Nova kapitalistička škola

Transcription

Nova kapitalistička škola
ČASOPIS ZA TEORIJSKE PRAKSE
KSF GERUSIJA NOVI SAD, BR. 4/2012
JOURNAL FOR theoretical practices
KSF gerusia novi sad, no. 4/2012
STVAR - THING
Časopis za teorijske prakse / Journal for theoretical practices
Izdavač/Publisher
KSF Gerusija Novi Sad
Uredništvo/Editorship
Aleksandar Matković, Aleksandar Stojanović, Andrea Jovanović,
Đorđe Hristov, Igor Cvejić, Ivan Radenković,
Maja Solar, Mark Lošonc, Olga Nikolić i Saša Hrnjez
Lektura i korektura
KSF GERUSIJA
Ilustracije/Illustrations
Nemanja Bogdanov
Dizajn/Design
Ivan Radenković
Prelom/Layout
Ivan Radenković
Štampa/Print by MBM Plast Novi Sad
Štampanje ovog broja časopisa finansijski je omogućilo
Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva
SADRŽAJ/CONTENTS
UVODNA REČ / FOREWORD
6
NEĆEMO PREDUZETNIČKI UNIVERZITET /
We don’t want Entrepreneurial University!
Aleksandar Stojanović, Darko Vesić i Vladimir Simović:
10
Kome je odgovorno naše društveno odgovorno visoko obrazovanje?
Aleksandar Stojanović, Darko Vesić and Vladimir Simović:
Who is responsible for our Socially Responsible Education?
Andrea Jovanović i Aleksandar Stojanović: Plenum nije srpska reč
Andrea Jovanović and Aleksandar Stojanović:
Plenum is not a Serbian Word
24
Darko Drašković: 33
Studentski protesti i logike reprezentacije i policije
Darko Drašković:
Student Protests and the Logics of Representation and Police
GERUSIJA: Podrška studentskoj borbi
GERUSIA: Support to the Student Struggle
36
Izidor Barši: Urban Identity: The Occupy Movement
38
INTERVJUI / Interviews
KADA SU PROFESORI I STUDENTI
ZAJEDNO AKTIVISTI Intervju sa Andreom Milat
When the Professors and Students are Activists Together
Interview with Andrea Milat
VELIKO DUPE UNIVERZITETA
Razgovor sa Janom Baćević
The Big Ass of the University
Conversation with Jana Baćević
52
59
LEVICU ČINI RADNIČKA KLASA ZA SEBE
Intervju sa Anarho-sindikalističkom inicijativom
The Left is Constituted of the Working Class by Itself
Interview with the Anarcho-Syndicalist Initiative
NASLEĐE NEZAVRŠENOG DOGAĐAJA
JUGOSLAVIJE: Intervju sa Gal Kirnom
The Legacy of the Unfinished Event of Yugoslavia
Interview with Gal Kirn
U SPEKTRU DEMOKRATSKE LEVICE
Intervju sa Ivicom Mladenovićem
In the Spectrum of the Democratic Left
Interview with Ivica Mladenović
STUDENTSKI POKRET: IZMEĐU FIKCIJA
I STVARNOSTI
Razgovor sa Darkom Delićem
The Student Movement: Between Fiction and Reality
Conversation with Darko Delić
73
81
91
104
PREVODI / Translations
Dejv Marson: Dečji štrajkovi (Prevod: Marina Savić i Aleksandar Matković)
Dejv Marson: Children’s strikes
112
Kristijan Laval: Nova kapitalistička škola (Prevod: Aleksandar Matković)
Christian Laval: The New Capitalist School
135
G.M.Tamaš: Nekoliko reči o univerzitetu (Prevod: Andraš Juhas)
G.M.Tamás: A Few Words on the University
143
Džordž Kafencis: Borbe na univerzitetima 147
na kraju Edu-dila (Prevod: Lazar Atanasković)
George Caffentzis: University Struggles at the End of the Edu-Deal
Manifest: Mnogo mladih, jedna borba! (Prevod: Jelena Stanković)
The Manifesto: We Are Many Youth, But With One Struggle!
153
Morgan Adamson: Strategija ljudskog kapitala (Prevod: Anica Stojanović)
Morgan Adamson: The human capital strategy
Restrukturiranje obrazovanja i kurikuluma: neoliberalne i
neokonzervativne agende. Intervju sa Majkl Eplom (Prevod: Ivan Radenković i Maja Solar)
Educational and Curricular Restructuring and the
Neo-liberal and Neo-conservative Agendas
Interview with Michael Apple
Kritička pedagogija kao revolucionarna praksa
Intervju sa Piterom Meklarenom
(Prevod: Kristina Lakić i Dorotej Nešković)
Critical Pedagogy as Revolutionary Practice
Interview with Peter McLaren
157
172
196
RUDI DUČKE / Rudi Dutschke
Rudi Dučke: Demokratija, univerzitet i društvo (Prevod: Đorđe Hristov)
Rudi Dutschke: Democracy, University and Society
212
Politizacija univerziteta i koncept protiv-univerziteta
221
Intervju sa Rudi Dučkeom
(Prevod: Saša Hrnjez)
The politization of the University and the concept of CounterUniversity. Interview with Rudi Dutschke
Kristof Junke: Rudi Dučke i teorija antiautoritarne pobune 231
(Prevod: Saša Hrnjez i Đorđe Hristov)
Christophe Junke: Rudi Dutschke and the Theory of the Antiautoritharian Rebellion
MANIFEST PROTIV RADA
Grupa Kriza: Manifest protiv rada (Prevod: Aleksandar Matković, Tatjana Karg, Đorđe Hristov,
Igor Cvejić, Jelena Stanković, Olga Nikolić)
CRISIS GROUP: Manifesto Against Labour
238
UVODNA REČ
Povest kapitalizma je istovremeno i povest otpora koji se zalaže za očuvanje
zajedničkih dobara. Već i samom početku, dakle nasilnom procesu prvobitne
akumulacije kapitala, odgovara neuspela odbrana commons-a od strane narodnih
masa. Posle borbe protiv privatizacije zajedničkih pašnjaka, šuma ili javnih puteva,
usledio je čitav niz drugih sukoba: borba protiv komodifikacije za očuvanje gradskih
prostora, borba protiv transformacije elemenata zdravstvenog sistema u običnu robu,
borba protiv potčinjavanja komunalnih preduzeća logici kapitala... Mora se naglasiti
da ovde nije reč samo o defanzivnom trudu. Štaviše, neke od tih borbi se tiču upravo
proširivanja postojećih okvira autonomije i jednakosti: Kondorse i opat Sije zahtevaju
da se poništi autorsko pravo, ne bi li duhovno bogatstvo postalo dostupno svima, a
savremeni pokreti za besplatni pristup virtuelnim dobrima i uslugama (elektronske
knjige, softveri, muzika...) takođe predstavljaju emancipatorski višak u odnosu na
ono vladajuće.
Napokon, i studentski pokret valja razumeti u okviru ovih antisistemskih
tendencija. On predstavlja dvostrani poduhvat: sa jedne strane reč je o odbrani
poslednjih tragova države blagostanja, odnosno njene realsocijalističke varijante,
u trenutku kada fluksevi kapitala obuhvataju skoro svaki segment društva, a sa
druge strane radi se o projekciji radikalno novog, doista kooperativnog zajedništva
u kojem će znanje konačno prevazići ono što je i do sada samo parazitiralo na
njemu: prinudu državnih aparata i tržišnu konkurenciju kapitala (zar su algebarska
kombinatorika, francuska poezija, kvantni model atoma ili avangardne slike rezultati
tih mehanizama?). Znanje je deo društvenog bogatstva koje se akumulira kroz
generacije, prema tome, „privatno (prisvojeno) znanje“ je oksimoron kao što je
besmisleno govoriti i o privatnom jeziku ili o privatnoj ontologiji... Ono ne može
da se poništi u potrošnji, samo se obogaćuje u onome zajedničkom. Trebalo bi da
se radujemo zbog inflacije obrazovanja, jer se u tom procesu krije tajna savremenog
društva: pored današnje produktivnosti proizvodnih snaga, nauke i tehnologije
vrednost individualnog doprinosa se sve više i više smanjuje. Međutim, i pored
ove očigledne i narastajuće tendecije vladajući sistem, zbog svojih strukturalnih
protivrečnosti, pokušava da pažljivo napravi selekciju između onih koji mogu da
plate za transgeneracijsko dobro i onih koji ne zadovoljavaju taj uslov. Ne može
dovoljno da se naglasi koliko su kriterijumi apsurdni. Iako već i sama činjenica da
se student upisuje na fakultet pokazuje da on nije ekonomski samostalan, odnosno
da još nije deo tržišta radne snage, od njega se ipak očekuje da se ponaša kao
bogati preduzetnik koji ulaže u svoju svetlu budućnost (to je samo nekima moguće
– zato je, između ostalog, univerzitet mesto reprodukcije klasa – dok vladajuća
ideologija sugeriše da sve zavisi samo od individualnog truda i racionalnosti), kao
da je autonomni entrepreneur koji je privremeno ukidao svoju karijeru da bi onako
usput i pomalo studirao. Već je i to dovoljno zajebana stvar. Ta protivrečnost je
u srcu komercijalizacije obrazovanja. Ali ajmo dalje. U bolonjskom sistemu je
izračunato koliko jedan prosečan student može da pročita za jedan sat i na osnovu
toga je sastavljen materijal koji student mora da nauči, dakle program je sastavljen
tako da je za studente implicitno propisano osmočasovno radno vreme na dnevnom
nivou. Ako student stvarno radi toliko, a pored svega želi i da spava i da ima još
i slobodno vreme, on naprosto ne može da bude još i zaposlen i da zarađuje – a
ukoliko mora da radi, onda će se njegov život pretvoriti u pakao... Trud studenta
se meri prema apstraktnim kriterijumima društveno potrebnog radnog vremena,
student se de facto tretira kao radnik. Hvala kurcu što se radnički pokret izborio za
redukciju radnog vremena, možda bi inače bolonjski student bio prinuđen da radi
još više. Da sumiramo: prema ovoj nadrealnoj prozi sistema obrazovanja, student je
bogati preduzetnik koji plaća za to da bi postao siromašan studirajući radnik. Neko
nas stvarno zajebava.
Uzmimo figuru doktoranta kao primer na kojem se seku sve glavne tendencije
restruktuiranja i dekvalifikacije visokog obrazovanja: zahvaljujući specifičnoj
međupoziciji doktorant zadržava sva glavna svojstva studenta „kupca usluga“, dok
istovremeno on najčešće i direktno učestvuje u procesu reprodukcije univerzitetskog
znanja kao istraživač, saradnik ili asistent. Na taj način doktorant, ne gubeći u
principu status studenta, postaje direktno podređen “poslodavcu”- davaocu usluga
(ugovorom, platom, stipendijom, učešćem na naučnom projektu itd.) što dopušta
sistemu još veći stepen eksploatacije. Sve to od doktoranta čini pravog savremenog
kognitivnog roba preduzetničkog univerziteta kojem se uz to još nudi iluzija
sigurnog radnog mesta i prestiž zaposlenosti u sistemu visokog obrazovanja. Ova
ropska pozicija se ogleda u situaciji kada se, na primer, doktorantu na razne načine
(najčešće tako što mu se nameću poslovi koje uopšte ne treba da radi) otežava i
produžava rad na pisanju doktorske teze kako bi se što duže držao u podređenoj i
neodređenoj poziciji te bio što više eksploatisan od strane profesorsko-birokratskoakademskog establišmenta. Važno je napomenuti da ovde nije reč o individualnim
slučajevima “korupcije”, “bezakonja”, “nemorala” ili neprimenjivanja normi.
Naprotiv, u pitanju je strukturalna eksploatacija i proizvodni odnosi univerzitetskog
sistema pod diktatom kapitala, dakle isti oni odnosi koji generišu prekarizaciju i
dovode do situacije gde su doktoranti koji nisu vezani ugovorom ili stipendijom za
univerzitetsku hijerarhiju primorani da van univerziteta obavljaju slabo plaćene parttime ili honorarne poslove kako bi se izdržavali. I iako su ove pojave eksploatacije
doktoranta i mladih istraživača prisutne u celoj Evropi (‘’bolonjskoj’’) i svim ostalim
vanevropskim zemljama na putu u obećano carstvo neoliberalnog kapitalizma, čini
se kao da je u Srbiji taj efekat pojačan spajanjem elemenata starog pre-bolonjskog
sistema (kako bi se zadržale “mukom stečene” stare akademske privilegije i već
uspostavljeni i provereni mehanizmi eksploatacije) sa neoliberalnim reformama
čime su stečeni novi, “evropskiji” mehanizmi pljačkanja i dominacije.
Od početka su nas lagali da je sloboda studenta u centru bolonjskog sistema:
student je aktivniji na predavanjima i na vežbama, njegova opterećenost ne sme
da ide na račun njegovog slobodnog vremena, u okviru dehijerarhizacije je i on
uključen u proces nastave, a može i da vrednuje rad nastavnog osoblja i da zastupa
svoje interese kroz studentske parlamente, odnosno slobodno bira predmete i ako je
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
7
8
spreman na avanturu, onda može da postane i nomad evropskog prostora... Altiser je
govorio o tome da nas ideologija predstavlja kao izvorne, slobodne subjekte, pa eto.
Ipak, kroz prizmu klasne borbe se sve pokazuje u drugačijem svetlu: navodna sloboda
studenta na predavanjima i na vežbama podrazumeva neprestanu prinudu aktivnosti
i interaktivnosti, izvesna soft kontrola neprestano vrednuje njegovo znanje, on više
ne odlučuje autonomno o tempu svog studiranja (i mora da provodi što više vremena
u fabrici koja funkcioniše pod pseudonimom „univerzitet“), njegovo uključivanje
u nastavni proces predstavlja perverzne forme eksploatacije (npr. radi bez ikakve
naknade, samo mu je školarina ukinuta), a vrednovanje profesora se ne uzima u obzir
(ili se uzima u obzir samo iz manipulativnih razloga), dok su parlamentarci uvek
nadglasani od strane profesora ili predstavnika vlade (ionako služe amortizaciji,
pacifikaciji napetosti, a neposredni partijski interesi iza njih zahtevaju posebnu
pažnju). Ono što se na prvi pogled čini „progresivnom promenom“ i „oslobađajućom
evropeizacijom“ je zapravo nešto sasvim drugo. Uvođenje studentskog nomadizma
i harmonizacija sistema obrazovanja samo prate opšte tendencije fleksibilne
akumulacije kapitala: na taj način se olakšava pokretljivost varijabilnog kapitala i
finansijskog kapitala. Ne može da se adekvatno govori o usklađivanju obrazovnih
sistema, a da se ne govori o njenoj ulozi u fluksevima robe, radne snage i kapitala...
Naš zadatak je da pretvorimo u emancipatorsko političko pitanje ono što vladajuća
ideologija depolitizuje i predstavlja kao ekonomsko-tehničku nužnost.
Rudi Dučke je govorio o politizaciji univerziteta kao polaznoj tački u politizaciji
društva što je uslov njegove promene. Razlog zbog kojeg ovim brojem Stvari želimo
da podsetimo na teorijsku praksu ove pomalo zaboravljene ličnosti, vođu studentskih
dešavanja u Berlinu 60-tih godina, ne leži u romantičnoj idealizaciji prošlih pobuna i
studentskih nemira u kojima nismo učestvovali jer smo bili suviše stari. Prepoznajući
zapanjujuću aktuelnost nekih Dučkeovih uvida i predloga od pre pola veka želimo
da uputimo na onaj ‘’rad političkog osvešćivanja” koji je započet tada, imajući u
vidu i sve u međuvremenu razvejane iluzije, a čime treba da se doprinese formiranju
jednog novog borbenog polja protiv profitno orijentisanog univerziteta.
Okupacije fabrika, problemi seksualnosti, prava rađanja, loši učinci
korporativne najezde u Evropi, Vijetnamski rat, ludački konzumerizam itd., samo su
neki od indikatora antisistemske orijentacije studentskog pokreta 68-e. Nije slučajno
da se to vreme poklapa sa pojavom globalne neoliberalne agende koja je bila u
stanju da naglašavanjem ličnih sloboda razmrvi sve forme kolektiviteta montirajući
istorijsku scenu kao područje mirne i tolerantne koegzistencije različitih politika –
politike identiteta, benevolentnog multikulturalizma, narcisoidnog konzumerizma,
libertarijanizma itd. U sve ove politike je ugrađeno načelo individualizma. Nije
slučajno što neoliberalna revizija individualizma à la Hayek svesno teži da očisti
sve ‘pogrešne’ pristupe ovom pojmu. No, treba se zapitati sledeće: koji je ulog
ekonomističkog spašavanja ovog pojma? I kakve veze on ima sa studentskim
pokretom? I tržišna logika i korporativni biznis su bili na udaru 68-me. Dakle, radnici
i studenti se ovde slažu. Tada kao i danas, jedan od ključnih problema je neoliberalni
lajtmotiv individualne slobode kojem treba suprotstaviti lenjinovsko pitanje: da,
sloboda, ali sloboda za koga? Za one koji žele da stvore nešto novo? Ili za one
(neoliberale, neokonzervativce, populiste) koji ne stvaraju već redistribuiraju već
postojeće bogatstvo? Studenti 68-me, studenti sa Tjenanmen trga 89-te, oni u Kanadi
ili Zagrebu i Beogradu 2000-ih dele istu nevolju. Tržišno zasnovani odnosi vladaju
kako na univerzitetu tako i u fabrici, stoga je povezivanje studentskih i radničkih
borbi ultimativni zahtev koji mora doći odozdo.
9
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
Aleksandar Stojanović, Darko Vesić i Vladimir Simović
Kome je odgovorno naše društveno
odgovorno visoko obrazovanje?
Uvod
10
Cilj ovog teksta je u tome da se suoče dva različita pogleda na obrazovanje: sa
jedne strane, pogled upravljača (policy maker) koji je izražen u dokumentu koji nosi
naziv Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020., i sa druge strane, kritički
pogled koji dovodi u pitanje zadati pravac ovog razvoja. Donekle je neočekivano
da je ovaj posao potrebno obaviti, jer ukoliko postoji kritika upućena na račun
vladajuće pozicije u domenu obrazovanja, onda bi se moglo pretpostaviti da je ta
kritika do sada već direktno tematizovala ovaj dokument i da se suočavanje koje sebi
postavljamo za cilj već dogodilo. Ipak, iz razloga u koje nećemo ulaziti, moramo
konstatovati da to nije tako. Kritika Strategije u nekoj čvršćoj i sistematičnoj formi
još uvek izostaje i jedini uzrok takvog stanja stvari koji bi vredelo pomenuti ovde
je vezan za veliku fragmentarnost, nestalnost i heterogenost „subjekta“ koji stoji na
kritičkoj poziciji. U meri u kojoj se ovaj subjekt sastoji od niza različitih agenata,
od studentskog plenuma na Filozofskom fakultetu, Filološkom Fakultetu ili FLU
(da pomenemo samo neke) pa sve do pojedinačnih govornika u javnom polju i
organizacija različitog tipa, koje imaju sopstvenu praksu i načine delovanja, naš cilj
nije da iznosimo kritiku u bilo čije ime. Ipak, moramo priznati otvoreno da nas je
samo to odsustvo direktnog tematizovanja sadržaja dominante pozicije u vezi sa
obrazovanjem podstaklo da pišemo i da bi za nas poželjan učinak onoga što ovde
iznosimo bio u tome da do pomenute tematizacije i suočavanja dođe, pa bilo to
kroz osporavanje ili afirmisanje naših naznaka. Kako Strategija postoji već neko
vreme, kao što postoji i čitav niz relevantnih istraživanja (koja pominjemo u tekstu),
verovatnoća da će ovaj tekst podstaknuti kritiku da se fokusira i eksplicitno uzima u
obzir ove dokumente nažalost nije velika.
Bilo kako bilo, nit vodilja koje ćemo se držati u ovom tekstu jeste integrisanost
visokog obrazovanja u društvenu celinu. Naša pitanja će proisteći iz provizornih
zahteva da se shvati šta ova integrisanost znači na različitim društvenim pozicijama:
unutar projekcija upravljača (I), unutar različitih analitičkih pristupa Strategiji i
konkretnim praksama transformacije obrazovanja (II) i napokon šta bi ona trebalo
da znači unutar vizure realnih kritičkih snaga koje problematizuju te transformativne
prakse (III).
Poći ćemo (I) od uvodne (u najvećoj mogućoj meri neutralne) analize
Strategije u kojoj ćemo pokušati da se probijemo kroz veo neutralnih iskaza i
međusobno protivrečnih stavova, kako bismo dospeli do onog jezgra temeljnih
inovacija koje autori Strategije na određenim mestima iznose. To jezgro je
artikulisano oko izraza „preduzetnički univerzitet” i glavni cilj prvog dela teksta
će biti u tome da ga ekspliciramo. Posle toga (II) ćemo pokušati da pređemo na
suočavanje različitih perspektiva tumačenja procesa reforme visokog obrazovanja
koji legitimiše Strategija. Uvodeći ono što nazivamo paradoksom manje dostupnosti
i veće nužnosti visokog obrazovanja, za koji verujemo da je danas prisutan u
dominantoj perspektivi uopšte, a onda i u samoj Strategiji, pokušaćemo da ispitamo
kako analitički aparati koji dolaze sa različitih pozicija sa njim izlaze na kraj.
Nasuprot perspektivama koje polaze od temeljnih vrednosti slobodnog tržišta,
autonomije univerziteta ili realpolitičkih mera koje bi mogle poboljšati poziciju
Srbije na tržištu rada, izdvojićemo klasnu analizu kao perspektivu i analitički aparat
koji, po našem uverenju, najbolje izlazi na kraj sa pomenutim paradoksom. Kao što
ćemo pokušati da pokažemo, klasna analiza je danas, možda i više nego ikada, jedini
relevantan aparat za nekoga ko želi da promišlja transformacije obrazovanja kritički.
Nećemo pretpostaviti da su pojmovi i pretpostavke ove vrste analize poznati, već
ćemo pokušati da ih uvodimo i objašnjavamo na svim onim mestima na kojima
to bude moguće. Relevatnost klasne analize u ovom slučaju se ogleda u njenoj
eksplanatornoj nadmoći po pitanju pojedinačnih aspekata ove transformacije kao što
je pomenuti paradoks (koju druge perspektive nemaju), kao i u njenoj sposobnosti
da ovu transformaciju objasni unutar vremenskog, tj. istorijskog konteksta, sa jedne
strane, i unutar širih društvenih kretanja koja su danas na snazi, sa druge strane. Za
svakoga ko veruje da društvo postoji, kao i da stanje ka kome se društvo kreće nije
neko puko prirodno stanje koje nas silom nužnosti privlači ka sebi, ovi argumenti bi
morali da imaju važnost. Napokon, u zaključnom delu teksta (III) pokušaćemo da
ponudimo nekoliko naznaka u vezi sa tim na koji način bi upotreba klasne analize
mogla da usmeri same „kritičke prakse“ ukoliko ove odluče da je usvoje.
I Šta za upravljače znači da obrazovanje ne možemo
posmatrati izolovano?1
„Društvo i država zasnovani na znanju“ predstavlja izraz kojim se u Strategiji
razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. određuje ono što bi Srbija trebalo da postane
u 21. veku. Iz toga je jasno vidljivo da znanje, a samim tim i obrazovanje, moraju
da igraju centralnu ulogu u društvenom životu i da budu duboko integrisani u sistem
naše društvene reprodukcije. Da bi se ovako nešto ostvarilo u Strategiji se nude četiri
parametra pomoću kojih bi trebalo da se projektuje ova zamisao i procenjuje njena
ostvarenost: kvalitet, relevantnost, efikasnost i obuhvat. Sami po sebi, ovi parametri
su neutralni i prazni, ali se njihovo stvarno značenje (kao i implicitna predstava koju
nose o ulozi obrazovanja u društvu), može pronaći ukoliko se uoči cilj u odnosu
na koji se oni upotrebljavaju. Jedna od paradigmatskih tvrdnji u kojima se ovaj cilj
oslikava glasi:
1 Svi citati u ovom odeljku su preuzeti iz dokumenta Strategije koji se može preuzeti na:
http://www.mpn.gov.rs/sajt/aktuelnosti.php?id=5287. Sajtu je pristupljeno: 18.12.2012.
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
11
„Sistem visokog obrаzovаnjа i svаki njegov deo podrediće svoju delаtnost,
funkcionisаnje i rаzvoj doslednom ispunjаvаnju misije koju imа u kontekstu
celoživotnog učenjа i rаzvojnih potrebа zаjednice.“
12
Iz ovoga je jasno da se sa novom strategijom zahteva dosledna direktna
integrisanost obrazovanja i obrazovnih institucija u društveni kontekst i da ciljevi
obrazovanja moraju biti izvedeni iz ciljeva zajednice tj. iz njenih „razvojnih potreba”.
Kako bi se zajednica mogla razvijati u različitim pravcima, da bismo izdvojili
specifičan pravac koji se u Strategiji projektuje, zanemarićemo sve one neutralne
aspekte i koncepcije koji su u njoj prisutni, a koji za svrhu imaju da na osnovu
temeljne izvedenosti i koherentnosti samog predloga, pridobiju javni konsenzus
za ono što predlaže. U tom pogledu po svojoj specifičnosti i konkretnosti izdvaja
se jedan niz pojmova i predstava koje se podvode pod ono što se naziva „idejom
preduzetničkog univerziteta“. Osnovni cilj sadržan u ovoj „ideji“ jeste da se izvede
transformacija obrazovnog sistema tako da on postane usklađen sa potrebama i
dinamikom tržišta rada.
„Podržаti koncept ‘preduzetničkog univerzitetа’ jer omogućаvа dа tаkvi univerziteti
budu nukleusi stvаrаnjа nove industrije zаsnovаne nа znаnju. Visokoškolske
ustаnove trebа dа osposobljаvаju studente zа sаmozаpošljаvаnje i dа stvаrаju
uslove zа celoživotnu podršku njihovom obrаzovаnju, inovаtivnom pregаlаštvu i
preduzetništvu. Sve visokoškolske ustаnove trebа dа kroz nаstаvu ili projekte koje
će studenti rаditi, osposobljаvаju studente zа rаzvoj inovаcijа i preduzetništvo.“
U pokušaju da se klasifikuju različiti predlozi izneseni u Strategiji, moglo bi
se provizorno reći da se ova transformacija odvija na tri nivoa.
Prvo, na nivou integrisanja univerziteta u društvene odnose odvija se dvostruki
proces uvođenja direktnog uticaja privatnih preduzetnika putem učestvovanja
u odlučivanju o strukturi i sadržaju obrazovanja određenih profesija, kao i
uspostavljanja konkurencije među univerzitetima, kako privatnim tako i državnim,
u produkovanju adekvatnih kadrova za tržište rada. Konkurencija je nametnuta tako
što oni univerziteti koji produkuju adekvatan kadar mogu da računaju da će doći do
potrebnih resursa – bilo putem državnog finansiranja bilo tako što će privući veći
broj samofinansirajućih studenata:
„Strukturа upisа nа studijske progrаme reguliše se i finаnsijskim instrumentimа
tаko što se više podržаvаju studijski progrаmi koji obrаzuju zа prioritetnije ili
znаčаjnije potrebe. Ovim instrumentom se više ili mаnje podržаvаju postojeći
studijski progrаmi i inicirа rаzvoj onih studijskih progrаmа čiji kаpаciteti su
nedovoljni ili pаk uopšte ne postoje (otvаrаnje novih studijskih progrаmа).“
Jedan poseban oblik u kojem se odvija ovaj proces sastoji se od zajedničkog
finansiranja studija od strane države i privatnih preduzeća koja imaju interes
da zaposle određeni obrazovni profil. Time očigledno pokušava da se osigura
zapošljenje studenta. Međutim, ako ove prakse posmatrano iz opštije perspektive
upravljača, njihov smisao svakako mora biti u tome da se sa jedne strane prevaziđe
potencijalni jaz koji nastaje ukoliko postoji tražnja budućih studenata za diplomama
u onim profesijama koje nisu potrebne iz pozicije tražnje na tržištu rada, i sa druge
strane, da se pošalje tzv. „tržišni signal“ da svi oni koji hoće da studiraju discipline
koje se u datom trenutku ne traže na tržištu rada mogu to da učine samo ukoliko su
spremni da plate.
Drugo, promena nastaje i na na nivou adaptiranja organizacije samih
univerziteta tržišnim principima. Predlaže se profesionalizacija menadžmenta,
čime zapravo dolazi do pretpostavljanja interesa tržišta rada u kontekstu strukture
obrazovnog procesa u odnosu na ideje i predloge nastavnog kadra:
„Obаvljаnje menаdžment funkcijа profesionаlizovаti u nаjvećoj mogućoj meri,
а uprаvljаnje učiniti društveno reprezentаtivnim i odgovornim.“
Konkretno, dok se u ranijem obliku funkcionisanja univerziteta važan
deo upravljačkog kadra birao iz nastavnog osoblja, sada se na ova mesta dovode
profesionalni menadžeri koji po pretpostavci bolje razumeju potrebe tržišta.
Treće, na nivou pripreme samog studenta za budući izlazak na tržište rada
uvode se koncepcije koje bi trebalo da pripreme budućeg radnika na fleksibilne
uslove rada, kao što su centar za razvoj karijere, celoživotno učenje (lifelong
learning) i samozapošljavanje.
„ (...) [Samozapošljavanje] posebnim progrаmom pomoći i podstаknuti
VŠU dа osnivаju poslovne inkubаtore u kojimа nаstаvnici i diplomirаni
studenti mogu dа osnivаju firme rаdi komercijаlizаcije svojih idejа i rаzvojа
inovаcijа.“
„ [Celoživotno učenje] U obrаzovаnju odrаslih VŠU trebа dа nude obrаzovne
progrаme koji omogućаvаju brzo preorijentisаnje zаposlenih nа nove oblаsti
rаdа, i to nаročito nа one koji omogućаvаju sаmozаpošljаvаnje.“
Iz prethodnog bi trebalo da bude jasno da se student više ne priprema samo
za to da bude u stanju da ponudi radne sposobnosti koje su u trenutku završetka
studija potrebne na tržištu rada, nego i da sam preuzme odgovornost za sopstveno
zapošljavanje. To je slučaj kako u datom trenutku tako i u budućnosti kada se tržišne
potrebe budu promenile. Celoživotno učenje bi trebalo da zameni celoživotno
zapošljavanje (zaposlenost na neodređeni rok), a uloga univerziteta se više ne
sastoji u tome da pripremi pojedinca za životnu profesiju nego da bude posrednik u
njegovom adaptiranju na (stalno) promenljive uslove na tržištu rada – kojima je on
od ovog trenutka u potpunosti podređen.
Isto tako, kada se u Strategiji naglašava povećanje obima visokoobrazovanih
kao važan cilj, prethodno izneseno bi trebalo da isključi svaku iluziju da se ovde
radi o stvaranju ili proširivanju povlašćene intelektualne elite društva. Radi se o
stvaranju visokokvalifikovanog i visokoadaptivnog kadra radnika tj. o produkciji
visokokvalifikovane radne snage koja je u potpunosti podređena zahtevima kapitala
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
13
14
koji bi je mogao zaposliti. Niti je studentsko vreme trenutak za preispitivanje
sopstvenih želja i razmišljanje o društvenoj stvarnosti budućeg intelektualca, niti
je post-studentsko vreme period u kojem će visokoobrazovani pojedinac aktivno
i intelektualno uticati na kretanje svog društva. U prvom vremenu, on će biti pod
stalnim pritiskom troška sopstvenog studiranja da završi u što kraćem roku, a u
drugom vremenu, on će biti pod stalnim pritiskom traženja i očuvanja zaposlenja
i adaptiranja na promenljive zahteve tržišta. Takođe, evrointegracijska dimenzija
Strategije ne bi smela da zavara tako da se pretpostavi da bi ovim proširenjem
obima visokog obrazovanja mi trebalo da postanemo bliži evropskom vladajućem
centru. S obzirom na preduzetnički karakter visokog obrazovanja, jasno je da bi
„visokoobrazovani“ državljani Srbije samo trebalo da postanu dodatan deo rezervne
armije rada EU.
Napokon, koliko god da je retorika autonomije istraživačkog i studijskog
procesa prisutna u Strategiji, jasno je da se ne radi o autonomiji od tržišnih podsticaja.
„Društveno reprezentativan i odgovoran univerzitet“ čije upravljačko telo čine
menadžeri pre nego profesori teško može da zadrži privid tradicionalno autonomnog
univerziteta. Ako bi pojam autonomije ovde trebalo da ima bilo kakvu pozitivnu
primenu onda je to jedino moguće ukoliko se radi o univerzitetu kao samostalnom
(autonomnom) entitetu koji učestvuje na tržištu obrazovanja u kompetitivnoj borbi
protiv drugih univerziteta, a kada se pledira za „povećаvаnje društvene odgovornosti
visokoškolskih ustаnovа“ jasno je da se ta odgovornost meri sposobnošću ustanova
da prodaju svoje usluge na tržištu obrazovanja i potom uspehom u njima obrazovanih
kadrova na tržištu rada:
„Studijski progrаmi biće usklаđivаni sа sаvremenim tokovimа nаučnog,
tehnološkog, ekonomskog, socijаlnog i kulturnog rаzvojа tаko dа krаjnji ishod
obrаzovаnjа, meren kvаlitetom nаučne i stručne osposobljenosti svršenih studenаtа,
potpuno odgovаrа zаhtevimа tržištа rаdne snаge.“
Vraćajući se na početak možemo reći da se četiri kriterijuma za procenu
obrazovnog sistema – relevantnost, obuhvatnost, efikasnost i kvalitet (koji mogu
značiti mnogo šta, ali znače samo ono što se dobija kada se sameravaju u odnosu
na određeni cilj) – u ovom slučaju moraju razumeti unutar ideje preduzetničkog
univerziteta koja predstavlja glavni novum ove strategije (u odnosu na to kako se
obrazovanje zamišljalo ranije). Sada možemo da interpretiramo ove termine i da
ukažemo kako prema novoj strategiji univerzitet kao obrazovna institucija mora da
efikasno tj. sa minimalnim potrebnim resursima, produkuje kvalitetno osposobljenu
radnu snagu, u adekvatnom obuhvatu, koja je relevantna u odnosu na trenutne
potrebe tržišta radne snage i čak manje samog tržišta obrazovanja (u meri u kojoj
ona ne korespondiraju).
II Šta unutar klasne analize znači da obrazovanje ne možemo
posmatrati izolovano?
1. Paradoks
Iz prethodnog je jasno da danas, verovatno više nego ikada ranije, vlada
uverenje da o obrazovanju ne možemo pričati kao o izolovanoj društvenoj sferi.
Ovo uverenje danas dele mnogi različiti (i često međusobno suprotstavljeni)
društveni akteri koji su zainteresovani za ovu problematiku. Ali dominantni oblik
ove integrisanosti univerziteta je jasan. Vreme države blagostanja (wellfare state)
u kojem je integrisanost univerziteta shvatana kao integrisanost javnog dobra, čiji
studenti bi trebalo da postanu „akademski građani“ odgovorni za društvo kojeg
su deo, prošlo je. Preduzetnički univerzitet ne produkuje „akademske građane“,
njegova integrisanost je tržišna integrisanost, a odgovornost njegovih polaznika za
društvo osigurava tržište – tako što ne zapošljava sve one koji tokom obrazovanja
nisu stekli sposobnosti potrebne tržištu rada i obrnuto. To je, između ostalog, za
posledicu imalo ukidanje relativne autonomije univerziteta i njegove izdvojenosti iz
neposrednog tržišnog mehanizma.
Istovremeno sa uspostavljanjem dominacije ovih pozicija, sve relevantnija
postaje jedna druga perspektiva koja takođe polazi od društvene integrisanosti
univerziteta. U pitanju je klasna perspektiva. Ako je društvo prostor klasnog sukoba,
onda je i univerzitet kakav se danas zamišlja i konstruiše i sàm integrisan u ovaj
sukob. Moglo bi se reći da ova osnovna pretpostavka klasne analize obrazovnog
procesa danas deluje toliko uverljivo da bi je samo cinici mogli ignorisati. Za to
postoji nekoliko dokaza koji će, nadamo se, postati jasni u narednim redovima.
Počnimo tako što ćemo uočiti jedan specifičan i inače teško objašnjiv paradoks
koji krasi proces transformacije obrazovanja već neko vreme. Radi se o nečemu što
po našem mišljenju predstavlja osnovnu distinktivnu karakteristiku samog procesa
transformacije koja se povratno može pronaći i u samoj Strategiji. Sa jedne strane
postoji aspekt faktičke (ne)dostupnosti visokog obrazovanja koji je prisutan u sve
oštrijem obliku kako se reforme sprovode:
„Šanse za pristup visokom obrazovanju su nejednake. Ukoliko živite u Beogradu,
dva puta su vam veće šanse da budete student nego ako živite u Preševu ili na
severu Bačke. Deca čiji su roditelji visokoobrazovani imaju pet puta veće šanse
da upišu fakultet od vršnjaka čiji su roditelji nekvalifikovani ili imaju samo
osnovnu školu. Ako spadate u kategoriju siromašnih, odlazak na studije je gotovo
neostvariva ambicija.“2
2 Ovo je istakao Nenad Popović sa Univerziteta u Nišu, predstavljajući rezultate iz studije
o studentskoj populaciji, istraživanja koje predstavlja deo Tempus projekta „Jednak
pristup za sve: Osnaživanje socijalne dimenzije u cilju jačanja evropskog prostora visokog
obrazovanja“, kojim rukovodi Univerzitet u Nišu. Vidi: http://pe.org.rs/vesti/sve-manjeseoske-dece-i-siromasnih-na-fakultetima-u-srbiji/. Sajtu je pristupljeno: 18.12.2012.
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
15
16
Jedan od glavnih uzročnika ove faktičke nedostupnosti svakako je i činjenica
da se obrazovanje finansira samostalno, odnosno direktno iz ličnog budžeta
studenata i njihovih roditelja – što se postavlja kao jedan od neupitnih ciljeva i u
samoj Strategiji. Sa druge strane, videli smo da se u Strategiji, kao i u mnogim
sličnim dokumentima u susednim državama, naglašava proširivanje obima visokog
obrazovanja.
Činjenica je, dakle, da se s jedne strane teži da visoko obrazovanje bude
samofinansirano i samim tim manje dostupno, a s druge strane, istovremeno da
bi trebalo da bude dostupno većem delu populacije nego ranije. U Strategiji je,
sa jedne strane, artikulisano nešto što bismo mogli odrediti kao imperativ visokog
obrazovanja, dok je, sa druge strane, ogroman deo populacije efektivno isključen
uvođenjem privatnog finansiranja studija. Visoko obrazovanje je postalo nužnije
nego ikada ranije i istovremeno ono sada mora da se plati. Ovo bismo mogli nazvati
paradoksom manje dostupnosti i veće nužnosti visokog obrazovanja.
2. Neka tumačenja
Kako ovo da razumemo? Ukoliko ne pristanemo na to da ovo pripišemo
nepažnji autora Strategije, možemo pokušati da ponudimo što uverljiviju analizu
onoga o čemu je reč. Pođimo od analitičkog aparata koji se sam nameće. Sa jedne
strane, imperativ da Srbija produkuje više “visokoobrazovanih” je očigledno
vezan za njenu kompetitivnu poziciju na globalnom tržištu. Društvo u Srbiji bi
danas, nakon dve decenije devastiranja i unazađivanja sopstvenih industrijskih
i tehnoloških potencijala, trebalo da stvara kompetitivnu prednost produkcijom
visokokvalifikovanog kadra koji bi mogao da privuče strane investicije (u industriju
i tehnologiju) u Srbiju. Koliko god ovo bilo uverljivo ili ne, problem nastaje kada se,
sa druge strane, postave ovako visoka ograničenja u vidu cene studija (s obzirom na
mali budžet građana) i to isto obrazovanje učini krajnje nedostupnim.
Naravno, radikalni zagovornici slobodnog tržišta u tome ne vide nikakav
problem jer je, iz njihove perspektive, jedino tržišno organizovan (i dakle privatno
finansiran) obrazovni sistem sposoban da produkuje one visokokvalifikovane
kadrove koji su potrebni. Prema tom stanovištu više cene i manja ponuda onih
obrazovnih profila za kojima ne postoji potražnja na tržištu rada će dati signal
budućim studentima šta bi trebalo da studiraju. Da nema ovih cena, tržište ne bi
moglo da se samoreguliše i budući studenti bi imali jednakog podsticaja (incentive)
da studiraju ono što je na tržištu rada potrebno koliko i bilo šta drugo, pa o njihovom
izboru studija ne bi odlučivala njihova „preduzetnička racionalnost“ (potreba da
zarade što više prodajući upravo one sposobnosti koje su na tržištu rada tražene)
već nešto drugo. Dakle, prema ovom stanovištu efikasna alokacija ljudskih resursa
u tržišno-potrebne profesije je moguća, deluje, samo ukoliko se studiranju postavi
cena. Svaka namera da se stvori masovnost koja ignoriše ovaj put donela bi više
štete nego koristi. Upućeni smo da zaključimo da postoji tzv. trade-off odnosno
ustupak između masovnosti stvorene visokokvalifikovane radne snage i efikasnosti
univerzitetskog mehanizma u stvaranju kadrova koji su potrebni tržištu rada u datom
trenutku.
Međutim, ukoliko se stvaranje kompetitivne prednosti Srbije, vezano za
stvaranje masovne visokokvalifikovane radne snage, uzme za ozbiljno (a obim
jeste jedan od samoproklamovanih ciljeva Strategije), jasno je da bi veća državna
intervencija u stvaranju kadrova – unutar upravo onog dela „potrebnih“ obrazovnih
profila – bila mnogo razumniji potez od namere da se celokupno visoko obrazovanje
prepusti tržištu i finansira privatno. Naime, određeni oblik masovnih i intenzivnih
subvencija za sve one koji hoće da studiraju unutar tržišno potrebnih obrazovnih
profila se čini kao mnogo bolji potez. To je sigurno tako, bar u ovoj početnoj
tranzicionoj fazi u kojoj je ponuda visokokvalifikovane radne snage toliko mala
da se potrebe tržišta rada lako mogu razaznati i stoga ne moraju nužno prepustiti
tržišnom mehanizmu tržišta obrazovanja koje bi se za tržište rada vezalo. Ako je ovaj
predlog do određenog trenutka i bio dominantan, jasno je da on to više svakako nije
jer je rast školarina sve brži i udeo državno finansiranih studenta sve manji. Isto tako
je jasno i da je inovacija prisutna u Strategiji u kojoj se zahteva društvena tj. tržišna
odgovornost univerziteta u potpunosti suprotstavljena ovom pristupu. Osim još uvek
marginalnog predloga da se potrebni profili finansiraju od strane poslodavaca, na koji
ćemo se vratiti, ništa drugo nije u opticaju. Izgleda da se paradoks male dostupnosti
i velike nužnosti ne može otkloniti analitičkim aparatom koji smo do ovde koristili.
Napokon, čak i u periodu iza nas u kojem je državni udeo finansiranja još uvek bio
jasno prisutan, mogli smo uočiti kako su upravo traženi obrazovni profili (i od strane
budućih studenata i od strane tržišta rada) u velikoj meri privatno finansirani bilo
kroz samofinansiranje studija na državnim ili studiranje na privatnim fakultetima (tu
se posebno misli na ekonomiju, pravo, itd).
3. Interpretacija pomoću klasne analize3
Sa druge strane, klasna analiza daje iznenađujuće rezultate po ovom pitanju.
Sve veća (finansijski posredovana) nedostupnost obrazovanja (uprkos potrebi za
povećanjem obima) odmah se može – a samim tim i mora – razumeti kao klasno
profilisana nedostupnost. Dovoljno je pažljivije pogledati citat naveden na početku
ovog odeljka. Empirijski podaci pokazuju da se kroz postavljena finansijska
ograničenja i uvedenu nedostupnost zapravo osigurava reprodukcija vladajuće klase
nasuprot onoj drugoj kojoj visoko obrazovanje ostaje nedostupno.4 Mogli bismo reći
3 Ovde u bitnom delu ponavljamo izvođenja i zaključke koji se mogu naći u tekstovima
Primoža Krašoveca i Ursule Hjus. Vidi: Ursula Hjus, Kriza kao kapitalistička prilika: Nova
akumulacija kroz komodifikaciju javnih usluga, Centar za politike emancipacije, Beograd,
2012; Primož Krašovec, Rad u nauci i kulturi, Centar za politike emancipacije, Beograd,
2012. http://pe.org.rs/wp-content/uploads/2013/01/U-borbi-za-javno-dobro-CPE-2012.pdf Sajtu je
pristupljeno: 18.12.2012.
4 Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Slobodan Cvejić ističe da samoreprodukcija
u okviru najviše klase u Srbiji iznosi čak 40%. Vidi: http://www.pe.org.rs/vesti/uskoro-cestudirati-samo-imucni/. Sajtu je pristupljeno: 18.12.2012.
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
17
18
da uprkos potrebi za povećanjem obima obrazovanih, klasni interes koriguje pravac
ovog procesa.
Ali to je samo početak. Polazeći od klasne perspektive, možemo dublje
razumeti pomenuti paradoks uzimajući u obzir istorijsku dinamiku unutar koje se
ova transformacija obrazovanja odigrava, kao i kontekst čitavog niza paralelnih
društvenih transformacija unutar kojeg se i obrazovanje transformiše.
