Primena tranzicionih zakona u Srbiji 2006

Transcription

Izveštaj br. 19
Program zaštite ljudskih prava
Primena tranzicionih
zakona u Srbiji 2006
Datum objavljivanja: 8. decembar 2006
Program zaštite ljudskih prava podržali su Švedski helsinški odbor
za ljudska prava i Comité Catholique contre la Faim et pour le
Développement (CCFD)
Inicijativa mladih za ljudska prava
Program zaštite ljudskih prava
Izveštaj br. 19
8. decembar 2006. godine
Beograd
Za izdavača
Andrej Nosov
Autori izveštaja
Dragan Popović
Miroslav D. Janković
Lektura i korektura
Tamara Kaliterna
Dizajn i prelom
Uroš Đorđević
Rad na izveštaju podržali su Švedski helsinški odbor za ljudska
prava i CCFD
Zahvaljujemo partnerima na podršci
Obrada i štampa:
Standard II, Beograd
Tiraž: 500 primeraka
ISBN: 86-85381-08-8
Copyright© Inicijativa mladih za ljudska prava
www.yihr.org
Uvod
U periodu od januara do decembra 2006. godine, Inicijativa mladih za
ljudska prava (u daljem tekstu Inicijativa) sprovela je istraživanje primene
tranzicionih zakona. Inicijativa je nadgledala primenu Zakona o javnom
informisanju, Zakona o radiodifuziji, Zakona o slobodnom pristupu
informacijama od javnog značaja (u daljem tekstu Zakon o slobodnom
pristupu informacijama), Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih
organa u postupku za ratne zločine (u daljem tekstu Zakon o procesuiranju
ratnih zločina), i Zakona o zaštitniku građana.
Za istraživanje primene svakog od pet posmatranih zakona, zbog njihovih
specifičnosti, primenjena je posebna metodologija. Primena zakona
koji regulišu medijsku sferu, Zakona o javnom informisanju i Zakona o
radiodifuziji, praćena je prikupljanjem i analiziranjem medijskih izveštaja,
kao i izveštaja nevladinih organizacija koje se bave zaštitom marginalizovanih
grupa i bore se protiv govora mržnje. Takođe je praćen i rad državnih
organa i institucija uspostavljenih samim zakonima, pre svega Republičke
radiodifuzne agencije.
Metodologija praćenja primene Zakona o slobodnom pristupu
informacijama sastojala se pre svega u nastavljanju direktnog testiranja da
li, u kojoj meri i na koji način organi javne vlasti primenjuju ovaj zakon.
Inicijativa je, kao i u toku 2004. i 2005. godine, slala zahteve za slobodan
pristup informacijama organima javne vlasti i analizirala njihovo postupanje
po podnetim zahtevima. Takođe je nastavljeno testiranje rada Kancelarije
Poverenika za informacije od javnog značaja (u daljem tekstu: Poverenik),
uz redovan kontakt sa ovom institucijom.
Primena Zakona o procesuiranju ratnih zločina testirana je praćenjem suđenja
pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, zatim praćenjem i
analizom medijskih izveštaja, kao i serijom razgovora sa portparolom Veća
Zakon o javnom informisanju, usvojen 22. aprila 2003. godine, Službeni glasnik RS broj 43/04.
Zakon o radiodifuziji, usvojen 18. jula 2002. godine, stupio na snagu 27. jula 2002. godine, Službeni glasnik RS
broj 42/2002.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, usvojen 2. novembra 2004. godine, stupio na
snagu 13. novembra 2004. godine, Službeni glasnik RS broj 120/04.
Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, usvojen 1. jula
2003. godine, Službeni glasnik RS broj 67/03.
Zakon o zaštitniku građana, usvojen 16. septembra 2005. godine, stupio na snagu 24. septembra 2005. godine
Službeni glasnik RS broj 79/05.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama, član 30, vidi gore pod 3
za ratne zločine. Zakon o zaštitniku građana je kao novousvojeni zakon tek
počeo da se implementira, tako da je Inicijativa analizirala odredbe ovog
zakona upoređujući ga sa sličnim zakonima u okruženju. Posmatran je,
takođe, i postupak izbora prvog Zaštitnika građana u Srbiji.
Inicijativa je napravila pravnu analizu novog Ustava Srbije. Analizirane su
prvenstveno odredbe koje su izazvale sporove u stručnoj i opštoj javnosti.
Takođe je praćena referendumska kampanja i poštovanje izbornih i medijskih
zakona koji regulišu ovu materiju. To su Zakon o referendumu i narodnoj
inicijativi, Zakon o izboru narodnih poslanika, Zakon o finansiranju
političkih partija10, Zakon o oglašavanju11, Zakon o javnom informisanju i
Zakon o radiodifuziji.
Na kraju izveštaja nalaze se dva aneksa. Prvi je prezentacija slučajeva koje su
advokati i pravni tim Inicijative zastupali pred sudovima i drugim državnim
organima u ime žrtava kršenja ljudskih prava. U izveštaju je materija vezana za
govor mržnje, policijsku torturu, pravo na slobodan pristup informacijama,
izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje i rehabilitaciju.
Drugi izveštaj je analiza rada sudova i tužilaštava u Srbiji kada je reč o
krivičnom delu izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje, razdora ili
netrpeljivosti. Ovaj izveštaj napisan je uz pomoć mehanizama koje pruža
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Izveštaj je napisan na osnovu informacija sakupljenih do 25. novembra
2006. godine.
Ustav Srbije, usvojen i proglašen 8. novembra 2006. godine, Službeni glasnik RS broj 98/06
Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, Službeni glasnik RS broj 48/94 i 11/98
Zakon o izboru narodnih poslanika, Službeni glasnik RS broj 35/2000, 57/2003 - odluka USRS, 72/2003 - dr.
zakon, 75/2003 - ispr. dr. zakona, 18/2004, 101/2005 - dr. zakon i 85/2005 - dr. zakon
10 Zakon o finansiranju političkih stranaka, usvojen 18. jula 2003. godine, Službeni glasnik RS broj 72/03
11 Zakon o oglašavanju, usvojen 16. septembra 2005. godine, Službeni glasnik RS broj 79/05
Procena stepena vladavine prava u Srbiji
U 2006. godini nastavlja se tendencija nepoštovanja tranzicionih zakona i
derogaciji institucija u Srbiji. Na taj način predstavnici vlasti i dalje urušavaju
vladavinu prava i pravnu državu u Srbiji.
Novi Ustav Srbije ozbiljno narušava dostignuti nivo ljudskih i manjinskih
prava, što je strogo zabranjeno, kako domaćim zakonodavstvom, tako
i međunarodnim pravnim normama. Ustav ne obezbeđuje Vojvodini
regionalnu autonomiju, poslaničke mandate stavlja u vlasništvo stranaka
i ne omogućava potpunu nezavisnost sudskoj vlasti. Donošenje najvišeg
pravnog akta bez ikakve javne rasprave i referendumska kampanja tokom
koje su prekšene brojne zakonske norme ozbiljno dovode u pitanje legalnost
Ustava.
Primena Zakona o slobodnom pristupu informacijama je i dalje polovična,
organi javne vlasti ne poštuju odredbe tog zakona u potpunosti. Među
organima koji su u 2006. godini prekršili zakon su i četiri ministarstva
Vlade Republike Srbije. Poseban paradoks predstavlja činjenica da je zakon
prekršilo i Ministarstvo kulture, u čijem opisu posla je upravo kontrola nad
primenom ovog zakona.
Suđenja na osnovu Zakona o procesuiranju ratnih zločina su nastavljena pred
Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu. Problem predstavljaju
nedovoljna finansijska pomoć Vlade i novo krivično zakonodavstvo koje
definiše komandnu odgovornost kao posebno krivično delo.
Uprkos postojanju odredbe Zakona o javnom informisanju koja zabranjuje
govor mržnje, takav govor je i dalje prisutan u medijima i nema primera
njegovog sankcionisanja. Inicijativa mladih za ljudska prava podnela je u
toku 2006. godine dve tužbe za govor mržnje protiv dnevnih listova Glas
javnosti i Kurir. Tužba protiv Kurira je odbijena u prvostepenom postupku.
Dalje procesuiranje ovih tužbi biće jasan pokazatelj da li su sudovi u Srbiji
spremni da konačno krenu u obračun sa govorom mržnje u medijima.
Zakon o radiodifuziji nalazio se u centru pažnje javnosti zbog dodele dozvola
za emitovanje radio i televizijskog programa na području Srbije i Vojvodine.
Dodela dozvola, koja je u nadležnosti Saveta Republičke radiodifuzne agencije
(RRA), izazvala je burne reakcije novinara, strukovnih udruženja, građana i
političara. Posebno je sporno ponašanje Saveta RRA kada je u pitanju BK
televizija kojoj je oduzeta frekvencija, a zatim je uz pomoć policije prekinut
rad ove medijske kuće. Zakon je po treći put promenjen, ponovo bez javne
rasprave i uz brojne kritike stručnjaka, medijskih i novinarskih udruženja.
Vlast u Srbiji se ne ponaša u skladu sa postojećim pravnim normama i krši
zakone. Usled kršenja zakona od strane institucija koje te zakone donose ili
primenjuju drastično se urušava vladavina prava u zemlji. Srbija ne može
postati pravna država sve dok predstavnici vlasti ne počnu da poštuju pravni
poredak i dok ne počne kažnjavanje svih onih koji taj poredak urušavaju
kršenjem zakona.
Analiza teksta Ustava Srbije12
1. Načela Ustava
Preambula
„Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih
zajednica u Srbiji, polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo
teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i
da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih
organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim
unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima...“.
Ovakva formulacija preambule predstavlja izražavanje političkog stava
trenutne vladajuće elite o budućem statusu Kosova. Pregovori o statusu
Kosova su u toku i očekuje se da specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija Marti
Ahtisari (Maarti Ahtisari) predstavi svoj predlog rešenja krajem januara
ili početkom februara 2007. godine13. Jedino što je za sada izvesno je da
nema povratka na period pre 1999. godine, podele Kosova, niti njegovog
ujedinjenja sa susednim regionima14. Sve ostale opcije su moguće, pa tako i
12 Sve odredbe novog Ustava Republike Srbije preuzete su sa zvaničnog sajta Narodne skupštine Srbije: http://
www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=382&t=Z, posećen 3. novembra 2006. godine
13 Rešenje za Kosovo posle izbora, B92, 10. novembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_
fokusu.php?id=24&start=0&nav_id=219379, posećen 13. novembra 2006. godine
14 Međunarodna kontakt grupa očekuje da se status Kosova reši tokom 2006. godine, VOA, 31. januar 2006.
godine, sajt: http://www.voanews.com/Serbian/archive/2006-01/2006-01-31-voa9.cfm, posećen 13. novembra
2006. godine
neka vrsta nezavisnosti pokrajine koja je nominalno u sastavu Srbije. Štaviše,
većina svetskih analitičara ocenjuje da je gotovo izvesno da rešenje bude neka
vrsta nezavisnosti15. U takvoj situaciji Vlada Republike Srbije ograničava
ne samo sebe, već i buduće vlasti propisujući da je Kosovo u svakom
slučaju deo Srbije. O konačnom statusu Kosova poslednju reč ima Savet
bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ako se taj organ opredeli za nezavisnost
kao rešenje, postavlja se pitanje kako će na to reagovati vlasti u Srbiji, s
obzirom na proklamaciju iz Ustava. Deklaracija o ustavnim obavezama da
se štite interesi Srbije na Kosovu u svim unutrašnjim i spoljnim političkim
odnosima nameće tešku obavezu budućim generacijama političara. Sa
druge strane, ona je u suprotnosti sa stavom stranka tzv. demokratskog
bloka da rat kao rešenje ne dolazi u obzir. Nema nijednog razloga zašto
se sutra ne bi protumačilo da preambula poziva i na oružano preuzimanje
Kosova. Takođe, izvesno je da nepriznavanjem odluke Ujedinjenih nacija,
Srbija rizikuje da se vrati u stanje izolacije kakvo je bilo tokom devedesetih
godina.
Mnogi analitičari i novinari procenjuju da je upravo Kosovo bilo razlog
za donošenje novog ustava Srbije16. Takođe, dobar deo medijske kampanje
za usvajanje ustava počivao je na porukama vezanim za budući status
Kosova17. Porukama da će novi ustav omogućiti da Kosovo ostane u Srbiji,
vladajuće elite dale su još jednu lažnu nadu građanima Kosova srpske
nacionalnosti. To će rezultirati velikim razočaranjem ako rešenje za Kosovo
bude nezavisnost, a nije isključeno i iseljenje dela stanovništva sa Kosova u
Srbiju. Takođe, medijska kampanja i ovakve poruke ugrađene u ustav dalje
produbljuju jaz između Srba na Kosovu i tamošnjih institucija vlasti. Šta su
očekivanja Srba na Kosovu i koliko je Vlada novim Ustavom uspela ponovo
da radikalizuje tamošnje stanovništvo svedoče i proslava usvajanja novog
ustava u Kosovskoj Mitrovici18 i beogradski miting za usvajanje ustava na
kome su učestvovali predstavnici gotovo svih parlamentarnih stranaka, a na
kome se klicalo haškom optuženiku Ratku Mladiću19.
15 Možda nezavisno, ali pod nadzorom, B92, 2. novembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.php?id=24&start=15&nav_id=218262, posećen 13. novembra 2006. godine; Misija diplomatskog
plana za nezavisno Kosovo, B92, 27. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
php?id=24&start=15&nav_id=217314, posećen 13. novembra 2006. godine
16 Ustav potreban, ali ne ovakav, B92, 25. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.php?id=122&start=75&nav_id=216877, posećen 13. novembra 2006. godine; Vesna Rakić Vodinelić, Zašto
reći NE ustavu, 10. oktobar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.cedajovanovic.com/code/navigate.
php?Id=579, posećen 13. novembra 2006. godine
17 Videti deo o referendumskoj kampanji u ovom izveštaju
18 Slavlje u K. Mitrovici, B92, 29. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
19 Miting za ustav u K. Mitrovici, B92, 26. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2006&mm=10&dd=26&nav_category=11&nav_id=217110 , posećen 13. novembra 2006. godine
Definicija Srbije
Član 1.
“Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana
na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i
manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima”.
Definisanje Srbije kao države srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive
predstavlja jasnu poruku da za ustavopisce u Srbiji postoje građani prvog
i drugog reda. S obzirom da ova definicija nije stavljena u preambulu, već
u sam tekst Ustava, ona po sili zakona mora proizvoditi pravno dejstvo.
Postavlja se pitanje kakvo dejstvo treba da proizvede ovakva odredba.
Da li ima bilo kakve razlike u pravnom položaju, pravima ili obavezama
Srba i ostalih građana Srbije? Ako je odgovor negativan, zašto se onda u
prvom članu Ustava izdvajaju pripadnici jedne nacionalne zajednice? Ovo
posebno, ako se ima u vidu da Ustav u članu 21. propisuje da su svi jednaki
pred ustavom i zakonom20. I pojedini stručnjaci za ustavno pravo izrazili su
bojazan da se ovakvom odredbom uvode građani prvog i drugog reda21.
Druga, veoma bitna stvar je kakvu poruku Srbija ovim činom šalje
pripadnicima nacionalnih manjina. Pri tom, treba imati u vidu da je ovaj
prostor opterećen ratovima, etničkim čišćenjem i diskriminacijom u proteklih
20-ak godina. Sa takvom istorijom, potpuno je neodgovorno i nepotrebno,
ako ne i zlonamerno, izdvajati u tekstu Ustava bilo kakvu nacionalnu, versku
ili drugu grupu ljudi. O tome svedoče i reakcije predstavnika nacionalnih
manjina. Predstavnici pet bošnjačkih stranaka i mešihat Islamske verske
zajednice u Sandžaku saopštili su da je neprihvatljivo da se Srbija definiše na
način kako je to urađeno u članu 1. ustava22. Primedbe na ovakvu definiciju
države izneli su i predstavnici romske23 i albanske nacionalne manjine u Srbiji24.
U ustavu iz 1990. godine Srbija je bila definisana kao država „svih građana
koji u njoj žive“25.
20 Član 21, stav 1. Ustava Srbije, vidi gore pod 7
21 Ustav, kompromis, jednakost..., B92, 23. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.php?id=122&start=75&nav_id=216597, posećen 13. novembra 2006. godine
22 Protest zbog ignorisanja Bošnjaka, B92, 16. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_
fokusu.php?id=122&start=60&nav_id=215643, posećen 23. novembra 2006. godine
23 Izbori u roku koji odredi zakon, 4. oktobar 2006. godine, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=20
06&mm=10&dd=04&nav_category=11&nav_id=214071&fs=1, posećen 23. novembra 2006. godine
24 Haljimi poziva na bojkot, 14. oktobar 2006. godine, http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
25 Ustav republike Srbije iz 1990, usvojen i stupio na snagu 28. marta 1990. godine, Službeni glasnik RS broj
1/90, član 1
10
Međunarodni odnosi
Član 16.
“Spoljna politika Republike Srbije počiva na opštepriznatim principima i pravilima
međunarodnog prava.
Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni
su deo pravnog poretka Republika Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni
međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom”.
Kao i u slučaju Ustavne povelje državne zajednice SCG26 međunarodni
odnosi su regulisani u članu 16. Međutim, za razliku od Ustavne povelje,
koja je predviđala da „Ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena
pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore
i pravom država članica“27, ovde se dodaje rečenica koja suštinski menja
odnos Srbije prema međunarodnom pravu. Naime, u poslednjem stavu
ovog člana stoji odredba da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u
skladu sa Ustavom.
Postavlja se pitanje šta se dešava kada međunarodni ugovor nije u
saglasnosti sa Ustavom. U samom Ustavu nema ni reči o toj mogućnosti.
Jasno je da Ustavni sud Srbije ne može da proglasi neustavnim neki od
članova međunarodnog ugovora. Sa druge strane, nije lako zamisliti da
strane ugovornice menjaju svoj dokument na osnovu toga što se ne slaže
sa Ustavom Srbije. Jedino preostalo rešenje je da Srbija jednostavno otkaže
važenje svih onih dokumenata koji nisu u skladu sa Ustavom. Kuda bi to
odvelo, nije potrebno detaljno obrazlagati. U svakom slučaju, ovakva pravna
odredba je potpuni pravni nonsens i nije moguće da bude primenjena.
Jasno je da je ovim međunarodno pravo dovedeno u podređeni položaj u
odnosu na Ustav. S obzirom na ozbiljno smanjenje stepena ljudskih prava u
novom Ustavu, ovim se briše još jedna od garancija koje su građanima bile
na raspolaganju. Evo nekih od najvažnijih međunarodnih dokumenata koji
nisu u skladu sa novim Ustavom Srbije i samim tim u opasnosti da prestanu
da važe u Srbiji:
26 Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, usvojena i stupila na snagu 4. februara 2003. godine,
Službeni list SCG broj 1/03
27 Ibid, član 16
11
1. Pakt o građanskim i političkim pravima28 predviđa zaštitu prava na
privatan i porodični život u članu 17. U Ustavu Srbije ovo pravo nije
zagarantovano.
2. Evropska konvencija o ljudskim pravima29 takođe garantuje pravo
na privatnost u svom članu 8. Osim toga, osnovi za zabranu verskih
organizacija u Ustavu su mnogo širi nego osnovi za ograničenje
slobode udruživanja ili slobode ispovedanja veroispovesti u
Evropskoj konvenciji30.
3. Protokol 4 uz Evropsku konvenciju u članu 1. predviđa zabranu
dužničkog ropstva. Ustav Srbije izbacio je ovu zabranu iz kataloga
ljudskih prava31.
4. Rezolucija 337 Saveta Evrope uz Preporuku 476 (1967) i 816 (1977)
Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope, kao i Preporuka R (87) 832
regulišu pravo na prigovor savesti. Ustav Srbije redukovao je ovo
pravo i sveo ga na služenje vojnog roka bez oružja, čime se izigrava
sama suština prigovora savesti.
5. Evropska povelja o Zakonu za sudije Saveta Evrope33, kao i
Preporuka br. R (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope34
predviđaju izbor sudija od strane nezavisnog tela u kome najmanje
polovinu članova čine sudije i stalnost sudijske funkcije. Po novom
Ustavu, sudije na period od tri godine bira Narodna skupština (tj.
skupštinska većina). Tek nakon toga nadležnosti prelaze u ruke
nezavisnog tela.
6. Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope35
propisuje u članu 15. pravo manjina na zastupljenost u organima
javne vlasti. Ustav Srbije smanjio je dostignuti nivo manjinskih
prava regulisan Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima36,
izostavivši pravo na zastupljenost manjina u predstavničkim telima
republike, pokrajine i lokalnih samouprava i pravo na odgovarajuću
28 Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, usvojen Rezolucijom 2200A (XXI) Generalne skupštine
16. decembra 1966. godine, stupio na snagu 23. marta 1976. godine
29 Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, usvojena 4. novembra 1950. godine, stupila
na snagu 3. septembra 1953. godine
30 Videti deo o verskim slobodama u daljem tekstu
31 Protokol 4 uz Evropsku konvenciju, Službeni list SCG (Međunarodni ugovori) 9/03
32 Svi dokumenti mogu se naći prevedeni u knjizi Komiteta pravnika za ljudska prava: Prigovor savesti, Beograd,
2000
33 Evropska povelja o Zakonu za sudije Saveta Evrope iz jula 1998. godine
34 Preporuka br. R (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama o nezavisnosti, efikasnosti i
ulozi suda
35 Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope, ratifikovana i stupila na snagu 1. septembra
2001. godine, Službeni list SRJ (Međunarodni ugovori) 6/98
36 Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, usvojena i stupila na snagu 28. februara
2003. godine, Službeni list SCG broj 6/03
12
zastupljenost u javnim službama, organima državne vlasti i lokalne
samouprave.
7. Dokument OEBS-a iz Kopenhagena37 predviđa da mandat pripada
poslaniku i smatra to jednim od preduslova za razvoj demokratije
i parlamentarizma. Odredbe iz dokumenta osnažene su izričitim
pozivanjem na njega u Povelji o evropskoj sigurnosti iz 1999.
godine (Istanbulski dokument)38. Ustav Srbije predviđa da mandati
poslanika pripadaju političkim strankama, na osnovu blanko ostavki
potpisanih unapred.
Zahvaljujući novom Ustavu, Srbiji preti da ostane bez članstva u Savetu
Evrope i Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju. Osim toga, jasno
je i da eventualno pristupanje Evropskoj uniji ne bi moglo da se izvede uz
ovakve ustavne odredbe, jer se nigde u Ustavu ne predviđa mogućnost da
se deo suvereniteta prenese na naddržavno telo. Nije jasno zašto se stranke
koje se, bar na rečima, jednoglasno zalažu za ulazak Srbije u Evropsku
uniju, nisu ni jednog trenutka setile da ispunjenje tog cilja omoguće novim
Ustavom.
37 Dokument iz Kopenhagena dostupan je na sajtu:
http://www.osce.org/documents/odihr/1990/06/1902_en.pdf, posećen 3. novembra 2006. godine
38 Cela Povelja može se preuzeti na sajtu: http://www.osce.org/documents/mcs/1999/11/17497_en.pdf,
posećen 3. novembra 2006. godine
13
2. Ljudska i manjinska prava i slobode
Ograničenja ljudskih i manjinskih prava
Član 20.
„Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako
ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom
da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u
suštinu zajemčenog prava.
Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati.
Pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi,
dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja,
prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li
postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava”.
Kod ograničenja ljudskih i manjinskih prava vidljivo je redukovano uređenje
ove oblasti u odnosu na odredbe iz Povelje o ljudskim i manjinskim pravima
državne zajednice Srbija i Crna Gora39 (u daljem tekstu: mala Povelja). Pre
svega, nedostaje odredba iz člana 8. male Povelje koja je zabranjivala:
“ograničavanje ljudskih i manjinskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima
međunarodnog prava, međunarodnim ugovorima koji važe u državnoj zajednici i
zakonima i drugim propisima na snazi, pod izgovorom da ona nisu zajemčena ovom
poveljom ili da su zajemčena u manjem obimu”40.
Ova odredba je onemogućavala restriktivno tumačenje ustavom
zagarantovanih ljudskih i manjinskih prava, tj. nije dopuštala da se snizi
nivo prava dostignut na međunardnom nivou. Da ovakva situacija nije
nezamisliva pokazuje primer ljudskih prava koja nisu obuhvaćena Ustavom,
kao što je pravo na privatan život koje je regulisano članom 8. Evropske
konvencije41. Restriktivnim tumačenjem Ustava građani bi mogli ostati
uskraćeni za uživanje prava na privatan život.
Slična odredba postoji u gotovo svim dokumentima koji se bave ljudskim
39 Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, vidi gore pod 36
40 Ibid, član 8
41 Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, vidi gore pod 29
14
pravima. Formulisana je još pre više od dva veka u devetom amandmanu na
Ustav SAD-a. U njemu stoji:
„Nabrajanje u Ustavu izvesnih prava se ne sme tumačiti tako da se ospore
ili umanje druga prava koja je narod zadržao” (Ustav Sjedinjenih Američkih
Država, usvojen 1787. godine; Amandman broj 9, usvojen 1791. godine).
Princip da se ne može uskratiti ljudsko pravo (koje je urođeno i pripada
pojedincu rođenjem), iako nije eksplicitno garantovano dokumentom je
vrlo moćan princip i predstavlja jedan od kamena temeljaca međunarodnog
prava ljudskih prava. Njegovim brisanjem iz Ustava Srbije šalje se jasna
poruka da ljudska prava nisu bila visoko na listi prioriteta ustavotvoraca.
Druga stvar koja može da se primeti jeste nepotrebno svođenje nekadašnja
tri stava male Povelje na jednu rečenicu stava 1. Predloga ustava. Rogobatne
i nerazumljive rečenice, kojima ovaj ustav obiluje, nisu poželjne ni u jednom
pravnom aktu, a posebno ne u najvišem. Kao i kod mnogih drugih ustavnih
članova, ni ovde se ne vidi razlog zbog čega nisu prepisane identične odredbe
iz male Povelje.
Ustav Srbije može da se poredi samo sa prethodnim pravnim dokumentom
koji je regulisao ljudska i manjinska prava. U slučaju Srbije to je Povelja o
ljudskim i manjinskim pravima. Utoliko su bespredmetne rasprave pojedinih
pravnika i političara da su ovim ustavom ljudska i manjinska prava bolje
regulisana nego u Miloševićevom ustavu42. Jedini reper za eventualno
poboljšanje ili pogoršanje materije regulisanja ljudskih i manjinskih prava je
mala Povelja, a ne ustav iz 1990. godine.
Zabrana diskriminacije
Član 21.
„Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki.
Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu,
42 Tekst Ustava bolji, ali primena…, B92, 16. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.php?id=122&start=75&nav_id=216597, posećen 13. novembra 2006. godine; Ovo je bolji
Ustav od Miloševićevog, B92, 3. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
15
a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja,
veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i
psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi
postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom
položaju sa ostalim građanima”.
Odredba o zabrani diskriminacije svakako je jedna od najznačajnijih u
svakom ustavu. Na žalost, ustavotvorci su ocenili da je potrebno izbaciti
neke od osnova diskriminacije. Tako je u odnosu na rešenje iz male Povelje
izostala boja kože kao osnov za diskriminaciju43, iako brojni izveštaji ukazuju
da je upravo boja kože jedan od najčešćih osnova diskriminacije u Srbiji44.
Posebno zbunjuje da su svi drugi osnovi bukvalno prepisani iz male Povelje,
dok je ovaj izostavljen.
Takođe, upadljivo je odsustvo seksualnog opredeljenja kao osnova
diskriminacije. Iako ovaj osnov nije posebno izdvojen ni u maloj Povelji,
zakonodavna praksa u Srbiji ga je već ubacila u mnoge pravne akte.
Diskriminacija po osnovu seksualnog opredeljenja je prepoznata u Zakonu
o javnom informisanju45 (član 38) i Zakonu o radu46 (član 18). Na osnovu
istraživanja nevladinih organizacija, diskriminacija po osnovu seksualnog
opredeljenja je vrlo česta u Srbiji47. Uprkos tome i uprkos već dostignutom
standardu zabrane ove vrste diskriminacije u različitim zakonima, Ustav
ne navodi seksualno opredeljenje kao osnov diskriminacije. Organizacije
koje se bave zaštitom prava LGBT populacije oštro su protestovale protiv
ovakve odluke48.
43 Član 3, stav 3. male Povelje, vidi gore pod 36
44 Fond za humanitarno pravo, Romi u Srbiji, Beograd, 2003; Centar za prava manjina, Povrede prava Roma u Srbiji,
izveštaj broj 2, Beograd, 2003
45 Zakon o javnom informisanju, vidi gore pod 1
46 Zakon o radu, usvojen 15. marta 2005. godine, Službeni glasnik RS 24/05
47 Labris, Godišnji izveštaj o stanju LGBT populacije u Srbiji, Beograd, 2006; Bg centar za ljudska prava, Ljudska prava
u Srbiji 2005, Beograd, 2006
48 Šta ne nudi predlog ustava, B92, 24. oktobar 2006. godine, videti sajt:
http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.php?id=122&start=45&nav_id=216774, posećen 3. novembra 2006.
godine
16
Zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda
Član 22.
“Svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko
ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su
povredom nastale.
Građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih
sloboda i prava zajemčenih Ustavom”.
Odredba o zaštiti ljudskih i manjinskih prava takođe predstavlja korak
nazad u odnosu na rešenje iz male Povelje. Prvo, u Ustavu je navedeno da
svako ima pravo na sudsku zaštitu, dok je u maloj Povelji to bila delotvorna
sudska zaštita49. U Evropskoj konvenciji garantuje se pravo na delotvoran
pravni lek50. Ova razlika je od velikog značaja, jer nije bilo kakva sudska
zaštita dovoljna garancija za zaštitu ljudskih prava. Na tom stanovištu je
i Evropski sud za ljudska prava koji je u brojnim presudama zauzeo stav
da je država dužna da obezbedi ne bilo kakvu, već delotvornu sudsku
zaštitu51. Na taj način je ovo pravo postalo deo opšteprihvaćenih pravila u
Evropi i nije jasno zašto su ustavopisci odlučili da ga na ovaj način ignorišu.
Može se takođe pretpostaviti da praksa Evropskog suda neće biti priznata
pred domaćim pravosudnim organima, s obzirom da je u ovom slučaju
ona suprotna sa Ustavom. Ovo zahvaljujući članu 16. Ustava po kojem
međunarodni ugovori moraju biti u saglasnosti sa Ustavom!
U tekstu male Povelje, uz odredbe o zaštiti stajale su i odredbe o tome kome
osoba može da se žali u slučaju povrede ljudskih prava52. U Ustavu iz 2006.
takvih odredbi nema. Iako se iz činjenice da je odredba o ustavnoj žalbi
stavljena u poglavlje o Ustavnom sudu može zaključiti da je ova institucija
nadležna za odlučivanje po žalbama, to nigde eksplicitno nije navedeno.
Štaviše, u članu 167. Ustava u kom se nabrajaju nadležnosti Ustavnog suda
nema izričito navedene nadležnosti odlučivanja po ustavnim žalbama!
U Ustavu Srbije vrlo šturo je regulisana oblast individualnih predstavki
građana međunarodnim telima za zaštitu ljudskih prava. U Ustavu se navodi:
građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite
50 Član 13. Evropske konvencije, vidi gore pod 29
51 Pogledati na primer slučajeve: Wille v. Lihtenštajn, Aksoy v. Turska ili Klass i drugi v. Nemačka
17
svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom. U maloj Povelji je bilo izričito
naglašeno da je država dužna da izvršava odluke međunarodnih organa,
kao i da nadoknadi štetu53. Takođe, za razliku od male Povelje koja govori
o pravu zajemčenom međunarodnim ugovorom koji važi na teritoriji Srbije
i Crne Gore54, Ustav se ograničava isključivo na prava zajemčena Ustavom.
Nije jasno kako će postupiti sudovi u Srbiji ako međunarodni organ (na
primer Evropski sud za ljudska prava) presudi da je građaninu povređeno
pravo koje nije eksplicitno regulisano Ustavom (na primer pravo na privatan
život). Da li će odluke Evropskog suda biti sprovedene ili će Srbija morati
da istupi iz članstva Saveta Evrope?
Pravo na slobodu i bezbednost
Član 27.
„Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga
i u postupku koji su predviđeni zakonom.
Lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume,
obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim
pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru.
Svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti
lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito.
Kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud“.
Za razliku od male Povelje, Ustav ispušta veoma bitnu odredbu koja
je sastavni deo prava na slobodu i bezbednost. To je zabrana dužničkog
ropstva. U maloj Povelji, u članu 14. stav 3 stoji:
„Niko se ne može lišiti slobode samo zato što nije u stanju da ispuni
ugovornu obavezu.55“
Iako je jasno da je ceo ovaj član prepisan iz male Povelje ostaje
nedoumica oko razloga za ukidanje zabrane dužničkog ropstva. Protokol
4, član 1. uz Evropsku konvenciju takođe propisuje ovu zabranu:
„Niko se ne može lišiti slobode zato što nije u stanju da ispuni ugovornu
obavezu.56“
53 Ibid, stav 3
54 Ibid
55 Član 14, stav 3 male Povelje, vidi gore pod 36
56 Član 1. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju, vidi gore pod 31
18
Izbaciti ovako važnu zabranu iz ustavnog kataloga ljudskih prava predstavlja
u najmanju ruku čin krajnje nepažnje. I ovde, kao i kod prava na privatnost,
ostaje pitanje da li će sudovi u Srbiji moći da primene odredbe Evropske
konvencije i da li će se uvažiti praksa Evropskog suda u ovoj materiji. U
svakom slučaju, izbacivanje zabrane dužničkog ropstva iz Ustava predstavlja
opasan čin bez ikakvog opravdanja i može se očekivati da izazove negativne
posledice u budućnosti.
Nepovredivost stana
Član 40.
“Stan je nepovrediv.
Niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje
njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres. Držalac stana i druge prostorije ima pravo
da sam ili preko svoga zastupnika i uz još dva punoletna svedoka prisustvuje pretresanju.
Ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni, pretresanje je dopušteno u prisustvu
dva punoletna svedoka.
Bez odluke suda, ulazak u tuđi stan ili druge prostorije, izuzetno i pretresanje bez
prisustva svedoka, dozvoljeni su ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode
učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu,
na način predviđen zakonom”.
Tajnost pisama i drugih sredstava opštenja
Član 41.
„Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva.
Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su
neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na
način predviđen zakonom”.
Zaštita podataka o ličnosti
Član 42.
„Zajemčena je zaštita podataka o ličnosti.
Prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje se zakonom.
19
Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni,
u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti
Republike Srbije, na način predviđen zakonom.
Svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj ličnosti, u skladu
sa zakonom, i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe”.
Jedno od standardnih prava, zagarantovanih Evropskom konvencijom o
ljudskim pravima i malom Poveljom je pravo na poštovanje privatnog i
porodičnog života ili pravo na privatnost. Evropska konvencija u članu 8.
definiše ovo pravo na sledeći način:
„1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života,
doma i prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu
sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne
bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi
sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zašite
prava i sloboda drugih.57“
Na sličan način to čini i mala Povelja propisujući u članu 24. stav 1:
„Svako ima pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i
tajnosti prepiske58“.
I ustav Srbije iz 1990. godine regulisao je pravo na privatan život u članu 18.
u kome stoji da su ljudsko dostojanstvo i privatni život čoveka nepovredivi59.
Jedan od osnovnih međunarodnih dokumenata o zaštiti ljudskih prava, Pakt
o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih nacija iz 1966. godine u svom
članu 17. takođe reguliše pravo na privatan život60. U tom članu stoji:
„1. Niko ne može biti predmet samovoljnih ili nezakonitih mešanja u njegov
privatni život, u njegovu porodicu, u njegov stan ili njegovu prepisku, niti
nezakonitih povreda nanesenih njegovoj časti ili njegovom ugledu.
2. Svako lice ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvih mešanja ili
povreda.61“
57 Član 8. Evropske konvencije, vidi gore pod 29
58 Član 24, stav 1 male Povelje, vidi gore pod 36
59 Ustav Srbije iz 1990. godine, član 18, vidi gore pod 25
60 Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, vidi gore pod 28
61 Ibid, član 17
20
Ovo pravo nije međutim popisano u katalogu ljudskih prava novog Ustava.
Umesto već standardnog i do sada neosporavanog načina regulisanja i
propisivanja ovog prava, ustavopisci su se odlučili da izdvoje njegova tri
segmenta, nepovredivost stana62, tajnost pisama i drugih sredstava opštenja63
i zaštita podataka o ličnosti64. Ovo potpuno originalno rešenje ne samo
što je neopravdano i nepotrebno prekrajanje postojećeg ljudskog prava,
već i opasno uskraćuje građanima da iskoriste još neke segmente prava,
razvijenih kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Praksa Evropskog suda za ljudska prava prepoznaje pravo na privatnost
kao jednu od najjefikasnijih brana neopravdanom mešanju države u život
građana i bogatom izvoru novih rešenja i unapređenja zaštite pojedinca65.
Prema dosadašnjoj praksi, u okviru ovog prava, Sud se bavio i sledećim
temama: prikupljanjem i korišćenjem podataka o ličnosti66, medicinskim
pregledima67, pravima istopolno orijentisanih osoba68, abortusom69,
privatnošću seksualnog života70, imenom71, poslovnim i profesionalnim
odnosima72 i psihičkim integritetom73, zatim biološkim roditeljstvom74,
problemima usvojenja dece75, narušavanjem porodičnog života
deportacijom76, kontaktom zatvorenika sa porodicom77, nepovredivošću
doma78, povredom doma putem buke, mirisa, zagađenja i uznemiravanja79,
prepiskom zatvorenika80, pitanjem kvaliteta zakona koji regulišu prisluškivanje
i prikupljanje podataka81 i drugim segmentima života u kojima je moguće
zamisliti povredu prava na privatnost.
Izbacivanjem ovog člana onemogućeno je ostvarivanje čak i užeg koncepta
prava na privatnost, formulisanog još krajem 19. veka u pravnoj teoriji
62 Član 40. novog Ustava, vidi gore pod 7
63 Ibid, član 41
64 Ibid, član 42
65 Evropski sud zauzeo je stav da se sadržina ovog prava ne može unapred taksativno odrediti u slučaju Costello
– Roberts v. Velika Britanija
66 Na primer: slučaj X v. Velika Britanija, slučaj X v. Austrija, slučaj Gaskin v. Velika Britanija, slučaj Leander v. Švedska
ili slučaj Rotaru v. Rumunija
67 Na primer: X v. Austrija, X v. Savezna Republika Nemačka ili X v. Holandija
68 X v. Savezna republika Nemačka, X v. Velika Britanija, slučaj Noriss i Modinos ili slučaj Dudgeon v. Velika Britanija
69 Slučaj Bruggemann i Scheuten v. Savezna republika Nemačka ili Hertz v. Norveška
70 Slučaj Dudgeon v. Velika Britanija ili X v. Savezna republika Nemačka
71 Na primer: slučaj B v. Francuska ili slučaj Stjerna
72 Na primer: slučaj: Niemietz v. Nemačka
73 Na primer: slučaj X i Y v. Holandija ili slučaj Costello Roberts v. Velika Britanija
74 Na primer slučaj Kroon
75 Na primer: slučaj X v. Francuska ili Cecilia i Lisa Eriksson v. Švedska
76 Na primer: slučaj Moustaquin v. Belgija ili Beldjoudi v. Francuska
77 Na primer: slučaj X v. Austrija, X v. Velika Britanija ili X i Y v. Švajcarska
78 Na primer: slučaj Gillow, Kipar v. Turska ili slučaj Velosa Barreto
79 Na primer: slučaj Arrondelle v. Velika Britanija ili slučaj Powell i Rayner
80 Na primer: slučaj Boyle i Rice, slučaj Reed v. Velika Britanija ili slučaj Pfeifer i Plankl
81 Na primer: slučaj Klass i drugi v. Nemačka, Kopp v. Švajcarske ili Rotaru v. Rumunija
21
SAD-a. To pravo formulisano je kroz stručni članak Semjuela D. Vorena
i Luisa D. Brendisa krajem 19. veka, a prihvaćeno je u američkoj praksi
1905. godine u presudi Vrhovnog suda savezne države Džordžija Pavesich
v. New England Life Ins. Co82. Uža koncepcija prava na privatnost koristi se
i danas u mnogim slučajevima, pre svega kao ograničenje prava na slobodu
štampe83. Ova dva prava često mogu doći u koliziju (kod objavljivanja
detalja iz privatnog života pojedinca u štampi), te je vrlo važno da ona
budu izbalansirana i da se ne prepusti potpuna prednost nijednom od
dva podjednako zaštićena interesa84. U Srbiji ne samo da ne postoji balans
između ova dva prava, već zahvaljujući novom Ustavu ne postoji više ni
samo pravo na privatnost.
Ovakvim postupkom, grubo je narušena obaveza Srbije koja proističe iz
članstva u Savetu Evrope i obaveznosti Evopske konvencije kao ratifikovanog
međunarodnog dokumenta. Takođe, smanjen je ostvareni nivo zaštite
ljudskih prava što je izričito zabranjeno međunarodnim pravom i dosadašnji
ustavnim rešenjima (ova zabrana ostala je i u novom Ustavu)85. Uzimajući u
obzir da član 22. stav 2 Ustava dozvoljava obraćanje građana međunarodnim
telima samo u slučaju povrede prava iz ovog Ustava, nije jasno kako će
se građani ubuduće žaliti na povredu člana 8. Evropske konvencije i da
li će organi vlasti u Srbiji biti dužni da primene eventualne presude Suda.
Nije potrebno naglašavati da nepriznavanje Evropske konvencije i odluka
Suda može imati ogromne negativne konsekvence za Srbiju, uključujući i
isključenje iz članstva Saveta Evrope.
Crkve i verske zajednice
Član 44.
„Crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države.
Crkve i verske zajednice su ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju
unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske
škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju, u skladu sa zakonom.
Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno delovanje ugrožava pravo
82 Saša Gajin, Savremena shvatanja o pojmu i strukturi prava na privatnost u praksi Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih
Država, objavljeno u: Institut za uporedno pravo, Strani pravni život, Beograd, 1991
83 Više o ovome u: Saša Gajin, Koncept člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima, objavljeno u: Institut za uporedno pravo, Strani pravni život, Beograd, 1992
84 Videti na primer: slučaj pred Evopskim sudom za ljudska prava: Karolina od Monaka v. Nemačka
85 Videti član 20, stav 2. novog Ustava Srbije i član 57, stav 1. male Povelje, vidi gore pod 36
22
na život, pravo na psihičko i fizičko zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični
integritet, pravo na imovinu, javnu bezbednost i javni red ili ako izaziva i podstiče
versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost”.
Kod člana koji reguliše položaj crkava i verskih zajednica kao posebno sporan
se ističe stav 3. koji se odnosi na mogućnost zabrane verskih zajednica.
Iako se u prethodna dva stava koristi termin „crkve i verske zajednice“,
u trećem stavu izričito se navodi da Ustavni sud može zabraniti samo
versku zajednicu. Dosledno tumačenje ovog člana dovodi do zaključka da
nije moguće zabraniti rad crkava u Srbiji bez obzira na njihovo delovanje.
Pri tom nije jasno kako se definiše šta su crkve, a šta verske zajednice.
Mala Povelja ovu razliku nije poznavala, već je govorila samo o verskim
zajednicama86. Ako kao relevantnu uzmemo podelu iz Zakona o crkvama i
verskim zajednicama, tradicionalne verske zajednice su jevrejska i islamska
verska zajednica, dok su sve hrišćanske konfesije organizovane u crkve87.
Sledstveno tome, novim Ustavom praktično se dozvoljava ukidanje islamske
ili jevrejske verske zajednice, ali ne i Srpske pravoslavne ili Rimokatoličke
crkve. Ovakvo rešenje je u suprotnosti kako sa navodnom ravnopravnošću
crkava i verskih zajednica zagarantovanom u prva dva stava člana 44.
Ustava, tako i sa dosadašnjim ustavnim rešenjima koja ovakvu podelu nisu
poznavala88.
Spisak razloga zbog kojih se može zabraniti verska organizacija je impresivan.
Ceo novi Ustav uvodi praksu pravnog galimatijasa kada su u pitanju razlozi
za ograničenje nekog prava. Umesto uobičajene formulacije iz Evropske
konvencije gde se uglavnom pominju javna bezbednost, javni red, zdravlje,
moral i prava i slobode drugih, u Ustavu se ovaj spisak kreativno dopunjuje
od člana do člana. Tako imamo i formulacije „moral demokratskog društva“89
ili „moral u demokratskom društvu“90 koje ne znače apsolutno ništa, dok u
članu 54. koji reguliše slobodu okupljanja razlog je samo moral. Nije jasno
kakva je razlika između „običnog“ morala i „morala demokratskog društva“,
kao što nije jasno zašto su ustavopisci osetili potrebu da naglase da prilikom
regulisanja verskih uverenja treba uzimati u obzir moral demokratskog
društva, dok to društvo i ne mora da bude demokratsko kada je u pitanju
sloboda okupljanja.
86 Član 27. male Povelje, vidi gore pod 36
87 Zakon o crkvama i verskim zajednicama, Službeni glasnik RS 36/06, član 10
88 Član 27. male Povelje, član 41. Ustava Srbije iz 1990. godine
89 Član 43. Ustava, vidi gore pod 7
90 Član 32. Ustava, vidi gore pod 7
23
Na sličan način ustavopisci su se poneli i kada su regulisali razloge za zabranu
verskih zajednica. Evropska konvencija kao razloge za ograničavanja
slobode udruživanja poznaje: javnu ili nacionalnu bezbednost, zdravlje ili
moral, sprečavanje nereda i kriminala i zaštitu prava i sloboda drugih91. Član
9. Evropske konvencije u stavu 2 propisuje:
„Sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima
koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne
bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda
drugih“.92
Novi Ustav takođe prihvata slične osnove za ograničenje slobode ispovedanja
vere93. Praksa Evropskog suda ustanovila je da je moguće povrediti ovo
pravo i zabranom verske organizacije94, tako da članovi 43. i 44. Ustava
Srbije nisu usklađeni. Umesto da prihvate ove standardne principe, uz
dodatne garancije da se to radi samo kada je neophodno u demokratskom
društvu i propisano zakonom, ustavopisci su odlučili da drastično prošire
krug razloga zbog kojih se može zabraniti verska zajednica. Nije jasno kako
će sud tumačiti odredbu po kojoj može zabraniti versku zajednicu zbog
kršenja prava na lični i porodični integritet ili prava na imovinu. Ostaje
bojazan da ovakve odredbe daju suviše široke mogućnosti za tumačenje,
posebno kada se ima u vidu neprijateljski odnos koji postoji u Srbiji prema
malim verskim zajednicama95.
Prigovor savesti
Član 45.
“Lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu
koja uključuje upotrebu oružja.
Lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez
obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom”.
Odredba o prigovoru savesti je još jedan klasični slučaj smanjivanja
dostignutog nivoa ljudskih prava. Iako je ova odredba prepisana iz male
91 Član 11, stav 2. Evropske konvencije, vidi gore pod 29
92 Ibid, član 9, stav 2
94 Videti slučaj Mitropolijska crkva Besarabije i drugih v. Moldavija
95 O položaju malih verskih zajednica više u: Beogradski centar za ljudska prava, Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori
2005, Beograd, 2006, kao i na sajtu: www.forum18.org, posećen 23. novembra 2006. godine
24
Povelje izmenjen je stav 2. u kome je stajalo da lice koje se pozove na
prigovor savesti može biti pozvano da ispuni odgovarajuću civilnu službu,
u skladu sa zakonom96. U novom Ustavu, pojam „civilna služba“ zamenjen
je „vojnom obavezom“. I ovde nije jasno šta je bila intencija ustavopisaca, ali
iz zamene samo dve reči proizlazi da je bilo veoma bitno izbaciti pominjanje
„civilne službe“.
Pravo na prigovor savesti je pravo koje omogućava osobi da vojnu
obavezu zameni služenjem u civilnoj službi, ne samo bez oružja, već i bez
služenja u vojnim objektima, ustanovama ili službama. To jasno propisuju
i međunarodni dokumenti koji štite pravo na prigovor savesti. Ovo pravo
regulisano je još 1967. godine Rezolucijom Parlamentarne skupštine Saveta
Evrope broj 33797, da bi kasnije bilo potvrđeno i Preporukama 476 (1967)
i 816 (1977) Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope, kao i Preporukom R
(87) 8 o pravu na prigovor savesti vojnoj službi koju je 1987. godine usvojio
Komitet ministara Saveta Evrope98.
Ovakvim regulisanjem prava na prigovor savesti Srbija se vraća na rešenje
koje je bilo aktuelno u Zakonu o vojsci iz 2002. godine99, a koje su kritikovali
kako domaća javnost i stručnjaci, tako i Savet Evrope100. Rešenje prihvaćeno
u novom Ustavu vodi ka sužavanju prava na prigovor savesti, dostignutog
i u zakonodavstvu i u praksi, što je strogo zabranjeno u oblasti ljudskih
prava.
Pravo na obaveštenost
Član 51.
Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od
javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.
Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacije
kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.
Pravo koje je u Ustavu nazvano pravom na obaveštenost ustvari je pravo
na slobodan pristup informacijama. Ustavopisci nisu obrazložili zbog čega
97 Član 1. Rezolucije 337 Saveta Evrope
98 Prevodi svih dokumenata dostupni su u knjizi Komiteta pravnika za ljudska prava: Prigovor savesti, Beograd,
2000
99 Zakon o izmenama i dopunama zakona o Vojsci Jugoslavije, Službeni list SRJ broj 3/2002
100 Više o tome u knjizi Prigovor savesti, vidi gore pod 95
25
su ovom pravu izmenili ime. Osim imena, izmenjena je i sadržina prava. U
Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja navodi se
sledeća definicija ovog prava:
„Svako ima pravo da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju
od javnog značaja, odnosno da li mu je ona inače dostupna.
Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što
će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo
na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi
poštom, faksom, elekronskom poštom ili na drugi način.101“
Osim šire definicije obaveze organa vlasti, i sami ti organi su u Zakonu
definisani znatno šire nego u Ustavu. Tako Zakon precizira da se pod
organima vlasti smatraju:
„1) državni organ, organ teritorijalne autonomije, organ lokalne samouprave, kao i
organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja (u daljem tekstu: državni
organ);
2) pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu državni
organ.102“
U Ustavu, svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih
organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. Nema ni pomena
organa teritorijalne autonomije, lokalne samouprave ili pravnog lica koga
osniva ili finansira državni organ. Na ovaj način u velikoj meri je snižen već
dostignuti nivo prava na slobodan pristup informacijama.
Poverenik za informacije od javnog značaja nije postao ustavna kategorija,
za razliku od ombudsmana103. Ustavnim zakonom predviđeno je da će
novoizabrani sastav skupštine u toku prvog zasedanja uskladiti sa Ustavom
zakone kojima se uređuju zaštitnik građana i ostavarivanje prava građana
na obaveštenost i izabrati zaštitnika građana, organ nadležan za praćenje
ostvarivanja prava građana na obaveštenost, guvernera Narodne banke
Srbije i organe Državne revizorske institucije104. Zakon o slobodnom
pristupu informacijama nema potrebe da se usklađuje sa Ustavom pa nije
101 Zakon o slobodnom pristupu informacijama, član 5, vidi gore pod 3
102 Ibid, član 3
103 Ustav Republike Srbije, član 138, vidi gore pod 7
104 Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije, usvojen 10. novembra 2006. godine, Službeni glasnik
RS broj 98/06, član 5
26
jasna namera zakonodavca. Takođe, “organ nadležan za praćenje prava
građana na obaveštenost”, kako ga naziva Ustav, već postoji. Njegov naziv
je poverenik za informacije od javnog značaja i po zakonu ima mandat
od sedam godina. Postavlja se pitanje zašto zakon predviđa izbor ovog
organa. Postoje objektivne indicije da Vlada želi da bitno suzi ovlašćenja
poverenika ili da ga ukine kao instituciju i da eventualno imenuje neki novi
organ koji bi pratio do sada nepostojeće “pravo građana na obaveštenost”.
Dalje funkcija poverenika nije samo da prati ostvarivanje prava na slobodan
pristup informacijama, kako to predviđa Ustavni zakon, već i da ga štiti.
Time bi takođe došlo do smanjenja stečenih prava, što je zabranjeno i
međunarodnim propisima, ali i Ustavom Republike Srbije105.
Nevladine organizacije Centar za unapređivanje pravnih studija i Inicijativa
mladih za ljudska prava poslali su 9. novembra 2006. godine otvoreno
pismo poslanicima Skupštine Srbije u kojem su upozorili na nedopustivost
ovakvog smanjenja prava na slobodan pristup informacijama106. U pismu se
izmešu ostalog kaže:
“Nemojte ni pomišljati da novim zakonskim rešenjima svedete posao
Poverenika na „praćenje ostvarivanja prava“ - njegov posao je već definisan
Zakonom i sastoji se, pre svega, u tome da pruža pravnu zaštitu onima
kojima je onemogućen pristup informacijama u posedu organa javne vlasti.
To je evropski i svetski standard, od koga vi kao narodni poslanici ne smete
da odstupite jer bi time povredili pravilo o zabrani snižavanja jednom već
dostignutog nivoa zaštite ljudskih prava (član 20, stav 2. novog Ustava
Republike Srbije).107“
Pravo na brak
Član 62.
„Svako ima pravo da slobodno odluči o zaključenju i raskidanju braka.
Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim
organom.
Zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene.
106 Pismo se može pronaći na sajtu: http://www.yihr.org/Srpski/Saopstenja/Saopstenja%202006/Saopstenja2006html/NE%20DIRAJTE%20ZAKON%20O%20SLOBODNOM%20PRISTUPU%20INFORMACIJA
MA.php, posećen 23. novembra 2006. godine
107 Ibid
27
Brak i odnosi u braku i porodici uređuju se zakonom.
Vanbračna zajednica se izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom”.
I u ovom članu je smanjen dostignuti stepen ljudskih prava. Mala Povelja je
sadržavala odredbu u kojoj se kaže da se brak zaključuje na osnovu slobodno
datog pristanka budućih supružnika108. Nasuprot tome, u Ustavu se definiše
pol budućih supružnika, tako da to moraju biti muškarac i žena. Ovim se
ograničava borba za priznavanje braka između istopolno orijentisanih osoba,
koja je u pojedinim evropskim zemljama već dala rezultate109. U Srbiji će
takvo zalaganje automatski biti sprečeno ovakvim ustavnim rešenjem, što
nije do sada bio slučaj zahvaljujući maloj Povelji.
Sloboda odlučivanja o rađanju
Član 63.
„Svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece.
Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome”.
Odredbe o slobodi rađanja bez potrebe su izmenjene čime je napravljena
konfuzija oko toga ko može da odluči o rađanju. Logično i prirodno rešenje,
do sada neosporavano u srpskom zakonodavstvu bilo je da o rađanju
odlučuje majka. To je u evropskom sistemu ljudskih prava takođe pravo
na privatnost koje nije garantovano ovim Ustavom. Umesto prava majke
da odluči o rađanju deteta, novi Ustav predviđa da svako može odlučiti o
rađanju. Ovakva formulacija, osim što je pravna besmislica (šta znači svako
– otac, država, stranka, crkva...), daje povoda razmišljanju i o namerama
ustavopisaca kada je u pitanju pravo na abortus. Konzervativni sastav nekog
budućeg Ustavnog suda Srbije mogao bi lako da ovu odredbu protumači
na način koji bi ugrozio dostignuti stepen ljudskih prava, pa čak i zabranio
abortus.
109 Holandija, Belgija, Španija, Švedska...
28
Pravo na pravnu pomoć
Član 67.
„Svakome se, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć.
Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne
pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.
Zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna”.
Pravna pomoć je Ustavom regulisana na način da ne ostavlja mesta za javnu
raspravu koja je u toku u Srbiji o tome šta je pravna pomoć i ko ima pravo
da je pruži. Ustav staje na stranu rešenja koje je u civilnom sektoru već
okarakterisano kao restriktivno i nezadovoljavajuće110. Ovakvom odredbom
oduzima se pravo pružanja pravne pomoći upravo onim subjektima koji
su to do sada najviše i najstručnije radili. Pre svega, reč je o nevladinim
organizacijama, sindikatima, univerzitetima i slično. U proteklih 15 godina
nevladine organizacije pružale su pravnu pomoć najugroženijim grupama
građana, kao što su izbeglice, žrtve diskriminacije, žrtve porodičnog nasilja,
siromašni, Romi, žrtve policijske torture itd. Takođe, nevladine organizacije
angažovale su se i oko izrade nacrta zakona o pravnoj pomoći111.
Sa druge strane, čak i prednacrt zakona o pravnoj pomoći radne grupe
Ministarstva pravde predviđa mogućnost davanja primarne pravne
pomoći od strane organizacija civilnog društva (pravni saveti, neke vrste
podnesaka itd.)112. Ustav izričito nabraja ko može da pruži pravnu pomoć
i svodi pružaoce na advokaturu i službe pravne pomoći pri jedinicama
lokalne samouprave. Nije jasno zbog čega bi ostvarenje jednog od ljudskih
prava, kakvo je pravo na pravnu pomoć, bilo ograničeno i povereno samo
određenim institucijama i profesijama.
110 O stavovim civilnog sektora o pravnoj pomoći videti dodatak u dnevnom listu Danas od 24. juna 2005. godine, dostupno na sajtu: http://www.danas.co.yu/20050624/pravo1.html, posećen 13. novembra 2006. godine
