva sveta,
ovostranog i onostranog, prepuštena ćerkinoj
brizi. Njihovo zbližavanje ostaje nemoguće pri majčinoj bolesti, stalnom postojanju u međuprostoru života i smrti.
Autorka zbirku završava „Starom pričom” u kojoj se, možemo reći, sabiraju
sve ranije žene i majke pripovetki. One su prepuštene unutrašnjosti svojih
soba, tišinama zidova, nemogućnošću da se uspostavi smisaon dijalog sa
najbližom okolinom. U svojim sobama, ostavljene su mislima o praznim rečima, nemuštim dodirima i povremenim presretnutim pogledima. Ponavljaju se prošlosti i istorije, smrti bliskih osoba, emotivna suočavanja sa tragičnim
gubicima, dok se u pozadinama tih burnih previranja odvijaju tokovi svakodnevice koja više nema strpljenja za suštinska zbližavanja niti vremena za
saslušavanje ispovesti bića. n
78
Afirmacija građanskog društva
Zbornik radova Hrvati u Vojvodini, Institut za migracije i narodnosti iz Zagreba i Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
iz Subotice, Zagreb, Subotica, 2012.
Piše: Teodora Zrnić
H
r vati u vojvođanskim dijelovima Srijema, Bačke i Banata stoljećima žive
i postoje kao istočni, rubni dio hrvatskoga etničkog prostora. Povijesne okolnosti i politike vođene prema njima utjecale su na proces i dinamiku njihove
nacionalne identifikacije, a posljedice se vide i danas u snažnim regionalnim
i subetničkim identitetima. Raspadom SFRJ status pripadnika pojedinih konstitutivnih naroda te države ostao je neuređen, odnosno dotadašnji konstitutivni narodi izvan matičnih republika postaju nacionalne manjine bez pravno priznatoga ili uređenog statusa. Povećanje prostora slobode i raz voj
osjećaja veće sigurnosti u građana hrvatske nacionalnosti rezultirali su osnivanjem većeg broja hr vatskih manjinskih udruga nakon 2000. Ističu u predgovoru zbornika „Hrvati u Vojvodini” Mario Bara i Aleksandar Vukić. Zbornik
je nastao, kao rezultat saradnje Instituta za migracije i narodnosti iz Zagreba
i Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata iz Subotice, s ciljem da se stručna i šira javnost upozna s
dosadašnjim istraživanjima i aktuelnim društvenim stanjem hr vatske zajednice u Vojvodini.
U šest poglavlja razmatrani su: politička situacija;
demografski regres; bunjevačko pitanje i sadašnji
položaj hrvatske zajednice u društvenom, političkom i kulturnom životu.
Tri istraživačka rada zaokružuju pr vo poglavlje
pod nazivom „Politički odnosi i manjinska situacija“, autori su Jasminka Dulić, Zlatko Šram, Slaven
Bačić i Tomislav Žigmanov. U radovima su predočeni rezultati istraživanja načina organizovanja
političko-ideoloških orjentacija, razlike unutar
pojedinih nacionalnih subuzoraka i između njih.
Analizirano je i desetogodišnje razdoblje manjinske samouprave i njen položaj u pravnom sistemu Srbije, kao i odnos Hrvata van Hrvatske s maticom.
Prateći istorijske puteve bačkih Bunjevaca, po
znakovima koje su ostavili u prostoru svog postojanja u drugom i trećem poglavlju, pronalazimo
svedočanstva o njihovom kulturnom životu, duhovnom stvaralaštvu, enciklopedijske podatke i
faktografiju.
79
Ivana Andrić Paneva u svom radu „Kultura sjećanja: projekat Biografski leksikon Hrvata istočnog Srijema“ ističe da su Hrvati u Vojvodinu jedina manjinska zajednica u Republici Srbiji koja je uspjela pokrenuti vlastite leksikografske projek te. Nakon izlaska iz tiska pr vog sveska „Lek sikona podunavskih
Hr vata – Bunjevaca i Šokaca“ 2004.,u kojem su zastupljene biografije samo
dijela vojvođanskih Hr vata, javila se potreba za lek sikografskom obradom
značajnih Hr vata iz Vojvođanskog dijela Srijema, s dugoročnim ciljem očuvanja i memoriranja manjinske kulture hrvatskog naroda na tome području.
Pr vi svezak „Biografskog leksikona Hr vata istočnog Srijema“ izašao je 2001.
Valja istaknuti da je s realizacijom pr vog sveska postignut jedan od projiciranih ciljeva toga lek sikografskog projek ta, naime ostvarena je viša razina
strahopoštovanja, vlastite vrijednosti i svijesti o nacionalnoj pripadnosti srijemskih Hr vata. Osobitost Leksikona očituje se u
tome da ne sadržava samo biografije poznatih
osoba, nego i biografije, uvjetno rečeno, običnih
ljudi koji su svojim radom i trudom pridonijeli
hr vatskoj zajednici u sredini u kojoj su živeli.
Kulturni elementi ne mogu se isključivo pripisati
jednoj nacionalnoj zajednici. Stoga baš etnologija
pokazuje kako identitete valja pojmiti kao predodžbe, kulturne projekcije i ideje o tome šta jesmo, a ne kao zbilju toga što jest. Predodžba o
čvrstim kulturnim granicama dolazi s pojavom
nacionalnih granica koje se izjednačuju s kulturnim
granicama. Zbog toga o kulturama razmišljamo
mozaično; poistovećujući kulturu i naciju. Međutim
nacionalne granice, ti konstrukti 18. i 19. stoljeća,
ne mogu zaustaviti kulturne procese. Takav je proces i globalizacija koja nadilazi sve granice. Ništa
se neće dogoditi bez afirmacije građanskog društva. Građanska opcija je jedina moguća opcija na
ovim prostorima zapisano je u intervjuu s Jasnom
Čapom, koji čini poslednje poglavlje.
Prateći uporednu istoriju i kulturu mogli smo primetiti koliko su istorijske prilike bile nepovoljne za
razvoj kulture, i pored toga kultura je svemu odolevala, održala se i dala stvaralačke rezultate. n