Da bismo to uzeli u obzir, postavimo jedno jednostavno pitanje: Zašto je i
pored važnosti proširivanja u projekcijama Srategije visoko obrazovanje moralo da
nastavi da se plaća? I isprva, odgovor je jasan: zato što se više ne finansira javno iz
državnog budžeta. Međutim, ukidanje javnog finansiranja nije samo stvar visokog
obrazovanja. Visoko obrazovanje je ovde deo procesa koji obuhvata i nekoliko drugih
segmenata privrede, a sam “preduzetnički univerzitet” (unutar kojeg se zahteva
povećanja obima) deo je šire društvene transformacije ukidanja (privatizacije)
javnih dobara. Kako je sama privatizacija, odnosno ukidanje javnog finansiranja
ovih dobara, osnovnija namera nego što je povećanje obima “visokoborazovanih”,
jasno je da će taj sukob ciljeva biti razrešen u korist prvog. Ipak, da bi sve ovo moglo
da sačinjava prihvatljivo objašnjenje paradoksa o kojem govorimo, mora se razumeti
velika važnost i primat koji se pridaje procesu privatizacije javnih dobara koji, i
pored suprotnih podsticaja (kao što je zahtev za povećanjem obima), stvara rezultate
koji su jasno klasno profilisani.5
Dakle, šta je ono što stoji iza ovog oštrog i bezuslovnog procesa ukidanja
javnih dobara koji smo imali prilike da vidimo na primeru obrazovanja? Naravno,
da bismo to razumeli moramo se vratiti na pitanje: koja je (bila) uloga samih javnih
dobara? U najkraćem mogućem istorijskom osvrtu, moglo bi se reći sledeće. Radnici
i radnice, nakon II svetskog rata uspeli su da, zahvaljujući jakom sindikalnom
organizovanju i jakim društvenim pokretima, izvrše pritisak na vladajuću klasu i
da, uz postizanje klasnog kompromisa, izbore određene beneficije. Tako je u Evropi
nastala ranije pomenuta država blagostanja (wellfare state). Jedna od tih beneficija
bilo je i obrazovanje kao javno dobro – što je istovremeno značilo da je obrazovanje
javno finansirano, gotovo svima dostupno, a da je sadržaj obrazovanja, u određenoj
meri, autonoman i zaštićen od tržišnih mehanizama. Javno finansirano obrazovanje
čiji sadržaj nije bio direktno podređen tržišnim zahtevima – i koje je zbog toga
imalo relaksirano vreme trajanja, ostavljalo je prostor (tj. vreme i resurse) radničkoj
klasi da se obrazuje, stekne širi uvid u društvenu celinu čiji je deo i (u izvesnom
smislu) usmeri sadržaj obrazovanja u skladu sa sopstvenim interesima. Koliko je
sve ovo ostvarivano ostaje diskutabilno, pogotovo iz današnje perspektive u kojoj
je pomenuta ideja izgubila bilo kakvu realnu moć. U svakom slučaju, danas, u doba
ekonomske krize i onoga što se u klasnoj analizi naziva neoliberalnom kontraofanzivom, ove beneficije – koje pored besplatnog obrazovanja podrazumevaju i
mnoge druge važne javne usluge poput zdravstvene zaštite, komunalnih usluga, itd.
5 Bez sumnje, suprotstavljeni podsticaji su prisutni i u drugim granama u kojima se odvija
privatizacija kao na primer u svim onim slučajevima kada bi minimalna državna ulaganja
i reorganizacija mogli da podignu vrednost i produktivnost državnim preduzećima koja se
prodaju, ali se ona uprkos tome privatizuju odmah.
– su pod udarom. Buržoaska klasa danas, rešivši se tokom 1980-ih i 1990-ih godina
pritiska radništva – beskompromisnim gušenjem štrajkova, izmeštanjem proizvodnog
sektora van evropskog kontinenta i fleksibilizacijom tržišta rada – aktivno učestvuje
u transformisanju države i javnih servisa isključivo u skladu sa interesima kapitala
tj. shodno sopstvenom interesu. To isprva, naravno, znači da visoko obrazovanje kao
privilegija ponovo postaje nedostupno svima onima koji nisu pripadnici buržoaske
klase. Ipak, podređivanje interesima kapitala znači i nešto više – što inkorporira ovo
postavljanje ograničenja na dostupnost, ali ga u velikoj meri prevazilazi. Počnimo
od toga da je proces o kojem govorimo podrazumevao podređivanje interesima
vladajuće klase ne samo faktički (faktički pripadnici radničke klase gube pristup)
nego i strukturno.
Da bismo objasnili kako se odvija ova transformacija javnih servisa i njihovo
strukturno podređivanje interesu kapitala, kažemo da se javni servisi transformišu u
ogromno područje za (1) akumulaciju kapitala. To znači da se visoka profitna stopa
koja se dobija iz privatnog vlasništva nad određenim dobrima u društvu danas traži
u sektorima privrede koji su ranije bili neprofitni i predstavljali državno vlasništvo.
Nemali podsticaj za to nalazi se i u činjenici da je profitna stopa u mnogim uobičajenim
privatno kontrolisanim sektorima privrede opala i da visoki profiti koji su nužni za
uspešno funkcionisanje kapitalističkog sistema moraju da se potraže u svim onim
sektorima koji su do sada bili izolovani od ovih interesa. U svakom slučaju, ono što
su nekada bila javna dobra tj. javno finansirani i društvenim interesom vođeni delovi
privrede, danas se komodifikuje tj. pretvara se u robu sa kojom je moguće trgovati i
tako sticati profit.
Da bi se u sektoru obrazovanja sproveo ovaj proces komodifikacije i da bi se
omogućilo stvaranje profita – i tako čitavo polje otvorilo za akumulaciju kapitala –
potrebno je učiniti čitav niz transformacija.
Prvo se konstituiše tržišna ponuda obrazovanja kao robe. To se obavlja
uvođenjem i širenjem privatnog vlasništva tamo gde je nekada bilo (ili barem u
velikoj većini bilo) državno ili društveno vlasništvo i uvođenjem tržišne logike u
institucije koje su nekada bile zaštićene od ovih mehanizama. Taj proces se sastoji
od, pre svega, osnivanja privatnih fakulteta i ulaska privatnog kapitala u državne.
Nikako se ne sme smetnuti sa uma uvođenje tržišne logike na državne univerzitete.
Uzimajući u obzir analizu iz prethodnog odeljka, sada možemo dodati da se na nivou
realnih političkih odluka (za razliku od Strategije koja ostaje na apstraktnom nivou)
komodifikacija sprovodi zahvaljujući rezovima u budžetu javnog sektora čime
se smanjuju izdaci državnog budžeta za univerzitete, pa su tako ovi prinuđeni da
izvore finansiranja potraže tržišnom logikom tj. uvodeći i povećavajući školarine i
međusobno se takmičeći. Posledice tog postupka koje su na apstraktan i prečišćen
način ocrtane u samoj Strategiji, ogledaju se i u uvođenju kapitalističke discipline u
radne procese, insistiranjem na „efikasnosti“ i poslovnom modelu vođenja finansija,
itd. O tome je dakle već bilo reči, ali tek sad možemo razumeti mehanizme koji stoje
iza ovih promena.
Proces komodifikacije, tj. transformisanje visokog obrazovanja u robu
podrazumeva i proces standardizacije. Standardizuju se poslovni procesi obrazovnih
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
19
20
institucija, ali i rezultati poslovnih procesa koji moraju biti unifikovani, predvidljivi
i jasni. Bolonjska reforma ovde ima ključnu ulogu. Naime, ova reforma omogućava
takvu standardizaciju koja obrazovanje i količinu rada uloženu u njegovo sticanje
čini merljivim, a diplome na nivou evropskog kontinenta međusobno samerljivim.
Na taj način dolazi i do stvaranja potrebne potražnje za visokim obrazovanjem
kao robom, jer je podjednako važno da se obrazovanje kao roba učini nužnim za
potencijalne kupce. U prethodnim modelima obrazovanja, njegova namena bila je,
pored ostalih, da osposobi pojedinca za određeni posao. Međutim, danas to predstavlja
glavni osnov potrebe za obrazovanjem. Štaviše, razlika u odnosu na prethodni
sistem je i u tome što je sada taj posao sveden gotovo isključivo na standardizovani
poslovni profil, koji se može steći isključivo na univerzitetima (kao ovlašćenim
dilerima) i posle obrazovanja može ponuditi skoro isključivo privatniku na tržištu
rada. Tako se stvara prinuda da se ovakvi standardizovani studijski programi plate i
da se članovi društva na njih upišu, jer u suprotnom, njihova budućnost kao radnika
postaje ugrožena. To se dodatno osigurava rezovima i ukidanjam drugih socijalnih
davanja koja su ranije ostavljala prostor pojedincu da menja mišljenje tokom studija
ili bude dosledniji svom interesovanju.
Rezultat procesa standardizacije su diplomirani studenti, kvalifikovani da
obavljaju uskoprofilisane poslove, a njihove diplome su jasno „čitljive“ svim
poslodavcima. Obrazovanje tako postaje vrlo usmereno (pre svega potrebama
tržišta) na određene struke i profilisano tako da je gotovo nemoguće baratati svim,
pa ni većinom aspekata, discipline u kojoj student stiče diplomu. Za sve slučajeve u
kojima se pojavi potreba za nekim drugim aspektom određene discipline, tu je već
pominjani koncept celoživotnog učenja.
Napokon možemo dodati još i to da se unifikovanjem obrazovnih procesa
na nivou čitavog kontinenta i omogućavanjem međusobne samerljivosti diploma,
omogućava lakša fluktuacija evropske radne snage. Povećana mobilnost svakako
kao posledicu ima i veću međusobnu konkurenciju radništva, fleksibilnije tržište
radne snage, a samim tim i niže zarade, slabiju sindikalnu organizovanost, itd., što
upravo potvrđuje tezu o klasnom interesu buržoazije koji stoji u osnovi ovih procesa.
Ako smo prethodno naglašavali da radnička klasa sve teže dolazi na
univerzitete, čime barijera između faktičkih pripadnika buržoaske klase i potlačene
klase postaje sve opipljivija, sada se mora naglasiti da, u meri u kojoj zahtev za
povećanjem obima visokoobrazovanih otvara prostor eksploatisanoj klasi da dođe do
ovog obrazovanja, to obrazovanje zapravo ne predstavlja privilegiju niti omogućava
bilo koju količinu slobode. Činjenica da širi društveni slojevi u određenoj meri
imaju pristup univerzitetima ne znači da će u toku svog radnog veka oni biti izuzeti
od eksploatacije. Student iz radničke klase biva prinuđen da odabere one studijske
programe koje tržište od njega zahteva (a ne one koji bi ga mogli zanimati), da
svoje studije okonča u zahtevanom roku, da bi nakon završenih studija bio prinuđen
da prodaje svoju radnu snagu shodno kretanju ponude i potražnje. Na primer, ako
uzmemo slučaj devojke koji dolazi iz porodice koja nema veliku zaradu i nema
sredstva da plati studije, ona dobija priliku da studira jedino kroz zaduživanje
porodice ili kroz finansiranje od strane budućeg poslodavca, što je nužno ograničava
i primorava da odabere onaj studij koji će je osposobiti da vrati dugove zaposlivši
se ili onaj studij koji je zahtevan od strane budućeg poslodavca koji joj finansira
obrazovanje. Sa druge strane, student koji dolazi iz neke od viših klasa, zbog svog
materijalnog statusa neće biti predmet ovakve prinude i kontrole i to će mu naravno
pružiti priliku da sledi svoja interesovanja, promišlja društvenu situaciju čiji je deo
i da se uključi u procese odlučivanja, što će on (skoro sigurno) činiti polazeći od
svojih inherentnih buržoaskih interesa.
Ovo nas napokon vodi tome da se još jednom vratimo na zahtev za povećanjem
obima visokoobrazovanih. U Srbiji danas, po rečima dr Ivana Ivića, jednog od autora
Strategije, u populaciji starosti od 30 do 34 godine ima 24% ljudi sa fakultetskom
diplomom,6 a cilj Strategije je da se ovaj procenat u toj populaciji podigne na 38,5%.
Uzimajući u obzir čitavu društvenu i ekonomsku strukturu društva u Srbiji na
periferiji kapitalističkog sistema, jedini način da ispravno imenujemo ovaj proces
bio bi da kažemo da se radi o stvaranju armije visokokvalifikovne radne snage.
Usled drastično povećane ponude radne snage i njenim uključivanjem u globalnu
podelu rada, ova radna snaga biva podvrgnuta još većoj konkurenciji, a samim tim
i disciplini koju globalno tržište rada nameće. Ona mora postati spremna da privuče
investitore još nižim nadnicama i još većom spremnošću da se odrekne svojih
radničkih prava. To znači da ona nije naprosto nova armija visokokvalifikovane
radne snage, nego nova rezervna armija visokokvalifikovane radne snage (2). Ovo je
drugi aspekt zadovoljavanja strukturnog interesa kapitala.
Dakle, koristeći se klasnom analizom možemo zaključiti da se aktuelna
reforma visokog obrazovanja, onda kada ne služi naprosto za to da se privilegija
visokog obrazovanja zadrži za faktičke pripadnike vladajuće klase, zapravo svodi na
dva načina zadovoljavanja strukturnog interesa kapitala: stvaranje rezervne armije
visokokvalifikovanog rada i otvaranje novog prostora za akumulaciju kapitala
privatizovanjem onoga što je nekada bio javni sektor.
Na kraju, iz perspektive eksploatisanih klasa osnovne posledice celog ovog
procesa bi se mogle rezimirati pomoću tri aspekta. Mi sve više postajemo uključeni
u globalno tržište rada i tako u globalnu podelu rada; samim tim, tržište nam
određuje koje ćemo profesije školovati – to i na opštem nivou vodi tome da: s jedne
strane, odustajemo od određenih naučnih oblasti jer nam nisu „zapale“ u globalnoj
preraspodeli, a s druge strane, pristajemo na trenutne okolnosti kao da su one jedine
moguće, što dodatno utiče na čitav naučni diskurs koji počinje da se prilagođava
„realnom“ jer je jedino tako „funkcionalan“ i „isplativ“ i napokon, potpuno se gubi
mogućnost nauke da stvari sagledava “izvan kocke”, odnosno van tržišnih okvira.
6http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/349784/Drzavna-masta-moze-svasta-Diploma-zasvakog-studenta. Sajtu je pristupljeno: 18.12.2012.
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
21
III Šta bi za studentsku borbu trebalo da znači da
obrazovanje ne možemo posmatrati izolovano?
22
Napokon, to da o obrazovanju ne možemo govoriti kao o izolovanoj
društvenoj sferi ima svoje značenje i za sve one koji pokušavaju da dovedu u
pitanje reformu o kojoj je reč. Samim tim što je reforma obrazovanja deo jednog
šireg intenzivnog procesa društvene transformacije koja ima strukturne ciljeve, pred
svako razmatratanje alternative ovakvom obrazovnom sistemu se postavlja zadatak
da paralelno sa razvijanjem alternativa obrazovnom sistemu artikulišu i alternativu
čitavom društveno-ekonomskom sistemu. To je jedini način da se alternativni predlog
za visoko obrazovanje konsekventno formuliše.
U tom pogledu, poznata i na studentskim protestima često prisutna parola da
„Znanje nije roba“ pogađa suštinsku tačku transformacije obrazovnog sistema. To
je komodifikacija. Ipak, kritika komodifikacije može da znači mnogo stvari, kao što
i potreba za alternativom komodifikaciji može da vodi mnogo čemu. Ono što smo
u prethodnom delu pokušali da pokažemo jeste da se komodifikacija znanja mora
shvatiti unutar šireg procesa komodifikacije javnih dobara. To je nešto sa čim bi se
složili i njeni zagovornici jer je u pitanju empirijska činjenica. Ipak, ono što smo takođe
pokušali da pokažemo jeste da se ovaj proces komodifikacije obrazovanja, kao deo
šireg procesa komodifikacije, može razumeti u svoj svojoj specifičnosti i intenzitetu
samo uz pomoć pretpostavke da se u korenu društvenih procesa nalazi borba između
vladajuće i eksploatisane klase. Ukoliko se ne pođe od ove pretpostavke, mnogi
delovi ovog procesa će ostati neshvatljivi. Istovremeno, potencijalni alternativni
predlozi bi lako mogli biti otpisani od strane dominantnog javnog mnenja na osnovu
odlučujuće važnosti ovog dubljeg procesa čiji je komodifikacija obrazovanja samo
deo. To smo imali prilike da vidimo nebrojeno puta kada su studenti izlazili sa
nedovoljno temeljnim zahtevima – delovalo je da bi svaki (parcijalni) pozitivni
rezultat njihove borbe u jednom trenutku nestajao kao rukom odnešen u narednom.
Umesto da komodifikaciju obrazovanja shvatimo kao izolovan slučaj ili opet
kao posledicu neke apstraktne tendencije ka postvarivanju svih segmenata života,
moramo odrediti koji temeljan interes iza nje stoji, moramo postaviti pitanje kome
ona ide u korist, kako da se suprotstavimo tom društvenom akteru i koji interes u tom
trenutku mi sami zastupamo. Pokušali smo da predstavimo analizu prema kojoj je
komodifikacija obrazovanja, sa svim svojim prividnim protivrečnostima, u interesu
kapitala, a interes koji na taj način biva ugrožen jeste interes rada. Sada, ukoliko
hoćemo da kritikujemo reformu obrazovanja iz pozicije interesa radničke klase,
koja i jeste osnovni društveni činilac koji biva temeljno pogođen ovom promenom i
samim tim jedini činilac koji ima dovoljno jak motiv da joj se suprotstavi, potrebno
je da artikulišemo alternativni predlog koji bi bio u njenom interesu. Očigledno, to će
podrazumevati da odemo dalje od toga da ukažemo da je obrazovanje nešto nesvodivo
sadržajnije od svake robe ili da kažemo da je obrazovanje društvena tekovina i da
kao takvo ne sme da bude privatizovano. I ono što je još važnije, posebno imajući
u vidu lakoću sa kojom su tekovine države blagostanja ukinute, jeste da moramo
razumeti da povratak na autonomiju i relativnu odvojenost obrazovanja od tržišnih
kretanja kao zahtev nosi više opasnosti nego dobitka. Ne samo što bi ostvarenje
ovakvog predloga bio krajnje nesiguran dobitak, nego pozivanje na autonomiju,
imajući u vidu doživljeni poraz, uopšte neće moći da doprinese generisanju energije
unutar radničke klase za borbu protiv ovih reformi.
Nasuprot ovoj izolacionističkoj i autonomističkoj taktici, svi oni koji žele da
se bore za drugačije obrazovanje moraju i sami da stanu iza tvrdnje da obrazovanje
jeste duboko integrisano u društvenu celinu. Naravno, ono mora biti integrisano u
društvenu celinu organizovanu prema interesu većine, to jest rada, a to svakako znači
da moramo insistirati na integraciji obrazovnog polja u društveni sistem u kojem
profit nije jedina zvezda vodilja (sistem u kojem su društvo i privreda u koliziji).
Ovde ćemo se zaustaviti. Ono što bi u svakom slučaju trebalo imati na umu jeste da
znanje neće biti roba samo ukoliko bude deo jednog drugačijeg sveta koji je moguć.
23
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
Andrea Jovanović i Aleksandar Stojanović
Plenum nije srpska reč1
Terminološke odluke
24
Apstrakt: Polazeći od jednog od iskaza kojim je u javnosti pokušano da se diskredituju
studentske borbe koje su se vodile jeseni 2011. godine na Filološkom i Filozofskom fakultetu
u Beogradu, u ovom radu ćemo pokušati da razmotrimo pitanje diskurzivnih strategija ovih
borbi. Sa jedne strane, razmotrićemo prvenstveno teorijsko pitanje koje se tiče jezika kojim
bi se ovi fenomeni mogli analizirati, a sa druge, prvenstveno političko pitanje jezika kojim
su same borbe vođene i jezika kojim bi mogle biti vođene. Uvodni deo razmatranja biće
posvećen postavljanju mogućih dijagnoza konteksta u kom su studentske borbe započele.
U daljem toku rada razmotrićemo različite modele koji se koriste u analizi samih praksi
blokiranja fakulteta i plenumskog, direktno demokratskog odlučivanja i uloge tih praksi
u studentskim borbama. Tako ćemo doći i do centralnog pitanja našeg rada, koje se tiče
toga u kojim terminima i uz pomoć kojeg tipa intervencije je moguće postupati sa javnošću
koja je strukturno predstavnička, s obzirom na svoju direktno demokratsku poziciju. Ovom
pitanju ćemo pokušati da priđemo iz tri rakursa, koji se provizorno mogu odrediti kao logički,
filozofski i politički.
Počnimo jednom zanimljivom epizodom iz vremena blokadne jeseni u
Beogradu. Ili pre, možemo reći post - blokadnom epizodom, jer vreme u kojem
se ovaj događaj desio spada u drugi, treći dan nakon završetka blokade. Naime, u
trenutku kada su blokade Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu trajale neke
dve nedelje, na internetu počinje priprema anti-blokadnog protesta, organizovanog od
strane „zvaničnih i legitimnih“ predstavnika studenata iz studentskog parlamenta, čiji
je cilj, dakle, prekid blokade, da ne kažemo - deblokada. Nakon dvonedeljnih krajnje
nespretnih, komičnih i u potpunosti bezuspešnih pokušaja od strane uprave fakulteta
i fakultetskog parlamenta da se blokada prekine (što je uključivalo i isključivanje
struje na nekim spratovima do misterioznog pomeranja satova na fakultetu za pola
sata unazad), pomenute institucije se odlučuju na ovaj očajnički potez - okupljanje
studenata koji su bili načelno protiv blokade u protest protiv njihovih kolega, tj.
studenata u blokadi. Paralelno sa ovim pripremama, studenti u blokadi su pokušavali
da daju svoj odgovor na protest. Šta bi se desilo da je, u trenutku kada je protest
trebalo da se odigra, blokada još uvek postojala, nećemo nikada saznati, jer je dva
dana pre toga, iz nekih drugih razloga, plenum Filozofskog fakulteta odlučio da
završi blokadu. Međutim, studentski predstavnici su i pored plenumskog izglasavanja
deblokade odlučili da se protest održi - iz kojih razloga, verovatno bi nam bolje
objasnio neki psihoanalitičar, no u to sada nećemo ulaziti. Možemo se na trenutak
zadržati na sledećoj činjenici: ovde se radilo o jednoj potpuno apsurdnoj situaciji
1 Ovaj tekst je po prvi put pisan za simpozijum po imenu „Dinamika otpora: subjekt iza
revolucije“, održan 5. i 6. maja 2012. u Zagrebu, u organizaciji USF Zagreb.Tekst je za ovo
izdanje ostavljen u nerevidiranom obliku, kako bi se sačuvao njegov originalni karakter.
- naime, studenti su organizovali protest protiv studentske blokade. Dopustimo
ovde da se blokada shvati kao jedan vid protesta, i apsurdnost ove situacije postaje
očigledna: pravio se protest protiv protesta, ili, kako se to kaže u jednom starom,
ali još uvek nezaboravljenom rečniku na ovim prostorima, kontramiting! Ključno
pitanje za studente blokadere, kako su nas u međuvremenu nazvali i kako nas i dalje
nazivaju, bilo je: kako odgovoriti na ovaj protest? Nekim trećim protestom? No,
ovde je ključno podsetiti se da je blokada već bila gotova u tom trenutku. Dakle,
radilo se o tome kako odgovoriti na protest protiv već završenog protesta. S obzirom
na pripisanu “revolucionarnu prirodu” samih studenata blokadera, odgovor je vrlo
brzo postao jasan: pridružićemo se ovom protestu. No, prvo je bilo potrebno da se
informišemo o razlozima zbog kojih se studentski parlament uopšte odlučio na ovaj
zabavni potez. Sumiraćemo neke od njih:
- Studenti u blokadi su nasilnici, a blokada je nasilni čin! Oni krše naša
osnovna prava, kao što je sloboda kretanja, jer na blokadi je zabranjeno da se krećeš
do učionica (mada, može da se ide liftom)!
- Studenti u blokadi su neradnici i lenjivci! Oni nam oduzimaju naše legalno
i legitimno pravo da studiramo, idemo na predavanja i učimo, dok se oni “igraju
revolucije” i ispunjavaju svoje detinjaste fantazije, a sve na našu štetu, na štetu
pravih studenata!
- Studenti u blokadi uopšte i nisu studenti, oni su ili studenti sa drugih
fakulteta - što znači, nisu isti kao i mi, ili, oni su anarhisti, ili, još gore - marksisti!
(Ovde već vidimo savršeni primer jednog učinka vladajuće ideologije, odnosno
individualizaciju, konspirativnost i separatisanje čak i studentskog tela na “mi” i
“drugi”)
- Zašto oni uopšte protestuju kada naši legitimni predstavnici odnosno studenti
parlamentarci već mesec dana pregovaraju sa ministarstvom i pokušavaju da ispune
naše zahteve jednim legitimnim i mirnim putem - pregovorima? I šta im je uopšte taj
plenum? To čak nije ni srpska reč!
Dakle, nakon ovog informisanja, studenti blokaderi su najzad shvatili o čemu
se radi i odlučili, kako smo već rekli, da se pridruže protestu protiv blokade i da mu
doprinesu na sledeći način: pravljenjem transparenata. Protest je na kraju izgledao
ovako: stotinak studenata se okupilo ispred Filozofskog fakulteta, svi do jednog sa
otvorenim indeksima u vazduhu, kako bi javnost, jel’te, znala da oni za razliku od
blokadera jesu studenti, da imaju ime i prezime, kao što je to u tom trenutku naglašavao
rektor Branko Kovačević2, kao i da podržavaju svoje legitimne predstavnike. A
legitimni predstavnici, kao u nekoj drami apsurda, vitlali su megafonima iznad glava,
2 Rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević je u razgovoru sa učesnikom studentskog plenuma izjavio naizgled neverovatnu tvrdnju da „Student ima ime i prezime, a
Srbi nisu genocidan narod.“ Iako je ova rečenica u međuvremenu postala simbol potpune
neozbiljnosti i nesuvislosti onoga kako su nadležni organi reagovali na studenske blokade,
možemo dodati kako je rektor ovom tvrdnjom direktno pogodio pravu stvar. Pozivajući
se na koncept lične odgovornosti, koji je u liberalnoj retorici Haškog tribunala trebalo da
zameni kolektivnu odgovornost za ratne zločine devedesetih godina na Balkanu, rektor
je jasno identifikovao specifičan metod studentske borbe koji podrazumeva otpor prema
svakoj vrsti individualizacije i reprezentacije. u: emisija Jugoslava Pantelića, „Između dve
vatre“, B92, 10.XI2011.
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
25
26
uzvikivali nerazumljive fraze i dobacivali pogrdne rečenice studentima blokaderima.
Opet, zašto kada su blokaderi došli tu da ih podrže? Čak smo se i spremili, sa sobom
smo doneli različite transparente da podržimo njihovu „stvar“. A transparenti su u
duhu protesta glasili:
- Hoćemo da plaćamo više! - Gore, gore, gore školarine! - Znanje jeste roba!
- Student jeste kupac! - Rektor nije rektum!
i, konačno, - Plenum nije srpska reč!
Novinarima koji su u nekom nesrećnom broju došli da isprate veliki protest
stotinak parlamentaraca ništa nije bilo jasno, s druge strane, parlamentarci su
nas besno gledali i pokušavali da odgovore tako što je više njih u glas govorilo u
megafon, pa se stoga naravno nisu čuli, a došlo je i do sulude situacije, u kojoj je par
studenata protestanata protiv protesta spontano počelo da uzvikuje parole koje su
blokaderi napisali, naravno, ne znajući za to.
A sada, vratimo se na aktuelni trenutak, trenutak u kom se nalazimo. Maja
2012., u Zagrebu, dakle, sa polugodišnjom vremenskom, i ne manje važnom,
prostornom distancom, reklo bi se da moramo priznati postojanje jednoj činjenici
koja se nameće sa bolnom očiglednošću. Danas, naime, bez ustezanja možemo da
tvrdimo kako se od vremena studentske blokade u Beogradu pa na ovamo, nije
pojavila ni jedna eksplicitna artikulacija studentske borbe, niti čak analiza jesenjih
događaja koja pretenduje na celovitost3. Ovo se očigledno i sa posebnim pravom
može konstatovati ovde, u Zagrebu, imajući u vidu da i mi sami pokušavamo da
progovorimo upravo na ovom mestu, o onom o čemu se u Beogradu uglavnom
ćuti. Naravno da, s vremena na vreme, čak relativno često, ljudi govore i pišu o
studentskoj jeseni, jedni hvaleći je, smatrajući da je napravljen «bespovratan korak
napred», drugi kudeći je kao loše organizovan čin «umišljene grupice studenata»,
a treći govoreći o njoj sasvim rezervisano i neodlučno. Ne treba čak ni pominjati
neprijatelje ovog događaja, poput studentskih parlamenata, koji svakako veruju
da najbolje znaju šta je bilo po sredi, dok se zapravo radi o njihovom apsolutno
jasnom, nikada priznatnom utisku sopstvene prethodne slabosti i težine pretrpljenog
poraza, koji vidimo danas na delu kada oni konsoliduju svoje redove i regrutuju
nove ljude. S druge strane, imamo malobrojne «revolucionarne organizacije» koje,
iako njihov veliki doprinos samoj blokadi ne smemo zaboraviti, ipak nisu čekale ni
časa da svoju svojevremeno prihvaćenu direktno demokratsku anonimnost zamene
za bespoštednu svojinsku raspravu o pravim inicijatorima blokade, praćenu opet
regrutacijom neopredeljenih ljudi sa blokade u sopstvene redove, koja je možda
nedovoljno promišljen i prebrz odgovor na malopre pomenute akcije studentskih
parlamenata. No, sve to može samo na kratko da zavara i odagna snažan utisak
odsustva ozbiljne analize i artikulacije onoga što smo prošli jesenas u Beogradu. Mi
ne pretendujemo da ćemo ovde i u jednom potezu ispuniti ovu odsutnost - to bi, kao
što ćemo pokazati, bila vrlo naivna pretenzija. Prizivanjem epizode sa kojom smo
počeli ovo izlaganje, želimo da dovedemo u vezu ovo neprijatno odsustvo analize i
artikulacije, kao i potpune tišine, sa onom komičnom bukom za koju verujemo da o
3 Do dana današnjeg, decembra 2012., situacija je ostala ista kao i u maju te godine, kada je
tekst pisan.
tom odsustvu može puno da kaže. Iako može delovati da nosi suviše suzdržanosti,
ili, da umesto da gradi mostove, traži prethodne prepreke koje bi prvo trebalo
premostiti, naš cilj je da u terminološkim odlukama koje su nesvesno donete ili koje
pak nisu bile donete onda kada je to bilo potrebno, kao što je na primer bilo spontano
prihvatanje termina «plenum» i problema da to nije srpska reč, da dakle u njima
pronađemo uslove za nastanak i opstanak ovog odsustva analize i artikulacije. Dakle,
jednostavnije rečeno, naša teza je da postoji neraskidiva i recipročna veza između
terminoloških odluka koje su pratile blokadu i odsustva artikulacija i analiza blokade
u kojem se danas zatičemo. Ova teza sama po sebi, pogotovo filozofskom uhu, može
zvučati banalno, gotovo tautološki, no, kao što to često filozofima izmiče iz vida,
opravdavanje ove teze tj. traženje njenih uporišta u stvarnosti po našem mišljenju
upravo može da predstavlja početak ove analize koja je do sada bila odsutna.
Uvedimo sada tri ose analize, koje provizorno možemo odrediti kao filozofsku,
političku i logičku, i pokušajmo da polazeći od njih postavimo određene distinkcije
i koordinate. Logička analiza ima za cilj da pokaže objektivne forme pod koje se
različite terminološke odluke podvode, filozofska ima za cilj da razmotri subjektivnu
racionalnost kojom subjekt pokušava da promisli ulogu termina koje koristi, i na
kraju, politička analiza treba da odredi stvarne političke učinke upotrebljenih termina
u specifičnim kontekstima u kojima su oni upotrebljeni. Ovo sve treba uzeti potpuno
provizorno.
Umesto da krenemo od početka, počnimo od kraja, od vrha ovog ledenog
brega. Dakle, umesto da sami počnemo sa ispisivanjem istorije ovih terminoloških
odluka po onom redu po kom su nastajale, pustimo srpsku javnost da da svoje
tumačanje. Ipak, neće biti dovoljno dobro da uzmemo bilo koju reakciju iz mora
njihove raznovrsnosti, već jednu koja je specifično beogradska i koja po sopstvenoj
proklamaciji baštini tradiciju građanske neposlušnosti i emancipatornih namera.
Dakle, radi se o bivšem studentu i o bivšem revolucionaru - a za to u Beogradu
postoji samo jedno ime - bivšem otporašu. Prilikom jedne od mnogih tribina koje su
održane nakon blokade, a koje su podrazumevale diskusiju o problemima visokog
obrazovanja, učesnik tribine, predstavivši se kao jedan od prvih studenata koji se
priključio pokretu Otpora devedesetih, izneo je svoje zamerke organizovanju i
vođenju blokada fakulteta prošle jeseni. Kao zastupnik onog malog broja događaja
koji se u Srbiji još uvek ne smeju dovesti u pitanje, tj. petooktobarske revolucije i
decenije duge borbe protiv diktature koja joj je prethodila, ovaj čovek nastupa sa
pozicije nesumnjivog autoriteta. Očigledno bazirajući svoje mišljenje na sopstvenom
iskustvu jedne uspešne borbe i metoda kojim bi jedna takva borba trebalo da bude
vođena, naš sagovornik je izneo sledeće:
1. “Prvo, bili ste potpuno medijski nevidljivi! To je nedopustivo kada se rade
takve stvari. U naše vreme, devedesetih, kada je medijski mrak bio mnogo veći, kada
država još uvek nije imala slobodne medije, i kada smo mi direktno istupali protiv
jednog totalitarnog sistema, ipak smo uspevali dobiti dovoljno medijske pažnje,
pronaći druge puteve, uspeti da saopštimo našu istinu drugima!”
2. “Dalje, ja još uvek ne razumem tačno zbog čega ste vi protestovali? Vaši
zahtevi nisu bili dovoljno jasni niti dovoljno izdiferencirani, a to je povezano i sa
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
27
28
prvim problemom. Niste dobro artikulisali šta hoćete, evo čak ni mi, koji smo bili
dobronamerni, nismo uspeli da vas shvatimo.»
3. «A uostalom, ciljevi vaše borbe bili su suviše suženi i ticali su se samo
specifičnih problema studenata. Niste sagledali širu sliku.»
Naravno, naš dijagnostičar kao iskusni i uspešni protestant uspeo je i da da tačnu
dijagnozu bolesti blokade: svemu tome je uzrok bila organizaciona nesposobnost
učesnika blokade, koja pritom naravno nema veze sa njihovom malobrojnošću - pa
zaboga, Otpor je isprva brojao samo petoro ljudi - a svi znamo šta je postigao!
Mi se ovde nećemo upuštati u inače veoma važnu temu koja se tiče
demitologizacije protesta devedesetih, reč je o tome da se uoči ono nesamorazumljivo
u ovoj naizgled sasvim straight forward kritici. Dakle, radi se o filozofskom
razmišljanju.
Prvo što se mora dovesti u pitanje jeste mogućnost upoređivanja između
protesta devedesetih i onoga što se dogodilo prethodne jeseni. Naime, sama reč
“protest”, koja bi trebalo da bude zajednički imenitelj za fenomene koji se upoređuju
jeste problematična. Reč protest u jeziku devedesetih referira na sve one ekstremne
situacije u kojima se dovodi u pitanje režim koji se predstavlja neupitnim. Izbori
se dobijaju sa sigurnom dvotrećinskom većinom, a svaki izlazak na ulice, dakle,
protest, biva okarakterisan kao stranim parama plaćena izdaja i priziva tenkove,
vodene topove i ogromne količine suzavca. No, da li bilo šta takvo možemo da
konstatujemo danas? U neoliberalnom imaginarijumu, ova slika figurira kao daleka
i mračna prošlost, a reč protest ukazuje na jednu od najvažnijih i najviše hvaljenih
vrlina građanskog subjekta. Društvena samokritika je dobrodošla i čak poželjna.
U srpskom slučaju konkretno, sve je to podržano i očiglednim kontinuitetom
između protesta devedesetih i vlasti čiji smo danas subjekti, vlasti, koja je upravo
tim protestima zadobila svoje mesto. U našem slučaju, stvarnost koju zadobija
ovo izneseno jeste, između ostalog, i gotovo ritualno ponavljanje protestnih šetnji
studenata, sa već poznatim tokom (šetnja do zgrade vlade Srbije) i još poznatijim
ishodom (ništa se ne menja, uslov ostaje isti), koje se redovno održavaju prethodnih
deset godina. Ako se na kraju setimo i toga da je paralelno sa rastom broja studenta
u protestu, iz godine u godinu rastao i neuspeh tih protesta tj. bolonjske reforme
i tržišni nameti u visokom obrazovanju su postajali sve rigorozniji, mogli bismo
zaključiti da stvarna determinanta fenomena koji nose ime ‹›protest›› nije njegova
politička učinkovitost, jer nečeg takvog nije ni bilo, već je to sistemska prinuda
liberalnog društva da nešto kao protest postoji. Stoga, postaje nam jasno koliko je
neprimereno govoriti o blokadi kao o protestu u navedenom značenju, jer ona upravo
krši te unapred zadate forme protestovanja i izražavanja građanske neposlušnosti.
Ipak, dozvolimo da ova reč bude upotrebljena - na kraju krajeva, i sami
studenti, kao i oni deset godina pre njih, jesu smatrali da se ono što oni rade može
nazvati protestom i da ovaj protest kao sredstvo treba da ih dovede do određenih
ciljeva. Klasična instrumentalna racionalnost, dakle, razlika sredstva i cilja, bila je
od velike važnosti i za jedne i za druge borbe. Međutim, na šta su se “sredstvo”
i “cilj” kao pojmovi odnosili u slučaju Otpora? Radilo se o tome da se stane na
prosvećeni put evropskih integracija koje je totalitarni režim onemogućavao. Stoga,
krajnji cilj je u svakom slučaju bio poznat; zapravo, on je već bio ostvaren svega
nekoliko stotina kilometara dalje, u zemljama regiona, na primer.. S druge strane, i
sredstva su bila poznata. Da bi to bilo jasno, dovoljno je pomenuti slučaj Čaušeskua
i slične antitotalitarne kampanje koje su u rasponu od tih nekoliko decenija izbijale
u Istočnoj Evropi. Svakako, ništa slično nemamo kada su u pitanju događaji od
prethodne jeseni, koji su se prvenstveno ticali specifičnih socijalnih zahteva,
nevezanih za bilo kakve postojeće političke pozicije u Srbiji. Međutim, ono što je
posebno zanimljivo jeste pojava klasičnog makijavelističkog obrta pri kojem cilj
postaje sredstvo za opravdanje upotrebe određenog sredstva, koji se odigrao u
instrumentalnoj racionalnosti Otpora. Možemo bez ustezanja reći da ono što su bili
ciljevi Otpora i danas jeste aktualno u legitimacijskom okviru srpske vlasti, a to
znači da ono što je bio cilj Otpora postaje sredstvo za opravdanje samih sredstava
kojima se danas srpska vlast koristi. Tako instrumentalna racionalnost i terminološka
opredeljenja Otpora otvaraju prostor za sopstveno preokretanje.Da ponovimo: ono
što je bio cilj Otpora postalo je sredstvo za opravdavanje upotrebe sredstava koja
nova vlast koristi: potezi današnje vlasti i dalje se opravdavaju ulaskom u Evropsku
uniju, dovođenjem stranih investitora, demokratizacijom i civilizovanjem društva,
itd. I dan danas, srpska vlast sopstvenu politiku formira oko ideje proterivanja i
repetitivnog ubijanja utvare devedesetih, koju su u njenom materijalnom obliku ubili
otporaši.
Sa druge strane, određeni tip preokretanja instrumentalne racionalnosti se
događa i među studentima prethodne jeseni. Međutim, smatramo da je reč o nečemu
u potpunosti drugačijem. Početna uverenja studenata su podrazumevala određeni
cilj, tj. ispunjenje njihovih zahteva, pri čemu je sigurno da je plenumom vođena
blokada doživljavana kao samo radikalniji i intenzivniji oblik onoga što se do tad
radilo i kao poslednje preostalo sredstvo kada su sva druga bila istrošena. Nije dakle
ni u jednom trenutku bila reč o tome, kao što je to konspirativistička kritika htela da
nametne, da neko podstiče studente da postave pomenute zahteve samo da bi mogao
da opravda sopstvene namere da uništi bilo kakav red na fakultetu. Jasno je da nije
reč o ovom makijavelističkom lukavstvu. Moglo bi se reći da je iskrenost na blokadi
dolazila do granica prozirnosti. Reč je zapravo o tome da je sama stvar tj. sama praksa
koju su studenti shvatali samo kao sredstvo, u određenom trenutku počela da menja
njihova uverenja. U trenutku kada su se studenti zatekli u ispražnjenim prostorijama
u kojima su do juče sledili manje više određene putanje od ulaza ka slušaonicama i
nazad, otvorilo se pitanje kako ovaj prostor može da bude ispunjen. Studenti spontano
dolaze u poziciju onih koji osmišljavaju upotrebu prostora. Nije bila reč samo o tome
da se osmisli najbolja taktika za blokiranje mogućih tačaka upada. Radilo se o tome
da, dolazeći na mesto na kojem se odlučuje, počinje da se postavlja pitanje šta se sve
sa tog mesta može uraditi i posledično šta bi sve trebalo da bude cilj borbe. Tako ono
što su studenti od početka doživljavali kao poslednje preostalo sredstvo za dostizanje
cilja počinje da revolucioniše taj cilj i samim tim da bude nešto više od sredstva, više
od puke forme koja se može ispuniti bilo kojim sadržajem. Posmatrajući poslednje
dane blokade, možemo zapaziti kako ovaj događaj počinje da menja način na koji
studenti misle sopstvenu borbu. Međutim, i pored toga bi trebalo ukazati da sve to
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
29
30
ipak nije dovelo do znatne promene u terminološkim odlukama na kojima je borba
zasnovana: i dalje je cilj ostao artikulisan kroz isti spisak zahteva, i dalje je plenum
ostao samo način da se blokada kao sredstvo borbe održava i usmerava i skoro ništa
više. Važnost ovog regresa, ovog raskoraka sa sopstvenom stvarnošću, ne može se
dovoljno naglasiti.
Lako je primetiti kako odsustvo novih reči koje su nam u tom trenutku bile
potrebne vodi ćutanju i odsustvu analize koju danas osećamo, odsustvu o kojem
smo govorili na početku teksta. Nesposobnost da se pronađu reči koje bi artikulisale
specifičnost ovih studentskih borbi kao političkih praksi nastavila je da postoji kao
nemogućnost da se pronađu reči kojima bi se te borbe naknadno analizirale. Međutim,
vredi uočiti jednu od centralnih terminoloških linija koja se jeste razvila unutar same
blokade i koja je i do danas stavljena u prvi plan od strane samih aktera kada dođe do
govora o njoj. Radi se o specifično političkoj liniji i stoga, političkoj osi ove analize.
Naime, danas, kao i u toku blokade, skoro kao garant svoje političke pravovernosti
studenti pominju brojne napade „fašističkih“ organizacija. Mi ovde svakako ne
pokušavamo da sporimo važnost ovih napada, ali bismo svakako problematizovali
način na koji je ona bila naglašavana. U društvu kao što je srpsko društvo danas,
fašizam i antifašizam još uvek igraju veliku ulogu. Bilo kakvo pominjanje jedne od
ove dve reči priziva pažnju javnosti. Bez poricanja toga da su ovi napadi svakako
usmerili pažnju medija i javnosti na blokade, koja do tada u nekoj većoj meri nije
postojala, naša namera je da ukažemo na karakter političke upotrebe ovih napada, koji
je, opet, nastao upravo zato što su se terminološke odluke spontano, bez promišljanja
i analize donosile. Radi se o tome da se u pokušaju studenata da artikulišu ove
napade dogodilo da se krene putem pripisivanja važnosti ovim događajima na poznat
i priznat način, koji je uključivao pristajanje na terminologiju vlasti i vladajućih ideja
u tom trenutku. Dakle, akteri blokade su, i i dalje to rade, ove napade iskoristili kako
bi ukazali na antifašistički karakter studentskih borbi koji je blokadi kao takvoj, po
njihovoj pretpostavci, intrističan. Upravo su ovi napadi garant da su najveći neprijatelji
vladajućih vrednosti u društvu (što ne znači i vrednosti samog društva) – „neofašisti“
prepoznali blokadu i njene učesnike kao svoje protivnike i stoga, dakle, izvršili ove
napade. Sasvim je očigledno koju su strategiju na umu imali učesnici blokade kada
se postavlja pitanje ulazne tačke njihove borbe u medijsku javnost: studentska borba
se identifikovala sa antifašizmom kao jednom od vladajućih vrednosti u društvu.
Iako možda na prvi pogled deluje da ova identifikacija sa antifašizmom po sebi nije
problematična, čak u tolikoj meri da bi se moglo reći da se podrazumeva, mišljenja
smo da ona u najmanju ruku ima određene nedostatke i da je u kranjoj liniji imala
ozbiljne posledice. Prvo, sama dinamika usvajanja antifašističke pozicije je bila
problematična. Kao da su studenti, dobivši priliku za javnu artikulaciju svoje borbe
na osnovu problema koje su imali sa „fašistima“, zaključili da bi trebalo da čitav
svoj identitet svedu na antifašizam. To je posebno bilo tako kada se blokada završila.
Drugo, u ovom razvoju stvari lako možemo prepoznati često prisutnu levičarsku
strategiju neupitnog povezivanja sa određenim označiteljima, samo zato što su oni
u javnosti prisutni i nose pozitivan predznak. Umesto toga, dobro bi bilo za početak
priznati da bar ponekad ovi označitelji podrazumevaju prihvatanje suviše čvrstih
pravila za njihovu upotrebu koja se ne mogu izmeniti, a koja mogu biti politički
krajnje štetna za levicu. Napokon, reč je o tome da prisutnost i pozitivnost koju nosi
‘’antifašizam’’ kao označitelj uopšte ne referira na njegov pozitivan mobilizacioni
potencijal u narodnim masama, već je reč o označitelju kojim se legitimiše politika
vlasti i države. Tako blokada, koja je po sebi čin koji podriva državu tako što doslovno
blokira i preuzima jednu njenu instituciju - kao što je to državni fakultet, s druge
strane politički se identifikuje sa antifašizmom, koji je, kao što smo malopre rekli,
jedan od glavnih označitelja politike te iste države. Ne želimo da se ovo pogrešno
shvati - mi nikako ne mislimo da blokada ne treba da uključuje antifašizam među
označitelje s kojima se identifikuje - daleko od toga, nego nam je cilj da kažemo kako
antifašizam ne sme da bude jedini ili glavni označitelj, kao ni osnovna ideja politike
blokade s kojom izlazi u javnost. S druge strane, veoma je upitna karakterizacija
ovih napada kao „fašističkih“, jer preti velika opasnost da se sama reč „fašizam“
relativizuje i postane etiketa koja se lepi bilo kakvom primeru nasilnog ponašanja u
javnosti. Ovde možemo podsetiti da, svaki put kada se revolucionarna politika svela
na antifašizam kao njeno jedino ime, njen jedini učinak je bilo očuvanje kapitalizma.