111 Rezultat ovih napora je model zakona koji je uradila organizacija Centar za unapređenje pravnih studija,
dostupno na sajtu: http://www.cups.org.yu/files/model_ZAKONA_o_pravnoj_pomoci.doc, posećen 13. novembra 2006. godine
112 Prednacrt zakona radne grupe Ministarstva pravde predstavljen je na sastanku sa nevladinim organizacijama
u Beogradu, 25. maja 2006. godine, izveštaj sa sastanka nalazi se u dokumentaciji Inicijative
29
Pravo na očuvanje posebnosti pripadnika
nacionalnih manjina
Član 79.
„Pripadnici nacionalne manjine imaju pravo: na izražavanje, čuvanje, negovanje,
razvijanje i javno izražavanje nacionalne, etničke, kulturne i verske posebnosti; na
upotrebu svojih simbola na javnim mestima; na korišćenje svog jezika i pisma; da u
sredinama gde čine značajnu populaciju, državni organi, organizacije kojima su poverena
javna ovlašćenja, organi autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave vode
postupak i na njihovom jeziku; na školovanje na svom jeziku u državnim ustanovama i
ustanovama autonomnih pokrajina; na osnivanje privatnih obrazovnih ustanova; da na
svome jeziku koriste svoje ime i prezime; da u sredinama gde čine značajnu populaciju,
tradicionalni lokalni nazivi, imena ulica, naselja i topografske oznake budu ispisane i
na njihovom jeziku; na potpuno, blagovremeno i nepristrasno obaveštavanje na svom
jeziku, uključujući i pravo na izražavanje, primanje, slanje i razmenu obaveštenja i
ideja; na osnivanje sopstvenih sredstava javnog obaveštavanja, u skladu sa zakonom.
U skladu sa Ustavom, na osnovu zakona, pokrajinskim propisima mogu se ustanoviti
dodatna prava pripadnika nacionalnih manjina”.
Odredbe iz ovog člana u potpunosti su prepisane iz člana 52. male Povelje.
Međutim, dva prava su izostavljena. To su prava:
- na određen broj mandata u skupštini države članice i Skupštini Srbije i
Crne Gore, polazeći od principa neposredne reprezentacije, saglasno zakonima
država članica;
- na odgovarajuću zastupljenost u javnim službama, organima državne vlasti i
lokalne samouprave;
Izostavljanjem ovih prava, drastično se smanjuje dostignuti nivo zaštite prava
manjina, što je izričito zabranjeno Zakonom o nacionalnim manjinama113.
Takođe, izbacivanjem garancija na ravnopravno učešće u vlasti krši se član
15. Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina114. Time je još jedan
važan međunarodni dokument doveden u nesaglasnost sa novim Ustavom
i preti mu izbacivanje iz pravnog poretka Srbije.
113 Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, usvojen 27. februara 2002. godine, Službeni list SRJ
broj 11/02
114 Član 15. Okvirne konvencije, vidi gore pod 35
30
Pravo na ravnopravnu zastupljenost u organima javne vlasti je jedno od
najčešće uskraćivanih prava nacionalnih manjina. Izveštaji nevladinih
organizacija govore o podzastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u
skoro svim državnim službama, a posebno u policiji i pravosuđu115. Građani
srpske nacionalnosti čine većinu u policiji čak i u opštinama gde je više od
90 odsto stanovništva nesrpske nacionalnosti116. U Skupštini Srbije samo
dva od 250 poslanika pripadaju nekoj od stranaka nacionalnih manjina117.
Nijedan ministar u Vladi Republike Srbije ne pripada strankama manjina118.
Izbacivanjem ovog prava iz Ustava, legalizovaće se diskriminacija prilikom
zapošljavanja u organima javne vlasti. Ustav će, pored definisanja Srbije kao
nacionalne države, i na ovaj način poslati poruku pripadnicima nacionalnih
manjina da nemaju jednaki pravni položaj i da se ne tretiraju na isti način
kao građani srpske nacionalnosti.
115 FHP, Alternativni izveštaj za primenu Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina, Albanci u Srbiji, Beograd,
2003; FHP, Romi u Srbiji, Beograd, 2003; Helsinški odbor za ljudska prava, U sukobu sa etničkim identitetom države,
Beograd, 2004; Inicijativa mladih za ljudska prava, Primena tranzicionih zakona u Srbiji, Beograd, 2005
116 Na primer opština Tutin, više o tome u: Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda, Stanje ljudskih
prava i preporuke za njihovu zaštitu, Novi Pazar, 2004
117 Spisak poslanika Narodne skupštine Srbije dostupan je na sajtu: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/
cir/sastav/poslanici.asp, posećen 14. novembra 2006. godine
118 Sastav Vlade Republike Srbije dostupan je na sajtu: http://www.srbija.sr.gov.yu/vlada/sastav.php, posećen
14. novembra 2006. godine
31
3. Uređenje vlasti
3. 1 Narodna skupština
Položaj narodnih poslanika
Član 102.
„Mandat narodnog poslanika počinje da teče danom potvrđivanja mandata u Narodnoj
skupštini i traje četiri godine odnosno do prestanka manadata narodnih poslanika tog
saziva Narodne skupštine.
Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi
svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog
poslanika.
Narodni poslanik ne može biti poslanik u skupštini autonomne pokrajine, niti
funkcioner u organima izvršne vlasti i pravosuđa, niti može obavljati druge funkcije,
poslove i dužnosti za koje je zakonom utvrđeno da predstavljaju sukob interesa.
Izbor, prestanak mandata i položaj narodnih poslanika uređuje se zakonom”.
Novi Ustav Srbije propisao je da je narodni poslanik slobodan da svoj
mandat neopozivo stavi na raspolaganje stranci na čiji je predlog izabran
za poslanika. Ovakvom formulacijom izbegava se jasno određenje kome
pripada poslanički mandat, tj. da li je on slobodan ili vezan za stranku.
Tumačenjem se dolazi do zaključka da to zavisi od želje kako stranke, tako
i samog poslanika. Nije teško pretpostaviti da je ova odredba doneta da bi
se legalizovao običaj po kome poslanici, da bi bili izabrani, predaju svojim
strankama blanko ostavke. Stranke te ostavke mogu aktivirati u svakom
trenutku. Na ovaj način praktično se uspostavlja sistem u kome je mandat
vlasništvo stranke, a ne samog poslanika.
Ovo je u direktnoj suprotnosti sa stavom OEBS-a koji je preporučio da
poslanici treba samostalno da raspolažu svojim mandatima119. Preporuka
OEBS-a direktno se oslanja na Kopenhagenški dokument usvojen
1990. godine120, koji je Srbija prihvatila ulaskom u ovu organizaciju121.
119 Videti konačan izveštaj misije OEBS-a o izborima u Srbiji 2003. godine na sajtu: http://www.osce.org/documents/odihr/2004/02/2177_sr.pdf, posećen 13. novembra 2006. godine
120 Document iz Kopenhagena dostupan je na sajtu:
http://www.osce.org/documents/odihr/1990/06/1902_en.pdf, posećen 13. novembra 2006. godine
121 Prilikom pristupanja tadašnje SRJ OEBS-u 27. novembra 2000. godine na ministarskom savetu u Beču,
predsednik SRJ Vojislav Koštunica potpisao je i dokument iz Istambula, Povelju za evropsku bezbednost, vi-
32
Kopenhagenški dokument propisuje da se vlade članica OEBS-a obavezuju
da će: „obezbediti da kandidati koji dobiju potreban broj glasova po zakonu
budu uredno uvedeni u dužnost i da će im biti omogućeno da ostanu na
dužnosti dok im mandat ne istekne, ili ne bude doveden do kraja na drugi
način regulisan zakonom u skladu sa demokratskim parlamentarnim i
ustavnim procedurama“122.
U pomenutom izveštaju misije OEBS-a iz 2003. godine o odredbi kojom
se mandati dodeljuju strankama, a ne poslanicima. se između ostalog kaže:
„Takva odredba je u suprotnosti sa paragrafom 7.9. Kopenhagenškog
dokumenta iz 1990. godine, koji je Srbija i Crna Gora potpisala“123. U
istom izveštaju, preporuka broj 3 u delu koji se bavi pravnim okvirom glasi:
„Odredbe koje se tiču vlasništva nad mandatima izabranih poslanika (član 88.
parlamentarnog izbornog zakona) je potrebno izmeniti kako bi odražavale
odluke Ustavnog suda i bile u skladu sa opredeljenjima i obavezama OSCEa“124. Ustavni sud Srbije je 27. maja 2003. godine proglasio neustavnim
vezivanje poslaničkih mandata za političku stranku125. Ovoga puta ni misija
OEBS-a u Beogradu,126 ni Slobodan Vučetić, tadašnji predsednik Ustavnog
suda Srbije,127 nisu imali primedbe na sadržaj Ustava.
S obzirom da novi Ustav propisuje obavezno usaglašavanje međunarodnih
dokumenata sa ustavnim odredbama, očigledno je da Srbiji ne preti
izbacivanje samo iz Saveta Evrope, već i iz OEBS-a.
deti saopstenje OEBS-a na sajtu: http://www.osce.org/item/5584.html, posećen 13. novembra 2006. godine. U
tački 25. ove Povelje piše: „Mi potvrdjujemo nasu obavezu da sprovodimo slobodne i postene izbore u skladu
sa obavezama OEBS, a narocito dokumenta iz Kopenhagena iz 1990.”Cela Povelja može se preuzeti na sajtu:
http://www.osce.org/documents/mcs/1999/11/17497_en.pdf, posećen 13. novembra 2006. godine
122 Tačka 7.9. dokumenta iz Kopenhagena, vidi gore pod 121
123 Konačan izveštaj misije OEBS-a, vidi gore pod 119
124 Ibid
125 Odluka Ustavnog suda Srbije od 27. maja 2003. godine kojom su proglašeni neustavnim odredbe iz člana 88,
stavovi 1. i 9. Zakona o izboru narodnih poslanika
126 Povodom stava OEBS-a videti otvoreno pismo 20 nevladinih organizacija na sajtu: http://www.b92.net/
info/vesti/u_fokusu.php?id=122&start=60&nav_id=215784, posećen 13. novembra 2006. godine.
127 Slobodan Vučetić izneo je svoj stav o Ustavu u tekstu objavljenom u Blicu 20. oktobra 2006. godine, sajt:
http://www.blic.co.yu/blic/arhiva/2006-10-20/strane/tema.htm#2, posećen 13. novembra 2006. godine
33
3.2 Sudovi
Stalnost sudijske funkcije
Član 146.
Sudijska funkcija je stalna.
Izuzetno, lice koje se prvi put bira za sudiju bira se na tri godine.
Izbor sudija
Član 147.
Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, bira za sudiju lice koje se prvi
put bira na sudijsku funkciju.
Mandat sudiji koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju traje tri godine.
Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske
funkcije, u istom ili drugom sudu.
Visoki savet sudstva odlučuje i o izboru sudija koji su na stalnoj sudijskoj funkciji u
drugi ili viši sud.
3.3 Visoki savet sudstva
Položaj, sastav i izbor
Član 153.
Visoki savet sudstva je nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje
nezavisnost i samostalnost sudova i sudija.
Visoki savet sudstva ima 11 članova.
U sastav Visokog saveta sudstva ulaze predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar
nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, kao članovi
po položaju i osam izbornih članova koje bira Narodna skupština, u skladu sa
zakonom.
Izborne članove čine šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, od kojih je jedan sa
teritorije autonomnih pokrajina, i dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15
godina iskustva u struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta.
34
Predsednici sudova ne mogu biti izborni članovi Visokog saveta sudstva.
Mandat članova Visokog saveta sudstva traje pet godina, osim za članove po položaju.
Član Visokog saveta sudstva uživa imunitet kao sudija.
Nezavisnost i stalnost sudske funkcije su osnovni principi prava na
pravično suđenje. Oni su nesporni u zemljama sa demokratskim društvenim
uređenjem. Njihov sadržaj regulisan je i aktima Saveta Evrope. Preporuka br.
R (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope reguliše pravila o nezavisnosti,
efikasnosti i ulozi suda. U Načelu I, stav 2c Preporuke ističe se:
Organ koji donosi odluku o izboru sudija i njihovom napredovanju u karijeri treba da
je nezavisan od vlade i celokupne izvršne vlasti. Radi obezbeđivanja njegove nezavisnosti
treba propisati, na primer, da njegove članove bira sudstvo i da ovo telo samo odlučuje o
pravilima po kojima će postupati.128
Sledeći rešenja iz Preporuke, Savet Evrope je 1998. godine usvojio i
Evropsku povelju o Zakonu za sudije. U Opštim načelima, stavu 1.3. stoji
i sledeće:
U vezi sa svakom odlukom koja utiče na izbor, zapošljavanje, imenovanje, napredovanje
u karijeri ili prestanak funkcije sudija, zakonom se predviđa intervencija organa
nezavisnog od izvršne i zakonodavne vlasti, od čijeg članstva barem polovinu čine sudije,
koje su izabrale njihove kolege sudije, na način koji garantuje najširu predstavljenost
sudstva.129
Ustavom je regulisano da Skupština bira sudije prvi put na predlog Visokog
saveta sudstva. Međutim, suprotno preporukama Saveta Evrope, izbor
članova Visokog saveta sudstva koji dolaze iz redova sudija u potpunosti
je prepušten zakonskom regulisanju. To znači da skupštinska većina može
propisati kriterijume za izbor, odrediti ko predlaže i na kraju izabrati šest
sudija po svojoj volji u Visoki savet sudstva. Ovim rešenjem ozbiljno je
doveden u pitanje princip nezavisnosti sudske vlasti. Evropska komisija
navela je nedostatak mehanizama koji bi garantovali nezavisnost sudstva
kao jedan od osnovnih nedostataka novog Ustava130. I predstavnici sudstva
128 Preporuka Saveta Evrope br. 12, vidi gore pod 34
129 Evropska povelja o zakonu za sudije, vidi gore pod 33
130 Izveštaj EK može se videti na sajtu delegacije Evropske komisije u Beogradu: http://www.delscg.cec.eu.int/
en/eu_and_fry/key_documents/documents/2006_Annual_Progress_Report_(sr_sec_1389_en).pdf, posećen
14. novembra 2006. godine; citirani deo izveštaja na srpskom preuzet je sa sajta B92: http://www.b92.net/info/
vesti/index.php?yyyy=2006&mm=11&dd=08&nav_category=11&nav_id=219052, posećen 14. novembra
2006. godine
35
u Srbiji takođe su kritikovali ovakvo rešenje, navodeći da će ono dovesti do
velikog uticaja izvršne vlasti na sudsku131. Sudija Okružnog suda u Beogradu,
Omer Hadžiomerović, tvrdi da je Visoki savet sudstva „po sastavu i načinu
izbora članova, zapravo jedno skupštinsko telo“132. Primedbe na izbor
Visokog saveta sudstva, ali i na neke druge odredbe Ustava koje regulišu
sudsku vlast, iznela je i predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović
Škero133.
131 Intervju Dragane Boljević, portparola Društva sudija Srbije u emisiji Poligraf na B92, 25. oktobar 2006.
godine, dostupno na sajtu: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.php?id=122&start=60&nav_id=217052,
132 Nezavisnost bez garancija, Politika, 10. novembar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.politika.
co.yu/detaljno.php?nid=11642, posećen 14. novembra 2006. godine
133 Bolje pravosuđe traži dobre sudije, Politika, 10. novembar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.
politika.co.yu/detaljno.php?nid=11644, posećen 14. novembra 2006. godine
36
4. Ustavni sud
Nadležnost
Član 167.
“Ustavni sud odlučuje o:
1. saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima
međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima,
2. saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom,
3. saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom,
4. saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave
sa Ustavom i zakonom,
5. saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih
stranaka, sindikata, udruženja građana i kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom.
Ustavni sud:
1. rešava sukob nadležnosti između sudova i drugih državnih organa,
2. rešava sukob nadležnosti između republičkih organa i pokrajinskih organa ili organa
jedinica lokalne samouprave,
3. rešava sukob nadležnosti između pokrajinskih organa i organa jedinica lokalne
samouprave,
4. rešava sukob nadležnosti između organa različitih autonomnih pokrajina ili različitih
jedinica lokalne samouprave,
5. odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost sudova,
6. vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom.
Ustavni sud odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije ili
udruženja građana.
Ustavni sud obavlja i druge poslove predviđene Ustavom”.
Ustavna žalba
Član 170.
Ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili
organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju
ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčena Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu
predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
37
Ustavna žalba je jedan od najznačajnijh instituta zaštite ljudskih prava134.
Prethodni ustav Srbije sa pravom je osporavan između ostalog upravo zbog
nepostojanja ustavne žalbe. Ustav SRJ uveo je ovaj institut, ali je on bio
pravno formulisan na način da je njegovo korišćenje bilo onemogućeno135.
Ustavna žalba je mogla da se uloži samo „kad nije obezbeđena druga pravna
zaštita“136. Savezni ustavni sud je odlučio da tumači odredbu na restriktivan
način, tako da je praktično institut ustavne žalbe bio neupotrebljiv137.
Ovaj Ustav ispravlja takvu grešku, ali ostavlja puno prostora za dileme. S
obzirom na iskustvo sa Saveznim ustavnim sudom i njegovim restriktivnim
tumačenjem, trebalo je preduprediti svaku mogućnost da se nešto slično
ponovi.
Prva i najkrupnija zamerka svakako je izostavljanje odredbe o rešavanju
po ustavnim žalbama iz nadležnosti Ustavnog suda. Član o ustavnoj žalbi
nalazi se u odeljku o Ustavnom sudu Srbije, i to je ujedno jedini način da
se protumači da je upravo ovaj sud nadležan da odlučuje o žalbi. U članu
167. u kome su nabrojane nadležnosti Ustavnog suda, nema ni pomena o
ustavnim žalbama! Ovo je svakako neobično i besmisleno rešenje, tako da
ostaje veliko pitanje da li je ono rezultat žurbe kako bi se novi ustav što pre
usvojio ili je u pitanju namera ustavopisaca.
Problem u radu Ustavnog suda može da stvori i neprecizna formulacija
da se žalba može uložiti ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna
sredstva. Uporedna praksa pokazuje da se uvek kao važno prethodno
pitanje javlja preciziranje da li su u pitanu samo redovni pravni lekovi
ili dolaze u obzir i vanredni138. Tako na primer ustavni sistemi Nemačke
i Austrije predviđaju iscrpljenost redovnih pravnih lekova139, dok se u
Hrvatskoj traži i iscrpljenost dela vanrednih pravnih lekova (revizija u
parničnim i vanparničnim postupcima)140. Usko jezičko tumačenje ustavne
žalbe u novom Ustavu može dovesti do rešenja da je potrebno iscrpeti i sve
vanredne pravne lekove da bi se uložila žalba. To će u velikoj meri oslabiti
ovaj pravni institut i iskomplikovati njegovu primenu.
134 Više o ustavnoj žalbi u: Vladimir Đurić, Ustavna žalba, Bg centar za ljudska prava, Beograd, 2000
135 Ustav SRJ, usvojen i stupio na snagu 27. aprila 1992. godine, Službeni list SRJ broj 1/92
136 Ibid, član 128
137 Više o ovom problemu u: Vesna Rakić-Vodinelić, Sudska zaštita prava čoveka u Prava i slobode – međunarodni
i jugoslovenski standardi, Beograd, 1995
138 Vladimir Đurić, op.cit.
139 Ibid
140 Ibid
38
Drugi problem javlja se kod određivanja vrste prava zbog čijeg kršenja
je dozvoljena žalba. U Ustavu je precizirano da je reč o ljudskim ili
manjinskim pravima garantovanim ovim Ustavom. Kod analize kataloga
ljudskih i manjinskih prava već je ukazano na brojne nedostatke u njihovom
regulisanju. To nužno dovodi i do probleme zaštite onih ljudskih prava
koja nisu ili su u manjem obimu garantovana Ustavom. Rešenje po kome
bi bilo moguće žaliti se i na povredu prava garantovanih međunarodnim
ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava svakako bi
bilo potpunije i korisnije za građane. Nažalost, rešenje prihvaćeno u ovom
članu je u skladu sa duhom Ustava koji međunarodni sistem ljudskih prava
tretira kao podređen domaćim ustavnim normama.
39
5. Teritorijalno uređenje
5.1 Pokrajinska autonomija i lokalna samouprava
Pojam
Član 176.
Građani imaju pravo na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu, koje ostvaruju
neposredno ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika.
Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave imaju status pravnih lica.
Razgraničenje nadležnosti
Član 177.
Jedinice lokalne samouprave nadležne su u pitanjima koja se, na svrsishodan način, mogu
ostvarivati unutar jedinice lokalne samouprave, a autonomne pokrajine u pitanjima koja
se, na svrsishodan način, mogu ostvarivati unutar autonomne pokrajine, u kojima nije
nadležna Republika Srbija.
Koja su pitanja od republičkog, pokrajinskog i lokalnog značaja određuje se zakonom.
Poveravanje nadležnosti
Član 178.
Republika Srbija može zakonom poveriti autonomnim pokrajinama i jedinicama
lokalne samouprave pojedina pitanja iz svoje nadležnosti.
Autonomna pokrajina može odlukom poveriti jedinicama lokalne samouprave pojedina
pitanja iz svoje nadležnosti.
Sredstva za vršenje poverenih nadležnosti obezbeđuje Republika Srbija ili autonomna
pokrajina, zavisno od toga ko je poverio nadležnosti.
Prava i obaveze autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave i ovlašćenja
Republike Srbije i autonomnih pokrajina u nadzoru nad vršenjem poverenih nadležnosti
uređuju se zakonom.
40
Pravo na samostalno uređivanje organa
Član 179.
Autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i statutom autonomne pokrajine, a jedinice
lokalne samouprave, u skladu sa Ustavom i zakonom, samostalno propisuju uređenje i
nadležnost svojih organa i javnih službi.
Skupština autonomne pokrajine i jedinice lokalne
samouprave
Član 180.
Skupština je najviši organ autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.
Skupštinu autonomne pokrajine čine poslanici, a skupštinu jedinice lokalne samouprave
odbornici.
Poslanici i odbornici biraju se na period od četiri godine, na neposrednim izborima
tajnim glasanjem, i to poslanici u skladu sa odlukom skupštine autonomne pokrajine, a
odbornici, u skladu sa zakonom.
U autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave u kojima živi stanovništvo
mešovitog nacionalnog sastava, omogućuje se srazmerna zastupljenost nacionalnih
manjina u skupštinama, u skladu sa zakonom.
Saradnja autonomnih pokrajina i jedinica lokalne
samouprave
Član 181.
Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave sarađuju sa odgovarajućim
teritorijalnim zajednicama i jedinicama lokalne samouprave drugih država, u okviru
spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka
Republike Srbije.
41
5.2 Autonomne pokrajine
Pojam, osnivanje i teritorija autonomne
pokrajine
Član 182.
Autonomne pokrajine su autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom, u kojima
građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju.
Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu
Kosovo i Metohija. Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija
urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu
Ustava.
Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane ukidati ili spajati po
postupku predviđenom za promenu Ustava. Predlog za osnivanje novih ili ukidanje,
odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu, u
skladu sa zakonom.
Teritorija autonomnih pokrajina i uslovi pod kojima se može promeniti granica između
autonomnih pokrajina određuje se zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina ne
može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa
zakonom.
Nadležnost autonomnih pokrajina
Član 183.
Autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i svojim statutom, uređuju nadležnost,
izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju.
Autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja
u oblasti:
1. prostornog planiranja i razvoja,
2. poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma,
ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i
zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanja
puteva, priređivanja sajmova i drugih privrednih manifestacija,
3. prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog
informisanja na pokrajinskom nivou.
Autonomne pokrajine se staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, u skladu
sa zakonom.
42
Autonomne pokrajine utvrđuju simbole pokrajine i način njihovog korišćenja.
Autonomne pokrajine upravljaju pokrajinskom imovinom na način predviđen
zakonom.
Autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i zakonom, imaju izvorne prihode,
obezbeđuju sredstva jedinicama lokalne samouprave za obavljanje poverenih poslova,
donose svoj budžet i završni račun.
Finansijska autonomija autonomnih pokrajina
Član 184.
Autonomna pokrajina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti.
Vrste i visina izvornih prihoda autonomnih pokrajina određuju se zakonom.
Zakonom se određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije.
Budžet Autonomne pokrajine Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet
Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta Autonomne pokrajine Vojvodine
koristi za finansiranje kapitalnih rashoda.
Pravni akti autonomne pokrajine
Član 185.
Najviši pravni akt autonomne pokrajine je statut.
Statut autonomne pokrajine donosi njena skupština, uz prethodnu saglasnost Narodne
skupštine.
O pitanjima iz svoje nadležnosti autonomna pokrajina donosi odluke i druga opšta
akta.
Nadzor nad radom organa autonomne
pokrajine
Član 186.
Vlada može pred Ustavnim sudom pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili
zakonitosti odluke autonomne pokrajine, pre njenog stupanja na snagu. U tom slučaju,
Ustavni sud može, do donošenja svoje odluke, odložiti stupanje na snagu osporene odluke
autonomne pokrajine.
43
Zaštita pokrajinske autonomije
Član 187.
Organ određen statutom autonomne pokrajine ima pravo žalbe Ustavnom sudu ako se
pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave
onemogućava vršenje nadležnost autonomne pokrajine.
Organ određen statutom autonomne pokrajine može pokrenuti postupak za ocenu
ustavnosti ili zakonitosti zakona i drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta
jedinice lokalne samouprave kojim se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju.
U novom Ustavu Srbije nije ostvaren ni jedan zahtev političara i predstavnika
nevladinih organizacija iz Vojvodine da se ovoj pokrajini vrati autonomija
koju je ukinula Miloševićeva vlast141.
Nasuprot tome, Vojvodina je Ustavom gotovo izjednačena sa jedinicom
lokalne samouprave, pa se i prvi odeljak u sedmom delu Ustava zove
„Pokrajinska autonomija i lokalna samouprava“. Vojvodina po Ustavu
nema ni zakonodavnu, ni izvršnu ni sudsku vlast. Iako Ustav predviđa da
Srbija ima dve autonomne pokrajine, za jednu od njih, Kosovo i Metohiju,
kaže se da ima suštinsku autonomiju142. Nigde u Ustavu se ne precizira šta
znači suštinska autonomija. Jedino što je izvesno je da Vojvodina takvu
autonomiju nema. To otvara i pitanje na osnovu čega se razlikuju dve
pokrajine i koji su kriterijumi po kojim jedna ima, a druga nema suštinsku
autonomiju.
Koja su pitanja od pokrajinskog značaja određuje se zakonom (koji donosi
Skupština Srbije)143, dok se već u članu 183. precizira da ta pitanja mogu biti
u oblasti:
1. prostornog planiranja i razvoja,
2. poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja
i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog
saobraćaja i uređivanja puteva, priređivanja sajmova i drugih privrednih manifestacija,
141 Više o zahtevima za autonomiju Vojvodine na sajtovima: www.lsv.org.yu; www.vp.org.yu; www.helsinki.org.
yu; www.wmsz.org.yu; www.vojvodina.org.yu; www.vojvodina.com
44
3. prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na
pokrajinskom nivou.144
Autonomne pokrajine uređuju pitanja iz ovih oblasti u skladu sa zakonom
(koji donosi Skupština Srbije, jer pokrajinskoj skupštini nije omogućeno da
donosi zakone)145. Autonomne pokrajine imaju izvorne prihode i upravljaju
svojom imovinom, ali takođe na način predviđen zakonom. Ovo praktično
znači da će Vojvodina imati svoje prihode i imovinu (koje će joj odrediti
Skupština Srbije putem zakona), ali će Skupština Srbije zakonski urediti kako
će Vojvodina da upravlja svojom imovinom. Ovakva formulacija pokrajinske
autonomije više liči na starateljski odnos republike prema pokrajini, nego na
autonomiju moderne evropske regije.
I najviši pravni akt Pokrajine, Statut, usvaja se uz prethodnu saglasnost
republičke skupštine146. Ovo praktično znači da uskraćivanjem saglasnosti
skupština Srbije može opstruirati proces usvajanja Statuta. U Ustavu nema
odredbe koja bi sprečavala ovakvo ponašanje republičke skupštine.
Vladi Srbije se dozvoljava da pred Ustavnim sudom pokrene postupak za
ocenu ustavnosti pokrajinskih odluka147. Pri tom se Ustavnom sudu daje
pravo da odloži stupanje odluke na snagu sve do donošenja svoje odluke148.
Ovakvo pravo Ustavni sud nema kada je u pitanju prethodna ocena
ustavnosti republičkih zakona149.
Pored garantovanja imovine i izvornih prihoda (o kojima odlučuje Skupština
Srbije), Ustav predviđa i da vojvođanski budžet mora iznositi najmanje 7
odsto budžeta Srbije150. Stavljanje procenata u Ustav predstavlja pravni
presedan i do sada nije zabeleženo ni u domaćoj ni u uporednoj ustavnoj
praksi. Ustav ide još dalje pa u istom stavu propisuje da pokrajina od tih
7 odsto mora 3 odsto da upotrebi za „finansiranje kapitalnih rashoda“151.
Nema odgovora na pitanje šta su kapitalni rashodi, da li ovaj procenat može
da bude veći i na kraju, koji su kriterijumi to uključili u ustavnu materiju.
145 Ibid
146 Ibid, član 185
147 Ibid, član 186
148 Ibid
149 Ibid, član 169
151 Ibid
45
Autonomna pokrajina ima samo skupštinu152. Ostali organi određuju
se Statutom pokrajine153. To praktično znači da Skupština Srbije pravom
blokiranja Statuta pokrajine može sprečiti formiranje Izvršnog veća
Vojvodine i tako pokrajinu ostaviti bez izvršne vlasti.
153 Ibid, član 170
46
Analiza procesa usvajanja Ustava Srbije
Usvajanje Predloga ustava
Predlog utava Srbije usvojen je na sednici skupštine Srbije 30. septembra
2006. godine. Tekst predloga poslanici su dobili toga dana u 10 časova
ujutru, dok je učešće u skupštinskoj raspravi bilo dozvoljeno jedino
predstavnicima poslaničkih grupa154. Predlog ustava je usvojen jednoglasno
istog dana u kasnim večernjim satima. Danima pre toga iza zatvorenih vrata
razgovarali su premijer Srbije Vojislav Koštunica, predsednik Srbije Boris
Tadić i lider opozicione Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić155. Na
ustavnom tekstu su po uputstvima ove trojice radili ministar za državnu
upravu i lokalnu samoupravu Zoran Lončar i član Demokratske stranke
Dragor Hiber156.
Osim ovih petoro ljudi, do stavljanja na skupštinsku raspravu niko nije
znao sadržaj ustava. Jedini skup o Predlogu ustava, iako njegov sadržaj
nije bio poznat, organizovala je Liberalno demokratska partija u saradnji
sa Građanskim savezom Srbije, Socijaldemokratskom unijom, Ligom
socijal-demokrata Vojvodine i nevladinim organizacijama157. Štaviše, po
sopstvenom priznanju u procesu izrade Predloga ustava nisu učestvovali
ni ministar inostranih poslova i predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk
Drašković158, kao ni potpredsednica Vlade Srbije i stranke G17 plus Ivana
Dulić Marković159. Protiv ovakvog načina donošenja ustava protestovale
su nevladine organizacije160, predstavnici manjinskih zajednica161 i pojedine
političke stranke162.
Predstavnici vlasti različito su obrazlagali nedostatak javne rasprave. Dok
su jedni tvrdili da se ta rasprava vodi već šest godina, drugi su isticali da je
154 Videti vesti B92 o usvajanju ustava na sajtu: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.php?id=122, posećen
155 Ibid
156 Ibid
157 Reakcije na predlog ustava, B92, 29. septembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
158 Nastavljene konsultacije o Ustavu, B92, 27. septembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/
u_fokusu.php?id=122&start=150&nav_id=213253, posećen 14. novembra 2006. godine
159 Sutra konačan tekst ustava, B92, 29. septembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
160 Ibid
161 Poslaničke grupe o predlogu ustava, B92, 26. septembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/
162 Ibid
47
javna rasprava „nasleđe titoizma“163. Predsednik vlade Srbije zauzeo je oba
ova stava, ma koliko to izgledalo neverovatno164. Predsednik Srbije izrazio je
žaljenje što nije bilo javne rasprave165, iako je direktno učestvovao u celom
postupku predlaganja ustava. Odsustvo javne rasprave predstavlja ozbiljno
kršenje opšteprihvaćenih demokratskih procedura. Na to su saopštenjem
upozorili i predstavnici OEBS-a166. O nedostatku javne rasprave profesorka
beogradskog Pravnog fakulteta Vesna Rakić Vodinelić napisala je:
„Pri donošenju ustava i zakona, međutim, nije važno samo kako glasi
zakonski tekst, već i kako se do njega došlo. Procedura se utvrđuje upravo
zato da bi se poštovala prava adresata - onih na koje se pravna norma
odnosi. Doneti ustav koji nije bio dostupan nijednom građaninu ove države
koji nije u vlasti ili blizak njoj, a istovremeno u čl. 2 Predloga ustava zapisati
da suverenost potiče od građana, nije samo licemerstvo već i kršenje
demokratske procedure“167.
163 Aleksandar Simić, savetnik premijera Srbije, sajt: http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/154.
html; posećen 14. novembra 2006. godine
164 Koštunica je u intervjuu dnevnom listu Politika od 13. oktobra 2006. godine istakao da je bilo 3 javne rasprave od 2000, ali i da je javna rasprava “bila karakteristična za onaj najgori komunistički period u razvoju Jugoslavije,
kada je služila kao pokriće za nametnuta zakonska i ustavna rešenja. To je ustav iz 1974. godine ili amandmani koji
su mu prethodili”, dostupno na sajtu: http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2006&mm=1
0&dd=13&nav_id=215232, posećen 14. novembra 2006. godine
165 Reakcije na predlog ustava, B92, 29. septembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
166 Ibid
167 Vesna Rakić Vodinelić, Zašto reći NE ustavu, 10. oktobar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.
cedajovanovic.com/code/navigate.php?Id=579, posećen 14. novembra 2006. godine
48
Kršenje propisa o referendumu i izborima
Skupština Srbije je na istoj sednici, 30. septembra 2006. godine, usvojila
i Odluku o raspisivanju referenduma168. U odluci je precizirano da će
referendumskim procesom upravljati Republička izborna komisija (RIK)
i da će referendum trajati dva dana. Iako je u Srbiji na snazi Zakon o
referendumu i narodnoj inicijativi169, on je ovom prilikom grubo prekršen.
Na sednici 25. oktobra 2006. godine RIK je utvrdila konačan broj glasača
na referendumu170. Izostavljeni su bez objašnjenja gotovo svi stanovnici
Kosova albanske nacionalnosti. Član 4. Zakona o referendumu navodi
da pravo izjašnjavanja na referendumu imaju birači sa biračkim pravom i
prebivalištem na teritoriji za koju se glasa171. Pošto se i u novom Ustavu tvrdi
da je Kosovo deo Srbije, nije jasno po kom kriterijumu su izbačeni glasači
albanske nacionalnosti. Ovakva vrsta diskriminacije izazvala je oštre kritike
domaćih nevladinih organizacija i stručnjaka. Četiri nevladine organizacije
podnele su zahtev Ustavnom sudu Srbije da proglasi neustavnim Odluku
o raspisivanju referenduma172. Iako se Ustavni sud nije oglasio ovim
povodom, donedavni predsednik ovog tela Slobodan Vučetić izjavio je da
će novi ustav biti legitiman i bez Albanaca, jer „postoji mogućnost da na
Kosovu i Metohiji glasaju samo birači koji to hoće, s obzirom na to da je
Kosmet pod međunarodnom jurisdikcijom i da se na tom delu teritorije ne
primenjuje pravni poredak Srbije“173.
Na ovaj način više od milion građana Srbije izbačeno je sa biračkog spiska i
time je omogućeno da referendum uspe. Da su građani albanske nacionalnosti
bili na biračkom spisku, kako zakon nalaže, referendum o potvrđivanju
novog ustava ne bi uspeo. Poseban paradoks predstavlja činjenica da su
političari naglašavali da se ovim ustavom odlučuje o budućnosti Kosova174,
ali su pritom stanovnicima te teritorije zabranili da se o tome izjasne.
168 Odluka o raspisivanju republičkog referenduma radi potvrđivanja novog ustava Republike Srbije, Službeni
glasnik broj 83/06
169 Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, vidi gore pod 8
170 Osamdeset semda sednica RIK, 25. oktobar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.rik.parlament.
sr.gov.yu/cirilica/sednice_frames.htm, posećen 14. novembra 2006. godine
171 Član 4. Zakona o referendumu, vidi gore pod 8
172 Reč je o organizacijama: Komitet pravnika za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Inicijativa
mladih za ljudska prava i Centar za kulturnu dekontaminaciju; zahtev je podnet 5. oktobra 2006. godine i nalazi
se u dokumentaciji Inicijative
173 Slobodan Vučetić, Legitimnost i bez Albanaca, Blic, 29. septembar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://
www.blic.co.yu/blic/arhiva/2006-09-29/strane/politika.htm, posećen 8. novembra 2006. godine
174 Još jedan poziv na glasanje, B92, 27. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
php?id=122&nav_id=216374&start=45, posećen 14. novembra 2006. godine
49
U članu 12. Zakona o referendumu precizira se da je neophodno naznačiti
teritoriju za koju se referendum raspisuje175. Umesto da to uradi, Narodna
skupština je u odluci samo konstatovala da je referendum „republički“176.
Iako već ovakva odredba predstavlja kršenje zakona, tumačenjem bi se moglo
doći do rezultata da se referendum raspisuje za teritoriju cele Republike
Srbije (tj. za ono što Narodna skupština smatra teritorijom Srbije, a to znači
i Kosovo). Sa druge strane, u Uputstvu za sprovođenje referenduma RIK
saopštava da će “Referendum… biti sproveden i na Kosovu, na glasačkim
mestima na kojima su ispunjeni uslovi za sprovođenje referenduma i na
kojima su bezbedni svi učesnici i glasački materijal”177. Na ovaj način RIK
je samovoljno isključila veliki broj građana Srbije iz biračkog procesa i uzela
sebi pravo da odredi gde su bezbedni kako učesnici, tako i glasački materijal.
S obzirom da ni na jednom delu teritorije Srbije nije proglašeno ratno niti
vanredno stanje, nije jasno koji kriterijumi su rukovodili RIK da veliki deo
teritorije proglasi nebezbednim za ljude i materijal.
Odlukom o raspisivanju referenduma utvrđeno je da će se glasati dva dana178.
Ovo je prvi put u istoriji Srbije da se glasa dva dana. Za ovakvo rešenje
nije bilo opravdanja ni u broju birača (koji je, podsetimo, neopravdano
smanjen), ni u komplikovanosti procedure (građanima se dostavljao samo
jedan listić, tako da nije bilo zastoja na biračkim mestima). Takođe, Zakon o
referendumu na dva mesta pominje datum glasanja, u članu 12. i u članu 20.
Na oba mesta ova reč se upotrebljava u jednini, tako da nije jasno na osnovu
čega je Skupština zaključila da je dozvoljeno da se glasa dva dana179.
Zakon o referendumu šturo reguliše materiju referendumske kampanje. Da
bi se ove praznine popunile, u Zakonu se nalazi i odbredba člana 42.180 po
kojoj se za sve što nije uređeno ovim zakonom shodno primenjuju odredbe
Zakona o izboru narodnih poslanika181. Ovo praktično znači da se rešenja
iz Zakona o izboru narodnih poslanika primenjuju u svim onim slučajevima
gde postoji pravne praznine. Međutim, RIK je ovo pravilo ignorisala.
Tako je odlukom RIK-a od 23. oktobra „zauzet stav“ da neće biti
176 Odluka o raspisivanju republičkog referenduma, vidi gore pod 168
177 Uputstvo za sprovođenje republičkog referenduma radi potvrđivanja novog Ustava Republike Srbije, Službeni
glasnik RS, broj 84/2006
178 Odluka o raspisivanju referenduma, vidi gore pod 168
179 U članu 12. se predviđa “datum za sprovođenje referenduma”, dok se u članu 20. propisuje da glasački listić
sadrži “dan održavanja referenduma”, Zakon o referendumu, vidi gore pod 8
181 Zakon o izboru narodnih poslanika, vidi gore pod 9
50
predizborne tišine i da će građani biti pozivani da izađu na referendum i 28.
i 29. oktobra182. Zakon o izboru narodnih poslanika, koji se ovom prilikom
primenjuje, jer materija nije regulisana Zakonom o referendumu, propisuje
u članu 5. da je obavezna predizborna ćutnja 48 sati pre izbora, kao i na dan
izbora183. RIK nema nikakvo pravo, pogotovo ne diskreciono, da određuje
da li će neku odredbu zakona da poštuje ili ne. Pravno je neutemeljeno i
protivzakonito da administrativni organ „zauzima stav“ o tome da li treba
poštovati zakon.
Slična situacija je i sa drugim odredbama koje su regulisane Zakonom o
izboru narodnih poslanika. Odlukama RIK-a svi prigovori na referendumski
proces su odbačeni184. Između ostalog, RIK nije smatrala da su prekršaji
glasanje bez dokumenata185, glasanje u ime članova porodica186, prisustvo
propagandnog materijala u blizini, pa čak i na samom biračkom mestu187,
prisustvo uniformisane policije na biračkom mestu188 itd189. Ovo su razlozi
zbog kojih treba poništiti glasanje na tom biračkom mestu. Međutim, RIK
nije prihvatila čak ni prigovor sa biračkog mesta na kom postoji snimak da
se glasalo u tuđe ime, bez provere dokumenata i uz pogrešno obeležavanje
sprejom za glasanje190.
Jedan od članova RIK-a Dobrivoje Glavonjić191 je izjavio da višak glasačkih
listića u kutiji nakon završetka glasanja nije bitna povreda glasačkog
procesa192. Ovakva izjava naišla je na oštre reakcije predstavnika civilnog
sektora i stručnjaka193. Takođe, RIK su kritikovali i zbog toga što nije
182 Osamdeset šesta sednica RIK, 23. oktobar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.rik.parlament.sr.gov.
yu/cirilica/sednice_frames.htm, posećen 14. novembra 2006. godine
183 Zakon o izboru narodnih poslanika, član 5, stav 3, vidi gore pod 9
184 RIK odbacio više prigovora, 1. novembar 2006. godine, B92, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
185 Zabranjeno članom 68, stav 2 Zakona o izboru narodnih poslanika, vidi gore pod 9
189 O konkretnim nepravilnostima videti: Izveštaj o raspisivanju i sprovođenju referenduma Liberalno-demokratske partije, dostupno na sajtu: http://www.cedajovanovic.com/code/navigate.php?Id=618, posećen 14.
novembra 2006. godine, izveštaj četiri nevladine organizacije: Analiza nepravilnosti tokom sprovođenja referenduma, dostupno na sajtu: http://www.yihr.org/english/Reports/Documents/Analysis%20of%20Irregularities
%20that%20Occurred%20During%20Referendum.pdf, posećen 14. novembra 2006. godine i CESID, Izveštaj o
referendumu, dostupan na sajtu: http://www.cesid.org/articles/download/files/Izvestaj_o_referendumu_final.
doc?id=37, posećen 14. novembra 2006. godine
190 Ceo snimak se može videti na sajtu: http://www.cedajovanovic.com/code/navigate.php?Id=2, posećen 14.
novembra 2006. godine
191 Dobrivoje Glavonjić je poznat po kažnjavanju medija u vreme vladavine Slobodana Miloševića, videti
saopštenje NUNS i NDNV, 11. oktobar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=10&dd=11&nav_category=11&nav_id=215032&fs=1, posećen 14. novembra 2006.
godine
192 Objašnjena odluka RIK-a, B92, 27. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
193 CESID: Nepravilno ili nezakonito, B92, 24. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/
51
omogućio predstavnicima anti-referendumskog bloka da učestvuju u
kontroli toka glasanja194. Parlamentarnim strankama, Građanskom savezu
Srbije i Socijaldemokratskoj uniji, dato je pravo da imenuju 0,8, odnosno 0,4
odsto članova biračkih odbora195. Ovakav način određivanja broja članova
biračkih odbora je izrugivanje demokratskoj proceduri i grubo kršenje
osnovnih načela višestranačja. Nedopustivo je da se bilo kom učesniku
u izbornom ili referendumskom procesu onemogući kontrola na svim
glasačkim mestima.
Nevladina organizacija koja se godinama bavi monitoringom izbornih
procesa u Srbiji, Centar za slobodne izbore i demokratiju (CESID)196,
saopštila je da je ovo najgore organizovano glasanje u Srbiji posle 2000.
godine i predstavlja vraćanje dva koraka unazad.197. Zbog propusta i grubog
kršenja zakona od strane članova RIK-a, opštinskih izbornih komisija i
biračkih odbora, javno tužilaštvo nije pokrenulo ni jedan postupak.
194 Videti saopštenje Građanskog saveza Srbije dostupno na sajtu: http://www.gradjanskisavez.org.yu/srp/
saopstenja.php, posećen 13. novembra 2006. godine; i izveštaj o raspisivanju i sprovođenju referenduma Liberalno-demokratske partije, dostupno na sajtu: http://www.cedajovanovic.com/code/navigate.php?Id=618,
195 RIK, Odluka broj: 014-182/06, doneta 13. oktobra 2006. godine
196 Više o ovoj organizaciji na sajtu: www.cesid.org, posećen 14. novembra 2006. godine
197 CESID: Dva koraka unazad, B92, 31. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
52
Referendumska kampanja
Referendumsku kampanju pratila je agresivna medijska propaganda u
kojoj su građani pozivani da izađu i kažu „DA“ ustavu. U kampanju su se
uključile Vlada Srbije, gotovo sve parlamentarne stranke, državne institucije,
verske i sportske organizacije, ugledni pojedinci. Kampanju su karakterisali
jednoobraznost poruke, tj. otvoreno navijanje za jednu opciju (potvrđivanje
ustava) i pretnje svima koji su se zalagali za bojkot referenduma. Grupa
političkih stranaka (Liberalno-demokratska partija, Građanski savez Srbije,
Socijal-demokratska unija i Liga socijaldemokrata Vojvodine) i nevladinih
organizacija zauzela je stav da referendum treba bojkotovati. Osnovni
razlozi bili su kako proceduralne (odsustvo javne rasprave, tajnost pri
donošenju ustava...), tako i sadržinske prirode (smanjenje dostignutog
nivoa ljudskih prava, pominjanje Kosova u preambuli, definicija Srbije kao
nacionalne države, nedovoljan stepen vojvođanske autonomije, itd.)198.
Ovaj blok su najveći mediji (RTS, „Večernje novosti“, tabloidi) uglavnom
ignorisali ili ignorisali u velikoj meri (RTV B92, TV Pink, „Politika“)199.
Poruka antireferendumskog bloka bilo je samo u niskotiražnom dnevnom
listu „Danas“200. Za ilustraciju neka posluži najtiražniji dnevni list „Večernje
novosti“, koji je od 17. do 28. oktobra objavio 84 pozitivna i samo četiri
negativna teksta o Predlogu ustava201.
Na predlog Vlade Skupština Srbije je izglasala Zakon o rebalansu budžeta
kojim su izdvojena posebna sredstva za referendumsku kampanju
političkih stranaka202. RIK je 17. oktobra raspodelila 150 miliona dinara
parlamentarnim strankama za referendumsku kampanju, srazmerno broju
poslanika. Najviše novca, 49,2 miliona dinara (615 000 €), dobila je Srpska
radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije 31,2 miliona (390 000 €),
Demokratska stranka 19,2 miliona (240 000 €), G17 plus 18,6 miliona
198 O razlozima za bojkot referenduma videti saopštenje dvadeset osam nevladinih organizacija od 25. oktobra 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.yihr.org/Srpski/Saopstenja/Saopstenja%202006/Saopstenja2006html/Stop%20snizavanju%20nivoa%20zastite%20ljudskih%20prava%20i%20sloboda.php, posećen 14.
novembra 2006. godine; takođe videti i saopštenja sledećih stranaka: LDP, 5. oktobar 2006. godine, dostupno na
sajtu: http://www.cedajovanovic.com/code/navigate.php?Id=567, posećen 14. novembra 2006. godine; GSS,
6. oktobar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.gradjanskisavez.org.yu/srp/saopstenja2.php?id=784,
posećen 14. novembra 2006. godine; LSV, 5. oktobar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.lsv.org.yu/
?menu=1&news=1859, posećen 14. novembra 2006. godine
199 Izveštaj Saveta za štampu Media centra o referendumskoj kampanji, objavljen 6. novembra 2006. godine,
dostupan na sajtu: http://www.mediacenter.org.yu/upload/Savet%20za%20stampu/Referendum%20izvestavan
je%20final.pdf, posećen 10. novembra 2006. godine
200 Ibid
201 Ibid
202 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu, usvojen 29. septembra 2006. godine, Službeni glasnik
RS broj 85/06
53
(232 500 €), a Socijalistička partija Srbije 13,2 miliona dinara (165 000 €)203.
Nema pravnog okvira koji reguliše finansiranje referendumske kampanje.
Zakon o referendumu reguliše jedino finansiranje samog referenduma204,
dok o eventualnoj kampanji nema ni pomena. Sa druge strane, Zakon o
finansiranju političkih stranaka govori izričito o predizbornoj kampanji205.
Na ovu pravnu prazninu i nepostojanje pravnog osnova za dodelu sredstava
iz budžeta političkim strankama upozorila je i nevladina organizacija
Transparentnost Srbija206. I CESID je u izveštaju o praćenju referenduma
naglasio da ne postoji nikakav pravni osnov da se sredstva iz budžeta na
ovakav način dodele političkim strankama207. Obe nevladine organizacije
su upozorile na nemogućnost kontrole trošenja finansijskih sredstava datih
strankama208. S obzirom da nigde nije propisana procedura davanja i trošenja
novca, takođe ne postoje ni odredbe koje bi obavezale političke stranke da o
svojim troškovima obaveste RIK, Narodnu skupštinu i javnost. Ipak, neke
stranke najavile su da će podneti izveštaj RIK-u o troškovima kampanje,
pa čak i da će vratiti deo novca209. Ipak, jasno je da to zavisi isključivo od
stranačke dobre volje, tako da su građani Srbije, osim što su bili primorani
da daju deo svog novca političkim partijama, ostali uskraćeni za podatke
kako su te pare utrošene.
Tokom predreferendumske kampanje u Srbiji grubo su se kršili i medijski
zakoni. Iako su postojale tri opcije koje su građani mogli da izaberu - da
glasaju za ustav, da glasaju protiv ustava ili da bojkotuju ceo proces, svi
elektronski i štampani mediji davali su neskrivenu podršku opciji koja se
zalagala za usvajanje ustava210. Štaviše, tokom glasanja u subotu i nedelju,
voditelji i novinari javno su pozivali stanovništvo da glasa za ustav (Radio
televizija Srbije, RTV Pink, RTV Košava, RTV Palma plus, RTV Most,
RTV Super...)211. Ovakvo ponašanje je zabranjeno Zakonom o javnom
203 Šta je bilo sa novcem za referendum, B92, 2. novembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/
205 Zakon o finansiranju političkih stranaka, vidi gore pod 10
206 Saopštenje organizacije Transparentnost Srbija od 6. oktobra 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.
transparentnost.org.yu/aktivnosti/fos/06102006.html, posećen 10. novembra 2006. godine
207 CESID, Izveštaj o referendumu, dostupan na sajtu: http://www.cesid.org/articles/download/files/Izvestaj_o_referendumu_final.doc?id=37, posećen 10. novembra 2006. godine
208 Ibid, videti i gore pod 206
209 Šta je bilo sa novcem za referendum, B92, 2. novembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/
210 Izvor: tim Inicijative za praćenje elektronskih medija; Jovanka Matić u izjavi za list Danas, 30. oktobar 2006.
godine, dostupno na sajtu: http://www.danas.co.yu/20061030/dogadjajdana1.html#2, posećen 12. novembra
2006. godine; izveštaj Saveta za štampu Media centra, vidi gore pod 199
211 Ibid
54
informisanju212 (član 2.) i Zakonom o radiodifuziji213 (član 68.), a takođe
je pojačano propisivanjem obaveze javnom servisu na poštovanja načela
nepristrasnosti i objektivnosti u članu 79. Zakona o radiodifuziji214.
Usvajanje Ustava predstavljeno je kao akt patriotizma, iz čega sledi da je
suprotna opcija izdajnička i radi protiv svoje zemlje215. Od ovako teških
kvalifikacija nisu se ustručavali ni predstavnici državnih institucija, a mediji
su sve to nekritički prenosili. Štaviše, novinari javnog servisa Srbije izveštaje
su počinjali rečima: „Građani u velikom broju ispunjavaju svoju građansku
dužnost“, „I ovde su građani pokazali da vole svoju zemlju“, itd.216. Ovakvo
svrstavanje uz jednu stranu tokom kampanje nije zabeleženo od vremena
Slobodana Miloševića. Čak i tada bilo je medija koji su objavljivali i stavove
druge strane. Ovoga puta, uz skromne izuzetke (RTV B92 s vremena na
vreme), nije bilo ni jednog medija u zemlji koji je uravnoteženo izveštavao
o referendumskoj kampanji217.
Pojedini predstavnici vlasti javno su podržali napade na predstavnike antireferendumskog bloka. Srpsko nacionalno veće i Udruženje studenata iz
Kosovske Mitrovice organizovali su miting na Trgu Republike u Beogradu
24. oktobra218. Na mitingu su najeminentniji predstavnici bloka za bojkot
optuženi da rade za interese nezavisnog Kosova i da su izdajnici219. Pri
tom su se čule poruke mržnje uperene kako prema ovim ljudima, tako i
prema albanskom narodu220. Među demonstrantima su bile i osobe obučene
u majice sa amblemom rasformirane Jedinice za specijalne operacije, ali i
funkcioneri vladajuće Demokratske stranke Srbije Milan Ivanović i Marko
Jakšić221. Dnevni list Kurir podržao je ovakav skup u tekstu pod nazivom
Šiptarski lobi222. Slične poruke „izdajnicima“ upućivane su i sa stranica
dnevnih listova Glas javnosti223 i Press224.
213 Zakon o radiodifuziji, vidi gore pod 2
214 Ibid, član 79
215 O izvorima vidi gore pod 189
216 Ibid
217 Ibid
218 Uvrede onima koji su za bojkot, B92, 24. oktobar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2006&mm=10&dd=24&nav_category=11&nav_id=216785, posećen 14. novembra 2006. godine
219 Ibid; Lideri bloka za bojkot, Čedomir Jovanović, Nataša Mićić, Nenad Čanak, Nataša Kandić, Sonja Biserko i
Goran Svilanović prikazani su sa tradicionalnom albanskom kapom “keče”, a dodeljene su im i posprdne nagrade
“zlatno keče” i “zlatna nanulica”
220 Neke od parola bile su: „Čeda je Šiptar” i “ubićemo Čedu”
221 Ibid
222 KURIR, Šiptarski lobi, 25. oktobar 2006. godine
223 GLAS JAVNOSTI, Na birališta u pet do osam, 30. oktobar 2006. godine; GLAS JAVNOSTI, Bojkot u službi
nezavisnog Kosova, 29. oktobar 2006. godine
224 PRESS, Za koga ste, patrijarha ili lezbejke, 29. oktobar 2006. godine
55
Mediji su se u želji da što veći broj građana nateraju da izađu na referendum
poslužili i objavljivanjem lažnih vesti. Naime, drugog dana referenduma
je objavljeno da kosovska vlada i njen premijer Agim Čeku (Agim Ceku),
spremaju slavlje i vatromet u Prištini ako referendum propadne225. Prve su
ovu vest objavile televizije Most i Palma Plus, pozivajući se na neimenovane
izvore iz republičke vlade226. Nakon toga, vest su preuzele i televizije sa
nacionalnom pokrivenošću (RTS, Pink, Košava...), ali ovoga puta uz
pozivanje na Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije227. Član 3. Zakona
o javnom informisanju propisuje da su novinar i urednik dužni da provere
poreklo informacije pre objavljivanja228. Ova vest, koja je očigledno bila
lažna, predstavlja jednu od najgrubljih zloupotreba strahova i predrasuda
dela stanovništva. Nijedna medijska kuća u Srbiji nije našla za shodno da
pozove kosovsku vladu i proveri istinitost informacije.
Član 86. Zakona o oglašavanju229 dozvoljava državnim institucijama da se
oglašavaju pozivajući građane da izađu na referendum. Međutim, vlada Srbije
grubo je prekršila ovaj zakon, pozivajući građane da zaokruže DA230. Takva
vrsta uticaja na biračko telo nije dozvoljena i predstavlja zloupotrebu javnih
ovlašćenja i sredstava iz budžeta. Reklame kojima se poziva da se zaokruži DA
na referendumu emitovane su u gotovo svim informativnim emisijama, iako
je zabranjeno oglašavanje u emisijama kraćim od 30 minuta (član 17. stav 7.
Zakona o oglašavanju), a takođe su prekršene odredbe o dužini emitovanja,
jer su se u nedelju u popodnevnim časovima neprekidno emitovali pozivi
na glasanje u vrhu ili dnu ekrana na većini televizija, uključujući i javni
servis Srbije231. Zakon o radiodifuziji zabranjuje reklamiranje stranaka van
predizbornih kampanja232. Obzirom da tada nisu bili u pitanju izbori, sve
televizije grubo su prekršile ovu odredbu zakona. Republička radiodifuzna
agencija nije reagovala na kršenje Zakona o radiodifuziji.
Na kraju, u kampanju za izlazak na referendum i potvrđivanje ustava uključili
su se i sami članovi RIK-a. Sekretar RIK-a Marko Danilović agitovao je
tokom glasanja da građani da u što većem broju izađu na referendum i
225 O izvorima vidi gore pod 189
226 Ibid
227 Ibid
228 Član 3. Zakona o javnom informisanju, vidi gore pod 1
229 Zakon o oglašavanju, vidi gore pod 11
230 Sve vesti o kampanji Vlade za usvajanje Ustava mogu se videti na sajtu: http://www.srbija.sr.gov.yu/vesti/
sekcija.php?id=240, posećen 13. novembra 2006. godine
231 Vidi gore pod 210
232 Član 106. Zakona o radiodifuziji, vidi gore pod 1
56
glasaju za ustav233, dok je predsednik RIK-a, inače sudija Vrhovnog suda
Srbije Mihajlo Rulić izjavio na konferenciji za novinare 30. septembra: „Kao
građanin, ja sam danas veoma zadovoljan što živim u Srbiji. Drago mi je što
građani Srbije znaju koliko je donošenje novog ustava značajno za Srbiju, i
u simboličkom i u formalno- pravnom smislu“234.
233 Izveštaji tima Inicijative za praćenje elektronskih medija, dokumentacija Inicijative
234 Izjava dostupna na sajtu: http://www.rik.parlament.sr.gov.yu/latinica/saopstenja_frames.htm, posećen 14.
57
Zakon o slobodnom pristupu informacijama
od javnog značaja
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja235 (u daljem
tekstu Zakon o slobodnom pristupu informacijama) usvojila je, na predlog
Vlade Republike Srbije (u daljem tekstu Vlada), Narodna skupština Republike
Srbije (u daljem tekstu Narodna skupština) 2. novembra 2004. godine, a
stupio je na snagu 13. novembra iste godine. Ovaj Zakon reguliše pravo