Druga posledica nepromišljenih terminoloških odluka i nedostatka analize i
artikulacije tokom i po završetku studentske borbe jeste određeni fenomen koji se
javlja - fenomen kulturalizacije studentske borbe.
Setimo se politike proganjanja utvare devedesetih o kojoj smo ranije govorili.
Upravo pod okriljem antifašizma, ova politka ukida bilo kakav socijalni senzibilitet i
praksu onih koji su na vlasti. Po završetku blokade, glavno je bilo da se borba nastavi,
a osnovni cilj postavljen u tom pogledu bilo je širenje ove borbe i agitacija novih ljudi
za nju. No, kako izgleda gledano iz današnje perspektive, postignuto je samo rasipanje
ljudi koji su već bili tu. Ovo rasipanje je direktna posledica specifičnog ponašanja
i načina komunikacije koji je određeni deo studenata koji su učestvovali u blokadi
razvio. Naime, iskustvo učestvovanje u blokadi i u plenumu učinilo je da ljudi sa tim
iskustvima počinju da se ponašaju i komuniciraju na određene načine koji su u neku
ruku potpuno strani ostatku studentskog tela koji nije imao ta iskustva. I sam pomenuti
naziv “studenti blokaderi” ukazuje na određenu vrstu podeljenosti studentskog tela,
koje je uzrokovano upravo ovim ponašanje studenata koji imaju ova iskustva. Došlo
je do toga da oni, nakon što su zajedno učestvovali u određenim događajima u kojima
ostatak studentskog tela nije - na primer, u pomenutim napadima „neofašista“, ili
batinjanju od strane privatnog obezbeđenja koje je uprava fakulteta unajmila - dakle,
došlo je do toga da nakon proživljavaja ovakvih stvari studenti blokaderi počinju
da uzimaju iste događaje kao nešto opšte poznato, a termine kojima se koriste kao
samorazumljive termine. No očigledno je da su i ta iskustva i ti termini nešto što
je ostatku studentskog tela delimično ili u nekim slučajevima potpuno nepoznato.
Na taj način je došlo do kulturalizacije samog pokreta - do odvajanja većeg dela
studenata blokadera i nastanka interne grupacije istih, koja funkcioniše u potpunosti
zatvorena u sopstvene načine ponašanja i komunikacije. Umesto da se nastavi sa
širenjem one forme komunikacije i ponašanja koji su bili prisutni na plenumu, a koji
podrazumevaju da sve što se kaže ili uradi može da se preispita, shvati i opravda
od strane svakog koje na plenumu prisutan, došlo je do privatizacije plenuma kao
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
31
32
forme i specifičnih iskustava koja su tokom blokade proživljena. Ona su postala
nešto ekskluzivno i pristupno samo malom broju prosvećenih. Ova kulturalizacija
pokreta je, kao po pravilu, upotpunjena mitologizacijom događaja. Sa jedne strane,
sve ovo je vodilo tome da studenti blokaderi budu predstavljeni kao oni koji prividno
stoje na poziciji znanja, kao oni koji poseduju objektivnu istinu u koju drugi nisu
i ne mogu biti upućeni. Sa druge strane, predstava studenata sa blokade je postala
kulturna, a ne politička predstava. Skoro kao da se radilo o manjinskoj zajednici,
koja podrazumeva specifičnu kontigentnu prošlost koju dele njeni pripadnici ili o
klubu ljubitelja koji vole neku određenu stvar koju drugi ne vole.
Prelazeći na logički nivo, tj. na logičku osu naše analize, temeljni momenat
cele gore opisane problematike se može formulisati putem sledećeg paradoksalnog
pitanja: kako predstaviti nešto što je strukturno nepredstavničko u društvu čija je
struktura predstavnička? Smatramo da je ovaj problem ključan za nastanak svih
fenomena o kojima smo govorili, a samim tim i za započinjanje bilo kakve celovite
analize istih i u krajnjoj liniji artikulaciji moguće alternative. Upravo antinomičan
karakter ovog problema je vodio svim vrstama zaplitanja na koje je studentski pokret
naišao i i dalje nailazi u pokušaju da dosledno izvede ono što je započeo. Kao da je
upravo predstavljačka logika, koja se nužno nameće u predstavničkom političkom
sistemu, bila na delu u svim onim situacijama u kojima su donošene pogrešne
terminološke odluke, bilo svesno ili ne. Završimo onda tako što ćemo obeležeti četiri
momenta ove antinomije.
1. Kako protestovati protiv predstavničkog sistema kao takvog, ako sam
protest podrazumeva zahtev samo za promenom predstavnika?
2. Kako da postaviš tačku ulaza u javnost ako ne tako što ćeš se identifikovati sa
određenim i u toj javnosti prisutnim označiteljem i njemu korelativnom predstavom?
3. Kako da drugima predstaviš sopstvenu borbu, a da njena predstava
istovremeno ne zanemari specifičnost ove borbe i da sačuva njenu univerzalnu
saopštivost?
4. I na kraju krajeva, kako misliti cilj sopstvene borbe ako ostatku javnosti ne
pristaješ da ponudiš celovitu predstavu o tome za kakav fakultet se boriš?
Darko Drašković
Studentski protesti i logike
reprezentacije i policije1
Jedan od tipičnih argumenata protiv studenata u protestu kaže da protesti
nisu legitimni zato što oni koji protestvuju nisu legalni predstavnici studenata. Na
taj argument nadovezuje se priča o tome kako nelegalna i nelegitimna manjina,
sprovodeći svoju samovolju, vrši nasilje nad većinom studenata koja bi želela da
sluša predavanja.
Pomenuti argumenti nude nam se kao očigledni. Upravo stoga, prema njima
bi trebalo, takoreći refleksno, da zauzmemo oprezan stav. Naime, francuski filozof
Luj Altiser naučio nas je da je očiglednost osnovni ideološki efekt. U skladu sa tom
naukom, same ideje jedne ideologije prezentuju se(be) kao nešto očigledno, i mogli
bismo reći, kao nešto potpuno prirodno i normalno. Zaista, nije li prirodno i normalno
da studente treba da predstavljaju baš oni ljudi koje su studenti sami izabrali u tu
svrhu? Nije li očigledno da niko, nijedan student ili nijedna grupa studenata, nema
pravo da govori u ime svih studenata ako joj studenti nisu eksplicitno izraženom
voljom na izborima dali pravo na to?
Ne ulazeći u pitanje legalnosti izbora za studentski parlament, konstatovaćemo
odmah na početku problematičan legitimitet studentskih poslanika u parlamentu (u
ovom tekstu reč je, pre svega, o Filozofskom fakultetu u Beogradu). Naime, broj
studenata koji su uzeli učešća na izborima za studentski parlament manji je od broja
studenata koji su uzeli aktivnog učešća u protestu. Ako, pri tome, broj studenata
koji protestvuju proširimo i na one koji su putem potpisa peticije pružili podršku
protestu, onda je broj protestanata nesamerljivo veći od broja studenata koji su
izašli na izbore za studentski parlament. Toliko o pitanju legitimiteta poslanika u
studentskom parlamentu.
Način na koji smo postavili pitanje legitimiteta, međutim, nije jedini način
da se pokrene ta tema. Štaviše, upravo navedeno rezonovanje, rezonovanje kojim
smo pokazali nelegitimitet navodnih predstavnika studenata u parlamentu, počiva na
istim pretpostavkama kao i argumenti protiv protestanata koje smo naveli na samom
početku teksta. Te pretpostavke (kao ideje ideologije) markirane su očiglednošću.
O kojim pretpostavkama je reč? Ima ih dve, i za potrebe ovog kratkog razmatranja
označićemo ih na sledeći način: 1) pretpostavka reprezentacije, 2) policijska
pretpostavka.
Pretpostavka reprezentacije počiva na ideji da neka individua, budući osoba ili
ličnost, može da i treba da, izražavajući svoju volju putem izbora ili glasanja, imenuje
nekoga ko će da je predstavlja ili da je zastupa, tj. nekoga ko će da je reprezentuje
1 Tekst je preuzet sa adrese http://plenumfilozofskog.blogspot.com/2011/11/darkodraskovic-studentski-protesti-i.html , uz dozvolu autora.
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
33
34
pred nekim ili pred nečim. Sama individua, koja prenosi na nekog svoju volju ovim
putem, mora da ima neko svojstvo ili mora da ispuni neki uslov da bi na to polagala
pravo. U našem slučaju, individua mora da bude student da bi mogla da izabere
nekoga da je predstavlja u studentskom parlamentu.
Razmatranje ideje svojstva koje individua mora imati ili uslova koje ona mora
ispuniti navodi nas da se pitamo o tome ko ili šta definiše ili određuje potrebne
uslove ili neophodna svojstva. To pitanje vodi nas razmatranju druge pretpostavke
koju smo naveli gore – policijske pretpostavke. Naziv ove pretpostavke dugujemo
francuskom filozofu Žaku Ransijeru: “Na politiku se generalno gleda kao na skup
procedura putem kojih se postižu okupljanje i saglasnost kolektiva, ogranizacija
moći, distribucija uloga i mesta, i sistem legitimizacije te dristribucije. Predlažem
da se ovom sistemu distribucije i legitimizacije da drugačije ime. Predlažem da ga
nazovemo policijom”. Uloga policije je da definiše društvene uloge i mesta koje
pojedinci treba da igraju ili da zauzmu. Uslov koji individua mora da ispuni, odnosno
svojstvo koje ona mora da ima, upravo jeste ta uloga ili to mesto. Samo ako osoba
igra određenu ulogu, u našem slučaju ulogu studenta, ona ima pravo da bira svoje
predstavnike, odnosno da na njih delegira svoju volju.
Kakve sve to veze ima sa odlukom studenata da se organizuju u vidu plenuma?
Isprva bismo mogli pomisliti da se jedina razlika između delovanja putem plenuma
i delovanjem putem parlamenta sastoji u tome što studenti koji uzimaju učešće na
plenumu reprezentuju isključivo sebe (u stvari, ako reprezentaciju shvatimo kao
neki prenos, onda se ovde uopšte ne bi radilo o reprezentaciji, već o prezentaciji –
studenti se prezentuju lično na plenumu, bez posrednika koji bi ih reprezentovali),
dok su u slučaju studentskog parlamenta jedni studenti reprezentovani od strane
drugih studenata. Međutim, mišljenja sam da je razlika mnogo dublja, i da upravo na
njoj počiva potencijalna radikalnost studentskog protesta.
Ideja da plenum kao forma organizacije treba da počiva na principu
anonimnosti nije, u prvom redu, na snazi da bi se studenti zaštitili od mogućih hajki
i kazni koje bi mogle da uslede. Naime, mi vrlo dobro znamo da uprava fakulteta i
parlamentarci prave spiskove neposlušnih studenata (i ne samo spiskove! oni snimaju
direktno video kamerama), a posebno onih koji uzimaju aktivnije učešće. (U tom
smislu, prigovor od strane fakultetske uprave da se studenti kriju iza anonimnosti
više je nego ciničan). Ne, ideja anonimnosti u prvom redu znači odbijanje logike
reprezentacije. Studenti neće da se predstave lično i neće da budu reprezentovani
putem svojih kolega zato što podozrevaju da u samoj logici reprezentacije postoji ne
samo nešto što izlaže same pojedince i protest riziku, već i nešto duboko lažno, nešto
što obesmišljava njihov protest. Šta je to?
U logici reprezentacije krije se logika dominacije. Logika reprezentacije
implicira prenos aktivnosti sa onoga koji je predstavljen na onoga koji ga predstavlja.
Time se onaj koji je predstavljen dezinvestira od moći delovanja kojom raspolaže, i
ta moć, otuđena od njega, pervertira se u vlast koja se vrši nad njime. Parlamentarci
predstavljaju prvu i direktnu instancu ove perverzije. Oni predstavljaju najočigledniji
slučaj alijenacije životne, delotvorne moći samih studenata, i njene perverzije
u vlast nad studentima. Studentski parlament predstavlja “vampira koji oživljava
samo isisavajući živu delatnost” studenata. Osim toga, logika reprezentacije nije
samo logika dominacije – ona je ujedno i logika falsifikacije stvarnih interesa
studenata (svi vrlo dobro znamo kako studentski parlament artikuliše studentske
zahteve). Ta falsifikacija konkretizuje se u materijalnom izrabljivanju studenata u
korist vlasti fakulteta (uprave fakulteta i parlamentaraca). Upravo ta dva momenta
logike reprezentacije – moment dominacije i moment eksploatacije – studenti su
imali prilike da osete na svojoj koži. Upravo zato, spontano sledeći Sartrovo geslo
koje kaže da “su izbori zamka za budale”, studenti prihvataju logiku anonimnosti
odbijajući logiku reprezentacije.
Međutim, iza odbijanja logike reprezentacije krije se još jedna moguća
radikalna negacija, još jedno potencijalno radikalno odbijanje. Reč je o negaciji
samog policijskog poretka uspostavljenog od strane vlasti na fakultet. Pravo pitanje
koje bi, po mom mišljenju, studenti morali da postave trebalo bi da glasi: a zašto bi
samo studenti mogli da učestvuju na plenumu i da odlučuju o studentskim pitanjima?
Zašto bilo ko ne bi mogao da odlučuje o stvarima koje se tiču bilo koga, tj. svakoga?
Zašto bilo ko, pa bio on ili ne student, ne bi mogao da dođe i da uzme učešća u
diskusiji i u glasanju?
Negacija policijskog poretka, poretka koji distribuira mesta i uloge i legitimiše
tu distribuciju, kao i postavljanje navedenih pitanja, predstavljali bi akt afirmacije
radikalne jednakosti. U suspenziji uloga i mesta koje propisuje policija – u našem
slučaju, vlast na fakultetu koja definiše šta je to student i koje uslove neko mora
da ispuni da bi bio student -, mesta i uloga na kojima počiva društvena hijerarhija,
iskrsnula bi radikalna jednakost “svakoga sa bilo kime” (Ransijer). Time bi se, i u
tome se sastoji smisao i ulog Ransijerovog razlikovanja politike i policije, sprovodila
jedna autentična politika – aktivnost čiji se smisao oduvek sastojao u borbi protiv
dominacije i eksploatacije.
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
35
GERUSIJA
PODRŠKA STUDENTSKOJ BORBI
36
Beogradska ‘studentska jesen’ označila se u medijima kao politički protest
koji je navodno inicirala grupa Marks 21, što se shodno današnjem dominantnom
shvatanju politike stigmatizuje kao ‘politički interes’. Bez objašnjenja kakva je to
organizacija Marks 21 i bez ikakve argumentacije šta bi u tome bio politički interes
i čiji, događaj se smešta u nešto što mediji zovu političkim i što bi trebalo da bude
negativno konotirano. Dakle, bauk i dalje kruži... Nakon ove stigmatizacije stvar se u
medijima depolitizuje, ceo događaj se opisuje finansijskom računicom, kapitalskom
pedagogijom i lamentom nad težinom uklapanja u istu. Umesto da se kritikuje
komercijalizacija znanja, računa se koliko se školarine mogu smanjiti/povećati. E
u tome i jeste problem. Stvar je upravo pogrešno gurana u depolitizovani kontekst i
finansijsku računicu, a kada se spominje političko, ono se redukuje na partijsko ili na
strah od imena. Nazovimo ovo kalkulativno shvatanje politike kapitalo-politikom i
odmah je razdvojimo od politike emancipacije.
U situaciji kada politika predstavlja upravljanje državom i podređenost
finansijskom kapitalu studenti/kinje imaju hrabrosti da naprave prekid u takvom
režimu znanja i da praktikuju potpuno drugačiju viziju politike. Ako današnja
politika kaže da ništa nije besplatno, pa tako ni studiranje, onda je poklič studenata
za besplatnim obrazovanjem nepristajanje i prekid ove situacije, zahtev za onim što
nije takvo kakvo sada jeste, nego je mogućnost. Ako studenti/kinje zauzimaju važan
simbolički prostor, fakultet, onda se to ne događa zato što su oni nasilni i iracionalni,
već upravo da bi pokazali kako ovo premeštanje društvenih mesta proizvodi mogući
prostor emancipacije. Protest studenata postaje praksa otpora jedino ukoliko jeste
emancipatorsko politički, ukoliko ne pristaje na datu situaciju (nejednakosti) i unosi
rascep u vladajući poredak. Studenti/studentkinje koji su se pobunili protiv logike
slobodnog tržišta, zahtevajući besplatno obrazovanje, pokazuju da je politika koja
praktikuje i misli jednakost jedina univerzalna politika, politika za sve. A da ova
borba nije samo lokalna borba, pokazuju protesti diljem sveta.
‘’Borba pripada čitavom društvu. Ujedinjeni za besplatno obrazovanje’’ ovako glasi jedan transparent okačen na zgradi Univerziteta u Santjagu u Čileu,
zatim ‘’Nismo mi protiv sistema, sistem je protiv Nas’’ (u Madridu), ‘’Jedan svet,
jedna borba. Obrazovanje nije na prodaju’’ (u Zagrebu), ‘’Obrazovanje je društveno
pravo! Profesori, studenti, radnici ujedinite se! ‘’ (Los Anđeles), ‘’Fuck fees. Stop
the cuts’’ (London), ‘’Ne. Vašu krizu mi ne plaćamo’’ (Italija). Svi ovi slogani mogu
slobodno da zamene svoje lokacije jer zaslužuju da se pojave u bilo kom kutku
globalizovanog kapitalističkog sveta. Naša realnost nije sveto tržište kojem treba
bezuslovno da se prilagodimo, kako to proklamuju funkcioneri aktuelnog sistema.
Naša realnost je upravo ona borbena žila koja spaja Čile, londonski Demo-lition,
Izrael, madridski Puerta de sol, SAD, Zagreb, Novi Zeland i sve Indinjadose širom
planete. Jednom u prošlosti beogradski studenti nosili su transparent ‘’Beograd je
svet’’. Danas je Beograd svet zahvaljujući univerzalnim zahtevima za pravednije
školstvo, solidarnost i jednakost. Obrazovanje ne sme biti privilegija bogatih - glas
koji ovo uzvikuje jeste glas svih gdegod da se čuje. I to je isti onaj glas koji se širi
okupiranim Wall Street-om preko ljudskog mikrofona, kao i onaj glas herolda kojeg
spominje Aristotel kada piše o meri pravog polisa. Zanimljivo je da zbunjena politička
klasa na svim gore navedenim lokacijama na studenstku borbu odgovara gotovo
istom ideološkom porukom: to su neradnici, manjina nezadovoljnih i frustriranih
studenata, protesti ometaju dobre đake da vredno uče, blokada nanosi štetu fakultetu,
društvu, zemlji itd. itd. Ali ono što strukture moći vide kao destrukciju zapravo je
spontana, emancipatorska reakcija na destrukciju koja se već duže vreme dešava:
na obrazovni sistem uništen komercijalizacijom, na društvenim nejednakostima
poništeno pravo na studiranje.
U skladu sa srpskom ‘Bolonjom’ znanje je dobilo svoju cenu i time izgubilo
na vrednosti. Zato je ova studentska borba istovremeno i borba za jedan drugačiji
vid znanja, alternativan, slobodan, društveno odgovoran. ‘Studentska jesen’ mogla
bi da označi rađanje jedne nove vrste intelektualnosti koja interveniše u dominantni
praxis kako bi podrila ‘opštu saglasnost’ i hegemoniju državnih i nadasve dobro
plaćenih intelektualaca.
Invencija mišljenja i praksi vidi se i po alternativnoj nastavi na trenutno
oslobođenim fakultetima, u celom nizu premeštanja predavanja i kulturnih događaja
koji se za vreme blokade tamo odvijaju. Samo jedan primer ovog premeštanja i
podrške studentima je i predavanje Gašpara Mikloša Tamaša.
Mađarski filozof Gašpar Mikloš Tamaš je 20. oktobra držao predavanje na
Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu o biopolitičkim napetostima
u današnjem društvu. Prethodnih dana je u Novom Sadu govorio o strukturi
kapitalizma i o prirodi antikapitalističkog otpora, odnosno kritikovao je etnicizam
u današnjoj Istočnoj Evropi. Sticajem okolnosti, dan njegovog beogradskog
predavanja se poklapao sa prvim danom blokade Filozofskog fakulteta. Tamaš je
otišao na Filozofski fakultet da podrži studente u borbi za pravednije i pristupačnije
studiranje. U svom govoru je naglasio da ne smemo potcenjivati lokalne borbe i da
načela studentskog pokreta treba da se proširuju u svim pravcima društva. Dodao
je da ova blokada treba da se shvati kao jedan korak u približavanju besplatnom
obrazovanju. Tako je Tamaš prve večeri blokade postao jedan od glavnih aktera.
Ovaj primer pokazuje kako se i puka koincidencija može pretvoriti u praksu otpora.
Čaplin je u filmu Moderna vremena postao vođa štrajka na ulici samo zbog toga
što je slučajno podigao crvenu zastavu. Čak je i ovaj akt čistog spontaniteta postao
deo efektivnog otpora. Kontingencija i univerzalnost borbe se susreću. Ako je čak
i slučajnost na našoj strani, čega bismo se bojali? Nema smisla žaliti se da ovo
nije adekvatan trenutak, nema smisla žaliti se da još nismo spremni. U studentsku
borbu treba uključiti svakoga ko je „slučajno ovde“: Čapline i Tamaše, studente i
ne-studente, beograđane i ne-beograđane... Beogradski studenti se bore upravo onda
kada je to najviše potrebno: SADA.
U Novom Sadu, borbenog oktobra 2011.
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
37
Izidor Barši
URBAN IDENTITY: The Occupy Movement
38
In recent years we have been witnessing great social upheavals all over the
world. This is not a surprise given the global economic recession now already lasting
more than three years. What is the surprise is the form in which some of these have
emerged. The protests in Tahrir Square in Egypt, the Spanish Indignants and the
Occupy movement (OWS) have all shown certain features that differentiate them
from other manifestations of collective discontent. I think these features can be
generalised into two categories which comprise the answers to who and how, that is,
who are the ones who constituted the mass bodies of these protests and which were
the tactics used to secure their group solidarity and thus the possibility of collective
resistance.
Who are the protestors? There is no identity that would suffice in presenting
them. As always there are certain identities that step out in the media that can be used
for constructing an image of the average protester, making him a mid-twenties to
mid-thirties highly educated or studying white (at least in Spain and the USA) male
with rather leftist or liberal political views and a low income. But actual statistical
analyses1 of the movements have not confirmed these as dominant and even the
statistical indicators that do point at certain groups show a low level of statistical
significance. Great dispersion of identities is the basic nature of these collective
bodies: they crossed otherwise secure borders, for example, religious ones in Tahrir
Square where at one point Christians, who are a minority in Egypt where Islam is the
state religion, stood guard around Muslims to enable them to pray. Aside religious,
also many other identity borders were crossed by the movements: generational,
ideological and political boundaries. There is one border that, at least in the case of
the Spanish protests and the OWS, has not been crossed in greater extent, which is
the racial one. I am going to examine the reasons for this later on, but for now let’s
focus on the lack of unifying identity, which can be clearly seen, not only through
the wide range of people attending these protests, but also through the absence
of leaders, concrete demands, coherent ideology or centralized and hierarchical
organisational structure. They were vastly criticized for not having a clear agenda,
but the protestors in Spain who’s banners said only »NO!« knew well, that it is not
about proposing an alternative option, but about expressing utter discontent with
the present system, and not about a clear statement, but the rejection of the imposed
order of statements demanding elucidation from their side. The critics all missed
the point: if these protests would unite under one leader, idea or definition their
emancipatory power would evaporate in thin air. How so? To understand this I shall
1 At: http://www.fastcompany.com/1789018/occupy-wall-street-demographics-statistics,
16. 2. 2012
make a detour, but a detour that will give us the basic platform on which the whole
text will be played out.
We are all consumers
The world capitalist system functions through sophisticated methods of
excluding and including, dividing and unifying; on the one hand drawing imaginary
lines of division between itself (itself being neoliberal doctrine, parliamentary
democracy, universal human rights, etc.) and ‘the Other’ (immigrants, Muslim
fundamentalism, the East, oriental despotism, not long ago communism, etc.), thus
demonizing this fictitious Other to introduce a unifying identity for itself, and on
the other hand applying methods of inclusion based on consumerism: products
which can be combined in any number of ways to construct ever new individual
identities. We are women, men, fathers, mothers, workers, lovers, singers, teachers,
sociologists, basketball players, criminals, gardeners, pupils, clerks, poets, teenagers
and sensitive individuals, but all these are profoundly embedded into the capitalist
structure, they all have their own immanent and unconscious ‘codes of conduct’,
predetermined regimes of feeling and acting, their own spaces, and most of them
are even available in the form of manuals which tell people how to be mothers or
men. What kind of a man are you if you don’t use a certain antiperspirant? It is not
that we, autonomous and free subjects, would choose among countless products;
no, we ourselves have become products, identities became commodities, so it is not
us who pick the products, but we recognize ourselves in them, they pick us. This
commodification of subjectivity is a form of structural violence which is at the same
time symbolic and physical, and it is always exerted against the real other, that is
anything (anyone) that for any reason fails to fit (recognise) itself in the capitalist
schemes of subjectivity.
Symbolic and physical violence are thus always coupled, one could say they
travel in pair. In an unknown territory actual physical terror breaks the existing
social forms and symbolic violence immediately follows, whereas in the known
territory, which is already coded, or rather, in the continuous process of coding and
recoding, forces of physical violence are on guard at all times in case something is
resisting or trying to evade codification. The control over things enables universal
commodification: the immobilisation of things as a condition for the infinite mobility
of capital.
This is where the disciplinary society of 18th and 19th century and its
techniques of which spoke Michel Foucault interplay with the new control societies
(Deleuze 1995). If the former operated through organizing time and space, rationally
dividing it into segments and confining individuals into these segments to enable
the highest productivity under given conditions, the latter no longer function on
the basis of organization of specific sites and times (work-leisure for example),
but through an all-present instance of control, at all times lurking behind our backs
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
39
40
reminding us there is always something more to do and that we are not finished yet:
»Great job, but you could have done better!« We can always ‘do better’ in a control
society, meaning we can always do more, be more productive. Discipline is a way
to bring us as close to the ideal as possible, while control abandons all ideals and
applies constant pressure without any regard to the success of the individual – there
is no universal measure anymore. In Deleuze’s words: »Confinements are molds,
different moldings, while controls are a modulation, like a self-transmuting molding
continually changing from one moment to the next, or like a sieve whose mesh varies
from one point to another.« (ibid., p. 178-179) This new social regime appeared
together with a mutation of industrial capitalism defined by concentration, ownership
and production, into today’s version of capitalism, which is »no longer directed
toward production but toward products, that is, toward sales or markets« (ibid.,
p. 181) Deleuze calls it metaproduction: buying finished products or assembling
them from parts, selling services and buying activities. Factory was always only
a factory, but business is everything and everywhere: in private prisons punishing
criminals becomes business; private healthcare institutions make money of illness
and especially its prevention, while education has become an investment. Marketing,
as Deleuze puts it, is now an instrument of social control. »A man is no longer
a man confined but a man in debt« (ibid.) Let’s just remember those Hollywood
movies where a hardworking and successful businessman is always postponing
his husband-father role and realises his mistake only when it is already too late:
the wife has a lover and has filed for divorce, while the son is a fatherless grown
man. The businessman is in eternal debt to his family, he will never get this guilt
of his shoulders. A similar example would be the problem of women’s identity so
popularised by mass media: it seems a woman has to choose between being a mother
(a wife) and being professionally successful. To choose means to signify the self and
at the same time accept the pre-programmed codes of conduct, ways of acting which
immediately place us in debt – we owe being ourselves.
Deleuze emphasises that control societies are ruled by codes or passwords
enabling or preventing access to information or certain sites; for instance, at a job
interview it is not enough to be competent for the job, but one has to know what
to wear and how to act (even control his facial expressions) depending on the type
of company in question and position he is applying for; or another example, video
surveillance of private and public space operates by recognising potential threats
on the basis of gestures and movement of individuals through space. Coding is for
the dedicated nevertheless mostly implicit, it works on the unconscious level, and
usually only not knowing the right codes enables the awareness of them. But the
problem is not the codes themselves as the social field is always shaped by sets
of codes, but rather »univocal overcoding« which Deleuze and Guattari (Deleuze
Guattari 1987) associate with the modern State societies. In these societies different
parts or segments are formed by »an abstract machine of overcoding: it defines a
rigid segmentarity, a macrosegmentarity, because it produces or rather reproduces
segments, opposing them two by two, making all the centers resonate, and laying
out a divisible, homogeneous space striated in all directions. This kind of abstract
machine is linked to the State apparatus« (ibid., p. 246) The State is thus able to
impose a rigid order upon the social body: on the one hand, introducing lines of
division, separating it into different parts, and on the other, making these parts
resonate, homogenizing them under the one principle or symbolic order of the State.
This is the way that in late capitalism even the identities developed to undermine the
system and introduce a potential emancipation are quickly subverted into another
niche of profitability. American hip hop culture with all its anger and aggression
toward the system became a set of consumer goods sold exactly on the basis of this
dissatisfaction. It is a perverse union of capital and the State, where the latter ensures
the well-defined playground for the former: centralised, hierarchical and segmented.
It seems now that we as consumers wound up in a catch-22, being bound to the
described reality with no chance of resistance since every attempt at it is sabotaged
and harnessed by capital. But the given description is only a description of one
possible reality, or better, of one tendency manifesting itself in contemporary society.
However, our everyday reality is much more complex, even to an extent that it is
impossible to represent or interpret it appropriately, as every representation is, firstly,
selective and, secondly, rarely aware of its limits. It may be that we can only describe
the principles of movements of things, but not the things themselves. Interpretations
with the intent to unfold ‘the whole’ of society or being to our gaze are thus aligned
with the abstract machines at the disposal of the State. But the point is that »[t]here
is always something that flows or flees, that escapes the binary organizations, the
resonance apparatus, and the overcoding machine: things that are attributed to a
‘’change of values,’’ the youth, women, the mad, etc.« (ibid., p. 248) Life always
escapes, things always flow in opposite directions, even hip hop culture is well and
alive but dispersed through many places, genres, classes and actions, and at the
same time buried under many bad representations of it. This is where the difference
between the two ‘deleuze-guattarian’ concepts central for this text becomes obvious
– the difference between the molecular and the molar: »For in the end, the difference
is not at all between the social and the individual (or interindividual), but between
the molar realm of representations, individual or collective, and the molecular realm
of beliefs and desires in which the distinction between the social and the individual
loses all meaning since flows are neither attributable to individuals nor overcodable
by collective signifiers.« (ibid., p. 241) Drawing upon a forgotten French sociologist
Gabriel Tarde, Deleuze and Guattari define a flow as belief or desire, the two ‘drives’
which are »the basis of every society«. How can we comprehend a fundamental
difference and at the same time a connection between the two notions? How are
the flows related to the representations, even in the extent that they form a basis
of society? In his text Molecular revolutions, Guattari explains it in the following
fashion:
‘‘On the one hand, there are ‘’serious’’ things one sees in the papers, on television –
the questions of power in the parties, the unions, the groupuscules. On the other hand, there
are the little things, the things of private life: the militant’s wife who stays at home to look
after the children, the petty bureaucrat making deals in the corridors of Congress – these are
at the root of most political schisms and assume a programmatic aspect, but are invariably
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
41
linked to the phenomena of bureaucratic investment and the special caste that runs these
organisations’’ (Guattari 2009)
42
The ’petty bureaucrat’ is not just a machine of bureaucratic binarization,
but also someone with certain beliefs and desires acting as motives in his decision
making. He does not even need to break the law or the internal rules of the institution
to enforce his will, he just needs to misplace some papers for a couple of days – a
small action that can result in a completely different outcome, while the organisation
as a whole (on the molar level) will have no knowledge of his ‘infraction’. His actions
are therefore political in nature and can greatly influence reality, whether he realises
that or not. »In short, everything is political, but every politics is simultaneously
a macropolitics and a micropolitics« (Deleuze Guattari 1987, p. 235) The molar
realm is that of the rigid segmentarity ruled by overcodification where the parts and
their relations are well defined and where real emancipation is somewhat illusionary,
because it is not enough only to proclaim a certain ‘revolutionary’ identity or a ‘free’
territory without actually changing our everyday practices. The molecular level has
so been vastly ignored by most of the revolutionary movements, as well as by social
sciences, which have studied the representations of people, institutions and society in
great manner, but in most cases failed to recognize the importance of little particular
desires, actions and struggles that nonetheless form great unconscious flows across
the whole of societies. The strength of fascism was not in the totalitarian State itself,
but in the fact that it grew from the bottom up: at one point all small, local fascist
groups started to »resonate« together in a fascist State, the chauvinist dreams of
every little man became a reality. The actual strength hence lies in the molecular,
which is more or less banished from collective imagination. It is now clear that in
attempting to break this impossibility of emancipation only an alternative identity
(representation) will not suffice as it will eventually be discredited, marginalized, or
transformed into something exactly opposite of the original intent. This is why we
should be in search of new methods – methods that concern the molecular.
‘The production without products’
I think there are at least two possibilities: the first one would be producing ever
new identities faster than they can be consumed, that is moving so fast in the network
of signifiers that we are never to be found in the place where we are supposed to
be; and the second one would be not representing an identity at all, not explaining
ourselves to the ones who demand an explanation. These two methods are in fact not
that different, they bond on the assumption of production of which diverse identities
can be by-products, or it can serve as a process around which a collective body without
a unifying identity can assemble. While the word ‘production’ itself has an economic
connotation, here the meaning is much wider: it is a production of social relations
in the molecular realm, a process that concerns constant movement, a production
of production without any static products, where all the ‘things’ (identities, texts,
chairs and shirts) are merely by-products that break off the social production lines.
These by-products are also not annihilated by consumption, but rather used as fuel
to further and multiply the lines of production.
Here a warning is needed as we are walking on a very thin line. This notion
of production shares many similarities with the marxist notion of capital, which is
also always on the move, nowhere exactly to be found and all the commodities, the
individual capitals and the capitalist social relations are only a by-product of it. An
objection could thereby be that this term is just a disguise for capital and therefore a
theoretical Trojan horse with an apologetic desire. There are two arguments why this
is not the case. First, what is the source of these similarities? Which imitates which?
Does this theoretical proposition imitate capitalist production or does capitalist
production imitate general principles of social production? I am of course trying to
argue the latter, which, I believe, is also the reason for the great success of capitalism,
as it has penetrated not only all parts of the world, but with its schemes of subjectivity
discussed earlier also our own intimacy, the ways we understand ourselves as
individuals and as collectives. Second, if we accept the primacy of social production
over capitalist one, then we must investigate what social production actually is and
what are the conditions of it. I shall call its conditions social infrastructure and
on the example of OWS try to show that they are in direct opposition to capitalist
tendencies.
The answer to the question of concrete demands of the Occupy movement
should by now be clear: to create true resistance does not mean to establish an
opposition within the existent symbolical or political order, but instead to oppose the
order itself and undermine its very presuppositions with inventing new productions
distinct from the capitalist one. Our group solidarity can thus be established in a
twofold sense: by negation of reality we do not want (the Spanish »NO!«) and by a
positive force, not as a special identity, as I have tried to argue, but as a process of
social production of which we become part not by recognition, but by participation.
Here the negative can only serve as a trigger and in the course of development it
must be backed up, accompanied or even replaced by a positive source of solidarity.
To analyse the workings of the Occupy Movement Michel de Certeau’s
conceptual opposition between tactics and strategies is useful, as it roughly
corresponds with the deleuze-guattarian distinction between the molecular and the
molar. Certeau defines strategy as the capability to manipulate power relations,
which is based on isolation of a subject of will and power from an environment to
create a proper space from where the relations with the exterior can be generated.
(Certeau 1984, p. xix) Strategy could thus be also understood as identity, that is, our
space or space of our-self that serves as a point of departure for all relations with
the exterior. It produces a »readable« space and thus functions as »specific type of
knowledge, one sustained and determined by the power to provide oneself with one’s
own place«. In other words, »a certain power is the precondition of this knowledge«.
(ibid., p. 36) The proper space, the self, the safe hinterland behind the battlefront
is thus the starting point for strategies, but it is at the same time also combined
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
43
with two other places, manipulating each one of these three by means of the other
two: »In sum, strategies are actions which, thanks to the establishment of a place of
power (the property of a proper), elaborate theoretical places (systems and totalizing
discourses) capable of articulating an ensemble of physical places in which forces
are distributed.« (ibid., p. 38) I believe this is where structural violence, symbolic
and physical and the same time, takes place by mediating in between these three
places.
44
‘‘I call a “tactic,” on the other hand, a calculus which cannot count on a “proper” (a
spatial or institutional localization), nor thus on a borderline distinguishing the other as a
visible totality. The place of a tactic belongs to the other. A tactic insinuates itself into the
other’s place, fragmentarily, without taking it over in its entirety, without being able to keep
it at a distance. It has at its disposal no base where it can capitalize on its advantages, prepare
its expansions, and secure independence with respect to circumstances. The “proper” is a
victory of space over time. On the contrary, because it does not have a place, a tactic depends
on time – it is always on the watch for opportunities that must be seized “on the wing.” (ibid.,
p. xix)
In opposition to a strategy, which functions on the basis of power, a tactic
works with the lack of its own place and visibility, it does not identify with a certain
place and it is not possessed by any specific power, but it is a temporal weapon of the
weak. »In this respect, they are not any more localizable than the technocratic (and
scriptural) strategies that seek to create places in conformity with abstract models.
But what distinguishes them at the same time concerns the types of operations and
the role of spaces: strategies are able to produce, tabulate, and impose these spaces,
when those operations take place, whereas tactics can only use, manipulate, and divert
these spaces.« (ibid., p. 29- 30) »The issue is that the molar and the molecular are
distinguished not by size, or dimension but by the nature of the system of reference
envisioned« (Deleuze and Guattari 1987, p. 239)
To align De Certeau’s concepts with the ones of Deleuze and Guattari is
somewhat presumptuous, because they do not completely correspond. While ‘molar’
and ‘molecular’ are much broader and traverse the whole spectrum of society from the
individual to the »great worldwide organization«, it seems that the conceptual field
of ‘strategy’ and ‘tactic’ is much narrower, characterising the opposition between
the practices of producers and consumers, where the consumers do not subordinate
themselves completely to the imposed order of the »elites that produce language«,
but unconsciously invent their own tactics in the enemy territory of produced goods.
De Certeau does not imply any kind of connection between the two, where they
would merge and sustain each other, but it should be clear that the wider and more
complex a strategy is, the more tactics are needed for its implementation. Deleuze
and Guattari are clear that »the stronger the molar organisation is, the more it induces
a molecularization of its own elements, relations, and elementary apparatuses.«
(ibid., p. 237) Nevertheless, the conceptual distinction between strategy and tactic
based on the presence or lack of power and proper place is useful for analysing OWS
and besides that, his idea of tactical subversion by consumers works very well also
in our scheme where we can also acknowledge this identity, as we actually all are
consumers, but then in the shade of this representation introduce new productions
and modes of subjectivation distinct from capitalist ones.
Tactics of the OWS and the two notions of space
The first feature that characterises the Occupy Movement is the diversity of
tactics it uses. This term comes from anarchist circles where it commonly means that
violence against officials is tolerated during activist actions. But with OWS it got a
new meaning, rejecting violence and instead focusing on ‘affinity groups’ – small
groups of activists that decide on their own what will they do and how will they do
it. The mass protests are not completely coordinated by anyone, but develop much
on their own, depending on the sum of all tactics used by different affinity groups.
This has turned out to be very efficient: »The NYPD [New York Police Department],
as a hierarchical, highly structured organization, operates according to certain plans
and procedures arranged in advance. Its commanders gain best intelligence they
can about what protesters intend to do and act accordingly. When the protesters act
outside the plans police prepared for, or their plans aren’t unified, the police feel
they have no choice but to resort to a violent crackdown, which in turn highlights
the protestors’ own nonviolence in the media reports, and their movement grows«.
(Schneider 2011) But OWS tactics are being deployed at all times of occupation,
not only at the mass protests: sit-ins, pickets, street theatre, banner drops, protesting
home foreclosures, singing at auctions of foreclosed homes and even disrupting
Sotheby’s high-end auctions of art and luxury. What is even more important, but
almost impossible to present within a theoretical frame, is the little new social
practices that have sparkled during the occupation: someone reports that »people in
Manhattan have started to look each other in the eyes when walking the streets« and
many others report about strangers starting conversations with each other, debating
economic and political issues and sharing stories with one another. It could seem
rather banal, but this is actually the molecular at the basis of every community.
These tactics are clearly not completely individualised, but have a common
denominator in the Occupy movement which, as said in the beginning, does not
have a unifying identity. Production of the social is clearly not spontaneous, but
it is able to operate only on the basis of implementation of distinct techniques or
social infrastructure that forms a place from which social space can arise. One such
technique is the people’s microphone invented to enable individuals to address
crowds even without megaphones, which were outlawed by authorities. It works by
listeners repeating the words of the speaker so that more people can hear what he
has to say. It is a technique, a medium of communication, but it radically influenced
the content of discussions on a larger scale, as the speaker has to express his opinion
clearly and with the least words possible. Besides that, there is also an impact on
the repeating individuals, who have to repeat even the ideas they do not agree with
and thus potentially changing their attitude toward the speaker and his ideas. The
people’s microphone is a minor technique among many others that capacitate social
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
45
46
interaction, yet there is also a major technique, one that facilitates all others, forming
fundamental infrastructure for them all: the physical occupation itself. The actual
occupation of a physical place in the city is what unifies them and in this respect
their strategy is not hidden behind everything they are saying, but it is the social
infrastructure that enables them to speak in the first place.
To really understand the range of impact of this strategy we must distinguish
two different kinds of space. One topological, to which Certeau’s theoretical places,
systems and totalising discourses belong to, and one geographical, that is the actual
physical space. Topological space does not know borders and territories, but only
horizontal networks constituted of points or places and the lines connecting them.
The distances in a topology do not depend on geographical lengths, but they are of
structural nature and thus measured by the number of places we must pass to reach
our destination from the point of our departure: the more there are, the longer the
distance. The lines connecting the points are merely lines of constant and infinite
mobility and have no relation with physical space whatsoever. Stephen Graham
gives a great example of this, when writing about technological infrastructure
networks such as telephone, highway, electricity or water systems: »[C]onsider the
poor shanty districts in Mumbai (Bombay) where people use large surface water
pipes as walking routes, because the potable water flowing in the pipe lies totally
beyond reach (destined as it is for elite consumers in gated condominium complexes
that are being constructed within the informal settlements)«. (Graham 2000, p. 117)
Shanty towns can also be erected under and around highway intersections to which
the dwellers have no access at all. The space of the structure is thus highly exclusive,
even to an extent that the real Other of the topological space cannot be represented
in the structure itself, but is always outside of it. The access points function as doors
that open only to the ones, who know the right codes, and these are to the greatest
extent shared only within the structure itself. This means that the ones excluded not
only do not have the chance to enter, but they are also unable to express their situation
anywhere and because of that, they do not have any preconditions for negotiations
and influence on the access criterions. Consider the next example.
In a battlefield we can infer from the rational order of the units there is a topological
space descending upon the geographical reality: the hierarchy of the armies is
evident, the least important soldiers being in the front lines, special units at the sides,
technical personnel in the middle and the generals in the hinterlands giving orders
consistent with the battleground strategy. Each of the armies takes the other army as
its enemy and as the ultimate other that has to be annihilated. But this is an illusion,
the other army is not the real other, but only the Other as projection of the self of
the first army. On the one hand, the other army has a similar strategy and order, and
on the other, the enemy is greatly considered and has the most significant place in
the structure (strategy) of the first army. The real other is someone else, someone
completely ignored as a subject, but taking place in the strategy only as an inanimate
object of use and manipulation: it is the village in the middle of the battleground in
between both armies. The people in the village gain a place of consideration in the
strategy only when they in any way belong to one of the armies; or when the armies
are deployed by State apparatuses and thus accept a certain symbolic order broader
than the one relating to the concrete battleground, that is, if they recognise laws of
war and the status of civilians. The people are therefore granted an existence and a
voice only if they are coded, if they have an identity acknowledged by the armies,
and this recognition is completely dependent on the will of the opposing forces,
whereas people themselves have no part in choosing their own destiny.
Another example of the difference between topology and geography can be a
skyscraper in Manhattan that serves as the central office of a multinational company
making billion dollar transactions daily. This office with its global connections
depending on information and communications technology is definitely a very
important place in the structure of international business. But the building itself is
not a part of this network, it only serves to facilitate it, bearing the traces or signs of
international business, without being an important factor in it. When the office closes
at 6 pm and the lights are shut off, it stays the same building, the same geographical
space, but loses its previous topological signification, so that its nightly signification
has nothing to do with the one during the day. The night security guards and the
cleaning staff arrive and spend a night in the same building where the wealthiest
people work during the day, cleaning the halls for miserable hour wages. These two
spaces and these two groups of people have nothing in common and their lives never
cross, so that it can be said that they form at least two different cultures: they think,
speak and act differently.
The organisation of topological space has till now always been constructed on the
base of geographical positions and material infrastructure available, for example on
fertile soil, crossings of trade routes, accessibility of public goods etc. But today we
are witnessing ever greater gap between the two, which is made possible by transport
and telecommunication technologies, but also by higher profits generating denser
concentrations of capital. The gap caused by ICT is itself not the problem, for it bears
a potential of greater freedom, decentralisation and dehierarchisation of society. The
problem originates from the fact that the actual material production is concentrated
on one side while the products and the profit on the other, which means that real
value flows only in one direction, privileging the ones with the access to the global
networks of finance capital. This is the current situation of financial or cognitive
capitalism and its parallel process of emptying urban cores of ex-industrial cities that
is so typical for the USA from the seventies onwards. While the middle class was
able to move to suburban areas, the lowest classes of inhabitants, in the USA mostly
African-Americans, were the only ones to stay in the so called ‘downtown’, where
their neighbourhoods were gradually turned into ghettos lacking all public services
except constant police control and terror.
This ghettoisation is nothing but structural violence toward the communities
that are not needed anymore in the process of capital accumulation. Bringing this
other into question thus cannot be done by stereotypical representations, but only
through inventing and constructing new and better social infrastructure enabling
them to speak on their own. This infrastructure is the condition of emergence of the
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
47
48
other, a place safe for anyone to speak and express his or her concerns regarding
communal life, in other words – space of the common.
Communal space is not just an empty place, but is at the same time defined
spatially and linguistically, it needs technological infrastructure and it functions as
social infrastructure – a line between the two is drawn, it is a junction of topological
and geographical and a platform of major interplay between the molar and the
molecular, the only place where articulation between the symbolic and the real,
different languages and meanings, is possible. Occupy movement created exactly
this: a new common space. Communal space would thereby be that which defines
the urban and first thesis of this text would be: OWS is an urban phenomenon.
Immediately followed by a second more general thesis: the urban is a molecular
process of social production and countless differential tactics, endlessly breaking
through the molar organisations and representations, while being at the same time
dependent on an infrastructure, which can be regarded as a molar organisation – the
Language, the City.
Conclusion
As we have seen, the Occupy movement was increasingly being confronted with
violent crackdowns and police brutality until the occupation was at last dismantled.
This process goes hand in hand with the tendency that has been manifesting through
the last 20 years and in accordance with which cities themselves are also under
a major offensive of the worldwide State organizations. Let it be in the form of
‘new urban warfare’ (Graham 2009; Warren 2002) or gentrification in the disguise
of urbanism (Wacquant, 2008), the new tendency of cooperation between capital
and the State is becoming apparent: a full-blown war against the urban, against
communal space, is raging in cities all over the world. The reason for this is exactly
the molecular social production of communal space, which can cause the fall of the
most powerful organisations if such a collective desire surfaces public discourse and
action. The most important battle against this lethal war-waging couple should thus
be fought on urban ground, possibly in the form of ‘the right to the city’, as David
Harvey suggests: »One step towards unifying these struggles is to adopt the right to
the city as both working slogan and political ideal, precisely because it focuses on
the question of who commands the necessary connection between urbanization and
surplus production and use. The democratization of that right, and the construction
of a broad social movement to enforce its will is imperative if the dispossessed are
to take back the control which they have for so long been denied, and if they are to
institute new modes of urbanization«2
For the end the problem of the apparent disproportionate racial profile of the
Occupy movement should be addressed. It is clear that it is not race actually in
question here, but rather class, as class boundaries still coincide with the racial ones
2The Right to the City, David Harvey, At: http://newleftreview.org/?view=2740, 3. 3. 2012
in great extent. The lowest classes are the ones completely marginalised, isolated and
excluded from social, economic and other networks, and because of that, unable to
articulate their concerns and problems. Their unarticulated, but very much present
rage was obvious in the London riots in August 2011, when mostly black youth
rioted, looted and set buildings on fire in the streets of the British capital for five
whole days. It was a form of protest against the current state of society, but they had
no means, no knowledge and no social infrastructure to express their anger more
coherently. On the contrary, the predominantly white Occupy movement already
had and was also able to acquire more of these means of protest. This is because the
majority or at least the most active occupiers are closer to middle class than lower
one, or as Žižek notes: »Although their protests are nominally directed against the
brutal logic of the market, they are in effect protesting about the gradual erosion of
their (politically) privileged economic place. (...) These are not proletarian protests,
but protests against the threat of being reduced to proletarians. (...) This also accounts
for the wave of student protests: their main motivation is arguably the fear that higher
education will no longer guarantee them a surplus wage in later life«.3 The urban is
without doubt a social surplus based on the city as an economic surplus and it can be
lost if the latter is not invested in social infrastructure to fuel social production. Many
populations were deprived of this, which is why the first steps can be made only
by those who had the privilege to capitalize on it, but in the course of action they
must become aware of this structural conditioning and institute affirmative action to
include all parts of society. Victory is guaranteed only if everyone participates.
Sources:
- Certeau, Michel de, The practise of everyday life, University of California
Press 1984
- Deleuze, Gilles; Guattari, Felix, A Thousand Plateaus, University of
Minnesota, 1987
- Deleuze, Gilles, Postscript on control societies, In: Negotiations, 1972 –
1990; Columbia University Press 1995
- Graham, Stephen, Introduction: Cities and Infrastructure Networks, In:
International Journal of Urban and Regional Research, Joint Editors and
Blackwell Publishers, Volume 24.1, March 2000
- Graham, Stephen, The Urban ‘Battlespace’, In: Theory Culture Society,
SAGE, Vol. 26 (7-8), 2009
- Guattari, Felix, Molecular Revolutions, In: Chaosophy, Semiotext(e) 2009
- Harvey, David, The Right to the City,
At: http://newleftreview.org/?view=2740, 3. 3. 2012
3 The Revolt of the Salaried Bourgeoisie, Slavoj Žižek, At: http://www.lrb.co.uk/v34/n02/
slavoj-zizek/the-revolt-of-the-salaried-bourgeoisie, 13. 2. 2012
Nećemo preduzetnički
univerzitet!
49
- Schneider, Nathan, No Leaders, No Violence: What Diversity of Tactics
Means for Occupy Wall Street, In: This Changes Everything, The Positive
Futures Network, San Francisco 2011
- Wacquant, Loic, Relocating Gentrification: The working Class, Science
and the State in Recent Urban Research, International Journal of Urban and
Regional Research, Vol. 32.1, March 2008
- Warren, Robert, City Streets – The War Zones of Globalization: Democracy
and Military Operations on Urban Terrain in the Early Twenty-First
Century, In: S. Graham (ed), Cities War and Terrorism, Oxford: Blackwell
2002
- Žižek, Slavoj, The Revolt of the Salaried Bourgeoisie, available at:
http://www.lrb.co.uk/v34/n02/slavoj-zizek/the-revolt-of-the-salariedbourgeoisie, 13. 2. 2012
50
51
Intervjui
KADA SU PROFESORI I STUDENTI ZAJEDNO
AKTIVISTI
INTERVJU SA ANDREOM MILAT1
52
Maja Solar: Bila si aktivna u studentskim protestima u Hrvatskoj i napisala
si nekoliko tekstova (o visokom obrazovanju u EU i njegovim kvalifikacijskim
okvirima, o zakonskim regulativama u vezi sa naukom, obrazovanjem i
univerzitetom, o sistemima studentskog kreditiranja i školarinama, o profitiranju
putem mobilnosti itd.2). Da li se posle studentskih protesta nešto promenilo, je li
se proces komercijalizacije unverziteta makar usporio, ako ne zaustavio? Kakvi su
efekti studentskog ’pritiska odozdo’ i je li sa dolaskom nove vlade nešto drugačije?
Članica si sindikata Akademska solidarnost3, kojeg čini impozantna brojka
akademskih radnika*ca, profesora*ica, nastavnika*ica, asistenata*kinja, pa i celih
odseka, instituta i fakulteta (što je potpuno drugačije od situacije ovde – gde nema
organizovane podrške studentskim borbama od strane akademskih radnika ili je
ona prisutna samo na nivou pojedinačnosti, a borbe protiv štetnih predloga zakona
ne postoje jer se bolonjski proces neupitno primenjuje). Možeš li ukratko opisati
ključne aktivnosti i borbe koje je vodila (i još uvek) vodi Akademska solidarnost?
Andrea Milat: Prvo sam počela pisati tekstove na temu obrazovanja za
h-alter.org. Nakon prve blokade 2009. postala sam zainteresirana za marksistička
objašnjenja aktualnih događanja u obrazovnoj politici, stoga sam na sugestiju
druga počela isčitavati internetske stranice Journal for Critical Education Policy
Studies gdje su svi tekstovi slobodno dostupni. Iščitavanje tih tekstova pomoglo mi
je ne samo u boljem identificiranju problema koji su se tada događali u hrvatskoj
obrazovnoj politici nego i u predviđanju sljedećih faza. Ni po čemu ono što se
događalo tada, ni ono što se događa danas, nije specifično za Hrvatsku, ali da, ritam
komercijalizacije je malo drugačiji. Moj osobni dojam je da je komercijalizacija
donedavno išla sporije i da studentski prosvjedi i blokade jesu donekle usporili
procese komodifikacije i komercijalizacije obrazovanja u Hrvatskoj, no taj se proces
sad ponovno rapidno ubrzava. Komercijalizacija je započela povećavanjem broja
izvanrednih studenata i slabljenjem kontrole nad tim tko se upisuje kao izvanredni
student, pa povećavanjem upisnih kvota koje su se punile studentima koji su plaćali
školarine, pa su se počele povećavati školarine, u početku sporo, pa sve brže i brže
dok taj dio nije eksplodirao u prvim prosvjedima koji su bili usmjereni samo protiv
školarina. No, sve se to događalo od početka 90ih pa nakon uvođenja bolonje 2005.
1 Andrea Milat rođena je 1982. u Zadru. Aktivistica je i publicistica bavi se marksističkim
feminizmom, teorijama obrazovanja i medijima. Članica je medijske kooperative KopMedija.
2 Tekstovi ‘’Bolje rat, nego pakt’’, ‘’Još jedan alibi-zakon’’, ‘’Druga faza javne rasprave o
paketu zakonâ’’, ‘’Mačak u paketu’’, ‘’Obrazovanje u EU između tržišnog i javnog dobra’’,
‘’Visoko obrazovanje u EU’’, ‘’Pravo studenata i pravo menadžera’’ i ‘’Studentski krediti u
Europi’’ mogu se čitati na sajtu Slobodnog Filozofskog http://www.slobodnifilozofski.com
3 Sajt Akademske solidarnosti: https://sites.google.com/site/akadsolid/
Od tada se stvari rapidno pogoršavaju. Usprkos prosvjedima iz 2008. i blokadama
od 2009. na ovamo, komercijalizacija i komodifikacija se nisu zasutavile. Međutim
da tih prosvjeda i blokada nije bilo, neke stvari koje se događaju sada, 2012. ili će se
dogoditi 2015. već bi bile provedene. Reforme se počinju uvodit u svim dijelovima
obrazovnog sustava, tako od 2009. na ovamo imamo udar ne samo na školarine, kao
što je bio slučaj dotad, već i na socijalni standard (to su četiri vrste prava: smještaj,
prehrana, zdravstvo i prijevoz), te paralelno s tim udar na akademsko osoblje pa i
samu dosadašnju strukturu, odnosno ustroj akademske zajednice. Pritom ne treba
uopće ni spominjati udar na proračun za znanost.
Efekte pritiska odozdo nemoguće je jednostavno linearno izmjeriti. U korist
činjenici da je prva blokada FFZG-a iz 2009. bila kvalitetno pripremana i organizirana
govori i to da su profesori koji su nas tada podržali danas mahom organizirani u
Akademsku solidarnost. Ne želim reći da smo mi organizirali profesore nego da su
profesori koji su tada razumjeli aktualne procese uskoro i sami utemeljili platformu
kako bi se borili protiv tih istih štetnih procesa i u znanstvenom procesu i u visokom
obrazovanju. Rezultat njihovih napora bilo je rušenje paketa triju zakona koji bi
dokrajčili i legalizirali započete procese, no također su ponudili i alternativno
rješenje u obliku Deklaracije Akademske solidarnosti. Nedavno je izdan i novi, po
meni najsnažniji politički stejtment sindikata, a to je Slovensko-hrvatska „Rezolucija
protiv privatizacije javnog visokoskolskog obrazovanja” koja je nastala u suradnji
sa Visokoškolskim sindikatom Slovenije pri Filozofskom fakultetu Sveučilišta u
Ljubljani i skupinom „Angažirani“. Pod ’kvalitetno organizirana’ mislim na to da je
bila politički ispravno i široko postavljena. Imala je jedan jasan i politički zahtjev, a
procesi u obrazovanju kontekstualizirali su se s obzirom na šire društvene procese
neoliberalizacije što je u konačnici u Hrvatskoj stvorilo prostor za kritiku iz radikalno
lijeve i antikapitalističke perspektive.
Inovativni pristup medijima koji je uveden 2009., a koji se bazirao na
anonimnosti svih studenata i na izmjeni velikog broja studentskih lica pred kamerama
šokirao je novinare koji su bili navikli na „osobne“ i „individualne“ priče kao i na
ostale metode depolitizacije političkih stejtmenta kao rezultat imao je to da su mediji,
čak i oni najneoliberalniji, jednostavno morali pisati o onome što su studenti govorili,
a ne o njihovim osobnim pričama. Danas, tri godine kasnije, dobar dio novinara
koji je pratio blokade i dalje je prisutan, a nastala su čak i nova prijateljstva pa i
suradnički odnosi. Rijetko će koji od novinara koji su pratili blokadu nijekati da ona
na njih nije ostavila politički dojam. Kad se priča o efektima, moj je osobni dojam
da je najveći efekt ostao zapravo u medijskom sektoru na način da su blokada, a
pogotovo portal Slobodni Filozofski (koji je otad postao najveća online arhiva novih
ljevičarskih teorijskih tekstova) ponudili radikalnu kritiku iz lijeve perspektive koja
dotad u Hrvatskoj zapravo nije postojala.
Gore sam spomenula da je Akademska solidarnost uspjela srušiti paket triju
zakona, međutim, zakoni su samo nominalno propali u bezdan. Možda je vlada
nova, i možda ministar obrazovanja nosi novo ime, no birokrati s kojima on radi
su ili isti ili su na još višim pozicijama. Autori nominalno propalih zakona samo su
napredovali u karijeri, tako da se velik broj mjera iz triju zakona provodi dekretima.
Intervjui
53
Ministarstvo naredi sveučilištima koje naredi fakultetima na kojima se onda rađa
otpor, pa se otpor penje istim putem kojim se naredbe spuštaju dolje. Najviše
uloženog rada i truda naravno pritom ima na dnu hijerarhije. Profesori i studenti
nakon što ispune svoje formalne dnevne uloge predvečer, gotovo svakoga dana, već
tri i više godine pretvaraju se u aktiviste i nalaze se na nekoj od brojnih radnih
grupa na kojima se uvijek mozga i raspravlja što i kako napraviti ne samo da se
otpor osnaži nego i da se proširi. Svake godine stari studenti aktivisti odlaze i svake
godine dolaze novi koji imaju volju i želju i kojima treba pomoći da uđu u priču o
komercijalizaciji i komodifikaciji. To je najteži dio posla, a njega treba svake godine
odrađivati ispočetka. Ono što otpor komercijalizaciji i komodifikaciji obrazovanja
u Hrvatskoj čini pokretom je upravo intenzivni kolektivni rad i kolektivni rezultat.
Mislim da je ta kolektivnost ono što zapravo svima uvijek iznova puni baterije i daje
im volju da se i dalje bave aktivizmom.
54
M.S.: Jedna od interesantnijih stvari mi je tvoja analiza inače ’svetog’ načela
mobilnosti studenata – koja pokazuje tržišne, državne i klasne elemente ovog načela.
Ovo načelo u dominatnom diskursu ostaje sakrosantno i neupitno, jer se misli
isključivo u kulturnom i profesionalnom okviru. Tako niko nema ništa protiv toga da
se putuje u druge države i tamo studira, usavršava jezik i druga znanja, a mobilnost
se misli kao pozitivni fenomen putem kojeg se ostvaruje kulturna i profesionalna
razmena. No, jednom drugačijom analizom pokazuje se šta je strukturna osnova
mobilnosti na tržištu znanja. Možeš li navesti ove strukturne momente i objasniti
kakav je geopolitički odnos između različitih zemalja po pitanju mobilnosti?
A.M.: Ovakvo tumačenje mobilnosti nije moja inovacija. Pročitala sam to
u nekom od tekstova vjerojatno na spomenutom JCEPS-u, no ne sjećam se više
u sklopu čega, vjerojatno GATS-a. Skandinavske zemlje se protive konceptu
mobilnosti i podržavaju koncept internacionalne razmjene. Razlika između ova
dva koncepta je ogromna. Mobilnost svakako treba promatrati u sklopu WTOovog Općeg sporazuma o trgovini uslugama. To znači da uvijek postoji izvoznik
usluge, postoji roba kojom se trguje i postoji uvoznik. Zamislimo jednog studenta
koji ide iz neke balkanske zemlje na stipendiju na Oxford. Oxford je ponuđivač
usluge, a student primatelj usluge. Usluga se u ovom slučaju ne izvozi (kad npr. neki
profesor ide predavati na neki drugi fakultet u neku drugu zemlju onda je njegova
matična zemlja izvozitelj te usluge. Ma koliko suludo zvučalo, lako ćete potvrditi
ovo ako izguglate GATS, education). Prevedeno u tržišne relacije ovdje opet vidimo
odnos centra i periferije i opet postoji značajan nesrazmjer. Zemlje centra mahom
privlače studente iz zemalja periferije i rjeđe šalju svoje studente u zemlje periferije,
dok zemlje periferije češće šalju svoje studente na usavršavanje u zemlje centra.
Centar su zemlje zapadne Europe i SAD, a periferija je sve ostalo. Centar privlači
mladu intelektualnu snagu iz zemalja periferije i profitira svježim intelektom (to
je dobro potvrđeni američki model koji se nalazi u temeljima dogme o američkim
sveučilištima kao najkvalitetnijima na svijetu) i novim idejama. Ta nova mlada snaga
koja stiže iz zemalja periferije da bi bila primljena na neki od tih fakulteta samo treba
platiti školarinu. Npr. Oxford traži prosjek svega 3,0 ali im je bitno da ste „mladi
lider“ u svojoj regiji. Školarine za strane studente su višestruko skuplje od normalnih
školarina. Kako mlade snage nemaju tolike novce, nema problema, EU je smislila
rješenje i za to. Osnivaju se zaklade, fondovi i fundacije u koje se učlanjuju zemlje
koje za te fondove plaćaju milijunske članarine odakle se crpe sredstva za školarine
da bi se vlastite studente poslalo van na „usavršavanje“. Zemlje periferije na taj
način same, rado i dobrovoljno financiraju vlastiti brain drain. Samo, to se sad više
ne zove brain drain, nego mobilnost. Premda često postoji obveza da se ti studenti
vrate u matičnu zemlju, nerijetko se u praksi događa da ipak tamo dobiju posliće
na nekom projektu. To se događa upravo zbog toga što su uvjeti većine stipendija
koje u zemlji školovanja pokrivaju troškove stanovanja takvi da strani studenti
dio stipendija moraju odraditi za neku sićušnu svotu novaca. Zemlje centra koje
masovno privlače studente izvana strane studente također koriste i kao jeftiniju radnu
snagu jer za njih ne moraju plaćati razna osiguranja i doprinose jer se osiguranja
najčešće pokrivaju iz stipendija ili ih pokriva matični fakultet ili matična zemlja, a
i manje ih plaćaju jer su studenti. Globalno gledajući, zapadna Europa ima najveće
tržište mobilnosti, no problem je što je to unutarnje tržište, odnosno većina mobilnih
studenata je iz zemalja EU gdje se primijenjuje nešto niža školarina nego na zemlje
izvan EU. Najsnažnije vanjsko tržište u tom kontekstu ima SAD koji privlači velik
broj studenata iz cijelog svijeta. Strategija EU je da u narednom periodu privuče što
veći broj studenata iz Kine i Japana jer su to studenti tz. vanjskog tržišta s većom
platežnom moći od studenata iz ostatka Europe koji nije EU.
M.S.: Pisala si i o realnom sektoru, te dala podrobnu analizu slučaja fabrike
Kamensko i pobune njenih radnica.4 U analizi se jasno mogu pratiti faze rada i
propadanja fabrike tekstila Kamensko – od osnivanja i uspešne proizvodnje u
socijalizmu, preko perioda tranzicije i dokapitalizacije fabrike, te ukidanja socijalnih
prava i radničke kontrole i upravljanja fabrikom, do perioda gubitka ne samo prava,
već i posla i plata. Navela si u tekstu da sindikat ove fabrike nije pružio podršku
radnicama*ima. Kakva je situacija sa sindikalnim organiziranjima u Hrvatskoj?
Kakve su veze između studentskih i radničkih borbi?
A.M.: Sindikata u Hrvatskoj ima dosta. Ne baš kao u Srbiji jer je zakon malo
stroži, pa je za osnivanje sindikata potrebno minimum 19 ljudi. Ja se ne bavim
sindikatima pa je i moje znanje o njima dosta šturo, a ono što bi se moglo reći da znam
saznala sam od drugova koji se puno više fokusiraju na rad sa sindikatima, a koji
su organiziriani u Bazu za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID). Sindikat
kojeg najbolje poznajem je Akademska solidarnost i drugi sindikat koji djeluje u
sektoru znanosti i visokog obrazovanja, a to je Nezavisni sindikat znanosti i visokog
obrazovanja koji je ogroman i snažan sindikat, ali su mu čelnici po mnogo čemu
sporni likovi, a prvenstveno su sporni po svojoj političkoj nepismenosti i vlastite
koristoljubivosti zbog čega rade velike političke štete. Taj je sindikat toliko sulud
4 Tekst se može čitati i na sajtu: http://www.rosalux.rs/userfiles/files/Perspektive_6_2012.
pdf
Intervjui
55
56
da su čak optužili studente da rade protiv borbe za besplatno obrazovanje, dok su
istovremeno sebe proglasili maltene pravednicima i lučonošama te iste borbe. Sukob
se naime sastojao u tome da su Akademska solidarnost i studenti bili protiv triju
zakona koji su značajno mijenjali odnose u navedenim sektorima, dok je NSZVO
bio glasni zagovaratelj tih istih, nadasve štetnih i neoliberalnih zakona. Akademska
solidarnost okupila je protiv navedenih zakona ogroman dio akademske zajednice,
dok se vodstvo NSZVO-a svrstalo na stranu zakonodavca i poslodavca. Njihov udio
u kolaču svodio se na osobne interese tog sindikata, što je njihova osnovna politička
nit i jedino kroz tu prizmu se njihove odluke mogu naizgled činiti koliko toliko
dosljednima. Što se ostalih sindikata tiče mogu reći samo da je komunikacija između
organizacija proizišlih iz studentskih borbi 2008-2011 sve bolja i da je prostora za
suradnju i razumijevanje sve više. No, to se ne događa nimalo spontano nego zahtjeva
velik trud i rad, kojeg poduzimaju prvenstveno članovi navedene udruge BRID.
Teško mi je govoriti o svim poveznicama sindikalnih, tj. radničkih i studentskih
borbi, jer i sama sam tek počela učiti i osviještavati te poveznice i nisam stručnjak
ni za jednu. Međutim meni se čini da je jedna od važnijih sličnosti radničkih i
studentskih borbi kolektivnost djelovanja. Moram naglasiti da je naša studentska
borba bila uistinu kolektivno djelovanje i svi rezultati su kolektivna zasluga. Ono
što se naglašavalo tada, a u što čvrsto vjerujem i danas je da je najbolji put za bilo
kakvu borbu onaj kolektivni. Kolektivni proces raspravljanja i odlučivanja jača
implementaciju odluka, a u raspravi se sve ideje mogu modelirati dok se ne dobije
ona najbolja opcija. Tu su najveći problemi disciplina i ego pojedinaca, međutim i
to se vježba i kad vidiš rezultate kolektivnog raspravljanja, odlučivanja i djelovanja,
vlastiti ego ti postane najamnje bitan, a stekneš i disciplinu. Druga poveznica mogla
bi biti da se u temelju obiju pokreta nalazi borba za radna i socijalna prava. Treća
bi mogla biti da bez solidarnosti nijedna ne može uspjeti. Ono što se pokazalo u
Hrvatskoj je da se borba za potpuno javno financirano obrazovanje ne može dobiti
bez 1) političke odluke i 2) šire društvene solidarnosti. Godine 2009. svi su mediji
dosta dugo pisali o blokadi i kad su isrcipili sve argumente, onda je prigovor bio
nedostatak šire solidarnosti društva sa studentima. Studenti tobože nisu uspjeli
objasnit društvu zašto je njihova borba zapravo društveno važna borba. Međutim, ja
se ne slažem s tim argumentom. „Jedino“ što je u Hrvatskoj nedostajalo za ostvarenje
BO je politička odluka. Da se društvo solidariziralo sa studentima ne dokazuje samo
višetjedno brujanje svih medijskih naslovnica o blokadi već i činjenica da se u
narednim izborima, kako onim političkima, tako i onima za izbor ljepote umjesto
mira u svijetu postavljalo pitanje što vi mislite o besplatnom obrazovanju i jeste li
za to. Ista navedena načela očito, da ne otkrivamo toplu vodu, vrijede i za radničku
borbu.
M.S.: Ono što možemo videti putem vodećih medija o slučaju fabrike
Kamensko izgleda otprilike ovako: dogodilo se nešto loše, radnice su ostale
bez posla, fabrika je propala, to je jedna tužna priča. Arsenal psihologa i ostalih
stručnjaka je tu da nam kaže kako je teška situacija. Ono što se nudi kao konkretno
rešenje jeste prekvalifikacija. Ipak, samo mali broj radnica bez posla je imalo priliku
za obučavanja i prekvalifikovanje, a na kraju, ni to nije bilo dovoljno, posla nema
ni u drugim sektorima. Dakako, stručnjaci ovo opravdavaju ekonomskom krizom
– no i dalje misle da su mobilnost, fleksibilnost i prekvalifikacija rešenje! To što se
prekvalifikacija i dalje pokazuje neuspešnom – to je samo zato što ona nije ciljno
vođena: treba videti šta je ono što poslodavcima najviše treba, te u tom smeru
obavljati prekvalifikacije. Konkurentnost je izraz koji se najčešće ponavlja i kojim
se misli čarobni lek za sve – radnici*ce moraju biti konkurentni! Ukoliko se ne
prihvata ovaj model, onda čujemo kritiku o lenjima radnicima*cama, o tome kako
smo svi mi navikli na jedan drugačiji sistem u kojem smo imali socijalna prava (a
to je mišljeno kao neki zastrašujući anahronizam) i kako nemamo kult rada. To se
dalje još više psihologizira i moralizira (priče o tome kako čovek ceo život mora da
uči i kako je dobro stalno dobijati otkaze – zbog promene radnih mesta; sigurnost
je negativno obeležje, fleksibilnost ima najveći dignitet u ovom diskursu itd.) I u
ovakvim slikama, dakako, najmanje se stvar politizuje, nema klasne analize, nema
feminističke analize, nema promišljanja socio-ekonomskih struktura kojom je
određena konkretna situacija. Tvoj tekst daje upravo ovakvu analizu iz vrlo jasne
(marksističke) pozicije. On se može čitati u jednom feminističkom časopisu (Treća)
i na nekoliko sajtova, dakle nije vidljiv u vodećim medijima. Kako vidiš medijske
ideološke borbe i probleme u vezi sa tim?
A.M.: Medijski sektor je nešto čim se u zadnjih godinu dana najintenzivnije
bavim. Prvo moram reći da ne vidim medijske ideološke borbe, vidim samo sustavno
medijsko zaglupljivanje naroda. I vidim odbijanje odgovornosti svakog pojedinog
medija za takvo stanje stvari. Manjak ideoloških medijskih borbi mogao bi se tražiti
i u pomanjkanju medija koji ispunjavaju javnu funkciju. Javna funkcija medija, po
meni je ona koja se bori za ona opća vrijednosna načela koja su obično zagarantirana
u preambulama ustava ili zakona, a obično se svode na poštivanje svih ljudskih prava,
edukaciju, očuvanje okoliša, nediskriminaciju po rodu, spolu, boji, etnicitetu, pravo
na točno i pravovremeno informiranje, itd.... Čini mi se da je vraćanje dostojanstva
medijima i novinarstvu još jedna borba u koju se isplati ući. To je borba koju se može
voditi na svim razinama, ali putem poruke da su mediji javno dobro i da bez obzira
na to u čijem vlasništvu bili, makar jednim svojim dijelom moraju ispunjavat svoju
javnu funkciju.
S obzirom na ono kako bi moglo biti, u Hrvatskoj je stanje s medijima dosta
loše. Jedini preostali javni medij je HRT, nedavno je ugašena zadnja javna dnevna
novina Vjesnik, koja je u biti više služila kao glasnogovornik (bilo koje) vladajuće
stranke nego ispunjavala svoju javnu fukciju. U Hrvatskoj postoji oligopol na dnevne
novine, monopol nad distribucijskim kanalom tiskanih medija, a treći medijski
sektor (neprofitni mediji ili community media) jedva drži glavu iznad vode. Sustavi
distribucije javnih sredstava prema neprofitnim medijima su loše raspoređeni. S
jedne strane ih naravno nema dovoljno jer je civilni sektor u Hrvatskoj ogroman,
a s druge strane strane ono što postoji nije dovoljno dobro raspoređeno. Većini
medija trećeg sektora daje se crkavica tako da u biti imaju izbor ili jako malo pisati
ali plaćati sve ili pisati nešto više, ali ovisiti o volonterskom radu. S druge strane
Intervjui
57
ogromna se sredstva od dijela HRT-ove pristojbe slijevaju samo lokalnim radijima i
televizijama. Ono što je razočaravajuće teško je izboriti se, čak i na ljevici, za pravo
na dostojan rad u prekarnim uvjetima, tako nije neobično da čak i poneki ljevičari
smatraju da treći sektor s malo para može postići puno. Projektno financiranje znači
ekstremnu prekarnost. Nesigurnost je na razini godine, nikakvi dugoročni planovi ne
dolaze u obzir. Stoga, naravno, da se s malo novaca može postići puno, ali to znači
ekstremno prekarne uvjete rada i stopostotnu egzistencijalnu nesigurnost radnika u
trećem sektoru. Obično je u takvim situacijama argument radimo li to zbog novaca
ili zbog uvjerenja. Međutim, takav argument validan je samo u aristokratskim
krugovima. Znači li to što smo ljevičari da bismo trebali raditi samo besplatno? Ili
ako već imamo priliku nešto raditi da to mora biti samo posao kojeg ćemo mrziti?
58
M.S.: Ono što je najbitnije, tvoj tekst o radnicama Kamenskog daje i
feminističku perspektivu. Ne polaziš od ’neutralne’ analize trenda deindistrijalizacije,
već jasno pokazuješ razlike i segregacije u vezi sa rodnim/polnim politikama. Možeš
li mapirati feminizam u Hrvatskoj i reći kakva je situacija sa levim feminizmom?
A.M.: Situacija s feminizmom u Hrvatskoj je loša, a s ljevim feminizmom
još i gora. Po meni najveći je problem u tome što su razne feminističke grupacije
u Hrvatskoj užasno zavađene i to onemogućuje suradnju. Još je gore što, ako
se odlučiš za program jedne grupe, to te automatski diskvalificira od prava na
pristup programima drugih grupa. To je užasno demotivirajuće. Najdominantnije
feminističke struje u HR bave se ili konkretnom pomoći ženama, ili aktivistički
osviješćuju o potrebi za ravnopravnošću spolova i to rade izuzetno dobro ili se bave
postkolonijalnim teorijama. Što se lijevog feminizma tiče, on se počinje pojavljivati
u natruhama u zadnjih godinu dana i stupa na neprijateljski raspoložen teritorij. Ono
što bih ja, u svom bavljenju marksističkim feminizmom, svakako htjela izbjeći je da
ono čim se želim baviti postane samo još jedna od zaraćenih feminističkih struja u
HR. Isto tako ne želim isključivati potencijalnu suradnju ni sa kojom grupacijom i
ne želim da se fokus sa nevjerojatno važnih tema pomiče sa sadržaja na međusobne
odnose. Međutim, to je dosta sklizak teren i ovo je najveći izazov bilo kakve lijeve
feminističke grupacije u Hrvatskoj. Teme kojima se lijevi, svakako antikapitalistički,
a pomogućnosti uz to i marskistički feminizam treba baviti su pitanja položaja žena
na tržištu rada, položaja žena u pojedinim sektorima rada, utjecajem krize na žene,
utjecajem mjera štednje, sužavanjem javnog sektora, deindustrijalizacijom itd...itd...
Svakako, ono ključno što lijevi feminizam ne bi nikako smio smetnuti s uma je
da njegov cilj ne bi smio biti reformatorski, već transformatorski potencijal. Pod
transformacijom mislim suštinske promjene društvenih odnosa, promjene odnosa
moći i zalaganje za egalitarnosti, solidarnost i punu ekonomsku emancipaciju.
VELIKO DUPE UNIVERZITETA
Razgovor sa Janom Baćević
Aleksandar Stojanović: Možemo da počnemo pričom o studentskim borbama
na ovim prostorima u poslednje dve godine, s obzirom na to da su one relativno
značajne, da je tema relativno sveža i određujuća po kontekst u kojem se nalazimo.
U principu, imali smo prošle godine blokadu, koja je trajala skoro mesec dana,
koja je jako malo postigla na nivou nekih realnih stvari, ili, u svakom slučaju, jako
malo u odnosu na sopstvene zahteve. Možda bi se moglo reći da je postigla nešto u
smislu nekog malog proboja u javnost i nešto u smislu stvaranja solidarnosti među
studentima, iako je i to relativno diskutabilno, ali u svakom slučaju, ona se dogodila,
zajedno i sa ovogodišnjim borbama, u periodu kada su agresivne i neegalitarne
reforme u obrazovanju počele da budu jako očigledne i da se ne kriju, stoga bismo
mogli da počnemo od toga, dakle od tvog ličnog doživljaja tih stvari. Imala si neku
spekulaciju o tome da su borbe u nekom smislu bile neuspešne, pa hajde da krenemo
sa tim.
Jana Baćević: Da, pa, znaš zašto? Mislim da bi se moglo reći da studentski
pokret iz Srbije svoja postignuća meri poredeći ih sa iskustvima iz Hrvatske, a
jedno od opštih mesta tu je da se misli da je studentski pokret iz Hrvatske postigao
besplatno obrazovanje – što uopšte nije tačno. To je prosto fundamentalno netačno,
šteta – ali je netačno. Studentski pokret iz Hrvatske je postigao to da se ne naplaćuju
školarine ljudima koji su tada upisali prvu godinu, nije izvedeno ništa van toga. Ja ne
mislim da je to niti slabost Hrvatskog studentskog pokreta niti mislim da studentski
pokret u Srbiji nije postigao ništa na taj način, jer smatram da nije sigurno da se u
potpunosti besplatno obrazovanje uopšte može postići, a ukoliko bi to i bilo moguće,
ne mislim da su metode koje bi bile potrebne za to nešto čime bi studentsko telo
uopšte htelo da se koristi. Ne govorim naravno o nasilnoj revoluciji, nego o nečem
drugom. Ako se, na primer, vratimo na 2006. godinu, na priču o ekvivalenciji master
statusa sa magistarskim statusom, ono što je studentski pokret tada postigao – po
prvi put je u javnost izašla priča o parcijalizaciji obrazovanja – ta priča je prošla (ako
prihvatimo da je prošla) zato što su izbori već bili raspisani i zato što je nekome iz
tadašnje vlasti u tom trenutku odgovaralo da pogura skupštinu da dà takvo i takvo
tumačenje tog člana zakona o visokom obrazovanju, itd.
A.S.: Da, i tako stvari funkcionišu, ukoliko je to jedino što studenti žele da
dobiju.
J.B.: Naravno. I to može da se radi, može da se pregovara sa različitim
političkim strankama i unutar tih pregovora se neke stvari mogu postići, ali to
naravno podrazumeva da se igra unutar sistema.
Igor Cvejić: Tako smo 2012. imali situaciju gde je to bilo potpuno eksplicitno
u slučaju studentskih parlamenata i spiskom njihovih zahteva. Mi smo čak imali
Intervjui
59
informaciju da su zahtevi bili unapred dogovoreni, da je unapred bilo dogovoreno da
će oni da se bune i za šta će da se bune, kao i to šta će od zahteva biti ispunjeno, jer
je bila izborna godina i to je tako trebalo da prođe.
J.B.: Da, to je to, ali naravno da ne mora da bude slučaj – pitanje je da li se
pregovara u okviru sistema ili ne pregovara sa sistemom.
A.S.: Ako pođemo od te ideje da studenti nisu spremni na tu vrstu stvari i da to
nije cena koju oni hoće da plate, onda je pitanje na kom se polju u stvari treba pitati
o uspešnosti i neuspešnosti?
60
J.B.: Ja mislim da je to ključno pitanje, zato što ta vrsta ... lobiranja – nazovimo
to otvoreno, jeste posao takozvanih legitimnih, odnosno reprezentativnih studentskih
organizacija kao što je studentski parlament. Takvih organizacija koje organizuju
žurke, organizuju ekskurzije, i zatim: pregovaraju u okviru sistema. Studentski
pokret, šire shvaćen, može da se bori protiv sistema. Sad, nivo uspešnosti borbe protiv
sistema je jako teško proceniti zato što svi mi danas, čak i mi koji se time bavimo,
imamo jako polovičnu sliku toga što se dogodilo; čak i kada govorimo „studenti su
bili u pravu“, „studenti su protestovali“, a onda se pokupili i otišli kući. Tako se, za
vreme studentskih protesta ’96. i ’97., kada su studenti stajali danima, kordon policije
u Kolarčevoj sklonio - ali ne pred studentima, nego pod Miloševićevim direktnim
naređenjem jer se znalo da će tuda proći litija Srpske pravoslavne crkve. Ja sam bila
na tom protestu ’96., uključujući i trenutak kada se sklonio taj kordon, i sad, naravno
da je nama iz ove perspektive lako da to interpretiramo kao pobedu studentskog
pokreta, ali moramo da budemo svesni da to tako zapravo nikada nije bilo. Iz tih
razloga, mislim da je jako teško da studentski pokret ostvari jasnu političku pobedu,
jer to nije njegova funkcija. Njegova funkcija je da otvori pitanje i da, zapravo, preti
vlasti, da pokaže šta može da se uradi, na nivou onog no passarán – dakle, ono što
ne može da prođe. U tom smislu, ako malo pojednostavimo stvari, mislim da će
studentski pokret ili biti radikalan ili ga neće biti.
Andrea Jovanović: U javnosti je dosta prisutna ta nekakva slika studenata kao
nosilaca te kritičke političke svesti, koja se često ne problematizuje i nepoznato je
čime se ona opravdava, dok se, nasuprot tome, u poslednjih par godina ispostavilo da
i nije baš tako. Da li ta slika opstaje zbog istorije devedesetih i njihove mitologizacije,
ili zbog nečeg drugog, dakle, zašto su upravo studenti ta neka kritička intelektualna
elita ili za šta već ih smatrali?
J.B.: Da, misliš, zašto su studenti u pravu?
A.J.: Mislim, na koji način se danas može braniti ta pretpostavka?
I.C.: Da, deluje da postoji neka vrsta dvojnosti: s jedne strane, studenti su elita
koja je u pravu, a s druge, oni su ti mladi koji se bune, a kako je prirodno da su mladi
buntovnici, oprostićemo im što se bune.
J.B.: Tu postoji nekoliko stvari: jedno je što postoji ta konstrukcija o nezrelosti
studenata kao političkog subjekta, ta priča o njima kao „našoj maloj, slatkoj deci“,
koja se ne shvataju ozbiljno. S druge strane, postoji i ta priča o „nevinosti“, jer kako
su studenti deca, oni onda i nemaju interes – za razliku od ostalih aktera, i zato recimo
i postoji ona besmislena kritika o ispolitiziranosti studentskog pokreta – ne, nego će
studenti da se bune zato što je napolju loše vreme ili tako nešto? Politički zahtevi
nisu isto što i zahtevi političkih partija niti to znači da je neko sa nivoa političkih
stranaka manipulisao studentima. To su dve stvari. Treće je, naravno, ta glorifikacija
vezana za ’68. i ’96., moramo imati u vidu i da je većina političke elite nakon 2000.
godine na jedan ili drugi način bila vezana sa, kako studentskim tako i građanskim
opozicionim pokretom ’96. i ’97. Ta glorifikacija je produkovana i u intelektualnim
krugovima, naravno, ali ne i samo tako. Međutim, ono što meni deluje najvažnije,
jeste da niko drugi osim studenata nema herca da kaže bilo šta drugo. I sad, studenti
su tu kao neke budale koje stoje na ulicama, kojima je hladno, koji se bune, a onda
mnogi drugi zapravo kapitalizuju te borbe. Ja lično podržavam sve studentske borbe,
pa čak i one s kojima se privatno ne slažem, ali mi je odvratno kada vidim u kojoj
meri ima onih koji kažu: „jao, vidi, studenti se pobunili, super!“, jer ako se slažete
sa studentima: gde ste vi? Ne ono „prošetali smo se jednom u koloni“, nego zaista:
gde ste vi na protestima, gde ste u sopstvenim radnim organizacijama?, počevši
od profesora i nastavnika na univerzitetu. Mislim da je to strašno, to je neka vrsta
žrtvenog jarca. Prošle godine na blokadi, ja sam bila na fakultetu i sretala sam svoje
bivše ili sadašnje – zavisi od toga kako gledamo – kolege, s kojima sam odrastala i
socijalizovala se zajedno i oni sada rade na filozofskom fakultetu i svi su tu došli u
recimo poslednjih pet godina. Svi oni su govorili „jao jeste, super, da, to je važno,
ali znaš, nas ipak niko ne sme da vidi ovde“. Međutim, ta priča više govori o samom
sistemu nego o njima kao pojedincima.
I.C.: S obzirom na to da je veći deo naših profesora i profesorki sebe
nekada doživljavao kao tog nekog studenta, o čemu smo malopre govorili, i da oni
sada doživljavaju sebe kao one koji se bave „velikim, državnim ili fakultetskim
interesima“, a studenti su ti koji bi trebalo da guraju stvari, pitanje je onda kako se
razvija taj prelaz, taj skok na „nas sada koje ipak niko ne sme da vidi sa studentima“,
uprkos tome što ih glorifikuju, što im je oprošteno, i tako dalje?
J.B.: Mislim da je to klasična priča o „tranzicionim elitama“, to jest, da ćete vi
graditi svoju legitimnost na pripadnosti nekadašnjem pokretu ili grupi, kao na primer
to da ste bili studenti, ali s druge strane, pošto ste sada u poziciji moći odnosno sada
ste na poziciji vlasti, vi više nemate ništa zajedničko sa bazom, sa onim „organskim“
kontekstom iz kojeg ste i sami potekli, zato što su vaši interesi sada fundamentalno
različiti. Možda je to stvarno onako „surovo marksistički“, ali profesori sada zaista
sa vama nemaju više ništa zajedničko: njima je u interesu da zadrže svoj posao,
da imaju platu takvu kakva jeste ili veću, a svima je, implicitno ili eksplicitno,
priprećeno da se ne sme talasati, jer ako se talasa, onda će se postaviti pitanje o
reizborima ili izborima za viša zvanja, a jednom kada nekom dođe drugi reizbor, a
Intervjui
61
on ne bude izabran za više zvanje – taj neko gubi posao. Za njih je to kraj života,
kraj sveta, ne razmišlja se o alternativama, ako na primer pogledate koliko je ljudi
izašlo iz akademije i otišlo negde drugde, i tako dalje. Mislim, ne postoji razlog da
se to ne desi – ne morate sedeti na fakultetu ili univerzitetu celog života; ja ne znam
nikoga sa humanističkih nauka koji je napustio svoju poziciju: čak i oni koji su otišli
u informatiku ili politiku su zadržali svoja mesta, za svaki slučaj, da ako im propadne
partija imaju gde da se vrate.
A.J.: Kako komentarišeš to što su profesori na odseku za sociologiju ipak u
velikom broju podržali blokadu prošle godine, uprkos svim tim rizicima, iako su kao
katedra bili u manjini?
J.B.: Da, ali oni si istupili kao katedra, pa je bio neki način da se kolektivizuje
odgovornost i tako skine pritisak sa pojedinaca.
62
A.J.: Međutim, to se dogodilo tek na kraju, u početku je to bila nekolicina
pojedinaca, čija je podrška u velikoj meri omogućila održavanje alternativnih
predavanja za vreme blokade, bili su tu prof. Todor Kuljić, prof. Jovo Bakić, prof.
Olivera Milosavljević, prof. Vera Vratuša i još nekoliko njih?
J.B.: Sve „šezdesetosmaši“ (smeh) ... Za početak, to su ljudi kojima uopšte
nije loše, ali ipak, niko od njih nije došao vrlo visoko na neku od pozicija moći,
dakle, njihovo preklapanje sa političkom moći u zemlji je minimalno. Mislim da
je to veoma važno, jer to nije slučaj sa odeljenjem za istoriju, pitanje je koliko je
to slučaj sa odeljenjem za filozofiju, vi to verovatno znate bolje od mene, odeljenje
za antropologiju i etnologiju ne želim ni da komentarišem, odeljenje za psihologiju
se bavi nečim potpuno drukčijim, a pritom tu tek postoji ozbiljno preklapanje sa
političkim strukturama, tako da... Odeljenje za sociologiju se već osećalo dovoljno
odvojenim... (Aleksandar: marginalizovanim), u svakom slučaju, izolovanim od
sistema, u smislu „sad mi možemo da dozvolimo sebi to“. Još jedna stvar je tu bitna,
zvučaće grozno, ali mislim da jedna stvar koja pomaže toj „zaveri ćutanja“ je to
što su oni svi prepadnuti od te kulture takmičenja i naticanja, a postoji druga strana
te priče koja se sastoji u tome da na srpskoj intelektualnoj sceni, u društvenim i
humanističkim naukama,broj ljudi koji rade nešto što je zaista spolja prepoznato
kao jako kvalitetno je minimalan. Na stranu što je to sistemski prouzrokovano, ja i
dalje želim da verujem da je, iako je pristup akademiji politička stvar, stvar socijalne
inteligencije, stvar pozicioniranja, itd., ali da jeste i donekle zasnovan na, uslovno
rečeno, objektivnom kvalitetu onoga što ti ljudi rade. A zapravo, većina ljudi radi
nešto što je, hajmo to tako izraziti, upitnog kvaliteta kada je naučni rad u pitanju i
oni koji misle, osnovano ili ne, da ono što rade ne valja, u panici su da će neko uzeti
i pogledati kakvog je to kvaliteta i da će na osnovu toga onda oni izgubiti posao,
izgubiti finansiranje, izgubiti prestiž, štagod, i zapravo, jedini ljudi, kao što su Lazić,
Cvejić, Ivana Spasić i dr., jedino te ljude koji objavljuju stalno nešto ne možete na
taj način uplašiti, ne možete, koliko god želite, da objasnite kako ono što oni rade ne
valja. Naravno, tu postoji paralela sa praksisovcima od ’68. do ’75., jer su oni, bez
obzira što su donekle bili nezavisni od države, bili prepoznati, prvo u regionu, a onda
i dalje, pogotovo beogradski deo, ali i zagrebački i bosanski ... I oni su zaista sedeli
na Korčulanskoj ljetnjoj školi sa svetski priznatim imenima u filozofiji i oni su sa
njima razgovarali na potpuno istom nivou, naravno, uzimajući u obzir da je svetska
filozofska scena u to vreme zaista bila zainteresovana za marksizam i situaciju u
Jugoslaviji, itd., ali očito su imali šta da kažu. Koliko god se u tom periodu režim
trudio da ih ukloni na mnoge druge načine, niko nije mogao da ospori kvalitet
onoga što su oni radili u naučnom smislu. Na kraju su ih, naravno, morali na tim
„disciplinskim“ osnovama isključiti (smeh)... Kad smo već kod paralela, ono što je
jako važno da je fakultet, koji je i tada bio pravno nezavisna jedinica, taj fakultet je
i dalje stajao iza njih. Sime Ćirković, koji je tada bio dekan – postoje ti zapisnici –
gde on odgovara nekima iz istražnih komiteta koji su poslati da ispitaju „moralnu i
ideološku podobnost“ profesora. Bilo kakvo istupanje u to vreme značilo je da će on
izgubiti poziciju – on to i zna. Nije to sad pitanje „može i ne mora“, to je sigurno.