građana na pristup informacijama od javnog značaja i obavezu državnih
organa da im omoguće ostvarivanje tog prava.
Metodologija kojom je kontrolisana primena Zakona o slobodnom pristupu
informacijama zasnivala se na aktiviranju mehanizama predviđenih za
ostvarivanje i zaštitu ovog prava. Podnošeni su zahtevi za slobodan pristup
informacijama (u daljem tekstu zahtev), žalbe povereniku i pokretani su
prekršajni postupci u slučajevima kada je postojao pravni osnov. Inicijativa
ovim istraživanjem želi precizno i jasno da razdvoji zakonske mehanizme
koji se primenjuju u praksi od onih čija primena nije zaživela. Njihovo
prepoznavanje, kao i ukazivanje nadležnim organima na njihovo postojanje,
može da doprinese potpunijoj implementaciji ovog zakona i unapređenju
informisanosti građana u Srbiji o pitanjima koja su od javnog interesa.
Informacije su sakupljane i svakodnevnim praćenjem medija i neposrednim
kontaktima sa svim državnim organima koji su uključeni u implementaciju
ovog zakona. Cilj istraživanja je i da se što veći broj organa javne vlasti,
kroz neposredan kontakt sa zahtevima, upozna sa sadržinom Zakona o
slobodnom pristupu informacijama.
Statistički podaci o primeni Zakona o slobodnom
pristupu informacijama
Podneti zahtevi i dobijene informacije:
Inicijativa je u 2006. godini podnela 747 zahteva za slobodan pristup
informacijama na adrese 378 organa javne vlasti u Srbiji i dobila 540
odgovora odnosno 72,28 odsto. Pozitivna je činjenica da u ovoj godini
beležimo rast procenta u kome se odgovara na tražene informacije. U prošloj
235 Zakon o slobodnom pristupu informacijama, vidi gore pod 3
58
godini podneto je 645 zahteva, a dobijeno je 318 odgovora, odnosno 49,30
odsto. Možemo da zaključimo da je u odnosu na 2005. godinu procenat
dostavljenih informacija porastao za 22,58 odsto.
U 2005. godini od 212 testiranih organa zakon je poštovao 81, odnosno
30,92 odsto, a u 2006. godini 167 organa javne vlasti od testiranih 378 što
iznosi 44,18 odsto. Dakle, i u ovom segmentu beležimo rast i kvalitetniju
primenu zakona.
Imenovanje ovlašćenih lica u organima javne vlasti za
postupanje po zahtevima:
Opštine u Srbiji su testirane da li su imenovale ovlašćeno lice za postupanje
po zahtevima. Zakon ne predviđa dužnost organa javne vlasti da ovo
lice imenuju, već samo tu mogućnost, a u slučaju da ovlašćeno lice nije
imenovano odgovoran je rukovodilac organa236. Inicijativa smatra da bi
postavljanje ovlašćenog lica znatno doprinelo kvalitetnijoj implementaciji
zakona u praksi jer bi u svakom od organa javne vlasti postojalo lice
čija bi isključiva dužnost bila omogućavanje pristupa informacijama od
javnog značaja i ne bi postojale nejasnoće oko eventualne odgovornosti za
nepoštovanje zakona.
Poslat je 141 zahtev na adrese 141 opštine u Srbiji. Odgovor su dostavile 84
opštine, među kojima je 66 odnosno 46,80 odsto imenovalo ovlašćeno lice,
a 18 nije. Na podneti zahtev nije odgovorilo 68 testiranih opština.
Izrada Informatora o radu:
Državni organi su dužni da najmanje jednom godišnje izrade informator
sa osnovnim podacima o svom radu237 i da svakom zainteresovanom licu
omoguće uvid ili mu daju primerak uz naknadu nužnih troškova238. Svrha
informatora o radu je da, između ostalog, olakša organima javne vlasti
izvršenje obaveza koje im zakon nameće. Postojanje kvalitetnog i građanima
dostupnog informatora dovelo bi do toga da tražioci ne moraju da podnose
zahtev državnim organima već bi jednostavno mogli da izvrše uvid u
informator i time “zaobiđu” često dugotrajnu proceduru dobijanja tražene
237 Ibid, član 39
238 Ibid, član 40
59
informacije. Takav vid poslovanja bi značio iskorak u pravcu transparentne
i demokratske komunikacije između organa javne vlasti i građana.
Informator nije izradilo 46 od 154 testirana organa, a 11 ga je izradilo, ali
ne u skladu sa Zakonom i Uputstvom za objavljivanje informatora o radu
državnog organa239. Informator koji je u potpunosti u skladu sa zakonom
izradilo je 48 organa javne vlasti u Srbiji. Na zahtev u kome je Inicijativa
tražila informaciju o izradi Informatora nije odgovorilo 49 organa.
Pojedine opštine u Srbiji su kao razlog za neizdavanje informatora navele
nedostatak novčanih sredstava. Iako je Zakon o slobodnom pristupu
informacijama donet na predlog Vlade, ona nije uspela da obezbedi dovoljna
novčana sredstva za njegovo funkcionisanje u praksi. To je najvidljivije u
uglavnom manjim opštinama koje nemaju novčana sredstva za zapošljavanje
osoba koje bi radile na zahtevima. Takva sredstva nisu predviđena u budžetu
opština. Dragana Stevanović, načelnica opštine Svilajnac, je u razgovoru
sa istraživačem Inicijative istakla da ta opština nema osobu koja bi mogla
da odgovori obavezama koje zahteva primena Zakona o slobodnom
pristupu informacijama. Napomenula je i da joj Ministarstvo finansija
ne dozvoljava da otvara radna mesta, jer ne postoje novčana sredstva za
dodatna zaposlenja240. Prema njenom mišljenju, otežavajuća okolnost je i
niska plata za rad u opštini Svilajnac241 koja ne može da stimuliše kvalitetan
kadar za rad na tako odgovornoj funkciji. Mnoge opštine su kao razlog za
neizdavanje informatora navele nedostatak novčanih sredstava.
Opština Jagodina je, 37 dana nakon slanja zahteva, dostavila Inicijativi
odgovor sa obaveštenjem da Informator nije izrađen, ali da se “... u opštini
Jagodina, kao što je poznato celoj Srbiji svako lice koje je zainteresovano
može se neposredno obratiti predsedniku opštine i organima lokalne
samouprave, da dobije željenu informaciju ili dokumentaciju na uvid”242.
Opština Kladovo je obavestila Inicijativu da “s obzirom da u 2005. godini
nije podnet od strane građana ili institucija ni jedan zahtev koji bi se odnosio
na pomenuti zakon, opština Kladovo nije bila u mogućnosti da štampa
odnosno objavi Informator”243. Štampanje i objavljivanje informatora
239 Uputstvo za objavljivanje informatora o radu državnog organa, doneto 23. maja 2005. godine.
240 Izveštaj o razgovoru sa Draganom Stevanović – načelnicom opštine Svilajnac, nalazi se u Dokumentaciji
Inicijative
241 Prema rečima Dragane Stevanović, oko 15 000 dinara
242 Opštini Jagodina zahtev je poslat 10. marta 2006. godine, a odgovor je stigao 17. aprila 2006. godine. Potpisao
ga je Petar Milošević i nalazi se u dokumentaciji Inicijative
243 Odgovor opštine Kladovo je stigao u Inicijativu 03. aprila 2006. godine, potpisali su ga Dragan Keratović i
60
ne zavisi od broja podnetih zahteva. To je zakonska obaveza koja je u
pogledu sadržine precizno definisana Zakonom o slobodnom pristupu
informacijama i Uputstvom za izradu informatora. Nigde se u pomenutim
aktima ne navodi da, u slučaju kada organu javne vlasti ne stigne nijedan
zahtev, obaveza izdavanja informatora ne važi.
Opština Niška Banja odgovara da nije državni organ niti organ državne
uprave, te da nije u obavezi da objavljuje informator244.
Ministar kulture Srbije Dragan Kojadinović je povodom obaveze izdavanja
informatora izjavio: “Držali smo konferencije za štampu na kojima smo
objavili šta radi ministarstvo.... I šta, sada treba još da štampamo brošure
o tome, da trošimo pare bez razloga... Apsolutno poštujemo zakone,
posebno one za čiju primenu je zaduženo Ministarstvo za kulturu”245.
Ministarstvo kulture je jedan od organa koji nije u predviđenom roku izradio
informator.
Jovan Stingić, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
244 Odgovor opštine Niška Banja je stigao u Inicijativu 25. marta 2006. godine, potpisao ga je Gradimir Perić
– diplomirani pravnik, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
245 N. Čaluković: Ministar za medije krije informacije, BLIC, 15. april 2006. godine
61
Primena mehanizama za ostvarivanje i zaštitu
prava na slobodan pristup informacijama
Podnošenje zahteva
Zakon o slobodnom pristupu informacijama predviđa da svako ima
pravo da mu bude saopšteno da li organ javne vlasti poseduje ili mu je
dostupna određena informacija od javnog značaja246. Ovo pravo pripada
svima nezavisno od državljanstva, prebivališta, boravišta, sedišta ili nekih
drugih ličnih svojstava kao što su rasa, veroispovest, nacionalna i etnička
pripadnost, pol i slično247. Zabranjena je diskriminacija novinara i drugih
glasila, odnosno stavljanje nekog novinara ili javnog glasila u bolji položaj
od drugih248. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije je pod oznakom
“strogo poverljivo” vodilo akciju u kojoj su, između ostalih, uhapšeni Goran
Kljajević249 i Sekula Pijevčević250. Nedeljnik NIN, RTS i dnevnici “Press” i
“Politika” dobili su na dan hapšenja ekskluzivne snimke hapšenja, dok ostali
mediji nisu dobili ni saopštenje za javnost251. Slično se dogodilo prilikom
objavljivanja službene beleške o predaji Milorada Ulemeka – Legije koju je
sačinio ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, kada je jedino dnevni list
“Press” dobio tu informaciju252.
Ovo pravo se ostvaruje uvidom u dokument koji sadrži traženu informaciju
ili kopiju tog dokumenta, ili tako što će mu se kopija dokumenta dostaviti
poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način253. Za to je
potrebno podneti pismeni zahtev za slobodan pristup informacijama
koji treba da sadrži: naziv organa vlasti, ime, prezime i adresu tražioca i
precizan opis informacije koja se traži254. Zahtev se može podneti i usmeno
na zapisnik kada se unosi u posebnu evidenciju, a rokovi su isti kao i za
pismeni zahtev255. Ukoliko podneti zahtev sadrži nedostatke organ javne
vlasti je dužan da ga pouči kako da ih otkloni256 za šta tražilac ima rok od
15 dana257.
246 Zakon o slobodnom pristupu informacijama, član 5 stav 1, vidi gore pod 3
247 Ibid član 6
248 Ibid, član 7
249 Predsednik Trgovinskog suda u Beogradu
250 Direktor „Kreditno-eksportne banke“
251 J. Jovanović: Jočićevi miljenici, KURIR, 17. april 2006. godine
252 Ibid
253 Zakon o slobodnom pristupu informacijama, član 5 stav 2, vidi gore pod 3
256 Ibid, član 15 stav 5
62
Postupak pred organom javne vlasti
Pre svega treba naglasiti da podnošenje zahteva predstavlja pokretanje
upravnog postupka pred prvostepenim upravnim organom. Nakon prijema
zahteva organ javne vlasti je dužan da u roku od 15 dana obavesti tražioca
o posedovanju informacije i da mu je stavi na uvid i izda ili uputi kopiju
tog dokumenta258. U roku od 48 sati mora se odgovoriti na zahtev koji se
odnosi na informaciju od značaja za zaštitu života ili slobode nekog lica
i ugrožavanje ili zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine259. Ukoliko
organ javne vlasti iz opravdanih razloga nije u mogućnosti da obavesti
tražioca o posedovanju tražene informacije može odrediti rok koji ne može
biti duži od 40 dana260. U svakom slučaju, organ javne vlasti mora na osnovu
podnetog zahteva doneti rešenje sa pisanim obrazloženjem i poukom o
pravnom leku261.
Primena ovog zakona je pokazala da je najčešća reakcija državnih organa na
podneti zahtev takozvano „ćutanje uprave“262. Događa se i da organ javne
vlasti zahteva preciziranje tražene informacije, a u jednom broju slučajeva,
koji su i izazvali najviše kontraverzi, kao razlog odbijanja pristupa informaciji
navode se zakonske odredbe koje regulišu uslove za isključenje ili ograničenje
ovog prava. Tražiocu će biti uskraćen ili ograničen pristup ukoliko bi
ostvarivanjem ovog prava došlo do ugrožavanja života, zdravlja, sigurnosti ili
nekog drugog važnog dobra nekog lica263, ometanja sprečavanja ili otkrivanja
krivičnog dela ili neke od faza sudskih postupaka264, ugrožavanja odbrane
zemlje, nacionalne ili javne bezbednosti ili međunarodne odnose265 ili do
bitnog umanjenja sposobnosti države da upravlja ekonomskim procesima
odnosno ostvari opravdane ekonomske interese266. Organi javne vlasti su
se, međutim, najčešće pozivali na poslednji zakonom predviđen osnov, po
kome se tražena informacija neće ućiniti dostupnom ukoliko je propisom ili
službenim aktom zasnovanim na zakonu predviđena kao državna, službena,
poslovna ili druga tajna, a zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške
pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad
262 Ćutanje uprave (ćutanje administracije) je posebna institucija upravnog prava u slučaju kad povodom zahteva
stranke nadležni organ u određenoj stvari ne donese svoje rešenje u zakonom predviđenom roku, Pravna enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1985, strana 203
263 Zakon o slobodnom pristupu informacijama, član 9 tačka 1, vidi gore pod 3
264 Ibid, član 9 tačka 2
63
interesom za pristup informaciji267. Po slovu zakona, nije dovoljno da neka
informacija predstavlja tajnu već mora biti ispunjen i drugi uslov, a to je da bi
pristup informaciji doveo do teških pravnih posledica po interese zaštićene
zakonom. Organ javne vlasti, kao prvostepeni organ, može odlučivati o
ovom pitanju, ali konačni sud daje poverenik za informacije od javnog
značaja kao drugostepeni upravni organ. Zakonom je predviđeno i da će se
pravo na slobodan pristup informacijama, izuzetno, podvrći ograničenjima
propisanim ovim zakonom ako je to neophodno u demokratskom društvu
radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na Ustavu
ili zakonu268. Ističe se i da nijedna odredba ovog zakona ne sme da se
tumači na način koji bi doveo do ukidanja prava koje ovaj zakon priznaje
ili do njegovog ograničenja u većoj meri od propisane269. Tražiocu neće
biti omogućeno ostvarivanje ovog prava ako bi se time povredilo pravo na
privatnost, ugled ili neko drugo pravo lica na koje se tražena informacija
odnosi270. Izuzeci su ako je lice na to pristalo271, ako se radi o ličnosti od
interesa za javnost, a naročito ako je ta ličnost nosilac državne ili političke
funkcije272 i ako je to lice svojim ponašanjem naročito u vezi sa privatnim
životom, dalo povoda za traženje informacije273.
Po zakonu, tražilac ne sme zloupotrebljavati ovo pravo274. Pod time se
podrazumeva traženje koje je nerazumno, često, kada se ponavlja zahtev za
već dobijenim informacijama ili kada se traži prevelik broj informacija275.
Javnost ima opravdan interes da zna kada se radi o informacijama koje se
odnose na ugrožavanje i zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine276.
Kada se radi o drugim vrstama informacija, opravdan interes javnosti takođe
postoji, ali organ javne vlasti može dokazivati suprotno277.
U slučaju da organ vlasti ne poseduje traženu informaciju proslediće zahtev
povereniku i obavestiti i poverenika i tražioca u čijem se posedu po njegovim
saznanjima dokument nalazi278.
270 Ibid, član 14
274 Ibid, član 13
275 Ibid
276 Ibid, član 4
277 Ibid
278 Ibid, član 19
64
U pogledu omogućavanja pristupa informacijama od javnog značaja,
istraživanje Inicijative je pokazalo i pozitivne i negativne primere.
Ministarstvo finansija se izdvojilo kao organ javne vlasti koji je svoje
aktivnosti učinio transparentnim i koje je u potpunosti poštovalo zakon.
Nakon pet dana od dostavljanja zahteva ovo ministarstvo je dostavilo kopiju
ugovora o kupoprodaji akcija Nacionalne štedionice od strane Republike
Srbije EFG Eurobanci279. Pored toga, Ministarstvo finansija je dostavilo i
informaciju koju je Vlada usvojila o prodaji manjinskog državnog paketa
akcija u Nacionalnoj štedionici280.
Drastičan primer nepoštovanja ovog zakona je Koordinacioni centar
za Kosovo. Inicijativa je od Koordinacionog centra tražila sledeće
informacije:
• Spisak svih formalnih i neformalnih kolektivnih centara na teritoriji
Republike Srbije;
• Budžet kojim Koordinacioni centar raspolaže za finansiranje
kolektivnih centara na teritoriji Republike Srbije;
• Kako je taj budžet raspoređen na pojedinačne kolektivne centre;
• Parametre na osnovu kojih se odlučuje o dodeli sredstava kolektivnim
centrima281
Na podnete zahteve nije dostavljen odgovor u zakonom predviđenom roku.
Ni u jednom slučaju Koordinacioni centar nije doneo rešenje o odbijanju
zahteva sa pisanim obrazloženjem i poukom o pravnom leku282. Nakon žalbe
koju je Inicijativa podnela povereniku, Koordinacioni centar je odgovorio
da nema ingerencije nad kolektivnim centrima, pa samim tim ni podatke o
broju kolektivnih centara, budžetu, izbeglim i raseljenim licima i sredstvima
koji su namenjeni za finansiranje kolektivnih centara283
Naftna industrija Srbije i Telekom Srbija smatraju da informacije o platama
direktora i članova Upravnog odbora predstavljaju poslovnu tajnu i ne
mogu biti dostupne javnosti. Zakonom je predviđeno da se tražiocu neće
omogućiti pristup informaciji ukoliko je propisom ili službenim aktom
279 Kopija ovog Ugovora se nalazi u dokumentaciji Inicijative
280 Kopija Informacije koju je Vlada usvojila o prodaji manjinskog državnog paketa akcija u Nacionalnoj štedionici nalazi se u dokumentaciji Inicijative
281 Zahtev Koordinacionom centru je upućen 17. februara 2006. godine i nalazi se u dokumentaciji Inicijative
282 Zakon o slobodnom pristupu informacijama, član 16, stav 10, vidi gore pod 3
283 Odgovor Koordinacionog centra je stigao u Inicijativu 20. aprila 2006. godine, potpisao ga je Zlatan Ribać,
nalazi se u dokumentaciji Inicijative
65
predviđeno da se takva informacija čuva kao državna, službena, poslovna
ili druga tajna i ukoliko bi njenim odavanjem mogle nastupiti teške
pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad
interesom za pristup informaciji284. Inicijativa ne smatra da informacije
o platama funkcionera javnih preduzeća predstavljaju informacije čije
odavanje zakonom nije dozvoljeno. Zahtevi koji su upućeni Elektroprivredi
Srbije, JAT-u i Železničko transportnom preduzeću naišli su na “ćutanje
uprave”285. Jedino je Gradsko saobraćajno preduzeće postupilo po zakonu i
plate direktora i članova Upravnog odbora učinilo transparentnim. Ovde se
postavlja pitanje da li Zakon o slobodnom pristupu informacijama jednako
važi za sve organe javne vlasti, u ovom slučaju za javna preduzeća. Gradsko
saobraćajno preduzeće u Beogradu je transparentno kada su u pitanju plate
direktora, članova Upravnog odbora i Nadzornog odbora, dok druga javna
preduzeća ovu informaciju smatraju poslovnom tajnom. Ovo pitanje je
potrebno precizno definisati zakonom.
U 2006. godini na 747 podnetih zahteva, Inicijativa je dobila 540 odgovora.
U 124 slučaja to se desilo tek nakon slanja žalbe povereniku, odnosno nakon
što se organu javne vlasti obratio poverenik i obavestio ga o žalbi koju je
podnela Inicijativa.
Pravo na podnošenje žalbe povereniku
Žalba povereniku se izjavljuje u roku od 15 dana od dana kada je organ
vlasti dostavio rešenje tražiocu ili je došlo do „ćutanja uprave“286. Razlozi
za izjavljivanje žalbe postoje ako organ vlasti : odbije da obavesti tražioca
o posedovanju informacije, da mu stavi na uvid, izda ili uputi kopiju
traženog dokumenta ili ako to ne učini u propisanom roku287, ne odgovori
u propisanom roku288, uslovi izdavanje kopije dokumenta uplatom naknade
koja je veća od iznosa troškova izrade kopije289 i ne stavi na uvid dokument
na način propisan ovim zakonom290.
Žalba povereniku nije dopuštena protiv rešenja Narodne skupštine,
predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije i
284 Zakon o slobodnom pristupu informacijama, član 9, stav 1, tačka 5, vidi gore pod 3
287 Ibid, član 22, tačka 1
290 Ibid, član 22, tačke 4 i 5
66
Republičkog javnog tužioca291. U tim slučajevima tražilac može pokrenuti
upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije292.
Inicijativa je u 2006. godini podnela službi poverenika za informacije od
javnog značaja 214 žalbi.
Postupak pred poverenikom
Na postupak pred poverenikom se primenjuju pravila upravnog postupka
koja se odnose na rešavanje drugostepenog organa po žalbi, sem ukoliko je
ovim zakonom drugačije određeno293.
Po primljenoj žalbi, poverenik utvrđuje činjenično stanje, a zatim i donosi
rešenje294. Rešenje se mora doneti bez odlaganja, a najkasnije u roku od
30 dana od dana podnošenja žalbe295. Dakle rok od 30 dana je krjanji rok
koji poverenik ima za donošenje rešenja, a dužan je da ga donese “bez
odlaganja”. Nedopuštene, neblagovremene kao i žalbe koje su izjavljene od
strane neovlašćenih lica, poverenik odbacuje296. Po sprovedenom postupku
poverenik donosi rešenje kojim postupak po žalbi obustavlja ili nalaže organu
javne vlasti da u roku od tri dana dostavi tražiocu tražene informacije i da ga
o tome obavesti u roku od sedam dana.
Šest meseci nakon izbora Rodoljuba Šabića za poverenika297, 1. jula 2005.
godine, nadležne službe Vlade obezbedile su osnovne uslove za njegov
rad. Zbog konstantnog povećanja podnetih žalbi prostor u kome radi
služba poverenika veličinom više ne odgovara potrebama298. Takođe je
potreban i hitan prijem određenog broja kadrova299. U ovom trenutku u
Službi poverenika je zaposleno šest osoba, od kojih troje rade na obradi
predmeta po žalbama tražioca informacija300. Ovako mali broj kadrova je
ispod stvarnih potreba, a prijem novih je uslovljen obezbeđenjem dodatnog
291 Ibid, član 22 , stav 2
293 Ibid, član 21
297 Odluka Narodne skupštine Republike Srbije, RS broj 91 od 22. decembra 2004. godine kojom je za Poverenika izabran Rodoljub Šabić
298 Izveštaj o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama, broj 021-01-9/2006-01, Poverenik za informacije
od javnog značaja, može se preuzeti na sajtu: www.poverenik.org.yu, posećen 23. novembra 2006 godine
299 Ibid
300 Ibid
67
prostora301. Na osnovu rezultata istraživanja možemo da konstatujemo da
poverenik u potpunosti izvršava svoje zakonske obaveze i da je sa svojom
službom najzaslužniji što je Zakon o slobodnom pristupu informacijama
ipak počeo u određenoj meri da se primenjuje. Bez njegovih napora i
ogromnog angažovanja, građani Srbije ne bi bili u mogućnosti da uživaju
pravo na pristup informacijama, niti bi organi javne vlasti unapredili svoj
odnos prema ovom zakonu.
Još u januaru 2005. godine poverenik je doneo akte kojima se uređuje rad
njegove službe, a na koja je Skupština dala saglasnost 23. maja 2005. godine.
Reč je o Odluci o obrazovanju službe poverenika za informacije od javnog
značaja302, Odluci o platama u Službi poverenika za informacije od javnog
značaja303 i Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih
mesta u Službi poverenika za informacije od javnog značaja304.
Poverenik je, prema zakonu, dužan da u roku od tri meseca od okončanja
fiskalne godine podnese Skupštini Srbije Izveštaj o radnjama preduzetim od
strane organa vlasti u primeni ovog zakona i o svojim radnjama i izdacima305.
Poverenik je to učinio 14. marta 2006. godine za 2005. godinu306.
Poverenik je imao i obavezu da na srpskom i jezicima koji su u službenoj
upotrebi u Srbiji objavi Priručnik sa uputstvom za ostvarivanje prava koja
su predviđena ovim zakonom307 i Uputstvo za objavljivanje Informatora
o radu državnih organa. Prva obaveza je ispunjena uz odlučujuću pomoć
Misije OEBS-a i Koalicije nevladinih organizacija za slobodu pristupa
informacijama, kada je donet “Vodič kroz Zakon o slobodnom pristupu
informacijama od javnog značaja”. Ovaj vodič je izrađen na rusinskom308,
301 Ibid
302 Odluka o obrazovanju službe Poverenika za informacije od javnog značaja, može se preuzeti na sajtu: http://
www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/28_ldok.pdf, posećen 23. novembra 2006. godine
303 Odluka o platama u Službi Poverenika za informacije od javnog značaja, može se preuzeti na sajtu: http://
www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/30_ldok.pdf, posećen 23. novembra 2006. godine
304 Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Službi Poverenika za informacije od javnog značaja, može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/29_ldok.pdf, posećen 23.
306 Izveštaj poverenika, vidi gore pod 298
308 Vodič na rusinskom jeziku može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/41_
ldok.pdf, posećen 23. novembra 2006. godine
68
rumunskom309, albanskom310, slovačkom311, bugarskom312 i mađarskom313
jeziku. Pomoć je bila neophodna i pored striktne zakonske odredbe da se
finansijska sredstva za rad poverenika i njegove stručne službe obezbeđuju
u budžetu Republike Srbije314. Obavezu izdavanja Uputstva poverenik je,
u skladu sa zakonom, izvršio 23. maja 2005. godine315. Početkom 2006.
godine Vlada je na predlog poverenika i Ministarstva kulture donela Uredbu
o visini nužnih troškova za izdavanje kopije dokumenata na kojima se nalaze
informacije od javnog značaja316, čime su ispunjene osnovne zakonske
pretpostavke za rad Službe poverenika.
Služba poverenika je objavila Vodič kroz zakon o slobodnom pristupu
informacijama od javnog značaja i na romskom jeziku317. To je prvi pravni
akt u Srbiji koji je objavljen na jeziku ove nacionalne manjine.
Ustav Republike Srbije nije predvideo “pravo na slobodan pristup
informacijama” kao takvo, već je definisao novo “pravo na obaveštenost”318.
Pod time se podrazumeva da svako ima pravo da istinito, potpuno i
blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja, da su
sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju319 i da svako ima
pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacije
kojima su poverena javna ovlašćenja320. Dakle ovakva definicija u velikoj meri
odstupa od već regulisanog prava na slobodan pristup informacijama. Isto
tako poverenik nije postao ustavna kategorija, za razliku od ombudsmana321.
Ustavnim zakonom predviđeno je da će novoizabrani sastav skupštine
u toku prvog zasedanja uskladiti sa Ustavom zakone kojima se uređuju
zaštitnik građana i ostavarivanje prava građana na obaveštenost i izabrati
309 Vodič na rumunskom jeziku može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/40_
310 Vodič na albanskom jeziku može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/39_
311 Vodič na slovačkom jeziku može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/38_
312 Vodič na bugarskom jeziku može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/37_
313 Vodič na mađarskom jeziku može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/34_
315 Uputstvo za objavljivanje informatora može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/26_ldok.pdf, posećen 23. novembra 2006. godine
316 Uredba o visini nužnih troškova za izdavanje kopije dokumenata na kojima se nalaze informacije od javnog značaja, može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/dokumentacija.asp?ID=4, posećen 23.
317 Vodič na romskom jeziku može se preuzeti na sajtu: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/56_ldok.
pdf, posećen 23. novembra 2006. godine
319 Ibid, stav 1
320 Ibid, stav 2
321 Ibid, član 131
69
zaštitnika građana, organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na
obaveštenost, guvernera Narodne banke Srbije i organe Državne revizorske
institucije322.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama nema potrebe da se usklađuje
sa Ustavom pa nije jasna namera zakonodavca. Takođe, “organ nadležan za
praćenje prava građana na obaveštenost”, kako ga naziva Ustav, već postoji.
Njegov naziv je poverenik za informacije od javnog značaja i po zakonu
ima mandat od sedam godina. Postavlja se pitanje zašto zakon predviđa
izbor ovog organa. Postoje objektivne indicije da Vlada želi da bitno suzi
ovlašćenja poverenika ili da ga ukine kao instituciju i da eventualno imenuje
neki novi organ koji bi pratio do sada nepostojeće “pravo građana na
obaveštenost”. Dalje funkcija poverenika nije samo da prati ostvarivanje
prava na slobodan pristup informacijama, kako to predviđa Ustavni zakon,
već i da ga štiti. Time bi došlo do smanjenja stečenih prava, što je zabranjeno
i međunarodnim propisima, ali i Ustavom Republike Srbije323.
Od 1. jula 2005. godine do 30. oktobra 2006. godine služba poverenika
je obrađivala 1.992 predmeta324. Rešena su 1.329 predmeta, dok su 663 u
postupku rešavanja325. Od 1.329 rešenih predmeta bilo je 1.014 žalbi326.
Odlučujući po žalbama poverenik je doneo 357 rešenja kojima je organima
javne vlasti naložio da omoguće pristup traženoj informaciji327. Od tih 357
rešenja, nije izvršeno 30328.
Po žalbama koje je Službi poverenika podnela Inicijativa doneto je 25 rešenja.
U najvećem broju slučajeva organi javne vlasti su dostavljali Inicijativi
tražene informacije čim bi ih poverenik obavestio o podnetoj žalbi, tako da
nije bilo potrebe da poverenik za svaku od podnetih žalbi donosi rešenje.
322 Ustavni zakon, član 5, vidi gore pod 104
324 Izveštaj poverenika, vidi gore pod 298
325 Ibid
326 Ibid
327 Ibid
328 Ibid
70
Pokretanje upravnog spora
protiv rešenja poverenika
Ukoliko neko nije zadovoljan rešenjem koje je poverenik doneo, može
tužbom pokrenuti upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije329. U
dosadašnjoj praksi podnete su 32 tužbe protiv rešenja poverenika od kojih
je 16 dostavljeno povereniku na izjašnjenje330. Rešeno je šest tužbi, jedna je
odbijena, a pet je odbačeno331.
Bezbednosno-informativna agencija (BIA) je podnela jednu od tužbi protiv
rešenja poverenika kojim je naloženo BIA da u roku od tri dana dostavi tražene
informacije Inicijativi. Odlučujući po tužbi Vrhovni sud Srbije je, ne ulazeći
u meritum, odlučio da odbaci tužbu jer BIA nije imala aktivnu legitimaciju
da bude stranka u postupku332. Naime, tužilac u upravnom sporu može biti
fizičko lice, pravno lice ili druga stranka koja smatra da joj je upravni aktom
povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes333. U ovom slučaju
radilo se o obavezi BIA da dostavi Inicijativi tražene informacije, a ne o
nekom njenom pravu ili na zakonu zasnovanom interesu334.
Zahtev Vladi Republike Srbije da obezbedi
izvršenje rešenja poverenika
Zakon je predvideo Vladu kao organ koji je nadležan da obezbedi izvršenje
zaključaka i rešenja Poverenika335. U dosadašnjoj praksi zabeleženo je da
Vlada nije izvršila nijedno rešenje poverenika kada je to zahtevano. Zakonom
o slobodnom pristupu informacijama nije definisan način na koji će Vlada
da se postara da rešenja i zaključci poverenika budu izvršeni. Nije predviđen
ni rok pa je nejasno do kada tražilac može da očekuje da će Vlada to i učiniti.
Mogući postupak, koji je predviđen Zakonom o upravnom postupku336, je
da se rešenja poverenika obezbeđuju prinudnom merom u vidu novčane
kazne koja se može ponavljati više puta sve dok obaveza ne bude izvršena.
330 Pogledati sajt: http://www.poverenik.org.yu/Dokumentacija/15_informatorldok.pdf, posećen 23. novembra 2006. godine
331 Ibid
332 Rešenje Vrnovnog suda Srbije od 23. maja 2006. godine broj U 247/06, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
333 Ibid
334 Ibid
336 Zakon o upravnom postupku, član 276, stav 3, Službeni list SRJ broj 33/97 i 31/01
71
Inicijativa je 29. maja podnela Vladi zahtev za izvršenje rešenja poverenika
povodom kršenja zakona od strane BIA i odbijanja da nam dostave
informacije o broju prisluškivanih građana Srbije tokom 2005. godine. Do
novembra 2006. godine, Vlada nije dostavila Inicijativi povratnu informaciju
vezanu za ovaj zahtev.
Pokretanje prekršajnih postupaka protiv
odgovornih lica
Za nepoštovanje zakona predviđena je novčana kazna u iznosu od 5.000
do 50.000 dinara337. Prekršaj je načinjen ukoliko ovlašćeno lice u organu
javne vlasti: postupi protivno načelu jednakosti338, diskriminiše novinara ili
javno glasilo339, ne označi nosioca informacije, gde je i kada informacija
objavljena340, ne saopšti ili ne omogući uvid u dokument koji sadrži istinitu
i potpunu informaciju341, ne stavi na uvid i ne izradi kopiju dokumenta na
jeziku na kome je podnet zahtev342 i odbije da primi zahtev, ne obavesti
tražioca o posedovanju informacije, ne donese rešenje o odbijanju zahteva i
odbije da pruži tražiocu neophodnu pomoć za ostvarivanje njegovih prava343.
Ista kazna je predviđena i ukoliko državni organ ne izradi informator344
odnosno ne podnese godišnji izveštaj povereniku o radnjama koje su
preduzete u cilju primene ovog zakona345.
Za procesuiranje prekršajnih postupaka zbog nepoštovanja Zakona o
slobodnom pristupu informacijama nadležni su, prema mestu gde je prekršaj
izvršen, gradske ili opštinske sudije za prekršaje. Inicijativa je podnela deset
zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka i to protiv Radeta Bulatovića,
direktora BIA, Nikole Bajića, šefa njegovog kabineta346, Velimira Ilića,
ministra za kapitalne investicije347, Dragana Jočića, ministra unutrašnjih
poslova348, Dragice Miovanović, poverenika Ministarstva pravde349, Nenada
338 Ibid, tačka 1
339 Ibid, tačka 2
340 Ibid, tačka 3
341 Ibid, tačka 4
342 Ibid, tačka 5
343 Ibid, tačka 6
344 Ibid, član 47
345 Ibid, član 48
346 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka je podnet 09. juna 2006. godine
347 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka je podnet 01. novembra 2006. godine
348 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka je podnet 08. novembra 2006. godine
349 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka je podnet 03. maja 2006. godine
72
Cekića, direktora RRA350, direktora JAT-a351 i Elektrodistribucije Srbije352,
kao i predsednika opština Mionica353, Trgovište354 i Novi Pazar355. Do
novembra ove godine nije doneta nijedna presuda.
Zaključci o primeni Zakona o slobodnom
pristupu informacijama
Na osnovu istraživanja primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama
Inicijativa je došla do sledećih zaključaka:
• Rezultati istraživanja su pokazali da je, od 378 organa javne vlasti,
njih 167 odnosno 44,18 odsto, poštovalo Zakon o slobodnom
pristupu informacijama;
• Od 154 opštine i gradova njih 48 izradilo je ispravan Informator.
Odgovor na traženu informaciju dostavilo je 105 opština i gradova,
tako da se ne može pouzdano utvrditi da li su preostalih 49 opština
ispunile svoju zakonsku obavezu. Zakon o slobodnom pristupu
informacijama u potpunosti je poštovalo 27 opština i gradova u
Srbiji;
• Iako je Vlada nadležna da obezbedi finansijska sredstva za rad
poverenika i njegove stručne službe, kao i da obezbedi izvršenje
rešenja i zaključaka poverenika, rezultati istraživanja pokazuju da
Vlada nije u dovoljnoj meri odgovorila ovim obavezama. Od 134
rešenja poverenika kojima je naložen pristup informaciji, 30 rešenja
nije izvršeno. Vlada nije reagovala ni u jednom od pomenutih 30
slučajeva;
• Ministarstvo za kulturu je najmarkantniji primer nepoštovanja
zakona. Pored toga što nije izradilo Informator i što od 222 prijave
poverenika nije procesuiralo nijednu, pomenuto ministarstvo nije
ni posle dve godine od stupanja zakona na snagu imenovalo osobu
koja će da radi na sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu
informacijama. Sistematizacijom je to radno mesto predviđeno.
Ovo upućuje na zaključak da Ministarstvo kulture neozbiljno i
350 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka je podnet 15. juna 2006. godine
351 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka je podnet 20. jula 2006. godine
352 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka je podnet 20. jula 2006. godine
353 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka je podnet 24. oktobra 2005. godine
73
•
•
•
•
•
•
•
•
74
neodgovorno prilazi implementaciji ovog zakona i da pravi selekciju
zakona na bitne i nebitne;
Ministarstvo unutrašnjih poslova je sklono diskriminaciji novinara
i javnih glasila, jer je tokom hapšenja Gorana Kljajevića i Sekule
Pijevčevića dalo ekskluzivne snimke hapšenja medijskom servisu
RTS, nedeljniku NIN i dnevnicima “Press” i “Politika”, dok ostali
mediji nisu dobili ni saopštenje za javnost;
Opštine Osečina, Niška Banja i Kladovo ni gotovo dve godine od
stupanja na snagu Zakona o slobodnom pristupu informacijama
ne poznaju njegovu sadržinu, pa samim tim nisu u mogućnosti da
adekvatno odgovore svojim obavezama;
Mnoge opštine su navele nedostatak novčanih sredstava kao razlog
za neispunjavanje obaveze izdavanja Informatora;
Naftna industrija Srbije i Telekom Srbija smatraju da informacije
o platama direktora i članova Upravnog odbora predstavljaju
poslovnu tajnu i da kao takve ne mogu biti dostupne javnosti.
Gradsko saobraćajno preduzeće u Beogradu, kao organ javne vlasti
koji ima isti status kao pomenuta javna preduzeća, ima suprotno
stanovište;
Inicijativa je povereniku podnela 124 žalbe zbog kršenja Zakona o
slobodnom pristupu informacijama. Na “ćutanju uprave” zasnivaju
se 121 žalba, dve su podnete zbog odbijanja organa javne vlasti da
odgovori na zahtev uz tvrdnju da se radi o poslovnoj tajni, a jedna je
uložena zbog uslovljavanja izdavanja kopije dokumenta plaćanjem
novčane naknade;
U ovom trenutku Inicijativa vodi deset prekršajnih postupaka zbog
nepoštovanja Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Iako su
prvi zahtevi za pokretanje prekršajnih postupaka podneti u oktobru
2005. godine, do danas nije doneta nijedna presuda;
Na osnovu rezultata istraživanja možemo da konstatujemo da
poverenik u potpunosti izvršava svoje zakonske obaveze i da je sa
svojom službom najzaslužniji što je Zakon o slobodnom pristupu
informacijama ipak počeo u određenoj meri da se primenjuje.
Kancelarija poverenika u kadrovskom i prostornom smislu već sada
nije u mogućnosti da odgovori obavezama koje povećanje broja
predmeta nosi sa sobom;
Misija OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori i Koalicija nevladinih organizacija
za slobodu pristupa informacijama izvršavale su obaveze koje je
zakon poverio Vladi. To se prvenstveno odnosi na izradu “Vodiča za
slobodan pristup informacijama” i na obuku zaposlenih u ogranima
javne vlasti;
• Od 1. jula 2005. godine do 30. oktobra 2006. godine služba
poverenika je obrađivala 1.992 predmeta. Rešena su 1.329 predmeta,
dok su 663 u postupku rešavanja. Od 1.329 rešenih predmeta bilo je
1.014 žalbi. Odlučujući po žalbama poverenik je doneo 357 rešenja
kojima je organima javne vlasti naložio da omoguće pristup traženoj
informaciji. Od tih 357 rešenja, nije izvršeno 30;
• Od svih mehanizama za ostvarivanje i zaštitu prava na slobodan
pristup informacijama u potpunosti jedino funkcioniše služba
poverenika za informacije od javnog značaja;
• Ustavom Republike Srbije i Ustavnim zakonom smanjena su stečena
prava, posebno u pogledu prava na slobodan pristup informacijama
i poverenika za informacije od javnog značaja kao institucije.
75
Preporuke za primenu Zakona
o slobodnom pristupu informacijama
Na osnovu istraživanja primene Zakona o slobodnom pristupu
informacijama, Inicijativa preporučuje:
• Ovlašćena lica u organima javne vlasti moraju da snose odgovornost
zbog kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama kako bi
se kaznene odredbe zakona poštovale i kako bi se njegova primena
unapredila;
• Vlada mora da počne da ispunjava svoje zakonske obaveze. Moraju
se obezbediti novčana sredstva organima javne vlasti, naročito
manjim opštinama u Srbiji, kako bi se zaposlili kadrovi koji će raditi
na implementaciji zakona;
• Vlada mora da se postara da zaključci i rešenja poverenika budu
izvršeni. Kako u praksi još uvek ne postoji ni jedan ovakav slučaj,
postavlja se pitanje mehanizma na osnovu koga Vlada izvršava ovu
obavezu. Preporuka Inicijative je da se rešenja i zaključci poverenika
obezbeđuju prinudnom merom u vidu novčane kazne koja se može
ponavljati više puta sve dok obaveza ne bude izvršena. To je i stav
poverenika;
• Odgovorni u Ministarstvu kulture moraju da snose odgovornost
zbog neispunjavanja obaveza iz Zakona o slobodnom pristupu
informacijama. Hitno je potrebna izmena i dopuna člana 45.
Zakona koji bi trebalo da glasi: “Nadzor nad sprovođenjem ovog
zakona vrši Ministarstvo za lokalnu upravu i samoupravu”, umesto
dosadašnjeg člana: “Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši
ministarstvo nadležno za poslove informisanja”. Ministarstvo
kulture je pokazalo da nije doraslo ovom zadatku;
• Novinari i javna glasila moraju imati jednake uslove i jednak pristup
informacijama. Stavljanjem pojedinih medija u bolji položaj u odnosu
na druge krši se Zakon o slobodnom pristupu informacijama u delu
kojim se reguliše zabrana diskriminacije novinara i javnih glasila.
Ovo je do sada bila praksa Ministarstva unutrašnjih poslova;
• Mora se upornije, ozbiljnije i kvalitetnije prići obučavanju kadrova
u organima javne vlasti koji se bave ili će se baviti primenom ovog
zakona;
• Potrebno je precizno definisati zakonom da li su plate direktora i
76
članova upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća informacije
koje javnosti ne bi trebalo da budu dostupne. U praksi se dešava da
pojedina javna preduzeća omogućavaju pristup ovoj informaciji, a
pojedina ne;
• Kako bi se rad poverenika i njegove službe unapredio, potrebna
je dodatna podrška nadležnih organa u vidu zapošljavanja novih
kadrova i obezbeđenja novog, većeg, prostora;
• Stav 1. člana 5 Ustavnog zakona bi trebalo da se izbriše.
Zakon o zaštitniku građana
Zakon o zaštitniku građana356 usvojen je, na predlog Vlade Republike
Srbije, u Narodnoj skupštini Republike Srbije 16. septembra 2005. godine,
a stupio je na snagu 24. septembra 2005. godine. Naziv ove institucije
izvodi se iz reči “ombudsman” koja na švedskom jeziku znači predstavnik,
zastupnik ili poverenik. Ova demokratska institucija je prvi put uvedena
u Švedskoj 1809. godine. U Srbiji, ombudsman postoji u AP Vojvodini i
u institucijama lokalne samouprave. Iako svaka opština može da odluči
o opštinskom ombudsmanu, ne postoje precizni podaci o broju lokalnih
organa koji su takvu mogućnost, u interesu građana, iskoristili. Interesantno
je da se zakonodavac opredelio za naziv “zaštitnik građana”, iako se na
nivou AP Vojvodine koristi naziv “ombudsman”, dok je u jedinicama
lokalne samouprave uveden alternativni naziv “ombudsman” ili “građanski
branilac”. U Austriji i Makedoniji sreće se naziv “narodni pravobranilac”.
Srbija je među poslednjim zemljama u Evropi uvela ovu instituciju.
Uporedna analiza Zakona o zaštitniku građana
Inicijativa je izvršila uporednu analizu Zakona o zaštitniku građana sa
zakonima u regionu koji regulišu organizaciju i rad institucije ombudsmana.
Kao uporedni materijal korišćeni su crnogorski Zakon o zaštitniku
ljudskih prava i sloboda357, Zakon o ombudsmanu za ljudska prava Bosne i
Hercegovine358 i Uredba o instituciji ombudsmana na Kosovu359. Cilj je da
356 Zakon o zaštitniku građana, vidi gore pod 5
357 Zakon o zaštitniku ljudskih prava i sloboda, usvojen 8. jula 2003. godine, Službeni list RCG broj 41/2003
358 Zakon o ombudsmanu za ljudska prava Bosne i Hercegovine, usvojen 25, juna 2002. godine na sednici Doma
naroda, a 3. jula 2002 godine na sednici Predstavničkog doma, PS BiH broj 70/02
359 Uredba o instituciji ombudsmana na Kosovu doneta je 16. februara 2006. godine, broj 2006/6
77
se ukaže na odredbe zakona koje ne slede demokratske putokaze i koje bi
u praksi mogle da predstavljaju prepreku razvoju ove institucije u našem
društvu.
Ovim zakonom ustanovljava se institucija - zaštitnik građana (u daljem
tekstu: zaštitnik). Reč je o instituciji ustanovljenoj ex lege, u obliku nezavisnog
državnog organa, koji štiti prava građana, kontroliše rad organa državne
uprave360 i stara se o zaštiti i unapređenju ljudskih sloboda i prava361. Pojam
“građanin” koji koristi ovaj zakon obuhvata svako fizičko i pravno lice,
domaće ili strano, o čijim pravima i obavezama odlučuju organi državne
uprave362.
Zakon predviđa da je zaštitnik građana nezavisan i samostalan organ na čiji
rad i postupke niko nema pravo da utiče363. Svaka poslanička grupa može
predložiti odboru nadležnom za ustavna pitanja (u daljem tekstu: Odbor)
kandidata za zaštitnika364, da bi ga zatim na predlog odbora birala Skupština365 i
to relativnom većinom. Dakle, većinom prisutnih poslanika. Ovakvo rešenje,
iako u skladu sa Ustavom, može da dovede u pitanje poverenje javnosti u
njegovu nezavisnost i samostalnost. Potrebno je naglasiti da je u Uredbi o
instituciji ombudsmana na Kosovu366 i crnogorskom Zakonu o zaštitniku
ljudskih prava i sloboda367, za izbor ombudsmana predviđena apsolutna
većina, što znači većina glasova od ukupnog broja poslanika. U Zakonu o
ombudsmanu za ljudska prava Bosne i Hercegovine zahteva se dvotrećinska
većina i u Predstavničkom domu i u Domu naroda Parlamentarne skupštine
Bosne i Hercegovine368.
Uslovi pod kojima neko može biti izabran za zaštitnika su: da je državljanin
Republike Srbije, da je diplomirani pravnik, da ima najmanje deset godina
iskustva na pravnim poslovima, da poseduje visoke stručne i moralne
kvalitete i da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana369. Zaštitnik
ima četiri zamenika koje, na njegov predlog, bira Skupština370. Uredbom o
instituciji ombudsmana na Kosovu predviđeno je vrlo interesantno rešenje,
360 Zakon o zaštitniku građana, član 1, vidi gore pod 5
366 Uredba o instituciji ombudsmana na Kosovu, član 6, stav 2, vidi gore pod 359
367 Zakon o zaštitniku ljudskih prava i sloboda, član 8, vidi gore pod 357
368 Zakon o ombudsmanu za ljudska prava Bosne i Hercegovine, član 9, stav 1, vidi gore pod 358
370 Ibid, član 6
78
da među pojedincima koji su imenovani za ombudsmana, prvog zamenika
ombudsmana i tri zamenika ombudsmana, mora da bude najmanje po jedna
osoba iz zajednice kosovskih Albanaca, zajednice kosovskih Srba i neke
od ostalih manjinskih zajednica koje imaju pravo da budu predstavljene
u Skupštini Kosova371. Među njima mora da bude i najmanje jedna osoba
ženskog pola372.
Skupština je istovremeno i organ koji razrešava zaštitnika i to u sledećim
slučajevima: ako nestručno i nesavesno obavlja funkciju, ako obavlja drugu
javnu ili profesionalnu delatnost ili postupa suprotno Zakonu o sprečavanju
sukoba interesa i ako bude osuđen za krivično delo koje ga čini nepodobnim
za obavljanje ove funkcije373.
Nadležnost zaštitnika je da kontroliše poštovanje prava građana, utvrđuje
povrede učinjene aktima, radnjama ili nečinjem organa uprave i to u
slučajevima povrede republičkih zakona, drugih propisa i opštih akata374.
Pored toga, on je dužan da kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa
uprave375, osim rada Skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog
suda, sudova i javnih tužilaštava376. I ovim zakonom377 su zaštićeni najviši
organi javne vlasti u Srbiji čiji rad ombudsman ne može da kontroliše.
Zaštitnik je ovlašćen i da Vladi, odnosno Skupštini, podnosi inicijativu za
izmenu zakona, propisa ili drugih opštih akata, kao i da inicira donošenje
novih zakona kada je to od interesa za ostvarivanje i zaštitu prava građana378.
On, takođe, može pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom za ocenu
ustavnosti i zakonitosti zakona i drugih akata379, može da javno preporuči
razrešenje funkcionera koji je odgovoran za povredu prava građana380,
a može i da podnese zahtev, odnosno prijavu za pokretanje krivičnog,
prekršajnog ili drugog odgovarajućeg postupka381. Zakonom je propisano
i da organi uprave imaju obavezu da zaštitniku stave na raspolaganje sve
podatke, bez obzira na stepen njihove tajnosti, osim kada je to u suprotnosti
371 Uredba o instituciji ombudsmana na Kosovu, član 6, stav 7. Vidi gore pod 359
377 I Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (vidi gore pod 3) u članu 22. propisuje da se
žalba ne može podneti protiv rešenja Skupštine, predsednika Republike, Vlade, Vrhovnog suda, Ustavnog suda
i Republičkog javnog tužioca
379 Ibid, član 19
79
sa zakonom382. Na ovaj način se organima uprave daje mogućnost da odbiju
zahtev zaštitnika za uvid u određene tajne podatke pozivajući se pritom na
druge zakone. Prema crnogorskom Zakonu o zaštitniku ljudskih prava i
sloboda, organ uprave je dužan da zaštitniku pruži sve podatke bez obzira
na nivo njihove tajnosti. Prema tome, u Crnoj Gori ne postoji mogućnost
da se pozivom na neke druge zakone odbije zahtev zaštitnika za uvidom u
određene podatke383.
Zaštitnik pokreće postupak po pritužbi građana ili po sopstvenoj incijativi384,
ali on ima pravo i da deluje preventivno pružajući dobre usluge, posredujući
i davajući savete ili mišljenja o pitanjima iz svoje nadležnosti385. Pritužbu
može podneti svako fizičko ili pravno, domaće ili strano lice koje smatra da
su mu povređena prava386. Pre podnošenja pritužbe, podnosilac je dužan
da pokuša da zaštiti svoja prava u odgovarajaćum postupku387. Izuzetak od
ove dužnosti postoji u slučajevima kada bi podnosiocu pritužbe bila naneta
nenadoknadiva šteta ili ako se pritužba odnosi na povredu principa dobre
uprave, posebno nekorektan odnos organa uprave prema podnosiocu
pritužbe, neblagovremen rad ili druga kršenja pravila etičkog ponašanja
zaposlenih u organima uprave388. Tada Zaštitnik može da pokrene postupak
i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva. U Srbiji se, dakle, polazi od
premise da se pre pokretanja postupka pred zaštitnikom moraju iscrpeti sva
postojeća pravna sredstva. Za razliku od ovakvog rešenja, u crnogorskom
Zakonu o zaštitniku ljudskih prava i osnovnih sloboda polazna tačka je da
nije potrebno iscrpiti sva pravna sredstva, ali da zaštitnik može to da zatraži
ukoliko smatra da je to efikasnije389. Pritužba se podnosi u pisanoj formi ili
usmeno na zapisnik390, najkasnije u roku od godinu dana od dana kada je
učinjena povreda prava građana391.
Zaštitnik neće postupati po pritužbi ako predmet pritužbe ne spada u
njegovu nadležnost, ako je pritužba neblagovremeno podneta, ako je
podneta pre upotrebe svih raspoloživih pravnih sredstava, ako je anonimna
i ako ne sadrži podatke koji su potrebni za postupanje392. Organ uprave
383 Zakon o zaštitniku ljudskih prava i sloboda, član 40, stav 1, vidi gore pod 357
384 Zakon o zaštitniku građana, član 24, stav 1, vidi gore pod 5
389 Zakon o zaštitniku ljudskih prava i sloboda, član 35, vidi gore pod 357
390 Zakon o zaštitniku građana, član 26, stav 1, vidi gore pod 5
392 Ibid, član 28
80
mora odgovoriti na sve zahteve zaštitnika i to u roku koji on odredi, a koji
ne može biti kraći od 15 dana niti duži od 60 dana393. Nakon što utvrdi
sve relevantne činjenice i okolnosti, zaštitnik odlučuje o osnovanosti
pritužbe394. Ukoliko utvrdi da postoje nedostaci u radu organa uprave,
zaštitnik će uputiti preporuku organu o načinu na koji bi te nedostatke
trebalo da otkloni395. U roku od 60 dana od primanja preporuke organ
uprave mora obavestiti zaštitnika o merama koje je preduzeo ili o razlozima
za nepostupanje po preporuci396. U slučaju da postoji opasnost da prava
podnosioca budu trajno i u značajnom obimu oštećena, taj rok može
biti i kraći, ali nikada ispod 15 dana397. Kada organ uprave ne postupi po
preporuci, zaštitnik o tome obaveštava javnost, Skupštinu i Vladu, a može
i da preporuči utvrđivanje odgovornosti rukovodioca organa uprave398.
Odlično zakonsko rešenje Zakona o ombudsmanu za ljudska prava u Bosni
i Hercegovini je da žalba ombudsmanu ili bilo koja njegova intervencija neće
povući krivične, disciplinske ili druge sankcije za podnosioca žalbe, kao ni
bilo kakvu neugodnost ili diskriminaciju za njega399, za razliku od našeg
zakona koji ovakvu mogućnost uopšte ne pominje. Na taj način se u Bosni
i Hercegovini ohrabruju osobe čija se ljudska prava krše da podnose žalbe
ombudsmanu, jer ih zakon štiti od eventualne institucionalne odmazde.
Najkasnije do 15. marta naredne godine, zaštitnik podnosi Skupštini izveštaj
o svom radu za prethodnu godinu, a može da podnosi i posebne izveštaje
kada za tim postoji potreba400. U cilju što efikasnije realizacije aktivnosti
zaštitnika formira se stručna služba zaštitnika građana401.
Skupština je dužna da izabere zaštitnika građana u roku od šest meseci od
dana stupanja na snagu ovog zakona402, a imenovani zaštitnik je dužan da
u roku od tri meseca od stupanja na dužnost podnese predlog za izbor
zamenika403, a u roku od 60 dana da donese Opšti akt o organizaciji i radu
stručne službe404. Zaštitnik neće postupati po slučajevima koji su nastali pre
stupanja na snagu ovog zakona405. Za razliku od ovakvog striktnog rešenja,
393 Ibid, član 29
399 Zakon o ombudsmanu za ljudska prava u Bosni i Hercegovini, član 18, stav 2, vidi gore pod 358
401 Ibid, član 38
404 Ibid, član 40
405 Ibid, član 43
81
kosovski Zakon o ombudsmanu predviđa da je institucija ombudsmana
nadležna ne samo za slučajeve koji se dogode posle stupanja na snagu tog
zakona, već i za slučajeve koji proizađu iz činjenica koje su se desile pre tog
datuma, a kada te činjenice dovode do nastavka kršenja ljudskih prava ili
zloupotrebe ovlašćenja406. Zakon o ombudsmanu Bosne i Hercegovine još
preciznije reguliše ovo pitanje, navodeći da ombudsman neće razmatrati
predmete koji se odnose na odluke, činjenice ili događaje koji su se desili pre
15. decembra 1995. godine407. Sedam godina, dakle, pre nego što je usvojen
ovaj zakon408.
Drugi zakoni u regionu409 obavezuju zaštitnika na saradnju sa odgovarajućim
organizacijama i institucijama koje se bave ljudskim pravima i slobodama,
dok naš zakon nigde izričito ne pominje čak ni takvu mogućnost.
Zakon o zaštitniku građana ne sadrži kaznene odredbe. Crnogorski Zakon
o zaštitniku ljudskih prava i sloboda, što je dobro rešenje, predviđa da će
se za učinjeni prekršaj novčano kazniti odgovorno lice koje ne postupi po
zahtevu zaštitnika u određenom roku, kao i lice koje se ne odazove pozivu
zaštitnika410.
Primena Zakona o zaštitniku građana
Rok za imenovanje zaštitnika, koji iznosi šest meseci od dana objavljivanja
zakona u “Službenom glasniku Republike Srbije” istekao je 24. marta 2006.
godine, a da Skupština nije imenovala nikoga na ovu funkciju. Prva sednica
prvog redovnog zasedanja Skupštine bila je zakazana za 20. mart 2006.
godine, ali je odložena za 27. mart 2006. godine411. Izbor zaštitnika nije
bio uvršten na dnevni red ni te, ali ni sledeće sednice Skupštine412. Tek 3.
aprila 2006. godine, na šestoj sednici, Odbor odlučuje da se predlog za izbor
zaštitnika uvrsti po hitnom postupku u dnevni red nove sednice Skupštine413.
Pritom nijedan od ovlašćenih predlagača nije do 24. marta 2006. godine
predložio Odboru kandidata za zštitnika414. Pojedini poslanici su na pitanje
406 Uredba o instituciji ombudsmana na Kosovu, član 3.3. Vidi gore pod 359
407 Zakon o ombudsmanu za ljudska prava Bosne i Hercegovine, član 2, stav 1, tačka 5. Vidi gore pod 359
408 Zakon o ombudsmanu za ljudska prava Bosne i Hercegovine je usvojen 3. jula 2002. godine
409 U Zakonu o zaštitniku ljudskih prava i sloboda to je predviđeno u članu 23, stav 2, a u Uredbi o instituciji
ombudsmana na Kosovu u članu 11, stav 2
410 Zakon o zaštitniku ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 54. Vidi gore pod 358
411 Vidi sajt: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/index.asp, posećen 15. novembra 2006. godine
412 M.T: Poslaničke grupe neobaveštene, DANAS, 8. mart 2006
413 M. Torov: Saša Janković kandidat za srpskog ombudsmana, DANAS, 4. april 2006. godine
414 R.B. – M.T: Dragan Milkov kandidat za ombudsmana Srbije, DANAS, 25. mart 2006. godine
82
novinara lista “Danas” – koga predlažu za zaštitnika, odgovorili da “ne
mogu da se sete koje su njihove obaveze”415. Članovi Odbora, Sava Urošević
iz stranke G17 Plus i Žarko Obradović iz Socijalističke partije Srbije izjavili
su da se njihove poslaničke grupe prethodnih meseci tim pitanjem uopšte
nisu bavile416. Srpska radikalna stranka, prema rečima njenog generalnog
sekretara Aleksandra Vučića, nije želela nikoga da kandiduje za zaštitnika
jer smatra da ta funkcija predstavlja teret za budžet i dodaje: “Kao što je
teret postojanje Narodne kancelarije predsednika Republike, smatram i da
je funkcija ombudsmana isto toliko beskorisna i da služi samo kako bi se
narodu otele pare”417. Odbor, čiji je predsednik Predrag Marković ujedno i
predsednik Skupštine, poslednji put je zasedao 30. maja 2005. godine418. Na
29. sednici skupštinskog Odbora za evropske integracije koja je održana 3.
marta 2006. godine, Stefano Valenti, šef Misije Saveta Evrope u Srbiji i Crnoj
Gori, predstavio je članovima Odbora 10. izveštaj Saveta Evrope o stanju
u Srbiji i Crnoj Gori. Valenti je tom prilikom upozorio članove Odbora za
ekonomske integracije na njihovu obavezu imenovanja zaštitnika, misleći
pritom na rok od šest meseci za njegovo imenovanje. Predsednik Odbora
Ksenija Milivojević je istakla: “Rok po zakonu za izbor zaštitnika građana,
odnosno ombudsmana, ističe krajem marta, dakle vrlo skoro i ovaj odbor,
Odbor za evropske integracije, je već skrenuo pažnju Skupštini, odnosno
nadležnom odboru da se rok približava i da bi trebalo započeti proceduru