To bi bilo ekvivalento tome da danas, sad već bivša dekanica Filozofskog fakuteta,
prof. Vesna Dimitrijević u vreme blokade izjavi: „studenti se bune, oni imaju pravo
što se bune, izvolite – rešite problem“, a da rektor, umesto toga što pozove policiju
na univerzitet, kaže: „studenti su u pravu, rešite problem.“
A.S.: Dobro, ako priznamo da uspeh studentskih borbi ne bi trebalo meriti
nekim objektivnim merilom u smislu da li se prosto postiglo ono što se zahteva,
mislim da sa druge strane moramo držati do toga da on ipak ne bi trebalo da se svede
na neku reakciju na nekakve probleme, koja je relativno neartikulisana i koja je čisto
neki gest „ovo ne može da prođe“ ili „ovo nije dobro“ i prosto na neki izliv sile koja
ne može da generiše supstantivan otpor. Čini mi se da studentskom pokretu ipak
treba dati šansu, njemu kao političkom subjektu u nekom ozbiljnijem smislu. Dakle,
ne baveći se sada time da li je ono što se prošle i ove godine dešavalo u Beogradu
stvorilo neku ozbiljnu političku objektivnost, više me zanima šta misliš o tome kako
ovaj specifičan tip reformi i specifični diskursi kroz koje se on artikuliše i u krajnjoj
liniji nekakve konsekvence do kojih vodi, kako bi ih trebalo razumeti? Čini mi se
da, kada gledamo kako je to izgledalo sa studentima i njihovim zahtevima, pogotovo
se nameće taj zahtev za dekomodifikacijom obrazovanja koji je, s jedne strane da
tako kažem, potpuno filozofski zahtev, to jest – daleko je od nekakvog banalnog
zahteva za ovim ili onim ili ukazivanja na neki jednostavan partikularni proceduralni
problem, a s druge strane, jedan temeljan politički zahtev jer sama komodifikacija
nije nekakva kratka ili mikro reforma koja se odvija u polju obrazovanja. Kako vidiš
to, kako vidiš mogućnosti ili uopšte, ako bi studenti trebalo da formiraju neku vrstu
političke subjektivnosti, koje su mogućnosti da se to odvija, na primer u toj paraleli
sa ’68. ili ’96., jer su promene koje se sad zahtevaju duboke i veoma velike, možda i
veće u ovom smislu, i samim tim su i poteškoće na koje se nailazi na svakom nivou
veće?
Intervjui
63
64
J.B.: Mislim da je tu, za početak važno naglasiti da se i koncept političke
subjektivnosti promenio. Prvo, neke stvari su surova statistika. Jedna stvar je
studentski pokret kada studira 10% populacije, koju je većinom, mislim na politike
afirmativne akcije tadašnje komunističke vladavine, i koju i dalje čine dominantno
gradska deca srednje ili više srednje klase, i onda postoji relativno koherentna klasna
osnova za to i samim tim je način na koji doživljavaju probleme relativno sličan.
To je i paradoks masifikacije, i to je razlog zašto je danas teže artikulisati stvari,
kao što ti kažeš, komodifikacija, kao i globalizacija uostalom... prosto je nemoguće
obuhvatiti sve aspekte problema, ne jednim pokretom, nego jednom mišlju. Danas
imamo studente koji, s jedne strane, žive u studentskom domu, roditelji su im prodali
pola imanja da bi platili njihove studije, a s druge strane, imamo studente koji su
privilegovani u uskom smislu, za koje, hajde da kažemo, finansijski i socijalni rizici
nisu toliki. Sad, ukoliko se igramo reprezentativne demokratije, onda su interesi
jednih - koji mogu da se svedu na, recimo, promene minimalnog broja poena koji
su potrebni da bi se upisala sledeća godina po mogućstvu na budžetu - jednako
legitimni interesima drugih, koji mogu da budu mnogo dublji i koji su samim time
mnogo teže prevodivi na bilo koju političku agendu. Mislim da je taj problem ključni
izazov, prvo, shvatiti da li uopšte može da se govori o zajedničkim interesima, a ako
da – o kojim, i zato komodifikacija i jeste jedini zajednički imenitelj koji može da
znači mnogo stvari, uključujući i smanjenje broja visokoobrazovanih. Mislim da je,
s druge strane, ako ne možemo da govorimo o zajedničkim interesima, ko se onda
bori za šta i zašto ključno pitanje. To je problem levice uopšte i zato je studentski
pokret i avangarda za levicu, zato se levica toliko i drži studentskog pokreta, jer su
to njeni problemi u malom, problemi s kojima se levica suočava sada i s kojima
će se suočavati i za dvadeset godina. Ja sam recimo pričala dosta sa Evropskom
studentskom unijom, odnosno predstavništvom studenata na evropskom nivou, sa
organizacijom koja je malo subverzivna, naročito u poslednjih deset godina i oni su
mi rekli istu stvar: kada sam ih pitala „vi učestvujete u studentskom pokretu, zar ne
mislite da dajete legitimitet svemu tome što se dešava“, a oni su rekli „pa da, ali naš
zadatak je da predstavljamo, ne studente, nego studentske unije, odnosno organizacije
koje su predstavnici nacionalnih država evropske unije koje su potpisnice „Bolonjske
deklaracije“ i oni žele to; mi ne možemo da nametnemo agendu i kažemo da se
borimo za to i to, dok oni traže rešenje problema grejanja u studentskim domovima“.
Tako da je to pomalo pitanje strukture studentske populacije.
I.C.: Jedan problem koji si pominjala tiče se kod nas već prilično ideološki
uokvirenog stanja, a drugi problem o kojem si već pisala, odnosi se na to kako da
se sve ovo uklopi u javni interes univerziteta. To se pogotovu nameće kada čujemo
kako se smatra da je to što su studenti okupirali unvezitet njhova stvar. To više nije
public interest, javna imovina, javna stvar. Tu se istovremeno pojavljuje i drugi
aspekt prema kojem se univerzitet tretira kao “privatna imovina u vlasništvu države”
koju su studenti okupirali.
J.B.: E pa to je jedna od stvari na koju mislim kada kažem da je poenta
studentske borbe da neke probleme postavi, da ih učini javnim. Ako pogledate, sada
je tzv. gross enrollment ratio, znači procenat uzrasne grupe koja završava srednje i
upisuje na visoko obrazovanje, i dalje 50%. Dakle, više ne pričamo o 10%. Niti je
više samo reč o tome da svi mi finansiramo budžetske studente. Sada se radi o tome
da smo svi mi roditelji, prijatelji ili nešto drugo nekome ko je student i da u tom
smislu finansiramo visoko obrazovanje. I to je smisao o kojem bi trebalo shvatiti
tvrdnju da je visoko obrazovanje javna stvar. To je pitanje koje nedostaje. E sad, javna
stvar može da se tiče onoga što zovemo public policy, tako da određene agencije,
kao agencija za privatizaciju, odlučuju o tome ili, nasuprot tome, javna stvar kao
stvar javne debate. I ja iskreno mislim da ukoliko se održi ovaj fokus koji se začeo
(a ne da recimo Kosovo ili ekonomija kao što je to često slučaj odnese prevagu u
tom prostoru) i u kojem se visoko obrazovanje tretira kao zdravstvena zaštita, dakle
nevezano da li to svakom od nas pojedinačno sada treba – u jednom trenutku života
će nam trebati i zato nas ništa ne oslobađa odgovornosti da razmišljamo o tome –
prestaće da se stvar shvata tako da je visoko obrazovanje nešto o čemu razmišlja
univerzitet kao institucija. Evo na primer u Velikoj Britaniji, postoji ova vrsta fokusa
i tamo, iako sada upravo preovladava javno mišljenje da bi visoko obrazovanje
trebalo da bude privatna stvar, postoje načini da se u debatu uključe različite grupe
isključenih i slično. I to je ono što ovde nastaje kada posmatramo stvari long durée
od 2006. i 2009. Sada, šta će biti rezultat svega toga? Mislim da tu nastaje važan
zadatak studentskog pokreta da utiče na javnost jer javnost nije, da tako kažemo,
objektivno postojeći nezavisni entitet. Ako pogledamo da danas 50% završenih
srednjoškolaca upisuje fakultet, očito postoji brojčana osnova da se taj uticaj desi.
A.S.: Ipak, pitanje je koje je osnovno mnenje koje javnost danas ima kada je u
pitanju obrazovni proces. Jer kada danas pogledate studenta u Srbiji, sa jedne strane,
i nekog anonimnog građanina, sa druge strane, videćete da kakva god da su uverenja
tog građanina na osnovu njegovog ideološkog predubeđenja o tome kako bi društvo
trebalo da funkcioniše i kakav god da je zaključak koji izvodi o tome da li studiranje
mora da se plaća ili ne mora da se plaća, studentov način razmišljanja će svakako
biti temeljniji. Student je taj koji će morati da ode dalje, iza tih osnovnih ideoloških
predubeđenja. Na primer, on će morati da razmišlja na sledeći način: pa dobro, ako
znanje jeste roba, studije će se plaćati, a cilj tog znanja će biti da me osposobi da
izađem na tržište rada, i onda on će morati da razmisli o tome šta ga čeka na tom
tržištu rada u Srbiji 2012. Tako će doći do nivoa problematizacije koji ne može da se
svede na površne ocene koje se daju sa postojećih političkih pozicija. Neće moći da
ostane na nivou apriornog opredeljenja nego će morati da se zapita, čak i ako mu se
dopada da znanje bude roba, da li to ovde i sada funkcioniše ili ne.
J.B.: Za mene to i jeste funkcija visokog obrazovanja – da postavi dimnu zavesu
strukturama vlasti iza koje može da se odvija proces razmišljanja između ostalog i o
procesu obrazovanja – i da postoji politički legitimitet da se o tome razgovara. To je
jedna od retkih privilegija bivanja studentom (pored svih oblika omalovažanja) – da
Intervjui
65
66
niko ne može da vam kaže da nemate pravo da se bavite obrazovanjem. To je ono
o čemu smo ranije već pričali – u tome se krije velika važnost onoga što se dešava
unutar studentskog života. Obrazovanje vas sa jedne strane priprema za svet rada:
prvo, tako što vas tera da sedite od 9h do 17h, manje ili više, drugo, da se, čak i kad
nije jasno šta je ono što učite, hijerarhijske strukture moraju poštovati, dakle, da se
bilo kakav protest ili posle štrajk ne sme pominjati, i treće – a to je ono što mi je
bilo posebno tragično u institucionalnoj reakciji na studentski protest – da se bilo
koje kritičko razmatranje uslova obrazovanja mora delegitimisati. Sve vreme se kaže
nešto tipa: dajte da pregovaramo o konkretnim zahtevima, mislim, pa dobro, očito je
da se studenti interesuju za još nešto – zašto se apriorno kaže da nas to ne zanima?
Zato mislim da se sa jedne strane mora stvarno boriti za vlasništvo (!) nad obrazovnim
procesom (da kažemo to marksistički). Ne postoji nikakav razlog da on pripada
državi ili kapitalistima. Sa druge strane, istovremeno se boriti za to da se obrazovanje
vraća u fokus javnosti i postavlja pitanje čemu taj proces obrazovanja uopšte služi.
Sada, moj stav u vezi sa tim je poprilično radikalan jer verujem da obrazovanje koje
je namenjeno ekonomskom rastu ne može da izgleda nikako drugačije osim ovako.
U Americi neki zastupaju taj stav da tzv. “slobodno obrazovanje” najbolje doprinosi
ekonomskom rastu. Ali ako se radi o nekoj vrsti kolateralnog doprinosa, onda je to
sasvim druga stvar. Kada je obrazovanje isključivo usmereno na ekonomski rast,
onda ono ne može da izgleda drugačije od onoga kako ovde izgleda. Zato se uvek
ide na dve noge, od kojih je jedna kraća, a to je priča o pregovaranju o konkretnim
predlozima nasuprot preispitivanju smisla obrazovanja.
I.C.: Kada uzmemo u obzir tu situaciju u kojoj sa jedne strane imamo konkretna
pitanja koja se javno iznesu, a u senci imamo neku širu priču, možemo razumeti i
razloge zbog kojih se na zahteve koji su postavljeni u blokadi odgovaralo sa tim
da nisu jasni i dobro postavljeni. Radilo se o tome da se u njima problematizovao
upravo ovaj okvir i da se pokušavalo da se dopre do ovoga što je sakriveno.
J.B.: Da, zato mene nervira kada neko kaže kako je studentski pokret
konfuzan. Mislim, ne, život je konfuzan. To je u stvari ono što bi ljudi voleli: da
vide tri predstavnika i spisak od deset želja. Studentski zahtevi bi onda uvek trebalo
da budu molbe. I onda oni naravno samo održavaju strukturu moći, jer prodekan za
nastavu ili dekanica mogu da dođu i da kažu: hajde da vidimo šta ovde ima, ovo pod
jedan može, ovo pod dva može, ovo pod tri ne može i tako dalje.
A.J.: Ja bih tu onda pitala da li uopšte postoji išta konkretnije od zahteva za
besplatnim obrazovanjem? Zapravo, koliko je u stvari čisto ideološki gest kada se
prigovori da zahtevi nisu dovoljno konkretni? Mislim, šta je alternativa: da li bi mi
trebalo da im dostavimo alternativni plan kako bi trebalo da rade svoj posao? Šta
nije konkretno u zahtevu da školarine ne bi smele da prelaze tri minimalne plate, na
primer, što je bio jedan od zahteva studentske blokade Filozofskog fakulteta prošle
godine?
J.B.: Ja mislim da je to vrlo konkretan zahtev. Sada naravno to sve postaje
borba za moć. Mislim ovo nemojte nikome reći nikada (smeh), ali pošto je moj
posao (a i hobi) da razmatram različite političke scenarije, u jednom trenutku sam
počela da razmišljam šta bih ja uradila da sam ja na vlasti u rektoratu i da hoću da
neutrališem studentski protest. Onda sam shvatila koliko su ovi koji su na vlasti
ispali naivni. Mislim, jedna ozbiljna mogućnost je da se studenti prosto ignorišu.
To je ono što je rađeno u Sloveniji i u Hrvatskoj. Recimo, u Sloveniji prošle godine,
prvog dana protesta je rektor Pejovnik izašao na televiziju i rekao, kao drug Tito, da
su studenti u pravu. Šta je onda bilo? Pa ništa, studenti su dolazili na fakultet, držali
ga, posle nekoliko meseci su studenti malo počeli da se prepiru oko toga ko drži
koju prostoriju i onda se posle nekog vremena sve ugasilo i nešto se nastavilo kroz
DPU. I to je bilo to. Sada uzmite u obzir to da Pejovnik svakako nije ništa manje
neoliberal od Branka Kovačevića (verovatno je tačno upravo suprotno). Ali on je
naprosto shvatio da nema smisla tući se, metaforično govoreći. I zato meni deluje da
ovo agresivno ponašanje našeg establišmenta samo pokazuje da se oni osećaju vrlo
ugroženim. Šta je bio problem da se jedna učionica ostavi ili da se isele kao što su
se na kraju i iselili – kao što su se na primer Hrvati iselili na katolički univerzitet?
Kada se kaže da fakultet mora da se provetri i kada se pojavi taj diskurs čišćenja
(Aleksandar: taj higijenski diskurs), kao i u slučaju etničkog čišćenja, to je znak da
elita oseća da gubi tlo pod nogama. I zato mislim da mora da se shvati da se nikada
ni jedan studentski zahtev neće usvojiti osim ukoliko ide u prilog onome ko hoće da
bude na vlasti. Znači, tu se neće dogoditi pregovaranje jer svi znaju da je to mala
bara u kojoj je puno krokodila, da je to zero-sumgame – da sve što studenti dobiju oni
gube. To je za mene glavni problem – ne postoji pitanje zašto ne postoji solidarnost
profesora: jasno je da je njihov interes suprotstavljen studentskom (osim u onim
minornim situacijama tipa kada treba da se nabave projektori i slično).
A.S.: Ti u principu hoćeš da kažeš da ta određena vrsta javnosti koja se
zamišlja u klasičnom liberalnom imaginarijumu, ta neka vrsta kritičke upotrebe uma
koja bi se sprovodila u interesu dobrobiti zajednice, u ovakvoj situaciji nije moguća?
J.B.: Ona je razbijena i ne mislim da je to problem ljudi kao takvih. Ona je
razbijena sociološki, ako hoćete. Tržište rada za ljude sa visokim obrazovanjem nije
veće nego je manje i zato je priča o akademskoj reprodukciji jedan od pokretača
agresivnosti koja se može videti na univerzitetu. Zato što su sa jedne strane od
2000. na ovamo kupili neoliberalnu priču da se od obrazovanja može profitirati – ne
potpuno neosnovano, jer su njihove plate zaista bile relativno bedne pre toga i sad
se kao sa svakim dobrim kapitalizmom javlja razmišljanje zašto kada već imate 800
evra ne biste imali 1000 evra, a kada imate 1000 evra, zašto ne biste imali 1200 eura
i tako dalje. Zato mislim da se niko od profesora ne protivi školarinama. Mislim da
tamo ni na koji način nije prisutan koncept redistribucije i to ne mislim na onom
nivou da svako svoju platu podeli pa se uzme jedan deo, a dā ostatak, nego da se
odrekne profita. To je najjasnije u vezi sa povećanjem broja studenata – fakulteti
traže, a ministarstvo odobrava. I na kraju, oni uvek upisuju i više nego što se odobri.
Intervjui
67
A.J.: Mislim to je ono što nam je rečeno kada smo tokom blokade bili u
rektoratu: mi na osnovu studenata primamo platu, jer se u Srbiji odvaja skandalozno
malo sredstva u državnom budžetu za visoko obrazovanje, u odnosu na ostale države.
I iako smo mi rekli da mi ni ne pokušavamo da otmemo bilo šta od profesora nego
da zajedno sa njima hoćemo da tražimo od države, oni su samo rekli: pa kako ćemo
mi protiv vlasti?
68
J.B.: Da, da, to je ta hijerarhijska percepcija prema kojoj je država na vrhu,
univerziteti u sredini, a studenti na dnu. I sad naravno da je univezitetu lakše da
eksploatiše studente (i zato ih protest izbezumljuje) nego da se konfrontira sa
državom. Moji prijatelji iz centra za obrazovne politike radili su istraživanje o
upravljanju i ono što se pokazalo jeste da na svim nivoima upravljanja u obrazovnom
sektoru postoji ta žudnja za državom. Svi manje više govore: pa eto, nama bi to
država trebalo da obezbedi. A to u stvari uopšte nije tačno, jer univerziteti imaju
veliku autonomiju i nije tačno, jer ne moraju da upisuju broj studenata koji upisuju
(Andrea: pritom neki fakulteti imaju ogromne suficite iz godine u godinu). To znači
da postoji pitanje na šta se troši. Kada sam bila mala pitala sam mamu da li smo mi
bogati ili siromašni (jer ne postoji nešto srednje, smeh), mi tada već nismo imali
kola i onda sam ja pretpostavljala da smo siromašni jer su moju drugaricu vozili
u školu kolima, a ona mi je rekla da je samo razlika u tome što mi idemo na more
svake godine, a oni imaju kola. To je smešno, to je ta minimalna politička ekonomija,
ali to objašnjava da se ovde ne radi o pitanju realne količine novca ili izdvajanju iz
budžeta, nego o raspodeli. Pri tom, ja mislim da bi se tu moralo postaviti i pitanje
o tome zašto su studenti isključeni iz upravljanja. Mislim, u moje vreme kada je
2002. donešen taj interni zakon, odlučeno je da studenti moraju da čine jednu trećinu
svakog upravnog tela. Mislim tu je bilo mnogo problema.
A.J.: Evo jednog pitanja koje je malo drugačije, ali je i dalje vezano za politiku
u studentskom protestu. Dakle, kako bi prokomentarisala ove proteste povodom
oslobađajuće presude Ante Gotovini koji su se nedavno odigrali?
J.B.: Ja tu uvek polazim od tih svojih liberalno-anarhističkih početaka:
političko izražavanje je političko izražavanje, i dok nikoga ne ugrožava, svako
političko izražavanje je bolje nego nikakvo. Sad naravno u ovom konkretnom slučaju
postavljaju se pitanja poput onog da li je taj protest bio spontan ili ‘’inspirisan’’.
A.J.: O tome su mišljenja podeljena. Taj spontani osećaj nepravde jeste
postojao kod velikog broja studenata, ali su i studenti iz parlamenata videli da bi na
tome mogli da profitiraju i tako je to krenulo.
A.S.: Mislim da tu najbolje stoji to poređenje prema kojem je taj neki osnovni
socijalni osećaj eksploatisanosti preveden u neki jezik, što u principu ima i pozitivnu
i negativnu stranu. Negativnu - da tu u nekoj meri dolazi do eksploatacije, ali i
pozitivnu - da se na taj način uspostavljaju kao nekakav politički subjekt koji reaguje
na tu količinu beznađa u kojoj se zatiče.
J.B.: To je legitiman protest. Ali pored ovoga, što ste vas dvoje rekli i što je
sasvim suvislo, ima još jedan element, barem ga ja tako čitam. Opšta podrška javnosti
studentskom protestu je zaista izostala. Neračunajući par ljudi sa filozofskog i nekog
od ultra levičara – toga nema. I ovo je onda između ostalog bio način za neke studente
da se pozicioniraju u vezi sa nečim za šta znaju da postoji prikriveni konsenzus. Da
konačno ne budu razularene anarhističke grupe koje ruše državu i vladu.
A.J.: Da ne budu sebični studenti koji gledaju samo svoje interese.
J.B.: Jeste, tako je. Nego evo nešto što je opšta stvar.
A.S.: Kao pravi građani.
J.B.: Zato što je, ako pogledate političku situaciju u Srbiji, ovo jedina stvar oko
koje je postojao ozbiljan konsenzus do skoro. Znači ljudi koji su uobičajeno na jako
različitim krajevima, na primer Vučić i Nataša Kandić, manje više bi rekli istu stvar.
I sada, ovo je način da kažete to: mi ne predstavljamo samo sopstvene interese, nego
smo glas javnosti. Tako da zaista mislim da taj protest nije loš. Naravno, to je sasvim
marginalan protest, ali s druge strane, zašto se ne protestuje za prava penzionera?
Oni su takođe važan deo društva, a nisu baš politički vidljivi. Nisu „fensi“, zato što
ne donose poene nikome. Zašto se ne borimo za zdravstvenu zaštitu?
A.S.: Mislim da je ovo ključno. Ako već pričamo o dekomodifikaciji
obrazovanja i ako poredimo sa protestima iz ’68. i ’96., postavlja se pitanje
provenijencije tih zahteva. Da li će to ići ka politizaciji obrazovanja? Da li će ići
ka autonomizaciji obrazovanja? Šta je ono što postavljamo kao alternativni ideal
obrazovanja, ako već treba da se promeni ovo obrazovanje? Šta o tome misliš?
Šta misliš, kako su te stvari ranije izgledale? I šta misliš da bi tu bilo plauzibilno i
efektivno u ovom trenutku?
J.B.: Pa sad, to su dve različite stvari. To nije pitanje samo toga kakvo
obrazovanje je moguće, nego naravno - kakav svet je moguć. To je lako reći, da treba
sanjati o „jednakijem“ i pravednijem svetu. Ali s druge strane, vraćajući se na istorijske
primere, ’68. su studenti postavili zahteve za boljim i pravednijim socijalizmom.
To je pitanje istorijske perspektive, ali neke od stvari koje mene fasciniraju sa 68.,
pa i sa ’70. i ’71. i studentskim delom hrvatskog proljeća, nezavisno od (ili baš
zbog) njegovih nacionalističkih planova, jeste da su te dve stvari, plus protest u
Prištini, takođe ’68., bile zapravo, na različite načine, najopasnije stvari po tadašnje
političko ustrojstvo. I zato su sve tri morale vrlo brzo da budu „hendlovane“ na
različite, ali podjednako efikasne načine. I to je nešto što vidimo iz ove perspektive.
Iz ove perspektive čitanja unazad, meni je jasno da su studenti bili na ulici ne samo
da kažu „mi hoćemo bolji i pravedniji socijalizam“, nego „mi hoćemo višepartijski
Intervjui
69
70
sistem“. Niko to tada nije rekao, ali iz ove vizure deluje kao da je bilo tu. Isto kao
što su studenti u Hrvatskoj, koji su rekli da hoće bolju raspodelu strane valute koja
je ulazila u SFRJ, bili na ovoliko da kažu ... zapravo, oni jesu rekli: hoćemo da se
Jugoslavija raspadne; da se decentralizuju sve konfederacije. Isto kao što albanski
studenti nisu tražili nezavisnost (neki jesu), nego su tražili autonomiju, to su i
praktično dobili ustavom iz 1974. To je uvek pitanje čitanja unazad. ’96. se dogodilo
isto, ali to nije bila kampanja za bolje i pravednije društvo, nego je bila kampanja
protiv Miloševića, uz mnogo pregovaranja sa različitim čudnim političkim figurama.
Sa crkvom, na primer. Kada mi neko kaže, studentski protest je bio sekularan – ma
nemojte!, i ja sam odšetala do hrama Sv. Save. E sad, šta ako stavimo ovo što se
sada događa u taj kontekst, što ne mora da bude slučaj? (Mi uvek konstruišemo
istorijsku perspektivu sadašnjeg studentskog pokreta poredeći ga i sa ’96. i sa ’68.)
Iz te vizure, sadašnji pokret se bori za finansijske olakšice. Moje pitanje je, ako
bismo mogli da se projektujemo unapred pa unazad, da zamislimo da se kroz 10,
20, 40 godina sistem stvarno promenio, i zamislimo da gledamo ovaj pokret koji se
sada dešava, šta je to za šta bismo rekli: oni su bili na ovoliko da to kažu? To je za
mene pitanje. Ja nisam sigurna da li imam ikakav odgovor na njega. Šta je to što je
tu odmah iza vrata, ali se niko ne usuđuje da ga saopšti? Nisam sigurna da mi imamo
odgovor. Za mene je to potpuno odvajanje obrazovanja i tržišta (ekonomije) - što je
moguće i uopšte nije toliko problematično. Ima nekih stvari koje se moraju i dalje
regulisati. Zahteva, kao što se obično kaže, političku volju, ali i mnogo hrabrosti.
A.S.: Da, prilično je sigurno da ćemo to za 40 godina, u drugačijem i boljem
svetu reći. Ali, mislim da sigurno postoji još nešto što će morati da se kaže ukoliko
ova borba bude trajala i ukoliko bude trebalo da se dosledno izvede i dođe u priliku
da se izrazi u nekom trenutku. To je ovo što sam zapravo pokušao da pitam, da li će
se ići na kartu autonomije, odvajanja od tržišta? Recimo, u smislu samoupravljanja
ili zatvorenosti od svih društvenih strujanja u nekom smislu bavljenja naukom,
obrazovanjem itd., kao izdvajanje iz društvenog toka ili po principu neke vezanosti
za njega koja nije tržišna? Da tržište ne bude onaj čvor između studenata, odnosno
obrazovanja i ostatka, nego da to možda bude nešto drugo. Pitam se to zato što mi
se čini da autonomizacija nije u suštini mogućnost. Pogotovo ne za studenta u borbi,
jer je borba prilično politizujuća (ne u ovom uskom smislu da mi postajemo budući
glasači i članovi partije, nego politizujuća u smislu da mi razvijamo neke poglede
na društvo ili pretendujemo da imamo neku viziju o njemu). U tom smislu čini mi
se ili su to barem neke moje nade da studenti, ako budu ponovo pokušali da se bore
za dekomodifikaciju, neće ponovo ići ka autonomiji, humboltovskom ili bilo kom
takvom univerzitetu, već će ići ka nekoj vrsti politizovanosti obrazovanja.
J.B.: Mislim da su obe stvari moguće. Zapravo, to je pomalo lažna dihotomija,
zato što one nisu međusobno isključive. Mogu čak da kažem da postoje paralelno u
različitim oblicima institucija. To se recimo dešava u sistemima koji su prošli mnogo
borbe oko jednakosti, na primer Velike Britanije, u kojoj s jedne strane postoje velike
institucije koje jesu autonomne (ili nisu zapravo), s druge strane postoje masovnije
institucije koje jesu vođene potrebama društva, ako ni zbog čega drugog, zato što
se izdržavaju tako što prave veze sa industrijom. Meni je to takođe neoliberalna
priča, ali ne mora biti. Recimo u Americi, s druge strane, takva partnerstva mogu
da imaju super odlike. U krajnjoj liniji, u Latinskoj Americi - oni su zgodan primer
za to, profesori odlaze u siromašne krajeve i drže klincima besplatne časove. To
ima veze sa zajednicom koja brine, dakle, ne mora se čitati kao neoliberalno. Mogu
te dve stvari da stoje zajedno. E sad, ono što je ključna stvar i tu se vraćamo na
strukture društva, šta to obrazovani imaju? Paradoksalno je, to je čuveni paradoks
između jednakosti i mogućnosti. Da li hoćemo da svi imaju obrazovanje da bi bili
bogatiji? Ili hoćemo da nema mnogo veze da li neko ima obrazovanje da bi bio bogat,
odnosno da obrazovanje i finansijski deo nemaju zapravo nikakve veze? Ja zaista
verujem da kada bi se obrazovanje razdvojilo od ekonomije, da bi se stvari barem
donekle regulisale. Dokle god postoje nejednakosti, obrazovanje će reprodukovati te
nejednakosti. Dokle god postoji baza moći koja kontroliše obrazovanje, obrazovanje
će reprodukovati odnose koji odgovaraju tim odnosima. Zato je pitanje ne samo šta
mi ili vi, u ovom slučaju kao studenti, radimo za sebe u procesu obrazovanja, nego
zaista: šta radimo za druge. Ne kako mi reformišemo obrazovanje da bi dobili posao
ili ne bi dobili posao, da bismo platili školarinu ili da ne bismo platili školarinu,
nego da bi odnos obrazovanja i šireg društva bio ovakav ili onakav. Zato je važno
pitanje o autonomizaciji i politizaciji. Ja, pošto verujem u samoupravljanje, mislim
da postoji intrinsična vrednost samoupravljanja, zato što neke stvari profitiraju (ne u
kapitalističkom smislu) od samoupravnog modela. S druge strane nije nezamislivo,
to zaista postoji u Danskoj, imati univerzitete koji su zaista komune. Dakle, nije to
da mi sedimo na slonu i imamo male robove koji nam spremaju, kao na Kembridžu,
nego jedan dan ti kuvaš, ti spremaš, radiš u biblioteci… To jeste malo utopijski, ali
nije nezamislivo. I ne mora da bude toliko automistično, može da bude povezano sa
zajednicom. Ne mora to da znači da mi na univerzitetu podignemo veliki zid, nego
prosto možemo da interreagujemo sa tom zajednicom. Da se razbije to „veliko dupe“
univerziteta.
I.C.: Ono što je meni zanimljivo, kada dođemo do autonomizacije, postoji
i ova subjektivna strana i tu je bitna ova politizacija koju Saša navodi. Recimo da
zamislimo autonomiju univerziteta u nekom masovnom smislu, ne da smo se mi
skupili i da ima 100 studenata. On bi naravno morao da ima neke ljude koji nešto
rade, makar svi bili jednaki. I tu se javlja problem, ti ljudi su tu došli, da bi posle
izašli na tržište rada ili ne, ti ljudi koji tu rade žele nešto. Recimo da tu ljudi nemaju
platu, da postoji autonomija i samoupravljanje. S jedne strane autonomija bi mogla
da bude komuna koja je podigla zid i nekako se samoodržava, i s druge strane mogla
bi biti nešto što ide u društvo. I ja sam tu nekako pre za politizaciju, u smislu ovoga
što si ti rekla, ipak tu mora da se desi neka mala promena sveta, nije tu jednostavno
podići zid i reći: sad ćemo svi mi da se trudimo da to bude nešto najbolje moguće.
J.B.: Recimo, od svih stvari koje ja najviše volim da koristim kao paralelu ili
analogiju obrazovanju, religija je jedna od najboljih. Pored toga što su univerzitet
Intervjui
71
72
i katolička crkva jedine dve institucije koje su preživele gotovo nepromenjene
veći deo istorije čovečanstva (ako zanemarimo ideološku orijentaciju), već
zato što postoje crkve koje su orijentisane na zajednicu, a s druge strane postoje
manastiri koji ne rade sa zajednicom, koji su namenjeni isključivo kontemplaciji,
itd. Postojanje manastira ne implicira nepostojanje crkava niti vice versa. Ljudi koji
znaju nešto više o političkoj dinamici religije, u koje se ja svakako ne ubrajam, kažu
da nekada postoji unutrašnja tenzija između manastira i community churches, zato
što su manastiri obično malo prestižniji. Ali kao struktura, povlačenje analogije sa
znanjem nije nemoguće. Znači, mogu postojati institucije koje se bave znanjem koje
su „narodskije“, da tako kažem, i one koje su manje narodske. Ja mislim da je jedan
od razloga zašto ne idu svi u manastire, taj što je to vrlo neudobno: ustaje se jako
rano, nisu baš neki uslovi. I dokle god ne bi postojala razlika da li si ti na „narodnom
univerzitetu“ ili na nekoj „top level“ instituciji, ako je plata ista ili slična, zašto bi
svi težili „top level“ istraživačkoj instituciji? Ne mora da bude ili-ili. Isto kao što
mi i dalje univerzitet doživljavamo kao pripremnu školu. Ti ideš školuješ se, a onda
ideš negde da radiš. U okviru ovog modela koji si ti rekao, šta ako prihvatimo da
neko ide na univerzitet i ima neku privremenu ulogu u proizvodnji znanja, znači
nije: učiš se da postaneš moler i onda završiš školu i ti si moler, nego možeš da se
baviš recimo svetskom književnošću, napišeš jedan rad, ili ne napišeš jedan rad,
držiš jedan seminar, onda izađeš i baviš se molerajem, a možeš i da izađeš i predaješ
svetsku književnost.
I.C.: Moje pitanje je tu bilo više praktično, u smislu ovoga da ne pretpostavimo
40 godina posle. Nego, kako sada, kada ljudi realno nemaju šta da jedu, možemo da
kažemo, eto mogli bismo da napravimo nešto autonomno, a da oni koji ne dolaze, ne
dolaze jer ne mogu ili oni koji dolaze, dolaze zato što to mogu sebi da priušte.
J.B.: To je tačno, mada sa druge strane surova je istina da se posao, sada
gotovo ni jedan, ne uči u obrazovnim institucijama. I to je jednaki slučaj za low jobs
kao i za high jobs. Univerzitet vam daje prestiž, na osnovu kojeg možete da radite,
ali i dalje većinu posla učite na poslu. Kod neprestižnih poslova je jasno da ljudi
rade ono što već znaju, fizičke poslove ili one koji su zasnovani na nekom tehničkom
ponavljanju relativno jednostavnih radnji. Ako ništa drugo, ta veza obrazovanja i
tržišta rada svejedno ne stoji. S druge strane, lepo je što neki političari i dalje tvrde
da postoji, zato što ona opravdava finansiranje obrazovanja, ali mi ne moramo da se
pretvaramo da je to tako. Iz političkih razloga možda nije loše da nastavimo još neko
vreme da se pretvaramo.
Razgovarali: Jana Baćević, Igor Cvejić, Aleksandar Stojanović i Andrea
Jovanović
LEVICU ČINI RADNIČKA KLASA ZA SEBE
Intervju sa anarho-sindikalističkom
inicijativom1
Mark Lošonc: Koje srpsko odnosno balkansko levičarsko nasleđe smatrate
važnim? Istovremeno mislim na teoriju i na praksu.
ASI: Nedovoljno je poznato da je prva srpska socijalistička organizacija
(Srpska socijalistička partija), formirana 1872. godine od strane srpskih studenata
u Švajcarskoj, stvorena pod veoma jakim uticajem Bakunjina, koji je i prisustvovao
njenom osnivačkom kongresu. Bakunjinovi bliski saradnici tada su bili Srbi Manojlo
Hrvaćanin i drugi. Program Srpske socijalističke partije jasno proklamuje borbu
protiv države, kapitalističkog poretka, porodice, braka, nelegitimnih autoriteta...
Kao što je taj početak socijalističkog delovanja u nas (namerno) zaboravljen,
isto važi i za mnoge druge segmente revolucionarnog nasleđa koji prethode Drugom
svetskom ratu. Veoma bitnu ulogu za nas odigrao je Krsta Cicvarić, koji je 1905.
godine pokrenuo prvi srpski anarhosindikalistički list - „Hleb i sloboda“. Cicvarić
je svojim publikacijama i delovanjem uticao ne samo na stvaranje anarhističkog i
anarhosindikalističkog pokreta u Srbiji, već je, prema svedočenju mladobosanaca
optuženih za atentat na Franca Ferdinanda 1914. godine, ostvario i ključni ideološki
uticaj na njih, iako sam napušta anarhističke pozicije nakon 1912.
U Beogradu 1910. godine počinje da izlazi list „Komuna“ čiji su pokretači
i saradnici velikim delom bili isključeni članovi Srpske socijaldemokratske partije
nezadovoljni centralizmom i birokratizmom partije, kao i neki od „direktaša“ –
zagovornika direktne akcije koje je iz stranke izbacio Dimitrije Tucović 1904. godine.
Nedeljko Čabrinović, uz Gavrila Principa inicijator sarajevskog atentata, radio je kao
slovoslagač „Komune“, o čemu je, kao i o svom odnosu prema anarhizmu, vezama
sa Krstom Cicvarićem itd, svedočio na suđenju nakon atentata. To svedočenje, kao
i neka ozbiljna naučna dela (poput „Sarajevo 1914“ Vladimira Dedijera) pokazuju
da, ne samo što mladobosanci nisu bili puki izvršitelji u rukama velikosrpskih
zaverenika, već su sprovodili revolucionarnu, ako hoćete anarhističku politiku,
koja je, moguće, koincidirala sa određenim ciljevima Apisa i crnorukaca. O tome
ne govori samo izdavačka delatnost nekih od njih, kroz biblioteku „Oslobođenje“,
koja je u osvit Prvog svetskog rata u Sarajevu štampala Kropotkina, Ramija i druge
anarhističke klasike, već i činjenica da su nakon atentata otkriveni i njihovi planovi
za likvidaciju viđenijih srpskih gazda iz Bosne, uključujući i tadašnjeg bosanskog
mitropolita.
Kao što je to bio slučaj više puta kroz istoriju, i ne samo kod nas, anarhistički
pokret je fizički uništen u periodu Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata; pa je na
pokretu koji je kasnije ponovo rođen ostao nedovršeni posao sakupljanja informacija
1 Ovaj intervju je izvorno napravljen za mađarski sajt rednews u okviru serije „Postjugoslovenska
levica“:http://rednews.hu/az-elmelet-gyakorlat/default/kaszara-kapara-posztjugoszlavbalodal-2.-resz.html
Intervjui
73
74
i stvaranje celovite slike naše istorije. U periodu između dva rata većina anarhističkog
delovanja na prostoru Jugoslavije odvija se van teritorije Srbije, a anarhistička praksa
u Srbiji je ograničena na pojedinačne izdavačke poduhvate i uglavnom individualno
delovanje. No, to ni na koji način ne znači da u tom periodu nije bilo pokreta ili
grupa na čija iskustva i eksperimente, shvatajući njihove pogreške i promašaje,
naslanjamo našu trenutnu borbu - od Crvene pravde, preko nekih elemenata
delovanja KPJ, do beogradskih nadrealista sa kojima delimo večitu borbu, bez mere,
za nemoguće. Poznato je, takođe, da je jedan broj radnika iz Srbije učestvovao u
Španskom građanskom ratu na strani anarhističkih, odnosno anarhosindikalističkih
jedinica, no informacije o tim ljudima su, usled represije nakon Drugog svetskog
rata, veoma ograničene i uglavnom dolaze od strane naših španskih drugarica i
drugova. U vezi sa Španskim građanskim ratom treba pomenuti i to da Abraham
Giljen, veteran tog rata, i jedan od prvih teoretičara gerilskog ratovanja, kasnije
ideolog Tupamarosa, u zborniku tekstova „Filozofija urbane gerile“ napominje da
su neki jugoslovenski borci bili fascinirani samoupravnom organizacijom teritorija
i industrije pod anarhističkom kontrolom u Španiji, te da su ta iskustva kasnije
iskorišćena u jugoslovenskom samoupravnom eksperimentu.
Kada govorimo o teorijskim uticajima, često se zaboravlja, i među anarhistima,
da je Bakunjin bio prvi prevodilac Komunističkog manifesta na ruski jezik, kao i da se
prihvatio prevođenju Kapitala na isti. U tom smislu vidimo veliki deo marksističkog
idejnog nasleđa kao nešto neodvojivo od našeg pogleda na svet.
Nesumnjivo veoma bitan element levičarskog nasleđa, na koji se oslanjamo
u našem današnjem radu, jeste iskustvo Narodnooslobodilačke borbe – masovnog
odgovora na okupaciju i fašističku represiju, u kome je učestvovalo mnoštvo slobodara
(od članova revolucionarnog sindikata Industrijski radnici sveta (IWW) koji su se
zbog toga vratili u zemlju iz emigracije, do aktivista Federacije anarhokomunista
Bugarske). NOB predstavlja ne samo inspiraciju, već ukazuje i na pravce borbe
koji svojom snagom i kvalitetom uspevaju da prevaziđu nacionalističke i druge
reakcionarne prepreke antikapitalističkoj borbi na jugoslovenskim i balkanskim
prostorima.
Isto tako, neiscrpni izvor ideja i inspiracije predstavljaju iskustva bugarskog
anarhokomunističkog i anarhosindikalističkog pokreta, fizički marginalizovanog
od strane carističkih, fašističkih i staljinističkih reakcionara, kao i iskustva grčkih
slobodara. Pre Drugog svetskog rata Bugarska je bila poznata i kao „druga Španija“,
jer je najveći deo radničkog pokreta bio eksplicitno anarhistički orijentisan.
Kada se govori o periodu nakon Drugog rata i vladajućoj titoističkoj ideologiji
(u koju uključujemo i „disidentski“ Praksis) nema sumnje da su neki elementi
slobodarske misli – pre svega izvorno anarhistička ideja samoupravljanja - bili
integrisani u vladajuću paradigmu. Ta činjenica - uprkos liberalizmu i tržišnoj
orijentisanosti jugoslovenskog projekta (naročito nakon 1948. godine) – omogućava
da i u tom periodu lociramo određeno idejno nasleđe koje je nama interesantno.
M.L.: Kakav je vaš odnos prema Jugoslaviji i prema titoizmu?
ASI: Kao anarhistička organizacija po definiciji imamo negativan odnos
prema svim državama i autoritarnim sistemima, uključujući tu i titoizam. No, to
naravno ne znači da smatramo da su sve države iste, niti da su svi sistemi identični.
Kada je u pitanju SFRJ, neosporno je da je životni, odnosno civilizacijski
nivo u njoj bio neuporedivo viši od onoga u čemu živimo danas. Drastični pad
materijalnog standarda stanovništva, kao i nekontrolisani povratak nacionalizma,
klerikalizma, patrijarhata i ostalih antiradničkih ideja na političku scenu, koji
je usledio sa raspadom bivše države, vrlo jasno pokazuju koja je razlika između
trenutnog i prethodnog sistema. Zbog toga se može smatrati da je period titoizma,
istorijski gledano, do danas bio najbolji po stanovništvo našeg regiona.
Sa druge strane, postavljanje ideje samoupravljanja u državni kontekst i njena
logična degeneracija u tim uslovima, postojanje tržišta, diktatura Saveza komunista
i postojanje „crvene“ buržoazije proisteklo iz nje, negativna selekcija kao nužni
pratilac svakog hijerarhijskog ustrojstva, negovanje kulta ličnosti i represija nad
neistomišljenicima koji nisu svi nužno, u jugoslovenskom kontekstu, bili reakcionari
(pomenimo recimo zločinački Goli otok), saradnja sa imperijalističkim silama
(i SAD i SSSR), odbijanje rešavanja pitanja Albanaca na Kosovu itd, pokazuju
strukturalne osnove za stvaranje današnjih banana država rođenih iz krvavog rata.
Rata, koji je u suštini bio sukob predvođen od strane birokratija republičkih partija
u borbi za očuvanje vlasti i sticanje što boljih pozicija u predstojećim pljačkaškim
privatizacijama, naravno, potpomognut imperijalistima u poteri za sopstvenim
interesima.
M.L.: Kako biste opisali današnju levičarsku scenu u Srbiji?
ASI: Zbog idejne konfuzije koja opterećuje naš region već decenijama, treba
naglasiti da kao levičarske vidimo isključivo one organizacije, grupe i pokrete koji
se aktivno suprostavljaju društvu baziranom na dominaciji privatnog vlasništva, i
njemu suprostavljaju društvo bazirano na kolektivnoj svojini. Sama činjenica da se
govori o levičarskoj „sceni“, a ne o levičarskom pokretu pokazuje veliki problem
levice u Srbiji danas, ali istovremeno pokazuje i promenu u odnosu na period kada
je, pre gotovo 10 godina, naša organizacija nastala.
Naime, ono što smatramo jednim od najvećih doprinosa naše organizacije
antikapitalističkoj borbi na jugoslovenskim prostorima je upravo činjenica da je naše
delovanje, kao i činjenica da nismo slomljeni brutalnom državnom represijom koja
ne prestaje od našeg nastanka, omogućilo da se uopšte govori o političkom prostoru
levice, te da se razume razlika u odnosu na liberalne i nacionalističke političke stavove.
U trenutku kada smo početkom dvehiljaditih otpočeli sa organizovanim delovanjem
ta ideja nije postojala. Onih nekoliko „levičarskih“ grupa koje su postojale su bile
u potpunosti integrisane ili u nacionalističke projekte koji su Miloševića videli kao
poslednju branu imperijalizmu i razbijanju Jugoslavije ili su, sa druge strane, bili
Intervjui
75
76
deo suštinski proimperijalističkih antiratnih pokreta pod hegemonijom anacionalnih,
vesternizatorskih liberala.
Činjenica da je danas moguće govoriti o većem broju levičarskih organizacija,
njihovom delovanju i levičarskim stavovima o političkim pitanjima pokazuje
veliki napredak koji je napravljen od onda, te da se naše dosledno insistiranje na
antikapitalističkim i internacionalističkim pozicijama, u tom smislu, isplatilo. Kada
govorimo o levici, naravno, govorimo o organizacijama, grupama i pokretima,
shvatajući da levicu čini radnička klasa za sebe – organizovana – a ne slobodni
mislioci koji se samoodređuju kao pristalice levičarskih ideja. U tom smislu možemo
izolovati delovanje anarhističkih i anarhosindikalističkh, maoističkih, trockističkih
i titoističkih i levo-brežnjevističkih organizacija i grupa u Srbiji, kao i različitih
frontovskih organizacija i pokreta koje su činili i čine aktivisti tih organizacija.
Najveći deo aktivista tih organizacija i grupa, uprkos različitim pozicijama o
mnoštvu pitanja, usled činjenice da se nalazimo u inkubatornoj fazi pokreta, u drugoj
praistoriji pokreta ako želite, vrlo često deli zajedničku praksu i frontovski pristup
učestvovanja u većim socijalnim pokretima, poput masovnih studentskih protesta
i sl. Idejne razlike dolaze do izražaja u praksi, i u tom smislu su naši aktivisti oni
koji u masovnim pokretima zagovaraju, i uglavnom uspevaju da održe hegemoniju
ideja interprofesionalne solidarnosti, direktne akcije, direktne demokratije i
antiparlamentarizma.
M.L.: Poslednjih godina (posebno 2006, 2007. i 2011. godine) je u Srbiji vrlo
važnu ulogu igrao studentski pokret, protesti i blokade su bitno doprineli i iskustvu
mlade levice. Forma njegovog delanja je često bila neposredna demokratija, forma
koja je od određujućeg značaja i za ASI. Kakva je bila vaša uloga u tom pokretu?
Kako gledate na njegovu budućnost?
ASI: Članovi ASI aktivni su u svim studentskim protestima, počev od prvog
socijalnog protesta studenata 2006. godine, pokrenutog i organizovanog od strane
ASIjevog Sindikata obrazovanja i frontovske organizacije Socijalni front u čijem su
radu takođe učestvovali naši aktivisti. Tada su studenti blokirali Filozofski fakultet,
tražeći smanjenje školarina i bolje uslove studiranja. Od tada pa do poslednjih pobuna
na jesen 2011. godine članovi ASI su, nastupajući na studentskim zborovima, uvek
predstavljali najtvrđu liniju pokreta, beskompromisno se zalažući da sve odluke i
aktivnosti moraju biti u skladu sa principima direktne demokratije i direktne akcije.
Smatramo da je budućnost studentskog pokreta u organizovanju borbenih
studenata u sindikalne organizacije koje će okupljati studente, profesore i nenastavno
osoblje (jer smo svesni da ne postoji suštinska razlika u interesima tih grupacija),
posebno zbog toga što se predhodnih godina dešavalo da se borbeni potencijal istopi
zbog nepostojanja bilo kakve strukture koja bi nakon protesta zadržala borbene
studente na okupu. Takođe, formiranjem sindikalnih organizacija na fakultetima
postavili bi se temelji za čvršće organizovanje i omasovljenje studentskog i radničkog
pokreta. Stoga su članovi Sindikata obrazovanja ASI, zajedno sa ostalim borbenim
studentima pokrenuli inicijativu za formiranje studentskog sindikata, koji vidimo
kao prvi korak u tom pravcu. Ovakav sindikat, zasnovan na principima neposredne
demokratije, biće direktno suprotstvaljen delovanju studentskog parlamenta i
upravama fakulteta i ujedno će omogućiti kontinuitet studentske borbe.
M.L.: Za učlanjenje u ASI nije potrebna nikakva ideološka kvalifikacija, ali
istovremeno naglašavate i potrebu za naučnom kritikom kapitalizma. Šta mislite o
ulozi teorije?
ASI: Tačno je da za učlanjenje u ASI nije potrebna ideološka kvalifikacija,
no član ASI ne može postati pojedinac koji deluje u suprotnosti sa našim osnovnim
principima, i čija se materijalna pozicija kosi sa interesima našeg članstva. To znači
da gazde, pripadnici represivnih državnih aparata (profesionalna vojska, policija,
zatvorski i pravosudni sistem...), kao i članovi političkih stranaka ne mogu da budu
članovi ASI.
Takođe, često se zaboravlja, i u anarhističkom pokretu, da su anarhisti, odnosno
prva osoba koja je taj pojam koristila da opiše svoje političke pozicije – Pjer Žozef
Prudon – bili ti koji su insistirali na stvaranju naučnog socijalizma. Kao pristalice
„filozofije prakse“ jasno je da ne vidimo teoriju kao nešto odvojeno od prakse, i da u
praktičnom jedinstvu teorije i prakse vidimo dijalektičko prevazilaženje te podele. U
tom smislu posmatramo i intelektualne napore na revolucionarnoj levici, ukazujući na
to da su nam prihvatljivi isključivo „organski intelektualci“, oni koji svoje teoretske
postavke baziraju na iskustvima neposrednog učestvovanja u klasnim borbama, i
znanjima stečenim u tim sukobima, ne ograničavajući se, poput tradicionalnih
intelektualaca na opisivanje, već artikulišući težnje, stavove i nadanja masa. Ne
želimo da se bavimo teorijom kako bismo se gubili u apstrakcijama ili snivali o
idealnom slobodnom društvu - teorija koju prihvatamo je ona koja unapređuje našu
praksu i ojačava revolucionarni pokret.
M.L.: ASI je anarhosindikat koji funkcioniše kao konfederacija. U kojim
gradovima ste prisutni i kakva je veza između pojedinih federacija?
ASI: ASI ima lokalne grupe u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu i
Šapcu (i izolovane članove u mnogim drugim gradovima). Veze između federacija
se obavljaju „organski“, preko sekretarijata organizacije čija primarna uloga i jeste
koordiniranje rada između lokalnih federacija, sindikata i grupa. Naravno, postoje i
redovne „horizontalne“ veze među članovima različitih lokalnih grupa, kao i saradnja
koja se odvija kroz različite zajedničke projekte – poput, na primer, uredništva našeg
nedeljnika „Direktna akcija“.
M.L.: Direktna akcija je za vas centralni pojam. Kakve su bile vaše glavne
direktne akcije u poslednjim godinama?
ASI: Direktna akcija jeste naš osnovni metod borbe. Ovaj pojam predstavlja
svako odbacivanje posrednika kao što su predstavnici, partije, parlament, sindikalne
birokrate, autoritarno ustrojene insititucije i sl, i neposredno delovanje u borbi za
Intervjui
77
svoja prava. To je delovanje protiv sistema i države i predstavlja najefikasniji i najbrži
metod kojima se vrši pritisak na gazde i državu. Metodi direktne akcije su štrajkovi,
sabotaže, blokade radnog mesta i fakulteta, okupacije državnih ustanova i sl.
Primeri direktne akcije u kojima su članovi ASI učestvovali su blokade
fakulteta 2006/07. i 2011. godine, zatim organizovanje više protesta za odbranu
Velikog parka u Kragujevcu (kada je familija tenisera Novaka Đokovića želela
da na tom prostoru izgradi poslovni i sportski centar). Najsvežiji primer je takođe
iz Kragujevca, gde se lokalni stanovnici jednog naselja bore za odbranu zelene
površine, na kojoj grupa kapitalista želi da izgradi poslovni centar. U više navrata smo
u sektoru usluga uspešno izvršili pritisak na gazde da zaposlenima isplate zaostale
zarade. Pored toga, naši članovi organizovano učestvuju u različitim inicijativama,
poput trenutno aktuelnih akcija protiv firme BusPlus – pokušaja privatizacije javnog
prevoza u Beogradu.
78
M.L.: Da li sarađujete sa drugim anarhističkim grupama na međunarodnom
nivou?
ASI: ASI je od 2004. godine deo Međunarodnog udruženja radnika i radnica
(MUR) – internacionale revolucionarnih sindikata osnovane u Berlinu 1922. godine.
Specifičnost naše internacionale, pored činjenice da je jedina radnička revolucionarna
internacionala koja je preživela Drugi svetski rat i koja je aktivna do današnjih
dana, je činjenica da je jedna od njenih sekcija – španska Nacionalna konfederacija
rada (CNT) pokrenula revoluciju koja je tokom kratkog perioda (1936/7) uspela da
ostvari najviše domete slobode čovečanstva u poznatoj istoriji. Sekretarijat MUR se
od 2006. godine nalazio u Beogradu, sve do 2009. kada je u montiranom slučaju,
između ostalog, uhapšen i optužen za međunarodni terorizam i Ratibor Trivunac
koji je obavljao dužnost Generalnog sekretara Internaconale. To je prvi put u dugoj
istoriji naše internacionale da se Sekretarijat internacionale nalazio van zapadne
Evrope. ASI je, takođe, u kontaktu sa Internacionalom anarhističkih federacija,
na čijim je Kongresima više puta prisustvovao u statusu posmatrača. Najveći deo
međunarodnih aktivnosti ASI se odvija kroz organske strukture naše internacionale,
ali, naravno, one se ne završavaju tu.
ASI je, zajedno sa drugovima iz Slovenije, Hrvatske, Grčke i Bugarske
pokrenuo 2003. godine Balkanski anarhistički sajam knjiga, koji će naredne godine
u Ljubljani obeležiti desetogodišnjicu svog postojanja. Takođe, intenzivni kontakti
sa pokretima u regionu doprineli su stvaranju anarhosindikalističkih organizacija u
Bugarskoj (Autonomni radnički sindikat), Turskoj (Anarhosindikalistička inicijativa
– Turska), Rumuniji (Anarhosindikalistička inicijativa – Rumunija), Hrvatskoj
(Mreža anarhosindikalista), kao i mnoštvu zajedničkih aktivnosti slobodarskog
pokreta u regionu – akcijama solidarnosti, kampovima za prava imigranata protiv
granica itd.
Takođe, ASI je organizovao veliki broj javnih tribina i prezentacija anarhističkih
i revolucionarnih pokreta iz sveta sa gostima iz međunarodnog pokreta, ali i služio
kao tačka oslonca drugovima koji su putovali kroz region, pogotovo u prvoj polovini
2000tih kada smo praktično bili jedina organizacija sa resursima za tako nešto.
M.L.: Imate vrlo intenzivnu izdavačku delatnost. Kakve knjige objavljujete?
ASI: Naš istraživačko-izdavački Centar za liberterske studije (CLS) je
institucija koja već godinama izdaje kako revolucionarnu teoriju, tako i druge
publikacije za koje smatramo da doprinose revolucionarnoj borbi na obrazovnom
i kulturnom frontu – borbi koju vidimo kao neodvojivu od klasne borbe na svim
drugim nivoima.
Prva izdanja CLSa, iz edicije „Kuka i motika“ su bile fotokopirane brošure koja
su kao svoj pretežni cilj imala teoretsko osnaživanje našeg članstva i simpatizera, no,
suočeni sa velikom potražnjom shvatili smo potrebu za proširivanjem naše izdavačke
delatnosti koja je postala jedna od primarnih delatnosti CLS-a. Do sada je CLS izdao
dvadeset devet publikacija u osam edicija – koje se protežu od revolucionarnih klasika
poput „Anarhije“ Petra Kropotkina ili „Komunističkog manifesta“, do alternativnih
vodiča kroz dokumentarne filmove „A znaš li ti jadan da smo mi ođe za okultno
zaduženi“ Bojana Pandže ili nadrealističkih bravura Ivana Tobića u njegovoj knjizi
„Građen sam ko sveti lonci“, ali i stripova poput „Revolucija u restoranima“. CLS
je takođe organizovao i dva konkursa za socijalno angažovane radove i publikovao
zbirku socijalno angažovanih radova „Zagrcnuti u tranziciji“, na taj način želeći da
se, koliko je to u našoj moći, suprotstavimo komercijalizaciji kulture i doprinesemo
formiranju novih generacija socijalno-angažovanih stvaralaca.
Pored izdavaštva CLS održava najveću biblioteku slobodarskih knjiga i
časopisa u regionu, a u svom arhivu pohranjuje materijale revolucionarnog pokreta
iz čitavog sveta – sa posebnim fokusom na pokret na Balkanu i bivšoj Jugoslaviji,
ali i na druge oblasti koje revolucionarima mogu biti korisne za izučavanje – od
dokumenata vezanih za delovanje reformističkog sindikalnog pokreta i buržoaskih
partija, do publikacija i drugih materijala savremenih i istorijskih fašističkih grupacija
i institucija.
M.L.: Članovi ASI-ja su već godinama žrtve neposrednog državnog nasilja.
Koji su bili najteži trenuci?
ASI: Najteži trenutak do sad je svakako slučaj „Beogradske šestorke.“ Tada
je uhapšeno šestoro beogradskih anarhista, od kojih četvoro članova ASI. Oni su
u montiranom procesu bili optuženi za međunarodni terorizam. Naša organizacija
bila je izložena jakoj medijskoj hajci. U buržoaskim medijima su izlazili naručeni
policijski tekstovi u kojima se najbrutalnije napadala naša organizacija i sama ideja
anarhizma, dok se u sudskom postupku pokušalo ustvrditi kako je „teroristički“
napad bio proizvod delovanja naše organizacije – drugim rečima država je našu
čitavu organizaciju pokušala da prikaže kao terorističku. Uz to, konstantno je trajao
pritisak policije na naše članove koji su bili na „slobodi“. Oni su u to vreme pozivani
na informativne razgovore, privođeni za „ometanje pravde“ tokom kampanje za
oslobađanje Bg6, konstantno nam je prećeno novim hapšenjima i krivičnim prijavama
Intervjui
79
i sl. Usled pritiska domaće i strane javnosti naši drugovi su oslobođeni a nedostatak
bilo kakvih dokaza protiv naših drugova je doveo do potpunog oslobađanja svih
optuženih. Represija se, međutim, i dalje nastavlja, ali smanjenim intenzitetom, ona
nije tako brutalna i otvorena kao u vreme Beogradske šestorke, ali je prisutna sve
vreme. Trenutno se vodi veći broj krivičnih procesa protiv pripadnika ASI. Slučaj
Bg6 opet je pred sudom, ali sa ublaženom optužnicom, dok je u međuvremenu
podignuta optužnica protiv dvoje članova ASI za ometanje službenih lica i ometanje
javnog reda i mira za vreme protesta protiv NATO konferencije u Beogradu prošle
godine. U toku je i proces protiv trojice studenata, od kojih je jedan član Sindikata
obrazovanja ASI, za organizovanje blokade Filozofskog i Filološkog fakulteta prošle
godine, i to sa namerom da se kriminalizuje studentski pokret, i studenti zastraše
pred jesen, kada se očekuju nove studentske pobune.
80
M.L.: Čime se bavite trenutno? ASI: Već neko vreme ponovo izdajemo naše glasilo „Direktna akcija“, koje
je sada uzelo formu nedeljnog lista. Njime uspevamo da redovno komentarišemo i
prezentujemo revolucionarne stavove o aktuelnim pitanjima, a distributivna mreža
koja pokriva jedanaest gradova nam omogućava da svojim idejama dopremo do
daleko većeg broja ljudi nego što je to do sada bio slučaj.
Pripremamo se za vruću studentsku jesen kada se planiraju novi protesti
studenata. Uz to smo angažovani na pripremama za buduće akcije, koje bi trebalo
da uslede nakon godišnjih odmora. Prethodnih nekoliko meseci smo organizovali
nezavisne demonstracije povodom Prvog maja; skup podrške turskoj studentskoj
aktivistkinju Bašak koja je bila zatvorena u Hrvatskoj; organizovali smo i
revolucionarni blok na demonstracijama protiv rehabilitovanja narodnog izdajnika i
ratnog zločinca, četničkog komandanta Dragoljuba Mihajlovića.
CLS trenutno priprema knjigu Danijela Gerena „Anarhizam“, kao i knjigu
Aleksandra Berkmana „Osnove anarhističkog komunizma“, a kako se krajem
oktobra ove godine navršava 10 godina od formiranja naše organizacije, u toku su
pripreme da se taj datum adekvatno obeleži.
NASLEĐE NEZAVRŠENOG DOGAĐAJA
JUGOSLAVIJE
Intervju sa Gal Kirnom
Aleksandar Matković:Velik deo tvojih projekata se bavi uticajem partizanskih
borbi i antifašizma na nadnacionalnu politiku bivše Jugoslavije. Danas, obrnuto,
nacionalne politike nekadašnjih jugoslovenskih republika često nadodređuju
antifašizam politički, ideološki i kulturalno. Kakav uticaj ovo ima na odnos levice i
desnice u Sloveniji?
Gal Kirn: Ne samo da nacionalne politike etničkih zajednica nadodređuju
antifašizam u smislu stavljanja na sekundarnu poziciju, nego je antifašizam prosto
negiran čak i na način puke rehabilitacije fašizma po čitavoj bivšoj Jugosloaviji.
Svakako, kada mislimo fašizam, i otpor prema njemu danas, nema govora o
jednostavnoj priči - kako se pravilno sjećati prošlosti i kako treba pisati povijesne
udžbenike (mada je i to bitno) - nego je to više pitanje o tome kako ćemo živjeti
danas, u budućnosti post-jugoslovenskog konteksta, ali i šire. Misliti prošlost
nikada nije stvar same prošlosti, nego ima više veze sa onim što bismo, na tragu
Walter Benjamina, mogli nazvati stvaranjem novog partizanskog arhiva, koji priča
sa pozicije eksploatisanih, marginaliziranih i suprostavlja se dominantnom čitanju
pobjednika – šta je u našem kontekstu identično sa nacionalnim arhivom. Kako
onda detonirati nacionalni arhiv, intervenirati i rasuti antifašističke šrapnele opet po
čitavoj bivšoj zemlji? Kako čitati Jugoslaviju bez da je redukujemo na kult osobnosti
Tita, nostalgiju za dobrim starim vremenima? To nije pitanje samo teorijske prakse,
nego ima veze i sa reinvencijom antifašisticke politike danas.
E sada, konkretnije, u Sloveniji imamo dva ključna odgovora po pitanju
partizanstva. Jedan je najnoviji i antipolitički kojeg zastupa srednja generacija i
dosta mladih. Ova pozicija kaže da je bezveze da danas još diskutiramo o podijeli
na ljeve-desne ili na fašiste-komuniste, da su to sve neki totalitaristički simboli, da
je to neko staro vreme sa kojim nemamo više ništa, da bi trebalo, obrnuto, obratiti
pažnju na budućnost, šta bi nas oslobodilo od ideologije. Ovaj odgovor se vrlo često
poziva na tehnokratsku varijaciju tranzicije: bitan je dobar menadžment društva,
ekonomije i politike, trebalo bi de-ideologizirati diskusije, a pustiti eksperte da rade
svoje. Čitava partizanska sekvencija se svodi na ideologijsku podijelu na crne ili
crvene, a o masovnom pokretu, revolucionarnoj invenciji, partizanskoj umjetnosti
ne trebamo više pričati. Antipolitički odgovor je reakcija na dominantan diskurs
koji se vodi između stare generacije, advokata partizanstva, s jedne strane, i novih
povijesničara, katoličke crkve i nacionalističke desnice, s druge. Desnica je već
krajem 80-ih preuzela primat nad pisanjem nove povijesti, u kojoj je postalo nužno
da se naglašavaju zločini totalitarnog režima i pobijanja (izvansudskog ubijanja)
nakon II svetskog rata. Umjesto historizacije i mišljenja fašizma, ovi lokalni fašisti
(četnici, domobrani, ustaše...) se prikazuju kao normalni ljudi (svi smo mi od krvi
Intervjui
81
82
i mesa) i žrtve totalitarizma, a izbegavaju se povijesne činjenice o fašističkom
čišćenju i kolaboraciji sa fašistima-nacistima, o okupacijskom režimu. Pod maskom
nacionalnog pomirenja po kojem sve žrtve i ubijeni zaslužiju svoje spomenike i u kojem
se naglašava hrišćanski patos digniteta i čovječanstva, nova ideja Jugoslavije, koja je
izrasla baš iz antifaštičke borbe i solidarnosti među narodima, se sahranjuje.Time se
ujedno rehabilituje i lokalni fašizam kao neka vrsta boljeg i pravednijeg patriotizma
koji svakako ide bolje uz diskurse novih procesa izgradnje etničkih zajednica. No,
problem dosadašnjeg »ljevog« partizanskog odgovora je to što je dugo samo stavljao
naglasak na defanzivu, na to da jeste važno da se slovenački narod pomiri sa sobom,
ali da možemo čitati partizanstvo i kao borbu za nacionalni suverenitet Slovenije,
da to predstavlja njenu vrlo važnu etapu. Ovime se levica približava romantičarskoj
teleologizaciji Naroda, naroda kao supstancijalne kategorije, subjekta koji uvijek
pobjeđuje i nad-determinira ostale identifikacijske tačke; rečeno jasnije, onome što
uvijek zamagljuje klasne kontradikcije i imperijalističke antagonizme. Tek u zadnjim
godinama je nekoliko aktivističkih grupacija i intelektualnih radnika počelo da
radi na ponovnom čitanju Jugoslavije – antifašizma – komunizma kao alternativne
političke misli, dakle, u smijeru i orijentaciji u kojima svojim radovima često i sam
interveniram.1
A.M.:Čini mi se da je ključno ovo što si rekao za teleologizaciju naroda: jer se
upravo hipostaziranje naroda kao subjekta-večitog pobednika zasniva na njegovom
istorizovanju koje previđa njegove korene, što nas vodi do još jednog ključnog mesta
– suprotno političkim i estetskim strujama koje neutralizuju revolucionarni impuls
narodno-oslobodilačke borbe, ti pišeš, u tekstu Sjećanje na partizane ili misao o
partizanstvu?2, da misliti partizanstvo znači misliti prelom, kako politike tako i
umetnosti; antifašistička borba je proizvela novu subjektivnost, drugo ekonomsko
uređenje i mobilizaciju naroda.
G.K.: Prvi tekst (Sjećanje na partizane) sam napisao već pre skoro 4 godine
i nekoliko tih teza sam revidirao u toku rada na doktoratu; sada mogu samokritički
kazati da sam tada bio pod jakim utjecajem Badioujeve misli koja fokusira politiku
prijeloma preko koncepcije događaja. Umjesto toga da naglašava događaj samo u
politici ili samo u umjetnosti, partizanska borba je, nasuprot tome, pokazala neku
vrstu čvrstog revolucionarnog susreta politike i umjetnosti, u kojem ove generičke
procedure istine – ako želite uzeti badioujevski rečnik – ne samo da su napravile
neki novum i povratno djelovanje, nego se iz njih crpi i simbolička moć dugo nakon
partizanske borbe. U tom smislu više podržavam teorijsku orijentaciju koja misli
prijelom zajedno sa konceptom revolucije, dakle, u jugoslovenskom primjeru
– socijalističke revolucije. Ova revolucija nije imala samo jednog organizatora,
1U tom smislu nedavno je u Aktivu objavljen tekst kolektiva autora: http://www.novossti.
com/2012/10/7-1-teza-o-mracnom-raspadu-jugoslavije/
2 Vidi: Kirn, G., „Sjećanje na partizane ili misao o partizanstvu?“, Aktiv, 547/2010, dostupno na: http://www.novossti.com/2010/06/sjecanje-na-partizane-ili-misao-o-partizanstvu/
(prim: A.M.)
odnosno Partiju, nego je već za vreme II svetskog rata došlo do političke invencije
gdje se revolucionarni narod mogao misliti upravo preko antifašističkog pokreta i
mnoštva različitih političkih snaga, gdje je koncept narodnog oslobođenja povezivao
narod sa klasom. Kako kaže Miklavž Komelj u odličnoj studiji «Kako misliti
partizansku politiku» – došlo je do susreta između masa i organizacije, mada je to
on obradio najviše na kulturnom terenu. Taj revolucionarni pokret je ostavio duboke
tragove koje onda možemo trasirati i analizirati barem u sledećim sekvencama i
entitetima: u jugoslovenskom socijalizmu, koji se na političkoj razini ispoljavao
kao mišljenje i prakticiranje federativnih principa, potom u globalnom pokretu
nesvrstanih (protiv hladnoratne podijele) i samoupravnom modelu koji se odvija po
principu horizontalnog povezivanja, uz koji smo imali i egalitarne politike koje su
ciljale na proizvodne odnose. U tom smislu partizanska politika nije samo prekid,
nije samo politička revolucija, nego i invencija na kulturnoj i ekonomskoj razini.
Po tom smislu već je Althusser u anonimnom tekstu o kulturnoj revoluciji kritizirao
ekonomističku i puku političku koncepciju preuzimanja državnog aparata koje može
voditi u regresije socijalističkih država. Suprotno tome, za njega se ideološka borba
nastavlja i u socijalističkoj formaciji, čak i u komunizmu – po Marxu besklasnom
društvu – klasna borba kao takva neće nestati. Ova kompleksna kontradikcija je u srži
althusserijanskog programa mišljenja koji istovremeno spaja mišljenje konjukture (i
njenih sistema reprodukcije) i mišljenje njenog prekida. Revolucija i reprodukcija,
a ne jedno ili drugo.
Prema tome, danas svakako možemo razumeti Badioujevu retrospektivnu
kritiku modela države-Partije, njegove kritike specifičnog lenjinizma koji se izrodio
u etatizam ograničenog dosega, i koji je kao takav prisutan i u političkoj praksi
real-socijalizma. Ali unatoč ovome, današnja nova ljevica bi trebalo da apsolvira
nekoliko značajnih kritika realnog socijalizma. Po mom mišljenju trebalo bi nastaviti
sa dijalektičkim projektom, koji je katkad pun napetosti i kontradikcija, u vidu
odnosa između socijalizma i komunizma. Nedavne rasprave oko „ideje komunizma“
su umnogome potisnute ili su se ujedinile u vidu kritike socijalizma, dok s druge
strane upravo odnos istorije socijalizma, njegove budućnosti, i komunizma kao
ideje i pokreta za negiranje vladajućeg poretka, mora ostati u središtu „novog
materijalizma“ ili, radije, novih komunističkih pokreta. Na taj način, mišljenje
revolucije danas mora započeti i nastaviti sa mišljenjem reprodukcije. Time se
analize i političke prakse odvraćaju od fokusiranja samo na prekid i na emancipaciju,
što između ostalog može dovesti do fragmentarizacije političkih projekata, a time i
filozofije ideje komunizma.
No, ukoliko želimo da mislimo politiku masa, to važi samo pod uslovom
da uzmemo u obzir radikalnu društvenu transformaciju koja misli ukidanje
kapitalističkog načina proizvodnje izvan alternativa koja se referiraju na neposredna
iskustva i koje u kratkom vremenskom roku grade svoje male utopije. Naravno, ne
kažem da ova partikularna iskustva nisu nužna, nego da njihov partikularni dio može
vrlo lako biti integriran ili ignoriran od strane globalnog kapitalizma. U tom smislu
trebalo bi inspiracije tražiti kako u Južnoj Americi, gdje su u toku novi socijalistički
eksperimenti, tako i na periferiji EU, gdje su danas velike mogućnosti da dođe do
Intervjui
83
pravih revolucionarnih promjena zbog vidno jače krize. Svakako ovdje možemo
opet rehabilitirati Rosu Luxemburg sa njezinim otvaranjem alternative komunizam
ili barbarstvo – jedno jest jasno: budućnost je opet otvorena. Međutim, kao što se to
već ranije dešavalo, socijalističke revolucije odigravale su se uvek na periferijama;
zbog toga ne polažem nadu u to da ih možemo očekivati u centru.
84
A.M.: U tekstu Jugoslavija: od partizanske politike do postfordističke
tendencije3 istovremeno kritikuješ i negiranje klasne borbe u samom socijalizmu,
problematičnu pojavu samoupravljanja, radničkih kolektiva u preduzećima i odsutni
položaj samog radnika unutar takve konstelacije. Drugim rečima, kritikuješ negiranje
dva ključna procesa unutar polja jugoslovenskog političkog, ekonomskog i kulturnog
prostora – partizanske borbe pre socijalizma i klasne borbe unutar njega. Međutim, ti
u onome što je revolucionarno vidiš događaj koji upravo nije svodiv samo na klasnu
borbu. Sudeći po tvojim tezama, partizanska borba je ujedno ostavila daleko veće
tragove u kulturi i politici bivše Jugoslavije nego što je to učinio pokret otpora u
Francuskoj, ali se te posledice moraju istovremeno razlikovati od klasne borbe koja
je nastupila i u periodu mira. U čemu vidiš ovu razliku? Da li bi se epitet događaja
mogao pripisati i ovoj drugoj ili je vidiš u drugačijem svetlu od partizanstva?
G.K.: Prvo, oko pitanja Francuske. Ukratko – ne želim da to ispadne kao
neka titoistička naracija: nikako ne težim tome. Kako mjeriti sad koji je pokret
otpora bio bolji - oba su bila nužna i vrlo važna za politiku i misao antifašizma.
Ali, da, u jugoslovenskom kontekstu možemo pričati o uspješnoj antifašističkoj
borbi koja se nastavlja u socijalističku revoluciju, koja nije samo reakcija na fašizam
nego i na svjestki imperijalizam i klasne kontradikcije unutar društva. Svakako, i
zbog svog (ne)srećnog geopolitičkog položaja, u kojem se Jugoslavija nalazila
50:50 između britanskog imperijalizma i Staljinovog novog socijalističkog poretka,
jugoslovenski komunistički pokret je imao tu prednost da je mogao voditi do neke
mjere autonomistički pokret, koji zapravo nije dobijao ni stručno priznanje do kraja
1943. (Teheran), niti puno materijalne pomoći, ali je ipak zagarantirao neku poziciju
koja je sama odlučivala o budućnosti. Svakako, konciznije analize Resistance u II
svetskom ratu izneo je Donny Gluckstein u svojoj zadnjoj knjizi A People’s History
of WWII i tamo su dobro teoretizirane i razlike u samoj organizaciji: u Francuskoj
je Charles de Gaulle radio na narodnom imaginariju, za drugačiju Francusku koja
ide protiv Vichya (Petaina), ali koji ipak oduzima avangardu radikalnim delovima
Resistance (lijevi partizani na kraju rata odbacuju oružje). U Jugoslaviji narodnooslobodilačka borba ima snažan antikapitalistički element, i u tome svakako vidim
glavnu razliku ne samo između francuskog i jugoslovenskog pokreta nego i liniju koja
separira neke ostale pokrete. U tom smislu je interesantno da se radikalizirana forma
revolucionarnog rata odigrala i u Francuskoj, odnosno u njezinim kolonijama: ono
što je Peter Hallward dobro rekao o Haitiju i francuskoj revoluciji, mogli bismo reći
3Vidi: Kirn, G., „Jugoslavija: od partizanske politike do postfordističke tendencije“,
Up&Underground,17-18/2010, http://www.up-underground.com/wp-content/uploads/2011/04/1718_gal_kirn.pdf (prim. A.M.)
i za oslobađanje Indokine, a pogotovo i za primer Alžira i FLN kao antokolonijalne
borbe unutar imaginarija narodno-oslobodilačke borbe.
Drugo pitanje tiče se negiranja partizanskog prijeloma i klasne borbe. Ja bih
radije kazao radničke klasne borbe, osobito kasnije, u periodu tržišnog socijalizma
u Jugoslaviji tokom 60-ih godina. Izgradnja socijalizma se do sada uvek odvijala uz
izgradnju socijalističke političke zajednice, koja je u nekim momentima preuzela i
reformirala već stare buržoaske forme politike. No, s druge strane, ta politička zajednica
započela je re-invenciju politike koja ne bi više bila odvojena od ekonomije, kulture
i drugih «autonomnih» instancija. Svakako, u Jugoslaviji imamo čak i ambivalentniji
proces izgradnje socijalizma u jednoj državi, pošto se, barem od 1950., nakon raskida
sa staljinističkim ili birokratskim rukovodstvom socijalističkog društva, pokreće
ideja samoupravljanja koja vodi u vrlo antinomičke procese. S jedne strane, postoji
vrlo snažno usmerenje po kojem se do prave «radničke demokracije» može stići samo
putem širenja političkih prostora i jačanja radničke klase tako da se ona osposobi
da u svoje ruke preuzme i planiranje ekonomskog razvoja. Samoupravljanje kao
koncepcija radničkog organiziranja nosi u sebi kritiku Partije, iako ona u realnosti
svakako još uvijek postoji, čak i ako se samoupravljanje u Jugoslaviji započelo baš u
samoj Partiji (odozgo). Iako je ovakva kritika Partije bile uvek prisutna, u poslednjoj
instanci insistiralo se na avangardnoj ulozi SKJ i njenog užeg vođstva, koje je sve do
početka 80-ih donosilo najbitnije odluke o reorganizaciji društvenih odnosa; njena
politika je postala vezana za princip „demokratskog centralizma“.
Tako da, u tom smislu, samoupravljanje nije nikad bilo završen proces.
Istovremeno, pored samoupravljanja postoji i druga tendencija, ona anti-birokratska,
možemo reći čak i anti-državna. Godine 1965. dolazi do uvođenja tržišne
reforme, uvođenje tržišta, a reforma je poznata po tome što govori o de-etatizaciji,
decentralizaciji, demokratizaciji, i po tome što je nastojala da «ekonomski» ukine
svaku političku ili ideološku kontrolu proizvodnog procesa. Čak i Svetozar Tempo
(jedan od partizanskih vođa, blizak Titovom krugu, tadašnji rukovodilac sindikata)
u tržišnoj reformi vidi mogućnost da radnici dobiju više prava i da, uz tehnokrate,
grade socijalizam „odozdo“. No, u svojoj ekstremnoj formi, ova tržišna inicijativa
je predstavljala proto-kapitalističku tendenciju, koja je nakon političke (imamo
profesionalne političare-birokrate) sprovela i ekonomsku eksproprijaciju. Legalno,
radnik je dobio više prava i mogućnost da odlučuje u radničkom savjetu, ali u
realnosti sve odluke su donosili direktori i inženjeri. U tom smislu prava moć stoji u
ad hoc koalicijama, koje se sastoje iz lokalnih političkih funkcionera, predstavnika
komercijalnih banaka i tehnokrata. Čak bi i foucaultovska analiza mogla nešto
doprineti. Ali, važnije je da su ove tržišne reforme otvorile novu artikulaciju vladajuće
klase i dovele do klasnog kompromisa između birokracije i tehnokracije, iz kojeg
su radnici bili isključeni. Štaviše, došlo je do klasne diferencijacije, do povećanja
razlike u razvoju između regija, do rasta nezaposlenosti. U tom smislu, trebalo bi
naglasiti društvenu važnost banaka i kraj Fonda za Investicije, koji je izgubio većinu
svojih nekadašnjih finansijskih kapaciteta za redistribuciju društvenog bogatstva...
Intervjui
85
No, radnik i radnička klasa nisu naprosto dignuti u vazduh, nego su dobili nove
obrise u mnogim ilegalnim štrajkovima koji su se odigrali tokom 60-ih godina4.
Tek će tokom 70-ih godina, kako je dobro pokazao Rastko Močnik, Kardeljeva
invencija OOUR-a u novom zakonodavstvu (zakon o združenom radu) apsorbovati
neke mahinacije tehnokratije i pokušati da izradi vlastiti primer samoupravne
politike, posljednji pokušaj perfektnog vođenja i surađivanja različitih instanci.
86
A.M.: U pomenutom tekstu o post-fordizmu u Jugoslaviji, pojavu OOUR-a i
radničkog samoupravljanja povezuješ sa začecima post-fordizma – tehnologizacije
znanja, autoformiranje subjekta kao ljudskog kapitala, restrukturiranje komunikacije,
prebacivanje odluke na radnika, itd.: samoupravljač kao prototip menadžera, neka
vrsta radnika-menadžera. Ova pojava – samoupravljanje u Jugoslaviji kao vid postfordizma – predstavlja ključnu tačku koja čini Jugoslaviju značajnom za kritiku jedne
druge pojave, a to je neoliberalizacija znanja u post-jugoslovenskom okruženju. U
čemu vidiš njihovu vezu?
G.K.: Kao prvo, moram naglasiti ključne analitičke razlike koje se katkad
vrlo brzo zaboravljaju kada je reč o post-fordizmu. Svakako nije egzaktno reći da je
post-fordizam već identičan sa neoliberalizmom, niti da je fordistički tip organizacije
produkcije ili fordistička akumulacija već sama po sebi vodila ka državi blagostanja.
To bih značilo ignorirati politički dio radničkih sukoba, internacionalnu konjunkturu
svetskog socijalizma i činjenicu da je socijalistička revolucija bila na agendi
veći dio 20. vjeka. Zanimljiv primer nove kapitalističke i socijalističke sinteze se
može primetiti poslednjih decenija u Kini, gde mešavina kapitalističke ekspanzije
(masivne investicije u spekulaciju i izgradnju nekretnina), industrijske organizacije
fordističkog tipa i brutalne eksploatacije, idu ruku pod ruku sa autoritarnim
političkim aparatom, koji je još odavno presekao sve svoje veze sa nekadašnjim
revolucionarnim procesom (komunističkim sekvencama). No, u vidu jugoslovenske
tranzicije ka post-foridzmu imamo svakako i analize koje ukazuju na identifikaciju
«ljevog» izvora neoliberalizma – mislim na Johannu Bockman koja je u nedavnoj
knjizi opširno obrazložila neke sličnosti između desnog čileanskog eksperimenta
i ljevog jugoslovenskog razvoja. Iako mislim da se neki slični momenti mogu
pronaći, istorijske i empirijske istrage ne mogu potvrditi ove teze. U Jugoslaviji je
postojao državni sistem koji se sastojao iz raznih nivoa i koji je predstavljao zapravo
mešavinu korporativnih, demokratskih i autoritarnih političkih formi, u kojem su
se različiti modeli razvoja određivali između dve velike frakcije vladajuće klase:
birokratija i tehnokratija. Tamo gde je politička birokratija zadugo prihvatala model
industrijalizacije, tu je više pragmatički orijentisan tehnokratizam (menadžment)
zagovarao uvođenje stručnog znanja i uvođenje veoma različitog post-industrijskog
i liberalnog razvoja Jugoslavije. Industrijski i post-industrijski model su nastali već u
socijalističkim vremenima, a ne kao što neki danas tvrde, tokom 1990-ih pa nadalje.
4 O tome sam više pisao u svom doktoratu, Conceptualisation of Politics and Reproduction
in the Work of Louis Althusser: Case of Socialist Yugoslavia: http://www.ung.si/~library/
doktorati/interkulturni/21Kirn.pdf
Dakle, ovde imamo neki balans između tržišta i države, između socijalističke
države blagostanja i njezine spore liberalizacije, postepenim smanjivanjem socioekonomskih prava. Još jednom, ilegalni pa i legalni štrajkovi su direktan nagoveštaj
kraja revolucionarnih ideja i politike, koja se počela dešavati u 60-im godinama.
Nakon razdoblja radnika i udarnika, najbitniji ideal u ideološkom smislu
postaje nešto više od samoupravnog radnika: kategorija čovjeka u filozofiji
praxis-a i samoupravni menadžer-tehnokrata koji će se baviti pukim ekonomskim
procesima bez ikakve veze sa društvenim promjenama ili planom. U nekoj meri
možemo reći da se „usmerena edukacija“, koja je predstavljala novu vrstu politike
u 70-im, može posmatrati kao bolonjska reforma avant la lettre. Namera ovoga je
bila da se edukacija više integriše u sferu produkcije, i da škole podučavaju one
vrste znanja koja su upotrebljiva i bitna za kasniju integraciju u tržište radne snage.
To je bio jedan od načina da se organizira politika protiv sve veće nezaposlenosti.
Međutim, ona se pokazala kao ne baš uspješna. Ok, bolonjska reforma vrlo slično
uvodi znanje kao direktno tržišnu robu sa vrlo birokratskim direktivama odozgo,
sa razine Evropskih Institucija i kvazi-tržišta, demokratizacije, u kojem samo
najprivlačniji, najprofitabilniji, najpragmatičniji i najprimenjiviji programi ostaju
unutar edukacijskog sistema… ostali se jednostavno izbacuju (vidi analizu Primoža
Krašoveca). Iz toga su već proistekli katastrofalni učinci, anti-intelektualizacija, vrlo
anti-teorijska direkcija za profesore i studente, i sve više aplikativnih metodologijskih,
a i interaktivnih pristupa pedagoškom procesu. Tako da svakako postoji već za vreme
socijalističke Jugoslavije jaki liberalni, u 80-ima i neoliberalni diskurs, ali još uvijek
u uvjetima socijalističke države blagostanja. A sada živimo u uvjetima propale
kapitalističke države blagostanja i sa vrlo nezgodnim izgledom za riješavanje krize
na neoliberalni način. Tu postoji jedna ogromna istorijska razlika, koja se takođe tiče
raznih nada i programa za budućnost koju nam prodaju pred očima…
A.M.: Ovaj broj našeg časopisa je posvećen studentskoj borbi i njenom
emancipatornom karakteru. Jedna od formi sa kojom se ta borba prepliće često jeste
urbani aktivizam: studentske blokade i plenumi uvek zahtevaju „javne“ prostore, ili
čak prostore čine „javnim“, transparentnim. Prema Harviju učinak urbanog aktivizma
je upravo u tome da se tada arhitekturalne forme grada zaista stavljaju „u pogon“,
da tada grad živi. Naravno, ispod svega ovoga se provlači jedno od ključnih pitanja
– pitanje odnosa arhitekture moći i moći arhitekture, odnosno: revolucionarnosti
arhitekture. Upravo ovo spada u polje tvojih analiza: u čemu vidiš revolucionarnost,
da li je, i kako je uopšte moguća, takoreći, revolucionarnost prostora?
G.K.: Studentska borba je svakako vrlo važna i danas i za budućnost, mada je
sam ne bih ni na kakav način stavljao na pijedestal kao najvažniju, što je započelo u
maju 68-e. Nastanak studenskog pokreta znači početak nečega što prevazilazi uske
politike produkcije, i u tome vidim njegov vrlo važan doprinos. Puno političkog
rada intervenira u polje same reprodukcije, koje je izvan direktne ekonomske klasne
borbe. No, svakako, heterogene teze studentskih pokreta bile su čitane na više načina
– zavisi o čemu zapravo pričamo – ali u biti, mogli bismo reći da su se one na
Intervjui
87
88
neki način čak i poticale idealizaciju studentskih pokreta kao nečega najnovijeg,
naj-idealnijeg, što nosi promijenu samo po sebi. A kad je ovaj studentski pokret
ograničen samo na Univerzitet, i kada nastavlja biti izoliran od društvenih promijena
i drugih političkih aktera, onda je osuđen na svoju sezonsku prirodu, čak može i
doprineti vrlo uskom korporativnom interesu u društvu. Suprotno tome, onda kada
iz njega izrastu nove političke forme, na primer u Čileu ili Velikoj Britaniji zadnjih
godina, ili u bližnjem kontekstu kao plenumi blokada univerziteta u Hrvatskoj, onda
možemo pričati o jednom radikalnijem političkom procesu koji doprinosi borbama za
commons, za otpor prema neoliberalizaciji ne samo znanja, nego i drugih društvenih
dobara, aktivnosti i polja koja su bila privatizirana u tranziciji.
Oko pitanja prostora: tek politizacija ovih prostora čini prostor javnim. Ono
što je danas postalo prava manufaktura javnog prostora na Zapadu, i što je većinom
integrisano u razne vrste privatno-javnih partnerstava, zapravo je povezano sa
jako uskom koncepcijom menadžmenta prostora gdje imamo već isplaniran čitav
performativ i kontrolu kako i kuda će se ljudi kretati. Svakako, arhitekti, zajedno
sa urbanom, zvaničnom i profesionalnom politikom, mogu uticati na samu formu
prostora, da su radikalniji, i na to da ovaj javni prostor bude otvoren na taj način da
se ljudi mogu lakše sretati ili diskutirati tamo; ali na kraju krajeva sve ove radikalne
ideje zavise od socijalne upotrebe, od toga kakve su socijalne prakse agenata koji
se kreću po tim prostorima. Bojim se da tu arhitektura kao takva ne može sama po
sebi stvoriti revolucionarnost, makar je ona po samoj formi vrlo revolucionarna. To
ne znači da bismo trebali odustati od modernizma u vreme kad su ga već nekoliko
puta pokopali i kada su njegovi ključni agenti, npr. Oscar Nieyemer, fizički umrli,
nego je pitanje kako nastaviti urbanu i arhitekturalnu politiku koja se može odupreti
logici kapitala; i tu, naravno, i gradska vlast i država imaju još uvek važne socijalne
funkcije. Eksperimenti Le Courbusiera ili Oscara Nieyemera ne bi bili mogući bes
podrške neke socijalne, katkad otvoreno socijalističke politike. U tom smislu slažem
se sa Harveyem: trebalo bi započeti analizu kapitala kroz kritičku geografiju grada,
na koji način se veliki urbani slojevi lišavaju svog socijalnog smeštaja, infrastrukture
– na koji se način izbacuju – i onda smisliti nove načine organiziranja protiv
kapitalističke logike. Na malo više estetskoj razini, mogli bismo to reći Rancierovom
koncepcijom promene režima vidljivosti, to jest, da se sa svakom promenom u
politici dešava i promena u našem registru vidljivog, dakle da bi trebalo da se uradi
nešto vidljivo, što se pre ili još uvek ne smatra političkim ili javnim. Katkad se to
vrlo spektakularno prikazuje baš u gradovima, kada dođe do pobuna i okupacija. O
tome kako je moć upisana u arhitekturu pisao je Harvey na primeru pariske komune
i onda Hausmannove restrukturacije Pariza u funkciji lakše intervencije milicije i
armije, što bih ja označio kao arhitekturu reakcije.