izbora... i ja se zaista nadam da, s obzirom da je inače samim zakonom već
dato šest meseci, sasvim dovoljno vremena, čini mi se, da će Skupština
odnosno nadležni odbor uspeti da ispoštuju taj rok, a posebno s obzirom da
se radi o potpuno novoj instituciji, novoj na republičkom nivou.”419. I pored
ovog obećanja, zaštitnik nije imenovan u zakonom predviđenom roku.
Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije je na šestoj sednici Odbora
za ustavna pitanja za zaštitnika predložila Sašu Jankovića, pravnog
savetnika u Odeljenju za demokratizaciju Misije OEBS-a u Srbiji i Crnoj
Gori420. Saša Janković je bio jedini kandidat za zaštitnika. Češki Zakon o
ombudsmanu predviđa obavezu da budu predložena četiri kandidata od
kojih dva predlaže predsednik Češke Republike, a dva Senat, odnosno
415 M.T: Poslaničke grupe neobaveštene, DANAS, 08. mart 2006. godine
416 M.T: Poslaničke grupe neobaveštene, DANAS, 08. mart 2006. godine
417 B. Vukčević: Niko neće da glumi zaštitnika građana, GLAS JAVNOSTI, 15. novembra 2006. godine
418 Vidi sajt: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/aktivnosti/skupstinske_detalji.asp?Id=766&t=A,
419 Stenografske beleške 29. Sednice Odbora Skupštine za evropske integracije, strane 16 i 17, održane 3. marta
2006. godine. Ove stenografske beleške se nalaze u dokumentaciji Inicijative
420 Vidi sajt: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/aktivnosti/skupstinske_detalji.asp?Id=1036&t=A,
83
gornji dom Parlamenta421. Ceo proces imenovanja zaštitnika u Srbiji bio je
prilično netransparentan, jer javnost u Srbiji nije imala priliku da diskutuje
o predloženim kandidatima. Grupa nevladinih organizacija422 je negodovala
zbog ovakvog izbora kandidata za zaštitnika, ističući da je ”neprimereno u
društvu koje pretenduje da bude demokratsko da se (jedini!) kandidat za
ovako važnu ustanovu izabere bez rasprave i šire podrške stručnih krugova
i javnosti... Ovakav način izbora bi, već na samom početku, ozbiljno
doveo u sumnju nezavisnost ove institucije”423. Saša Janković, kao kandidat
poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije, odustao je 6. aprila 2006.
godine od kandidature424. Kao razlog za odustanak naveo je činjenicu da
su neke istaknute nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava osporile
način predlaganja kandidata i da postoje različita tumačenja o ispunjenosti
zakonom predviđenih uslova za njegovo imenovanje425. Nakon toga,
predsednik parlamenta Predrag Marković je pozvao poslaničke grupe da
predlože novog kandidata. Do novembra 2006. godine zaštitnik još nije
imenovan niti je to kršenje zakona predmet stručne ili javne rasprave u
Srbiji.
Ustav Republike Srbije426, proglašen 8. novembra 2006. godine predvideo je
kao ustavnu kategoriju instituciju zaštitnika građana427. Na osnovu ustavne
odredbe, Ustavni zakon je predvideo da Narodna skupština mora uskladiti
zakon o zaštitniku građana sa Ustavom i izabrati zaštitnika građana na svom
prvom zasedanju nakon izbora vlade428.
421 Izjava obudsmana Republike Češke Otakara Motejla na sastanku češke delegacije sa predstavnicima nevladinih organizacija iz Srbije i Crne Gore, koji je održan 04. aprila 2006. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju
422 Beogradski centar za ljudska prava, Beogradski fond za političku izuzetnost, Centar za mir i razvoj demokratije, Centar za prava deteta, Centar za unapređenje pravnih studija, Evropski pokret za Srbiju, Fond za
humanitarno pravo, Helsnški komitet za ljudska prava, Humanitarni centar za integraciju i toleranciju, Građanske
inicijative, Grupa 484, Komitet pravnika za ljudska prava, Praxis, Vojvođanski centar za ljudska prava i Žene u
crnom
423 Saopštenje grupe nevladinih organizacija „Urušavanje kredibiliteta institucije Zaštitnika građana“ od 04.
aprila 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.bgcentar.org.yu/index.php?p=116, posećen 15. novembra
2006. godine
424 M. Torov: Saša Janković odustao od kandidature, DANAS, 6. april 2006. godine
425 Ibid
426 Ustav Republike Srbije, vidi gore pod 7
427 Ibid, član 138
428 Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije, vidi gore pod 104
84
Zaključci o primeni Zakona o zaštitniku građana
Na osnovu istraživanja primene Zakona o zaštitniku građana Inicijativa je
došla do sledećih zaključaka:
• Skupština nije poštovala zakonom predviđeni rok od šest meseci za
imenovanje zaštitnika;
• Ceo postupak predlaganja i imenovanja zaštitnika je bio prilično
netransparentan usled čega je skupštinski Odbor za ustavna pitanja,
bez javne rasprave i šire podrške stručnih krugova i javnosti,
predložio za zaštitnika Sašu Jankovića - pravnog savetnika u
Odeljenju za demokratizaciju Misije OEBS u Srbiji i Crnoj Gori;
• Saša Janković je bio jedini kandidat za zaštitnika građana, iako
zakon predviđa da svaka poslanička grupa u Skupštini ima pravo
da predloži kandidata. Ovim su političke partije pokazale veliku
neodgovornost prema obavezama koje, kao poslaničke grupe, imaju.
Odbor za ustavna pitanja u Skupštini koji je trebalo da razmatra
predloge poslaničkih grupa poslednji put je zasedao 30. maja 2005.
godine, četiri meseca pre nego što je Zakon o zaštitniku građana
donet;
• Nedostatak zakona je što ne daje mogućnost organizacijama
i institucijama koje su uključene u nadgledanje, zaštitu ili
promovisanje ljudskih prava i osnovnih sloboda da dostave svoje
predloge za zaštitnika, već to pravo daje samo poslaničkim grupama
u Skupštini;
• Za izbor zaštitnika potrebna je relativna većina, odnosno većina
od broja prisutnih poslanika. Iako u skladu sa Ustavom, ovakvo
rešenje može da dovede u pitanje poverenje javnosti u zaštitnikovu
nezavisnost i samostalnost. U pojedinim zakonima u regionu
predviđena je ili apsolutna većina, odnosno većina od ukupnog
broja poslanika, ili dvotrećinska većina za izbor zaštitnika;
• Zakonom nije predviđeno da zaštitnik ili određeni broj njegovih
zamenika moraju da budu pripadnici nacionalnih manjina koje žive
u Srbiji ili da neki od njih moraju da budu osobe ženskog pola.
Takvo rešenje sadrži Uredba o instituciji ombudsmana na Kosovu,
koja je u skladu sa važećim evropskim pravnim standardima;
• Zaštitnik nema ovlašćenja da kontroliše rad Skupštine, predsednika
Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava čime
85
•
•
•
•
•
•
•
86
su najviši organi javne vlasti u Srbiji i ovim zakonom zaštićeni od
eventualnih pritužbi građana Srbije na njihov rad;
Zakon daje mogućnost organima uprave da odbiju zahtev zaštitnika
za uvid u tajne podatke u situacijama kada je to u suprotnosti sa
zakonom. Zakon o Zaštitniku ljudskih prava i sloboda u Crnoj Gori
izričito predviđa da su organi uprave dužni da Zaštitniku stave na
raspolaganje sve podatke bez obzira na nivo njihove tajnosti;
U srpskom zakonu se polazi od premise da se pre pokretanja
postupka pred zaštitnikom moraju iscrpeti sva postojeća pravna
sredstva. Za razliku od ovakvog rešenja, u crnogorskom Zakonu o
zaštitniku ljudskih prava i osnovnih sloboda polazna tačka je da nije
potrebno da se iscrpe sva pravna sredstva, ali da zaštitnik može to
da zatraži ukoliko smatra da je to efikasnije;
Zakon uopšte ne reguliše zaštitu podnosioca predstavke od
eventualne kasnije institucionalne odmazde zbog pokretanja
postupka pred zaštitnikom. Odlično zakonsko rešenje Zakona o
ombudsmanu za ljudska prava u Bosni i Hercegovini je da žalba
ombudsmanu ili bilo koja njegova intervencija neće povući krivične,
disciplinske ili druge sankcije za podnosioca žalbe, kao ni bilo kakvu
neugodnost ili diskriminaciju za njega;
Zaštitnik će postupati samo u slučajevima koji nastanu posle
stupanja na snagu ovog zakona. To znači da će svi slučajevi koji
su se dogodili u prošlosti, a čije se posledice osećaju i danas u vidu
kršenja ljudskih prava ili zloupotrebe ovlašćenja organa uprave,
ostati neprocesuirani;
Zakon ne sadrži kaznene odredbe;
Do novembra 2006. godine zaštitnik nije imenovan, čime je ova
institucija pala na margine kako institucionalnog tako i javnog
interesovanja;
Ustavnim zakonom je predviđeno da se zaštitnik građana izabere
nakon novih izbora u Srbiji, čime je njegov izbor odložen za proleće
2007. godine .
Preporuke za primenu Zakona o
zaštitniku građana
Na osnovu istraživanja primene Zakona o zaštitniku građana Inicijativa je
došla do sledećih preporuka:
• Skupština je dužna da u što kraćem vremenskom periodu imenuje
zaštitnika;
• Poslaničke grupe moraju preuzeti odgovornost koju su im delegirali
građani Srbije i aktivno učestvovati u procesu predlaganja Odboru
kandidata za zaštitnika;
• Zakonom mora biti data mogućnost organizacijama i institucijama
koje su uključene u nadgledanje, zaštitu ili promovisanje ljudskih
prava i osnovnih sloboda da predlože kandidate za zaštitnika;
• Za izbor zaštitnika trebalo bi da se zahteva apsolutna većina, odnosno
većina od ukupnog broja poslanika, za razliku od trenutnog rešenja
gde je dovoljna relativna većina;
• Trebalo bi zakonom propisati obavezu da zaštitnik ili određeni broj
njegovih zamenika budu pripadnici određenih nacionalnih manjina,
kao i da određeni broj zaposlenih u službi zaštitnika moraju biti
žene;
• Odredbu zakona po kojoj zaštitnik nema mogućnost da kontroliše
rad Skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda,
sudova i javnih tužilaštava trebalo bi izbrisati;
• Organi uprave bi morali da učine dostupnim zaštitniku sve podatke
kojima raspolažu, bez obzira na nivo njihove tajnosti. Nijedan
dokument ne bi smelo da bude nedostupan zaštitniku, s tim da bi
u posebno osetljivim i zakonom precizno definisanim situacijama
zaštitnik trebalo da ima obavezu da podatke koji su mu dostavljeni
čuva kao tajnu;
• Član zakona koji propisuje da se pre pokretanja postupka pred
zaštitnikom moraju iscrpeti sva potrebna pravna sredstva, trebalo bi
promeniti i kao polaznu premisu postaviti pravilo da je iscrpljivanje
svih pravnih sredstava potrebno samo u slučajevima kada zaštitnik
smatra da je to efikasno;
• Podnosilac predstavke mora zakonom da bude zaštićen i to
unošenjem odredbe po kojoj njegova intervencija, odnosno
podnošenje predstavke, neće povući krivične, disciplinske ili druge
87
sankcije, kao ni bilo kakvu neugodnost ili diskriminaciju po njega;
• Jedna od onih promena ovog zakona koje su svakako najpotrebnije
jeste da se ovaj zakon može primenjivati i pre njegovog stupanja na
pravnu snagu i to u slučajevima kada se posledice tih slučajeva osećaju
i danas u vidu kršenja ljudskih prava ili zloupotrebe ovlašćenja od
strane državne uprave;
• U zakon moraju biti uvrštene kaznene odredbe kojima će se
predvideti novčane kazne za povrede ovog zakona kao, na primer,
kada odgovorno lice ne postupi po zahtevu zaštitnika u određenom
roku ili kada se neko lice ne odazove pozivu zaštitnika.
Zakon o javnom informisanju
Zakon o javnom informisanju usvojen je u Narodnoj skupštini Republike
Srbije 22. aprila 2003. godine, a stupio je na snagu 18. jula iste godine429.
Tokom nadgledanja primene ovog zakona Inicijativa se fokusirala na
odredbe kojima se reguliše zabrana upotrebe „govora mržnje“ prilikom
izveštavanja, podnošenje tužbe „za govor mržnje“ i postupak po kome se
ovakvi slučajevi procesuiraju.
Zakonom je zabranjeno iznošenje kako informacija, tako i ideja i mišljenja
kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv pojedinaca ili
grupe ljudi zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri,
naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja430.
„Govor mržnje“ je zabranjen bez obzira da li je njegovim objavljivanjem
počinjeno krivično delo ili ne431. Pravni postupak sankcionisanja „govora
mržnje“ regulisan je na sledeći način: tužbu zbog „govora mržnje“ može
podneti osoba koja je direktno oštećena432 ili organizacija koja se bavi
zaštitom ljudskih prava ili zaštitom prava neke od grupa pomenutih u
prethodnom članu433. Tužba protiv autora i odgovornog urednika434
glasila u kome se pojavio „govor mržnje“ podnosi se opštinskom ili
430 Ibid, član 38
431 Ibid
88
gradskom organu za prekršaje u zavisnosti od prebivališta tuženog435, a
tužbom može da se zahteva zabrana ponovnog objavljivanja informacije
i objavljivanje presude o trošku tuženih436. U slučaju kada se informacija
odnosi isključivo na pojedinca, organizacije mogu podneti tužbu samo uz
pristanak te osobe437. U ovom postupku shodno se primenjuju odredbe
zakona kojima se uređuje parnični postupak438. Povreda zabrane „govora
mržnje“ neće postojati ukoliko je informacija deo naučnog ili novinarskog
teksta, a objavljena je bez namere da se podstiče diskriminacija, mržnja
ili nasilje, posebno ako je ta informacija deo objektivnog novinarskog
izveštaja439. Drugi slučaj oslobođenja od odgovornosti predviđen je u
slučajevima u kojima je informacija objavljena sa namerom da se kritički
ukaže na diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv gorepomenutih lica
ili grupe lica ili na pojave koje predstavljaju ili mogu da predstavljaju
podsticanje na takvo ponašanje440.
Predviđeno je i da, na predlog javnog tužioca, nadležni okružni sudovi
u Srbiji mogu zabraniti distribuciju informacije kada je to neophodno u
demokratskom društvu radi sprečavanja, između ostalog, podstrekavanja na
neposredno nasilje ili zagovaranje rasne, nacionalne ili verske mržnje koja
predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje441. Uslov
je da od objavljivanja informacije neposredno preti ozbiljna, nepopravljiva
posledica čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način442.
Od međunarodnih standarda koji služe sankcionisanju „govora mržnje“
izdvaja se Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope br. R(97)20443 u kojoj
se navodi da izraz “govor mržnje” podrazumeva sve oblike izražavanja koji
šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam
ili druge oblike mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući i netoleranciju
izraženu u formi agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diskriminacije
i neprijateljstva prema manjinama, migrantima i ljudima imigrantskog
435 Zakon o parničnom postupku (Službeni glasnik RS broj 125/2004), usvojen je 22. novembra 2004. godine, a
stupio na pravnu snagu 23. februara 2005. godine, član 40 stav 1
436 Ibid
438 Ibid, Član 39, stav 4
441 Zakon o javnom informisanju, član 17, vidi gore pod 1
442 Ibid
443 Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope br. R(97)20 usvojena je 30. oktobra 1997. godine, može se
preuzeti na sajtu: http://www.mediacenter.org.yu/upload/pravo_doc/Preporuka%20R%20_97_%2020.pdf#s
earch=%22Preporuka%20Komiteta%20ministara%20Saveta%20Evrope%20br.%20R(97)20%22 , posećen 15.
89
porekla444. Isti dokument preporučuje nacionalnim zakonodavstvima da u
oblasti “govora mržnje” treba da uzmu u obzir ulogu medija u prenošenju
informacija i ideja koje izlažu, analiziraju i razjašnjavaju karakter konkretnih
slučajeva “govora mržnje” i tu pojavu u celini, kao i pravo javnosti da
prima takve informacije i ideje i da u tom cilju naprave jasnu razliku između
odgovornosti autora “govora mržnje” sa jedne strane i odgovornosti
medija i medijskih poslenika koji doprinose njegovom širenju u okviru svog
zadatka da prenose informacije i ideje o pitanjima od javnog interesa, sa
druge strane445.
Treba pomenuti i Međunarodnu konvencije o ukidanju svih oblika rasne
diskriminacije446, koja pod pojmom “rasna diskriminacija” podrazumeva
svako razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva koje se
zasniva na rasi, boji, precima, nacionalnom ili etničkom poreklu koje ima
za cilj ili za rezultat da naruši ili da ugrozi priznavanje, uživanje ili vršenje,
pod podjednakim uslovima, ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj,
privrednoj, socijalnoj, kulturnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti javnog života447.
U preambuli ove konvencije predviđeno je da su sve države potpisnice,
pa tako i SCG, saglasne da je svaka doktrina o superiornosti zasnovanoj
na razlici između rasa naučno lažna, za osudu sa moralne tačke gledišta,
socijalno nepravedna i opasna i da ništa ne bi moglo opravdati, ma gde
to bilo, rasnu diskriminaciju, ni teoretski ni praktično”, te da je postojanje
rasnih prepreka nesaglasivo s idealima ljudskog društva448. Konvencijom
se osuđuje i svaka propaganda i sve organizacije koje su vođene idejama
ili teorijama zasnovanim na superiornosti neke rase ili grupe lica izvesne
boje ili izvesnog etničkog porekla ili koje žele da opravdaju ili podrže svaki
oblik rasne mržnje ili diskriminacije, a države potpisnice se obavezuju da
bez odlaganja ukinu svako podsticanje na diskriminaciju449. Na kraju, sve
države potpisnice ove konvencije obavezale su se da obezbede 450svakom
licu pod svojom jurisdikcijom stvarnu zaštitu i pravo na pravni lek pred
nacionalnim sudovima i ostalim nadležnim državnim organima protiv
svih dela rasne diskriminacije koja bi, suprotno ovoj konvenciji, povredila
njegova individualna prava da od svih sudova traži zadovoljenje ili pravednu
444 Ibid, Aneks Preporuke, deo „Polje primene“
445 Ibid, načelo 6
446 Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, usvojen 21. decembra 1965. godine, a
stupila na snagu 4. januara 1969. godine, može se preuzeti na na sajtu: http://www.unmikonline.org/regulations/
unmikgazette/05bosniak/BRacialdiscrimination.pdf, posećen 15. novembra 2006. godine
447 Ibid, član 1
448 Ibid, preambula
449 Ibid, član 4
450 Ibid, član 6
90
i odgovarajauću naknadu za svaku štetu koju bi mogla da mu nanese takva
diskriminacija
U poslednje vreme, na međunarodnom planu, sve je glasnija rasprava
o normativnom regulisanju “govora mržnje” koji se pojavljuje na
internetu451.
Primeri govora mržnje
Govor mržnje prisutan je u velikoj meri u štampanim medijima u Srbiji452.
Vrlo su retki primeri sudskog procesuiranja autora i odgovornih urednika
koji prilikom izveštavanja koriste govor mržnje.
Dnevni list Glas javnosti (u daljem tekstu: Glas) objavio je 16. marta 2006.
godine u rubrici “Ekonomija” oglas na pola strane pod naslovom “Bojkot”453.
U tekstu potpisanom sa “Prognani Srbi”, pozivaju se građani da se okupe
ispred tržnog centra IMMO na Novom Beogradu i izraze nezadovoljstvo
zbog otvaranja hrvatske radnje IDEA454. Kao razlog za ovakav potez
navodi se da “hrvatska čizma nesmetano gazi srpskom zemljom, kupuje
firme i otvara prodavnice po Srbiji”455. U oglasu se upozorava da je svaka
kupovina u IDEA-i “davanje novca onima koji su nas ubijali i proterali iz
svojih domova”456. Na kraju se izriče i jasna pretnja: “Pratićemo ko kupuje
u toj radnji i ne želi da se solidariše sa stotinama hiljada izbeglih i prognanih
Srba”, uz poruku: “STOP, Hrvatska okupacija Srbiji!”457 (tekst je prenet
u originalu bez korekcija pravopisnih grešaka – prim. aut.). Zbog ovog
oglasa, Inicijativa je podnela tužbu za utvrđivanje “govora mržnje” Prvom
opštinskom sudu u Beogradu458 smatrajući da ovaj tekst predstavlja govor
mržnje u svetlu međunarodnih i domaćih standarda i da su nesumnjive
posledica njegovog objavljivanja širenje, raspirivanje, podsticanje i pravdanje
nacionalne mržnje, ksenofobije i netolerencije.
451 Pogledati sajt: http://www.selfregulation.info/iapcoda/rxio-rapporteur-020923.htm, posećen 15. novembra
2006. godine
452 Videti izveštaje Saveta za štampu Media centra za 2005. i 2006. godinu, izveštaji su dostupni na sajtu Media
centra: http://www.mediacenter.org.yu/code/navigate.asp?Id=668, posećen 17. aprila 2006. godine; takođe videti i izveštaje nevladinih organizacija o govoru mržnje: Primena tranzicionih zakona u Srbiji, Inicijativa mladih za
ljudska prava, Beograd, 2005; Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori 2005, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd,
2006; Ljudska prava i kolektivni identitet, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd, 2005
453 Bojkot, Glas javnosti, 16. mart 2006. godine
454 Ibid
455 Ibid
456 Ibid
457 Ibid
458 Tužba za utvrđenje govora mržnje podneta je Prvom opštinskom sudu u Beogradu 07. aprila 2006. godine i
91
Na tekst su ubrzo reagovala oba udruženja novinara Srbije. Predsednik
Udruženja novinara Srbije (UNS) Nino Brajović rekao je da oglašavanje
podleže etičkim standardima i da diskriminacija nije u duhu profesionalnog
kodeksa459. Predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS)
Nadežda Gaće ocenila je da je ovo govor mržnje, sankcionisan ne samo
novinarskim kodeksom već i Zakonom o javnom informisanju460. Pomoćnik
ministra trgovine Srbije Srđan Srećković izrazio je ogorčenje ovakvim
tekstom, zapretivši Glasu da će list biti kažnjen po Zakonu o oglašavanju461.
Sam Glas objavio je da su članovi Bezbednosno informativne agencije i
policije dolazili u redakciju i interesovali se za osobu koja je dala oglas462.
Ove informacije su ujedno i poslednje koje je javnost čula o ovom slučaju.
Ni udruženja, ni nadležno ministarstvo, ni pravosudni organi nisu se oglasili
niti su preduzeli bilo šta kako bi ovakvo pisanje bilo sankcionisano.
Govor mržnje, osim Zakonom o javnom informisanju, zabranjen je i drugim
propisima, domaćim i međunarodnim463. Krivični zakonik Republike Srbije
zabranjuje izazivanje ili raspirivanje verske, rasne i nacionalne mržnje,
razdora i netrpeljivosti464. Za ovakvo delovanje predviđena je kazna zatvora
od šest meseci do pet godina465. Državni tužilac obavezan je da po službenoj
dužnosti pokrene postupak za ovo krivično delo. Međutim, kao i u brojnim
slučajevima pre toga, izostala je reakcija tužilaštva.
Dnevni list Kurir objavio je 13. aprila na sportskim stranicama tekst pod
naslovom: “I Šiptari se sprdaju sa nama”466. Tekst, potpisan inicijalima D. P.
bavi se parolom istaknutom na prištinskom stadionu na engleskom jeziku:
“Srbija kao ‘nokia’, sve manja i manja”467. Novinar Kurira ističe da je ovo
vic koji već postoji u Srbiji, dodajući: “Konačno je posle nekoliko meseci
došao i do Šiptara, čime su još jednom dokazali da bi brže napredovali kada
bi u Beogradu i dalje imali staratelja”468. “Objašnjavajući” kako je poruku
shvatio manji broj ljudi, ovaj novinar ističe da se na reakciju stadiona
459 Osuda oglasa protiv hrvatske firme, B92, 17. mart 2006. godine, videti na sajtu B92: http://www.b92.net/info/
vesti/index.php?yyyy=2006&mm=03&dd=17&nav_category=12&nav_id=191877, posećen 18. aprila 2006.
godine
460 Ibid
461 Srećković: Poziv na bojkot hrvatske robe je skandalozan, Glas javnosti, 18. mart 2006. godine
462 Ibid
463 Od međunarodnih instrumenata treba pomenuti: Međunarodnu konvenciju o eliminisanju svih oblika rasne
diskriminacije, Službeni list SFRJ broj 6/67 i Preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope broj R (97) 20, usvojena 30. oktobra 1997. na 607. sastanku zamenika ministara
464 Krivični zakonik Republike Srbije, službeni list RS broj 85/05, član 317, stav 1
465 Ibid
466 D.P: I Šiptari se sprdaju sa nama, Kurir, 13. april 2006. godine
467 Ibid
468 Ibid
92
čekalo deset minuta, “kako bi i poslednji Šiptar sa belim kečetom shvatio
vezu između tehnološke evolucije finskog proizvoda i srpskog problema s
teritorijama”469. Tekst se završava rečima: “Pismeni ili nepismeni, do juče ni
za sapun nisu znali, a limun su grizli s korom, danas su u prilici da se sprdaju
na račun srpske nesposobnosti. Tako nam i treba470”.
Nema nikakve sumnje da se u ovom tekstu jedan narod proglašava
nepismenim, nekulturnim, neobrazovanim, sa jasnom aluzijom da je
u pitanju narod koji pripada “nižoj rasi”. Ovakve kvalifikacije strogo su
zabranjene i, osim govora mržnje, sadrže i neskriveni rasizam, koji se vrlo
lako pretvara u otvoreno nasilje prema pripadnicima nacionalne zajednice
koja je predmet govora mržnje. Inicijativa je 12. maja 2006. godine podnela
tužbu za utvrđenje govora mržnje Prvom opštinskom sudu u Beogradu471.
Tužbom se od Prvog opštinskog suda u Beogradu zahteva da donese presudu
kojom će utvrditi da pomenuti tekst predstavlja govor mržnje, da ukloni
sporni tekst sa internet sajta ovog dnevnog lista, da zabrani objavljivanje
istog ili sličnog teksta ubuduće, da se objavi presuda u Kuriru u celosti i bez
komentara i da se tužiocu solidarno isplate troškovi sudskog postupka472.
Sudija prvog opštinskog suda u Beogradu Vesna Lazarević donela je 6.
oktobra presudu kojom se odbija tužba Inicijative za govor mržnje protiv
Kurira473. U obrazloženju presude sudija Lazarević ističe da navodi iz teksta
nisu dovoljni za izazivanje mržnje, iako su po njenim rečima “polemični”474.
U svojoj presudi, sudija između ostalog ističe da korišćenje reči “Šiptar” nije
uvredljivo, kao ni pretpostavka da ceo jedan narod ne zna engleski jezik475.
Po njenom sudu uvrede na račun Albanaca nisu govor mržnje jer “mržnja
podrazumeva snažno osećanje neprijateljstva koje je sposobno da dovede
do izuzetno negativnih reakcija…”476.
Reči da su danas Albanci “… u prilici da se sprdaju na račun srpske
nesposobnosti. Tako nam i treba”, sudija karakteriše kao “izraz duboke
zabrinutosti zbog teške političke situacije, u čemu se i sastoji poenta teksta.477”
469 Ibid
470 Ibid
471 Tužba za utvrđenje govora mržnje u listu Kurir podneta je Prvom opštinskom sudu u Beogradu 12. maja
2006. godine i nalazi se u dokumentaciji Inicijative
472 Ibid
473 Presuda potužbi Inicijative protiv lista Kurir doneta je 6. oktobra 2006. godine i nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
474 Ibid
475 Ibid
476 Ibid
477 Ibid
93
Kakve su reakcije pravosuđa na govor mržnje u medijima ilustruju i sledeći
navodi iz presude:
“Sporni članak se takođe neizostavno mora posmatrati u vezi sa aktuelnim
političkim događanjima na Kosovu i Metohiji, jer je upravo takva pozadina
i dovela do ispisivanja transparenta ovakve sadržine i potom oštre reakcije
novinara, a koja se ogleda u još uvek neizvesnoj sudbini južne srpske
pokrajine, te višegodišnjem izveštavanju javnosti o getoiziranosti i teškim
uslovima u kojima srpski narod živi na Kosovu i Metohiji, uz neprekidno
izveštavanje medija o nasilju, čak i sa smrtnim posledicama, koje se sprovodi
nad malobrojnim Srbima koji su nastavili svoj život na Kosovu, pri čemu
se ne sme prenebregnuti ni istorijski značaj koji Kosovo ima u kolektivnoj
svesti srpskog društva, a koji je vezan za sećanje na mnogobrojne i velike
žrtve koje su za ovaj deo Srbije položene.478”
Potrebno je istaći da ovo nije prvi put da Kurir upotrebljava govor mržnje,
posebno ne u svojoj sportskoj rubrici. Posle rukometne utakmice između
“Zagreba” i “Partizana” u martu 2005. godine, u istom listu objavljen je
tekst pod naslovom “Mržnja”479 u kome, između ostalog, piše: “”Posle
svega viđenog u Zagrebu postavlja se, dakle, pitanje da li je uopšte završen
rat između Srba i Hrvata? Ima li više smisla igrati utakmice sa hrvatskim
sportskim ekipama i reprezentacijom? Šta još treba da se desi, pa da
konačno shvatimo da ogromna većina Hrvata patološki mrzi sve što je
srpsko?480”. Državni tužilac nije reagovao na ovaj slučaj, kao ni na brojne
slične primere govora mržnje, iako je na to upozoren, između ostalog i od
strane Inicijative481.
Dana 25. septembra 2006. godine Glas je objavio poster na kome se nalaze
tri fotografije Ratka Mladića, haškog optuženika. Na jednoj fotografiji
je Mladić u uniformi, a na drugim dvema se vidi čovek koji drži veliki
Mladićev poster dok pored njega prolaze oficiri Vojske Srbije482. Najveća
fotografija na posteru postavljena je tako da ostaje utisak da mladi oficir
salutira prolazeći pored velikog Mladićevog postera483. Radiotelevizija B92
prenela je da su koordinatori Akcionog plana za hapšenje Ratka Mladića,
Rasim Ljajić i Vladimir Vukčević, podneli zahtev republičkom tužilaštvu sa
478 Ibid
479 D.V: Mržnja, KURIR, 15. mart 2005. godine
480 Ibid
481 Primena tranzicionih zakona u Srbiji, Inicijativa mladih za ljudska prava, Beograd, 2005, strana 75
482 Pogledati sajt: http://www.nuns.org.yu/vesti/view.jsp?articleId=6752, posećen 16. novembra 2006. godine
483 Ibid
94
pozivom na istragu protiv odgovornih lica u Glasu zbog izvršenja krivičniog
dela “pozivanje na otpor ili neposlušnost prema zakonitim odlukama ili
merama državnih organa”484.
Ministarstvo odbrane Srbije je povodom ovog incidenta izjavilo da je
tokom pripreme za svečani defile studenata Vojne akademije fotografiju
haškog optuženika Ratka Mladića “po sopstvenom nahođenju”
pozdravljao vodnik prve klase Ž. S. da je isti odmah udaljen iz vojne
policije i da je protiv njega pokrenut disciplinski postupak485. Redakcija
Glasa se takođe oglasila saopštenjem za javnost u kome se između
ostalog kaže i sledeće: “Objavljivanjem fotografija koje su izazvale
burna reagovanja u domaćoj i stranoj javnosti, redakcija Glasa nije imala
nameru da uznemiri javnost, a pogotovu ne da podržava ničiji zločin.
Čudno je da niko od onih koji su reagovali na objavljivanje fotografija
nije pomislio da smo možda i mi na ovaj način mogli da pomognemo
nadležnim organima kako bi lakše identifikovali čoveka koji se krije...486”.
U dnevnom listu Kurir je 11. septembra ove godine izašao tekst pod naslovom
“Ustaški jatak” u kome se porodica potpredsednice Vlade Republike Srbije
Ivane Dulić–Marković optužuje da je “više od dve godine sakrivala poznatog
ustaškog zločinca Ivana Jovanovića Crnog”487, a na kraju teksta se dodaje:
“Da Dulićima, ovog puta potpredsednici Vlade Ivani, ipak nisu ‘mrske
ustaše’, svedoči i njen sastanak u Subotici sa Antom Đapićem, liderom
ekstremne proustaške Hrvatske stranke prava. Đapić, komandant HOS,
paravojne formacije poznate po crnim uniformama, ustaškim oznakama i
brojnim zločinima nad Srbima, istakao je da je ‘proveo ugodno vreme’ sa
potpredsednicom Vlade Srbije Ivanom Dulić-Marković, ali i predsednikom
Skupštine Srbije Predragom Markovićem!”488. Ministarstvo kulture Srbije
pozvalo je javnog tužioca da reaguje povodom teksta koji je izašao u Kuriru
i da zatraži zabranu širenja informacija kojima se podstiče nacionalna
mržnja489. Javni tužilac je odbio da pokrene postupak uz obrazloženje
“da se određeni postupak može pokrenuti samo ukoliko dođe do direktne
pretnje, odnosno ako neko nekog ubije na osnovu poziva na linč koji je
objavljen na stranicama novina”490.
484 Mladićev poster u novinama, B92, 25. septembar 2006. godine, pogledati sajt: http://www.b92.net/info/
vesti/index.php?yyyy=2006&mm=09&dd=25&nav_category=11&nav_id=213018&fs=1, posećen 15. novembra 2006. godine
485 Ibid
487 R.K. “Ustaški jatak” , Kurir, 11. septembar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.kurir-info.co.yu/
Arhiva/2006/septembar/11/V-04-11092006.shtml , posećen 15. novembra 2006. godine
488 Ibid
489 Pogledati sajt. http://www.nuns.org.yu/vesti/view.jsp?articleId=6768, posećen 15. novembra 2006. godine
95
Zaključci o primeni Zakona o javnom informisanju
Na osnovu istraživanja primene Zakona o javnom informisanju Inicijativa
je došla do sledećih zaključaka:
• “Govor mržnje” i dalje je prisutan u medijima u Srbiji;
• Državno tužilaštvo ne postupa po zakonu i ne pokreće postupke
protiv učinilaca krivičnog dela raspirivanja rasne, verske i nacionalne
mržnje.
• Novinarska udruženja u Srbiji nisu adekvatno reagovala na “govor
mržnje” u štampanim medijima. Ne postoji nijedan postupak protiv
novinara i urednika koji su odgovorni za “govor mržnje”, već se sve
završilo na verbalnoj osudi;
• Inicijativa mladih za ljudska prava podnela je tužbe zbog “govora
mržnje” na nacionalnoj osnovi protiv odgovornih u listovima Glas
javnosti i Kurir.
• Sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu odbila je tužbu protiv
Kurira pod izgovorom da nije u pitanju govor mržnje.
Preporuke za primenu Zakona o javnom
informisanju
Na osnovu istraživanja primene Zakona o javnom informisanju Inicijativa
je došla do sledećih preporuka:
•
•
•
•
•
96
Vlasti u Srbiji dužne su da učine sve kako bi se zaustavili širenje
“govora mržnje” u štampanim medijima u Srbiji;
Ministarstvo kulture kao nadležno mora više da se angažuje, kako bi
se na vreme sankcionisao “govor mržnje” u medijima;
Državno tužilaštvo je obavezno da po službenoj dužnosti goni
počinioce krivičnog dela raspirivanja verske, rasne i nacionalne
mržnje. Nepostupanje po službenoj dužnosti predstavlja povredu
zakona i mora biti kažnjeno;
Novinarska udruženja u Srbiji trebalo bi hitno da pred svojim
sudovima časti pokrenu postupke za osudu svih novinara koji
koriste “govor mržnje”;
Nevladine organizacije bi trebalo u što većoj meri da koriste
mehanizam koji im dozvoljava Zakon o javnom informisanju i da
podižu tužbe protiv svih koji koriste “govor mržnje”, kako bi se
pravosudni organi uključili u borbu protiv ove pojave i kako bi se
stvorila adekvatna sudska praksa u kažnjavanju govora mržnje;
• Sudovi u Srbiji dužni su da sude po zakonu i međunarodnim
dokumentima. To isključuje da presude zasnivaju na svojim
političkim ili ideološkim stavovima.
Zakon o radiodifuziji
Zakon o radiodifuziji usvojen je u julu 2002. godine491. Zakon reguliše
oblast radiodifuzije, odnosno uslove za emitovanje programa, osnivanje
Republičke Radiodifuzne agencije (RRA), osnivanje javnih radiodifuznih
servisa i druga pitanja od značaja za ovu oblast. Među načelima regulisanja
odnosa u oblasti radiodifuzije, zakon propisuje i zabranu diskriminacije i
puno poštovanje građanskih prava i sloboda492. Po zakonu, Savet RRA
sprovodi konkurs za dodelu frekvencija elektronskim medijima493,
kontroliše rad tih medija494 i nadležan je za kažnjavanje i oduzimanje
dozvola495.
Inicijativa mladih za ljudska prava nadgledala je primenu odredbi Zakona o
radiodifuziji. Aktuelnost zakona je posebno velika u ovom trenutku, kada je
u toku sprovođenje konkursa za dodelu frekvencija za emitovanje programa
i za izbor članova Upravnog odbora Javnog servisa Radio-televizije Srbije
(RTS). Takođe, krajem 2005. godine doneta je prva odluka Saveta RRA
povodom predstavke zbog govora mržnje u elektronskim medijima.
Podela frekvencija za emitovanje programa
Na osnovu člana 49. ovog zakona, Radiodifuzna agencija je u martu 2006.
godine objavila konkurs za dodelu frekvencija za emitovanje televizijskog
i radijskog programa496. Konkurs je objavljen za nacionalne frekvencije, za
područje Vojvodine i Beograda497. Uslovi za prijavu objavljeni su javno i
491 Zakon o radiodifuziji, vidi gore pod 2
492 Ibid, član 3
493 Ibid, član 11
494 Ibid, član 13
495 Ibid, član 17
496 Javni konkurs za izdavanje dozvola za emitovanje televizijskog i radio programa, vidi na sajtu RRA: http://www.rra.org.
yu/srpski/RRA-Oglas.pdf, posećen 23. novembra 2006. godine
497 Ibid
97
istaknuti na web sajtu Agencije498. Na konkurs za raspodelu nacionalnih
frekvencija prijavilo se 16 televizijskih stanica499. Radiodifuzna agencija
saopštila je 3. aprila 2006. godine, u zakonskom roku500, da je posle
razmatranja prihvatila 12 prijava501. Diskvalifikovani su: RTL, zbog spornog
vlasničkog udela (više od 49 odsto stranog kapitala u vlasništvu), RTV
Politika, iz više razloga, IBC, zbog 100 odsto kapitala u državnom vlasništvu
i TV A zbog neuplaćivanja depozita502.
Od odbijenih radio i televizijskih stanica, najveću pažnju privlači medijski
koncern RTL, koji u svom sastavu ima više od 30 televizijskih stanica
širom Evrope503. RTL je odbijen zbog sporne vlasničke strukture - RRA je
procenila da je u ovom preduzeću više od 49 odsto kapitala stranog porekla
i da je to razlog za odbijanje prijave na osnovu člana 41, stav 3 Zakona o
radiodifuziji504. U ovom stavu se kaže da “strano fizičko ili pravno lice može
učestvovati u osnivačkom kapitalu imaoca dozvole za emitovanje programa
najviše do 49% ukupnog kapitala, osim ako međunarodnim ugovorima koje
je ratifikovala Savezna Republika Jugoslavija nije drukčije predviđeno”505.
Ovako formulisana zakonska odredba proizvela je nedoumice u stručnoj
javnosti506 i kod samih članova RRA507. Stoga su oni tražili tumačenje
Ministarstva kulture kao nadležnog za oblast radiodifuzije508. U dopisu
od 23. februara 2006. godine509 ministar kulture Dragan Kojadinović daje
tumačenje po kom je RRA dužna da kao strani kapital tretira i kapital
stranog fizičkog ili pravnog lica u preduzeću, ali i kapital domaćeg pravnog
lica koji je stranog porekla. Ovakvo tumačenje naišlo je na oprečne reakcije
u javnosti. Konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević izjavio je da su
sva preduzeća koja su osnovana u zemlji po zakonu - domaća preduzeća
i da je, prema tome, RTL potpuno zakonito konkurisao za frekvenciju510.
Predstavnici RTL takođe su izrazili čuđenje ovakvom odlukom RRA.
498 Ibid
499 Lista podnosilaca prijava na javni konkurs za izdavanje dozvola za emitovanje televizijskog i radio programa, vidi na sajtu
RRA: http://www.rra.org.yu/srpski/listaprijava.pdf, posećen 23. novembra 2006. godine
500 Zakon o radiodifuziji, član 53, stav 1, tačka 2, vidi gore pod 2
502 Ibid
503 Tamara Skrozza: Kako je Vuk Hamović postao stranac, VREME, 6. april 2006. godine
505 Zakon o radiodifuziji, član 41, stav 3, vidi gore pod 2
506 RTL je eliminisan protivzakonito, BLIC, 7. april 2006. godine
508 Ibid
509 Tumačenje Ministarstva kulture, 23. februar 2006. godine, vidi na sajtu RRA: http://www.rra.org.yu/srpski/
ministar-tumacenje.pdf, posećen 23. novembra 2006. godine
98
Njihov predstavnik izrazio je nadu da će odluka biti poništena i da će RTL
biti vraćen u postupak dodele frekvencija511. Dodatne sumnje izazvala je i
činjenica da je tumačenje dalo Ministarstvo kulture, koje nije nadležno da
procenjuje koje pravno lice je strano, a koje je domaće, kao i okolnost da
je u dopisu ministarstva poslatom 23. februara navedeno da je mišljenje od
njih zatraženo 30. marta 2006. godine512.
Predstavnici RTL pozvani su na razgovor u RRA 7. aprila 2006. godine,
kako bi se ove nedoumice razjasnile513. Savet RRA se u razgovoru donekle
ogradio od svoje odluke, istakavši da nije konačna i da je RTL i dalje u
konkurenciji za dodelu frekvencija514. Predsednik Saveta RRA, Nenad
Cekić, rekao je da će Savet uzeti u obzir primedbu o vlasništvu kapitala
RTL prilikom odlučivanja o dodeli frekvencija515. Ubrzo je usledilo novo
tumačenje Ministarstva kulture, ovaj put uz konsultacije sa Ministarstvom
za ekonomske odnose sa inostranstvom516, gde je zaključeno da u kapitalu
RTL ima 49 odsto kapitala stranog porekla, te da ta televizija ispunjava
zakonske uslove za učešće na konkursu517.
Dozvole za emitovanje televizijskog i radio programa za područje Srbije i
Vojvodine dodeljene su 19. aprila 2006. godine518. Dozvole za televizijske
frekvencije dobili su TV Pink, TV B92, TV Foks, TV Avala i TV Košava/
Hepi za nacionalno pokrivanje, kao i TV Super iz Subotice za područje
Vojvodine519. Dozvole za radijske frekvencije dobili su: Radio B92, Radio S,
Radio Fokus, Radio Roudstar i Radio Index za nacionalno pokrivanje, dok
se za područje Vojvodine nije prijavila nijedna radio stanica, pa će konkurs
biti ponovljen520. Žalbe na ovakvu odluku najavili su TV BK Telekom, TV 5
iz Niša i kompanija RTL521. TV BK je nakon ovakve odluke sprovela oštru
kampanju u kojoj je preko svog informativnog programa napadala odluku
511 RTL ne odustaje od frekvencije, BLIC, 6. april 2006. godine
513 Razgovor RRA-RTL, B92, 7. april 2006. godine, vidi na sajtu B92: http://www.b92.net/info/vesti/index.
514 RTL ostala u trci za televizijske frekvencije, DANAS, 8. april 2006. godine
515 Ibid
516 Mišljenje Ministarstva kulture, 10. april 2006. godine, vidi na sajtu RRA: http://www.rra.org.yu/srpski/
minkult2.pdf, posećen 15. novembra 2006. godine
517 RTL može da učestvuje, B92, 14. april 2006. godine, videti na sajtu B92: http://www.b92.net/info/vesti/index.
518 Odluka o izdavanju dozvola za emitovanje radio i televizijskog programa, videti na sajtu RRA: http://www.rra.org.
yu/srpski/odluka-dozvole.pdf, posećen 16. novembra 2006. godine
519 Ibid
520 Ibid
521 Odlučeno o frekvencijama, B92, 21. april 2006. godine, videti na sajtu B92: http://www.b92.net/info/vesti/index.
99
RRA522.
Dozvole za Beograd dodeljene su 4. jula 2006. godine523. Dozvole su dobile
televizijske stanice: Art, Enter, SOS, Metropolis, Plus i Studio B, kao i 14
radio stanica524.
Gašenje medija
RRA je 25. aprila u večernjim satima donela odluku o privremenoj zabrani
rada TV BK Telekom, posle razgovora iza zatvorenih vrata sa glavnim i
odgovornim urednikom te televizijske stanice Milomirom Marićem525.
Odluka je obrazložena ponovljenim nedozvoljenim ponašanjem TV BK
posle upozorenja iz 2004. godine526. Tada je TV BK opomenuta zbog
pristrasnog izveštavanja u korist predsedničkog kandidata Bogoljuba
Karića527. Odluka RRA sprovedena je u noći između 25. i 26. aprila kada
je izvršitelj iz RRA uz policijsku asistenciju prekinuo emitovanje programa
sa predajnika i pokušao da uđe u samu zgradu528. Akciju su zaustavili
zaposleni u televiziji i građani koji su se u međuvremenu okupili, tako da se
policija povukla posle nekoliko sati529. Sutradan, 26. aprila naloženo je svim
kablovskim distributerima da prestanu da emituju program TV BK, što
su oni i uradili530, isključeni su svi predajnici ove televizije531, a predsednik
Saveta RRA Nenad Cekić je zapretio svima koji budu reemitovali program
TV BK da će biti kažnjeni532. Time je BK televizija faktički ugašena, iako je
odbila da primi rešenje RRA533.
Sva novinarska udruženja i udruženja emitera osudila su ovakav način
zatvaranja televizijske stanice, a posebno upad policije u redakciju u
kasnim noćnim satima534. Vlada Republike Srbije nije se oglasila ni jednim
522 Deo kampanje može se videti i na sajtu BK telekoma: http://www.bktv.com/forum/, posećen 17. novembra
2006. godine
523 Odluka o izdavanju dozvola za region Beograda dostupna je na sajtu: http://www.rra.org.yu/srpski/odlukabg.htm, posećen 17. novembra 2006. godine
524 Ibid
525 Policija na BK, prekinut program, B92, 25. april 2006. godine, videti na sajtu B92: http://www.b92.net/info/
vesti/index.php?nav_category=12&dd=25&mm=4&yyyy=2006, posećen 17. novembra 2006. godine
526 Odluka o privremenom oduzimanju dozvole BK Telekomu, videti na sajtu RRA: http://www.rra.org.yu/srpski/odlukaBK.pdf, posećen 17. novembra 2006. godine
527 Ibid
529 Ibid
530 U većem delu Srbije bez signala BK, B92, 26. april 2006. godine, videti na sajtu B92: http://www.b92.net/info/
vesti/index.php?nav_category=12&dd=26&mm=4&yyyy=2006, posećen 17. novembra 2006. godine
531 Ibid
532 Ibid
533 Ibid
534 TV BK: preispitivanje i peticija, B92, 27. april 2006. godine, videti na sajtu B92: http://www.b92.net/info/vesti/
index.php?yyyy=2006&mm=04&dd=27&nav_category=11&nav_id=196029, posećen 17. novembra 2006. go-
100
saopštenjem ili izjavom za javnost povodom konkursa, raspodele frekvencija
ili “slučaja BK”535. Umesto toga, oglašavali su se pojedini ministri, dajući
podršku radu Saveta RRA536 ili oštro osporavajući odluke tog tela537. BK
televizija je jedina koja je na ovaj način ugašena. RRA je izdao nalog svim
elektronskim medijima koji nisu dobili frekvenciju da prekinu sa emitovanjem
programa. Ipak, doneta je odluka da neće biti gašenja medija do kraja godine.
Ovakvu odluku, mnogi mediji su povezali sa referendumskom kampanjom
u Srbiji. Poslednje upozorenje pred prinudno gašenje upućeno je radio i TV
stanicama 1. novembra 2006. godine.
Nove izmene Zakona o radiodifuziji
Odbor za kulturu i informisanje skupštine Srbije uputio je skupštini na
usvajanje po hitnom postupku Zakon o izmenama i dopunama Zakona o
radiodifuziji538. Ovakav potez je izveden bez znanja resornog ministarstva i
to dok je samo ministarstvo radilo na izmenama istog zakona539. Osnovne
izmene odnose se na davanje ovlašćenja Savetu RRA da prinudno ugasi
elektronski medij koji nije dobio dozvolu za emitovanje540, zatim se produžava
rok emiterima da počnu sa radom sa 60 na 90 dana541 i određuje se da Savet
RRA ima pravo da daje dozvole kablovskim i satelitskim distributerima na
emitovanje programa bez javnog konkursa542. Takođe, jedna od odredbi
precizira da umesto Skupštine Srbije, saglasnost na finansijski plan RRA
daje Vlada543.
Na predlog Zakona reagovala su odmah novinarska udruženja, nevladine
organizacije, ali i predstavnici misije OEBS-a i Saveta Evrope u Beogradu.
U svom saopštenju OEBS je pozvao na održavanje javne rasprave i ukazao
na brojne nedostatke rada Saveta RRA544. Takođe je na zahtev misije OEBSdine
535 Sva saopstenja Vlade Srbije mogu se videti na sajtu Vlade: http://www.srbija.sr.gov.yu/vesti/sekcija.
php?id=250, posećen 17. novembra 2006. godine
536 Ministar Mlađan Dinkić, videti gore pod 534
537 Ministar Dragan Kojadinović, videti gore pod 534
538 Izmene Zakona o radiodifuziji, B92, 17. jul 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yy
yy=2006&mm=07&dd=17&nav_category=12&nav_id=204992&fs=1, posećen 17. novembra 2006. godine
539 Nova šansa za radiodifuziji, B92, 2. avgust 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyy
y=2006&mm=08&dd=02&nav_id=206598&nav_category=12, posećen 17. novembra 2006. godine
540 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, usvojen 29. septembra 2006. godine, Službeni glasnik
RS broj 85/06, članovi 11 i 12
541 Ibid, član 10
542 Ibid, član 7
543 Ibid, član 6
544 Saopštenje misije OEBS-a u Beogradu, 18. jul 2006. godine, sajt: http://www.osce.org/serbia/item_1_19909.
html, posećen 17. novembra 2006. godine
101
a u Beogradu, urađena nezavisna pravna analiza odluka RRA545. Analizu
je uradio Karol Jakubovič, ekspert za medijska regulatorna tela i direktor
sektora za strategiju i analizu Nacionalnog radiodifuznog saveta Poljske546.
U svom nalazu Jakubovič ističe da je proces donošenja odluka bio pun
fundamentalnih slabosti i da postoji ozbiljna zabrinutost da li je javni interes
bio načelo kojim se Savet RRA vodio prilikom dodele frekvencija547.
Savet Evope istakao je da su ugroženi medijski standardi i da je posebno
zabrinjavajuće što nije bilo javne rasprave o zakonu548, dok je Evropska
komisija poslala pismo predsedniku parlamenta u kome ga upozorava
na nedopustivost hitnog postupka bez javne rasprave u ovakvoj materiji,
ali i na opasno proširenje diskrecionih ovlašćenja Saveta RRA izmenama
Zakona549.
Asocijacija nezavisnih elektronskih medija izrazila je ogorčenje zbog
ponovnog menjanja Zakona o radiodifuziji bez javne rasprave, kao i zbog
daljeg jačanja vladine kontrole nad Savetom RRA550. Protiv usvajanja zakona
izjasnilo se i Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje u svom saopštenju
između ostalog ističe da je usvajanjem tog zakona: „bahato ignorisano
mišljenje predsednika republike, domaće stručne javnosti, kao i najviših
predstavnika OEBS-a i Evropske komisije u Srbiji“551.
Kritike izmene zakona odnose se pre svega na činjenicu da je sa jedne strane,
agencija stavljena pod kontrolu Vlade, činjenicom da sada Vlada umesto
Skupštine daje saglasnost na finansijski plan RRA. Ovakvo rešenje direktno
vodi do zavisnosti Saveta RRA od Vlade koja nedavanjem saglasnosti na
finansijski plan može u svakom trenutku da vrši pritisak na agenciju. Sa
druge strane, RRA su data još šira diskreciona ovlašćenja kada je u pitanju
regulisanje rada medija, izdavanje dozvola i gašenje stanica koje rade bez
dozvole.
545 Pravno mišljenje je dostupno na sajtu: http://www.osce.org/documents/srb/2006/05/20006_en.pdf, posećen 17. novembra 2006. godine
546 Ibid
547 Ibid
548 EK zabrinuta zbog radiodifuzije, B92, 28. avgust 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2006&mm=08&dd=28&nav_category=11&nav_id=209654&fs=1#, posećen 17. novembra 2006.
godine
549 Ibid
550 Saopštenje ANEM-a od 29. septembra 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.anem.org.yu/anemnews/list.jsp?category=stat&language=sr&datey=2006&datem=09&dated=29&id=7400#id7400, posećen 17.
551 Šta će biti s radiodifuzijom, B92, 30. septembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.
godine
102
Na ovako brojne kritike Savet RRA reagovao je protivoptužbama, kako
protiv domaćih kritičara552, tako i protiv međunarodnih organizacija553. U
odgovoru na kritiku nemačkog ambasadora u Beogradu, Andreasa Cobela,
Savet RRA navodi i sledeće:
„Sigurni smo da takva televizija u Nemačkoj ne bi dobila dozvolu za
emitovanje programa, ali se gospodin Cobel izgleda rukovodi pravilom da
ono što se kod kuće ne radi, u tuđoj je dozvoljeno“554.
Osim toga Savet RRA i u ovom saopštenju ponovo iznosi tvrdnju da je u
RTL-u strani kapital prisutan u većem obimu nego što to zakon dozvoljava.
Iz ovog saopštenja jasno se vidi da je Savet RRA u potpunosti ignorisao
obavezujuće tumačenje ministarstva kulture uz konsultacije sa Ministarstvom
za ekonomske odnose sa inostranstvom u kom stoji da je većinski kapital
u RTL-u domaći555. Nije jasno kako je onda uopšte prihvaćeno da RTL
učestvuje u konkursu kao ravnopravan kandidat.
I nekoliko elektronskih medija koji su dobili frekvencije oštro je optužilo
misiju OEBS-a u Beogradu da radi u korist nemačkog RTL-a i da se
zalaže za ponavljanje konkursa upravo jer RTL nije dobio frekvenciju556.
Svoje saopštenje poslali su iz prostorija Radio Indeksa, stanice u kojoj su
svojevremeno radili članovi Saveta RRA Nenad Cekić i Aleksandar Vasić, a
koja je dobila nacionalnu frekvenciju557.
Predsednik Srbije Boris Tadić odbio je da potpiše Zakon o izmenama i
dopunama Zakona o radiodifuziji558 nakon njegovog usvajanja u Skupštini
19. jula 2006. godine559. U svom pismu Tadić oštro kritikuje rešenja iz
Zakona kojima se, po njegovim rečima, ograničava sloboda medija i uvodi
kontrola izvršne vlasti nad radom RRA560. Između ostalog Tadić u pismu
poručuje:
„Nikada, osim u vreme zloglasnog miloševićevsko-radikalsko-julovskog Zakona o
552 Savet RRA: NUNS preti, B92, 31. jul 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=20
06&mm=07&dd=31&nav_category=12&nav_id=206407&fs=1#, posećen 17. novembra 2006. godine
553 OEBS u vezi sa RTL-om, B92, 29. jul 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=20
06&mm=07&dd=29&nav_category=12&nav_id=206209&fs=1#, posećen 17. novembra 2006. godine
554 RRA traži zaštitu od izjave Cobela, B92, 20. jul 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.
godine
556 OEBS u vezi sa RTL-om, vidi gore pod 553
557 Ibid
558 Nova šansa za radiodifuziji, vidi gore pod 539
559 Promenjen Zakon o radiodifuziji, B92, 19. jul 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.
godine
560 Zašto nisam potpisao Zakon o radiodifuziji, Blic, 28. jul 2006. godine, dostupno na sajtu: http://www.
b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2006&mm=07&dd=28&nav_id=206062&fs=1, posećen 17. novembra 2006. godine
103
informisanju, mediji nisu bili na takav način gašeni. Kao predsednik Srbije, ne mogu da
dozvolim da se naša zemlja vrati u to vreme i da se pogaze tekovine demokratije za koju
smo se izborili 5. oktobra 2000. godine.
Jasno je da će naknadu štete zbog nezakonitih odluka Saveta morati da plaća država,
odnosno svi građani. Ovakvom odlukom štitim same građane, ali i državu čiji sam
predsednik, od nemerljive štete koja bi nastala gušenjem slobode medija, pluralizma
mišljenja, demokratije.
Donošenje ovog zakona uprkos suštinskim primedbama Organizacije za evropsku
bezbednost i saradnju OEBS, Ministarstva kulture Republike Srbije, strukovnih
udruženja, narušilo bi ozbiljno kredibilitet naše zemlje561“.
Uprkos svemu, Skupština Srbije je ponovo usvojila isti Zakon, tako da je
Tadić bio prinuđen da ga potpiše u septembru 2006. godine. Sadašnji saziv
Skupštine Srbije je čak tri puta menjao Zakon o radiodifuziji. Svaka promena
bila je praćena protestima i oštrim zamerkama novinarskih i medijskih
udruženja, nevladinih organizacija i predstavnika međunarodne zajednice.
Govor mržnje u elektronskim medijima
Jedno od načela koje je zakonski zaštićeno u oblasti radiodifuzije je zabrana
govora mržnje u elektronskim medijima562. RRA je dužna da se stara da
programi ne sadrže informacije kojima se podstiču diskriminacija, mržnja
ili nasilje prema pojedincima ili grupama zbog pola, verskog, rasnog,
nacionalnog, političkog ili seksualnog opredeljenja563. Mere zbog ovakvog
ponašanja dužna je da izriče RRA, a na raspolaganju su joj izricanje opomene,
upozorenja, privremeno ili trajno oduzimanje dozvole564. Od oduzimanja
dozvole izuzeti su javni servisi Srbije i Vojvodine565. RRA, takođe, može
da pokrene postupak pred nadležnim sudom ako u ponašanju emitera
ima obeležja krivičnog dela566. S obzirom da je raspirivanje rasne, verske
i nacionalne mržnje sankcionisano Krivičnim zakonikom Srbije567, ova
odredba može biti primenjena u praksi kao moćno sredstvo borbe protiv
govora mržnje.
Prvi postupak koji je RRA vodila protiv nekog emitera zbog govora mržne
561 Ibid
562 Zakon o radiodifuziji, član 21, vidi gore pod 2
567 Krivični zakonik Republike Srbije, službeni list RS broj 85/05, član 317
104
bio je na osnovu predstavke koju su podneli organizacija za lezbijska ljudska
prava Labris i Gayten-LGBT - Centar za promociju prava seksualnih manjina
iz Beograda568. Oni su 16. novembra 2005. godine podneli predstavku
RRA zbog govora mržnje u emisiji “Piramida”, emitovanoj na TV Pink
16. oktobra 2005. godine569. U emisiji je advokat Toma Fila ocenio da bi sa
istopolno orijentisanim osobama trebalo postupiti kao knez Miloš, tj. on bi:
“stavio ih u bure puno nečega… i rekao da je to za njih…”570. Voditeljka
emisije Branka Nevistić nakon toga je Fili uputila pitanje: “Gospodine Fila,
kada ste pomislili – E, ovi pederi su stvarno preterali?”571. Savet RRA uputio
je zvaničan odgovor podnosiocima u kome ih je obavestio da je utvrdio
postojanje govora mržnje u postupcima Tome File i Branke Nevistić572.
Ova odluka predstavlja prvi utvrđeni govor mržnje u zakonitom postupku
jednog državnog organa kada su u pitanju elektronski mediji. Osim reči
File i činjenice da se voditeljka od takvih reči nije ogradila, za govor mržnje
RRA je proglasila i upotrebu reči “peder” za istopolno orijentisane osobe573.
Ovakva odluka predstavlja presedan i može poslužiti kao osnova za sva
buduća postupanja RRA, ali i kao uspostavljanje jasnih kriterijuma za
buduća ponašanja svih emitera u oblasti zabrane govora mržnje. RRA, i
pored utvrđenog govora mržnje, nije primenila sankciju prema TV PINK,
jer po zakonu oni nisu emiteri, nije im izdata dozvola od strane RRA574.
Organizacija za lezbijska ljudska prava Labris podnela je još jednu predstavku
protiv istog emitera 1. marta 2006. godine575. Iako je već prethodno utvrđen
govor mržnje prema istopolno orijentisanim osobama, u istoj emisiji
emitovanoj 26. februara 2006. godine, ponovo je podsticana diskriminacija
prema istopolno orijentisanim osobama576. Gost ove emisije Uroš Šuvaković
izjavio je da je homoseksualnost “društvena patologija” i “nešto što je
suštinski dekadentno”577. RRA još nije odlučivala po predstavci Labrisa.
Ponovljeno diskriminišuće ponašanje TV Pink, u istoj emisiji, pokazuje da
568 Predstavka RRA povodom govora mržnje, 16. novembar 2005. godine, videti na sajtu nevladine organizacije
Labris: http://www.labris.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=465&Itemid=43, posećen
569 Ibid
570 Ibid
571 Ibid
572 Odgovor RRA na predstavku povodom govora mržnje, saopstenje nevladine organizacije Labris, 18. januar
2006. godine
573 Ibid
574 Ibid; Treba primetiti da je Savet RRA kaznio BK televiziju iako ni njima takođe nije izdao dozvolu kao ni
TV Pink
575 Predstavka RRA zbog govora mržnje, 1. mart 2006. godine, videti na sajtu nevladine organizacije Labris:
http://www.labris.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=603&Itemid=43, posećen 23. novembra 2006. godine
576 Ibid
577 Ibid
105
mediji nisu još uvek spremni da prihvate autoritet RRA i poštuju odluke koje
ona donosi. Da TV Pink ne poštuje ovu instituciju i Zakon o radiodifuziji
utvrđeno je i odlukom RRA povodom prve predstavke organizacija za
ljudska prava578. U toj odluci stoji da je TV Pink prekšio član 14. Zakona o
radiodifuziji “jer se nije u ostavljenom roku izjasnio o predstavci.579”
Zaključci o primeni Zakona o radiodifuziji
Na osnovu istraživanja primene Zakona o radiodifuziji Inicijativa je došla
do sledećih zaključaka:
• Savet RRA raspisao je u zakonskom roku konkurs za dodelu radio
i televizijskih frekvencija za područje Srbije, Vojvodine i Beograda.
Konkurs za regionalne mreže raspisan je tek u novembru 2006.
godine, što je pravdano tehničkim problemima.
• Eliminisanje RTL zbog navodnog neispunjavanja zakonskih uslova
izazvalo je oprečne reakcije stručne javnosti i ovakva odluka je
vrlo brzo promenjena, tako da je RTL ostao u konkurenciji za TV
frekvenciju, ali je na kraju ipak nije dobio.