U smislu revolucionarne arhitekture danas u post-jugo kontekstu svakako
naglašavam nova tumačenja spomenika revolucije, partizanskih spomenika, koji
su bili sveprisutni kao jedan specifični primer socijalističkog modernizma, i o
kojem se danas svugdje loše piše (ili se ruše). Na drugoj strani treba paziti da ova
istraživanja ne dovedu samo do neke puke akademske fascinacije, do ruinologije,
arhitekture ruševina. U tom smislu jako je bitno organiziranje novih društvenih
praksi, i umjetničkih i kulturnih projekata, koje aktivno rade na «re-enactment»
of memory, na oživljavanju sjećanja, kako participirati i graditi oko starih i novih
revolucionarnih arhitekturnih prostora. U tom pravcu mogli smo vidjeti intervencije
kolektiva WHW iz Zagreba. Ali danas, u vreme krize i problematične spekulacije oko
nekretnina možda bitnije od spomenika je kako ponovo promisliti iskustva velikih
prošlih socijalnih i stambenih projekata: Novi Zagreb, Novi Beograd, šta i kako je
nešto funkcioniralo ili ne, koliko se gradilo za ljude, kakva je bila infrastruktura. No,
o tome je nekoliko teoretičara pisalo u knjizi Maroje Mrduljasa i Kuljica Unfinished
Modernisation - i svakako je vreme da se promišljaju takvi projekti danas.
A.M.:Trenutno se širom Slovenije upravo odvijaju nizovi anti-režimskih
demonstracija. Kakav značaj one imaju za političku situaciju levice u Sloveniji
i regionu? Da li se u ovome nazire mogućnost prevazilaženja fragmentarnosti
levice, pogotovo uzevši u obzir ovo o čemu smo pričali – klasnu borbu u postjugoslovenskom nasleđu?
G.K.: Samo nekoliko riječi o kontekstu ovih masovnih demonstracija u
Sloveniji, u kojoj su oni u izvesnom smislu potpuni novum: organizirane su odozdo i
vrlo su radikalne. Svakako, kad ih smjestimo u kontekst nisu potpuno iznenađujuće:
kriza i politike štednje su iskristalizirale niz protivrečnosti, od onih unutrašnjih,
vidljivijih, koje se tiču korupcije, odumiranja pravne države, do onih više sistemskih,
koje govore o brutalnom restrukturiranju kapitalističke privrede, što preko politika
štednje proizvodi učinke na ukupan ustroj društva: rast nezaposlenosti, smanjena
likvidnost preduzeća i njihovo propadanje, opadanje životnog standarda, ukidanje
socijalnih pomoći i sveopći napad na ono što je preostalo od socijalne države. Korupcija
i nesposobnost političkih funkcionera, te smanjenje demokratičnosti u slovenskom
političkom prostoru, samo je pozadinska i radikalnija strana neoliberalnog rešavanja
krize. Sluganska politika žurila je ispunjavati politike štednje i prije no što su na
scenu stupili međunarodni krvnici MMF, ECB i EU. Ali dogodio se narod5 koji je
izveo preventivni udar. Ljudi su prepoznali najdirektniji antagonizam, gdje oni koji
bi trebali zastupati narod ne samo da kradu, već se nalaze i u sudskim procesima, a
ne preuzimaju odgovornost. Nije ljude udarila po džepu samo kazna plaćanja krize,
već i osjećaj društvene krivnje i gubitka nečega najvlastitijeg: dostojanstva. Onda
kada se budućnost već sahranila i kada zakažu svi redovni politički instituti, moguć
je samo jedan izbor: narodni ustanak, koji će nas u budućnosti možda dovesti do
pronalaženja novih političkih oblika.
Val narodnih protesta, društvenih nemira je na neki način bitno radikalizovao
sindikalno organiziranu borbu i načeo je nove teme koje nude snažniju intervenciju
u dosadašnju borbu. Ono što u prošlosti nije uspjelo ni alternativnijim i lijevoorganiziranim grupama, niti sindikatima, danas uspjeva ulici. Ili, bolje rečeno, na
ulicama se napokon počeo rađati narod. Ako je koncept naroda još nedavno bio
samo ukras u deklaracijama i u slovenskom Ustavu, ili samo jeftini populizam na
5 Na slovenskom jeziku narod ima kulturalističku konotaciju. Ovde pričamo o ljudstvu koje
je politička kategorija.
Intervjui
89
90
usnama vladara, danas se rađa i prakticira koncepcija naroda „odozdo prema gore“.
Narod (u smislu politički narod, pûk, u slovenskom ljudstvo za razliku od naroda,
op.p.) nije samo skup atomiziranih individua, niti je samo neka etnička zajednica,
koju zajedno drži nacionalni jezik. Narod drži zajedno politički projekt, pronalaženje
zajedničkog političkog jezika, koji u ovom trenutku krasi još neizrađeni, ali širok
spektar političkih misli i zahtijeva. Ovi potonji se pojavljuju kroz politička iskustva,
koja nisu vezana samo na ulične pohode. Nakon dugog vremena zastrašivanja i
nepovezanosti, danas se u nizu medija, od tiskanih do društvenih mreža, od blogova
do komentatora, primjećuje pravi kritički stampedo. Cvjeta reflektirana i manje
reflektirana misao, koja ne dolazi samo od eksperata i savjetnika, već i od mnogih
sudionika ili simpatizera protesta. Istina je i to da smo svjedoci heterogenosti
pozicija unutar ustaničkog pokreta: od kritike korumpiranosti predstavnika vlasti,
pokopa pravne države i otkazivanja socijalne države, pa do naglašavanja jedinstva
svih Slovenaca i Slovenki. Svi ti cvjetovi sažimaju se za sada u centralnom aksiomu
- „Gotov si, gotovi su“ – koji je izraz narodnog nepovjerenja i poziv cijeloj političkoj
klasi da odstupi. Na taj način narod otuđuje pravu politiku kako od vlastitog fatalizma,
tako i od političkih funkcionera, koji su do sada vladali u ime naroda. Taj politički
proces mogli bismo s Rousseauom nazvati formiranjem opće volje, poetski rečeno
radi se o povijesnom trenutku kada iz ljudi nastaje narod.
Međutim, kada govorimo o novumu pored vladinih tehnika kriminalizacije,
odugovlačenja, profitiranja od strane opozicije, i pogotovo kada ozbiljno shvatimo
aksiom „Gotovi su“, trebalo bi se zapitati šta je sledeće: „Kamo idemo?“ i „Što da
se radi?“. Na toj točki možemo, pored vlastitog razvijanja političkih oblika, nešto i
naučiti, kako iz prošlih socijalističkih iskustava, tako i iz sadašnjih eksperimenata
(Južna Amerika, Island), koji ukazuju na alternativu. To da je drugačiji svijet
nemoguć, samo je jedno od lica službene politike, pa je naivno očekivati da se
kriza razriješi bez sistemskih riješenja. Istina je da je pravi politički rad naporan
i dugotrajan i mogli bismo reći kako će on tek stvarno početi ostavkama sadašnjih
predstavnika. Jedino sám pokret može dati pravi odgovor. Pokret koji će invenirati
i nove prostore i forme politike, a ne samo hodati po ulicama, iako ne bi nikada
trebalo ni da stane, naravno. Možda jedan od istinskih obrisa nove politike možemo
tražiti u najavi 21.12., kada će se narodni ustanak udružiti sa općim štrajkom javnih
službenika (SVIZ). To bi mogao biti najveći i najradikalniji protest, koji će graditi
solidarnost novog naroda. To će se možda i pretvoriti u egzistirajuću ljevicu ili čak
otvoriti prostor za neku novu lijevu silu. Ja se nadam da će ova lijeva sila organizirati
solidarnost i otpor, gdje bi periferija trebala početi da radi na alternativnoj agendi,
protiv finansijskog kapitala i eurokratije na evropskoj razini koja se za sada još uvek
suočava sa krizom kroz sočiva neoliberalizma, i koja želi da lansira novi ciklus
kapitalističke akumulacije.
Intervju vodio i priredio: Aleksandar Matković
U SPEKTRU DEMOKRATSKE LEVICE
Intervju sa Ivicom Mladenovićem1
Maja Solar: Jedan si od urednika časopisa demokratske levice Novi Plamen2,
koji okuplja impozantnu brojku angažovanih autora*ki, pre svega iz Hrvatske, BiH,
Crne Gore i Srbije, ali i drugih zemalja. Možeš li ukratko opisati koncepciju časopisa
i objasniti poziciju demokratske levice?
Ivica Mladenović: Najpre, hvala ti puno na lepim rečima. Što se tiče Novog
Plamena, časopisa čiji sam jedan od trojice glavnih urednika, on je koncipiran kao
neka vrsta foruma pluralne levice za politička, društvena i kulturna pitanja. S obzirom
na njegov pre svega regionalni karakter, osnovna ideja od njegovog nastanka, a
on postoji već pet godina, je da na jednom mestu okupi progresivne i angažovane
intelektualce, sindikaliste i aktiviste koji deluju u raznim inicijativama, kružocima,
društvenim pokretima, ‘’civilnom društvu’’, političkim partijama, na Univerzitetu
itd. u čitavom regionu bivše Jugoslavije, ali i u dijaspori. Naravno, uzimajući u obzir
našu izrazitu internacionalističku usmerenost, jako važan deo časopisa čine i prevodi
relevantnih teorijskih i analitičkih tekstova sa engleskog, francuskog i nemačkog, pre
svega. Izdavač časopisa je preduzeće ‘’Demokratska misao’’ iz Zagreba, a trudimo
se da u okviru svakog broja bude obuhvaćen što širi spektar društveno-civilizacijski
relevantnih tema, sa naglaskom na područjima sociologije, ekonomije, politikologije,
filozofije, književnosti i umetnosti. Naša ‘’misija’’ je da na pluralističkoj i nesektaškoj
osnovi branimo temeljne demokratske i prosvjetiteljske vrednosti, identifikujemo
ključne savremene izazove njihovom opstanku, te permanentno promišljamo puteve
ostvarenja autentične političke, socijalne i ekonomske demokratije. Posebnu pažnju
posvećujemo pitanjima koja su vezana za ljudska i socijalna prava i slobode, radničku
i građansku participaciju, međunacionalno pomirenje i toleranciju, antifašizam,
te progresivnu mirovnu politiku. U obradi pomenutih tema, dajemo prostor kako
stručno i akademski pisanim esejima i radovima, tako i popularnijim, ali ozbiljnim,
žurnalističkim analizama. Što se tiče tehničkog načina funkcionisanja časopisa, on je
strukturiran kroz nekoliko nivoa odgovornosti: 1. glavni urednici - nas trojica imamo
svakako najobimnije sistematske strategijske, tehničke i operativne odgovornosti,
2. uredništvo - čvrsto jezgro za koncipiranje sadržaja, pronalaženje saradnika i
osmišljaanje dugoročne programske strategije lista, 3. redakcija – tehnička podrška
oko prevoda, autorskih tekstova i distribucije časopisa, i 4. savet časopisa – nema
operativnu ulogu u određivanju uređivačke politike, ali pomaže u podizanju kvaliteta
sadržaja i značajan je kao podrška na simboličkom planu. Savet Novog Plamena
tako čine neki od najuticajnijih živih intelektualaca u regionu, ali i šire, poput:
Noama Čomskog, Slavoja Žižeka, Katrin Samari, Darka Suvina, Rastka Močnika,
Predraga Matvejevića, Slobodana Šnajdera, Velimira Viskovića, Todora Kuljića,
1 Ivica Mladenović je sociolog iz Vranja. Trenutno živi i radi u Parizu.
2 Sajt časopisa Novi Plamen (na kojem postoji i arhiva za prethodne brojeve časopisa): http://
www.noviplamen.org
Intervjui
91
92
Olivere Milosavljević, Zagorke Golubović, Ljubomira Cuculovskog itd. S obzirom
na to da svi mi radimo na časopisu potpuno volonterski i da je jako teško motivisati
saradnike za pisanje tekstova bez bilo kakve materijalne nadoknade, a nekima od
njih je pisanje jedino sredstvo za obezbeđuje egzistencije, ali i činjenicu da i glavni
urednici imaju druge prioritete u životu (Mladen je doktorand na Kembridžu, ja
trenutno na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a Goran je docent na Univerzitetu
u Istočnom Sarajevu), trenutno raspolažemo ljudskim resursima i sposobni smo da
obezbedimo materijalna sredstva za objavljivanje maksimalno dva broja godišnje.
Naravno, to na kraju izađe kao dve knjige, jer svaki broj bude na više od 250 stranica.
A propos koncepta ‘’demokratske levice’’ i zašto mi uopšte imamo potrebu
da naglašavamo to ‘’demokratsko’’, iako verovatno većina ‘’ljudi levice’’ smatra
da je to pleonazam, moram da kažem da ja nisam jedan od onih koji sakralizuju,
pa i hegemonizuju pojam levice samo za svoju političku opciju, niti imam iluzije
o ‘’anđeoskoj čistoti levice’’. Najpre, treba napomenuti da se izrazom ‚‘levica‘‘
označavaju političke grupacije prilično različitih socijalnih kategorija i sadržaja. Levo
je u istorijskoj perspektivi sinonim za progresivno, revolucionarno, prevratničko.
Podela na levicu i desnicu je pre septembra 1789. – kada su u raspravama oko prvog
francuskog ustava, u Narodnoj skupštini Francuske revolucije, sasvim slučajno, na
levoj strani sedeli protivnici monarhije i kraljevskog prava veta, a na desnoj gorljivi
branioci monarhije - bila nepoznata, a u širu političku upotrebu ulazi tek nakon
20-ih godina XIX veka. Pre toga su u ikonografiji političkog horizonta postojale
druge prostorne metafore. Levo je tako inicijalno predstavljalo sinonim za politički
pokret demokratske revolucionarne buržoazije, tj. socijalnog sloja koji je otvorio
epohu nacionalnih građanskih država i narodnog suvereniteta nasuprot, do tada
dominantnom, suverenitetu monarha. To je istorijski period kada je proletarijat još
uvek bio ‚‘mlad‘‘ i čvrsto vezan za buržoaziju koja je branila njegove interese, onako
kako ih je sama percipirala. Uprkos evoluciji i brojnim ideološkim transformacijama
koje neminovno dovode do neophodnosti dinamičkog shvatanja levice, čini se da
upravo koncept ‚‘narodne‘‘, ili ako vam je prijemčivije, ‚‘građanske suverenosti‘‘
najbolje obuhvata problematiku levice i predstavlja određujuće stremljenje u
istorijskoj vertikali svih levih organizacija i pokreta. Naravno, sa spektakularnim
porastom socijalne snage i političke ‚‘težine‘‘ radništva, dolazi do – čak i u odnosu
na onu poznatu Marksovu klasifikaciju, iznesenu u Komunističkom manifestu, o
feudalnom, konzervativnom, buržoaskom i radničkom socijalizmu – dodatne gužve i
cepanja na levici. Marksizam je, takođe, u značajnoj meri od druge polovine XIX veka
bio prisutan na levici u nekim zemljama, pre svega u Francuskoj, međutim, uprkos
uvreženom mišljenju, levica i desnica nikada nisu suštinski bile deo lenjinističkomarksističkog kategorijalnog aparata. Čak štaviše, reč levičar je zapravo korišćen
više kao pogrdan izraz. Videti recimo Lenjinov pamflet: ‘’Left-wing Childishness and
the Petty-bourgeois Mentality’’. Tamo gde su dolazile na vlast, komunističke partije,
u istorijski pobedničkom obliku lenjinističkog a potom i staljinističkog komunizma,
su sistematski uništavale mogućnost postojanja ovog pariteta i nastojale da totalizuju
celokupan politički prostor. U najkraćem, pomalo simplifikovano rečeno, od 1789.
do našeg vremena ja razlikujem tri dominantna tipa političke levice, koji u pojedinim
epohama imaju hegemoniju nad levicom: 1. Staru političko-transformacijsku
levicu (jakobinci, montanjari, bentemistički radikali itd.); 2. Modernu ekonomskoklasnocentričnu levicu (izvorne socijaldemokrate i komunisti); i 3. Savremenu
društveno-identitersku levicu (današnje socijaldemokrate, zeleni itd.). U suštini,
ako bismo posebno akcentovali ovu savremenu, aktuelno hegemonu levicu, ona
svakako ne zanemaruje ni ekonomske (primarni kod moderne levice) ni političke
(primarni kod stare levice) zahteve, ali ih uveliko podređuje pre svega identitetskim
i stavlja ih u funkciju vrednosno-socijalnih reformi. Naravno, možemo mi da imamo
izrazito, ili pretežno, negativan stav o takvoj vrsti degenerisane levice, kao što je
i slučaj, ali bi bilo teorijski i istorijski neplodotvorno negirati joj mogućnost da
se samoidentifikuje kao levica. Dakle, sad se vraćam na pitanje o ‘’demokratskoj
levici’’ i Novom Plamenu, mi smo ovom konstrukcijom u stvari želeli da obuhvatimo
širok dijapazon internacionalističkih, neautoritarnih i demokratskih struja aktuelne
levice koje u političkom smislu operiraju kao leve frakcije u socijaldemokratskim
strankama, kao divergentne reformističke i revolucionarne struje okupljene u
frontovskim komunističkim ili radikalno levim partijama, tipa Die Linke, Siriza,
Front de gauche itd., ali i neke progresivne revolucionarne struje koje se trenutno
nalaze na marginama. U intelektualnom smislu, idemo još dalje u takvoj percepciji,
tako da je zajednički minimalni sadržalac naših autora izrazita anti-neoliberalna i
anti-nacionalistička orijentacija.
M.S.: Napisao si iscrpnu analizu transformacija socijalizma u Francuskoj3
i mapirao leve, uglavnom stranačke, strukture smeštene u stoleće i više. Ova
topografija francuske levice nam jasno pokazuje kako rascep na levicu i desnicu ne
figurira kao lažna alternativa, već odnošenje ovih polja prema različitim problemima
polarizuje glasače. Iako si vrlo kritično analizirao socijaldemokratske evropske
orijentacije, ipak si naglasio progresivnu ulogu Olandove pobede i specifičnost
francuske socijaldemokratije pritisnute ’odozdo’. Možeš li opisati aktuelnu situaciju
u Francuskoj i kako se sada odvija realizacija Olandovog programa?
I.M.: Pokušaću da povežen ovo pitanje sa onim što sam pričao u drugom
delu odgovora na prethodno. Dakle, iako se sakralizacija, sentimentalizacija i
monopolizacija pojma levice, uglavnom svodi na saznajno sterilnu moralizaciju, sa
druge strane, ozbiljni i naučno utemeljeni pokušaji konceptualizacije ovog fenomena
izričito odbijaju i svaki pokušaj njegove vulgarizacije i relativizacije. Drugim rečima
kazano, to što se značenje i sadržaj levice i desnice u politikološkoj teoriji i političkoj
praksi menjao protokom vremena, iz toga ne proizilazi da je prihvatljivo bilo kakvo
proizvoljno određivanje tih pojmova, jer je, i pored svih neslaganja, prisutno njihovo
manje ili više dosledno teorijsko razvijanje, ali i relativno jak individualno-grupni
afektivni osećaj istorijske pripadnosti ovoj političkoj tradiciji na kulturnom planu.
3 Tekst Socijalističke magle i vidici: istorijsko zaleđe, aktuelno stanje i potencijal za strukturu
transformacije u Francuskoj je objavljen u poslednjem, 17-om, broju Novog Plamena. Može
se čitati na navedenom sajtu, u sekciji Arhiva, kao i na sajtu Centra za politike emancipacije
http://pe.org.rs/ u seciji Osvrti.
Intervjui
93
94
U tom kontekstu, rascep na levicu i desnicu, već 200 godina izaziva polemike u
Francuskoj, tako da je francuski primer najeklatantniji dokaz održivosti takve
političke ikonografije i u savremenosti. U tekstu koji pominješ pokušao sam da što
sistematičnije pokažem da kategorije levice i desnice i dalje prodorno meandriraju
ikonografiju političkog, ekonomskog, društvenog i kulturnog horizonta. Lično
sam to najbolje razumeo ne samo redovno prateći poslednje političke kampanje,
upoređivanjem ponuđenih programa levih i desnih kandidata i političkih partija, uoči
predsedničkih i parlamentarnih izbora, nego i direktnim učešćem na impozantnoj
proslavi Prvog maja 2012., ali i na velikim skupovima nakon objave zvaničnih
rezultata predsedničkih izbora na trgu Bastilja i na ulicama Pariza. Levica i desnica
u Francuskoj definitivno imaju težinu i važnost na simboličkom planu, za razliku
od većeg dela Evrope koji danas, i u tom idejnom polju, živi svoj postideološki
i postistorijski konsenzus. Kroz konkretne primere u tekstu sam pokazao da je
francuska levica naslednica duge i teške borbe protiv feudalizma, monarhizma,
aristokratije i crkve, do 1878. g, a onda i borbe za republikansko uređenje, sekularnost,
građanska prava, političku demokratiju, pravo svih na rad i druga socijalna prava,
otpor fašizmu itd. Zajedničko učešće u svim ovim socijalnim borbama perpetuira
kolektivni levičarski identitet. Povezanost mnogobrojnih levičarskih familija kroz
taj zajednički kulturni identitet predstavlja snažnu emotivnu snagu koja ima svoje
praktične implikacije u političkom životu ovdašnjeg društva. Francuska je verovatno
jedina država u Evropi u kojoj socijaldemokratski kandidat u drugom krugu
predsedničkih izbora dobija podršku ne samo levih liberala, zelenih, komunista i
levih socijalista, nego indirektno (kroz javne pozive da se glasa protiv desničarskog
kandidata) i većine trockista, a na parlamentarnim izborima levičarski kandidat sa
najvećom šansom za pobedu u drugom krugu izbora (po većinskom sistemu) u svojoj
izbornoj jedinici, skoro automatski osvaja podršku svih levičarskih familija u borbi
protiv desničarskog kandidata. Vrlo dobro se sećam recimo gostovanja Olivijea
Bezansona na prvom francuskom kanalu, neposredno pred prvi krug predsedničkih
izbora. On je inače bio kandidat koji je na predsedničkim izborima 2007. ispred Nove
antikapitalističke partije osvojio oko 5% podrške. Na pitanje novinara o tome kakvu
će poziciju zauzeti njegova partija u drugom krugu izbora kada se bude odlučivalo o
tome da li će pobediti Oland ili Sarkozi, njegov odgovor je bio vrlo jasan i odrečan:
‘’Idemo svi zajedno da pobedimo Sarkozija’’. Inače, u savremenom javnom diskursu
Francuske prisutna je podela na: 1. levicu (najrelevantniji predstavnici: socijalisti/
socijaldemokrate iz Socijalističke partije, levi radikali iz Radikalne partije levice i
zeleni iz Evropa ekologije – Zeleni); 2. radikalnu levicu (najrelevantniji predstavnici:
komunisti iz Komunističke partije Francuske i levi socijalisti iz Partije levice,
koji zajedno uz joše neke grupe konstituišu Front levice); i 3. ekstremnu levicu
(najrelevantniji predstavnici: trockisti ‘’pablisti/mandelisti’’ koji čine osnovnu snagu
Nove antikapitalističke partije, zatim trockisti ‘’lambertisti’’ kao većinska frakcija
u Nezavisnoj radničkoj partiji i trockisti ‘’revolucionarni sindikalisti’’ iz Radničke
borbe).
Dakle, i tu se opet vraćam na srž tvoga pitanja, najveći deo francuske ekstremne
levice je takođe na neki način podržao Olanda protiv desničarskog kandidata očekujući
progresivni karakter te pobede, bez ikakve iluzije o samom Olandu. Moja nada je
doduše u početku bila mnogo veća jer sam verovao da će Front levice ostvariti mnogo
bolji rezultat na parlamentarnim izborima koji su sledili nakon predsedničkih, i da
će Martin Obri, tadašnja generalna sekretarka Socijalističke partije i predstavnica
levog mainstream krila u partiji postati premijerka Francuske. Ona je inače godinu
dana pre toga bila urednica i napisala je predgovor za jedan vrlo dobar zbornik
radova u kome je sa još nekoliko levih istraživača i političara pokušala da osmisli
konture za ‘’socijalizam XXI veka’’. Takođe, u njenom rukovodstvu, dok je bila
generalna sekretarka partije, bilo je prisutno celokupno ‘’vođstvo’’ najlevlje frakcije
u Socijalističkoj partiji, koje suštinski zastupa istu liniju kao i Front levice. Na žalost,
ništa od toga se nije dogodilo. Front levice je prošao vrlo loše na parlamentarnim
izborima, socijalisti su osvojili apsolutnu većinu u parlamentu tako da nisu imali
potrebe ni za kakvom koalicijom ni kompromisima sa Frontom levice, a levo krilo
u Socijalističkoj partiji je potpuno marginalizovano. Naravno, politička i socijalna
situacija danas u Francuskoj nije ni jednostavna ni jednoznačna. Čak mogu da tvrdim
da je formativna. Oland i njegova Vlada su sproveli (ili je u procesu sprovođenja)
nekoliko značajnih poreskih i ekonomskih reformi, kao što je smanjenje godina
starosti neophodnih za odlazak u penziju, odnosa između najvećih i najmanjih plata
u javnom sektoru (taj odnos je sada 1:20, a ranije je išao i do 1:300), povećanje
poreza za najviše poreske razrede na 75%, što je žestoko razbesnelo francuske
bogataše koji najavljuju odlazak u London ili u Belgiju, povećanje minimalne zarade
za nekoliko procentnih poena itd. Takođe, aktuelne su i neke ‘’identitetske’’ reforme,
kao što je izbacivanje termina ‘’rasa’’ i uključivanje zakona iz 1905. o odvojenosti
crkve i države u Ustav Francuske, omogućavanje LGBT populaciji stupanje u
brakove i usvajanje dece, priznavanje prava glasa na lokalnim izborima građankama
i građanima bez francuskog državljanstva itd. Dakle, na simboličkom planu, iako
ni jedna od tih reformi nema strukturni karakter, jasno je svima da desnica više nije
na vlasti. Da ne dužim, suštinski, čini mi se da se kristalizuju tri moguće opcije u
narednih nekoliko godina: 1) Levo skretanje Vlade socijalista ka socijalizaciji profita
i sredstava za proizvodnju. To je naravno najpoželjnija opcija, ali moguća samo u
slučaju jačih zaoštravanja odnosa između rada i kapitala, bar u kontekstu većeg dela
EU, jačanja levih struja u Socijalističkoj partiji i Levog fronta i ekstremne levice
sa druge strane, ali i, najvažnije, snažne mobilizacije radničkog pokreta. Na žalost
ovo je trenutno najmanje realno; 2) Puna realizacija ovog u suštini vrlo mlakog,
ali sa ipak određenim tranzicijskim potencijalom ukoliko se u potpunosti sprovede,
programa socijalista. To će biti moguće jedino u slučaju da mainstream levica počne
da pobeđuje u Nemačkoj i drugim uticajnim državama EU. Ovo bi značilo manje
više održavanje statusa quo (što je strategijski veoma važno u ovim vremenima
socijalne reakcije) ili pak relativno doziranu socijalnu ofanzivu, što je trenutno slučaj
u Francuskoj. To je po mom mišljenju manje poželjna ali realnija opcija od one
prethodne; i, 3) Skretanje udesno je nužno, ukoliko na evropskom nivou opstane
postojeći odnos snaga. U tom smislu ovo je još jedan istorijski blef, doduše dosta
manje radikalan, francuskih socijalista nakon 1981. Ta opcija je najnepoželjnija ali
najrealnija izgleda, kako sada stvari stoje. Naime, ovakva poreska politika socijalista
Intervjui
95
96
prema kapitalistima je neodrživa na duži period ukoliko ne dođe do levog zaokreta
u EU i ukoliko ih ne prate ostale države u toj praksi. U suprotnom, ako dođe do
izolacije Francuske i otvorenog štrajka francuskog kapitala, građani će sami okrenuti
leđa socijalističkoj vladi. To ne bi bio nikakav eksces, jer smo tokom XX veka već
imali slične primere. Građane generalno ne zanimaju nikakve ideološke priče o
današnjem odricanju zarad neke neizvesne budućnosti nekog pravednijeg društva,
ukoliko izgube posao ili im se smanji životni standard. Zbog toga treba biti vrlo
oprezan i strategijski pametan u ovom momentu, a pre svega ne preduzimati nagle
poteze ukoliko za njih nisu stvoreni uslovi. Dakle, sve je moguće, a situaciju mogu
radikalizovati neočekivane stvari, kao i uvek u istoriji. Videćemo. Ne treba gubiti
nadu. U svakom slučaju, socijaldemokratska Vlada u Francuskoj je danas jedina
Vlada u Evropi koja sprovodi kakvu takvu socijalnu ofanzivu, te u tom kontekstu
smatram da bi uspeh čak i jednog ovako mlakog programa kakav je Olandov, mogao
da inicira novu renesansu progresivnosti u Evropi i pomeranje čitavog ideološkopolitičkog spektra ulevo, od čega bi koristi mogla da ima i radikalna levica.
M.S.: U istom tekstu pominješ na nekoliko mesta i Žospanovu politiku
podržavanja tržišta (ali ne i tržišnog društva), kao i Polanjijev zahtev za apsorpcijom
ekonomskih sistema u društveni. Zanima me tvoje mišljenje o tome. Da li ti je bliža
pozicija tržišnog socijalizma ili ideja društva ’s one strane tržišta’?
I.M.: Čini mi se da upravo jedna od osnovnih razlika između mainstream
levice i desnice danas leži u prihvatanju ili odbijanju dominacije ekonomije nad
društvom. Barem na ideološkom planu, najveći broj socijaldemokrata odbija
podvrgavanje tržištima i njihovim zakonima u svim društvenim sferama, dok
liberalni i konzervativni desničari nemaju čak ni načelni problem sa tim procesom.
To možemo da vidimo i iz izjava nemačke premijerke Angele Merkel, ali i na osnovu
paničnih reakcija evropske birokratije prilikom najave Papandreua o raspisivanju
referenduma o prihvatanju uslova koji su tada nametnuti Grčkoj povodom vraćanja
duga. Nakon urušavanja istorijski postojećeg komunizma i potpune konfuzije na
levici početkom 1990. evropski socijalizam ili socijaldemokratija suštinski napušta
reformističku poziciju, koja je podrazumevala insistiranje na prevazilaženju
kapitalizma kontinuiranim i trajnim reformama, i definitivno postaje neizostavni
deo kapitalističkog konsenzusa. U odnosu na kraj XIX veka kada je ceo politički
i ideološki spektar pomeren ulevo, kraj XX veka karakteriše civilizacijski regres
nadesno. U takvom kontekstu normalizovanosti i poželjnosti kapitalizma, kako
sam pokušao da pokažem u svom tekstu, francuska Socijalistička partija ipak nije
otišla najduže, poredeći je sa ostalim partijama evropskog socijalima, u procesu
liberalizacije i relativizovanju svojih levičarskih korena. Naravno, novi vulgarnoantimarksistički hegemoni duh vremena i neuspesi socijalističkih politika iz 1980-ih
su ostavili traga na proces vlastitog idejnog i političkog profilisanja Socijalističke
partije. U Deklaraciji principa usvojenoj 1990. godine, socijalisti tako navode na
primer da više ne vide sebe u projektu kolektivnog prisvajanja svih krupnih sredstava
za proizvodnju i razmenu, što je dugo bila njihova ‘’dogma’’. Oni teže tzv. ‘’mešovitoj
privredi’’ u kojoj bi se kombinovale tržišna logika sa delovanjem javnih službi,
privatna inicijativa i delovanje države, ali i izrazita važnost ‘’trećeg sektora’’ socijalne
privrede, kao što su: solidarne institucije, zadruge, nekomercijalna udruženja, itd.
Iako i dalje smatraju da u mešovitoj privredi sa opsežnim privatnim sektorom mora
da postoji i snažni javni sektor, socijalisti u novom partijskom dokumentu iz 1990.
odustaju od koncepcije punog podruštvljavanja krupnih sredstava za proizvodnju
i ekonomskog i društvenog samoupravljanja kao krajnjeg cilja borbe. Njihov
projekat za XXI vek je solidarno društvo u socijalno tržišnoj ekonomiji, izražen
kroz Žospanovu mantru, koju si pomenula: ‘’Mi podržavamo tržište, ali ne i tržišno
društvo’’. To podrazumeva delimično prihvatanje Polanjijevog stava da društvo
treba da rukovodi ekonomijom a ne ekonomija društvom i da ekonomski kriteriji
efikasnosti nikada ne mogu biti univerzalni društveni i demokratski kriteriji. Ovo je
paradigma koje se i u današnjem neoliberalnom kontekstu relativno odlučno drži i
savremena Socijalistička partija, mada, sve više redukujući problem na finansijski
kapital. Recimo, Fransoa Oland na tom tragu kaže sledeće: ‘’Ali pre nego kažem
nešto o svom projektu, želim da vam poverim jednu stvar. U ovoj bici koja nam
predstoji, hoću da vam kažem ko je moj neprijatelj, moj stvarni neprijatelj. On nema
ime, lice, partiju, on nikada neće predstaviti svoju kandidaturu na izborima niti
će biti parlamentarni zastupnik građana, ali, ipak, ON vlada. Taj neprijatelj, to je
SVET FINANSIJA. Pred našim očima, u poslednjih dvadesetak godina, finansije su
preuzele kontrolu nad realnom ekonomijom, društvom, čak i nad našim životima.
Postalo je moguće da se jednim pokretom u sekundi delokalizuje vrtoglava svota
novca kako bi se pretilo državi’’. Situacija u Francuskoj, i ne samo ovde naravno,
je takva da finansijski i monopolski kapital vrše neverovatnu presiju kako bi se
javne ustanove od društvenog i kulturnog značaja pretvorile u preduzeća, tj. da se
tržište, profit i sebičluk tronizuju kao regulatori odnosa ne samo u ekonomiji nego
i u svim društvenim sferama. Sve dok nacionalni radnički pokreti ne uđu u proces
reorganizacije, pa i reizgradnje, svojih nezavisnih borbenih organizacija, tržište,
tj. vlasnici finansijkog kapitala i njihovi politički predstavnici će sve više i više
nagrizati velika socijalna i demokratska dostignuća izvojevana kroz više od jednog
veka klasnih borbi.
Inače, uopšte ne mislim da su ‘’tržišni socijalizam’’ i ‘’društvo sa one strane
tržišta’’, alternative. Najpre, tržište predstavlja jedan mehanizam distribucije
dobara i usluga putem razmene, koja se pak najčešće ostvaruje posredstvom novca.
Tržište uopšte nije ‘’izmišljotina’’ kapitalizma, iako su njegove najrazvijenije forme
dostignute u kapitalizmu. Logično, jer je kapitalizam bio progresivnija društvenoekonomska formacija od svih do tada stvarno postojećih. Dakle, neki oblici tržišta
su postojali i u robovlasništvu, feudalizmu, real-komunizmu, a o onom našem
‘’samoupravljačkom’’ socijalizmu da i ne govorimo. Kao alternative tržištu uglavnom
se pominju distribucija dobara i usluga isključivo preko plana ili putem direktnog
povezivanja slobodnih proizvođača. Što se tiče ove prve, videli smo dobro kako je
ona funkcionisala u sovjetskom sistemu u prvim godinama nakon revolucije. I to u
jednom suštinski seljačkom društvu koje bi nekako logično bilo idealna prilika za
pomenuti eksperiment. Ova pak druga alternativa, izvorno anarhistička, je izvodljiva
Intervjui
97
98
ukoliko bismo se ili teleportovali u pređašnje rudimentarne ljudske zajednice ili
jednostavno formirali nekakve nove oblike organizacije društvenog života koji ne
bi imali nikakvih dodirnih tačaka sa onim što smo do sada izgradili kao ljudsku
civilizaciju. Neću da kažem da sve te vizije nisu realne u apsolutnom smislu, osim
one o teleportaciji naravno, jer pretpostavljam da je moguće sve što ljudski mozak
zamisli, samo jednostavno ne vidim da postoje ozbiljni programi sa mobilizacijskim
potencijalom, ali ni relevantne društvene snage koje bi ih realizovale. U tom smislu,
ja kao alternative poželjnog društva na levici ne vidim ‘’tržišni’’ i ‘’netržišni’’
socijalizam, već upravo Polanjijevu dilemu: ekonomija ili društvo, odnosno ko će
od ovo dvoje imati dominaciju u reprodukciji društvenog života. Dakle, tržišna
distribucija dobara i usluga može biti manje ili više regulisana, ali ono što je jasno
je da skoro nikada ne postoji potpuno deregulisana tržišna distribucija, tako da je
libertarijanska dogma o ‘’nevidljivoj ruci tržišta’’, koje valjda kao sverešavajući
čarobni štapić dovodi do kraja istorije, fatamorgana koja nikada nije funkcionisala.
Iza svih tih ideologija naravno stoje konkretni ljudi sa konkretnim klasnim
interesima. Imajući sve to u vidu, moj načelni ideološki stav je da ekonomija nužno
zavisi od društvenog okruženja, te da u tom kontekstu pretpostavke društva moraju
da određuju suštinu privrede, a ne da pretpostavke kapitalističke ekonomije oblikuju
samo društvo, kako je to trenutno slučaj. Međutim, da bi bilo kakva socijalistička
alternativa na tim osnovama bila operacionalizovana u bližoj ili daljoj budućnosti,
treba osmisliti i ponuditi realne konkretno-delatne programe koji bi dali uverljivost
našoj ‘’utopiji’’. U međuvremenu, jako je važno direktno učešće u lokalnim i
globalnim otporima raznim civilizacijskim regresijama tj. socijalnim, ekonomskim
i političkim destrukcijama, jer, u Lukačevom i Markuzeovom ključu, suština nije u
tome da konkretnoj stvarnosti treba suprotstavljati neke apstraktne ili utopijske ideje
per se, već stalna potreba da se razume i teorijski konceptualizuje kako se u samom
krilu te stvarnosti, kroz konkretne aktivnosti, rađaju stvarne društvene snage koje
predstavljaju istinske pokretače tih novih ideja i progresivnih aspiracija.
M.S.: U tekstu koji je objavljen u prethodnom broju Novog Plamena4 baviš
se analizom dvodecenijske političke scene u Srbiji i pokazuješ prelaženje iz realkomunizma u kriminalni, a potom u koruptivni kapitalizam. Pokazuješ kako tzv.
petooktobarska revolucija nije bila nikakva revolucija, nego vanredna promena
režima koja je suštinski održala istu ekonomsku paradigmu kao i prethodna vlast,
te kompariraš novu političko-ekonomsku situaciju Srbije sa jugoslovenskom
situacijom. Šta misliš o promeni vlasti iz 2012.godine? Da li i dalje čekamo Godoa?
I.M.: Da, u tom tekstu sam pokušao da kroz jednu sociološku analizu dokažem
da obe ove savremene epohe u modernoj istoriji Srbije, i miloševićevsku i postmiloševićevsku, obeležava, u nejednakoj meri i inspirisana drugačijim motivima,
godoovska logika ‘’presipanja iz šupljeg u prazno’’ koja se u različitim vremenima
i promenljivim političkim okruženjima manifestuje kroz divergentne političke
4 Tekst Čekajući Godoa: Srbija, dve decenije nakon ’Zločina i kazne’ objavljen je u 16-om
broju Novog Plamena .
simbole, ali sa jasnom socijalnom vertikalom. Dakle, moja teza je da sa raspadom
istorijski postojećeg komunizma Srbija ulazi u fazu političkog kriminalnog
kapitalizma koja traje do dana današnjeg, doduše u svom reformisanom koruptivnom
obliku. Sa jedne strane smo imali situaciju da u ratnom okruženju 1990-ih, uvijenom
u kvazi-socijalističku oblandu i lažnu brigu za radničku klasu, dolazi do dozirane
kontrole procesa privatizacije državnih i društvenih ali i osnivanja novih privatnih
firmi, kako bi se u takvom blokiranom kontekstu olakšala pljačka nekadašnje
društvene svojine. U najkraćem, pod ‘’političko-kriminalnim kapitalizmom u jednoj
zemlji’’, karakterističnim za period od 1991. do 2001., podrazumevam privredni
sistem zasnovan na iskorišćavanju politički kreiranih monopola u osobenom
okruženju nacionalno-zatvorene tržišne privrede i kriminalizovane ekonomije koji
proizvodi uski krug privatno-vlasničke elite tj. lumpenburžoazije koja je direktno
umrežena sa političkom elitom. Ovi procesi razaranja privrede i društva su svakako
u odlučujućoj meri imali svoju interesnu logiku. Kako pokazuju neka sociološka
istraživanja profesora Mladena Lazića sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, oko
dve trećine srbijanskih elitnih privatnih preduzetnika tokom 1990-ih potiče iz ranije
komunističke nomenklature, dok se u drugim postkomunističkim državama ovaj
procenat kreće između jedne četvrtine i jedne trećine. Dakle, nacionalistička histerija
koju su posednici državnih aparata indukovali ‘’odozgo’’ prema društvu i vanredno
ratno stanje, omogućili su im nesmetanu konverziju ranijih monopolskih položaja
stečenih u okviru real-komunizma. Sa druge strane, krajem 2001., dakle, kao reakcija
na prethodni period SPS-ovskog uništavanja privrede i društva pozivanjem na
socijalistički legitimitet, i pod uticajem naivne koncepcije i verovanja da će sam čin
promene vlasništva nad sredstvima za proizvodnju obezbediti efikasniju privredu,
donešen je novi neustavni Zakon o privatizaciji koji predviđa hitno i neopozivo
ubrzavanje i završetak procesa privatizacije i svojinske transformacije preduzeća
koja nisu u privatnom vlasništvu. Time je omogućeno da se finišira korporativni
lopovluk domaće lumpenburžoazije formalizovanjem vlasništva nad najvećim
delom preostale društvene imovine, ali i otvaranje privrede prema stranim, stvarnim
i fiktivnim, investitorima. Neoliberalizam koji kao opšte mesto shvatanja ekonomije
i društva u sebi inherentno sadrži ideju o lenjom radniku i vrednom kapitalisti,
dovodi do društveno-ideološke podrške novog režima preduzetnicima-tajkunima iz
prethodnog perioda, i priznanja istih kao nove društvene avangarde koja bi trebala
da vuče društvo u ‘’bolje sutra’’. Na radnike se, u novom kontekstu, podozrivo gleda
kao na subjekte resantimana socijalizma i samoupravljanja iza kojih stoji kultura
nerada, štrajkova, zaostalosti, lenjosti i raznih prevara. Na taj način, ovo dovršavanje
procesa tajkunizacije privrede, politike i društva u Srbiji, jednostavno predstavlja
strategiju legitimacije ‘’miloševićevskog’’ kriminalno-političkog kapitalizma u
postpetooktobarskom kontekstu. Bez obzira što se dve prethodne decenije u značajnoj
meri razlikuju, one fundamentalno dele istu ekonomsku filozofiju proizvodnje i
reprodukcije oligarhijskog privrednog sistema, podređenosti svih segmenata društva
najogoljenijem partikularnom interesu i razaranje realnog sektora privrede. U tom
smislu, promena režima 2001. se nikako ne može nazvati revolucijom jer ona
nije dovela do stvaranja nečeg potpuno novog niti je došlo do korenite promene
Intervjui
99
100
celokupne društvene strukture, što su neophodni uslovi da neki društveni događaj
ili proces kvalifikujemo revolucijom. Čak štaviše, ‘’samoupravni’’ i ratni profiteri iz
perioda 1990-ih osvajaju legitimaciju u novom političkom okruženju a, u skladu sa
logikom nužnosti privatizacije svega i svačega kao cilja po sebi i vodeće uloge tzv.
menadžera u društvenoj transformaciji, dobijaju i društveno-ideološku naklonjenost
novih vlasti nakon 2001. godine. U najkraćem, sociološka istraživanja jasno
pokazuju da je postojala interesna logika da sve to ide zadatim tokom, s obzirom
da su politički ciljevi razbijanja države bili neraskidivo interesno isprepletani sa
poslovnim i političkim ciljevima elita koje su ovaj proces otvorile i realizovale.
Što se tiče političkih promena 2012., tu tek nema ničega bitno politički
drugačijeg osim personalnih izmena. Ako su izbori 2001. doveli do ‘’vanredne
promene režima’’, 2012. već imamo potpunu konsolidaciju višepartijske
demokratije zapadnoga tipa gde sve relevantnije partije postižu kosenzus oko
nacionalnih, socijalnih i evropskih pitanja. Na taj način, i dalje se perpetuira jedan
koncept partijske diktature koji je duboko i strukturno usađen u političku kulturu
ovih prostora i čija je jednopartijska diktatura samo jedan oblik u specifičnim
konkretnoistorijskim okolnostima. Namesto većeg broja frakcija u SKJ koje,
uprkos međusobnim razlikama, nisu ni na koji suštinskiji način smele niti želele
da dovode u pitanje zadati politički okvir i dodeljene im partijske privilegije, danas
postoje ispražnjeni demokratski oblici parlamentarizma koji, preko partijske države
i tajkunske kontrole medija, sprečavaju svaku nezavisnu političku arikulaciju.