• Savet RRA dodelio je dozvole za emitovanje programa za područje
Srbije, Vojvodine i Beograda. Raspodela frekvencija izazvala je
žučne komentare i osporavanja.
• Posle kampanje protiv odluke o raspodeli frekvencija na TV BK,
Savet RRA je doneo odluku o privremenoj zabrani emitovanja
programa te televizije. Ova odluka sprovedena je noću, uz asistenciju
policije, što je izazvalo brojne proteste i komentare.
• Skupština Srbije donela je nove izmene Zakona o radiodifuziji po
hitnom postupku i bez javne rasprave. Domaći i međunarodni
stručnjaci za medijsko pravo slažu se da je izmenama Zakona učinjen
korak nazad u regulisanju medijske sfere. Glavne primedbe odnose
se na veću kontrolu Vlade nad RRA i na proširivanje diskrecionih
ovlašćenja RRA kada je u pitanju gašenje medija.
• Predsednik Srbije je odbio da potpiše izmene Zakona, tako da je
Skupština bila prinuđena da ga ponovo usvaja. Usvojen je konačno
u septembru 2006. godine i pored brojnih primedbi OEBS-a,
579 Ibid
106
Saveta Evrope, Evropske komisije, NUNS-a, ANEM-a i uglednih
stručnjaka za medijsko pravo i medije.
• Savet RRA utvrdio je da je bilo govora mržnje u emisiji “Piramida”
emitovanoj na TV Pink. To je prvi slučaj da je ovaj državni organ
utvrdio postojanje govora mržnje na elektronskim medijima.
• Savet RRA odbio je da kazni TV Pink, jer oni zvanično nisu emiteri,
pošto im Savet nije dao dozvolu za emitovanje programa. Kada
je odlučivano o kažnjavanju Televizije BK, Savet je ipak stao na
stanovište da ima pravo da kazni ovu televiziju, iako joj nije dao
dozvolu.
• I pored utvrđenog govora mržnje, u emisiji “Piramida” na TV
Pink je nastavljena praksa diskriminacije građana zbog seksualne
orijentacije. Protiv TV Pink je zbog toga podneta nova tužba Savetu
RRA.
Preporuke za primenu Zakona o radiodifuziji
Na osnovu istraživanja primene Zakona o radiodifuziji Inicijativa je došla
do sledećih preporuka:
• Podela frekvencija, posebno nacionalnih, mora biti obavljena pod
potpuno jasnim i transparentnim uslovima. Nedopustivo je da se
zakonske odredbe tumače usred konkursa i time menjaju pravila po
kojima medijske kuće mogu da konkurišu za frekvencije.
• Mora se otkloniti svaka sumnja u nepristrasnost i objektivnost Saveta
RRA kada je u pitanju podela frekvencija. Podela za područje Srbije
i Vojvodine obavljena je u velikoj brzini i bez jasnih obrazloženja,
što je ostavilo utisak nepravednosti i pristrasnosti Saveta RRA.
• Savet RRA morao bi da vodi računa o sprovođenju svojih odluka.
Upad policije usred noći u televizijsku stanicu ne sme da bude način
na koji se odluke ovog tela sprovode.
• Najnovije izmene Zakona izvedene su brzopleto i bez javne
rasprave. Uprkos kritikama vrlo relevantnih organizacija i uglednih
pojedinaca, Skupština Srbije je ipak usvojila Zakon.
• Bahato ponašanje koje su praktikovali članovi Saveta RRA optužujući
domaće i međunarodne organizacije i eksperte mora jasno da se
osudi i sankcioniše. Ponašanje čelnika ove institucije predstavlja
dovoljan razlog da se pokrene rasprava o njihovom radu u skupštini
107
Srbije.
• Neophodno je da Savet RRA što pre počne da obavlja svoju funkciju
u oblasti sprečavanja i kažnjavanja govora mržnje u elektronskim
medijima.
• Dvostruki standardi koje je Savet RRA primenio odlučujući o
pritužbama protiv TV Pink i BK televizije predstavljaju grubo
izigravanje zakona, koje baca ozbiljnu sumnju na objektivnost
članova Saveta RRA.
• Ponašanje TV Pink, koja je i pored utvrđenog govora mržnje,
nastavila sa istom praksom, mora biti uzeto u obzir prilikom
budućeg rešavanja eventualnih tužbi protiv ove televizije.
Zakon o procesuiranju ratnih zločina
Zakon o procesuiranju ratnih zločina580 usvojen je u Narodnoj skupštini
Republike Srbije 10. jula 2005. godine. Prva verzija zakona doneta je 1.
jula 2003. godine581, a izmene i dopune te verzije stupaju na snagu 29.
decembra 2004. godine582. Danas važeći sadržaj ovaj zakon dobija 18. jula
2005. godine583. Ovim zakonom uređuje se obrazovanje, organizacija,
nadležnost i ovlašćenja državnih organa i njhovih organizacionih jedinica u
cilju otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca ratnih zločinaca584.
Ovaj zakon se primenjuje za krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog
prava585 koja su navedena u glavi XVI Osnovnog krivičnog zakonika586.
To su: genocid587, zločin protiv čovečnosti588, ratni zločin protiv civilnog
stanovništva589, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika590, ratni zločin protiv
ratnih zarobljenika591, organizovanje i podsticanje na izvršenje genocida i
580 Zakon o procesuiranju ratnih zločina, vidi gore pod 4
581 Zakon o suđenjima za ratne zločine, usvojen 1. jula 2003. godine, stupio na snagu 09. jula 2003. godine,
Službeni glasnik Republike Srbije 67/2003
582 Izmene i dopune zakona o suđenjima za ratne zločine, usvojen 21. decembra 2004. godine, stupio na snagu
29. decembra 2004. godine, Službeni glasnik Republike Srbije 67/03 i 135/2004
583 Izmene i dopune zakona o suđenjima za ratne zločine, usvojen 10. jula 2005. godine, stupio na snagu 18. jula
2005. godine, Službeni glasnik Republike Srbije 61/2005
584 Zakon o procesuiranju ratnih zločina, član 1, vidi gore pod 4
586 Osnovni krivični zakon, donet je 1976. godine, Službeni list SFRJ broj 44/1976, 36/1977, 34/1984, 37/1984,
74/1987, 57/1989, 03/1990, 38/1990, 45/1990 i 54/1990, Službeni list SRJ broj 35/1992, 16/1993, 37/1993,
24/1994 i 61/2001 i Službeni glasnik Republike Srbije broj 39/2003
587 Ibid, član 370
588 Ibid, član 371
589 Ibid, član 372
590 Ibid, član 373
591 Ibid, član 374
108
ratnih zločina592, upotreba nedozvoljenih sredstava borbe593, nedozvoljena
proizvodnja oružja čija je upotreba zabranjena594, protivpravno ubijanje i
ranjavanje neprijatelja595, protivpravno oduzimanje stvari od ubijenih596,
povreda parlamentara597, surovo postupanje s ranjenicima, bolesnicima
i ratnim zarobljenicima598, neopravdano odlaganje repatrijacije ratnih
zarobljenika599, uništavanje kulturnih dobara600, nesprečavanje vršenja
krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim
pravom601, agresivni rat602, zloupotreba međunarodnih znakova603, rasna i
druga diskriminacija604, trgovina ljudima605, trgovina decom radi usvojenja606,
zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu607, međunarodni
terorizam608, uzimanje talaca609 i finansiranje terorizma610. Već u ovom delu
vidljiva je potreba za izmenom zakona jer je od 1. januara 2006. godine
stupio na snagu novi Krivični zakonik611, čime je gore pomenuti Osnovni
krivični zakonik prestao da postoji. Krivična dela koja se procesuiraju
Zakonom o procesuiranju ratnih zločina nisu više u glavi XVI Osnovnog
krivičnog zakonika, već u glavi XXXIV Krivičnog zakonika. Izmenjen je
i naziv tog odeljka, tako da se sada zove “Krivična dela protiv čovečnosti
i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom”, za razliku od ranijeg
naziva “Krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava”.
Ovaj Zakon, pored toga, pokriva i sankcionisanje teških kršenja
međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše Jugoslavije
od 1. januara 1991. godine, koja su predviđena Statutom Međunarodnog
krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji612 (u daljem tekstu Statut
haškog Tribunala613). Ovo je, praktično, prepisana odredba Statuta haškog
592 Ibid, član 375
593 Ibid, član 376
594 Ibid, član 377
595 Ibid, član 378
596 Ibid, član 379
597 Ibid, član 380
598 Ibid, član 381
599 Ibid, član 382
600 Ibid, član 383
601 Ibid, član 384
602 Ibid, član 386
603 Ibid, član 385
604 Ibid, član 387
605 Ibid, član 388
606 Ibid, član 389
607 Ibid, član 390
608 Ibid, član 391
609 Ibid, član 392
610 Ibid, član 393
611 Krivični zakonik, usvojen 06. oktobra 2005. godine, stupio na snagu 01. januara 2006. godine, Službeni
glasnik Republike Srbije 85/2005, 88/2005 – ispr, i 107/2005 – ispr
612 Zakon o procesuiranju ratnih zločina, član 2, stav 1, tačka 2, vidi gore pod 4
613 Statut haškog tribunala je usvojen 25. maja 1993. godine, a izmenjen i dopunjen 13. maja 1998. godine, može
109
Tribunala u kojoj se određuje nadležnost ovog međunarodnog suda614.
Državni organi Republike Srbije, koji se ustanovljavaju ovim zakonom,
procesuiraće navedena krivična dela ukoliko su počinjena na teritoriji bivše
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, bez obzira na državljanstvo
učinioca ili žrtve615. Osnivaju se: Tužilaštvo za ratne zločine (u daljem tekstu
Tužilaštvo)616, Služba za otkrivanje ratnih zločina (u daljem tekstu Služba)617,
Veće za ratne zločine618 i Posebna pritvorska jedinica619. Skupština bira
tužioca za ratne zločine (u daljem tekstu Tužilac), a on postavlja i razrešava
svoje zamenike620. Svi državni organi i organizacije su dužni da na zahtev
Tužioca sarađuju sa njim u postupku otkrivanja učinilaca ratnih zločina621.
Služba se formira u okviru Ministarstva za unutrašnje poslove, a njenog
starešinu postavlja i razrešava ministar, uz prethodno pribavljeno mišljenje
Tužioca622. Sudije Veća za ratne zločine imaju mandat od četiri godine623.
Potrebno je naglasiti i da zakon predviđa osnivanje Posebnog odeljenja za
obavljanje administrativno – tehničkih poslova, poslova vezanih za zaštitu
svedoka i oštećenih i obezbeđenje uslova za primenu procesnih odredaba
ovog zakona (u daljem tekstu Posebno odeljenje)624.
U slučajevima kada prisustvo svedoka ili oštećenog u sudnici nije moguće,
oni će svoje izjave dati putem video-konferencijske veze, a njihovo saslušanje
može se obaviti i putem međunarodne krivično-pravne pomoći625. Tužilac
može preduzeti krivično gonjenje na osnovu činjenica na kojima se zasnivala
optužba pred haškim Tribunalom626, ali i na osnovu podataka i dokaza koje je
prikupio Tužilac haškog Tribunala627. U slučajevima kada Tribunal prepusti
predmet nacionalnom pravosuđu, primenjivaće se domaće pravo628. Ukoliko
neko lice, koje inače boravi u inostranstvu, dođe u Republiku Srbiju kako
bi dalo iskaz kao oštećeni, svedok ili veštak pred Većem za ratne zločine,
se preuzeti na sajtu www.lawinitiative.com, posećen 23. novembra 2006. godine
614 Ibid, član 1
620 Ibid, član 5
621 Ibid, član 7
622 Ibid, član 8
625 Ibid, član 14
626 Ibid, član 14a, stav 1
110
ne može biti uhapšeno niti procesuirano za ranije učinjeno krivično delo629.
Predstavnici haškog Tribunala mogu prisustvovati svim fazama krivičnog
postupka pred domaćim sudovima, a imaju pravo i da budu obavešteni
o njegovom toku630. O toku glavnog pretresa vodi se audio zapis koji se
transkribuje u roku od 72 časa od njegovog završetka631.
Predmeti pred Većem za ratne zločine
Predsednik Veća za ratne zločine je Siniša Važić koji je istovremeno i
predsednik Okružnog suda u Beogradu, a njegov zamenik je Biljana
Sinanović632. Pored njih, Veće za ratne zločine čine i sudije: Gordana
Božilović–Petrović, Olivera Anđelković, Vinka Beraha-Nikićević, Tatjana
Vuković, Vesko Krstajić i istražne sudije Milan Dilparić i Miroslav
Alimpić633.
Trenutno su pred Većem za ratne zločine u toku suđenja u četiri predmeta:
“Škorpioni”, “Zvornik”, “Braća Bitići” i “Suva Reka”. Tužilaštvo je 10.
jula 2005. godine podiglo optužnicu634 protiv petorice pripadnika bivše
jedinice “Škorpioni” za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Optuženi
su: Slobodan Medić635, Pera Petrašević636, Aleksandar Medić637, Aleksandar
Vukov638 i Branislav Medić639. U predmetu “Zvornik” optužnica640 je
podignuta 12. avgusta 2005. godine i njome se za izvršenje krivičnog dela
ratni zločin protiv civilnog stanovništva641 optužuju: Grujić Branko642,
Popović Branko643, Slavković Dragan644, Korać Ivan645, Filipović Siniša646
i Dragićević Dragutin647. Za izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv
631 Ibid, član 16
632 Predsednik Okružnog suda u Beogradu je utvrdio Raspored sudija Okružnog suda u Beogradu za 2006.
godinu čime je Biljana Sinanović zamenila Tatjanu Vuković na funkciji zamenika predsednika veća
633 Vidi Informator o radu Okružnog suda u Beogradu, strana 25, može se preuzeti na sajtu http://okruznisudbg.org.
yu/content/2006/informator/informator2005, posećen 23. novembra 2006. godine
634 Optužnica Ktrz broj 3/05
635 Tadašnji komandant jedinice „Škorpioni“, nadimak mu je „Boca“
636 Član obezbeđenja Slobodana Medića i pripadnik jedinice “Škorpioni”
637 Član obezbeđenja Slobodana Medića i pripadnik jedinice „Škorpioni“, nadimak mu je „Aca“
638 Zamenik komandanta jedinice „Škorpioni“ i istovremeno komandant izviđačkog voda, nadimak mu je
„Vuk“
639 U jedinici „Škorpioni“ bio je vozač, nadimak mu je „Zekan“
641 Krivični zakon SFRJ, član 142, stav 1
642 U to vreme bio je u svojstvima predsednika: Kriznog štaba, Opštine, Privremene Vlade i Ratnog štaba u
Zvorniku , nadimak mu je “Brana”
643 Alias „Pavlović Marko“, komandant Štaba Teritorijalne odbrane i član Ratnog štaba u Zvorniku
644 Pripadnik jedinice “Igor Marković“ – „Žute ose“, nadimak mu je „Major Toro“
645 Pripadnik jedinice “Igor Marković“ – „Žute ose“, nadimak mu je „Zoks“
646 Pripadnik jedinice “Igor Marković“ – „Žute ose“, nadimak mu je „Lopov“
647 Pripadnik jedinice “Igor Marković“ – „Žute ose“, nadimak mu je „Bosanac“
111
civilnog stanovništva, u saizvršilaštvu, u predmetu “Suva Reka” optuženi su:
Mitrović Radoslav648, Repanović Radojko649, Jovanović Nenad650, Čukarić
Slađan651, Nišavić Milorad652, Petković Miroslav653, Petković Zoran654 i Papić
Ramiz655. U predmetu “Braća Bitići” za izvršenje ratnog zločina protiv
ratnih zarobljenika optuženi su Popović Sreten656 i Stojanović Miloš657
Za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva658 Tužilaštvo
je 7. jula 2005. godine podiglo optužnicu659 protiv Antona Lekaja (Anton
Lekai)660. Protiv Saše Radaka661 Tužilaštvo je 13. aprila 2005. godine podiglo
optužnicu662 kojom ga tereti da je izvršio krivično delo ratnog zločina protiv
ratnih zarobljenika663.
Prvi postupak koji je pokrenut pred Većem za ratne zločine bio je predmet
“Ovčara”. Optužnicom664 je 17 osoba optuženo za izvršenje krivičnog
dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika665 na poljoprivrednom dobru
“Ovčara” kod Vukovara. Procesuiranje ovog predmeta bilo je od krucijalnog
značaja za uspostavljanje vladavine prava i nastavak procesa suočavanja
sa prošlošću. To je, takođe, bila prilika da Veće za ratne zločine pokaže
domaćoj i međunarodnoj javnosti da može na adekvatan način da sprovede
postupak u ovako teškom predmetu, pored velikog pritiska dela javnosti
Srbije. Nakon teškog i napornog procesa, 12. decembra 2005. godine,
Sudsko veće je donelo presudu kojom je 14 optuženih osuđeno na kazne
zatvora u rasponu od pet do 20 godina666. Dvojica optuženih, Ljuboja
Mare i Katić Slobodan, oslobođeni su optužbi i pušteni na slobodu667. To
648 Zvani “Rade“, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije
649 Pomoćnik komandira u stanici policije OUP Kruševac
650 Zvani “Neša“ kriminalistički policajac u OUP Lazarevac
651 Zvani “Božo“, policajac u OUP Leskovac
652 Zvani „Miško“, po zanimanju trgovac
653 Zvani “Miki“, po zanimanju radnik
654 Po zanimanju saobraćajni tehničar
655 Pripadnik policije u OUP Sjenica
656 Zvani “Pop”, u činu potpukovnika Žandarmerije
657 Zvani “Šešelj”, u činu starijeg vodnika Žandarmerije
658 Osnovni krivični zakon, član 142, stav 1, vidi gore pod 586
660 Pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova, Vojne policije grupa „Cipat“, nadimak mu je „Pinđo“ ili „Balt“
661 Pripadnik jedinice „Leva supoderica“, nadimak mu je „Cetinje“
663 Krivični zakon SFRJ, član 144
664 Optužnica K.V. broj 1/03
666 Na pet godina zatvora je osuđen Mugoša Goran, na devet godina Kalaba Nada, na 12 godina Predrag
Madžarac, na 15 godina Jovica Perić, Milan Vojinović i Zlatar Vujo i na 20 godina Miroljub Vujović, Stanko
Vujanović, Ivan Atanasijević, Milan Lančužanin, Predrag Milojević, Đorđe Šošić, Miroslav Đanković i Predrag
Dragović
667 Izveštaj Inicijative sa glavnog pretresa u slučaju “Ovčara” od 12. decembra 2006. godine, dokumentacija
Inicijative
112
je bila prva presuda koju je donelo Veće za ratne zločine. Sredinom 2006.
godine. Tužilaštvo za ratne zločinje je uložilo žalbu na presudu u odnosu
na oslobađajaući deo presude za Ljuboju Marka i Katić Slobodana zbog
pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba krivičnog
postupka i zbog povrede krivičnog zakona668, u odnosu na Lančužanin
Milana zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i bitne povrede
odredaba krivičnog postupka669 i u odnosu na Zlatar Vuju, Perić Jovicu,
Vojnović Milana, Madžarac Predraga, Mugošu Gorana i Kalaba Nadu zbog
odluke o kazni670.
Druga presuda Veća za ratne zločine doneta je 30. januara 2006. godine u
predmetu “Bulić”. Okrivljeni Milan Bulić osuđen je na osam godina zatvora
zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika671.
Krivični postupak prema Milanu Buliću je 28. januara 2005. godine razdvojen
od osnovnog predmeta “Ovčara” zbog njegovog lošeg zdravstvenog
stanja672.
Nakon toga doneta je i presuda u predmetu “Saša Radak” koji je osuđen
na 20 godina zatvora zbog učestvovanja u likvidaciji ratnih zarobljenika
koji su sa poljoprivrednog dobra “Ovčara” odvedeni i likvidirani na lokaciji
“Grabovo” 21. novembra 1992. godine. U presudi je navedeno i da je Saša
Radak, čiji je nadimak “Čistač”, predvodio tzv “Vod smrti Teritorijalne
odbrane”, da je učestvovao u špaliru koji je tukao zarobljenike i da je sa
maltretiranjem zarobljenika nastavio i u hangaru na Ovčari673. Prilikom
izricanja presude Saša Radak je udaljen iz sudnice jer je psovao i nazvao
sudiju “klošarem”674.
Poslednja u nizu presuda Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu
doneta je 18. septembra kada je Anton Lekaj osuđen na 13 godina zatvora
zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva675.
Optužnicom je Lekaju stavljeno na teret da je izvršio ili učestvovao u
668 Žalba se može pogledati na sajtu: http://www.tuzilastvorz.org.yu/html_lat/zalbe_zavrsne_reci/za_29_09_
2006.htm, posećen 23. novembra 2006. godine
669 Ibid
670 Ibid
671 KZ SRJ, član 144
672 Druga presuda Veća za ratne zločine, pogledati na sajtu: http://okruznisudbg.org.yu/content/2006/
Druga%20presuda/view?searchterm=bulić%20OR%20булић, posećen 23. novembra 2006. godine
673 Radaku 20 godina zbog Ovčare, B92, 6. septembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2006&mm=09&dd=06&nav_id=210842, posećen 23. novembra 2006. godine
674 Ibid
675 Izveštaj Inicijative sa izricanja presude Antonu Lekaju od 18. septembra 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
113
izvršenju četiri ubistva, a dokazano je da je Lekaj sa sigurnošću učestvovao
u ubistvu Ređ Šalje (Shala), ali ne i u izvršenju ubistva Bedri Šalje (Shala),
Ljušaj Zvezdana i Gagović Radeta676. Utvrđeno je da je Anton Lekaj zajedno
sa Škupi Arbenom ubio Ređ Šalju, ali nije utvrđeno ko je od njih dvojice
to konkretno učinio i da li su to učinili obojica677. U svakom slučaju sud je
našao da ukoliko i nije pucao, Anton Lekaj je odgovoran kao saizvršilac678.
Dokazano je da Anton Lekaj u sobi hotela „Paštrik“ silovao maloletnu Tafaj
Sofiju, ali ne i da ju je drugi put silovao na stolu u podrumu hotela679. Takođe
sud je utvrdio da Anton Lekaj nije izvršio protivprirodni blud nad Šaljom
Bedriju za šta ga je optužnica teretila680. Dakle, Anton Lekaj je odgovoran
za ubistva, mučenja, nečovečna postupanja, povrede telesnog integriteta i
silovanja civila na teritoriji opštine Đakovica u junu 1999. godine681. Na
kraju, predsednica veća Olivera Anđelković istakla je i da je sud naišao na
veliku opstrukciju pravosuđa UNMIK-a koji je po zamolnici Okružnog
suda u Beogradu odlučio da mogu da se saslušaju samo svedoci odbrane,
a ne i svedoci tužilaštva koji žive na Kosovu682. Uzimajući u obzir sve
olakšavajuće i otežavajuće okolnosti slučaja, zahteve tužilaštva i odbrane i
Krivični zakon SRJ kojim je kao maksimalna kazna zaprećena kazna zatvora
u trajanju od 20 godina, sud je Antonu Lekaju izrekao kaznu od 13 godina
zatvora683. Olivera Anđelković je zatvorila pretres rečima: „Gospodine
Lekaj, nismo vas osudili zato što ste bili pripadnik OVK, niti zbog činjenice
da ste Albanac. Osudili smo vas za zločine koje ste počinili nad civilima, a
civili su svetinje“684.
Pre formiranja Veća za ratne zločine, pred Okružnim sudom u Beogradu i
Prokuplju pokrenuta su i okončana dva procesa za ratne zločine, “Sjeverin”685
i “Saša Cvjetan686”.
Interesantna je činjenica da je Veće za ratne zločine nadležno za
procesuiranje 23 krivična dela koja su navedena u glavi XVI Osnovnog
krivičnog zakonika i određenog broja krivičnih dela koja su predviđena
Statutom haškog Tribunala, a da su do sada vođeni procesi zbog izvršenja
676 Ibid
677 Ibid
678 Ibid
679 Ibid
680 Ibid
681 Ibid
682 Ibid
683 Ibid
684 Ibid
685 K. br. 668/2002
686 K. br. 1823/04
114
samo dva: ratni zločin protiv ratnih zarobljenika687 i ratni zločin protiv
civilnog stanovništva688.
Tužilaštvo za ratne zločine
Tužilaštvo za ratne zločine osnovano je 1. jula 2003. godine, a Skupština
Srbije je 23. jula 2003. godine izabrala Vladimira Vukčevića za tužioca za
ratne zločine689 (u daljem tekstu Tužilac). Zamenici tužioca su Dragoljub
Stanković, Veselin Mrdak, Milan Petrović, Bogdan Stanković i Dušan
Knežević690.
Pored procesuiranih, u fazi istrage ili pretkrivičnog postupka su i predmeti:
“Zvornik 2”691, “Osijek”692 “Povlen”, “Pusto selo”693, “Ćuška”, “Zahač”,
“Orahovac”, “Meja”694, “Meja Orize”695, “Korenica”696, “Bistrazin”697,
“Izbice (Srbica)”698, “Gnjilane”699 i drugi700.
Tužilaštvo je 1. marta 2006. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage
protiv dva lica zbog osnovane sumnje da su počinila krivično delo ratni
zločin protiv ratnih zarobljenika701.702 Žrtve ovog zločina su Agron Bitići,
Iljilj Bitići i Mehmed Bitići – američki državljani koji su ubijeni 1999.
godine, a njihova tela pronađena su 2001. godine u Petrovom Selu kod
Kladova703. Miroslav Srzentić, okružni tužilac u Negotinu, dobio je nakon
podnošenja zahteva za pokretanje istrage anonimne pretnje telefonom da
“pazi za svoje dobro jer štiti ubice”704. Srzentić je slične pretnje dobijao
i 2001. godine. Fatos Bitići, brat ubijene braće, izjavio je: “Naredbu za
687 Predmet „Ovčara“, K.B. 01/03, presuda doneta 12. decembra 2005. godine
688 Predmeti: „Sjeverin“ - K.B. 94/02, „Saša Cvjetan“ – K.B. 1273/02, „Anton Lekaj“ – K.B. 7/04, „Zvornik“
– K.B. 17/04, „Škorpioni“ – K.B. 3/05
689 Pogledati sajt: http://www.tuzilastvorz.org.yu/html_lat/onama.html , posećen 23. novembar 2006. godine
690 Ibid
691 700 žrtava (200 identifikovanih)
692 Regionalna saradnja
693 92 žrtve
694 103 žrtve
695 15 žrtava
696 13 žrtava
697 1 žrtva
698 116 žrtava
699 7 žrtava
700 Pogledati sajt: http://www.tuzilastvorz.org.yu/html_lat/predmeti.html, posećen 23. novembra 2006. godine
702 Pogledati sajt: http://www.tuzilastvorz.org.yu/html_lat/saopstenja/s_01_03_2006.htm, posećen 23. novembra 2006. godine
703 Istraga protiv ubica braće Bitići, B92, 1. mart 2006. godine, sajt B92: http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2006&mm=03&dd=01&nav_id=190153&nav_category=64, posećen 23. novembra 2006. godine
704 Tužiocu prećeno zbog slučaja Bitići, B92, 8. mart 2006. godine, sajt B92: http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2006&mm=03&dd=08&nav_id=190964, posećen 23. novembra 2006. godine
115
ubistvo moje braće dao je sadašnji komandant žandarmerije MUP Srbije
Goran Radosavljević Guri. To sam video u izjavi policajca iz Prištine koji
je tu izjavu dao istražnom sudiji u Kladovu. Boravio sam prošle godine u
Kladovu i razgovarao sa istražnim sudijom; rekao mi je da potpišem krivičnu
prijavu protiv Vlastimira Đorđevića, a ja sam pitao šta je sa ostalima, gde je
istraga protiv Gurija, Zorana Stankovića, inspektora za strance u Prokuplju,
Aleksandra Đorđevića, upravnika zatvora.... Ćutao je. Kažu da je Vlastimir
Đorđević u Moskvi, u redu, a svi ostali su ili u službi, ili u penziji”705. I
njemu su nepoznate osobe pretile telefonom, govoreći mu: “Ubićemo te
ako dođeš, znamo da nameravaš da dođeš”706.
Tužilaštvo za ratne zločine je podiglo optužnicu protiv Popović Sretena707
i Stojanović Miloša708 za izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih
zarobljenika709. U optužnici se navodi: “Popović Sreten naredio Stojanović
Milošu, da liši slobode oštećene ispred Okružnog zatvora u Prokuplju
i sprovede ih do Nastavnog centra u Petrovom selu, a Stojanović Miloš
angažovao pripadnike svog odeljenja Nikolić Aleksandra i Stamenković
Dejana, preuzeo oštećene, lišio slobode, stavljajući im lisice na ruke i tako
vezane dovezao do Nastavnog centra i predao ih Popović Sretenu, koji ih
je tu zadržao smeštivši ih u jednu prostoriju sa metalnim vratima, koja se
nalazi u nedovršenom zidanom objektu ispod piste, i tako držao zatvorene
do 09.07.1999.godine, kada ih je u kasnim večernjim satima predao za sada
NN pripadnicima MUP-a Republike Srbije i SAJ-a, koji su oštećene vezali
žicom, i tako vezane odveli do jame za odlaganje smeća, koja se nalazi na
oko 500 metara iza nastavnog centra, a potom iz vatrenog oružja ispalili
projektile u potiljačni deo glave sve trojice oštećenih, usled čega je kod njih
nastupila smrt...”710. Primena Zakona o procesuiranju ratnih zločina
Kada je reč o organima čije je osnivanje predviđeno, ovaj zakon je u
potpunosti primenjen. Formirani su Veće za ratne zločine, Tužilaštvo,
Služba i Posebna pritvorska jedinica. Posebno odeljenje kao organ koji bi
705 Bojan Tončić: Goran Rdaosavljević Guri je naredio da ubiju moju braću, DANAS, 19. februar 2004. godine.
706 R. Femić: Ne plašim se smrti doći ću u Beograd, DANAS, 25. mart 2006. godine
707 Zvani „Pop“, radnik Ministsrtva unutrašnjih poslova Republike Srbije, u toku 1999. godine komandir
Izviđačko – diverzantskog voda Operativno poternih grupa, sada u činu potpukovnika u Žandarmeriji
708 Zvani „Šešelj“, radnik Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, u toku 1999. godine komandir
odeljenja Izviđačko diverzantskog voda Operativno poternih grupa, sada u činu starijeg vodnika u Žandarmeriji
709 Optužnica se može preuzeti na sajtu: http://www.tuzilastvorz.org.yu/html_lat/optuznice/bitici.htm,
710 Ibid
116
trebalo da, između ostalog, pruži pomoć žrtvama i svedocima kako bi lakše
prošli kroz stresne situacije koje procesi za ratne zločine nose sa sobom,
formirano je nedavno. Akt kojim se uređuje rad Posebnog odeljenja, koji
je trebalo da donese predsednik Okružnog suda uz saglasnost ministra
nadležnog za pravosuđe711, donet je u formi Informatora za oštećene i
svedoke712. Time su utvrđena pravila na osnovu kojih se postupa sa žrtvama
i svedocima koji učestvuju u suđenjima za ratne zločine. Iako je Vlada bila
dužna da obezbedi novčana sredstva za rad Posebnog odeljenja713, ona to
nije učinila714. Usled toga, Veće za ratne zločine je bilo prinuđeno da potraži
pomoć na drugoj strani, pa je sredstva obezbedila Ambasada Sjedinjenih
Američkih Država715. Američka ambasada kontinuirano pomaže rad
našeg pravosuđa pa je tako 12. aprila 2006. godine potpisala Sporazum sa
predstavnicima Okružnog suda i Tužilaštva o pomoći za nabavku tehničke
opreme i unapređenje istrage vredan 40.000 dolara716. Ovo se dogodilo
uprkos striktnoj zakonskoj odredbi da ministarstvo nadležno za pravosuđe
obezbeđuje sva potrebna sredstva za bezbedan i efikasan rad Tužilaštva,
Veća za ratne zločine, Posebnog odeljenja i Posebne pritvorske jedinice717.
Veće za ratne zločine tokom postupka primenjuje posebne odredbe o
postupku za krivična dela organizovanog kriminala, a shodno će primenjivati
i ostale odredbe Zakonika o krivičnom postupku718. Saslušanje svedoka
putem video - konferencijeske veze sprovedeno je do sada u dva predmeta
- u slučaju “Ovčara” i u slučaju “Škorpioni”. Tokom svedočenja Kosanović
Duška719 u slučaju “Škorpioni”, advokat Zoran Jevrić720 je odbio da ispituje
Kosanovića jer je smatrao da, u našem pravnom sistemu, ne postoje pravila
koja regulišu takav način ispitivanja svedoka721. Advokat Jevrić je isto učinio
i tokom ispitivanja zaštićenog “svedoka A” na glavnom pretresu 12. i 13.
aprila 2006. godine. Svedočenje putem video linka se pokazalo kao veoma
značajan i koristan izvor informacija Veću za ratne zločine u slučajevima
711 Zakon o procesuiranju ratnih zločina, član 11, stav 2, vidi gore pod 4
712 Informator za oštećene i svedoke može se preuzeti na sajtu: http://okruznisudbg.org.yu/content/informatorzasvedokelat, posećen 23. novembra 2006. godine
713 Ibid, član 20
714 Izveštaj sa sastanka sa Ivanom Ramić – portparolom Veća za ratne zločine nalazi se u dokumentaciji Inicijative
715 Ibid
716 A.R: Donacija SAD Okružnom sudu u Beogradu, DANAS, 13. april 2006. godine
718 Ibid, član 13
719 Duško Kosanović je bio vozač u jedinici „Škorpioni“ i osoba preko koje su Fond za humanitarno pravo i
Haški tribunal došli do kasete o egzekuciji šest civila u Trnovu
720 Zoran Jevrić je advokat optuženog Branislava Medića
721 Izveštaj o glavnom pretresu u slučaju „Škorpioni“ od 11. aprila 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
117
kada pojedini svedoci ne žele ili ne mogu da daju izjavu u Beogradu. Da
nema takve mogućnosti, sudsko veće bi ostalo uskraćeno za određeni broj,
često veoma važnih, iskaza722.
Do sada je Okružni sud u Beogradu uživao značajnu međunarodnu
krivično-pravnu pomoć, u prvom redu haškog Tribunala. Dokazni materijal
do koga su došli istražitelji Tribunala do sada je korišćen u predmetima
“Ovčara”, “Škorpioni”, “Zvornik”, ali i u slučaju “Anton Lekaj”723. Evropska
konvencija o pružanju pomoći u krivično-pravnim stvarima724, koju je
SCG ratifikovala725, kao i bilateralni sporazumi o pravnoj pomoći koje je
Republika Srbija sklopila sa Hrvatskom726 i Bosnom i Hercegovinom727
regulišu ovo pitanje. Zakonodavac je, i pored toga, odlučio da Izmenama i
dopunama zakona o suđenjima za ratne zločine u posebnoj odredbi reguliše
upotrebu dokaza koji su izvedeni pred haškim Tribunalom, odnosno pred
tužilaštvom tog međunarodnog suda. Prihvatanjem iskaza koji su dati pred
haškim Tribunalom nacionalni sudovi će izbeći direktno ispitivanje svedoka
o istim događajima. Time će se zaobići teškoće uzimanja iskaza od svedoka
koji se ne nalaze na teritoriji pod jurisdikcijom srpskog pravosuđa i uštediće
se vreme i resursi. Pitanje koje je ostalo sporno je da li će Tužilac moći da,
na osnovu dokaza koje je prikupilo Tužilaštvo haškog Tribunala, pokrene
istragu i procesuira bilo koji slučaj ili samo onaj koji je Tribunal ustupio
srbijanskom pravosuđu728. Logičko i sistematsko tumačenje upućuje na
zaključak da se ova odredba odnosi isključivo na predmete koji su ustupljeni
domaćem pravosuđu, čime je mogućnost upotrebe takvih dokaza bitno
sužena729.
Advokat Dragoljub Todorović, punomoćnik porodica oštećenih u
slučajevima “Zvornik” i “Škorpioni”730, dao je interesantno viđenje
722 Kao što je to na primer iskaz Kosanović Duška koji je svedočio putem video konferencijske veze u slučaju
“Škorpioni”, Izveštaj Inicijative sa suđenja u predmetu “Škorpioni” od 11. i 12. aprila 2006. godine
723 Izveštaj sa sastanka sa Ivanom Ramić – portparolom Veća za ratne zločine nalazi se u dokumentaciji Inicijative
724 Evropska konvencija o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, doneta je 20. aprila 1959.
godine u Strazburu, a Dodatni protokol uz konvenciju je donet 17. marta 1978. godine takođe u Strazburu
725 Zakon o ratifikaciji evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima,
usvojen je 09. novembra 2001. godine, Službeni list SRJ 10/2001
726 Ugovor između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske o pravnoj pomoći u građanskim i
krivičnim stvarima, sačinjen je 15. septembra 1997. godine
727 Ugovor između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim
stvarima, sačinjen je 24. februara 2005. godine u Sarajevu
728 Upotreba iskaza svedoka datih pred organima MKTJ u postupcima pred domaćim sudovima, Dragoljub Stanković, može
se preuzeti na sajtu: http://www.tuzilastvorz.org.yu/html_lat/strucni.html, posećen 23. novembra 2006. godine
729 Ibid
730 Dragoljub Todorović je bio punomoćink oštećenih i u slučajevima: „Štrpce“, „Sjeverin“, Podujevo“ i
„Ovčara“
118
“komandne odgovornosti” po starom i novom krivičnom zakonu731.
On smatra da je stupanjem na snagu novog Krivičnog zakona potpuno
isključena komandna odgovornost za dela počinjena pre toga.. Takav stav on
podržava sledećim argumentima: 1) Novim Krivičnim zakonom uvedeno je
novo krivično delo “nesprečavanje vršenja krivičnih dela protiv čovečnosti
i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom”732, ali se za to krivično
delo ne može suditi za period od 1990. godine do 1. januara 2006. godine
zbog jednog od osnovnih načela krivičnog prava nullum crimen sine lege (nema
zločina bez zakona). U pitanju je, dakle, zabrana retroaktivnog važenja
krivičnih pravnih normi, te se novo krivično delo može primenjivati samo
na slučajeve posle 1. januara 2006. godine; 2) Novim Krivičnim zakonom
je krug mogućih saizvršilaca bitno sužen, jer izostavljanjem formulacije iz
prethodnog zakona “ili na drugi način”733 potpuno se isključuje saizvršilaštvo
nadređenog za delo koje izvrši potčinjeni. Po novom zakonskom rešenju
nadređeni mora aktivno i neposredno da učestvuje u radnji izvršenja, što
znači da nema saizvršilaštva bez aktivnog učestvovanje u radnji izvršenja,
što je bilo moguće po starom zakonu; 3) Prethodnim Krivičnim zakonom
SRJ bila je inkriminisana krivična odgovornost i kažnjivost organizatora
zločinačkih udruženja, jer ih je činio odgovornim za sva krivična dela koja
su proizašla iz zločinačkog plana tih udruženja kao da su ih sami učinili,
bez obzira da li su i u kom svojstvu neposredno učestvovali u njihovom
izvršenju734. Ta odredba je potpuno izbrisana u novom Krivičnom zakonu,
a slična nije predviđena; 4) Odredbe o odgovornosti nadređenih koje
proizilaze iz odredaba Pravila službe bivše JNA ili Vojske Jugoslavije, ili
bilo kakve druge oružane formacije, ne mogu se koristiti u inkriminaciji
krivičnog dela izvršenog nečinjenjem, zbog toga što novi Krivični zakon
traži da obaveza činjenja bude propisana isključivo zakonom735. Znači,
samo kada je zakonom predviđena obaveza činjenja, pa dođe do nečinjenja,
može se izvršiti krivično delo nečinjenjem. Kako Pravila službe i slični
akti predstavljaju podzakonske akte, koji nemaju zakonsku snagu, nijedan
oficir i drugi starešina JNA ili druge oružane formacije ne može krivično
odgovarati za nečinjenje po novom Krivičnom zakonu.
731 Dragoljub Todorović: Abolicija za komandante, DANAS, 13. mart 2006. godine
732 Krivični zakon Republike Srbije, član 384, vidi gore pod 611
733 Krivični zakon SRJ, član 22, vidi gore pod 672
734 Ibid, član 26
735 Krivični zakon Republike Srbije, član 15, vidi gore pod 611
119
Zaključci o primeni Zakona o procesuiranju
ratnih zločina
Na osnovu istraživanja primene Zakona o procesuiranju ratnih zločina,
Inicijativa je došla do sledećih zaključaka:
• Novi Krivični zakon je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, čime
je Osnovni krivični zakonik prestao da postoji. Usled toga, Zakon
o procesuiranju ratnih zločina se u delu u kome se reguliše njegova
nadležnost poziva na zakon koji više ne postoji, na Osnovni krivični
zakonik;
• Posebno odeljenje je formirano, a akt kojim se uređuje njegov rad
donet je u formi Informatora za oštećene i svedoke;
• Vlada ne ispunjava svoje zakonske obaveze u pogledu obezbeđenja
sredstava za finansiranje rada Veća za ratne zločine, tužilaštva,
posebnog odeljenja, službe i posebne pritvorske jedinice, pa su često
ovi organi primorani da novčana sredstva pronađu na drugoj strani.
Najčešće tu pomoć obezbeđuje ambasada Sjedinjenih Američkih
Država u Beogradu;
• Ministarstvo pravde ne ispunjava svoje zakonske obaveze u
pogledu obezbeđenja svih tehničkih uslova za bezbedan i efikasan
rad svih organa formiranih ovim zakonom, pa tako i okružnog
suda i tužilaštva. Usled toga, američka ambasada je sa pomenutim
organima sklopila Sporazum o pomoći za nabavku tehničke opreme
i unapređenje istrage
• Gotovo da nema istrage ili predmeta u kome nisu korišćene
prednosti međunarodne krivično-pravne pomoći, tako da možemo
da konstatujemo da se saradnja domaćeg pravosuđa sa haškim
Tribunalom i pravosuđima u regionu odvija dosta dobro;
• Odredbe Zakona o procesuiranju ratnih zločina koje se odnose na
saradnju sa haškim Tribunalom ne preciziraju u dovoljnoj meri da
li će Tužilac moći da, na osnovu dokaza koje je prikupilo tužilaštvo
haškog Tribunala, pokrene istragu i procesuira bilo koji slučaj ili
samo onaj koji je Tribunal ustupio pravosuđu Srbije;
• Stupanjem na snagu novog Krivičnog zakona ozbiljno je dovedena
u pitanje mogućnost da naši sudovi procesuiraju lica koja su
odgovorna po takozvanoj “komandnoj odgovornosti” za ratne
zločine koji su učinjeni do 1. januara 2006. godine.
120
Preporuke za primenu Zakona o
procesuiranju ratnih zločina
Na osnovu istraživanja primene Zakona o procesuiranju ratnih zločina
Inicijativa predlaže:
• Potrebno je izmeniti Zakon o procesuiranju ratnih zločina tako što
bi se umesto odredbe: “Ovaj zakon primenjuje se radi otkrivanja,
krivičnog gonjenja i suđenja za krivična dela protiv čovečnosti i
međunarodnog prava određena u glavi XVI Osnovnog krivičnog
zakona“, unela odredba: „Ovaj zakon primenjuje se radi otkrivanja,
krivičnog gonjenja i suđenja za krivična dela protiv čovečnosti i
drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom određena u glavi
XXXIV Krivičnog zakona“. Osnovni krivični zakon se, danom
stupanja na snagu novog Krivičnog zakona, više ne primenjuje;
• Vlada mora da ispunjava svoje obaveze i obezbedi iz budžeta
Republike Srbije sredstva za finansiranje rada Veća za ratne zločine,
Tužilaštva, Posebnog odeljenja, Službe i Posebne pritvorske jedinice
jer, u ovom trenutku, te obaveze ispunjavaju drugi, prvenstveno
američka ambasada. Ukoliko takva sredstva ne mogu da se obezbede
u budžetu, potrebno je izmeniti odredbu: „Sredstva za rad Tužilaštva
za ratne zločine, Veća za ratne zločine, Posebnog odeljenja, Službe
i Posebne pritvorske jedinice obezbeđuju se u budžetu Republike
Srbije“ i uneti odredbu sledeće sadržine: „Sredstva za rad Tužilaštva
za ratne zločine, Veća za ratne zločine, Posebnog odeljenja, Službe
i Posebne pritvorske jedinice obezbeđuju se ili u budžetu Republike
Srbije ili iz finansijske pomoći međunarodnih institucija“;
• Ministarstvo pravde mora da ispunjava svoje obaveze i obezbedi
sve potrebne tehničke uslove za bezbedan i efikasan rad svih
organa formiranih ovim zakonom, jer u ovom trenutku to čine
drugi, prvenstveno američka ambasada. U slučaju da Ministarstvo
pravde ne raspolaže resursima za izvršenje ove obaveze, potrebno je
izmeniti odredbu: „Ministarstvo nadležno za pravosuđe obezbeđuje
odgovarajuće prostorije i sve druge tehničke uslove potrebne za
efikasan i bezbedan rad Tužilaštva za ratne zločine, Veća za ratne
zločine, Posebnog odeljenja i Posebne pritvorske jedinice“ i u
zakon uneti odredbu sledeće sadržine: „Ministarstvo nadležno za
121
pravosuđe ili međunarodne institucije obezbeđuju odgovarajuće
prostorije i sve druge tehničke uslove potrebne za efikasan i
bezbedan rad Tužilaštva za ratne zločine, Veća za ratne zločine,
Posebnog odeljenja i Posebne pritvorske jedinice“;
• Odredbe zakona koje se odnose na saradnju pravosuđa Srbije sa
haškim Tribunalom i tužilaštvom haškog Tribunala potrebno
je precizirati tako što će se uneti odredba po kojoj će Tužilac na
osnovu dokaza koje je prikupilo tužilaštvo Tribunala moći da
pokrene istragu i procesuira bilo koji slučaj, a ne samo onaj koji je
Tribunal ustupio domaćem pravosuđu.
Zakon o rehabilitaciji
Zakon o rehablitaciji736 je stupio na snagu 25. aprila 2006. godine. Tim
zakonom uređuje se rehabilitacija lica koja su sudskom ili administrativnom
odlukom ili bez nje, iz političkih ili ideoloških razloga, lišena života,
slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja
ovog zakona na snagu737. Jedan od zakonskih uslova za pokretanje procesa
rehabilitacije je da je lice čija se rehabilitacija zahteva imalo prebivalište na
teritoriji Republike Srbije738. Važno je naglasiti da zahtev za rehabilitaciju
može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice i da pravo na
podnošenje ovoga zahteva ne zastareva739. Za postupanje po podnetim
zahtevima nadležni su okružni sudovi prema prebivalištu odnosno sedištu
podnosioca zahteva ili mestu gde je izvršen progon ili nepravda740. Postupak
za rehabilitaciju je javan i o njemu odlučuje veće od tri sudije741. Zahtev za
rehabilitaciju treba da sadrži lične podatke o licu čija se rehabilitacija zahteva
i dokaze o opravdanosti zahteva742. Zakonska odredba koja treba da ohrabri
sve potencijalne podnosioce zahteva odnosi se na takse i troškove od kojih
je postupak rehabilitacije oslobođen743. Nakon sprovedenog postupka sud
donosi obrazloženo rešenje kojim zahtev usvaja ili odbija744. Posledice
usvajanja zahteva su da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog
736 Zakon o rehabilitaciji, usvojen 17. aprila 2006. godine, Službeni glasnik RS broj 33/06
737 Ibid, član 1
738 Ibid
739 Ibid, član 2
741 Ibid, član
742 Ibid, član
744 Ibid, član č, stav 3
122
lica ništava od trenutka njenog donošenja kao i sve njene pravne posledice
uključujući i kaznu konfiskacije imovine745 i da se rehabilitovano lice
smatra neosuđivanim746. U slučajevima kada sudska ili administrativna
odluka nije donošena sud utvrđuje da je rehabilitovano lice bilo žrtva
progona i nasilja iz političkih ili ideoloških razloga747. Takođe, ministarstvo
nadležno za pravosuđe po službenoj dužnosti objvaljuje imena i podatke o
rehabilitovanim licima u „Službenom glasniku Republike Srbije“748.
Žalba na rešenje o odbijanju zahteva za rehabilitaciju može se izjaviti
Vrhovnom sudu Srbije najkasnije 30 dana od prijema rešenja749, a o žalbi
odlučuje veće od pet sudija750. Postupak ostvarivanja prava na naknadu štete
i prava na povraćaj konfiskovane imovine rehabilitovanog lica uređuje se
posebnim zakonom751.
Prilikom usvajanja Zakona o rehabilitaciji 22 poslanika Socijalističke partije
Srbije glasala su protiv, dok poslanici radikala nisu učestvovali u glasanju.
Predsednik Glavnog odbora SPS Ivica Dačić rekao je da je donošenje ovog
zakona način da se rehabilituju oni koji to ne bi smeli752.
Primena Zakona o rehabilitaciji
U ovom trenutku ne mogu se doneti argumentovani zaključci o primeni
ovog zakona u praksi jer su tek nedavno donete prve odluke o rehabilitaciji
u Srbiji. Portparol Okružnog suda u Beogradu Ivana Ramić, izjavila je da
je Okružnom sudu u Beogradu pristiglo 214 zahteva za rehabilitaciju i da
je zahteva mnogo manje nego što se očekivalo753. Po njenim rečima sud je
formirao sedam veća sastavljenih od po tri sudije koji će u vanparničnom
postupku odlučivati o zahtevima754. Ivana Ramić dodaje: “U svakom
tročlanom veću su krivičar, parničar i jedan sudija iz odeljenja za upravne
sporove. Većina pristiglih zahteva ne sadrži svu neophodnu dokumentaciju,
ali je sud prema zakonu dužan da je zatraži od državnih organa i organizacija
koje su dužne da je dostave na zahtev suda u roku od 60 dana. Stoga
745 Ibid, član 5stav 1
748 Ibid, član 7
750 Ibid član 6, stav 2
751 Ibid, član 8
752 Siniša Dedeić: Skidanje etiketa iz 1945, Glas javnosti, 24. oktobar 2006. godine, dostupno na sajtu: http://
arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/10/24/srpski/T06102301.shtml, posećen 15. novembra 2006. godine
753 Pogledati sajt: http://www.serbiancafe.co.uk/news/showshort.cfm?NewsID=15507, posećen 15. novembra
2006. godine
754 Ibid
123
možemo reći da je u toku nejavna faza postupka.”755. Do sada su pred ovim
sudom rehabilitovane dve osobe, bivša poručnica JNA, Kosana Milošević
i vlasnik strugare u Kraljevu pre i za vreme Drugog svetskog rata Miljko
Petrović756.
Među podnetim zahtevima nalaze se i oni u kojima se zahteva rehabilitacija
Žanke Stokić757, Slobodana Jovanovića758, Momčila Ninčića759, Konstantina
Fotića760, braće Teokarović761 i drugih.
Odmah po usvajanju zakona Vrhovni sud Srbije je zatražio od Ministarstva
pravde, Vlade i skupštine Srbije da hitno izrade i usvoje njegove izmene
kojima će se regulisati pravila postupka koja će se primenjivati u postupcima
rehabilitacije762. Ministarstvo pravde je odgovorilo da kada u nekom zakonu
nije predviđena vrsta postupka, tada se primenjuju odredbe Zakona o
vanparničnom postupku763.
Inicijativa je Okružnom sudu u Jagodini podnela zahtev za rehabilitaciju
Šljivo Senada koji je krajem devedestih godina, u vreme kada je NATO
bombardovao Srbiju, dobio otkaz u Sekretarijatu unutrašnjih poslova u
Jagodini jer je odbio da kao pripadnik Posebne jedinice policije, ide na
Kosovo. Tim zahtevom Inicijativa je tražila od Okružnog suda u Jagodini
da odluku o prestanku radnog odnosa u MUP-u Srbije Šljivo Senada, kao i
sve njene posledice, proglasi ništavom od trenutka njenog donošenja i da ga
vrati u MUP na dužnosti koje je obavljao pre prisilnog prestanka njegovog
radnog odnosa764. Takođe, Inicijativa je zahtevala da se u “Službenom glasniku
Republike Srbije” objave ime i podaci o Šljivo Senadu kao rehabilitovanoj
osobi765. Kako Okružni sud nije dostavio nikakvu povratnu informaciju o
statusu u kome se ovaj zahtev nalazi, Inicijativa je sredinom oktobra 2006.
godine pozvala Okružni sud i dobila sledeće informacije: broj predmeta je
755 Ibid
756 Prve odluke o diskriminaciji, B92, 14. novembar 2006. godine, sajt: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.php?id=26&start=0&nav_id=219869, posećen 15. novembra 2006. godine
757 Žanka Stokić (1887 – 1947), glumica, koja je 1945. godine osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti.
Zahtev za rehabilitaciju podneo je Požarevački odbor Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava
758 Poznati srpski pravnik i istoričar koji je bio i predsednik vlade u izbeglištvu
759 Ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije
760 bivši ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama
761 Pioniri tekstilne industrije u Srbiji i vlasnici najsavremenije fabrike u predratnoj Jugoslviji
763 Ibid
764 Zahtev za rehabilitaciju Šljivo Senada Inicijativa je podnela 22. maja 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
765 Ibid
124
REH 2/06, a postupajući sudija je Svetlana Jeremić766. Nedugo nakon tog
razgovora u Inicijativu stiže i zvaničan poziv za glavni pretres o rehabilitaciji
Šljivo Senada koji je zakazan za 28. decembar 2006. godine767.
Zaključci o primeni Zakona o rehabilitaciji
• Zakon o rehabilitaciji je stupio na pravnu snagu 25. aprila 2006.
godine i do oktobra iste godine je stiglo 217 zahteva za rehabilitaciju
koji se uglavnom odnose na period za vreme Drugog svetskog rata
i neposredno nakon njega. Još uvek je veoma mali broj donetih
odluka o rehabilitaciji;
• Inicijativa je podnela zahtev za rehabilitaciju Šljivo Senada Okružnom
sudu u Jagodini 22. maja 2006. godine, a rasprava je zakazana za 28.
decembar 2006. godine, dakle sedam meseci posle dana podnošenja
zahteva;
• Ukoliko građani koji žele da pokrenu postupak rehabilitacije ne
poseduju svu potrebnu dokumentaciju za vođenje postupka,
dovoljno je da podnesu zahtev, a nadležni sudovi su dužni da tu
dokumenatciju prikupe po službenoj dužnosti;
• Postupak rehabilitacije je oslobođen taksi i troškova i može ga
podneti svako fizičko i pravno lice;
• Postupak rehabilitacije se vodi po odredbama Zakona o vanparničnom
postupku, iako u samom zakonu to nigde nije precizno navedeno.
Ukoliko u nekom zakonu nije predviđena vrsta postupka koja će se
primenjivati uvek se primenjuju odredbe Zakona o vanparničnom
postupku.
Preporuke za primenu Zakona o rehabilitaciji
• Zakon o rehabilitaciji odnosi se na sva kršenja prava građana Srbije
u periodu od 1941. godine do dana kada je ovaj zakon stupio na
pravnu snagu. Građani čija su prava kršena u neposrednoj ratnoj
prošlosti, tokom devdesetih godina, trebalo bi da budu podnose
zahteve za svoju rehabilitaciju ili da se obrate pravnim licima koja
će to učiniti umesto njih;
766 Izveštaj o telefonskom razgovora istraživača Inicijative sa sudijom Svetlanom Jeremić, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
767 Poziv za glavni pretres u Okružnom sudu u Jagodini, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
125
• Nadležni sudovi u Srbiji bi morali efikasnije da pokreću postupak
rehabilitacije kako se ne bi dešavalo da rasprava bude zakazana i po
sedam meseci od podnošenja zahteva;
• Građani bi trebalo da budu ohrabreni na podnošenje zahteva
odredbama zakona koje predviđaju da su postupci rehabilitacije
oslobođeni tročkova i taksi i da je sud dužan da zatraži potrebnu
dokumentaciju koja nedostaje zahtevu, a do koje građani, često,
veoma teško mogu da dođu;
• Svi građani, kao i druga fizička ili pravna lica koja zastupaju
njihove interese u postupku rehabilitacije, trebalo bi pre samog
pretresa da konsultuju Zakon o vanparničnom postupku kako bi se
detaljnije upoznali sa pravilima postupka, a sa obzirom da zakon o
rehabilitaciji ne pominje decidno koja se vrsta postupka primenjuje
na ovaj postupak.
126
ANEX I
INICIJATIVA PRED SUDOVIMA U IME ŽRTAVA
(Izveštaj o slučajevima koje Inicijativa vodi u ime žrtava kršenja
ljudskih prava)
127
Uvod
Inicijativa mladih za ljudska prava (u daljem tekstu Inicijativa) je tokom
2006. kao i prethodnih godina, istraživala kršenje ljudskih prava u Srbiji.
Međunarodnim i domaćim standardima predviđena je sveobuhvatna zaštita
korpusa ljudskih prava, ali se Inicijativa ove godine fokusirala na pravo
na slobodan pristup informacijama, izazivanje rasne, verske i nacionalne
mržnje i netrpeljivosti, govor mržnje, pravo na rehabilitaciju i policijsku
torturu.
Pravo na slobodan pristup informacijama je regulisano Zakonom o
slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (u daljem tekstu
Zakon o slobodnom pristupu informacijama)768. Tim propisom predviđeni
su mehanizmi koji treba preventivno da obezbede zaštitu ovog prava
građana, ali i da sankcionišu osobe koje su odgovorne za njegovo kršenje.
Ako izuzmemo instituciju poverenika za informacije od javnog značaja,
koji je pokazao veliki kredibilitet i posvećenost vladavini prava, možemo
da konstatujemo da pomenuti mehanizmi nisu ispunili očekivanja i da nisu
opravdali postojanje. Sa jedne strane, to je posledica njihove pogrešne
koncepcije i neprimenljivosti u praksi, a sa druge to je rezultat neodgovornog,
nestručnog i neozbiljnog pristupa državnih organa implementaciji ovog
prava i njegovoj zaštiti u praksi. Krajem 2005. godine Inicijativa je podnela
prve zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka protiv odgovornih
u organima javne vlasti, a do oktobra ove godine podneto ih je deset.
Nadležni gradski i opštinski organi za prekršaje još uvek nisu pokrenuli
ni jedan postupak pa samim tim nemamo ni jednu presudu. U Crnoj Gori
je nedavno doneta prva presuda zbog nepoštovanja Zakona o slobodnom
pristupu informacijama769.
Rasna, verska i nacionalna mržnja i netrpeljivost u Srbiji postoje. Kao
indikatore prethodne konstatacije Inicijativa je opisala slučajeve „Četiri
napada na Životu Milanovića – bramana Hare Krišna verske zajednice“
i „Prebijanje Anisa Mašovića u Vojsci SCG“. Prvi slučaj odnosi se na
incidente koji se od 2001. godine dešavaju Životi Milanoviću u Jagodini. On
je četiri puta napadnut, u dva navrata je izboden nožem u predelu stomaka,
768 Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, član 5, vidi gore pod 3
769 Upravni sud Crne Gore kaznio je Agenciju za nacionalnu bezbednost novčanom kaznom jer je podatke
o broju zaposlenih proglasila državnom tajnom iako nijednim zakonskim aktom nije propisano da takva vrsta
podataka predstavlja drzavnu tajnu
128
prebijen je bezbol palicama, a nedavno su mu napadači urezali krst na glavi.
Jagodinska policija još uvek nije otkrila počinioce ovih krivičnih dela. Anis
Mašović je tokom služenja vojnog roka u kasarni „Sopot“ u Požarevcu bio
žrtva grupe vojnika koji su se dogovorili da te noći „prebijaju muslimane“.
Tokom noći, prekrili su ga ćebetom i tukli ašovima, nanevši mu veliki
broj telesnih povreda. U ovom predmetu Okružno javno tužilaštvo u
Požarevcu vodi istragu godinu i po dana. Indikativne su ovakve reakcije
nadležnih državnih organa i govore da u Srbiji ne postoji pravna volja da se
institucionalno, izricanjem presuda i kažnjavanjem odgovornih, prizna da
rasna, verska i nacionalna mržnja i netrpeljivost postoje.
Zakon o rehabilitaciji770 je nedavno stupio na snagu usled čega još uvek ne
postoji sudska praksa koja bi mogla da da preciznije procene ostvarenja
ovog prava. U cilju kontrole predviđenih zakonskih mehanizama i stvaranja
sudske prakse, Inicijativa je pokrenula slučaj u kome zahteva rehabilitaciju
Šljivo Senada iz Jagodine, njegov povratak na radno mesto u MUP-u
Republike Srbije i objavljivanje podataka o njemu u „Službenom glasniku
Republike Srbije“ kao rehabilitovanoj osobi. Iako je zahtev za rehabilitaciju
Šljivo Senada podnet krajem maja 2006. godine, do novembra ove godine
Okružni sud u Jagodini nije pokrenuo postupak.
„Govor mržnje“771 je česta pojava u medijskom prostoru Srbije, pri čemu
se izdvajaju dnevne novine Glas javnosti i Kurir. Protiv odgovornih lica u
ovim novinskim kućama Inicijativa je podnela tužbe za utvrđenje govora
mržnje. U Glasu javnosti je izašao oglas pod nazivom „Bojkot“ u kome se
građani Srbije pozivaju na bojkot kupovine u hrvatskoj radnji pod imenom
„IDEA“ uz obrazloženje da „hrvatska čizma nesmetano gazi srpskom
zemljom“, „da svaka kupovina predstavlja davanje novca onima koji su nas
ubijali i proterali iz domova“ i uz pretnju da će se „pratiti ko kupuje u toj
radnji i ne solidariše se sa stotinama hiljada izbeglih i prognanih Srba“. Kurir
je u tekstu pod naslovom „I Šiptari se sprdaju sa nama“ konstatovao da bi
„Šiptari brže napredovali ukoliko bi i dalje imali staratelja u Beogradu“, da
„do juče ni za sapun nisu znali“ i da su „limun grizli sa korom“. Oba sudska
postupka su u toku, a presude se očekuju do kraja godine.
770 Zakon o rehabilitaciji, vidi gore pod 736
771 Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope br. R(97)20 pod izrazom “govor mržnje” podrazumeva sve
oblike izražavanja koji šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netolerenaciji, uključujući tu i netoleranciju izraženu u formi agresivnog nacionalizma i
etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstva prema manjinama, migranitma i ljudima imigrantskog porekla
129
Odnos između pripadnika policije i građana Srbije u velikoj meri karakterišu
tortura, odnosno zlostavljanje, mučenje, nanošenje teških psihičkih i fizičkih
povreda, prekoračenje ovlašćenja i nesavestan rad. Često se dešava da građani
Srbije koji su žrtve policijske torture budu optuženi za „ometanje službenog
lica u vršenju poslova bezbednosti“772. To je vrsta preventivnog delovanja,
nakon torture, kako bi se opravdala upotreba sile od strane policajaca, o
čemu svedoči lekarska dokumentacija žrtava. Policajci koji su učestvovali u
torturi uvek imaju podršku pretpostavljenih, ali i sudija u postupcima koji
se zbog toga vode.
Posmatrana ljudska prava u Srbiji se često krše i ne postoji adekvatna reakcija
nadležnih institucija koja bi dovela do sudskog kažnjavanja odgovornih lica.
Stvaranjem tradicije nekažnjivosti za kršenje ljudskih prava građana Srbije
svi počinioci ovih krivičnih dela se ohrabruju da to čine i u budućnosti i gubi
se preventivni element koji svaka pravna sankcija treba da poseduje. Ovakav
odnos pravosudnih organa u Srbiji prema počiniocima i žrtvama kršenja
ljudskih prava ne doprinosi razvoju vladavine prava u Srbiji i stvaranju
demokratskog, građanskog, otvorenog i odgovornog društva kome Srbija
deklarativno teži.
Ovaj izveštaj je napisan na osnovu informacija sakupljenih do novembra
2006. godine.
772 Zakon o javnom redu i miru (Službeni glasnik Republike Srbije broj 51/92, 53/93, 67/93, 48/94), član 23,
stav 1
130
Kršenje prava na slobodan pristup informacijama
Svako ima pravo da mu bude saopšteno da li organ
vlasti poseduje određenu informaciju od javnog
značaja, odnosno da li mu je ona inače dostupna.
Svako ima pravo da mu se informacija od javnog
značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti
uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog
značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i
pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi
poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi
način773
Bezbednosno-informativna agencija
BIA je ustanova koja se bavi zaštitom bezbednosti Republike Srbije,
otkrivanjem i sprečavanjem delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje
Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije; istraživanjem, prikupljanjem,
obradom i procenom bezbednosno–obaveštajnih podataka i saznanja
od značaja za bezbednost Republike Srbije, informisanjem nadležnih
državnih organa o tim podacima kao i drugim poslovima koji su određeni
zakonom774. Pošto se njen budžet u potpunosti finasira iz budžeta Republike
Srbije, u kontekstu Zakona o slobodnom pristupu informacijama BIA
predstavlja organ javne vlasti koji je dužan da svakome omogući uvid ili
dostavi informacije od javnog značaja koje nastanu u njenom radu ili u vezi
sa njim775. Za to je potrebno podneti uredan zahtev za slobodan pristup
informacijama.
Inicijativa je 31. oktobra 2005. godine podnela zahtev BIA u kome je tražila
dostavljanje sledećih informacija:
• Koliko je tokom 2005. godine Bezbednosno-informativnoj agenciji
podneto zahteva za prisluškivanje;
• Koliko je tokom 2005. godine osoba prisluškivano od ukupnog
broja podnetih zahteva.776
773 Zakon o slobodnom pristupu informacijama, vidi gore pod 3, član 5
774 Zakon o bezbednosno – informativnoj agenciji (Službeni glasnik RS broj 42/2002), donela je Narodna skupština Republike Srbije 18.07.2002. godine, a stupio je na snagu 27. jula 2002. godine
776 Zahtev za slobodan pristup informacijama Inicijativa je podnela BIA 31. oktobra 2005. godine, nalazi se u
131
Informacijom od javnog značaja smatra se svaka informacija koja je nastala
u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti koja je sadržana u određenom
dokumentu i za koju javnost ima opravdan interes da zna777. Zakon o
slobodnom pristupu informacijama predviđa zakonski rok od 15 dana u
kome organ javne vlasti mora odgovoriti tražiocu informacije778. Tačnije,
organ javne vlasti je dužan da u tom roku dostavi traženu informaciju ili
donese rešenje o odbijanju zahteva sa pisanim obrazloženjem i poukom o
pravnom leku779.
BIA je 4. novembra 2005. godina dostavila Incijativi dokument koji se
ne može nazvati rešenjem jer nema potrebnu formu i ne sadrži pouku o
pravnom leku780. Tim dokumentom BIA je odbila zahtev Inicijative uz
obrazloženje da je “u direktnoj suptrotnosti sa članom 9. stav 5. Zakona
o slobodnom pristupu informacijama”781. Pomenuti član predviđa da se
ostvarivanje prava na slobodan pristup informacijama neće omogućiti
ukoliko tražena informacija na osnovu propisa ili službenog akta predstavlja
državnu, službenu ili poslovnu tajnu usled čijeg bi odavanja mogle nastupiti
teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu
nad interesom za pristup informaciji782.
Inicijativa nije bila zadovoljna ovakvim obrazloženjem te je 17. novembra
2005. godine podnela žalbu povereniku783. Zauzet je stav da broj ljudi koje
je BIA prisluškivala tokom 2005. godine nije informacija koja može dovesti
do teških pravnih ili drugih posledica po interese zaštićene zakonom i da
je na ovaj način BIA uskratila Inicijativi ustavom i zakonom garantovano
pravo na slobodan pristup informacijama. Da je Inicijativa zahtevala imena
osoba koje se prisluškuju pomenuti argument BIA bi se mogao uvažiti, ali
obzirom da je reč o broju prisluškivanih, gubi se svaki oslonac u zakonu.
Potrebno je napomenuti i da je organ javne vlasti dužan da se prilikom
procene stepena ugroženosti nekog od Zakonom nabrojanih interesa
rukovodi merilima demokratskog društva784. Takođe, organ javne vlasti
je dužan da dokaže da u konkretnom slučaju ne postoji opravdan interes
dokumentaciji Inicijative
779 Ibid, član 16. stav 10
780 Dokument koji je BIA dostavila Inicijativi nalazi se u dokumentaciji Inicijative
781 Ibid
782 Zakon o slobodnom pristupu informacijama, vidi gore pod 3, član 9. stav 1. tačka 5
783 Žalbu povereniku Inicijtiva je podnela 17. novembra 2005. gpdine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
784 Vodič kroz Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, strana 35
132
tražioca da zna785. Argumentacija koju je Inicijativa koristila u žalbi zatvara
se zakonskim rešenjem po kome se nijedna odredba ovog Zakona ne sme
tumačiti na način koji bi doveo do ukidanja nekog od prava predviđenih
ovim zakonom ili do njegovog ograničenja u većoj meri od propisane786.
Poverenik je najpre dostavio BIA žalbu na izjašnjenje ostavljajući im rok od
tri dana i nije dobio odgovor787. Prilikom razmatranja žalbe koju je podnela
Inicijativa poverenik je pronašao da su njeni argumenti opravdani i da
argument BIA “nije mogao biti uvažen iz razloga što tražena informacija
nije takvog karaktera da bi bila isključena ili ograničena sloboda pristupa na
osnovu odredbe člana 9. tačka 5. Zakona... U odgovoru na zahtev organ
vlasti nije naveo te pretežnije interese, niti se o tome izjasnio povodom
izjavljene žalbe, a poverenik ne nalazi da takav interes, u konkretnom slučaju,
postoji”788. Poverenik je 22. novembra 2005. godine doneo rešenje kojim je
naložio BIA da u roku od tri dana dostavi Inicijativi tražene informacije.
Nakon 54 dana od dana donošenja rešenja poverenika789, BIA je podnela
tužbu Vrhovnom sudu Srbije u kojoj zahteva poništenje rešenja poverenika
i navodi: “Imajući u vidu da predmet tražene informacije, koji se odnosi na
jedan od metoda rada Agencije, direktno zadire u Ustavom Republike Srbije
zagarantovane slobode i prava čoveka i građanina, zakonom je propisano
pod kojim uslovima se može odstupiti od načela nepovredivosti tajne pisama
i drugih sredstava opštenja. U tom smislu, odluke o takvom postupanju
su Zakonom o BIA i podzakonskim aktima Agencije klasifikovane kao
tajna”790. Istina je da u određenim situacijama i sam Ustav Republike Srbije
to smatra legalnim, ali pitanje je u kojoj meri BIA to čini, jer kršenje prava i
sloboda građana Srbije je dozvoljeno samo do određene granice i ne zavisi
od diskrecione ocene rukovodilaca BIA.
Vrhovni sud Srbije je na zatvorenoj sednici održanoj 19. aprila 2006. godine
doneo rešenje kojim je tužbu BIA odbacio791. Članovi veća su bili sudije:
mr Jadranka Injac, Borivoje Bunjevački, Zoja Popović i savetnik suda Vera
Marinković792. Ne zadirući u meritum, Vrhovni sud je pronašao da BIA ne
786 Ibid, član 8
787 Rešenje poverenika br 07-00-00297/2005-03, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
788 Ibid
789 Rešenje poverenika doneto je 22.11.2005, a BIA je tuzbu Vrhovnom sudu Srbije podnela 18. januara 2005
790 Tužba koju je BIA 18. januara podnela Vrhovnom sudu Srbije, nalazi se u arhivi Inicijative
791 Rešenje Vrhovnog suda Srbije broj U. 247/06 od 23. maja 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
792 Ibid
133
može biti stranka u postupku pa time ni tužilac u upravnom sporu. BIA
nije imala aktivnu legitimaciju u sporu, jer je ostvarivanje prava na slobodan
pristup informacijama upravna stvar koja se rešava primenom Zakona o
opštem upravnom postupku793 po kome tužilac u upravnom sporu može
biti fizičko lice, pravno lice ili druga stranka ako smatra da je upravnim
aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes794. Rešenjem
poverenika nije rešavano o nekom pravu BIA ili na zakonom zasnovanom
interesu, već o njenoj dužnosti da kao prvostepeni organ uprave postupi
po zahtevu Inicijative. Ovakvim odlukom Vrhovnog suda Srbije rešenje
poverenika je postalo izvršno te je BIA bila obavezna da u roku od sedam
dana dostavi Inicijativi tražene informacije. Do danas BIA to nije učinila.
Nakon odbijanja BIA da dostavi tražene podatake, pored rešenja poverenika
i odluke Vrhovnog suda Srbije, Inicijativa je odlučila da upotrebi poslednji
mehanizam za zaštitu prava na slobodan pristup informacijama koji joj
zakon omogućava i da Vladi Republike Srbije podnese zahtev za izvršenje
rešenja poverenika795. Prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama
rešenja poverenika su obavezujuća, a u slučaju potrebe njihovo izvršenje
obezbeđuje Vlada Republike Srbije796. Kako BIA nije poštovala zakon
Vlada je bila dužna da je, koristeći svoja ovlašćenja, “natera” da to učini.
Interesantno je da Zakon ne precizira način na koji Vlada to treba da učini,
kao ni rok u kome to treba da se dogodi. Inicijativa ovo smatra velikim
nedostatkom. Potencijalno rešenje problema je da se postupak kojim Vlada
obezbeđuje izvršenje rešenja poverenika zasniva na pravilima upravnog
postupka, odnosno da se izricanje novčane kazne ponavlja više puta sve
dok rešenje ne bude izvršeno. Pomenuti zahtev je podnet 29. maja 2006.
godine i do danas Vlada Republike Srbije nije odgovorila Inicijativi i nije
preduzela ništa da izvrši svoje zakonske obaveze.
Slučaj “BIA” je u velikoj meri privukao pažnju šire javnosti u Srbiji797, što
pokazuje da interesovanje građana Srbije za slobodan pristup informacijama
i metodologiu rada BIA postoji. U polemiku su bili uključeni i mnogo pravni
stručnjaci i predstavnici Vlade pa su mogli da se čuju različiti komentari.
793 Zakon o opštem upravnom postupku (Službeni list SRJ broj 33/97 i 31/2001), usvojen je 19. jula 1997.
godine, a Izmene i dopune ovog zakona usvojene su 5. jula 2001. godine
795 Zahtev Vladi Republike Srbije Inicijativa je podnela 29.05.2006. godine, nalazi se u arhivi Inicijative
797 Prema podacima medijskog tima Inicijative, od 24. do 31. maja 2006. godine, u štampanim medijima je objavljeno oko 30 tekstova o ovom slučaju dok je u elektronskim medijima objavljeno oko 8 priloga
134
Tako je Đorđe Mamula, poslanik DSS-a izjavio: “Ukrštanjem tog podatka
sa brojem stanovnika Srbije, brojem punoletnih građana, analitika stranih
službi može doći do podataka o mogućnostima BIA... Nisam čuo da
Amerikanci ili Rusi objavljuju informacije koje se traže od BIA... Akcija
Inicijative mladih može na prvi pogled da bude simpatična, ali, uz sve
uvažavanje, mladost nije uvek dovoljan argument”798.
Ministar pravde Srbije Zoran Stojković je ceo slučaj video na sledeći način:
“Od zahteva da BIA dostavi podatke o prisluškivanju ne bismo mogli
da dobijemo ništa sem čistog politikanstva... Ovo što radi poverenik za
informacije Rodoljub Šabić samo je na štetu države”799. Direktor Centra
za unapređivanje pravnih studija u Beogradu dr Vladimir Vodinelić tvrdi:
“BIA u ovom slučaju nije u pravu, jer je reč o statističkom podatku, koji
nigde u svetu nije i ne može biti tajna”800. Profesor Bogoljub Milosavljević,
autor knjiga o kontroli bezbednosnih službi, kaže: “Odluka poverenika i
Vrhovnog suda Srbije je dobra i može da posluži kao povod da se pokrene
pitanje pune civilne kontrole BIA”801. Rodoljub Šabić, poverenik, je povodom
slučaja BIA izjavio: “Mogu da razumem da tajna služba pravi mistifikaciju
od svog rada, ali ne mogu da razumem da je Vlada, direktno ili indirektno,
podržava u ignorisanju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od
javnog značaja”802.
Za nepoštovanje Zakona o slobodnom pristupu informacijama predviđena
je novčana kazna u iznosu od 5.000 do 50.000 dinara, a odgovorno je lice koje
je u organu javne vlasti ovlašćeno za postupanje po podnetim zahtevima803.
Proces kažnjavanja lica koja su odgovorna za nepoštovanje zakona trebalo
bi da se odvija na sledeći način: Nakon žalbe koju je tražilac podneo, i
ukoliko se desilo da organ javne vlasti ni nakon reakcije poverenika nije
dostavio traženu informaciju, poverenik obaveštava ministarstvo nadležno
za poslove informisanja804 (Ministarstvo kulture). Ministarstvu kulture
poverenik je, prema poslednjim podacima, podneo 222 prekršajne prijave
i nijedna od tih prijava nije procesuirana805. Međutim, sama činjenica da
798 Milan Galović: BIA ne da podatke o prisluškivanju, POLITIKA, 22. jun 2006. godine
799 BLIC, 5. jun 2006. godine
800 Nebojša Janković: Srpska BIA ne poštuje Zakon o slobodi pristupa informacijama: kvaka 28, Netnovinar, 06. jun
2006. godine
801 V.C.Z: BIA mora da kaže broj prisluškivanih, BLIC, 25. maj 2006. godine
802 BIA ne da podatke o prisluškivanju, vidi gore pod 798
804 Ibid, član 45
805 Odgovor Ministarstva kulture na zahtev Inicijative, broj: 401-00-000047/2006, od 6. aprila 2006. godine,
potpisao ga je ministar Dragan Kojadinović i nalazi se u Dokumentaciji Inicijative
135
je poverenik obavestio Ministarstvo kulture o kršenju zakona ne isključuje
mogućnost tražioca da sam pokrene prekršajni postupak protiv organa
javne vlasti pred nadležnim sudom.
U ovom, ali i drugim slučajevima, Inicijativa je to pravno sredstvo iskoristila.
Naime, Inicijativa je gradskom sudiji za prekršaje u Beogradu podnela
zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv Nikole Bajića, šefa
kabineta direktora BIA806 zbog propuštanja da Inicijativi obezbedi traženu
informaciju. Zaključak da je Nikola Bajić osoba koja je odgovorna zbog
kršenja zakona izvukli smo iz činjenice da je u dokumentu kojim je BIA
obavestila Inicijativu da odbija da nam dostavi traženu informaciju807 on
potpisan kao ovlašćeno lice. Zakonom je predviđeno da ukoliko u organu
javne vlasti nije imenovano lice za postupanje po zahtevima odgovorno lice
je rukovodilac organa808. Upravo zbog ovakvog zakonskog rešenja, Inicijativa
je u samom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka navela da ukoliko
Nikola Bajić nije ovlašćeno lice za postupanje po zahtevima, za kršenje
zakona smatra odgovornim direktora BIA odnosno Radeta Bulatovića. Do
oktobra 2006. godine, gradski sudija za prekršaje nije dostavio Inicijativi
nijednu informaciju o statusu u kome se podneti zahtev za pokretanje
prekršajnog postupka nalazi.
806 Zahtev za pokretanje prekrašjnog postupka protiv Nikole Bajića podnet je 09. juna 2006. godine, nalazi se u
136
Ostali prekršajni postupci zbog nepoštovanja
Zakona o slobodnom pristupu informacijama
Pored prekršajnog postupka koji je pokrenut zbog nepoštovanja Zakona o
slobodnom pristupu informacijama protiv Nikole Bajića i Radeta Bulatovića
kao odgovornih u BIA, Inicijativa je pokrenula prekršajne postupke i protiv
odgovornih lica u Ministartsvu untrašnjih poslova u Vladi Republike
Srbije809, Ministarstvu pravde u Vladi Republike Srbije810, Ministarstvu za
kapitalne investicije u Vladi Republike Srbije811, Republičkoj radiodifuznoj
agenciji812, JP Elektroprivreda Srbije813, JP Jugoslovenski aerotransport814 (u
daljem tekstu JAT) i opština Mionica815, Novi Pazar816 i Trgovište817.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije
Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv Mirjane Orašanin,
pukovnika i savetnika ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije,
Inicijativa je podnela gradskom sudiji za prekršaje 2. februara 2006.
godine818, jer nije omogućila Inicijativi uvid u informacije od javnog značaja
i nije dostavila rešenje o odbijanju zahteva sa pisanim obrazloženjem i
poukom o pravnom leku. Naime, Inicijativa je 31. oktobra 2005. godine
uputila Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije zahtev u kome je
tražila dostavljanje sledeće informacije:
• Broj zahteva koje ste uputili Bezbednosno-informativnoj agenciji
za prisluškivanje određenih lica tokom 2004. godine i protiv koliko
lica, koja su po Vašem zahtevu prisluškivana, ste tokom 2005.
godine podneli krivične prijave nadležnim tužilaštvima.819
809 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih lica u MUP-u Republike Srbije podnet je 02.
februara 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
810 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih lica u Ministarstvu pravde Republike Srbije
podnet je 03. maja 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
811 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih lica u Ministarstvu za kapitalne investicije
Republike Srbije podnet je 15. juna 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
812 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih lica u Republičkoj radiodifuznoj agenciji
podnet je 15. juna 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
813 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih lica u JP Elektropriovreda Srbije podnet je 20.
jula 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
814 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih lica u Jugoslovenskom aerotransportu podnet
je 20. jula 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
815 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih lica u opštini Mionica podnet je 24. oktobra
2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
816 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih lica u opštini Novi Pazar podnet je 24. oktobra 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
817 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih lica u opštini Trgovište podnet je 24. oktobra
819 Zahtev za slobodan pristup informacijama Inicijativa je podnela MUP-u Republike Srbije 31. oktobra 2005.
137
Nakon isteka roka u kome je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije bilo
dužno da postupi po zahtevu, a to nije učinilo, Inicijativa je 22. novembra
2005. godine, podnela žalbu povereniku za informacije od javnog značaja820.
Dana 26. januara 2005. godine poverenik za informacije od javnog značaja
je dostavio Inicijativi rešenje821 u kome konstatuje da je žalba osnovana i
nalaže Ministarstvu unutrašnjih poslova da u roku od tri dana dostavi
traženu informaciju. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije to nije učinilo
ni do oktobra ove godine. Gradski sudija za prekršaje još uvek nije obavestio
Inicijativu o zakazivanju rasprave po podnetom zahtevu za pokretanje
prekršajnog postupka protiv Mirjane Orašanin.
Ministarstvo pravde Srbije
Sledeći zahtev za pokretanje prekršajnog postupka Incijativa je podnela 3.
maja 2006. godine protiv Milovanović Dragice, poverenika Ministarstva
pravde Srbije, jer nije omogućila Inicijativi uvid u tražene informacije od
javnog značaja i jer nije donela rešenje o odbijanju zahteva sa pisanim
obrazloženjem i poukom o pravnom leku822. Od pomenutog organa javne
vlasti, Inicijativa je tražila sledeće informacije:
• Spisak sa adresama svih organa javne vlasti koji potpadaju pod
nadležnost Ministarstva pravde, a koji su kao organi javne vlasti
predviđeni Zakonom o slobodnom pristupu informacijama (tačnije
njegovim članom 3.)823
Gradski sudija za prekršaje još uvek nije obavestio Inicijativu o zakazivanju
rasprave po podnetom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka protiv
Dragice Milovanović.
Ministarstvo za kapitalne investicije Srbije
Od Ministarstva za kapitalne investicije Inicijativa je zahtevala dostavljanje
sledećih informacija:
godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
820 Žalba povereniku podneta je 22. novembra 2005. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
821 Rešenje poverenika je stiglo u Inicijativu 26. januara 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
823 Zahtev za slobodan pristup informacijama Inicijativa je podnela Ministarstvu pravde Republike Srbije 24.
marta 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
138
• Da li je Ministarstvo za kapitalne investicije učestvovalo u nekim
projektima koji su se realizovali na području opština: Preševo,
Bujanovac i Medveđa? Molimo Vas da nam dostavite i iznos
investicija na teritorijama ove tri opštine tokom 2005. godine i u
prvih četiri meseca 2006. godine?824
Kako smo i u ovom slučaju naišli na „ćutanje uprave“, Inicijativa je podnela
zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv ministra za kapitalne
investicije Velimira Ilića jer nije omogućio Inicijativi uvid u informacije od
javnog značaja i jer nije dostavio rešenje o odbijanju zahteva sa pisanim
obrazloženjem i poukom o pravnom leku825. U ovom slučaju je tužen
rukovodilac organa javne vlasti, jer u Ministarstvu za kapitalne investicije nije
određeno lice koje postupa po zahtevima za slobodan pristup informacijama.
Gradski sudija za prekršaje još uvek nije obavestio Inicijativu o zakazivanju
rasprave po podnetom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka protiv
ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića.
Republička radiodifuzna agencija
Inicijativa je od Republičke radiodifuzne agencije zahtevala dostavljanje
sledeće informacije:
• Koliko je Republičkoj radiodifuznoj agenciji, od njenog osnivanja
do danas, podneto predstavki od strane fizičkih i pravnih lica kao i
emitera koje se odnose na rad drugih emitera?
• Koliko je i kakvih mera Republička radiodifuzna agencija preduzela
prema emiterima u skladu sa Zakonom o radiodifuziji?826
Nakon još jednog „ćutanja uprave“ Inicijativa je podnela zahtev za
pokretanje prekršajnog postupka protiv dr Nenada Cekića kao rukovodioca
ovog organa javne vlasti jer nije omogućio Inicijativi uvid u informacije od
javnog značaja i jer nije dostavio rešenje o odbijanju zahteva sa pisanim
obrazloženjem i poukom o pravnom leku827. Gradski sudija za prekršaje još
uvek nije obavestio Inicijativu o zakazivanju rasprave po podnetom zahtevu
824 Zahtev za slobodan pristup informacijama Inicijativa je podnela Ministarstvu za kapitalne investicije Republike Srbije 18. maja 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
826 Zahtev za slobodan pristup informacijama Inicijativa je podnela republičkoj radiodifuznoj agenciji 11. aprila
139
za pokretanje prekršajnog postupka protiv dr Nenada Cekića.
Javna preduzeća: Elektrodistribucija Srbije i JAT
Od Elektrodistribucije Srbije i Jugoslovenskog aerotransportnog preduzeća,
kao javnih preduzeća, tražena je sledeća informacija:
• Kolike su plate generalnog direktora, članova Upravnog odbora i
članova Nadzornog odbora?828
Pošto ni jedno od dva preduzeća nije dostavilo Inicijativi odgovor na
tražene informacije, podneti su zahtevi za pokretanje prekršajnih postupaka
i to protiv dr Vladimira Đorđevića, generalnog direktora Elektrodistribucije
Srbije829 i Nebojše Starčevića, generalnog direktora JAT-a830. Gradski sudija
za prekršaje još uvek nije obavestio Inicijativu o zakazivanju rasprava
po podnetim zahtevima za pokretanje prekršajnog postupka protiv
pomenutih.
Opštine Mionica, Trgovište i Novi Pazar
Dana 24. oktobra 2005. godine Inicijativa je podnela zahteve za pokretanje
prekršajnih postupaka protiv predsednika pomenutih opština jer nisu
omogućili Inicijativi uvid u informacije od javnog značaja i jer nisu dostavili
rešenje o odbijanju zahteva sa pisanim obrazloženjem i poukom o pravnom
leku. Pomenuti zahtevi su podneti opštinskim organima za prekršaje u
Trgovište831, Mionici832 i Novom Pazaru833. Do danas pomenuti organi za
prekršaje nisu obavestili Inicijativu o zakazivanju rasprava po podnetim
zahtevima. Tražena je sledeća informacija:
• Da li se iz opštinskog budžeta izdvajaju novčana sredstva za pomoć
verskim zajednicama? Ako je odgovor pozitivan molimo Vas da
nam dostavite informaciju kojim verskim zajednicama pomažete i
sa kolikim novčanim sredstvima.
828 Oba zahteva za slobodan pristup informacijama Inicijativa je podnela 24. marta 2006. godine, nalaze se u
140
Izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje,
razdora i netrpeljivosti
Ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili
versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima ili
etničkim zajednicama koje žive u Srbiji,kazniće se
zatvorom od šest meseci do pet godina.
Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno
prinudom, zlostavljanjem, ugrožavanjem sigurnosti,
izlaganjem poruzi nacionalnih, etničkih ili verskih
simbola, oštećenjem tuđih stvari, skrnavljenjem
spomenika, spomen-obeležja ili grobova,učinilac će
se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.
Ko delo iz st. 1. i 2. ovog člana vrši zloupotrebom
položaja ili ovlašćenja ili ako je usled tih dela došlo
do nereda, nasilja ili drugih teških posledica za
zajednički život naroda, nacionalnih manjina ili
etničkih grupa koje žive u Srbiji,kazniće se za delo
iz stava 1. zatvorom od jedne do osam godina, a za
delo iz stava 2. zatvorom od dve do deset godina834
Četiri napada na Životu Milanovića – bramana
Hare Krišna u Jagodini
Života Milanović je rođen 16. avgusta 1961. godine u selu Belica, 15
kilometara od Jagodine gde živi i danas835. Povremeno boravi u stanu strica
u Jagodini. Po zanimanju je slobodni umetnik i trenutno je nezaposlen.
Član je Hindu Vajšnavske verske zajednice od 1984. godine836. Danas je
braman Hare Krišna verske zajednice sa dve inicijacije. Ta verska zajednica
registrovana je još u vreme SFRJ, osamdesetih godina. Njen centar najpre
je bio u Ljubljani, potom u Zagrebu, dok je danas u Subotici837. Versko
opredeljenje Živote Milanovića poznato je svima u Jagodini zbog čega je
često meta ozbiljnih napada, psovanja i podsmehivanja na ulici. Njegovom
religijskom izboru rugaju se i sveštenici Srpske pravoslavne crkve u Jagodini.
834 Krivični zakonik, član 317, vidi gore pod 611
835 Izveštaju o incidentu „Slučaj Života Milanović“ od 18.11.2005. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
836 Ibid
837 Ibid
141
Povodom toga je Života Milanović istraživačima Inicijative izjavio: „Čak i
protojerej Srpske pravoslavne crkve u Jagodini kada prođe pored mene na
ulici pljuje tri puta“838.
Života Milanović je istraživačima Inicijative rekao da prvi ozbiljniji problemi
počinju 2001. godine. Tada su krenuli telefonski pozivi u kojima mu je
prećeno da će biti ubijen, da širi „cigansku veru“ i da će biti zapaljen sa kućom
u kojoj živi839. Osobe koje su ga tada zvale predstavile su se kao „srpski
vitezovi“ i „čuvari obraza otačastva“840. Po njegovim rečima, jedne večeri
u septembru te godine, izašao je iz stričevog stana u Jagodini kako bi bacio
smeće. Trojica mladića su ga čekala ispred zgrade i naneli mu teške telesne
povrede bezbol palicama841. Desetak dana posle toga, kada je ulazio u svoju
zgradu u Jagodini, Života je iza sebe primetio jednog mladića i još dvojicu
koji su stajali u dnu stepeništa. U hodniku je bilo prilično mračno, tako da
nije uspeo najbolje da razazna lica. Mladić koji je bio iza njega izvadio je nož
i nasrnuo na Životu, koji je, pokušavajući da uđe u stan bio isečen po glavi i
grudima. Zatim mu je pomenuta osoba prišla dok je ležao na ulazu u stan i
ponovo ga posekla po glavi, odsekla mu pramen kose i uzela kutiju u kojoj
su stajale brojanice842. Ubrzo nakon toga, Života je pozvao policiju i prijavio
šta se desilo. Od policije je dobio samo savet inspektorke koja je došla na
lice mesta da „obavezno ugradi senzor u ulazu, kako bi se automatski palilo
svetlo kada neko uđe“843. Tokom razgovora koji je Života Milanović vodio
sa inspektorima u SUP-u Jagodine tema razgovora je uglavnom bila Hindu
Vajšnavska verska zajednica odnosno pitanja o tome koliko vernika ima,
gde se nalazi centar, ko ih finansira i slično844. Počionioci ovih krivičnih dela
još uvek nisu pronađeni.
Dana 11. jula 2005. godine, u Jagodini, po rečima Živote Milanovića,
dešava se novi napad845. Života Milanović je izjavio istraživaču Inicijative
da je, ni desetak metara od zgrade video da mu u susret idu tri mladića sa
kapuljačama na glavama. Kako su mu prilazili, primetio je da jedan od njih
drži nož u ruci. Prekrio je glavu rukom. Mladić koji je držao nož u ruci
prilazi mu i ubada ga nožem u grudi. Zatim sva trojica beže, jer neki ljudi iz
838 Ibid
839 Ibid
840 Ibid
841 Ibid
842 Ibid
843 Ibid
844 Ibid
845 Ibid
142
zgrade, pošto su čuli jauke, silaze i odvode Životu u bolnicu. Nož je prošao
između dva rebra i nije oštetio pluća Živote Milanovića846. I ovaj slučaj je
prijavljen policiji. Jedan od policajaca koji je uzimao izjavu prokomentariso
je slučaj: „Nemoj da izlaziš noću iz stana, provociraš ljude...“847. Na sledeći
razgovor sa policijom Života je čekao do 19. septembra 2005. godine. Na
poziv da dođe u stanicu policije uredno se odazvao. O razgovoru u stanici
policije u Jagodini Života kaže: „Svi su me čudno gledali i policajci su izlazili
iz kancelarija da bi videli ko ide u sobu 32 u koju je trebalo da se javim.
Ne znam razlog takvom ponašanju. U sobi 32 ispitivala su me dva starija
policajca. Oni su me takođe dosta pitali o mojoj verskoj zajednici, a često
je taj razgovor bio diskusija o verskim pravima i tome slično. Policajcima
sam tada predao i jedan broj časopisa „Srpski front“, glasila nekakvog
„Saveza nacionalista Srbije“ koji deluje u Jagodini, a pretpostavljam da su
me njegovi članovi napali“848. Nakon toga policija ga više nije kontaktirala.
Života se najpre obratio nevladinoj organizaciji iz Beograda - Komitetu
pravnika za ljudska prava (u daljem tekstu: YUKOM) koji je 20. jula 2005.
godine napisao predstavku Generalnom inspektoratu MUP-a Republike
Srbije849. Odgovor Generalnog inspektorata je u YUKOM stigao 19.
oktobra 2005. godine i u njemu piše: „Izvršenim proverama utvrđeno je
da radnici Sekretarijata u Jagodini na osnovu informacija koje su dobili od
oštećenog i saznanja koja su prikupili operativnim radom na terenu, nisu
preduzeli sve mere i radnje iz svoje nadležnosti na identifikaciji lica koja su
napala Milanovića i tom prilikom mu naneli telesne povrede, zbog čega se
vaša predstavka u tom delu može smatrati osnovanom. Međutim, rad na
pronalaženju i identifikaciji NN izvršilaca biće nastavljen, a po pronalasku
i identifikaciji istih biće preduzete mere u skladu sa zakonom o čemu će
gospodin Milanović biti blagovremeno obavešten“.850 Počionioci ovog
krivičnog dela još uvek nisu pronađeni.
Novi incident se, po rečima Živote Milanovića, dogodio 18. juna 2006.
godine851. Reč je o noći između subote i nedelje, odnosno 18. i 19. juna.
Oko dva sata posle ponoći Života je krenuo da otvori vrata stana kako bi
ga provetrio od mirisa laka za čamce koji je koristio tokom slikanja. Čim
846 Izveštaj lekara specijaliste Dr Valentina Mihajlova od 11. jula 2005. godine, broj protokola 225, nalazi se u
848 Ibid
849 Predstavka YUKOM-a Generalnom inspektoratu podneta je 20. jula 2005. godine
850 Dopis MUP-a Republike Srbije, Generalnog inspektorata od 19. oktobra 2005. godine, broj 12080/05, potpisan od strane pukovnika Mirjane Orašanin, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
851 Izveštaj o incidentu, slučaj “Novi napad na Životu Milanovića”, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
143
je otvorio vrata, čuo je tup udarac, kao da je neko skočio na pod, i ispred
njega se pojavila osoba u dukserici sa kapuljačom tamne boje. Ta osoba ga
je odmah ubola nožem u stomak. Zatim je pao na zemlju i nekako uspeo
da gurne vrata stana. NN lice koje ga je napalo, po rečima Živote, imalo je
izuzetno krupnu konstituciju. Sve što je mogao da uradi je da se sklupča
na zemlji i da čeka šta će mu sledeće učiniti. Napadač mu je zatim prišao
i bez ijedne reči počeo da ga seče po glavi. Urezao mu je krst na glavi852.
Dok je ležao na zemlji Života je ugledao još jednu osobu koja je stajala
pored ulaznih vrata i izgledala kao da čuva stražu. Zatim su oba napadača
napustila stan. Života je na stomaku imao dva uboda nožem. Glava mu je
bila prekrivena krvlju. Uspeo je da se pridigne i pozove taksi. Taksista je
bio šokiran onim što je video. Za količinu krvi koju je ispustio Života kaže:
„Nisam ni znao da u glavi ima toliko krvi“853.
Taksista ga je odvezao u Hitnu pomoć u Jagodini. Tamo su ga ušili. Lekari
su po službenoj dužnosti pozvali policijsku patrolu koja je uzela izjavu od
Živote i rekla mu da može da ide kući. Sutradan su opet dva policajca došli
po njega i odveli ga u policijsku stanicu u Jagodini gde je dao novu izjavu i
potpisao zapisnik. Od tada, policija ga više nije kontaktirala. O napadačima
Života Milanović kaže: „Ne poznajem ljude koji su me izboli, ali mi se
po njihovoj konstituciji čini da su to iste osobe koje su me izbole i prošle
godine. Ovo što mi se desilo je na verskoj osnovi, samo zbog činjenice da
sam sveštenik Hare Krišna“854. Počionioci ovog krivičnog dela još uvek nisu
pronađeni.
Inicijativa je 15. marta 2006. godine podnela Okružnom javnom tužilaštvu
u Jagodini prvu krivičnu prijavu protiv NN lica855 zbog izvršenja krivičnog
dela „izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje razdora i netrpeljivosti“856.
Do danas nije dobijena nijedna informacija o merama koje je ovo tužilaštvo
preduzelo sa ciljem pronalaženja i sankcionisanja odgovornih lica. Druga
krivična prijava857 Okružnom javnom tužilaštvu u Jagodini podneta je 3.
jula 2006. godine protiv NN lica zbog izvršenja krivičnih dela „izazivanje
nacionalne, rasne i verske mržnje razdora i netrpeljivosti“858 i „teške telesne
852 Fotografije povreda Živote Milanovića se nalaze u dokumentaciji Inicijative
853 Izveštaj o incidentu, slučaj “Novi napad na Životu Milanovića”, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
854 Ibid
855 Prvu krivičnu prijavu protiv NN lica Inicijativa je podnela 15. marta 2006. godine i nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
856 Krivični zakon Srbije, član 317, stav 2, vidi gore pod 611
857 Drugu krivičnu prijavu protiv NN lica Inicijativa je podnela 03. jula 2006. godine i nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
144
povrede“859. Okružno javno tužilaštvo u Jagodini do danas nije podiglo
nijednu optužnicu za pomenute incidente.
Po krivičnom zakoniku Republike Srbije, ko izaziva ili raspiruje nacionalnu,
rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama
u Srbiji, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina860. Ukoliko je ovo
krivično delo učinjeno prinudom, zlostavljanjem, ugrožavanjem sigurnosti
ili oštećenjem tuđe stvari učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam
godina zatvora861. Pod izazivanjem se podrazumeva stvaranje do tada
nepostojeće mržnje, razdora ili netrpeljivosti, dok raspaljivanje pretpostavlja
postojanje nekog od ovih osećanja i njihovo dalje razvijanje i produbljivanje.
Mržnja je neprijateljsko osećanje prema nekome i predstavlja psihološki
osnov za stvaranje konfliktnih situacija i preduzimanje određenih akcija862.
Iako je pravo na slobodu veroispovesti zaštićeno, pored pomenutih, i
mnogim drugim domaćim i međunarodnim dokumentima kao što su
Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama SCG863,
Ustavom Republike Srbije864, Međunarodnim paktom o građanskim i
političkim pravima865, Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima866 i
Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda867,
izvršioci pomenutih krivičnih dela nad Životom Milanovićem do danas nisu
privedeni pravdi.
859 Ibid, član 121
862 Krivično pravo Jugoslavije, dr Ljubiša Lazarević, Savremena administracija, 1998
863 Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama vidi gore pod 36
864 Ustav Republike Srbije, vidi gore pod 7
866 Usvojena i proglašena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 217 (III) od 10. decembra 1948.
godine, 48 država je glasalo za, nijedna protiv, dok je osam bilo suzdržano (uključujući Jugoslaviju)
867 Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava, vidi gore pod 29
145
Nasilje na etničkoj osnovi u vojsci Srbije
Anis Mašović (21) iz Prijepolja je 2005. godine služio vojni rok u Požarevcu,
vojna pošta 5303/4a. Prema onome što je izjavio istraživaču Inicijative868,
Anis je 25. maja 2005. godine kosio travu u kasarni kada ga je jedan vojnik
pogodio kamenom u vrat. Na to mu je Anis odgovorio: „Šta se gađaš,
konju jedan?“869. Po Anisovim rečima takvi događaji su uobičajeni u vojsci
i nije pomislio da može da se dogodi neki krupniji incident. Anis opisuje
događaje sledeće noći: „U spavaonu sam došao umoran, tako da sam odmah
legao da spavam... Oko 23 časa me probudio udarac. Kada sam otvorio
oči, video sam ašov koji mi se približava. Brzo sam trgao glavu tako da su
me udarili u leđa. Tek tada sam video da grupa od pet do sedam mladića
napada na mene ašovima, metalnim šipkama i pesnicama. Pokušao sam da
se odbranim, ali ih je bilo više i dobio sam nekoliko udaraca po telu. Tada
sam počeo da vičem i tražim pomoć... U tom trenutku upalilo se svetlo i
video sam poslednju dvojicu. Prepoznao sam da su to vojnici iz mog voda
Nemanja Đurić i Aleksandar Stanojević“870.
Oštećeni Anis Mašović je istraživačima Inicijative rekao i da je bio prisutan
kada su dežurnom čete dvojica vojnika davali izjave o incidentu koji se
dogodio i da je vojnik Baćinac Željko rekao da su ga tokom dana kontaktirali
neki vojnici (tom prilikom je rekao dežurnom njihova imena) i pitali ga da
li hoće da učestvuje u prebijanju muslimana te noći. Drugi vojnik, Dušan
Savić bio je očevidac napada i prepoznao je napadače. U izjavi istražnom
sudiji Opštinskog suda u Požarevcu Draganu Todoroviću, Anis Mašović je
istakao da je imenovan za komandira voda, ali da su vojnici nerado izvršavali
naređenja koja im je proleđivao uz komentare da ne žele da im komanduje
musliman871.
Nakon istrage i analize svih okolnosti ovog slučaja, Inicijativa je Okružnom
javnom tužilaštvu u Požarevcu 11. avgusta 2005. godine podnela krivičnu
prijavu protiv Đurić Nemanje i šest NN lica zbog izazivanja nacionalne,
rasne i vesrke mržnje, razdora ili netrpeljivosti872 i krivičnog dela laka telesna
povreda873. Na osnovu podnete krivične prijave Okružno javno tužilaštvo u
868 Izveštaj o incidentu – slučaj „Anis Mašović“, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
869 Ibid
870 Ibid
871 Izveštaj sa suđenja od 24. oktobra 2005. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
872 Osnovni krivični zakon, član 134, stav 2, vidi gore pod 586
146
Požarevcu je sprovelo istražne radnje pred Opštinskim sudom u Požarevcu,
a postupajući istražni sudija bio je Dragan Todorović. Tokom istražnih
radnji osumnjičeni Aleksandar Stanojević je dao izjavu u kojoj je rekao:
„Grupa muslimanskih vojnika u našoj kasarni uvek se odvajala, držali su
se među sobom, često izdavali naređenja ostalima, te su se neke starešine
njih plašile... Tenzija je rasla između muslimanskih i srpskih vojnika...Oko
23 sam legao i zaspao, probudila me je buka, kako neko viče, lupanje vrata
i svetlo se upalilo. Čuo sam oštećenog Anisa Mašovića kako kaže – udaraju
kao devojčice, stajao je pored kreveta, a nije imao ni ogrebotinu... Kasnije mi
je Anis pokazao modricu na butini, mislim desnoj, ali vrlo malu... Narednih
dana smo imali problema sa muslimanima kojima je rukovodio Muhamed
Kukuljac i svima je otvoreno pretio. Nije postojao nikakav dogovor da se
napadaju muslimani“874.
Okružno javno tužilaštvo u Požarevcu je nakon sprovedenih istražnih
radnji podnelo Okružnom sudu u Požarevcu zahtev za sprovođenje istrage
protiv osumnjičenih Đurić Nemanje, Stanojević Aleksandra i Babić Igora875.
Istražni sudija Okružnog suda u Požarevcu, Dragan Vukićević, je saslušao
osumnjičenog Nemanju Đurića koji je rekao: „Kritične večeri sam spavao,
ne znam šta se dogodilo, Nikolić Goran koji je spavao ispod mene me je
probudio rekavši da je bila neka tuča. Anisa sam video kako stoji pored
kreveta, a niko nije držao nikakav predmet u ruci niti je imao na glavi nešto....
Nikada nisam učestvovao u ćebovanju vojnika“876. I osumnjičeni Igor Babić
je izjavio da je kritične noći spavao jer ima čvrst san i da je tek kasnije iz
priče nekih vojnika čuo šta se desilo877.
Svedok Savić Dušan878 je na saslušanju 17. januara 2006. godine izjavio: „U
jednom trenutku probudio me je nečiji vrisak i tada sam zaključio da je to
glas Anisa Mašovića... Đurić Nemanja je u rukama držao polomljenu dršku
metle i to veću dršku, a Babić je držao jastuk u rukama...Anis je tada ležao
u krevetu sav u modricama. To znam jer sam mu ja prvi prišao... Najviše
modrica je imao po telu, po levoj butini i u predelu stomaka sa leve strane,
a najviše po levoj butini... Video sam ispod Anisovog kreveta vojnički ašov
koji je bio rasklopljen...“.879
874 Izveštaj sa suđenja, istražne radnje od 21.12.2005. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
875 Izveštaj sa suđenja od 19. aprila 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
876 Izveštaj sa suđenja od 05. maja 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
877 Izveštaj sa suđenja od 18. maja 2006. godine, nalazi se u dokuemnatciji Inicijative
878 Jedan od dvojice svedoka koji su davali izjave dežurnom oficiru u kasarni u Požarevcu
879 Izveštaj sa suđenja od 17. januara 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
147
Sudija opštinskog suda Dragana Jevremović je 7. februara 2006. godine
naložila sudsko medicinsko veštačenje u ovom predmetu. Veštačenje je
obavio dr Slobodan Nikolić, a u izveštaju je zaključio: „Na osnovu lekarskih
izveštaja u spisima može se zaključiti da je Mašović Anis kritičnom prilikom
zadobio sledeće povrede: krvni podliv u gornjoj trećini unutrašnje starne
leve butine (promer krvnog podliva je 10x8 cm), krvni podliv u predelu
levog kuka – trohantera, krvni podliv u predelu levog preponskog dela
i krvni podliv u predelu leve polovine sedalnog predela (promer krvnog
podliva je 6x2 cm)... kod njega je ustanovljena i bolna osetljivost u predelu
grudnog koša i u predelu desne butine... urolog je ustanovio i krvni podliv
u predelu leve polovine mošnica... U izveštajima se navode i povrede kod
oštećenog u vidu nagnječine glave, grudnog koša i trbuha...“.880 Na kraju
izveštaja u delu pod nazivom „Mišljenje“, dr Slobodan Nikolić zaključuje:
„Na osnovu vrste, rasporeda, lokalizacije i dugih karakteristika povreda koje
je kritičnom prilikom zadobio Anis Mašović, može se zaključiti da su sve
nanesene najmanje četvorostrukim dejstvom tupine aktivno zamahnutog
mehaničkog oruđa“881.
Istraga pred Okružnim sudom u Požarevcu još uvek je u toku. Nedugo
nakon incidenta Anis Mašović je otpušten iz vojske jer je postao privremno
nesposoban za dalje služenje vojnog roka882.
Kamenovanje romskog naselja u Nišu
U Nišu je 25. februara 2006. godine grupa mladića napala kuće u kojima žive
Romi u naselju „Beograd mahala“, ulice Čokotska, Vinaverska i Sarajevska.883
Prema iskazima svedoka, oko dva, pola tri ujutru, grupa od sedam do devbet
mladića, kratko ošišanih i u pripitom stanju došla je do romskih kuća u ovim
ulicama.884 Stanovnike su probudili povici: „Cigani spavate“, „Majku vam
jebem cigansku“ i navijačke pesme kao što je: „Mi smo šampioni“.885 Ubrzo
nakon toga mladići su kamenovali kuće u naselju.886 Prema policijskom
880 Izveštaj o izvršenom sudskomedicinskom veštačenju u predmetu Ki 470/05-32, potpisan od strane dr Slobodana Nikolića, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
881 Ibid
882 Ibid
883 Svi podaci su iz izveštaja o incidentu Inicijative, policijskih i sudskih zapisnika, kao i iz rešenja organa za
prekšaje. Svi navedeni dokumenti nalaze se u dokumentaciji Inicijative
884 Izveštaj o incidentu koji je napravio istraživač Inicijative, dokumentacija Inicijative
885 Ibid
886 Ibid
148
izveštaju, pogođeno je sedam kuća, a na pet kuća razbijeni su prozori.887
Trojica stanovnika naselja čije su kuće bile kamenovane, Bajram Dalipović,
Zaim Ramić i Abdula Šakir pošli su automobilom da traže napadače.888 U
isto vreme stanovnici su pozvali policiju. Prema iskazu mladića koji su
kamenovali kuće i prema rešenju sudije za prekršaje, trojica Roma stigli
su prvi do napadača i tom prilikom prebili dvojicu pesnicama i metalnom
šipkom.889
Policija je privela četvoricu napadača, Marka Vidića, Gorana Markovića i
starije maloletnike J. N. i S. P. Takođe, Dalipović, Ramić, Šakir i njihove
komšije Danijel i Damir Kurtešević pozvani su odmah ujutru u policijsku
stanicu Crveni krst i zadržani devet sati.890 Kao razlog zadržavanja naveden
je napad na mladiće koji su izazvali incident.891 Policajci nisu dozvolili
privedenim Romima da izađu iz zgrade, niti da uzmu hranu i lekove, iako
su dvojica od njih dijabetičari.892 Prema iskazu svedoka, policajac Terzić
koji ih je ispitivao ponašao se arogantno i cinično, preteći im da će biti
krivično gonjeni, dok će napadači na romske kuće proći sa prekršajnim
prijavama.893
Prilikom policijskog ispitivanja, mladići koji su kamenovali kuće branili su se
tvrdnjama da su se međusobno gađali kamenicama i tom prilikom pogodili
nekoliko kuća, a da su posle toga prebijeni od kućevlasnika.894 Romi su
negirali tvrdnje mladića da su pretukli dvojicu od njih.895 Svedok Marko
Tripković koji je šetao psa u tom trenutku nije video prebijanje dvojice
mladića, ali tvrdi da je „čuo šamaranje“.896 Policija je pretresla kuće Roma,
ali šipka kojom je navodno izvršeno nasilje nije pronađena.897
Policija je podnela zahtev za pokretanje prekšajnog postupka protiv
sedam lica, četiri mladića srpske nacionalnosti koji su zbog kamenovanja
887 Zapisnik o saslušanju svedoka Zvonimira Mikića, šefa policijske patrole, 26. februar 2006. godine, dokumentacija Inicijative
888 Izveštaj o incidentu, vidi gore pod 883
889 Zapisnici o saslušanju okrivljenih i svedoka, rešenje opštinskog organa za prekšaje, dokumentacija Inicijative
891 Ibid
892 Ibid
893 Ibid
894 Zapisnici o saslušanju okrivljenih i svedoka, dokumentacija Inicijative
895 Ibid
896 Ibid
149
kuća optuženi za drsko i bezobzirno ponašanje898 i galamu i viku899 i tri
osobe romske nacionalnosti koje su optužene za nasilje.900 Svi ovi prekršaji
predviđeni su Zakonom o javnom redu i miru. Policija nijednog trenutka
nije uzela u razmatranje podnošenje krivične prijave protiv mladića koji su
kamenovali romske kuće zbog izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje
i netrpeljivosti.901
Opštinski sudija za prekršaje kaznio je 28. marta 2006. godine Marka
Vidića, Gorana Markovića sa po 20.000 dinara, starije maloletnike J. N. i
S. P. sa po 10.000 dinara, dok su Romi Barjam Dalipović, Zaim Ramić i
Abdula Šakir kažnjeni sa po 15.000 dinara.902 Ni u zahtevu za pokretanje
prekršajnog postupka koji je podneo niški SUP, ni u rešenju opštinskog
organa za prekršaje ne pominju se uvrede na nacionalnoj osnovi upućene
građanima romske nacionalnosti.903
Nevladina organizacija Centar za prava manjina podnela je krivičnu prijavu
protiv mladića koji su kamenovali kuće zbog izazivanja verske, rasne i
nacionalne mržnje. Tužilaštvo u Nišu se još uvek nije oglasilo povodom ove
prijave.904
Inicijativa mladih za ljudska prava je povodom incidenta izdala saopštenje
u kome se zahteva od državnih organa da počnu da primenjuju zakone i
sankcionišu izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje, kako bi se ovakvi
događaji u budućnosti sprečili.905 Umesto odgovora, portparolka SUP-a Niš
Lidija Pavlović u izjavi za Narodne novine ističe da po saznanjima policije
incident nije delo grupe skinheadsa, niti je motivisan rasnom ili verskom
netrpeljivošću.906 Ona tom prilikom dodaje: „Da bismo bili sigurni u to, ali
i sprečili eventualna nagađanja i špekulacije u medijima i među raznoraznim
nevladinim i drugim organizacijama, preduzeli smo sve neophodne mere
provere eventualne pripadnosti nekoj grupi četvorice mladića srpske
nacionalnosti.“.907
898 Zakon o javnom redu i miru, član 12, stav 1
902 Rešenje Up. Br. 15-2460/06, dokumentacija Inicijative
903 Rešenje opštinskog organa za prekršaje, zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, dokumentacija Inicijative
904 Izveštaj o incidentu, vidi gore pod 883, sajt Centra za prava manjina: http://www.mrc.org.yu/?id_
tekst=35&sta=saopstenja, posećen 21. novembra 2006. godine
905 Saopštenje povodom incidenta u Beograd Mahali, 20. mart 2006. godine, dokumentacija Inicijative
906 Pijani mladići kamenovali kuće u Sarajevskoj, NARODNE NOVINE, 28. februar 2006. godine
907 Ibid
150
Pravo na rehabilitaciju
Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija lica koja su
bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili
administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili
ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih
prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja
na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na
teritoriji Republike Srbije908
Rehabilitacija Šljivo Senada
Šljivo Senad je bio zaposlen u MUP-u Republike Srbije od 1. februara 1986.
do 2. aprila 1999. godine909. Sve vreme je radio u SUP-u Jagodina, osim
od juna 1991. do 1993. godine kada je radio u SUP-u Ćuprija910. Njegov
angažman u policiji počeo je 1. juna 1980. godine kada se zaposlio u stanici
policije u Foči u Bosni i Hercegovini da bi kasnije bio prebačen u Srbiju911.
U policiji je proveo oko 20 godina i nikada nije načinio nijedan prekršaj, ni
disciplinski, niti bilo koji drugi912.
Tokom devedesetih godina, kao pripadnik Ministarstva unutrašnjih
poslova Republike Srbije, često je išao na na Kosovo - u Kosovsku Vitinu,
Kosovsku Kamenicu, Prizren, Đakovicu, a poslednji put je bio na Kosovu
1995. godine913. Prema izjavi istraživačima Inicijative, Šljivo Senad je tokom
boravka na kosovskom terenu bio očevidac mnogih kršenja pravila službe
i izvršenja različitih krivičnih dela od strane svojih kolega policajaca nad
građanima Kosova albanske nacionalnosti914. Svi ti slučajevi su, uz činjenicu
da je dosta članova njegove porodice iz Bosne i Hercegovine ubijeno tokom
rata u Bosni, da su mu tri kuće spaljene i da je veoma lošeg zdravstvenog
stanja, doveli do njegove odluke da više ne želi da ide na terene, ni na
Kosovo niti bilo gde drugde915.
908 Zakon o rehabilitaciji, član 1, vidi gore pod 736
909 Izveštaj o incidentu – slučaj “Šljivo Senad”, 08. februar 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
910 Ibid
911 Ibid
912 Uverenje Opštinskog suda u Jagodini broj 497/01 od 14. maja 2001. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
913 Rešenja Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove o upućivanju Šljivo Senada na terene u Vitinu i Kosovsku Kamenicu, brojevi 112-1596/90 od 25.04.1990. i 112-1596/90 od 24.01.1992, nalaze se u dokumentaciji
Inicijative
915 Ibid
151
Šljivo Senad je dva letnja meseca 1998. godine bio na operaciji i bolničkom
lečenju u Zdravstvenom centru u Ćupriji916. Ipak se vratio na dužnost
u SUP-u Jagodina. Urolog u Zdravstvenom centru u Ćupriji je smatrao
da Senad ne može da obavlja posao koji je vezan za dugo stajanje, rad u
otežanim uslovima i uopšte svaku vrstu fizičkog rada917. Iako ga je urolog dr
Milan Balov savetovao da ide na bolovanje, on to nije želeo zbog nedostatka
ljudstva u SUP-u Jagodina918. Tri meseca od operacije bolest se ponovila919.
Dana 13. januara 1999. godine, iako nije bio na bolovanju, Senad je upućen
na komisiju MUP-a koja je ustanovila da postoji bolest i dijagnostikovala je
na isti način kao i lekar iz Zdravstvenog centra Ćuprija920. Oni su mu rekli
da mora da ide na bolovanje jer mu se upalio i operisani desni testis. U
oceni radne sposobnosti Šljivo Senada stoji: “Ocena dosadašnje privremene
nesposobnosti je opravdana”921. Vaskularni hirurg je takođe ustanovio da
pomenuta bolest postoji i da na desnoj nozi ispod potkolenice postoji tromb
koji može biti opasan po njegov život. Preporučio mu je da na trombu
izvrši hirurški zahvat922.
Devedesetih godina MUP Republike Srbije formira Posebnu jedinicu
policije, čiji je član bio i Šljivo Senad. Upravo je to bila jedinica sa kojom
je Šljivo išao na pomenute terene923. Godine 1998. godine opet ga stavljaju
na spisak Posebne jedinice policije koja je tada trebala da ide na Kosovo924.
Zbog pomenutih razloga Šljivo odbija da ide na taj teren. Ni njegove kolege
nisu želeli da idu sa njim, jer su između sebe pričali da će ih Senad, kao
Musliman, zaklati na spavanju925. Po izjavi Šljivo Senada, Toplica Jovanović,
tada policajac u SUP-u Jagodina, rekao je Senadu da ga Sredoje Lukić926
traži jer hoće da mu odseče glavu i da igra fudbal sa njom. Čak su mu i neke
starije kolege policajci, sa kojima je bio u dobrim odnosima, rekli da ne ide
na teren jer će ga ubiti policajci koji mu ne veruju927.
916 Otpusna lista sa epikrizom Zdravstvenog centra u Ćupriji broj 772, potpisao je doktor Balov Milan, od 06.
avgusta 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
917 Kompletna zdravstvena dokumentacija Šljivo Senada se nalazi u dokumentaciji Inicijative
920 Ibid
921 Ocena radne sposobnosti Šljivo Senada od starne Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Minstarstva unutrašnjih poslova u Beogradu u ulici Durmitorska broj 9, broj 82/99 od 13. januara 1999. godine, nalazi se u
924 Ibid
925 Ibid
926 Sredoje Lukić je optužen pred Haškim tribunalom za progone, ubistvo, nečovečno i okrutno postupanje i
istrebljenje bosanskih Muslimana. Predao se Haškom tribunalu 14. septembra 2005. godine
152
Kada je 1999. godine počelo NATO bombardovanje, Šljivo Senad je hteo da
uzme bolovanje jer se njegova zdravstvena situacija ponovo iskomplikovala.
Lekari su mu preporučili ponovo operaciju928. Tada mu stiže i novi poziv
na Kosovo929. Bombardovanje počinje 24. marta i istog dana u 22.00 časa,
pomoćnik komandira Radisavljević Rale dolazi kod Senada kući i saopštava
mu da se ujutro javi u stanicu policije u Jagodini930. Senad to i čini, ali pritom
nadležne obaveštava da ne želi da ide jer mora na operaciju i da ne želi da
učestvuje u onome što MUP Srbije radi na terenu931. Još jedan od razloga
zbog kojeg nije želeo da ide na teren je loše zdravstveno stanje njegove
supruge. Senad i Radmila Šljivo imaju i dvoje maloletne dece (Elvira i Sabina)
koja su takođe lošeg zdravstvenog stanja932. Načelnik policije u Jagodini,
Žika Trifunović, mu je tada rekao da policajci ne smeju da idu na bolovanje
i da mogu odmah da ga streljaju933.
U Posebnoj jedinici policije bilo je osam najgorih policajaca, i Senad je bio
deveti, iako nikada nije pravio nikakve probleme934. Ta jedinica istog dana
odlazi na Kosovo, a Senadu poručuju da će videti šta će sa njim. Neki od
komandira su tada govorili da Senad i ne treba da ide na Kosovo jer bi kao
Musliman kvario moral jedinice935. Posle šest dana ponovo dolazi policija
kod Senada kući i odvodi ga u stanicu policije u Jagodini936. Tamo ga čekaju
Šćekić Dragan, pravnik za radne odnose u SUP-u Jagodina i komandir
Stanković Dejan937. Rekli su mu da mora da potpiše raskid ugovora o radu ili
će da podnesu krivičnu prijavu protiv njega za vojni sud zbog neodazivanja
pozivu i izbegavanja vojne službe938. Šljivo Senad se tada obraćao mnogima
za pomoć i pričao o nepravdi koja mu se sprema, ali niko nije hteo da mu
pomogne939. Bio je ucenjen podnošenjem krivične prijave te je bio prinuđen
da potpiše raskid ugovora o radu posle 20 godina provedenih u policiji940. U
navedenom rešenju kaže se da radni odnos Šljivo Senadu prestaje 2. aprila
1999. godine jer je pismeno izjavio da želi da raskine odnos.941
928 Ibid
929 Ibid
930 Ibid
931 Ibid
932 Dokumentacija o zdravstvenom stanju i lečenju Radmile Šljivo i njihovih ćerki Elvire i Sabine nalazi se u
dokumentaciji Incijative
934 Ibid
935 Ibid
936 Ibid
937 Ibid
938 Ibid
939 Ibid
940 Rešenje MUP-a, Skretarijata u Jagodini broj 118-7/99 o prestanku radnog odnosa Šljivo Senadu
941 Ibid
153
Nedugo posle toga, 19. maja 1999. godine, osam vojnih policajaca dolaze po
Šljivo Senada u njegov stan u Jagodini942. Cela porodica je bila u podrumu
zbog bombardovanja. Uz primenu sile prema njemu i njegovoj porodici
(ženu su mu udarili kundakom puške) hapse ga i odvode najpre u kasarnu u
Ćupriji, a zatim i u Vojni sud u Kragujevcu943. Po izjavi koju je Šljivo Senad
dao istraživačima Inicijative, dok je bio u kasarni u Ćupriji vojni policajci su
mu govorili: „Sada ćemo da ti jebemo kevu, da te streljamo, da te naučimo
šta je Srbija“944. Sve vreme su mu držali pušku uperenu u čelo. Nikakav
poziv za saslušanje ili nešto slično nikada nije dobio, a na Vjnom sudu u
Kragujevcu mu je pročitan zapisnik sa saslušanja na kome on nikada nije
bio945. Tada je i saznao da je protiv njega Ministarstvo unutrašnjih poslova,
Sekretarijat u Jagodini, 26. marta 1999. godine podnelo krivičnu prijavu zbog
navodno osnovane sumnje da je počinio krivično delo neodazivanja pozivu
i izbagavanje vojne službe946. Ova krivična prijava podneta je Opštinskom
javnom tužilaštvu u Jagodini koji je prosleđuje vojnom tužiocu vojnog
okruga u Kragujevcu947.
Nakon toga, Vojno tužilaštvo vojnog okruga u Kragujevcu podiže optužnicu
protiv Šljivo Senada zbog krivičnog dela neodazivanja pozivu i izbegavanja
vojne službe948. U Vjnom sudu nakon saslušanja rekli su mu da ga privremeno
puštaju na slobodu. Porodica Šljivo Senada je nakon toga otišla u Crnu
Goru949. Tamo ostaju oko mesec dana, odakle odlaze u Bosnu. Posle dva
meseca provedenih u Bosni, porodica Šljivo Senada se vraća u Jagodinu, a on
se se vraća 2000. godine950. Dobija rešenje o obustavljanju istrage protiv njega
za izvršenje krivičnog dela neodazivanja pozivu i izbegavanja vojne službe951.
Time je vojni tužilac utvrdio da Šljivo Senad nije izvršio krivično delo koje
mu se pokušalo staviti na teret. Jerotijević Milorad, takođe policajac SUP-a u
Jagodini, rekao je Šljivo Senadu da ima još dosta policajaca koji su odbili da idu
na Kosovo, ali da niko osim njega nije dobio krivičnu prijavu niti j ucenjen da
potpiše rešenje o raskidu radnog odnosa. Svi oni su i danas zaposleni u SUP-u
u Jagodini952.
943 Ibid
944 Ibid
945 Ibid
946 Krivična prijava koju je Ministarstvo unutrašnjih poslova - Sekretarijat u Jagodini podnelo protiv Šljivo
Senada 26. marta 1999. godine
947 Dopis opštinskog javnog tužioca u Jagodini, Vojnom tužiocu vojnog okruga u Kragujevcu od 02. aprila 1999.
godine
948 Optužnica koju je Vojno tužilaštvo vojnog okruga u Kragujevcu podnelo Vojnom sudu pri komandi vojnog
okruga u Kragujevcu
950 Ibid
154
Zakon o rehablitaciji953 je stupio na snagu aprila 2006. godine i nedugo posle
toga, krajem maja, Inicijativa je Okružnom sudu u Jagodini podnela zahtev
za rehabilitaciju Šljivo Senada954. Tim zakonom uređuje se rehabilitacija
lica koja su sudskom ili administartivnom odlukom ili bez nje, iz političkih
ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili nekih drugih prava od 6.
aprila 1941. godine do dana stupanja ovog zakona na snagu955. Traži se
još i da je to lice imalo prebivalište na teritoriji Republike Srbije956. Tim
zahtevom Inicijativa je tražila od Okružnog suda u Jagodini da odluku o
prestanku radnog odnosa u MUP-u Republike Srbije Šljivo Senada, kao i
sve njene posledice, proglasi ništavom od trenutka njenog donošenja i da
ga vrati u MUP Republike Srbije na dužnosti koje je obavljao pre prisilnog
prestanka njegovog radnog odnosa957. Takođe, Inicijativa je zahtevala da se u
“Službenom glasniku Republike Srbije” objave ime i podaci o Šljivo Senadu
kao rehabilitovanoj osobi.958 Kako Okružni sud nije dostavio nikakvu
povratnu informaciju o statusu u kome se ovaj zahtev nalazi, Inicijativa
je sredinom oktobra 2006. godine pozvala Okružni sud i dobila sledeće
informacije: broj predmeta je REH 2/06, a postupajući sudija je Svetlana
Jeremić959. Nedugo nakon tog razgovora u Inicijativu stiže i zvaničan poziv
za glavni pretres o rehabilitaciji Šljivo Senada koji je zakazan za 28. decembar
2006. godine960.
953 Zakon o rehabilitaciji, vidi gore pod 736
954 Zahtev za rehabilitaciju Šljivo Senada Inicijativa je podnela 22. maja 2006. godine i to je bio jedan od prvih
zahteva za rehabilitaciju koji je podnet nekom od sudova u Srbiji
955 Ibid, član 1
956 Ibid
957 Zahtev za rehabilitaciju Šljivo Senada Inicijativa je podnela 22. maja 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
958 Ibid
959 Izveštaj o telefonskom razgovora istraživača Inicijative sa sudijom Svetlanom Jeremić, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
960 Poziv za glavni pretres u Okružnom sudu u Jagodini, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
155
Govor mržnje
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija
i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija,
mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog
njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi,
veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove
seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je
objavljivanjem učinjeno krivično delo”961
“Lice na koje se kao pripadnika grupe lično odnosi
informacija iz člana 38. ovog zakona ima pravo
da podnese tužbu sudu protiv autora informacije
i protiv odgovornog urednika javnog glasila u
kome je informacija objavljena, kojom može da
zahteva zabranu njenog ponovnog objavljivanja i
objavljivanja presude na trošak tuženih.
Protiv autora i odgovornog urednika tužbu može
podneti i svako pravno lice čiji je cilj zaštita sloboda
i prava čoveka i građanina, kao i organizacija
čiji je cilj zaštita interesa grupa iz člana 38 ovog
zakona.
Ako se informacija iz člana 38. ovog zakona
lično odnosi na određeno lice, pravno lice odnosno
organizacija iz stava 2. ovog člana može podneti
tužbu samo uz pristanak lica na koje se informacija
odnosi.
U parnicama po tužbama iz st. 1. do 3. ovog člana
shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se
uređuje parnični postupak962
962 Ibid, član 39
156
Govor mržnje u Glasu javnosti
Glas javnosti su dnevne novine koje izlaze u Srbiji i čiji je osnivač Radisav
Rodić963. U izdanju od 16. marta 2006. godine u Glasu javnosti izašao je oglas
pod nazivom „Bojkot“ u kome je pisalo:
„Braćo Srbi!
Pozivamo Vas da se okupimo u velikom broju 17.3.2006. godine u 10.30
ispred tržnog centra IMMO na Novom Beogradu u bloku 64 i izrazimo
naše nezadovoljstvo zbog otvaranja hrvatske radnje pod imenom IDEA.
Dok smo mi proterani sa naših vekovnih ognjišta širom Hrvatske i
onemogućen nam je povratak našim domovima, dotle hrvatska čizma
nesmetano gazi srpskom zemljom, kupuje firme i otvara prodavnice po
Srbiji.
Dokle?
Braćo Srbi, pozivamo Vas da se okupimo u velikom broju i onemogućimo
otvaranje Hrvatske prodavnice u Beogradu i da bojkotujemo kupovinu u
njihovim radnjama. Svaka kupovina u IDEA-i jeste davanje novca onima
koji su nas ubijali i proterali iz svojih domova. Pratićemo ko kupuje u toj
radnji i ne želi da se solidariše sa stotinama hiljada izbeglih i prognanih
Srba.
STOP, Hrvatskoj okupaciji Srbije!
Prognani Srbi“964
Zakon o javnom informisanju zabranjuje objavljivanje ideja, informacija i
mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili
grupe lica zbog njihovog pripadanja nekoj rasi, naciji ili etničkoj grupi965. Lica
na koja se kao pripadnike određene grupe „govor mržnje“ direktno odnosi
i pravna lica u čiji mandat spada zaštita sloboda i prava čoveka i građanina
ili gore pomenutih grupa, imaju pravo na sudsku zaštitu u slučajevima kada
se „govor mržnje“ pojavi u medijima966. Tužba zbog „govora mržnje“ se
podnosi protiv autora informacije i odgovornog urednika javnog glasila
u kome je informacija objavljena. Njome se može zahtevati utvrđivanje
postojanja „govora mržnje“, uklanjanje odnosno zabrana ponovnog
963 Pogledati sajt Glasa javnosti: http://www.glas-javnosti.co.yu/redakcija/srpski/redakcija.shtml, posećen 21.
964 Originalna strana dnevnih novina GLAS JAVNOSTI na kojoj je objavljen oglas pod nazivom Bojkot od 17.
marta 2006. godine nalazi se u dokumentaciji Inicijative
966 Ibid
157
objavljivanja istog te objavljivanje presude o trošku tuženih967. Zakonom
su predviđeni i osnovi za eventualno oslobođenje od odgovornosti koji
će nastupiti ukoliko je informacija deo naučnog ili novinarskog teksta, a
objavljena je bez namere da se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje
protiv lica ili grupe lica koja su gore navedena, a posebno ukoliko je
informacija deo objektivnog novinarskog istraživanja968.
Od međunarodnih standarada koji služe sankcionisanju „govora mržnje“
izdvaja se Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope br. R(97)20969 u
kojoj se navodi da izraz “govor mržnje” podrazumeva sve oblike izražavanja
koji šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju,
antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netolerenaciji,
uključujući tu i netoleranciju izraženu u formi agresivnog nacionalizma i
etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstva prema manjinama, migrantima
i ljudima imigrantskog porekla970. Isti dokument preporučuje nacionalnim
zakonodavstvima da u oblasti “govora mržnje” treba da uzmu u obzir ulogu
medija u prenošenju informacija i ideja koje izlažu, analiziraju i razjašnjavaju
karakter konkretnih slučajeva govora mržnje i tu pojavu u celini, kao i pravo
javnosti da prima takve informacije i ideje i da u tom cilju naprave jasnu
razliku između odgovornosti autora “govora mržnje” sa jedne strane i
odgovornosti medija i medijskih poslenika koji doprinose njegovom širenju
u okviru svog zadatka da prenose informacije i ideje o pitanjima od javnog
interesa, sa druge strane971.
Koristeći, između ostalih, i gore navedene pravne argumente Inicijativa je
podnela tužbu za utvrđenje “govora mržnje” Prvom opštinskom sudu u
Beogradu972 smatrajući da ovaj tekst predstavlja “govor mržnje” u svetlu
međunarodnih i domaćih standarda i da su nesumnjive posledica njegovog
objavljivanja širenje, raspirivanje, podsticanje i pravdanje nacionalne
mržnje, ksenofobije i netolrencije. Tužba je podneta protiv Ivana Čorbića,
u to vreme glavnog i odgovornog urednika973. Inicijativa tužbom zahteva
967 Ibid
968 Ibid, član 40
969 Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope br. R(97)20 usvojena je 30. oktobra 1997. godine, može se
preuzeti na sajtu:
http://www.mediacenter.org.yu/upload/pravo_doc/Preporuka%20R%20_97_%2020.pdf#search=%22Prep
oruka%20Komiteta%20ministara%20Saveta%20Evrope%20br.%20R(97)20%22, posećen 21. novembra 2006.
godine
970 Ibid, Aneks Preporuke, deo „Polje primene“
971 Ibid, načelo 6
972 Tužba za utvrđenje govora mržnje podneta je Prvom opštinskom sudu u Beogradu 07. aprila 2006. godine i
973 Ibid
158
od Prvog opštinskog suda u Beogradu da donese presudu kojom će utvrditi
da pomenuti tekst predstavlja “govor mržnje”, da ukloni sporni tekst sa
internet sajta ovog dnevnog lista974, da zabrani objavljivanje istog ili sličnog
teksta ubuduće, da se objavi presuda u “Glasu javnosti” u celosti i bez
komentara i da se tužiocu solidarno isplate troškovi sudskog postupka.
U odgovoru na tužbu, advokat tuženih Aleksandra Glogonjac je osporila
tužbu i tužbeni zahtev u celosti975. U odgovoru na tužbu je navedeno:
“Navedenim oglasom samo su iskorišćena prava koja su zagarantovana
najvišim državnim aktima, te su prognani Srbi izrazili javno svoje mišljenje
prema državi koja je nad njima izvršila povredu ljudskih i građanskih prava
i izrazila krajnju netoleranciju, ksenofobiju, diskriminaciju i neprijateljstvo,
te ih proterala iz svojih domova976.... Nesporne su činjenice da Hrvati
nesmetano koračaju srpskom zemljom i u tome nema nikakvog zagovaranja
mržnje niti podsticanja diskriminacije već se naprotiv teži ka tome da se
uspostavi reciprocitet i da se isto tako omogući Srbima da se nesmetano
kreću hrvatskom zemljom977”.
Prvi opštinski sud u Beogradu je prvu raspravu po ovom pitanju zakazao
za 6. jun 2006. godine, a postupajući sudija bila je Aleksandra Čulin Vujić978.
Na toj raspravi i tužilac i tuženi su ostali pri svojim stavovima, a sledeća
rasprava je zakazana za 10. jul 2006. godine979. Na toj raspravi sud je doneo
rešenje da se na sledećem glavnom pretresu, koji je zakazan za 26. oktobar
2006. godine, sasluša Ivan Čorbić980. Dakle, sudski postupak u ovom slučaju
je u toku.
974 Sporni tekst se nalazi na sajtu: http://www.kurir-info.co.yu/Arhiva/2006/april/13/SP-06-13042006.shtml,
975 Odgovor na tužbu je podnet 02. juna 2006. godine i njegova kopija se nalazi u dokumentaciji Inicijative
976 Ibid, strana 1
977 Ibid, strana 1
978 Poziv za glavnu raspravu broj xxxi p 3236/06, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
979 Pogledati Izveštaj sa suđenja u predmetu „Glas javnosti“ od 06. juna 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
980 Pogledati Izveštaj sa suđenja u predmetu „Glas javnosti“ od 10. jula 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
159
Govor mržnje narodnog poslanika Zorana Krasića
Narodni poslanik Srpske radikalne stranke, Zoran Krasić, izjavio je
tokom skupštinske rasprave 6. juna 2006. godine da je tadašnja ministarka
poljoprivrede Ivana Dulić Marković „primer kako se ustaše uvlače u
vlast“.981 Dodao je i da se „bliska familija dotične gospođe hvalila time
kako je učestvovala u Domovinskom ratu u kojem je dala naročite zasluge.
Raspitajte se malo kakvi su tragovi, kuda je njena familija prošla“, istakao
je Krasić982. Za saradnike ministarke Dulić Marković Krasić je rekao
da ih bira isključivo među „njenim ustašama“983. Ovaj slučaj otvorenog
„govora mržnje“ prema građanki čiji je jedini „greh“ to što je Hrvatica
po nacionalnosti izazvao je brojne reakcije u javnosti984. Između ostalih,
stranka G17 plus, kojoj pomenuta ministarka pripada, zatražila je zabranu
rada Srpske radikalne stranke985. Ostale stranke vladajuće koalicije ostale su
na nivou verbalnih osuda.
Inicijativa mladih za ljudska prava je takođe podnela krivičnu prijavu protiv
poslanika Krasića pozivajući se na član 317. Krivičnog zakonika Republike
Srbije986. Ovim članom regulisano je krivično delo izazivanja ili raspirivanja
nacionalne, rasne ili verske mržnje ili netrpeljivosti987. Za izvršenje dela
zaprećena je kazna od šest meseci do pet godina zatvora988. Navedeno
krivično delo postoji već dugo u domaćem zakonodavstvu, ali je njegova
primena u praksi veoma ograničena989. Štaviše, i u retkim trenucima kada su
tužilaštva pokretala optužbe za ovo delo u pitanju su najčešće bili pripadnici
nacionalnih manjina, a ne većinskog naroda990.
Osim domaćim zakonodavstvom, zabrana raspirivanja mržnje regulisana je i
međunarodnim dokumentima. Međunarodni pakt o građanskim i političkim
pravima u svom članu 20, stav 2 navodi:
„Svaki poziv na nacionalnu, rasnu ili versku mržnju koji predstavlja
981 Ponovo radikalski govor mržnje, B92, 6. jun 2006. godine, sajt B92: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
982 Ibid
983 Ibid
984 Ibid
985 Potpisi za ukidanje radikala, B92, 10. jun 2006. godine, sajt B92: http://www.b92.net/info/vesti/u_fokusu.
986 Krivična prijava protiv Zorana Krasića, 8. jun 2006. godine, dokumentacija Inicijative
987 Krivični zakonik, vidi gore pod 611
988 Ibid
989 Pogledati izveštaje Inicijative o primeni tranzicionih zakona u Srbiji za 2005. i 2006. godinu
990 Ibid
160
podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje, zakonom je
zabranjeno“991.
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je ovaj pakt potpisala,
ratifikovala i objavila u „Službenom listu SFRJ“ (Međunarodni ugovori)
broj 7 iz 1971. godine992.
Iako se ovo krivično delo goni po službenoj dužnosti, Okružno javno
tužilaštvo nije reagovalo. Po službenoj dužnosti je reagovalo Prvo opštinsko
javno tužilaštvo koje je posle sprovedenih istražnih radnji predmet ustupilo
Okružnom tužilaštvu kako bi se procesuiralo krivično delo izazivanja rasne,
verske i nacionalne mržnje993. Međutim, Okružno tužilaštvo je procenilo da
nema dokaza da je izvršeno ovo krivično delo994.
Govor mržnje u Kuriru
Kurir su dnevne novine koje izlaze u Srbiji i čiji je osnivač Vukadin Rodić995.
U izdanju od 13. aprila 2006. godine izašao je tekst pod nazivom „I Šiptari
se sprdaju sa nama“ u kome je pisalo:
„Navijači Prištine istakli su na poslednjoj utakmici transparent na engleskom
na kojem je bilo napisano - „Srbija kao ‘nokija’, svaki put sve manja
i manja”. Vic koji se odavno prepričava među Srbima konačno je posle
nekoliko meseci došao i do Šiptara, čime su još jednom dokazali da bi brže
napredovali kada bi u Beogradu i dalje imali staratelja.Zanimljiva je bila i
reakcija 15.000 navijača na utakmici „kosovskog prvenstva” Priština - Besa,
koja je završena bez golova. Svega stotinjak gledalaca shvatilo je šalu na
engleskom, pa se na reakciju celog stadiona čekalo desetak minuta kako bi i
poslednji Šiptar sa belim kečetom shvatio vezu između tehnološke evolucije
finskog proizvoda i srpskog problema s teritorijama. Efekat bi svakako bio
bolji da su „plagijatori” srpskog vica poruku napisali na albanskom, a i
oni malobrojni poznavaoci engleskog bili bi pošteđeni tolikog prevođenja.
Pismeni ili nepismeni, do juče ni za sapun nisu znali, a limun su grizli s
korom, danas su u prilici da se sprdaju na račun srpske nesposobnosti. Tako
nam i treba.“996
992 Ibid
993 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu od 28. avgusta broj Kt. br. 1690/06, nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
994 Ibid
995 Pogledati sajt Kurira: http://www.kurir-info.co.yu/Redakcija/redakcija.shtml, posećen 21. novembra 2006.
godine
996 Originani sporni tekst se nalazi u dokumentaciji Inicijative
161
U citiranom tekstu posebnu pažnju treba posvetiti sledećim delovima:
„Albanci bi brže napredovali kada bi u Beogradu i dalje imali staratelja“,
zatim „stotinjak gledalaca shvatilo je šalu na engleskom, pa se na reakciju
celog stadiona čekalo desetak minuta kako bi i poslednji Šiptar sa belim
kečetom shvatio vezu između tehnološke evolucije finskog proizvoda
i srpskog problema s teritorijama“ i „do juče ni za sapun nisu znali, a
limun su grizli s korom, danas su u prilici da se sprdaju na račun srpske
nesposobnosti“. Prema međunarodnim i domaćim standardima997 izraz
govor mržnje predstavlja sve oblike izražavanja koji šire, raspiruju, podstiču
ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje
zasnovane na netolerenaciji, uključujući tu i netoleranciju izraženu u formi
agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstva
prema manjinama, migranitma i ljudima imigrantskog porekla998. Zakon o
javnom informisanju zabranjujue objavljivanje ideja, informacija i mišljenja
kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica
zbog njihovog pripadanja nekoj rasi, naciji ili etničkoj grupi999. Sem toga, u
celom tekstu se koristi pežorativni termin “Šiptari” kada se misli na Albance
sa Kosova.
Inicijativa je 12. maja 2006. godine podnela tužbu za utvrđenje “govora
mržnje” Prvom opštinskom sudu u Beogradu u kojoj je tužen Antonije
Kovačević, glavni i odgovorni urednik Kurira1000. Tužbom je od Prvog
opštinskog suda u Beogradu zahtevano da donese presudu kojom će
utvrditi da pomenuti tekst predstavlja govor mržnje, da ukloni sporni tekst
sa internet sajta ovog dnevnog lista, da zabrani objavljivanje istog ili sličnog
teksta ubuduće, da se objavi presuda u Kuriru u celosti i bez komentara i da
se tužiocu solidarno isplate troškovi sudskog postupka.
Tuženi je u odgovoru na tužbu1001 osporio tužbeni zahtev u celosti. Između
ostalog, u odgovoru na tužbu se koriste i sledeći argumenti: „Tekst objavljen
u dnevnom listu Kurir dana 16. 03. 2006. godine na strani 23 nikako ne
predstavlja govor mržnje... Komentar transparenta koji su istakli navijači
Prištine na engleskom – Srbija kao Nokia, svaki put sve manja i manja –
eventualno može predstavljati govor mržnje navijača Prištine prema Srbiji
997 Vidi gore u delu Slučaj „Govor mržnje u Glasu javnosti“
998 Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope br. R(97)20 usvojena je 30. oktobra 1997. godine, Vidi gore
pod 969
1000 Pogledati sajt Kurira: http://www.kurir-info.co.yu/Redakcija/redakcija.shtml, posećen 21. novembra 2006.
godine
1001 Odgovor na tužbu je stigao u Inicijativu 29. maja 2006. godine i nalazi se u dokumentaciji Inicijative
162
i srpskom narodu“1002. Zatim i sledeće: „U situaciji kada je u poslednjih
100 godina srpski narod na različite dozvoljene i nedozvoljene eliminisan,
proteran, pretvoren u nacionalnu manjinu (sa položajem sličnim američkim
Indijancima) na teritoriji Kosova, ne postoji pravni osnov za zaštitu onoga
ko je to učinio“1003.
Prvi glavni pretres1004 pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održan
je 14. juna 2006. godine, a postupajuća sudijica bila je Vesna Lazarević.
I tužilac i tuženi su ostali pri navodima iz tužbe odnosno odgovora na
tužbu1005. Sledeći glavni pretres je održan 17. jula 2006. godine i tada
sudu nije pristupio tuženi, te je glavni pretres odložen za 6. oktobar 2006.
godine1006. Na glavnom pretresu koji je održan 6. oktobra 2006. godine
tuženi Antonije Kovačević je izjavio da ga je sramota što u Srbiji mora
da odgovara zbog ovakvih stvari i da je jedino uvredljivo u celom tekstu
sama slika koja sadrži transparent koji je uvredljiv po Srbiju i koji napada
teritorijlani integritet Srbije zaštićen Ustavom, pa tekst smatra odbranom i
odgovorom na fotografiju sa transparentom1007.
Sudija prvog opštinskog suda u Beogradu Vesna Lazarević donela je 6.
oktobra presudu kojom se odbija tužba Inicijative za govor mržnje protiv
Kurira1008. U obrazloženju presude sudija Lazarević ističe da navodi iz teksta
nisu dovoljni za izazivanje mržnje, iako su po njenim rečima “polemični”1009.
U svojoj presudi, sudija između ostalog ističe da korišćenje reči “Šiptar” nije
uvredljivo, kao ni pretpostavka da ceo jedan narod ne zna engleski jezik1010.
Po njenom sudu uvrede na račun Albanaca nisu govor mržnje jer “mržnja
podrazumeva snažno osećanje neprijateljstva koje je sposobno da dovede
do izuzetno negativnih reakcija…”1011.
Reči da su danas Albanci “… u prilici da se sprdaju na račun srpske
nesposobnosti. Tako nam i treba”, sudija karakteriše kao “izraz duboke
zabrinutosti zbog teške političke situacije, u čemu se i sastoji poenta
1002 Ibid, strana 1
1003 Ibid, strana 2
1004 Sudski broj predmeta je XV – P.br. 4172/06
1005 Izveštaj sa suđenja u predmetu „Kurir“ od 14. juna 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1006 Izveštaj sa suđenja u predmetu „Kurir“ od 17. jula 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1007 Izveštaj sa suđenja u predmetu „Kurir“ od 06. oktobra 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1008 Presuda po tužbi Inicijative protiv lista Kurir doneta je 6. oktobra 2006. godine i nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
1009 Ibid
1010 Ibid
1011 Ibid
163
teksta.1012” Kakve su reakcije pravosuđa na govor mržnje u medijima
ilustruju i sledeći navodi iz presude:
“Sporni članak se takođe neizostavno mora posmatrati u vezi sa aktuelnim
političkim događanjima na Kosovu i Metohiji, jer je upravo takva pozadina
i dovela do ispisivanja transparenta ovakve sadržine i potom oštre reakcije
novinara, a koja se ogleda u još uvek neizvesnoj sudbini južne srpske
pokrajine, te višegodišnjem izveštavanju javnosti o getoiziranosti i teškim
uslovima u kojima srpski narod živi na Kosovu i Metohiji, uz neprekidno
izveštavanje medija o nasilju, čak i sa smrtnim posledicama, koje se sprovodi
nad malobrojnim Srbima koji su nastavili svoj život na Kosovu, pri čemu
se ne sme prenebregnuti ni istorijski značaj koji Kosovo ima u kolektivnoj
svesti srpskog društva, a koji je vezan za sećanje na mnogobrojne i velike
žrtve koje su za ovaj deo Srbije položene.1013”
1012 Ibid
1013 Ibid
164
Policijska tortura
Niko se ne sme podvrgnuti mučenju, nečovečnom ili
ponižavajućim postupanju ili kažnjavanju1014
Pri obavljanju policijskih poslova, u skladu sa stavom
1. ovog člana, policija se pridržava i međunarodnih
standarda policijskog postupanja, a naročito
zahteva utvrđenih međunarodnim aktima koji se
odnose na: dužnost služenja ljudima; poštovanje
zakonitosti i suzbijanje nezakonitosti; ostvarivanje
ljudskih prava; nediskriminaciju pri izvršavanju
policijskih zadataka; ograničenost i uzdržanost
u upotrebi sredstava prinude; zabranu mučenja i
primene nečovečnih i ponižavajućih postupaka;
pružanje pomoći nastradalim licima; obavezu
zaštite poverljivih podataka; obavezu odbijanja
nezakonitih naređenja i otpor podmićivanju,
korupciji1015
Teška policijska tortura nad građanima Subotice
Marinko Vranjaš (28) i Erne Čeh (28) su građani Subotice. Po iskazu koji je
Marinko Varnjaš dao istraživačima Incijative, 30. marta 2006. godine dobio
je poziv da se javi u stanicu policije u Subotici na informativni razgovor1016.
Pošto se uredno odazvao na poziv odveden je u sobu broj 64 gde ga je
dočekao inspektor Obrenić i tražio od njega da mu sve ispriča o slučaju
gde je njegov prijatelj Erne Čeh, pretukao Vujković Antona, takođe iz
Subotice1017.
Marinko Vranjaš ovako opisuje događaje u policijskoj stanici u Subotici:
„Rekao sam mu da ne znam da je moj prijatelj tukao bilo koga. Zatim je
naveo jedan dan, subotu, i tražio od mene da pričam gde sam bio tog dana
i šta sam radio. Pričao sam o tome da sam to veče uzeo kola i otišao sa
1014 Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava, vidi gore pod 29
1015 Zakon o policiji (Službeni glasnik RS broj 101/2005), usvojen 14. novembra 2005. godine, a stupio na
pravnu snagu 29. novembra 2005. godine, član 12
1016 Izveštaj o incidentu – slučaj “Teška policijska tortura u Subotici”, 28. septembar 2006. godine, nalazi se u
1017 Ibid
165
prijateljem u grad. Naveo sam mu i tri lokala u kome smo bili i da sam posle
toga otišao kući. On je lupio rukama o sto i rekao: „Nemaš ti nikakva svoja
prava ovde, advokata ću ti zvati kada ja hoću i pričaćeš mi ono što ja hoću“.
Kazao sam mu - „Pa tako je bilo gospodine“. Zatim je u sobu ušao Tomislav
Lendvai, inspektor. Njega znam iz viđenja iz 2000. godine kada sam bio u
Otporu. Seo je pored mene i opet počeo da me ispituje. Pitao sam da li
sam okrivljen i da li imam pravo na advokata, a on mi je odgovorio „Nisi
okrivljen, a na advokata nemaš pravo“. Tomislav Lendvai mi se tada uneo u
lice i rekao: „Da se razumemo, ti nisi osumnjičen, nisi krivac, ti si očevidac.
Protiv tebe nećemo podneti krivičnu prijavu, ali imaš sada dve stvari pa
biraj: ili reci to što je tvoj prijatelj uradio, ili ću ja da te tučem“. Pitao sam ga
šta ćemo onda kada ja odlučim, a on je odgovorio: „Zavisi od tvoje odluke“.
Rekao sam mu da neću govoriti protiv svog prijatelja jer on to nije uradio.
On je rekao :“Toliko ćeš ići na sud da nećeš moći da platiš advokata, jel’
ti jasno“. Odgovorio sam mu da mi je jasno, a on je poludeo. Skočio je na
mene i vikao: „Šta je tebi bre jasno, pičko jedna“. Uhvatio me je za kragnu
jakne, svukao me sa stolice, bacio me dole, vukao me po tepihu do ćoška.
Od straha sam dobio napad astme, jer sam hronični astmatičar i izvadio sam
pumpicu iz džepa. On mi je stao nogom na ruku i u tom trenutku drugi
policajac koji je bio tu, Obrenić, rekao mu je „Tomo pusti ga, nemoj se
šaliti“. Lendvai mi je tada rekao: „Ajde, uzmi to da ti bude bolje, ali bilo je
ovde i bolesnijih od tebe“. Onda me je digao, jakna mi je bila pocepana na
dva mesta. U toku ispitivanja me je udario jedanput ili dvaput u glavu, to se
sećam“1018. Marinko navodi i da mu je na kraju inspektor Tomislav Lendvai
rekao da poruči Erneu da mu se istoga dana obavezno javi1019.
Pošto je obavestio Ernea da treba da se javi policiji Marinko je otišao
do lekara i uzeo lekarsko uverenje o povredama1020. Sutradan je otišao u
opštinsko javno tužilaštvo u Subotici i tužiocu Miroslavu Krkeliću ispričao
što mu se desilo na šta mu je ovaj odgovorio: „To što je on tebe tukao i nije
razlog da mi nešto preduzmemo“1021.
Po izjavi koju je Erne Čeh dao istraživaču Inicijative, istoga trenutka Erne
je otišao u stanicu policije u Subotici i javio se inspektoru Tomislavu
Lendvaiu1022. O događajima u policijskoj stanici u Subotici Erne Čeh kaže:
1018 Ibid
1019 Ibid
1020 Kompletna lekarska dokumenatcija Marinka Vranjaša se nalazi u Inicijativi
1022 Ibid
166
„Tomislav Lendvai me je fizički i psihički maltretirao. Vukao me za kosu,
udarao mi šamare, i što je najgore, sve to se dešavalo pred advokatom po
službenoj dužnosti. Pitao me je da ga oralno zadovoljavam na šta sam mu
ja rekao da nisam homoseksualac, već heteroseksualac i da ću rado platiti
nekome da ga oralno zadovolji. Na to je on buknuo, uhvatio me za kosu,
vukao me po zemlji i odveo me u neku treću kancelariju gde je verovatno
hteo fizički da nasrne na mene. Međutim, neki treći inspektor, Ljubiša
Ivanović, uleteo je unutra, odgurnuo ga i rekao mu „Tomo, nije u redu,
stani, dosta je bilo“. Tomislav Lendvai mi je govorio i da će moj leš plivati
Savom ili Dunavom, da će mi patike biti obešene o neku banderu, da će on
sedeti u separeu u kafiću, a da će pored mene biti dvoje, troje ljudi, on će biti
naslonjen na laktove, ruke pod bradu i gledaće kako me tuku i maltretiraju, a
ja neću moći da se branim pošto je on inspektor i slično. Tražili su od mene
da priznam nešto u čemu nisam učestvovao“1023
Erne Čeh tvrdi da ga je policijski inspektor Tomislav Lendvai sa grupom
od tri napadača u fantomkama1024 napao još dva puta. O prvom napadu u
izjavi koju je dao istraživaču Inicijative kaže: „Sledeće što se dešava je petak
na subotu veče, između 8. i 9. septembra. U Štrosmajerovoj ulici udario
me je ’stojadin’, možda je bila i ’zastava 128’, ne mogu da se setim tačno.
To se dešava dok sam prelazio pešački prelaz. Za njim staje ’golf 4’, da li
je tamno plave ili metalik sive boje ne mogu tačno da se setim, jer je bio
mrak. Inspektor Tomislav Lendvai je izašao iz ’golfa’, a tri momka su izašla
iz ’stojadina’. Na sebi su imali maske koje nisu urađene profesionalno. Na
tim maskama su postojale samo rupe za oči, kao da je neko stavio čarapu na
glavu. Onda su me palicama izudarali po glavi i tada gubim svest. Sledeće
čega se sećam je da me izbacuju iz kola ovde ispred zgrade. Tomislav
Lendvai je bio u civilu kao i ti ljudi oko njega. Ne sećam se tačno da li su te
palice bili pendreci ili nešto drugo. Imao sam rane po glavi, još uvek mogu
da se primete. Probudio sam se dva dana posle toga... Inspektor Tomislav
Lendvai im je rekao: ’Razbijte mu glavu, toliko ćemo za početak’. Samo
je to rekao i stajao sa strane i gledao. Znači, on me čovek nije pipnuo ni
prstom“1025.
O drugom napadu kaže sledeće: „Kada sam sledeći put izašao u grad,
to je bilo između 14. i 15. septembra, na uglu policijske stanice i vojnog
1023 Ibid
1024 Fantomka je naziv za masku koja se navlači preko glave i koja ima samo otvore za oči
167
odseka ovde kod nas u Subotici, ista četvorica koji su bili i prošlog puta
presecaju mi put. Trojica sa maskama izlaze iz kola, a zatim izlazi i Tomislav
Lendvai i staje na ćošak kod policijske stanice i bukvalno izdaje naređenje
ljudima ’Sada ga secite, ovo mu je druga opomena, a za treću će tek videti’.
Rekao je i ’Secite ga, ustaško mu mađarska pička materina’. Onda su me
oborili na zemlju, skinuli mi cipelu i čarapu i između palca i dopalca su mi
gurnuli neku vrstu noža ili šiljka, na lekarima je da procene šta je bilo u
pitanju. Rana je duboka nekih tri do četiri santimetra. Neko je tada izašao
iz policijske stanice jer sam ja dozivao pomoć. Tu postoji jedan zajednički
parking policijske stanice i vojnog odseka, gde su me oni odveli, legli su na
mene. Neko je izašao iz stanice, ali je Lendvai odmahnuo rukom, okrenuo
se i nešto rekao i niko nije prošao. Obukli su mi čarapu i cipelu i ostavili me
tamo“1026.
Erne Čeh i Marinko Vranjaš su izjavili i da su redovno dobijali preteće SMS
poruke sa sledećim sadržajem: „Jebaću ti mater ustaško-mađarsku“; „Priznaj
ono što si uradio, ili ćeš priznati ili ćeš najebati“; „Ako ne priznaš znaš šta će
ti se desiti, rekao sam ti već jednom“ i slično1027. Erne Čeh tvrdi i da je čuvao
brojeve telefona sa kojih su mu poslate poruke, ali da mu je mobilni telefon,
prilikom incidenta koji se dogodio između 8. i 9. septembra, nestao1028.
Istraživač Inicijative je odmah nakon toga razgovarao sa Borivojem
Mucaljem, načelnikom policijske stanice u Subotici i obavestio ga o onome
što se događa u policijskoj stanici u kojoj je on načelnik. Na zahtev da
je hitno potrebno da se organizuje sastanak u kome bi mu bili predati i
materijalni dokazi, odgovorio je da mu pošaljemo zvaničan faks u kome
ćemo izložiti svoje zahteve, što je pet minuta nakon razgovora i učinjeno1029.
Posle toga, Borivoj Mucalj se više nije javljao. Inicijativa je 27. septembra
objavila saopštenje za javnost u kome je zahtevala od Ministarstva unutrašnjih
poslova i Generalnog inspektorata policije da spreče progon i policijsku
torturu građana Subotice1030. Nakon reakcije opšte javnosti, po izjavi Erne
Čeha i Marinka Vranjaša, preteće SMS poruke, telefonski pozivi i dolasci na
vrata stana kasno noću su privremeno prestali.
1026 Ibid
1027 Ibid
1028 Ibid
1029 Faks načelniku subotičke policije Borivoju Mucalju poslat je 26. septembra 2006. godine i nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1030 Saopstenje za javnost Inicijative sa naslovom „Zaustaviti progon i policijsku torturu dvojice građana Subotice“, nalazi se u dokumentacinji Inicijative
168
Inicijativa je 20. oktobra podnela Okružnom javnom tužilaštvu u Subotici
krivične prijave protiv inspektora Tomislava Lendvaia i tri NN lica zbog
izvršenja krivičnih dela „zlostavljanje i mučenje“1031 i „prinuda u pokušaju“1032.
Za zlostavljanje i mučenje predviđena je kazna zatvora u trajanju od jedne
do osam godina, a za prinudu u pokušaju od šest meseci do pet godina.
Policijska tortura nad Seadom Alićem
Sead Alić je građanin Priboja, rođen 1958. godine, po zanimanju profesor.
Dana 12. decembra 2005. godine oko 22.00 časa Seada Alića je zaustavila
policijska patrola na putu iz Priboja prema Bistrici, tačnije u Ulici 29. oktobra
u mestu zvanom Laktoško Polje1033. U patroli su bila dva policajaca: Milko
Spajić i Rađenović iz Sekretarijata unutrašnjih poslova u Priboju1034. Alić je
ispričao istraživačima Inicijative da se policajac Spajić i ranije nekorektno
ponašao prema njemu što je kod njega stvorilo strah1035. Spajić je predložio
Seadu da sednu u kola što je ovaj odbio. Na pitanje policajaca da li je nešto
popio, Sead je odgovorio pozitivno1036. Policajac je sastavio zapisnik i rekao
Seadu da mu je vozačka dozvola oduzeta1037.
U izjavi istraživačima Inicijative Sead opisuje razvoj situacije: „Na to sam
upitao njegovog kolegu Rađenovića da li su tačni navodi zapisnika i on mi
je odgovorio da jesu. Nakon toga sam isti potpisao. Posle toga je policajac
Spajić krenuo na mene pretećim stavom, kao da će da me udari. Ja sam se
izmicao i rekao: ’Nećeš valjda da me udariš’, a on je odgovorio: ’Šta sereš
pizda ti materina’ i zamahnuo nogom u pravcu mojih prepona. Izmakao sam
se, ali je udarac završio na levoj nozi o čemu svedoči i podliv sa kompletnim
izgledom šare cipela1038. Nakon udarca okrenuo sam mu leđa, krenuo dva
do tri koraka u suprotnom pravcu i nemoćno bacio svoj telefon u pravcu
Lima1039 rekavši mu: ’Zašto me udaraš da li si normalan?’. Tada je usledio
još jedan udarac sa leđa, ne znam čime. Pao sam na asfalt. Samo sam osećao
da me šutira. Sledeće čega se sećam je skidanje lisica sa leve ruke od strane
1031 Krivični zakonik, član 137, stav 3. u vezi sa stavom 2, vidi gore pod 611
1033 Izveštaj o incidentu Inicijative mladih za ljudska prava, slučaj “Sead Alić” od 9. februara 2006. godine, nalazi
1034 Ibid
1035 Ibid
1036 Ibid
1037 Ibid
1038 Pogledati Izveštaj doktora specijaliste Bahra Alića od 16. decembra 2005. godine broj 2718, nalazi se u
1039 Reka koja prolazi kroz Priboj
169
pripadnika interventne policije i video sam krv na asfaltu ispred mog lica.
Policajci iz interventne su me podigli govoreći: ’Hajde ustani šta je bilo?’. Iz
daljine sam čuo glas: ’Folira se pizda mu materina’. To je bio Spajić. Kada
sam došao do kola interventne jedan od policajaca je pitao da li su me
pretresli. Usledio je negativan odgovor nakon čega je izvršen pretres. Ja sam
se sve vreme držao za stomak i govorio im da me vode u Hitnu pomoć jer
me mnogo boli. Oni bi mi samo odgovorili: ’Vodićemo te’1040.
Kasnije je Sead Alić odveden u stanicu policije u Priboju gde je molio
policajce da ga odvedu u Hitnu pomoć na šta su mu oni odgovarali da će
to učiniti samo da završe sa nekim detaljima1041. Alić je izjavio i sledeće: „U
hitnu me je odvezla interventna. Sve vreme je tamo sa mnom bio jedan
policajac. Kada su završili sa pregledom ušao sam kod doktorke gde su
sedeli komandir Ratković, taj u crnom i dvojica iz interventne. Tada su me
površno pregledali, a ja sam se posle dva do tri dana ponovo javio doktoru
zbog nesnosnih bolova. Rendgenski snimak je pokazao prelom 11. i 12.
rebra1042“.
Nekoliko dana nakon toga policija podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog
postupka protiv Alića zbog kršenja javnog reda i mira1043. U zahtevu za
pokretanje prekršajnog postupka navodi se: „Vozač Alić je narušio javni red
i mir tako što se bez ikakvog povoda i razloga, vređajući policajce, istima
obratio rečima ’Vi ste deca i ne znate šta radite, vi ne znate ko sam ja, dajte
da vam to naduvam i da idem za Prijepolje, a vi ste vukovi, mali ste vi ljudi,
treba još da rastete’... Kada je vozaču policajac uručio primerak zapisnika,
isti ga je bacio prema policajcu Spajiću, pritom upućujući i uvrede: ’Ko te
jebe, jebem li vam majku’. Nakon uvredljivih reči, vozač Alić je počeo da se
trčećim korakom udaljava od službenog vozila, mlateći rukama, saplićući se
i nakon ovakvog kretanja od pet do šest koraka Alić pada okrenut rukama
i glavama prema asfaltnoj površini. Nakon pada Alić je počeo da se valja
po asfaltu, a kada su policajci prišli u nameri da ga podignu, isti se oglušio
vičući: ’Joj ubiše me, jebem li vam majku’. Prilikom pada na asfaltnu površinu
vozač Alić se vidno povredio zadobivši par ogrebotina po licu“1044
1041 Ibid
1042 Pogledati Uverenje o zdravstvenom stanju registarski broj 155 od 26. decembra 2005. godine, nalazi se u
1043 Zakon o javnom redu i miru, član 6. stav 3
1044 Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv Alić Seada, podnet od strane SUP-a Priboj, broj 1-90800284/05, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
170
Alić Sead je podneo krivičnu prijavu protiv Spajić Milka1045, radnika
Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije OUP Priboj, zbog sticaja
krivičnih dela teška telesna povreda1046 i zlostava u službi1047. Oba procesa su
u toku. Inicijativa pruža Seadu Aliću pravnu pomoć, a advokati Inicijative
zastupaju njegove interese u oba sudska predmeta.
Policijska tortura nad Alijom Iglicom
Alija Iglica je rođen 14. avgusta 1966. godine u Prijepolju, a stalno boravište
mu je u Štutgartu u Nemačkoj. Dana 30. avgusta 2005. godine, sa suprugom
došao je u Beograd u posetu rodbini1048. Incident se dogodio 6. septembra
kada je Alija Iglica izašao u prodavnicu koja se nalazila na 50-ak metara od
zgrade u kojoj je boravio1049. Kada je došao do prodavnice video je nekoliko
komšija kako sede ispred i pitao ih da li žele nešto da popiju. Po izjavi koju
je dao istraživačima Inicijative, nedugo posle toga, dok su sedeli i pričali,
naišao je policajac Božić Miladin1050 koji im je postavio neko pitanje koje Alija
nije 1051razumeo pa mu je dobacio: „Trebaju li lična karta ili dokumenta?1052“
Policajac je prišao Aliji i pitao ga da mu pokaže ličnu kartu. Pošto je izašao
samo do prodavnice nije imao ličnu kartu kod sebe, ali je ponudio policajcu
da odu do njega u stan kako bi mu je pokazao1053.
Po iskazu Alije Iglice policajac tada počinje agresivno da mu pretura
po džepovima i razbacuje njegove stvari 1054. Jedna od stvari koje mu je
izbacio bio je i mobilni telefon marke „Motorola“. Tada mu Alija odgovara:
„Gospodine, na šta vam ovo liči, ja dolazim iz jedne integrirane sredine“, a
policajac mu kaže: „Zašto mi psuješ majku, namestiću ti da si me udario“1055.
Na opasku Alije da to ne može da uradi jer okolo se nalaze ljudi koji su sve
videli, policajac ga udara pesnicom u vrat od čega ovaj pada na zemlju1056.
Zatim skače na njega, stavlja mu koleno na vrat i počinje da ga guši1057. Na
1045 Alić Sead je podneo krivičnu prijavu 20. decembra 2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inciijative
1046 Krivični zakon Republike Srbije, član 53 stav 1, vidi gore pod 612
1047 Ibid, član 66
1048 Izveštaj o incidentu – slučaj “Alija Iglica”, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1049 Ibid
1050 Božić Miladin radi kao policajac u OUP Novi Beograd, MUP Republike Srbije
1052 Ibid
1053 Ibid
1054 Ibid
1055 Ibid
1056 Ibid
1057 Ibid
171
komentar prisutne žene da je sramota to što radi, policajac joj odgovara:
„Vi da se gubite“1058. Pošto je ostajao bez vazduha, Alija je počeo da se
otima, a policajac je pozvao pojačanje1059. Slobodan Vulević, jedan od
komšija koji su bili pristuni, je otišao po Alijinu ženu koja je nedugo posle
toga sa rodbinom došla na mesto incidenta i donela sva potrebna Alijina
dokumenta iz stana1060. Niko od policajaca nije hteo ni da ih pogleda. Po
izjavi Iglice, ali i njegove žene, tokom ovog incidenta mu je otrgnut zlatni
lanac1061. Svedok Slobodan Vulević je kasnije izjavio da je policajac uzeo taj
lanac i stavio ga u svoj džep1062.
Nakon što je stiglo policijsko pojačanje koje ga je uguralo na zadnje sedište
u kolima, Alija je dva puta pokušavao da otvori vrata kako bi rekao ženi
da mu je policajac uzeo lanac1063. Na to mu je jedan od policajaca u kolima
rekao: „Budeš li još jednom pokušao da otvoriš vrata, otkinuću ti ruke“1064.
Tek u kolima policajac Božić pita Aliju kako se zove i nakon što mu je ovaj
odgovorio, kaže mu: „A ti si ona džukela od pre tri godine za ’Roleks’.
Znaš li ti, tursko đubre, da sam ja iz Krajine pobegao zbog takvih kao što
si ti?“1065. O događajima u policijskim kolima Iglica kaže: „Tada je počeo da
me udara pesnicama gde je stigao. Držao je ključ od lisica između prstiju
pesnice i udarao sa time da bi me više bolelo. Tukao me je bez kraja. I dan
danas imam ožiljke svugde po telu. Naročito od lisica, jer me je udarao i po
rukama. I laktom me je udarao, ma čime je stigao. Nemam reči da opišem
koliko me je tukao i vređao. Rekao sam mu da može slobodno da me udara
ali da ne zaboravi da i ja imam konja za trku. U jednom momentu kada smo
stigli u stanicu on me je pitao: ’Što nisi bežao đubre tursko’, našta sam mu
ja odgovorio da nemam razloga za to1066“.
Po iskazu koji je Iglica dao istraživačima Inicijative, policijska tortura se
nastavila i u policijskoj stanici: „Jedan od policajaca, stvarno ne znam kako
se zove, je uzeo nož i rekao mi da skinem pertle. Zamahnuo je nožem ka
meni i zamalo da padnem preko stolice. Onda mi je isekao pertle.... Pre toga
su mi pretili da ne smem nikome da kažem da su me tukli. To je sve govorio
Željko Raković, inspektor u SUP-u Novi Beograd. On se tek tada pojavio,
1058 Ibid
1059 Ibid
1060 Ibid
1061 Po izjavi Alije Iglice vrednost tog lanca je oko 2000 €
1062 Izjava svedoka Slobodana Vulovića se nalazi u dokumentaciji Inicijative
1064 Ibid
1065 Ibid
1066 Ibid
172
dakle u stanici milicije. Dok me je izvodio, rekao je da ako budem pričao da
su me tukli neće biti dobro po mene. Kasnije sam i rekao da me nisu tukli,
jer šta sam mogao drugo da uradim.1067“
Iako je Iglica tražio privatnog advokata policija mu je pozvala advokata po
službenoj dužnosti, a telefonski poziv su mu omogućili tek oko pola dva iza
ponoći1068. Iglica je rekao i sledeće: „Non stop su mi pričali da ne sarađujem
i da to nije dobro po mene. Rekao sam im da nemam 20 godina i da ja
nikada ne bih udario policajca. Oni su uglavnom pisali šta njima odgovara.
Potpisao sam neku izjavu1069 jer nisam više mogao da izdržim. Vratili su
me u ćeliju i tada su mi rekli da sam sada sarađivao i da će me odvesti u
bolnicu. Oko 3 ili 4 časa ujutro, odvode me u Urgentni centar uz novu
pretnju inspektora Rakovića da ne smem nikome da kažem da su me tukli.
Kada me je pregledala doktorka iz Urgentnog centra pitala me je u kakvom
sam to stanju i šta mi se desilo1070“.
Nakon svega Iglica je odveden kod istražnog sudije Raše Jankovića koji je
doneo meru zabrane napuštanja boravišta1071 jer je protiv njega podneta
krivična prijava zbog ometanja službenog lica u obavljanju službenih
dužnosti. Protiv ovog rešenja i ovakve mere tadašnji advokat Alije Iglice,
Svilar Željko je podneo žalbu1072 koju je Četvrti opštinski sud u Beogradu
u veću sastavljenom od Milana Grkinića, Vladimira Duruza i Aleksandra
Veljića odbilo kao neosnovanu1073. Zbog ovakvih odluka suda Iglica je
izgubio posao u Nemačkoj iako je ponudio jemstvo od 2000 € i predao sudu
dokaz da radi u inostranstvu1074. Iglica je podneo i krivičnu prijavu protiv
policajca Božić Miladina zbog izvršenja krivičnih dela zlostave u službi1075 i
nanošenja lakih telesnih povreda1076.
Iglica se Inicijativi mladih za ljudska prava obratio 14. novembra 2005. godine
i Inicijativa je preuzela njegovo zastupanje pred sudom. Inicijativa je najpre
poslala predstavku Generalnom inspektoratu MUP-a Republike Srbije1077.
1067 Ibid
1068 Ibid
1069 Pogledati Zapisnik o saslušanju osumnjičenog Alije Iglice sastavljen dana 07.09.2005. godine, nalazi se u
dokumentaciji Inicijative, a kao ovlašćeno službeno lice je potpisan Željko Raković
1071 Rešenje o izricanju mere zabrane napuštanja boravišta, broj Kri.D.br. 437/05
1072 Žalba na rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, broj VII Ki 1568/05 od 28.09.2005. godine
1073 Rešenje kojim se odbija žalba Alije Iglice, broj Kv 1378/05 od 28.09.2005. godine
1074 Potvrda o radu, firma Bećirović Transporte iz Štutgarta, ulica Schrozberger Str. 7, nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
1075 Krivični zakon Srbije, član 66, vidi gore pod 611
1077 Predstavka Generalnom inspektoratu MUP-a Republike Srbije poslata je 19. decembra 2005. godine i nalazi
173
Odgovor je stigao 15. marta 2006. godine u kome je Incijativa obaveštena
da je njena predstavka u vezi policajca Božić Miladina neosnovana1078. Prvi
glavni pretres u slučaju u kome je Iglica optužen da je ometao službeno
lice u vršenju poslova bezbednosti održan je 27. decembra 2005. godine
kada je istraživač Inicijative posmatrao suđenje. Na tom pretresu sudija
Dušan Milenković je doneo rešenje kojim je odredio da se Iglici vrati putna
isprava1079.
Sledeći glavni pretres je održan 6. aprila 2006. godine kada je saslušan
svedok Dušan Grahovac koji je potvrdio navode Iglice1080. Sledeći glavni
pretres na kome je svedočio Vulović Slobodan održan je 10. jula 2006.
godine. Advokat Inicijative mladih za ljudska prava, Tanja Drobnjak, je na
glavnom pretresu koji je održan 22. septembra 2006. godine istakla: „U
radnjama okrivljenog Alije Iglice ne stoje elementi krivičnog dela koje mu je
optužnicom stavljeno na teret. Okrivljeni je u konkretnoj situaciji oštećeni
i kritičnom prilikom je zadobio brojne povrede koje su konstatovane
i potvrđene lekarskom dokumentacijom1081. Ovde se radi o klasičnom
primeru kršenja elementarnih ljudskih prava, pa shodno tome predlažem
da sud okrivljenog oslobodi odgovornosti. Činjenica je da nenošenje lične
karte predstavlja prekršaj, ali odbrana smatra da je policija u ovom slučaju
prekoračila svoja ovlašćenja, jer je imala mogućnost da na drugi način utvrdi
identitet okrivljenog, budući da su pored njega bila prisutna dva svedoka
koji su mogli da potvrde njegov identitet“1082. Nakon završnih reči tužioca i
odbrane, sud je objavio odluku kojom je okrivljeni oglašen krivim i izrečena
mu je uslovna kazna zatvora od šest meseci na dve godine1083. Inicijativa je na
ovu presuda uložila žalbu Okružnom sudu u Beogradu zbog bitne povrede
odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakonika i pogrešno i
nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja1084
Krivična prijava koju je Iglica podneo protiv policajca Božić Miladina je
odbijena kao neosnovana, pa je Iglica podneo optužni predlog Četvrtom
opštinskom sudu u Beogradu. Prvi glavni pretres je održan 27. septembra
1078 Dopis Generalnog inspektorata broj 12901/05 od 16.03.2006. godine, potpisala ga je Šefica kabineta Mirjana Orašanin, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1079 Izveštaj sa suđenja Aliji Iglici od 27. decembra 2005. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1080 Izjava svedoka Dušana Grahovca, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1081 Uverenje o zdravstvenom stanju Alije Iglice, broj 4102 od 09.09.2005. godine, nalazi se u dokumentaciji
Inicijative
1082 Izveštaj sa suđenja Aliji Iglici od 22.09.2006. godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1083 Presuda broj V-K.1337/05 DM/SR, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1084 Žalba Okružnom sudu u Beogradu od 01. novembra 2006. godine
174
2006 godine, a predsedavajući sudija je bio Milan Grković. Okrivljeni
policajac Božić Miladin nije se pojavio na pretresu zbog čega je isti odložen
za 29. decembar 2006. godine.
Policijska tortura kod hotela „Royal“
Prema svedočenju Andreja Nosova, izvršnog direktora Inicijative mladih za
ljudska prava, u noći između 30. i 31. januara 2006. godine, oko ponoći, na
parkingu ispred hotela „Royal“ u Beogradu u Ulici kralja Petra 56, policijska
patrola od četiri policajaca se raspravljala sa dvojicom NN lica, mogućih
maloletnika1085. Policijsko službeno vozilo koje su vozili pomenuti policajci
imalo je registarske tablice M94-111086. Na parkingu hotela „Royal“ su bila
prisutna još tri građanina, od kojih je jedan bio službenik hotela. Jedan
od policajaca je bio vidno uzrujan i obraćao se jednom od dva mladića
rečima: „Hoćeš da ideš kući? Idi kući!“ i pritom je vikao i psovao1087. Tokom
verbalnog duela, drugi policajac ih je razdvajao, a drugi prisutni mladić je
pokušavao da odvede svog prijatelja. Pretnje koje je policajac upućivao
mladiću postajale su sve žustrije, uz psovke i pretnje da će ga privesti1088.
Drugi policajac je bezuspešno pokušavao da smiri kolegu, koji je nastavljao
da besno viče. Na kraju, razdvojio je dvojicu mladića i zajedno sa jednim
od trojice prisutnih policajaca ugurao mladića u policijsko vozilo govoreći:
„Sada ću da te privedem, neću da se zajebavam sa klincima“1089. Drugi
mladić je krajnje smireno pokušavao da ubedi policajce da to ne čine, ali je i
njemu postalo jasno da će svaka sledeća reč voditi i ka njegovom privođenju.
Policajci su uz nekoliko šamara objašnjavali dečaku da „nije dozvoljeno
držanje ruku u džepovima“1090. Svedoku Nosovu nije poznato šta se dalje
dešavalo sa mladićem i da li je odveden u policijsku stanicu1091.
Nakon analize incidenta, Inciijativa je podnela krivičnu prijavu Prvom
opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu protiv NN policajaca1092 zbog
zlostavljanja i mučenja1093. Krivični zakonik zabranjuje zlostavljanje drugog
1085 Izveštaj o incidentu – slučaj “Policijska tortura kod hotela Royal”, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1086 Ibid
1087 Ibid
1088 Ibid
1089 Ibid
1090 Ibid
1091 Ibid
1092 Krivična prijava je podneta 01. februara 2006. godine
1093 Krivični zakon Srbije, član 317, stav 3. u vezi sa stavom 1, vidi gore pod 611
175
i postupanje na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo1094. U istom
zakonu se kaže i da će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina onaj
ko primenom sile, pretnje ili na drugi nedozvoljeni način drugome nanese
veliki bol ili teške patnje sa ciljem da od njega ili od od trećeg lica dobije
priznanje, iskaz ili drugo obaveštenje ili da se on ili neko treće lice zastraši
ili nezakonito kazni, ili to učini iz druge pobude zasnovane na bilo kakvom
obliku diskriminacije1095. Ukoliko pomenuta krivična dela učini službeno lice
u vršenju službe kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine, odnosno
od jedne do osam godina1096. Istoga dana Inicijativa je podnela i predstavku
Generalnom inspektoratu MUP-a Republike Srbije u kojoj je zahtevala da
se hitno preduzmu mere u cilju sankcionisanja nezakonitog postupanja
policijske patrole1097.
U međuvremenu je Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu policije
pozvalo Andreja Nosova da se javi u stanicu policije na razmatranje
pritužbe. Razgovor je obavljen sa oficirom OZKZ kapetanom Igorom
Milovanovićem koji je ocenio da je policijska patrola sve mere i radnje u
konkretnom slučaju preduzela zakonito i u okviru svojih ovlašćenja, bez
prekoračenja i zloupotrebe, te da je predstavka Inicijative neosnovana.
Privođenje aktivista Inicijative u Nišu
Kancelarija Inicijative u Nišu je u saradnji sa Centrom za razvoj civilnih
resursa, Lambdom, niškim Medija centrom, Odborom za ljudska prava,
Građanskim omladinskim savezom, omladinom LDP-a, studentskim
unijama niškog Pravnog i Prirodno-matematičkog fakulteta te Kućom za
mlade organizovala akciju osude zločina koji se dogodio u Srebrenici i
njegove relativizacije1098. Deo te akcije bilo je deljenje građanima Niša majica
i bedževa sa likom haškog optuženika Ratka Mladića na kojima je pisalo
“Traži se zbog genocida”1099. Akcija je sve vreme bila na ivici incidenta.
Građani koji su prolazili uzvikivali su: “Jeste li vi Muslimani? Idite iz naše
zemlje! Vama ovde nije mesto! Trebalo bi da vas pošaljemo na Kosovo da
vas tamo siluju! Vi niste Srbi! Kako možete da dirate narodnog heroja! On
1097 Predstavka koju je Inicijativa podnela Genralnom inspektoratu MUP-a Republike Srbije 01. februara 2006.
godine, nalzi se u dokumentaciji Inicijative
1098 Izveštaj o incidentu – slučaj “Privođenje aktivista YIHR”, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1099 Ibid
176
je naš otac!”1100. Bilo je i fizičkih nasrtaja i pljuvanja aktivista Incijative1101.
Nakon akcije jedan građanin je uz podršku okupljenih spalio majicu sa slikom
slomljene puške i natpisom: “Da se zovem Edin, da sam rođen 1977. godine
u Srebrenici, bio bih mrtav”1102. Protiv dve osobe koje su učestvovale u
incidentu podnete su prekršajne prijave1103. Portparolka niške policije Lidija
Pavlović izjavila je: “Nakon održavanja skupa u centru Niša, privedena su
dva lica i protiv njih su podnete prekršajne prijave za narušavanje javnog
reda i mira. Procena policajaca koji su bili na licu mesta jeste da nije bilo
težih incidenata, tako da se mnogo toga završilo na upozorenjima”1104.
Inicijativa je zahtevala od niške policije da protiv građana Niša koji su
grubo ometali uličnu akciju, psovali, vikali i palili majice budu podnete
krivične prijave za izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje, razdora i
netrpeljivosti, a ne prekršajne prijave zbog ometanja javnog reda i mira1105.
Tog dana u Nišu su se pojavili grafiti sa likom Mladića na kojima je pisalo:
“Traži se zbog genocida”1106. Pripadnici niške policije su dva puta privodili
kordinatoricu kancelarije Inicijative u Nišu Maju Stojanović i aktiviste
Dušana Pavlovića, Radojicu Bunčića i Kseniju Stojanović zbog sumnje da
su to oni učinili1107. Policajci su tokom ispitivanja koje je trajalo i po nekoliko
sati često iznosili svoje političke stavove i govorili sledeće: “Mi smo ovde
gazda, a gazda mora da zna ko šta radi“, „Branio bih Mladića, pa makar se i
zaratilo“, „Zašto Klintona ne stavljate na grafite“, „Zašto provociraš narod,
kako ne razumeš njihov gnev“, „Ko vas finansira“, „Humanitarno pravo je
mrtvo slovo na papiru kada počne ubijanje“, „Kako ti kao izbeglica možeš
ovako da razmišljaš, promeni to“, „Za Kosovo treba da se ratuje, i ja i moja
deca“, „Šta ćeš da radiš ako Bugari napadnu Niš“, „Ako se ne osećaš kao
Srbin idi u Hrvatsku“1108.
Inicijativa je nakon par dana podnela predstavku Generalnom inspektoratu
MUP-a Republike Srbije u kome je zahtevala da se hitno preduzmu
mere u cilju ispitivanja i sankcionisanja eventualnog kršenja zakona od
strane radnika Sekretarijata unutrašnjih poslova u Nišu koji su ispitivali i
zastrašivali aktiviste Inicijative1109. Generalni inspektorat je 26. septembra
1100 Ibid
1101 Ibid
1102 Ibid
1103 Ibid
1104 Ibid
1105 Ibid
1106 Ibid
1107 Ibid
1108 Ibid
1109 Predstavka koju je Inicijativa podnela Generalnom inspektoratu MUP-a Republike Srbije 14. jula 2006.
177
dostavio Inicijativi odgovor u kome se kaže: “Nakon izvršenih provera,
utvrđeno je da su policijski službenici PI Medijana, Policijske uprave u Nišu,
načinili propuste u radu prilikom pozivanja i obavljanja razgovora sa vašim
aktivistima.... Zbog utvrđenih propusta u radu protiv odgovornih radnika
su preduzete mere iz nadležnosti ovog ministarstva”1110.
Pošto nije imala informaciju o slučajevima koji su pokrenuti zbog incidenata
u Nišu, kao i u policijskoj stanici, Inicijativa je Sekretarijatu unutrašnjih
poslova u Nišu podnela zahtev za slobodan pristup informacijama u kome
je traženo dostavljanje informacija o pokrenutim postupcima protiv osoba
koje su izazivale incidente za vreme akcije “Osudi zločin” u Nišu i rezultatima
postupaka protiv policajac SUP-a Niš1111. Odgovor je stigao 21. septembra i
njemu je pisalo: “Informišemo vas da je dana 11. jula 2006. godine, u Nišu u
ulici Obrenovićevoj za vreme akcije “Osudi zločin”, narušen javni red i mir
od strane Veličković Nebojše i Stefanović Branke iz Niša. Protiv ovih lica
opštinskom organu za prekršaje u Nišu dostavljen je zahtev za pokretanje
prekršajnog postupka UP br 1-322-01939/06... Informišemo vas da smo
protiv tri odgovorna policijska službenika pokrenuli disciplinski postupak
za učinjene povrede službene dužnosti”1112.
Nezakonito saslušavanje maloletne devojčice
Nakon dugogodišnjih problema koji su, zbog svađe njihovih maloletnih
kćerki R. K. i S. I. postojali između porodica Slavković i Rađenović u
mestu Šarlinac kod Niša, situacija je kulminirala 27. marta 2003. godine1113.
Maloletne S. I. i R. K. su išle u istu školu i imale su nesuglasice koje su
završavale i tučom1114. Otac maloletne R. K. je policajac u PS OUP-a
Doljevac. Porodica Slavković tvrdi da se u dužem vremenskom periodu
maloletne kćerke policajca Ranđelović Predraga R. K. i R. K. nasilnički
ponašaju prema njihovoj maloletnoj kćerki S. I. zbog čega su se oni više
puta obraćali direktoru škole, školskom psihologu i pedagogu, ali bez
uspeha1115.
godine, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1110 Odgovor Generalnog inspektorata na predstavku Inicijative od 26. septembra pod rednim brojem
8490/2006-2, potpisala ga je Svetlana Sekulović Kostić
1111 Zahtev za slobodan pristup informacijama koji je Inicijativa podnela 13. septembra 2006. godine, nalazi se
u dokumentaciji Inicijative
1112 Odgovor SUP-a u Nišu broj 11/06 od 21. septembra 2006. godine, nalzi se u dokumenatciji Inicijative
1113 Izjava Slavković Srboljuba i Tanje, roditelja maloletne S.I, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1114 Ibid
1115 Pogledati: Žalba direktoru osnovne škole „Vuk Stefanović Karadžić“ u Doljevcu od 27. marta 2006. godine,
178
Nakon do tada najžešće svađe maloletnica, 27. marta 2003. godine policijska
patrola PS OUP-a Doljevac koju su činili Petković Slaviša i policajac sa
nadimkom Mića došla je u kuću porodice Slavković u Šarlincu u vreme
proslave rođendana maloletne S. Đ. mlađe ćerke Slavković Srboljuba i
Tanje.1116 Rođendansko slavlje je prekinuto jer su policajci želeli da obave
informativni razgovor sa maloletnom S. I.1117 U krivičnoj prijavi koju su
Slavković Srboljub i Tanja podneli protiv Ranđelović Predraga, Stamenković
Ljubiše, Petković Slaviše i NN pripadnika policije zvanog „Mića“ zbog
prekoračenja službenih ovlašćenja i zloupotrebe službenog položaja, kaže se:
„Nakon što je rođendansko slavlje prekinuto, pripadnici patrole u prisustvu
podnosilaca prijave saslušavali su maloletnu S. I. što je na maloletnu S. I.
izuzetno stresno delovalo...1118“
U vreme boravka policijske patrole PS OUP Doljevac u kući Slavkovića,
maloletna S. I. se od straha zaključala u kupatilo odakle je izašla tek na molbu
roditelja1119. Nakon što su podnosioci prijave uvideli u kakvom se psihičkom
stanju nalazi njihovo maloletno dete, a to su uvideli i pripadnici policijske
patrole, zatražena je stručna pomoć na Klinici za mentalno zdravlje1120. S.
I. je odmah hospitalizovana i zadržana na bolničkom lečenju osam dana, a
nakon toga 13 dana nastavljeno je lečenje u dnevnoj bolnici1121.
Opštinsko javno tužilaštvo u Nišu je 31. jula obavestilo porodicu Slavković
da je krivična prijava odbijena jer u njoj nisu pronađeni osnovi za pokretanje
krivičnog postupka protiv navedenih lica1122. Sa druge strane, nakon dopisa
koji je Inicijativa uputila Generalnom inspektoratu MUP-a Republike
Srbije u kome se žalila na postupanje pripadnika policije OUP Doljevac,
stigao je sledeći odgovor: „Obaveštavamo vas da je izvršenim proverama
navoda iz vaše predstavke kojom ste se pritužili na postupak radnika PS
OUP Doljevac SUP-a Niš, utvrđeno je da je predstavka osnovana. Protiv
odgovornih radnika biće preduzete mere iz nadležnosti Ministarstva
unutrašnjih poslova“1123.
1117 Pogledati presudu opštinskog suda u Nišu broj K. 1344/2003, narošito izjave svedoka Jovančić Vesne,
Jovančić Siniče i Jovančić Vlastimir
1118 Krivična prijava se nalazi u dokumentaciji Inicijative
1120 Kompletna lekarska dokumentacija o zdravstvenom stanju maloletne S.I. nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1121 Ibid
1122 Pogledati Dopis Opštinskog javnog tužilaštva u Nišu o odbijanju krivične prijave, KT br. 416/03 nalazi se
u dokumentaciji Inicijative
1123 Dopis Generalnog inspektorata broj 3436/05 koji je potpisala pukovnik Mirjana Orašanin, nalazi se u
179
Nakon odbijanja krivične prijave porodica Slavković podnosi istražnom
sudiji Opštinskog suda u Nišu zahtev za sprovođenje istrage protiv
pomenutih policajaca PS OUP Doljevac1124, a zatim, kao supsidijarni tužioci,
i neposrednu optužnicu Opštinskom sudu u Nišu1125. Glavni pretres u ovom
slučaju završen je 27. oktobra 2004. godine kada je predsednica veća sudija
Katarina Ranđelović, donela presudu kojom okrivljene Predraga Ranđelovića,
Ljubišu Stamenkovića, Slavišu Petkovića i Miroljuba Stevanovića oslobađa
od optužbe, a supsidijarne tužioce Slavković Srboljuba i Tanju obavezuje
da na ime sudskih troškova u roku od 15 dana od pravosnažnosti presude
uplate 63.000 dinara1126.
Nakon žalbe koju je porodica Slavković uložila na ovakvu presudu zbog bitne
povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog
stanja i povrede krivičnog zakonika1127, Okružni sud u Nišu je 11. maja 2006.
godine doneo rešenje kojim je uvažio žalbe oštećenih kao tužilaca i predmet
vratio Opštinskom sudu u Nišu na ponovno suđenje1128. U obrazloženju
ovog rešenja se kaže: „Pri oceni dokaza nije dovoljno unutrašnje subjektivno
uverenje suda već mora postojati uverenje zasnovano na činjenicama... To
što je maloletna oštećena S. I. stara 11 godina, to što je u njenoj kući bilo
rođendansko slavlje kome je prisustvovalo više lica, to što su okrivljeni
prekinuli rođendansko slavlje radi postupanja po nalogu svog starešine
Ljubiše Stamenkovića, razgovor obavljen sa maloletnom S. I. dužina tog
razgovora su okolnosti kojima prvostepeni sud nije dao značaj koji im
objektivno pripada... Prvostepeni sud je propustio, a bio je dužan da uz
pomoć stručnog lica obrazloži kako treba da postupaju ovlašćena službena
lica prema maloletniku, posebno kada se ima u vidu razlog postupanja te
da nakon toga izvuče zaključak o pravilnom ili nepravilnom postupanju
ovlašćenih službenih lica“1129.
Nakon toga, zastupanje porodice Slavković u novom, ponovljenom
postupku pred Opštinskim sudom u Nišu, preuzima advokat Inicijative.
Ponovljeni postupak u ovom predmetu je u toku.
1124 Zahtev za sprovođenje istrage podnet je 08.08.2003. godine, broj KTP 416/03 i nalazi se u dokumentaciji
Inicijtive
1125 Neposredna optužnica je podneta 01.12.2003. godine, broj Ki 720/03, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1126 Pogledati presudu Opštinskog suda u Nišu, broj K1344/2003, nalazi se u dokuemnatciji Inciijative
1127 Žalba na presudu Opštinskog suda u Nišu, broj K-1344/03, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1128 Rešenje Okružnog suda u Nišu, broj KŽ 500/05, nalazi se u dokumentaciji Inicijative
1129 Ibid
180
Zaključci
Inicijativa mladih za ljudska prava je tokom istraživanja kršenja ljudskih
prava i procesuiranja odgovornih pred nadležnim sudovima tokom 2006.
godine sa fokusom na pravo na slobodan pristup informacijama od javnog
značaja, izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje, razdora i netrpeljivosti,
pravo na rehabilitaciju, govor mržnje i policijsku torturu, došla do sledećih
zaključaka:
• Zakonski mehanizmi koji služe zaštiti prava građana na slobodan
pristup informacijama od javnog značaja, izuzimajući instituciju
poverenika za informacije od javnog značaja, ne funkcionišu;
• Ministarstvo kulture je organ javne vlasti kome je Zakon o slobodnom
pristupu informacijama poverio obavezu da vrši nadzor nad
sprovođenjem ovog zakona i koje ni posle dve godine od stupanja
zakona na snagu nije pokrenulo ni jedan prekršajni postupak protiv
lica koja su odgovorna za kršenje zakona, iako je poverenik dostavio
222 prijave zbog nepoštovanja zakona;
• Vlada Republike Srbije je dužna da obezbedi izvršenje rešenja
poverenika. Inicijativa je u slučaju Bezbednosno informativne
agencije Srbije (BIA) 29. maja 2006. godine, podnela Vladi Republike
Srbije zahtev da se postara da rešenje poverenika bude izvršeno i da
BIA dostavi Inicijativi tražene informacije, što Vlada nije učinila do
novembra 2006. godine;
• Nadležni sudovi u Srbiji, gradski i opštinski organi za prekršaje,
ni nakon dve godine od stupanja zakona na snagu i deset zahteva
za pokretanje prekršajnih postupaka koje im je Inicijativa podnela,
nisu pokrenuli ni jedan postupak zbog nepoštovanja Zakona o
slobodnom pristupu informacijama;
• BIA ne poštuje Zakon o slobodnom pristupu informacijama, kao ni
rešenja poverenika i Vrhovnog suda Srbije;
• Života Milanović, braman Hare Krišna verske zajednice je od 2001.
do 2006. godine četiri puta napadnut, pri čemu su mu nanošene
teške telesne povrede. Sekretarijat unutrašnjih poslova u Jagodini
do danas nije otkrio počinioce ovih teških krivičnih dela, a Okružno
javno tužilaštvo nije podiglo ni jednu optužnicu zbog pomenutih
incidenata;
• Okružno javno tužilaštvo, zajedno sa Opštinskim i Okružnim
181
sudom u Požarevcu, već 15 meseci vodi istragu u slučaju prebijanja
Anisa Mašovića na verskoj osnovi tokom služenja vojnog roka u
Požarevcu u kasarni „Sopot“. Ova činjenica ukazuje na neefikasnost
i nespremnost pomenutih institucija da procesuiraju lica koja
su odgovorna za izazivanje, rasne, verske i nacionalne mržnje i
netrpeljivosti;
• Okružni sud u Jagodini je posle sedam meseci od dana kada mu
je Inicijativa podnela zahtev za rehabilitaciju Šljivo Senada zakazao
datum održavanja rasprave u ovom predmetu;
• Govor mržnje je česta pojava u medijskom izveštavanju u Srbiji,
a u tome prednjače dnevne novine GLAS JAVNOSTI i KURIR.
Okružno javno tužilaštvo u Beogradu smatra da reči narodnog
poslanika Srpske radikalne stranke Zorana Krasića „da je ministarka
poljoprivrede Ivana Dulić Marković primer kako se ustaše uvlače
u vlast... da se bliska familija dotične gospođe hvalila time kako je
učestvovala u Domovinskom ratu u kojem je dala naročite zasluge...
da svoje saradnike ministarka Dulić Marković bira isključivo
među njenim ustašama“, izgovorene sa skupštinske govornice,
ne predstavlju izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje i
netrpeljivosti;
• Policijska tortura postoji u radu policije u Srbiji. Veoma često se
dešava da nakon sprovedene policijske torture, žrtve budu optužene
da su ometale službena lica u vršenju poslova bezbednosti.
Postupajuće sudije uvek veruju više policiji nego žrtvama i lekarskoj
dokumentaciji.
182
Preporuke
Inicijativa mladih za ljudska prava je tokom istraživanja kršenja ljudskih
prava i procesuiranja odgovornih lica pred nadležnim sudovima tokom
2006. godine sa fokusom na pravo na slobodan pristup informacijama
od javnog značaja, izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje, razdora
i netrpeljivosti, pravo na rehabilitaciju, govor mržnje i policijsku torturu,
došla do sledećih preporuka:
• Svi državni organi koji su predviđeni Zakonom o slobodnom
pristupu informacijama kao mehanizmi za zaštitu ovog prava
moraju ispunjavati svoje zakonske obaveze, a zakonska rešenja
koja nisu profunkcionisala u praksi moraju se promeniti izmenama
i dopunama zakona. Nadležnosti Ministarstva kulture moraju preći
na Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu;
• Gradski i opštinski organi za prekršaje moraju efikasnije procesuirati
slučajeve kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama,
kako bi odgovorna lica bila adekvatno pravno sankcionisana;
• Pripadnici Sekretarijata unutrašnjih poslova u Jagodini moraju u
najkraćem vremenskom roku uhvatiti lica koja su odgovorna za
teške telesne povrede Živote Milanovića dok bi Okružno javno
tužilaštvo, na osnovu svih činjenica u vezi sa ovim slučajem, trebalo
da, protiv izvršilaca tih teških krivičnih dela, podigne optužnicu za
izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti;
• Okružno javno tužilaštvo u Požarevcu bi, na osnovu svih činjenica
u vezi sa ovim slučajem, trebalo da protiv izvršilaca tih teških
krivičnih dela podigne optužnicu za izazivanje rasne, verske i
nacionalne mržnje, razdora i netrpeljivosti;
• Iako je Zakon o rehabilitaciji donet u maju ove godine i ne postoji
sudska praksa u ovim slučajevima, okružni sudovi koji su nadležni
za postupanje po zahtevima za rehabilitaciju moraju efikasnije
procesuirati podnete zahteve kako se ne bi dešavalo da se na
raspravu čeka osam meseci;
• Nadležni sudovi u Srbiji bi trebalo striktno da poštuju zakone i
da adekvatnim kaznama sankcionišu autore tekstova i glavne i
odgovorne urednike javnih glasila koji šire govor mržnje u medijskoj
sferi Srbije;
• Pripadnici policije bi u odnosima sa građanima trebali striktno
183
da poštuju pravila službe koja su predviđena Zakonom o policiji,
Pravilnikom o uslovima i načinu upotrebe sredstava prinude i
Uputstvom o policijskoj etici i načinu obavljanja poslova policije;
• Sudovi moraju sankcionisati slučajeve policijske torture, ali
i kršenja ljudskih prava svih pripadnika ranjivih grupa, da bi
stvaranjem sudske prakse doprineli prekidu tradicije nekažnjivosti,
preventivnom delovanju na sve potencijalne izvršioce i unapređenju
teorije i zakonskih propisa koji se odnose na ljudska prava na ovim
prostorima.
184
ANEX II
NEKAŽNJIVOST ZA IZAZIVANJE RASNE, VERSKE I
NACIONALNE MRŽNJE I NETRPELJIVOSTI
185
Inicijativa mladih za ljudska prava (u daljem tekstu: Inicijativa) je krajem
2005. i početkom 2006. godine istraživala odnos okružnih javnih tužilaštava
i okružnih sudova u Srbiji prema krivičnom delu „izazivanje rasne, verske
i nacionalne mržnje i netrpeljivosti“1130. Na adrese 25 okružnih sudova i 25
okružnih javnih tužilaštava u Srbiji Inicijativa je poslala zahteve za slobodan
pristup informacijama od javnog značaja. Zakonom o uređenju sudova1131
predviđeno je da su okružni sudovi u Srbiji nadležni za procesuiranje
krivičnih dela za koje je zaprećena kazna zatvora preko deset godina1132, ali
i za nekoliko taksativno nabrojanih krivičnih dela među kojima se pominje
i izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje, razdora i netrpeljivosti1133. Sa
druge strane, po Zakonu o javnom tužilaštvu1134, okružno javno tužilaštvo
je nadležno da postupa pred okružnim sudom1135. Dakle, okružna javna
tužilaštva su nadležna za gonjenje i podizanje optužnica u slučajevima za
čije procesuiranje su nadležni okružni sudovi. Između ostalih krivičnih
dela u nadležnosti okružnih javnih tužilaštva je i „izazivanje rasne, verske
i nacionalne mržnje i netrpeljivosti“1136. Od okružnih sudova Inicijativa je
zahtevala sledeću informaciju:
• Koliko se pred vašim okružnim sudom vodi postupaka zbog izvršenja
krivičnog dela iz člana 134. Osnovnog krivičnog zakona – izazivanja
rasne, verske i nacionalne mržnje, razdora i netrpeljivosti? Molimo
Vas i da nam dostavite informaciju o broju presuda zbog izvršenja
gore navedenog krivičnog dela tokom 2004. i 2005. godine1137
Od okružnih javnih tužilaštava zahtevali smo sledeću informaciju:
• Koliko je Vašem Okružnom javnom tužilaštvu tokom 2004. i 2005.
godine podneto krivičnih prijava zbog krivičnog dela iz člana 134.
Osnovnog krivičnog zakona - izazivanja rasne, verske i nacionalne
mržnje, razdora i netrpeljivosti. Molimo Vas da nam dostavite i
informaciju o broju prijava koje ste tokom istog perioda za gore
navedeno krivično delo procesuirali pred sudovima1138
1130 Krivični zakonik, član 317, vidi gore pod 611
1131 Zakon o uređenju sudova (Sl. glasnik RS, br. 63/2001, 42/2002, 27/2003, 29/2004, 101/2005 i 46/2006),
usvojen 25. maja 2006. godine, a stupio na snagu 10. juna 2006. godine
1133 Ibid, Član 22 stav 2
1134 Zakon o javnom tužilaštvu (Sl glasnik broj 63/2001, 42/2002, 39/2003, 44/2004, 61/2005 i 46/2006),
usvojen 25. maja 2006. godine, a stupio na snagu 10. juna 2006. godine
1135 Ibid, Član 20
1137 Svi zahtevi okružnim sudovima su poslati 25. avgusta 2005. godine
1138 Svi zahtevi okružnim javnim tužilaštvima su poslati 25. avgusta 2005. godine
186
Namera Inicijative je bila da od okružnih javnih tužilaštva u Srbiji dobije
informacije o broju krivičnih prijava koje su im tokom 2004. i 2005. godine
podnete zbog izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje ili netrpeljivosti i
o broju optužnica koje su na osnovu podnetih krivičnih prijava podignute.
Od okružnih sudova su tražene informacije o broju postupaka koji su u tom
trenutku vođeni kao i broju donetih presuda tokom 2004. i 2005. godine.
Na osnovu ovih podataka može da se ustanovi koliko je krivičnih prijava
podneto u Srbiji tokom ove dve godine godine zbog sumnje da je izvršeno
ovo krivično delo, u koliko slučajeva su tužilaštva podigla optužnicu i
koliko presuda su okružni sudovi u Srbiji doneli. Upoređivanjem dobijenih
informacija moguće je doći do argumentovanih zaključaka o odnosu
pravosudnih institucija prema ovom krivičnom delu i eventualnoj tradiciji
kažnjivosti, odnosno nekažnjivosti počinilaca.
Osnovni krivični zakonik1139 je prestao da važi 1. januara 2006. godine.
On je predviđao krivično delo „izazivanje nacionalne, rasne i verske
mržnje, razdora ili netrpeljivosti“1140. Bilo je propisano da će se lice ili lica
koja izazivaju ili raspaljuju nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, razdor ili
netrpeljivost među narodima i nacionalnim manjinama koje žive u SRJ,
kazniti zatvorom od jedne do pet godina1141. U slučajevima kada je to
učinjeno prinudom , zlostavljanjem, ugrožavanjem sigurnosti, izlaganjem
poruzi nacionalnih, etničkih ili verskih simbola, oštećenjem tuđih stvari,
skrnavljenjem spomenika, spomen obeležja ili grobova, kazniti zatvorom od
jedne do osam godina1142. Ukoliko se ovo krivično delo izvrši zloupotrebom
položaja ili ovlašćenja ili ako je usled tih dela došlo do nereda, nasilja ili
drugih teških posledica za zajednički život naroda i nacionalnih manjina
koje žive u SRJ, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina, a za delo iz
stava 2. zatvorom od jedne do deset godina1143.
Novi Krivični zakonik1144 u delu pod nazivom “Krivična dela protiv
ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SCG” predviđa krivično
delo “Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje ili netrpeljivosti”1145.
Odmah upada u oči da je naziv promenjen i da je reč “razdor” izbačena iz
naziva ovog krivičnog dela. Raniji zakon je koristio termin “među narodima
1139 Osnovni krivični zakonik je prestao da važi stupanjem na snagu Krivičnog zakonika
1140 Ibid, član 134
1141 Ibid, stav 1
1142 Ibid, stav 2
1143 Ibid, stav 3
1144 Krivični zakonik Srbije, vidi gore pod 611
1145 Ibid, član 317
187
i nacionalnim manjinama”, a novi koristi “među narodima i etničkim
zajednicama”. Pored toga, za krivično delo iz prvog stava ranije je bila
predviđena kazna zatvora od jedne do pet godina, a po novom od šest
meseci do pet godina, a za izvršenje krivičnog dela iz trećeg stava bila je
predviđena kazna zatvora od jedne do deset godina, a po novom zakonu od
dve do deset godina.
Okružna javna tužilaštva
Prema rezultatima istraživanja, okružnim javnim tužilaštvima u Srbiji je
2004. i 2005. godine podneto 66 krivičnih prijava zbog sumnje da je izvršeno
krivično delo “izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje ili netrpeljivosti”.
Odmah su odbačene 24 krivične prijave, a podignuto je osam optužnica.
Ostale krivične prijave su u tom trenutku bile u fazi istrage, prikupljanja
obaveštenja ili je nadležnost prebačena na opštinska tužilaštva.
Nijedna krivična prijava vezana za ovo krivično delo nije podneta okružnim
javnim tužilaštvima u Prokuplju1146, Smederevu1147, Zaječaru1148, Čačku1149,
Kraljevu1150 i Pirotu1151.
Jedna krivična prijava podneta je okružnim tužilaštvima u Kragujevcu1152,
Kruševcu1153 i Leskovcu1154 i u sva tri slučaja usledili su odbačaji. Okružnim
tužilaštvima u Jagodini1155 i Pančevu1156 podnesena je, takođe, po jedna
krivična prijava. U dopisu koji nam je Okružni sud u Jagodini dostavio
navodi se da je primljena krivična prijava protiv Kostadinović Bojana,
1146 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Prokuplju od 12. septembra 2005. godine, broj A 73/05, potpisan od
Višeslava Bukumirovića – javnog tužioca
1147 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Smederevu od 10. novembra 2005. godine, broj A 64/05, potpisan od
Dragoslava Markovića – javnog tužioca
1148 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Zaječaru od 07. novembra 2005. godine, broj A 64/05, potpisan od
Zorina Zogovića – javnog tužioca
1149 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Čačku od 21. septembra 2005. godine, broj 163/05, potpisan od Miodraga Surle – zamenika javnog tuzioca
1150 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Kraljevu od 02. septembra 2005. godine, broj A 73/05, potpisan od
Dragana Belčevića – zamenika javnog tužioca
1151 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Pirotu od 08. septembra 2005. godine, broj A 71/05, potpisan od
Tihomira Đorđevića
1152 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Kragujevcu od 08. novembra 2005. godine, broj A 380/05, potpisan
od Slavoljuba Dimitrijevića – zamenika tužioca
1153 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Kruševcu od 04. novembra 2005. godine, broj KTR 417/05, potpisan
od Radmile Jovanović – javnog tužioca
1154 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Leksovcu od 30. avgusta 2005. godine, broj A 127/05, potpisan od
Edvarda Jerina – javnog tužioca
1155 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Jagodini od 31. avgusta 2005. godine, broj A 133/05, potpisan od
Gorana Busarčevića – javnog tužioca
1156 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Pančevu od 12. septembra 2005. godine, broj KTR 306/05, potpisan
od Niškanović Milana – javnog tužioca
188
Kitanović Predraga, Šorlić Ljubiše, Stojanović Ivana, Rašić Živadina,
Šorlić Ivice svi iz Trnave i Vasić Saše iz Jagodine zbog sumnje da su izvršili
ovo krivično delo1157. Nakon sprovedene istrage utvrđeno je da se radi o
krivičnom delu “ugrožavanje sigurnosti”1158. Okružni sud u Pančevu je po
sprovedenoj istrazi podigao optužnicu protiv dva lica zbog sumnje da su
izvršili ovo krivično delo1159.
Po dve krivične prijave podnete su okružnim tužilaštvima u Negotinu1160
i Valjevu1161. Negotinsko tužilaštvo je jednu krivičnu prijavu odmah
odbacilo, a druga se, u tom trenutku, još uvek nalazila u fazi prikupljanja
obaveštenja1162, dok je valjevsko tužilaštvo jednu krivičnu prijavu odbacilo,
a po drugoj je podignuta optužnica1163.
Okružnim javnim tužilaštvima u Užicu1164, Nišu1165, Požarevcu1166 i
Somboru1167 podnete su po tri krivične prijave. Tužilaštvo u Užicu je dve
prijave ustupilo opštinskom tužilaštvu, jer je po njihovom mišljenju bila reč
o izvršenju krivičnih dela „uvreda“1168 i „ugrožavanje sigurnosti“1169, a po
jednoj krivičnoj prijavi rad je još uvek bio u toku1170. Dve krivične prijave
su odmah odbačene od požarevačkog tužilaštva, a po jednoj je istraga još
uvek bila u toku1171. Tužilaštvu u Somboru još uvek je vodilo istragu po dve
krivične prijave, a po trećoj je podiglo optužnicu protiv jednog maloletnog
lica1172. U jednom slučaju tužilaštvo u Nišu je podiglo optužnicu, a u dva
postupka još uvek je vođena istraga1173.
Zrenjaniskom okružnom javnom tužilaštvu podnete su četiri krivične
1158 Krivični zakon Republike Srbije, član 67, stav 2, vidi gore pod 611
1160 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Negotinu od 16. septembra 2005. godine, broj A 102/2005, potpisan
od Miroslava Sozentića – javnog tužioca
1161 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Valjevu od 05. septembra 2005. godine, broj A 107/05, potpisan od
Zlatka Šulovića – javnog tužioca
1164 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Užicu od 03. novembra 2005. godine, broj A 110/05, potpisan od
Blaženka Vesnića – zamenika javnog tužioca
1165 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Nišu od 21. septembra 2005. godine, broj A 158/05, potpisan od
Svetlane Savović – javnog tužioca
1166 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Požarevcu od 01. septembra 2005. godine, broj A 47/05, potpisan od
Dragana Petrovića – javnog tužioca
1167 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Somboru od 02. septembra 2005. godine, broj A 49/05, potpisan od
Borislava Krujakova – javnog tužioca
1168 Krivični zakonik Srbije, član 93, vidi gore pod 611
189
prijave, od kojih je jedna odbačena1174. Preostala tri slučaja bila su u fazi
istrage i neuspelih pokušaja da se identifikuju osumnjičeni1175.
Sedam krivičnih prijava podneto je okružnim javnim tužilaštvima u Novom
Pazaru1176 i Vranju1177. Tužilaštvo u Novom Pazaru jednu krivičnu prijavu je
odbacilo, po jednoj je podiglo optužnicu, a u dva slučaja je podnelo predlog
za izricanje vaspitne mere1178. Po preostalim krivičnim prijavama istraga je
još uvek bila u toku1179. Po podacima koje je tužilaštvo u Vranju dostavilo
Inicijativi, jedna prijava je odbačena, a u svim ostalim slučajevima zahtevalo
se sprovođenje istrage ili pokretanje prekršajnih postupaka zbog kršenja
Zakona o javnom redu i miru1180. U jednom od šest istraženih slučajeva
podignuta je optužnica1181.
Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu je tokom 2004. i 2005. godine
podneto 16 krivičnih prijava od kojih je osam u tom trenutku još uvek
bilo nerešeno, u dva slučaja se vodio postupak prikupljanja potrebnih
obaveštenja, četiri krivične prijave su odbačene dok je u jednom slučaju
nakon sprovedene istrage tužilaštvo odustalo od daljeg gonjenja1182.
Novosadskom okružnom javnom tužilaštvu podneto je 11 krivičnih prijava
od kojih je devet odbačeno, a dve su procesuirane1183.
Na podnete zahteve nisu odgovorili okružna javna tužilaštva u Šabcu,
Subotici i Sremskoj Mitrovici.
1174 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu od 07. septembra 2005. godine, broj A84/05, potpisan od
Dragana Lazića – javnog tužioca
1175 Ibid
1176 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Novom Pazaru od 10. oktobra 2005. godine, broj KTR 103/05. potpisa nod Saliha Karišika – javnog tužioca
1177 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Vranju od 8. septembra 2005. godine, broj 129/05, potpisan od Milana
Božilovića – javnog tužioca
1179 Ibid
1180 Zakon o javnom redu i miru (Sl. glasnik RS, broj 51/92, 53/93, 67/93, 48/94,
101/2005 - dr. zakon i 85/2005 - dr. zakon)
1182 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu od 20. septembra 2005. godine, broj KT-2981/05, potpisan
od Dušana Lončaerevića – zamenika javnog tužioca
1183 Dopis Okružnog javnog tužilaštva u Novom Sadu od 08. novembra 2005. godine, broj KTR – 1184/05,
potpisano od mr Zorana Pavlovića – javnog tužioca
190
Okružni sudovi
U okružnim sudovima u Srbiji je tokom 2004. i 2005. godine vođeno 15
sudskih postupaka zbog sumnje da je izvršeno krivično delo izazivanja rasne,
verske i nacionalne mržnje ili netrpeljivosti. Donete su četiri presude, od
kojih su dve bila oslobađajuće, a u dva predmeta je izrečena mera obaveznog
psihijatrijskog lečenja na slobodi1184. Mera obaveznog psihijatrijskog
lečenja na slobodi izriče se neuračunljivom počiniocu krivičnog dela, a radi
otklanjanja opasnosti od ponovnog izvršenja1185. U 11 predmeta sudski
postupak je i dalje bio u toku.
U 14 od 25 okružnih sudova u Srbiji tokom 2004. i 2005. godine nije vođen
nijedan postupak zbog ovog krivičnog dela, pa samim tim nije doneta nijedna
presuda. Reč je o sudovima u: Beogradu1186, Prokuplju1187, Smederevu1188,
Kruševcu1189, Kragujevcu1190, Zaječaru1191, Užicu1192, Negotinu1193,
Jagodini1194, Požarevcu1195, Somboru1196, Čačku1197, Kraljevu1198 i Pirotu1199.
Kada se pomenuti podaci, uporede sa podacima koji su dobijeni od
tužilaštava u istim gradovima, nisu kompatibilni jedino podaci pravosudnih
organa u Somboru, jer somborsko tužilaštvo tvrdi da je po jednoj krivičnoj
prijavi pokrenut maloletnički postupak, dok sud u Somboru izjavljuje da
pred njim nije vođen postupak zbog sumnje da je izvršeno ovo krivično
delo.
1184 Krivični zakonik Srbije, član 82, vidi gore pod 611
1185 Ibid, stav 1
1186 Dopis Okružnog suda u Beogradu od 08. septembra 2005. godine, broj 1/2005, potpisan od Ivane Ramić
1187 Dopis Okružnog suda u Prokuplju od 02. novembra 2005. godine, broj 1/05-18, potpisan od Dragan Tomovića – upravitelja pisarnice
1188 Dopis Okružnog suda u Smederevu od 30. avgusta 2005. godine, broj 166/05, potpisan od Slavoljuba
Nikolića
1189 Dopis Okružnog suda u Kruševcu od 12. septembra 2005. godine, broj Su.br.34/05, potpisan od Janka
Milenkovića – predsednika suda
1190 Dopis Okružnog suda u Kragujevcu od 07. septembra 2005. godine, broj Su-18/2005-14, potpisan od
Miroljuba Tomića – predsednika suda
1191 Dopis Okružnog suda u Zaječaru od 05. septembra 2005. godine, broj 19/05-5, potpisan od Slobodana
Mitića – predsednika suda
1192 Dopis Okružnog suda u Užicu od 01. septembra 2005. godine, potpisan od Ljubiše Radulovića - predsednika
1193 Dopis Okružnog suda u Negotinu od 10. novembra 2005. godine, broj 19/05, potpisan od sudije Slobodana
Fancikića
1194 Dopis Okružnog suda u Jagodini od 30. avgusta 2005. godine, potpisan od Vladimira Golubovića
1195 Dopis Okružnog suda u Požarevcu od 9. septembra 2005. godine, potpisan od Svetlane Gaco – predsednice
suda
1196 Dopis Okružnog suda u Somboru od 01. septembra 2005. godine, broj 19/05-3, potpisan od Ljiljane Vejnović – predsednika suda
1197 Dopis Okružnog suda u Čačku od 31. avgusta 2005. godine, broj 37/05-145, potpisan od Radoslava Petrovića – predsednika suda
1198 Dopis Okružnog suda u Kraljevu od 06. septembra 2005. godine, broj 156/04, potpisan od Biljane Nikolić
1199 Dopis Okružnog suda u Pirotu od 09. novembra 2005. godine, broj 40/05, potpisan od Sveta Mančića
191
Okružni sud u Leskovcu je vodio jedan postupak i doneo oslobađajuću
presudu1200. Pred sudovima u Pančevu1201, Valjevu1202 i Subotici1203 bio je u
toku po jedan krivični postupak, sa tim da je u Subotici to bio maloletnički
postupak. Okružni sud u Vranju je u jedinom postupku koji je tokom 2004.
i 2005. godine vodio protiv Halimi Nezira, zbog izvršenja ovog krivičnog
dela izrekao meru obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi1204.
Po dva krivična postupka vodili su sudovi u Novom Pazaru1205 i Sremskoj
Mitrovici1206. U jednom od dva predmeta pred novopazarskim okružnim
sudom Aličković Feriz je oslobođen optužbe1207 dok je Aličković Edin
osuđen na kaznu zatvora u trajanju od devet meseci za krivično delo “teške
telesne povrede”1208. Na ove presude izjavljene su žalbe Vrhovnom sudu
Srbije. Drugi postupak protiv Društinac Elvira još uvek je bio u toku1209.
Pred sudom u Sremskoj Mitrovici jedan maloletnički postupak je bio u toku
i to protiv M. Z. K. M. i K. M1210. U drugom je Dejan Hlodo bio optužen,
a kasnije i oslobođen od optužbe1211. Na ovu presudu tužilaštvo je uložilo
žalbu1212.
Okružni sudovi u Novom Sadu1213 i Nišu1214 tokom 2004. i 2005. godine
vodili su po tri krivična postupka. Pred niškim okružnim sudom u toku
je bio postupak protiv okrivljenog Đorđević Dušana1215, a preostala dva
krivična postupka su, prema dostavljenim podacima, bila u fazi istrage1216.
Dva postupka su bila u toku pred Okružnim sudom u Novom Sadu, a
po jednoj optužnici izrečena je mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog
lečenja na slobodi1217.
Na podnete zahteve nisu odgovorili okružni sudovi u Šabcu i Zrenjaninu.
1200 Dopis Okružnog suda u Leskovcu od 17. novembra 2005. godine, broj 21/05, potpisan od Jovice Ilića
1201 Dopis Okružnog suda u Pančevu od 01. septembra 2005. godine, broj 38/111-2005, potpisan od Jovanović
Perside - sudije
1202 Dopis Okružnog suda u Valjevu od 31. avgusta 2005. godine, broj 19/05-3, potpisan od Dragana Obradovića – predsednika suda
1203 Dopis Okružnog suda u Subotici od 21. septembra 2005. godine, broj 74/2005-17, potpisan od Šeregelj
Edita – predsednika suda
1204 Dopis Okružnog suda u Vranju od 22. septembra 2005. godine, broj 11/05, potpisan od Zorana Đorđevića
1205 Dopis Okružnog suda u Novom Pazaru od 10. novembra 2005. godine, broj 375/05, potpisan od Ćamila
Hubića – predsednika suda
1206 Dopis Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici od 13. septembra 2005. godine, broj 40/05, potpisan od Branka
Bančevića – predsednika suda
1207 Presuda broj K 71/04
1208 Krivični zakonik Srbije, član 53, stav 1, vidi gore pod 611
1210 Predmet broj Kim 19/04
1211 Predmet broj K 141/04
1213 Dopis Okružnog suda u Novom Sadu od 21. septembra 2005. godine, broj 43/05-22-3, potpisan od Sofije
Samaradžija
1214 Dopis Okružnog suda u Nišu od 31. avgusta 2005. godine, broj 19/05-5, potpisan od Danila Nikolića
1215 Predmet broj K. br. 192/05
192
Zaključci
• Tokom 2004. i 2005. godine okružnim javnim tužilaštvima u Srbiji
je podneto 66 krivičnih prijava zbog sumnje da je izvršeno krivično
delo “izazivanje rasne verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti”
i podignuto je osam optužnica. Odmah su odbačene 24 krivične
prijave.
• Okružni sudovi u Srbiji su tokom 2004. i 2005. godine vodili 15
sudskih postupaka zbog izvršenja krivičnog dela “izazivanje rasne,
verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti”. Od pomenutih 15,
sudski postupak je i dalje bio u toku u 11 predmeta.
• Tokom ove dve godine okružni sudovi u Srbiji doneli su četiri
presude povodom ovog krivičnog dela od kojih su dve oslobađajuće,
a u dva slučaja su izrečene mere obaveznog psihijatrijskog lečenja na
slobodi.
• U šest od 25 testiranih tužilaštava nije podneta nijedna krivična
prijava za ovo krivično delo. U 14 od 25 testiranih sudova za dve
godine nije vođen nijedan krivični postupak zbog izvršenja ovog
krivičnog dela.
• Okružna tužilaštva u Užicu i Jagodini su prosledila krivične prijave
nadležnim opštinskim sudovima jer su smatrali da je reč o krivičnim
delima “uvreda” i “ugrožavanje sigurnosti”.
• Podatak da je tokom 2004. i 2005. godine podneto 66 krivičnih
prijava zbog sumnje da je izvršeno ovo krivično delo, a da su
donete samo dve presude i to mere obaveznog psihijatrijskog
lečenja na slobodi, ukazuju da u Srbiji ne postoji spremnost da se
institucionalno prizna da rasna, verska i nacionalna mržnja postoji.
• Novi Krivični zakonik je iz definicije ovog krivičnog dela izbacio
reč “razdor”. Termin “među narodima i nacionalnim manjinama”
zamenjen je terminom “među narodima i etničkim zajednicama”.
Takođe po starom, Osnovnom krivičnom zakonu, zatvorska kazna
za najlakši oblik ovog krivičnog dela iznosila je godinu dana, a po
novom šest meseci.
193
Preporuke
• Okružna javna tužilaštva u Srbiji bi trebalo da podižu više optužnica
zbog izvršenja ovog krivičnog dela i da fleksibilnije tumače odredbe
Krivičnog zakonika koje propisuju uslove koji moraju biti ispunjeni
da bi postojalo ovo krivično delo;
• Okružni sudovi u Srbiji bi trebalo da efikasnije sprovode krivične
postupke koji se vode zbog izvršenja ovog krivičnog dela, kako se
ne bi dešavalo da neki od postupaka traju i po dve godine;
• Po sprovedenim postupcima okružni sudovi bi trebalo da izriču
kazne zatvora u trajanju od najmanje šest meseci, a najviše deset
godina, a ne mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja.
Bibliografija
Spisak knjiga, izveštaja i naučnih časopisa korišćenih kao izvor
1. Beogradski centar za ljudska prava, Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori
2004, Beograd, 2005
2. Bg centar za ljudska prava, Ljudska prava u Srbiji 2005, Beograd,
2006
3. Centar za prava manjina, Povrede prava Roma u Srbiji, izveštaj broj 2,
Beograd, 2003
4. Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji, Beograd, 2003
5. Fond za humanitarno pravo, Romi u Srbiji, Beograd, 2003
6. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, U sukobu sa etničkim
identitetom države, Beograd, 2004, strana 26
7. Inicijativa mladih za ljudska prava, Primena tranzicionih zakona u Srbiji,
Beograd, 2005
8. Komitet pravnika za ljudska prava: Prigovor savesti, Beograd, 2000
9. Labris, Godišnji izveštaj o stanju LGBT populacije u Srbiji, Beograd,
2006
10.Ljubiša Lazarević: Krivično pravo Jugoslavije, Savremena administracija,
1998
11.Pravna enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1985
12.Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda, Stanje ljudskih
prava i preporuke za njihovu zaštitu, Novi Pazar, jul 2004. godine
13.Udruženje za međunarodno pravo Srbije i Crne Gore, Godišnjak
194
2000-2003, Beograd, 2004
14.Vesna Rakić-Vodinelić, Sudska zaštita prava čoveka u Prava i slobode
– međunarodni i jugoslovenski standardi, Beograd, 1995
15.Vladimir Đurić, Ustavna žalba, Bg centar za ljudska prava, Beograd,
2000
16.Vodič kroz Zakon o slobodnom pristupu informacijama, Fond za otvoreno
društvo, Beograd, 2005
Spisak pravnih propisa korišćenih kao izvor
1. Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda,
usvojena 4. novembra 1950. godine, stupila na snagu 3 septembra
1953. godine, dopunjena Protokolom 11, stupio na snagu 1.
2. Evropska konvencija o međusobnom pružanju pravne pomoći u
krivičnim stvarima, doneta 20. aprila 1959. godine u Strazburu
3. Evropska povelja o Zakonu za sudije Saveta Evrope iz jula 1998.
godine
4. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Usvojen
Rezolucijom 2200A (XXI) Generalne skupštine 16. decembra 1966.
godine, stupio na snagu 23. marta 1976. godine
5. Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije,
usvojen 21. decembra 1965. godine, a stupila na snagu 4. januara
1969. godine
6. Odluku o davanju saglasnosti na akta Poverenika za informacije
od javnog značaja koja sadrže Odluku o obrazovanju Službe
Poverenika za informacije od javnog značaja, Odluku o platama
u Službi Poverenika za informacije od javnog značaja i Pravilnik
o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Službi
Poverenika za informacije od javnog značaja koje su donete na
trećoj sednici redovnog zasedanja Skupštine Srbije 23. maja 2005.
godine.
7. Odluka o izboru članova Saveta Republičke radiodifuzne agencije,
usvojena 17. februara 2005. godine, Službeni glasnik RS broj 2/05
8. Odluka o izboru devetog člana Saveta Republičke radiodifuzne
agencije, usvojena 23. maja 2005. godine, Službeni glasnik RS broj
38/05
9. Odluka o izboru predsednika i članova Upravnog odbora Republičke
195
agencije za telekomunikacije, usvojena 23. maja 2005. godine
10.Odluka o raspisivanju republičkog referenduma radi potvrđivanja
novog ustava Republike Srbije, Službeni glasnik broj 83/06
11.Odluka Ustavnog suda Srbije od 27. maja 2003. godine kojom su
proglašeni neustavnim odredbe iz člana 88, stavovi 1. i 9. Zakona o
izboru narodnih poslanika
12.Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope,
ratifikovana i stupila na snagu 1. septembra 2001. godine, Službeni
list SRJ (međunarodni ugovori) broj 6/98
13.Osnovni krivični zakon, usvojen 29. septembra 2005. godine, stupa
na snagu 1. januara 2006. godine, Službeni glasnik RS broj 85/05
14.Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama,
usvojena i stupila na snagu 28. februara 2003. godine, Službeni list
SCG broj 6/03
15.Preporuka br. R (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope državama
članicama o nezavisnosti, efikasnosti i ulozi suda
16.Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope br. R(97)20 usvojena
je 30. oktobra 1997. godine
17.Rezolucija 827 Saveta bezbednosti UN usvojena 25. maja 2005.
godine, Statut Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju
18.Ugovor između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske
o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, sačinjen je 15.
septembra 1997. godine
19.Ugovor između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine o pravnoj
pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, sačinjen je 24. februara
2005. godine u Sarajevu
20.Uputstvo za sprovođenje republičkog referenduma radi potvrđivanja
novog Ustava Republike Srbije, Službeni glasnik RS, broj 84/2006
21.Uredba o instituciji ombudsmana na Kosovu doneta je 16. februara
2006. godine, broj 2006/6
22.Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, usvojena i
stupila na snagu 4. februara 2003. godine, Službeni list SCG broj
1/03
23.Ustavni zakon za sprovođenje Ustava republike Srbije, proglašen
10. novembra 2006. godine, Službeni glasnik RS broj 98/06
24.Ustav Republike Crne Gore, Službeni list RCG broj 48/92
25.Ustav Republike Srbije, usvojen i stupio na snagu 28. septembra
1990. godine, Službeni glasnik RS broj 1/90
196
26.Ustav Srbije, usvojen i proglašen 8. novembra 2006. godine, Službeni
glasnik RS broj
27.Ustav SRJ, usvojen i stupio na snagu 27. aprila 1992. godine, Službeni
list SRJ broj 1/92
28.Zakon o bezbednosno – informativnoj agenciji (Službeni glasnik
RS broj 42/2002)
29.Zakon o budžetu Republike Srbije za 2005. godinu, usvojen 19.
novembra 2004. godine, Službeni Glasnik RS broj 127/04
30.Zakon o crkvama i verskim zajednicama, Službeni glasnik RS 36/06,
član 10
31.Zakon o finansiranju političkih stranaka, usvojen 18. jula 2003.
godine, Službeni glasnik RS broj 72/03
32.Zakon o izboru narodnih poslanika, Službeni glasnik RS broj
35/2000, 57/2003 - odluka USRS, 72/2003 - dr. zakon, 75/2003
- ispr. dr. zakona, 18/2004, 101/2005 - dr. zakon i 85/2005 - dr.
zakon
33.Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu, usvojen 29.
septembra 2006. godine, Službeni glasnik RS broj 85/06
34.Zakon o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti
državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, usvojen
21. decembra 2004. godine, Službeni glasnik RS broj 135/4
35.Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, usvojen 30.
avgusta 2005. godine, stupio na snagu 7. septembra 2005. godine,
Službeni glasnik RS broj 76/05
36.Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, usvojen 29.
septembra 2006. godine, Službeni glasnik RS broj 85/06
37.Zakon o izmenama i dopunama zakona o Vojsci Jugoslavije,
Službeni list SRJ broj 3/2002
38.Zakon o javnim nabavkama, usvojen 4. jula 2005. godine, Službeni
glasnik RS broj 39/02
39.Zakon o javnom informisanju, usvojen 22. aprila 2003. godine,
40.Zakon o javnom redu i miru (Službeni glasnik Republike Srbije broj
51/92, 53/93, 67/93, 48/94)
41.Zakon o javnom tužilaštvu, usvojen 22. aprila 2004. godine, Službeni
42.Zakonik o krivičnom postupku, Službeni list SRJ broj 70/02 i 68/02
i Službeni glasnik RS broj 58/04 i 85/05
197
43.Zakon o oglašavanju, usvojen 16. septembra 2005. godine, Službeni
44.Zakon o ombudsmanu za ljudska prava Bosne i Hercegovine,
usvojen 25, juna 2002. godine na sednici Doma naroda, a 3. jula
2002 godine na sednici Predstavničkog doma, PS BiH broj 70/02
45.Zakon o opštem upravnom postupku, Službeni list SRJ broj 33/97
i 31/01
46.Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku
protiv učinilaca ratnih zločina, usvojen 1. jula 2003. godine, Službeni
47.Zakon o parničnom postupku (Službeni glasnik RS broj 125/2004),
usvojen je 22. novembra 2004. godine, a stupio na snagu 23. februara
2005. godine, član 40 stav 1
48.Zakon o policiji (Službeni glasnik RS broj 101/2005), usvojen 14.
novembra 2005. godine, a stupio na pravnu snagu 29. novembra
2005. godine
49.Zakon o prekršajima, Službeni glasnik SRS broj 44/89, Službeni
glasnik RS broj 21/90, 11/92, 20/93, 53/93, 63/93, 28/94, 16/97,
39/98, 44/98 i 55/2004
50.Zakon o radiodifuziji, usvojen 18. jula 2002. godine, stupio na snagu
27. jula 2002. godine, Službeni glasnik RS broj 42/02
51.Zakon o radu, usvojen 15. marta 2005. godine, Službeni glasnik RS
24/05
52.Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, Službeni glasnik RS
broj 48/94 i 11/98
53.Zakon o rehabilitaciji, usvojen 17. aprila 2006. godine, Službeni
54.Zakon o saradnji Srbije i Crne Gore sa Međunarodnim tribunalom
za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog
humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od
1991. godine, usvojen 10. aprila 2002. godine, stupio na snagu 12.
aprila 2002. godine, Službeni list SRJ broj 18
55.Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja,
usvojen 2. novembra 2004. godine, stupio na snagu 13. novembra
2004. godine, Službeni glasnik RS broj 120/04
56.Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija
usvojen je 20. aprila 2004. godine, Službeni glasnik RS broj 43/04
57.Zakon za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i
198
Crna Gora, usvojen 4. februara 2003. godien, Službeni list SCG,
broj 1/03, član 3
58.Zakon o sudijama, usvojen 6. novembra 2001. godine, Službeni
59.Zakon o telekomunikacijama, usvojen 24. aprila 2003. godine,
60.Zakon o uređenju sudova, usvojen 5. novembra 2001. godine,
61.Zakon o vojsci Jugoslavije, član 107, Službeni list SRJ broj 37/02;
Službeni list SCG broj 7/05 i 44/05
62.Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, usvojen 27.
februara 2002. godine, Službeni list SRJ broj 11/02
63.Zakon o zaštitniku građana, usvojen 16. septembra 2005. godine,
64.Zakon o zaštitniku ljudskih prava i sloboda, usvojen 8. jula 2003.
godine, Službeni list RCG broj 41/2003
Spisak web stranica korišćenih kao izvor
1. Asocijacija nezavisnih elektronskih medija: www.anem.org.yu
2. Beogradski centar za ljudska prava: www.bgcentar.org.yu
3. Centar za slobodne izbore i demokratiju: www.cesid.org
4. Centar za unapređenje pravnih studija: www.cups.org.yu
5. Časopis NIN: www.nin.org.yu
6. Časopis Nova srpska politička misao: www.nspm.org.yu
7. Časopis Vreme: www.vreme.com
8. Čedomir Jovanović: www.cedajovanovic.com
9. Dekada Roma: www.romadecade.org
10.Delegacija Evropske komisije u Beogradu: www.delscg.cec.eu.int
11.Fond za humanitarno pravo: www.hlc.org.yu
12.Forum NVO Kraljevo: www.zamislisrbiju.org
13.Glas Amerike: www.voanews.com
14.Građanski savez Srbije: www.gradjanskisavez.org.yu
15.Haški tribunal: www.un.org/icty
16.Helsinški odbor za ljudska prava:
17.Institut za izveštavanje o ratu i miru (IWPR): www.iwpr.net
18.Kancelarija Poverenika za pristup informacijama: www.poverenik.
org.yu
199
19.Komitet pravnika za ljudska prava:
20.Labris: www.labris.org.yu
21.Liga socijaldemokrata Vojvodine: www.lsv.org.yu
22.List Blic: www.blic.co.yu
23.List Danas: www.danas.co.yu
24.List Glas javnosti: www.glas-javnosti.co.yu
25.List Kurir: www.kurir-info.co.yu
26.List Politika: www.politika.co.yu
27.Medija centar Beograd: www.mediacenter.org.yu
28.Međunarodni komitet crvenog krsta: www.icrc.org
29.Ministarstvo odbrane Srbije: http://www.mod.gov.yu
30.Ministarstvo spoljnih poslova Srbije: www.mfa.gov.yu
31.Narodna skupština Srbije: www.parlament.sr.gov.yu
32.Nezavisno udruženje novinara Srbije: www.nuns.org.yu
33.Okružni sud u Beogradu: okruznisudbg.org.yu
34.Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS): www.
osce.org
35.Pravne inicijative: www.lawinitiative.com
36.Predsednik Saveta ministara Srbije i Crne Gore: www.predsednikscg.
yu
37.Radio slobodna Evropa: www.slobodnaevropa.org
38.Republička izborna komisija: www.rik.parlament.sr.gov.yu
39.Republička radiodifuzna agencija: www.rra.org.yu
40.RTV B92: www.b92.net
41.Savet Evrope: www.coe.int
42.Savez vojvođanskih Mađara: www.wmsz.org.yu
43.Transparentnost Srbija: www.transparentnost.org.yu
44.Vlada Republike Srbije: www.srbija.sr.gov.yu
45.Vojvođanski pokret: www.vp.org.yu
200
Sadržaj:
Uvod ................................................................................................................................. 5
Procena stepena vladavine prava .................................................................................. 7
Analiza sadržaja teksta Ustava Srbije ........................................................................... 8
• Načela Ustava ................................................................................................... 8
• Ljudska i manjinska prava i slobode ........................................................... 14
• Uređenje vlasti ............................................................................................... 32
• Ustavni sud ..................................................................................................... 37
• Teritorijalno uređenje .................................................................................... 40
Analiza procesa usvajanja Ustava ............................................................................... 47
• Usvajanje Predloga ustava .............................................................................47
• Kršenja propisa o referendumu i izborima .................................................49
• Referendumska kampanja ............................................................................ 53
Zakon o slobodnom pristupu informacijama .......................................................... 58
• Statistički podaci o primeni Zakona o slobodnom
pristupu informacijama ................................................................................. 58
• Primena mehanizama za ostvarivanje i zaštitu prava na
slobodan pristup informacijama ................................................................. 62
• Zaključci o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama .... 73
• Preporuke za primenu Zakona o slobodnom
pristupu informacijama ............................................................................... 76
Zakon o zaštitniku građana ......................................................................................... 77
• Uporedna analiza Zakona o zaštitniku građana ........................................ 77
• Primena Zakona o zaštitniku građana ........................................................ 82
• Zaključci o primeni Zakona o zaštitniku građana .................................... 85
• Preporuke za primenu Zakona o zaštitniku građana ............................... 87
Zakona o javnom informisanju .................................................................................. 88
• Primeri „govora mržnje” .............................................................................. 91
• Zaključci o primeni Zakona o javnom informisanju................................ 96
• Preporuke za primenu Zakona o javnom informisanju .......................... 96
Zakon o radiodifuziji ................................................................................................... 97
• Podela frekvencija za emitovanje programa ............................................. 97
• Gašenje medija ............................................................................................. 100
• Nove izmene Zakona o radiodifuziji ........................................................ 101
• Govor mržnje u elektronskim medijima................................................... 104
• Zaključci o primeni Zakona o radiodifuziji ............................................. 106
• Preporuke za primenu Zakona o radiodifuziji ........................................ 107
Zakon o procesuiranju ratnih zločina ..................................................................... 108
• Predmeti pred Većem za ratne zločine ..................................................... 111
• Tužilaštvo za ratne zločine ......................................................................... 115
201
• Primena Zakona o procesuiranju ratnih zločina ..................................... 116
• Zaključci o primeni Zakona o procesuiranju ratnih zločina ................. 120
• Preporuke za primenu Zakona o procesuiranju ratnih zločina ............ 121
Zakon o rehabilitaciji ................................................................................................. 122
• Primena Zakona o rehabilitaciji ................................................................ 123
• Zaključci o primeni Zakona o rehabilitaciji ............................................. 125
• Preporuke za primenu Zakona o rehabilitaciji ........................................ 125
Anex I – Inicijativa pred sudovima u ime žrtava ................................................... 127
Uvod ............................................................................................................................. 128
Kršenje prava na slobodan pristup informacijama ............................................... 131
• Bezbednosno – informativna agencija ..................................................... 131
• Ostali prekršajni postupci zbog nepoštovanja
Zakona o slobodnom pristupu informacijama ...................................... 137
• Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije ................................................... 137
• Ministarstvo pravde Srbije ......................................................................... 138
• Ministarstvo za kapitalne investicije Srbije .............................................. 138
• Republička radiodifuzna agencija ............................................................. 139
• Javna preduzeća: Elektroprivreda Srbije i JAT ....................................... 140
• Opštine Mionica, Trgovište i Novi Pazar ................................................ 140
Izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje, razdora i netrpeljivosti ................ 141
• Četiri napada na Životu Milanovića – bramana
Hare Krišna u Jagodini ................................................................................ 141
• Nasilje na etničkoj osnovi u vojsci Srbije ................................................ 146
• Kamenovanje romskog naselja u Nišu .................................................... 148
Pravo na rehabilitaciju ............................................................................................... 151
• Rehabilitacija Šljivo Senada ........................................................................ 151
Govor mržnje .............................................................................................................. 155
• Govor mržnje u Glasu javnosti ................................................................. 156
• Govor mržnje narodnog poslanika Zorana Krasića .............................. 159
• Govor mržnje u Kuriru .............................................................................. 160
Policijska tortura ......................................................................................................... 164
• Teška policijska tortura nad građanima Subotice ................................... 164
• Policijska tortura nad Seadom Alićem ..................................................... 168
• Policijska tortura nad Alijom Iglicom ...................................................... 170
• Policijska tortura kod hotela „Royal” ....................................................... 174
• Privođenje aktivista Inicijative u Nišu ...................................................... 175
• Nezakonito saslušavanje maloletne devojčice ......................................... 177
• Zaključci ....................................................................................................... 180
• Preporuke ..................................................................................................... 182
Anex II – Nekažnjivost za izazivanje rasne, verske i nacionalne
mržnje, razdora i netrpeljivosti ................................................................................. 185
• Okružna javna tužilaštva ............................................................................ 188
202
• Okružni sudovi ............................................................................................ 191
• Zaključci ....................................................................................................... 193
• Preporuke ..................................................................................................... 194
Bibliografija ................................................................................................................. 194
Sadržaj .......................................................................................................................... 201
203

Primena tranzicionih zakona u Srbiji 2006

Transcription

Similar documents

1. PDF dokument

URBANISTIČKE MITOLOGEME

gora v luči priključitve primorske k jugoslaviji

Saradnja i međusobna pravna pomoć

Oblici krivične odgovornosti: odgovornost nadređenog

Zbornik radova - Pažnja! Odjeća, umjetnost, identitet

Monitoring Newsletter br. 55

„Masonski i okultni simboli“, dr Keti Barns

Časopis za kritiko znanosti, domišljijo in novo antropologijo | 251

Odmjeravanje kazne - War Crimes Justice Project

Analiza medijskog tržišta u Srbiji

umjesto pogovora - Portal Hrvatskoga kulturnog vijeća