SKJ, i njegove frakcije, je uspešno zamenjen partijama-frakcijama jedne velike
nacionalno-liberalne stranke čije se razlike ispoljavaju samo u granicama aktualno
hegemonog neoliberalnog poretka. Čak, ako pogledamo interne diskusije i različite
političke koncepte pojedinih struja u okviru Saveza komunista Srbije, recimo 1970ih,
vrlo lako ćemo uočiti da je u to vreme bilo mnogo značajnijih razlika među tim
strujama, nego što su to razlike između današnjih političkih partija u Srbiji. U stvari,
nedemokratska politička kultura i njen produkt partijska država su kao supstrati
karakteristika od nastanka moderne Srbije do danas. Iako njen politički razvoj nije
pravolinijski socijalni sadržaji tog razvoja su, u značajnoj meri, isti i kontinuirani. To
je, pojednostavljeno rečeno, kontinuitet sistema koji reprodukuje postojeće odnose
moći održavanjem društva u stanju atomizovane mase poslušnika, pre svega putem
korumpiranja siromašnih građana posredstvom partijske države i po partijskoj
osnovi dodeljenih sinekura. Kao odličan okvir za razumevanje konteksta u kome
građani/ke dobijaju državne i društvene privilegije na osnovu partijske pripadnosti
možemo da konsultujemo Veberovu analizu političke situacije u SAD-u krajem XIX
veka. Sa druge strane, jedina vidljiva i konkretna strategija svih mainstrem političkih
partija kod nas je dodatno urušavanje radničkih prava, privrede i realnog sektora tj.
stvaranje egzistencijalne zavisnosti od međunarodnih finansijskih institucija i priliva
stranog kapitala. U tom smislu, nema apsolutno nikakve razlike između Demokratske
stranke, Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije ili bilo koje druge.
U stvari, spreman sam da tvrdim da u Srbiji i u drugim tzv. post-komunističkim
državama uopšte i ne postoje političke stranke u istorijskom značenju tog pojma.
Političke stranke naime po definiciji predstavljaju socijalne klase, slojeve i grupe i
njiihove interese u okviru društva u kome obitavaju. Kod nas, s obzirom na direktnu
i isključivu zavisnost tih partija od strane domaćeg i stranog krupnog kapitala, ali i
usled polukolonijalnog karaktera srbijanskog kapitalizma i odlučujućeg uticaja EU
i ruske birokratije na političke procese, naše političke partije jednostavno nemaju
nikakvu socijalnu bazu u sopstvenom društvu. Zbog toga se one mogu jedino nazivati
kompradorskim političkim pionima, a nikako političkim partijama. Dešavanja nakon
poslednjih izbora to posebno potvrđuju. Naime, jasno je da su učestali dolasci EU i
američkih aparatčika u trenutku odlučivanja o tome ko će sastaviti novu srbijansku
vladu, bili motivisani namerom da učine sve kako bi Srpska napredna stranka
bila deo vladajuće koalicije. Pre svega iz dva razloga: 1. da bi onemogućili njen
raspad, jer bi u slučaju izostanka iz vlasti i neosvajanja materijalnih resursa koje
nose politički položaji na državnom i lokalnim nivoima, vođstvo te stranke potpuno
izgubilo kontrolu nad svojim članstvom koje bi se razbežalo levo i desno, tj. po
vladajućim ili ekstremno desničarskim strankama. Na taj način bi se izgubila jedna
pacifizovana i poslušna nacionalistička stranka kojoj je predviđena glavna uloga
u procesu ‘’normalizovanja’’ i dugoročnog stabilizovanja srbijanske političke
scene; 2. s obzirom na to da je SNS kao nova politička partija na našoj političkoj
sceni najslabije povezana sa domaćom tajkunskom lumpenburžoazijom koja je
uglavnom imala privilegovanu poziciju u procesu pljačkanja društvene imovine,
ona je viđena kao najbolje oruđe za disciplinovanje iste i obezbeđivanje ‘’slobodne
konkurencije’’ i ‘’podjednakih uslova’’ krupnim svetskim kapitalistima u procesu
dovršavanja privatizacije u Srbij i obezbeđivanju. U tom kontekstu posmatram i ovu
‘’antikorupcionašku’’ akciju i nedavna hapšenja Miškovića i drugih ‘’velikih riba’’.
M.S.: Glavni temat ovog broja Stvari su studentske borbe, obrazovanje
i kritička pedagogija, a tema poslednjeg Novog Plamena je ’Komercijalizacija
obrazovanja i studentski otpor’. U jednoj uvodnoj reči redakcije Novog Plamena
sam pročitala kritiku modela neposredne demokratije. Zanima me tvoje mišljenje o
ovome. Možda možeš da kažeš nešto i o studentskoj situaciji u Francuskoj?
I.M.: U tom predgovoru smo u jednom delu kritikovali inflaciju formalno
radikalnih, ali esencijalno društveno dekonektovanih i po vladajući poredak potpuno
bezopasnih političkih projekata. Jedan od takvih je i tzv. ‘’direktna demokratija’’,
koja se svakako bitno razlikuje od ‘’participativne demokratije’’ za čiju što
sveobuhvatniju primenu uredništvo Novog Plamena pledira od samog nastanka
časopisa. Naime, u ovako kompleksno organizovanim nacionalnim i političkim
zajednicama, jednostavno se ne može o svakom pitanju odlučivati neposredno, jer bi
to odvelo društva u još veći birokratizam. Predstavnički sistem, pogotovo ovaj kakav
je trenutno dominantan, je socijalna potreba koja reflektuje snagu i slabost društvenih
i radničkog pokreta, kao i snagu ali i slabost institucionalnih kontrolnih mehanizama.
Čak i u najdemokratskijim društvenim situacijama, nužna je integracija progresivnih
socijalnih pokreta sa elementima predstavničke demokratije. Ono što mi najviše bode
oči i izaziva sumnju u tzv. Occupy, anarhističke i slične osporavajuće grupe jeste da su
to uglavnom oblici društvenih pokreta bez bilo kakvih ozbiljnijih organizacionih formi
Intervjui
101
102
i bez masovne baze. Oni su neprihvatljivo izolovani od građanskih masa, radničke
klase i sindikata kao neophodnih subjekata strukturalnih promena. Smatram da je,
pored omasovljenja pokreta i artikulisanja ciljeva i sredstava borbe, to sam i pisao u
pomenutom zajedničkom uvodu uredništva, od ključnog značaja za pretvaranje ovih
globalnih protesta u pobune, pa i nešto više, zaustavljanje očiglednog talasa bega iz
politike i pronalaženje novih, čvrsto koordinisanih, decentralizovanih, demokratskih
i regionalnih formi organizacija, kako se ne bi ponavljale istorijske greške i upadalo
u neravnopravnu borbu s izuzetno dobro organizovanim protivnicima.
Naravno, ti mi postavljaš to pitanje verovatno u kontekstu prošlogodišnjih
studentskih pobuna i tzv. ‘’studentskih plenuma’’ koji su kao instrumenti neposredne
studentske demokratije na konkretno Filozofskom i Filološkom fakultetu odigrali
važnu ulogu u relativno značajnoj mobilizaciji studenata. Ja sam naravno aktivno
podržavao ‘’događanje studenata’’ i smatram da je Plenum važna i korisna pomoćna
organizaciona forma, pre svega u vreme samih protesta. Međutim, mislim da je
nužno raditi na formiranju nezavisne masovne organizacije kao što je studentski
sindikat, koji bi bio sposoban da sistemski i strategijski osmišljava politiku i sredstva
za odbranu neposrednih studentskih interesa. Ovo govorim i na osnovu francuskog
iskustva. Inače, situacija u Francuskoj je svakako neizmerno bolja na tom planu nego
u Srbiji. Pre svega jer je radnički pokret u Francuskoj mnogo bolje organizovan nego u
Srbiji, a ne zaboravimo da je javno finasirano i svima dostupno obrazovanje jedna od
najgrandioznijih tekovina radničkog pokreta u Evropi i svetu. Tako se u Francuskoj
od elitističkog koncepta studiranja prisutnog u predratnom periodu, ukupno je bilo
60 000 studenta 1938., posle rata pod pritiskom radničkog pokreta i levičarskih
partija usvaja univerzalni obrazovni sistem koji dovodi do toga da u ovoj državi
1968. ima više studenta, oko 605000, nego u Britaniji, Nemačkoj i Belgiji zajedno.
Danas su Švedska, Finska, Mađarska, Češka itd. samo neke od zemalja u kojima ne
postoje školarine na državnim fakultetima, dok su iste u Danskoj recimo zakonom
zabranjene. Školarina, tj. to se vodi kao ‘’administrativni trošak’’, na Sorboni recimo
košta oko 500 evra na godišnjem nivou, dok je prosečna plata u Francuskoj preko
1500 evra. Prosečna plata u Srbiji je pak oko 300 evra a školarina na Filozofskom
iznosi oko 1200 evra. Neozbiljna je argumentacija pojedinih političara da zahtev
za besplatnim i svima dostupnim obrazovanjem znači povratak u ‘’totalitarni
boljševizam’’ ili beg u neki imaginarni utopizam, s obzirom da je ono već realnost u
brojnim evropskim kapitalističkim zemljima. Potrebna nam je dakle jedna artikulisana
i sistematska kritika ovakvog diskursa i organizovana studentska i radnička borba
protiv ekonomizacije svih sfera društva, uključujući i obrazovanje. Obrazovanje je
ljudsko i društveno pravo. Poslednjih godina, kako pokazuju sociološka istraživanja,
sa uvođenjem neoliberalnih reformi na Univerzitetu, vrata visokog školstva su
gotovo potpuno zatvorena za decu koja dolaze iz seljačkih i radničkih porodica.
Prosečnoj radničkoj i seljačkoj porodici u Srbiji je danas praktično onemogućeno da
svoju decu školuje na fakultetima. Na taj način se transformiše socijalna struktura
studentske omladine u kojoj opet, kao i pre II Svetskog rata, predominiraju deca iz
dobrostojećih društvenih slojeva i grupa. To je i jedan od razloga zašto je toliko teško
danas stvoriti nezavisne masovnije studentske organizacije. Ove činjenice dovoljno
govore o skandalozno niskom stepenu pravednosti aktuelne organizacije društvenog
života u Srbiji uzimajući u obzir čak i onaj minimalistički liberalni indikator pravde
koji se iskazuje kroz sintagmu ‘’jednakost šansi za sve’’, čime se sužavaju vertikalne
društvene pokretljivosti a posledično i petrifikuje društvena struktura.
M.S.: Čime se trenutno baviš?
I.M.: Trenutno sam u procesu istraživanja različitih pozicija koje je zauzimala
francuska levica prema raspadu Jugoslavije. To će u stvari biti jedan mali deo moje
doktorske teze. Naime, radim na analizi diskursa časopisa i publikacija bliskih
socijalističkoj, komunističkoj i ekstremnoj levici. Cilj mi je bio da onda kroz
komparativnu analizu utvrdim da li je ovo pitanje imalo značaja za uobličavanje
raznih struja na levici, kako je to bio slučaj u anglosaksonskom kontekstu. ‚‘Velike
sile‘‘ su, kao što je poznato, nakon početnog perioda dvoumljenja i zvaničnog
zalaganja za očuvanje Jugoslavije, manje ili više brzo prihvatile neminovnost
nestanka ove države i svrstale se svaka uz svoj interesni ‚‘klan‘‘. Od samog početka
jugoslovenske krize, Nemačka je, verovatno i iz razloga strukturno prisutnog antijugoslovenstva među konzervativnom elitom u ovoj državi, koja je u tom periodu
bila na vlasti, potpuno otvoreno podržala i stavila se u servis hrvatskog i slovenačkog
separatizma, dok će sa druge strane Francuska, dugo vremena, najpre direktno a
onda relativno prikriveno, imati razumevanja za interese tradicionalnog balkanskog
saveznika i starog imperijalističkog klijenta, Srbije, čija se je vladajuća kvazisocijalistička nomenklatura proklamovala kao branilac Jugoslavije i antifašističkog
nasleđa. Ponašanje Francuske u kontekstu raspada Jugoslavije i narastajućeg sukoba
je posebno intrigantno, uzimajući pre svega u obzir dve činjenice: 1. Istorijski
specifične i bliske savezničke veze Francuske i Srbije, i 2. Osobenost i kompleksnost
odnosa socijalističkog predsednika Francuske Fransoa Miterana i tada vladajuće
Socijalističke partije prema komunističkoj Jugoslaviji i žrtavama srpskog naroda
u antifašističkoj borbi. Među ‚‘ljudima levice‘‘ i levim političkim partijama koje
zauzimaju poziciju u odnosu na raspad Jugoslavije i katastrofu koja je usledila, od
samog početka postoji esencijalno neslaganje u interpretaciji rata, njegovih korena
(nacionalizam/mi ili imperijalizam), manifestacija (građanski rat ili agresija Srbije),
ali i posledica (lokalni sukob ili povratak fašizma u Evropu). Sa jedne strane,
dakle, zajedničko im je to da svi pokušavaju da definišu prirodu konflikta, ustanove
krivca/e, razumeju logiku događaja, promišljaju prikladnost međunarodne vojne
intervencije i ulogu koju Francuska mora imati u ovom konfiktu. Sa druge strane,
u svemu ostalom se razlikuju, a te razlike uglavnom ne idu na liniji mainstream
levica - radikalna levica - ekstremna levica, nego se međusobno presecaju, tako da
u francuskom slučaju drugačija tumačenja nestanka SFRJ jednostavno ne služe kao
lakmus papir u profilisanju levice. Tema je vrlo interesantna i provokativna, a nadam
se da će krajem januara rad biti spreman za objavljivanje.
Intervju vodila i priredila: Maja Solar
Intervjui
103
STUDENTSKI POKRET: IZMEĐU FIKCIJA I
STVARNOSTI
Razgovor sa Darkom Delićem
Aleksandar Stojanović i Andrea Jovanović: Od ‘68. pa nadalje, studentska
borba se uzima kao jedan važan deo borbe koja pokušava da dovede u pitanje
kapitalizam kao sistem u kojem živimo. Ne ulazeći u to kakvi su bili učinci ove
borbe u tadašnjim društvenim kretanjima, da li bi i danas trebalo da naglašavamo
ovu važnost? To je pogotovu važno s obzirom na oblik koji je kapitalizam danas
zadobio i mesto koje je unutar njega dobilo obrazovanje (shvaćeno kao preduzetničko
obrazovanje).
104
Darko Delić: Svakako da bi trebalo da se naglašava. Sistem visokog
obrazovanja, životni stil vezan za njega, način na koji je on koncipiran (barem još
uvek) svakako pruža mogućnost da se u njemu može proizvoditi nekakvo militantno
političko jezgro ljudi koji će moći kasnije da budu odgovorni i temeljni politički
aktivisti. Dakle, da budem maksimalno precizan – svaka borba koja bi se ticala
samo «prava na obrazovanje» bi u tom smislu bila možda ne uzaludna, ali svakako
nepotrebno minimalistički postavljena ukoliko ne bi nastojala da «dovede u pitanje
kapitalizam kao sistem u kom živimo». Nažalost, radi sveopšte parcijalizacije
maltene svih pitanja, pitanje obrazovanja takođe se često puta vodi kroz sočiva
korupcije, nedostatka organizacije, birokratske neodgovornosti, iskvarenosti ili
nekompetencije, nedostatka «vizije» (!) itd. To su naravno prečice kojima treba
da se opstruira čačkanje po temeljima, a temelj je kapital-odnos, upravo ovo
«preduzetničko obrazovanje» o kojem je reč danas, u ovom poslednjem kontingentu
od početka XXI veka.
Tačno je da od kraja II svetskog rata naovamo pojam Visokog Obrazovanja,
pojam Akademca, pojam Studenta zvoni tim nekim britkim povlašćenim građanskim
tonom i nažalost dosta studenata – da kažemo, formalno opredeljenih anti-buržoaski
– replicira i svoj politički angažman aktivira upravo kroz Akademsku čauru. Zbog
toga postoje rizici i oni nisu mali. Trebalo bi biti svestan tokom angažmana da se
nalazimo u jednom od centara građanske ideologije, ideologije specijalizacije,
orijentacije, ekskluzivizacije, ideologije koja nas tera da o sebi razmišljamo kao o
jednom posebno važnom, izdvojenom delu društva koji bi trebalo da bude društveni
motivator, savest i svetionik. Takav rezon ni najmanje nije redak među mladim
«angažovanim›› studentima.
A.S. i A.J.: Sada, sa različitih radikalnih političkih pozicija, uzimajući
eksplicitno ili neeksplicitno u obzir sve ono što si rekao, govori se o studentskoj
borbi kao nekoj vrsti training ground-a na kojoj se mobilišu novi i uvežbavaju stari
kadrovi – kako bi sutra u širem društvenom kontekstu bili sposobni da odigraju
tzv.’’avangardnu ulogu’’. Da li misliš da je ova predstava održiva?
D.D.: Što se tiče pitanja studentske borbe kao nekakvog trenažnog kampa,
trenažnog polja budućih političkih aktivista, mislim dabi tu trebalo da se bude
principijelan i da se insistira na tome. Sve u životu se vežba, pa i bavljenje politikom,
kao praksom koja te uvodi u ovladavanje sopstvenim interesima i životom. Kao
što se vežbamo da se oblačimo, da komuniciramo, da imamo seks, da čitamo, da
fizički vežbamo, tako se vežbamo i da se bavimo politikom, učimo njena pravila itd.
Naravno, pod pretpostavkom da želimo da se bavimo politikom jer neko to, recimo,
ne želi.
Danas na fakultet u ogromnoj meri dolaze deca iz nečega što bi u lokalno/
balkanskom tranzicionom kontekstu bila srednja klasa. Načelno, aparat visokog
obrazovanja je regrutni centar kadrova srednje klase ili više srednje klase. I zato je tu
svako ko se oglašava kao «levičar» u utrobi zveri. I svakako teško je zamisliti nekog
prosečnog srpskog proleterskog omladinca ili omladinku u kontekstu današnjeg
«duha vremena» na humanistici u Beogradu. Ti ljudi bi bili temeljno nesnađeni u
svim mogućim identitetskim napinjanjima i igrama u ime akademskog prestiža.
Naravno, ovo ne znači da takvih ljudi nema. Ali koji su procenti u pitanju? Postoje
i istraživanja koja to potvrđuju itd. Recimo pogledajte istraživanje sociologa sa
filozofskog u kom se pokazuje da veliki deo uspisanih studenata ima oca sa visokom
stručnom spremom. Dakle, radnička klasa je faktički istisnuta iz «reda za čekanje»
na visoko obrazovanje i preusmerena na druge društvene staze. To znači da su na
univerzitetu ostali pojedinci i pojedinke koji u svojim angažmanima plediraju na
ideologiju radničke klase i neke njene interese. Samo po sebi, to plediranje nije nešto
loše. Ali je jasno da ono nije dovoljno.
Ono što, pak, jeste loše je što taj trening izostaje i što se taj trening
mahom svodi na laskanje sopstvenoj ekskluzivnosti. Svaki trening podrazumeva
posvećenost, upornost, fokus i odricanje. Ne bi se reklo da su to neke osobine koje
su previše zastupljene među mladim ljudima koji pohađaju humanistiku ili umetnost
u Beogradu. I razumljivo je što je tako. Mi smo na grupnom nivou ohrabrivani da se
odričemo odricanja, da suspendujemo dugoročna planiranja. No čini se da bi prioritet
mora biti da se upravo toga odreknemo. Ako hoćemo da «izađemo napolje», morali
bismo prethodno da «odradimo domaći». Nije nikako dovoljno da prosto prigrlimo
etiketu «socijaliste», «marksiste», «levičara» i da verujemo da je u pitanju nešto
što ima neku performativnu moć. Nemam problem sa idejom da doba studija bude
fomativno-trenažno doba ljudi od kojih će barem kasnije jedan deo biti posvećen ideji
progresivnog političkog rada.Ono sa čim imam problem jesu aljkavost, arbitrarnost i
egoizam koji često «neinicirane» (dakle, ogroman deo kolega) ostavljaju u čudu i sa
osećajem blagog gađenjaprema celom procesu kojem svedoče. Tu ne može da bude
reč ni o čemu drugom sem o prostom i jasnom efektu koji je kontraproduktivan.
A.S. i A.J.:Efekat o kom govoriš, i bez želje da se skida lična odgovornost sa
onih koji ga reprodukuju, moramo delom pripisati samom univerzitetksom aparatu
čija je društvena uloga da reprodukuje visokoobrazovanu buržoasku klasu. Sa druge
strane, pitanje kako da studenti na ispravan način stanu na poziciju proleterijata,
staro je koliko i organizovana levica. Ono je deo poznatog pitanja da li teorija u
Intervjui
105
106
proleterski pokret dolazi spolja ili nastaje iznutra. Sada, kako danas nemamo
proleterski pokret, pitanje deluje skoro iluzorno i čini se da bi se moralo zakaljučiti
da ne postoji proleterski pokret u koji bi intelektualci mogli da uđu,ti intelektualci
nikako i ne mogu da stanu na pozicije proleterijata. To bi bilo nekakvo materijalno
ograničenje. Ipak, pošto danas znamo da ove vrste konceptualizacija ne nose nužnost
nego pre verovatnoću, ono što nam se ukazuje jeste da je proleterski pozicioniran
studentski pokret malo verovatan i teško moguć. Sada, uzimajući sve ovo u obzir
čini nam se da nije iscprljeno ono o čemu ti govoriš. Jer ti govoriš o studentima koji
bi mogli da se identifikuju sa ideologijom proleterijata. Očigledno, razlika je u tome
što ako proleterski pokret ne postoji ukoliko se ne organizuje (kao što je to danas
slučaj) proleterska ideologija uvek postoji. Da li bi možda mogao nešto da dodaš
u vezi sa ovom koncepcijom prema kojoj se ideologija i ideološka transformacija
studenata kao spotnatnih subjekta buržoaske ideologije stavlja na prvo mesto? Kako
misliš da taj put izgleda i da li je to put kojim se nužno mora ići?
Jer recimo, jedno moguće tumačenje kojeg si se i sam dotakao u jednom
tekstu jeste implicitno prisutno u praksi da mladi levičari slušaju narodnu muziku.
Deluje da se tu proleterska ideologija koju bi studenti morali da prihvate izjednačava
sa proleterskom kulturom. Da li je to način? I ako nije šta bi mogla biti alternativa?
D.D.: Pa dobro, ovo je pitanje od miliona dolara i ja bih jako voleo da imam
taj odgovor - ali ga nemam. U Srbiji radimo u jako skučenim uslovima, “napipavanje
u mraku” je i dalje jedna prominentna disciplina i to nije ničija “odgovornost”, to
je stvar istorijske sekvence političkih dešavanja. Najradije bih voleo da izbegnem
odgovaranja na ovakva pitanja, iako je ovo pitanje srž velikog broja naših problema.
Hipotetički, ukoliko bi jedan subjekat “zaista” prepoznao svoju pripadnost i naklonost
ideologiji radničke klase, ideologiji radikalnog egalitarizma itd. - meni bi logičan
korak bio da se on odvaži na korak teorijskog percipiranja tog političkog pitanja,
dakle da se upusti u literaturu. U Srbiji je ideologija radničke klase pretrpela stravičan
poraz i taj poraz se dve decenije potvrđuje novim i širim ofanzivama na radničku
klasu i njene satelite: kroz kulturni rat, politički rat, ekonomski rat, pred nama je
nesumnjivo jako težak zadatak, jer klasa kojoj plediramo je u dvodecenijskom nokdaunu, minimum, i svaki dan se čini da je sve gore. U takvom okruženju, ne čudi što
je “studentski pokret” osuđen na lelujanja, gašenja, paljenja, hirovitost itd. Ali, moje
lično mišljenje jeste da mora da postoji određena lična odgovornost nekog nukleusa
ljudi, tj. njihova odgovarajuća politička artikulacija u kojoj oni jesu minimalno
odgovorni za propuste, ali i korake unapred, ako ih ima. No, na krupnom planu, mi
i dalje čekamo taj “generator” transformacije subjekata jedne ideologije (građanske)
u subjekte druge ideologije (proleterske) koji bi mogao da tu transformaciju vrši
masovno, strukturno, temeljno. To bi, opet prema mom stavu, trebao da bude krajnji
ishod, krajnji zalog.
A.S. i A.J.:Govoriš o ograničenosti, specijalizovanosti studentskog prostora
– ali kao što i sam kažeš, ovi atributi važe i povodom mnogih drugih situacija u
savremenom društvu. Ovo nije nov fenomen, ali bismo mogli reći da je danas na
univerzitetu, kao preduzetničkom univerzitetu, pritisak ovih ograničenja mnogo
veći nego što je bio. Univezitet ima da posluži tržištu i da bi bio funkcionalan,
on se transformiše i gubi sve one karakteristike koje su ga odlikovale tokom XX
veka. Moglo bi se reći da su mnoge ’’studentske slobode’’ dovedene u pitanje, i
da je takozvana ’’autonomija univerziteta’’ u opasnosti. Sada da li bi ovi pritisci,
njihov intenzitet i otvorena (kapitalistička) ideologija kojom se artikulišu, mogle
da učine potencijalni studentski otpor radikalnom političkom praksom? Da li
će studenti, u pokušaju da pruže otpor merama koje se nameću, biti prinuđeni da
problematizuju specijalizaciju koja im se nameće i samim tim ičitav sistem koji
uvodi ove specijalizacije? To je posebno važno jer znamo da postoji ova predstava o
potencijalnoj gradualnoj radikalizaciji studentske borbe?
D.D.: Ovo pitanje se, kako ja razumem, tiče “motivatora” borbe, tj. pitanja
da li može da se rezonuje linijom “što gore to bolje” u svetlu svega što se dešava
u svetu visokog obrazovanja sa povećanjima pritiska, poskupljenjima, dodatnim
specijalizacijama, gubitkom nekih tekovina univerziteta iz XX veka. Da, nisam
siguran zapravo šta bi tu moglo da se kaže. Generalno imam utisak da, za sada,
mase jako loše reaguju na ova sveopšta povećanja pritisaka po Evropi. Situacija sa
studentskim telom u Srbiji je porazna u najmanju ruku. Apatija je nezainteresovanost,
strah, neizvesnost, što je samo metafora za celokupno društveno stanje u Srbiji.
Mislim da nam ne ide na ruku ovo udaranje po pravima. Mislim da se, u Srbiji
posebno, ljudi jako loše snalaze sa ovim drastičnim povećanjima pritisaka i mislim
da je zadatak još dodatno teži pod ovim uslovima jer sve što nas onemogućava da
dođemo do konstantno primetnog i delatnog pokreta pati još više pod ovim uslovima.
Stiče se taj utisak kao da neko konstantno pomera metu dalje i dalje.
A.S. i A.J.:Deluje nam da svi ljudi koji (teorijski) prilaze pitanju studenata,
potencijalu studentskog tela, studentskim borbama itd., imaju u vidu jednu
pretpostavku koja nam uopšte ne deluje opravdana (a čini nam se da i ti to donekle
radiš kada kažeš da „...sistem visokog obrazovanja, životni stil vezan za njega,
način na koji je on koncipiran (barem još uvek) svakako pruža mogućnost da se
u njemu može proizvoditi nekakvo militantno političko jezgro ljudi koji će moći
kasnije da budu odgovorni i temeljni politički aktivisti.“) Dakle, radi se o toj a
priori pretpostavci o studentima kao nekome ko je u povlašćenoj poziciji da kritički
promatra društvo u kojem se nalazi. Deluje nam da se ta pretpostavka nedovoljno
opravdava, a i kad se opravda, to se uglavnom svodi na “studenti još uvek nisu
u radnom odnosu; studenti imaju vremena; studenti su mladi i pametni, itd.”. I
mislimo da danas, pogotovo sa ovom poluprivatizacijom koja je na delu i procesom
komercijalizacije i komodifikacije obrazovanja i znanja, ništa od toga više ne stoji
tako lako kao pre. Dakle, ako želimo da branimo ovu pretpostavku, najmanje što
bismo mogli da uradimo je da je ne uzimamo kao samorazumljivu i da pokušamo
adekvatnije i ozbiljnije da je opravdamo. No, ako sa druge strane želimo da je
napadnemo – pomalo je Vuk Vuković to uradio na facebook-u u jednom trenutku –
onda je potrebno da uočimo i objasnimo šta stoji iza nje, kao i šta je dovelo do toga
Intervjui
107
da ona više ne važi, ili, da nikada zapravo nije ni važila? Dakle, šta misliš o tome?
108
D.D.: Svestan sam opasnosti ovog šablona o studentima koji žive u istini. To je
post ‘68. default. U njemu se kroz ideju o novim socijalnim pokretima podrazumeva
određeni kult kritičke mladosti koja problematizuje društvo. Prema toj predstavi
svaki je mladi akademac dužan da kritički promišlja svet oko sebe. To je nepisana
stavka njegovog cv-a ( jer ko nije bio levičar u mladosti, taj nema srca...). Ali se i
pored svih ovih opasnosti, bojim još više toga šta bi donelo odustajanje od ovog
šablona u zemlji u kojoj ne postoji već deceniju nikakav otpor prinudi. Osim toga,
mislim da je i dalje validno to da osam ili devet sati u sistemu reprodukcije u kojem
si prinuđen da prodaješ radnu snagu, stavlja takvog čoveka u nezavidnu poziciju
– to jeste materijalna činjenica i materijalna je prednost onih koji nisu radnici da
imaju dodatno slobodno vreme. Dakle, ukoliko se ovo slobodno vremene utroši na
disciplinovano i odgovorno analiziranje situacije, mislim da iz toga i dalje mogu da
proiziđu dobre stvari.
A.S. i A.J.:Mislimo da smo ovde u prilici da konstatujemo jedan važan
paradoks. Uzmimo na primer ovo slobodno vreme bez kojeg ništa nije moguće, kao
i poznatu predstavu na levici da se po pravilu nikada ne buni onaj ko je zbog svojih
životnih okolnosti u potpunosti prinuđen na potčinjavanje sistemu. Sa druge strane,
već smo pominjali kako oni koji sebe razumeju kao studentske aktiviste često deluju
ostalim studentima kao nekakva potpuno nerazumljiva grupa sanjara, hipika i slično.
Pitanje koje se tu postavlja je naprosto: ko je ovde proleter, a ko je buržuj? To jest,
pitanje koje na osnovu ovoga možemo da postavimo tiče se uloge koju univerzitet
danas igra u životu pojedinca. Univezitet je mesto na kojem pojedinac ima za cilj da
zadobije poziciju na tržištu rada. Danas, više nego ikada ranije on je pozvan da, što
je moguće više, skrati vreme studija i da stekne potrebne sposobnosti. Studiranje ili
nije ili vrlo brzo prestaje da bude besplatno. Isto tako moglo bi se tvrditi da danas
bivši student izlazeći sa završenog univerziteta i dalje ne dolazi u poziciju da napusti
poziciju proletera - on i dalje ostaje osuđen da prodaje svoju radnu snagu za nadnicu.
U svakom slučaju, wellfare i realnosocijalistički sistemi u kojima je visokoobrazovani
pojedinac lako mogao da se situira u velikim državnim preduzećima i institucijama i
zauzme radno mesto na kojem može ostati do kraja života – na taj način izbegavajući
nuždu da traži posao u privatnom preduzeću i da se podredi prinudama direktnog
interesa kapitala - više ne postoje. Pojedinac koji se protiv ovakvog studijskog
procesa buni možda je u tom smislu izuzetak koji može sebi da priušti izuzeće od
ove prinude (zbog svoje potencijalno bolje materijalne situacije) i nerazumevanje na
koje on nailazi jeste nerazumevanje koje proleter koji zna da je proleter – i da će biti
visoko obrazovani proleter – ima prema buržoaskom subjektu. Nije li to ispravan
način da razumemo sve one situacije u kojima su studenti koji se suprotstavljaju
studentskoj borbi nespremni da rizikuju da im propadne godina i slično?
D.D.: Svakako da pitanje suočenja i razumevanja studenata koji ne žele da
sudeluje u ovoj i ovako koncipiranoj borbi jeste pitanje od posebnog taktičkog
značaja i pitanje kojem još uvek nije posvećena adekvatna, dužna pažnja. Sa takvim
ljudima, barem prema mom iskustvu, komunikacija je bila katastrofalna, prema njima
se odnosilo kao prema nekim važnošću nedotaknutim subjektima, dezorijentisanim,
manipulisanim „malograđanima“ koji „nemaju trunku solidarnosti sa ostatkom“ itd.
Naravno, uz takav pristup i odnos ne može se očekivati ni neki naročit odnos od
strane ljudi koji, iz kog god razloga, gaje neku skepsu i podozrenje prema „pokretu“.
Tu svakako dolazi do kolizija životnog stila, rezona, namera između različitih
društvenih-vršnjačkih grupa i njihovih pogleda na „mladost“, na to kako ona treba
da izgleda, čime bi trebala da bude ispunjena. Za jedan broj ljudi koji se osećaju
levičarima na humanistici već godinama unazad, „mladost“ je onaj period koji bi
trebao da bude što duže ispunjen kreativnim buntom, otporom državnoj koerciji itd.
– za ovaj koji situaciju gleda strogo pragmatično, „mladost“ ne bi smela dugo da
traje u tom smislu, te četiri godine moraju da se odrade što pre i da se ide dalje kroz
hijerarhiju. Prirodno da se u okviru tog nauma na neki vid „neplaćenog političkog
angažmana“ ne gleda baš kao na neku obaveznu stavku u procesu. Čest je upravo taj
primer, da ljudi kojima bi, prema objektivnom preseku, najviše trebalo to „besplatno
obrazovanje“ – budu ljudi koji se najviše trude da prema tih par meseci halabuke
svake jeseni budu gluvi i da čekaju da prođe, da opet mogu „normalno“ da studiraju.
A.S. i A.J.:Za kraj bismo ti postavili još dva pitanja posmatrajući stvari iznutra
– iz unutrašnjosti studentskog pokreta. Prvo, hteli bismo da se dotaknemopriče
o studentskim zahtevima. Mislimo da zahtevi, tipa zahtev za “besplatnim”
obrazovanjem, iako možda tako deluje, zapravo uopšte nisu parcijalni studentski
zahtevi. Da bi se ovakav zahtev ispunio, potrebna je šira promena na nivou politike
budžeta (što će se teško desiti), a da bi se branio, potrebna je ozbiljna socijalna
široko-društvena analiza od strane studenata (što se takođe neće lako desiti). E sad,
što se tiče dovođenja celog sistema u pitanje, (a ovo je i sugestija), deluje nam da nije
dovoljno (možda ni potrebno u ovom trenutku?) naglašavati da je takvo nešto još
uvek moguće unutar studentskog tela, kao ni reći da je to poželjno, jer to onda ostaje
na nekakvoj čisto normativnoj priči. Mislimo da bi bilo dobro, a pogotovo ako bi ti
to uradio, objasniti koji su uzroci tome da se takvo nešto kod nas još uvek ne dešava,
kao i da, ako misliš da ima mogućnosti da se to i desi, šta su onda barem nužni
uslovi za tako nešto? Dakle, mi smo pre za analizu uzroka, ideologije, kretanja,
nego za priču «trebalo bi da» ili «bilo bi lepo da». Možda bi čak i ovde bilo dobro
da’’iskrivimo štap’’, pa da kažemo: «ne, trenutno je nemoguće da, zbog toga i toga»?
D.D.: Ta kritika se nikada ne dešava u studenstkom pokretu jer se nikada ne
dešava „ikad“ (van studentske priče). To je generalna boljka ljudi koji pretenduju da
se bave političkom praksom iz perspektive radničke klase ili onoga za šta veruju da
treba oslikava neke pozicije radničke klase. Prosto, samopreispitivanje, samokritika,
samoevaluacija, strogost prema sebi još uvek nisu deo političke kulture malih
grupa afiniteta koji se neretko nalaze u nukleusima malecnih jesenjih iskri od 2006.
naovamo. Na takve stvari se gleda kao na odlike slabića, nesigurnih ljudi, poraženih
ljudi, gleda se kao na neke stubove defetizma itd. Naravno, kao odgovor se nudi suvi,
nesalomivi voluntarizam koji onda od jednog poraza napravi cikličan proces itd. I
Intervjui
109
dalje se stvari rade ne u ime „šire slike“ unutar koje je važno pitanje obrazovanja,
već često u ime samih sredstava – blokada, protesta itd. To, naravno, nikad neće
rezultirati bilo čim, ali bože moj – svakom svoje. Ovo što ste pomenuli u vezi sa
prvim pitanjem (šira promena na nivou državnog budžeta, intervencija u zakonsku
proceduru...) je upravo podređeno „momentarizmu“ urgentnih pitanja koja nekako
uvek izbace Cilj iz celog okvira do momenta kada se više ne zna odakle se krenulo
i kuda se ide. Da je bilo ikako drugačije, tekovine „pokreta“ od 2006. bi bile na
nekim jasnijim, zdravijim, proverivijim, dostupnijim nogama i ne bi se šest godina
svake godine kretalo od nule, ni od čega praktično, a da sve do 2013. mi nemamo taj
predlog izmene ZOVO iza koga bi mobilisali ljude itd.
110
A.S. i A.J.:Evo i drugog pitanja u ovoj poslednjoj grupi. Mišljenja smo da je
jedan od najvećih problema govora o studentskom pokretu taj da se tupodrazumeva
da on već negde postoji inkapsuliran i da je samo potrebno da se podstakne. Problem
je u tome što taj pokret mora da se izmisli. Tri hiljade studenata koji pohađaju
fakultet nisu pokret. Tri hiljade studenata sa raznih fakulteta koji izađu u već
standardnu „jesenju šetnju“ do zgrade Ministarstva pozvani od strane studentskih
parlamenate isto tako nisu pokret. Taj govor o studentskom pokretu kao nečem već
postojećem, kao i govor o nekoj postojećoj levici u Srbiji ili radničkoj klasi, samo
reprodukuje nedostatak istog. To se možda posebno vidi kada se unutar studentskog
organizovanja pojavljuje racionalizacija prakse prema kojoj se govori o onome
što podiže ili spušta borbeni duh (tog po definiciji postojećeg) pokreta. Kritika i
preispitivanje se u tom slučaju shvata kao potencijalni demoralizator, napad spolja
i kao da ugrožava (nepostojeću) masovnost. Poznato je da si ti jedan od retkih koji
nasuprot ovome naglašavaju pozitivnu ulogu kritike i teoretizacije u političkoj praksi
– da li misliš da bi to i ovde bilo važno naglasiti i kako?
D.D.: Pa da, toga sam se već dotakao u prethodnom pitanju. Bilo bi poželjno,
kako i ovde tako i u svim drugim pitanjima, naglašavati važnost momenta samokritike
i tretiranja sebe i svog rada dosledno. Ako se nečim baviš sedam godina i to se nije
nigde mrdnulo – o čemu se tu onda zapravo radi? Naravno, u Srbiji mi nemamo
studentski pokret, nemamo pokret radničke klase, nemamo socijalistički pokret,
nemamo teorijsku scenu – to su stvari koje čekaju, baš kako ste rekli, da se izmisle.
One moraju da se rode, i njih moraju da porode ljudi kojima je stalo do rođenja tih
stvari. Kako, gde i kada kritika i preispitivanje postaju „smrtni neprijatelji“ raznih
političkih inicijativa je jedno pitanje koje mene zanima makar dve godine i smatram
da se na lokalnom nivou moramo baviti dosledno pitanjem tog nedostatka. Taj
nedostatak je evidentno „sistematski“, nije stvar ličnog previda mene, tebe ili nekog
trećeg, on očigledno dolazi u lanč paketu koji dobijemo na početku levičarskog
staža.Da li ćemo u međuvremenu odbaciti lanč paketiće tog tipa jeste pitanje od
kojeg zavisi kada ćemo nadoknaditi zaostatke koji najevidentnije postoje.
Razgovarali: Darko Delić, Andrea Jovanović, Aleksandar Stojanović
111
Prevodi
Dejv Marson:
DEČIJI ŠTRAJKOVI IZ 1911.
112
Sjajan pamflet Dejva Marsona iz 1973. o malo poznatim masovnim bežanjima
učenika u UK i Irskoj tokom 1911., iste godine kada su nastupili rasprostranjeni
industrijski nemiri i štrajkovi. U njihove zahteve spadali su skraćivanje časova i
ukidanje telesnog kažnjavanja u vidu štapa i kaiša.
REČ UREDNIŠTVA
Kako Dejv Marson pokazuje, dečji štrajkovi iz 1911. su predstavljali deo
jednog ogromnog radničkog prevrata tokom dugog, toplog leta 1911. O industrijskim
nemirima se često pisalo: školski štrajkovi su lično otkriće Dejv Marsona. Na njih
je naleteo sasvim slučajno, pri istraživanju istorije vlastite zajednice, dokera iz Hala.
Sledio je pokret štrajkova širom zemlje i postavio ih je istovremeno u kontekst kako
zajednice, tako i škole. Školska situacija koju on opisuje nije ni na koji način nestala:
niti su nestale teškoće organizovanja otpora. Pisac je zaposleni doker, koji je 1970–
1972 bio student na Raskinu.
PREDGOVOR: SEPTEMBAR 1911.
Na dečje štrajkove iz 1911.g. naleteo sam pukom slučajnošću. Istraživao
sam štrajk luke iz Hala tokom 1911. i čitao halske novine iz te godine, kada sam
primetio mali paragraf u vezi sa štrajkom halskih đaka koji se odigrao u septembru
1911. Činilo mi se da je reč tek o nekoj zanimljivosti, ilustraciji opsega industrijskih
nemira koji su se dešavali u to vreme. Međutim, ono što mi je prvo zapalo za oko
jeste priča o policajcu koji se popeo na bicikl i počeo da juriša na mlade štrajkače
koji su oformili liniju štrajka ispred škole. Sam prizor plave uniforme dovoljno je bio
zastrašujući da uplaši mene i moje mlade školske drugare.
Ono što me je nateralo da stvar dublje ispitam bio je jedan red u izveštaju koji
je pominjao da su halski dečaci sledili primer dece iz Vest Rajding Jorkšira. Potom
sam, čitajući jedne druge halske novine, našao naslovnu stranu – sa fotografijama i
pričama o štrajku. U ovim novinama su bile navedene sve različite klase radnika koji
su učestvovali u Halskom štrajku tokom tog toplog leta – radnici cementare – devojke
iz fabrike – mornari i dokeri, a dečji štrajk je predstavljen u neposrednoj vezi s njima.
Ova slika me je zaista dotakla – slika dece koja zaposedaju kapije osnovne škole u
ulici Kortni, iste škole koju sam pohađao. Identifikovao sam se sa tim štrajkačima –
neki od njih su mogli biti roditelji dece s kojima sam ja išao u školu.
Kada sam pogledao Tajms, otkrio sam da se dečji štrajkovi nisu odvijali samo
u Jorkširu, već širom čitave zemlje. Isprva nisam mogao da verujem – kako se ovo
moglo desiti tako brzo i u čitavoj zemlji – oduvek sam mislio da su štrajkovi nešto
što bi trebalo da se organizuje. Imao sam osećaj da su ova deca imala štošta da nam
kažu. Nisam imao predstave koliko mesta je bilo zahvaćeno ovim, sve dok nisam
počeo da čitam mesne novine iz Kolindela. U njima je nabrojano mnogo više mesta,
nego što ih je Tajms objavio.
Kod Kolindela sam naleteo na prvu teškoću. Mnoštvo mesnih novina iz 1911.
uništeno je tokom II svetskog rata. Dok sam gledao katalog, stalno sam naletao na
čitave redove različitih mesnih novina uz belešku „nedostaje 1911“. Činilo se da je
1911. jedina godina koja je toliko loše prošla. Ipak, čak i iz ono malo novina što je
ostalo, bilo je moguće sastaviti geografiju štrajkova, budući da su sadržale ne samo
izveštaje lokalnih štrajkova, već su i upućivale na one koje su se odvijali negde
drugde. Na primer, novine iz Njukastl-pod-Lajnom saopštile bi mi da su se štrajkovi
odigrali i u drugim delovima zemlje.
Na kraju sam uspeo da sastavim spisak od šezdesetdva grada u kojima je bilo
dečjih štrajkova iz septembra 1911. Evo spiska: Ankoats, Ardvik, Aston-pod-Lajnom,
Aberdin, Erdri, Bredford, Birkenhed, Barou, Birmingem, Barnsli, Blekburn, Bristol,
Barton-na-Trentu, Blit, Koetam, Koventri, Kolčester, Klajd Benk, Dablin, Deroj,
Darlington, Dambarton, Danbar, Folkston, Grinok, Halifaks, Hartlpul, Hal, Hajd,
Lids, Lajt, Laneli, London, Montroz, Mančester, Galašijels, Notingem, Glasgov,
Gul, Grantam, Grimsbi, Majls, Pleting, Northempton, Njukastl, Gejtshed, Midlsbro,
Oldhem, Pejsli, Piterbro, Portsmut, Rankorn, Šefild, Kirkaldi, Stokport, Stokton,
Sanderland, Sauthempton, Liverpul, Strouk-na-Trentu, Vest, Lajkester, Jork.
Neki od ovih izveštaja govore o stotinama dece kako paradiraju ulicama, a u
Dandiju i Halu na hiljade učenika je došlo u sukob sa školskim vlastima, ali nije bilo
moguće da se dà tačna brojka dece koja su napustila svoje učionice. Spisak mesta
takođe nije potpun; potpuni spisak bih mogao napraviti jedino ako bih posetio svaki
grad u zemlji i jedino ako bih pretražio sve očuvane članke iz 1911. u kancelarijama
Prevodi
113
mesnih novina ili bibliotekama. Međutim, čak i bez konačnog spiska, moguće je
izvući nekoliko izvesnih zaključaka.
1. ZAVADI PA VLADAJ
114
Prisećajući se svojih školskih dana primetio sam da deca nisu bila solidarna u
prilici kada bi jedno od njih bilo ugnjetavano od strane profesora. Učenik bi stajao
tamo, bespomoćan pred učiteljem prihvatajući svoju kaznu bez pogovora i protesta,
a niko mu ne bi priskočio u pomoć. Dok je u slučaju dokera bilo dovoljno samo čuti
da se neko ugnjetava, da bi pojedinac dobio podršku, i bio podstaknut na akciju.
Kada situacija zahteva štrajk, dokeri koji rade na brodu bi jednostavno ostavili
poslove, jednostavno bi odšetali. Išli bi po dokovima odvraćajući one koji dalje rade
na brodovima. Formula je sledeća: nikada nismo imali ništa sem jedni druge, hajde
da se držimo toga. Na dokovima, većina ljudi se međusobno poznaje pošto su imali
ista iskustva.
Termin – brat – je sindikatski termin, ali za dokere on zaista znači nešto – to bi
mogao biti tvoj brat. Dokeri su kao porodica koju je iznedrilo zajedničko iskustvo,
rad kao i saznanje da je onaj drugi čovek u istovetnoj poziciji kao i ti: ako se nešto
desilo njemu, onda budi siguran da to može zadesiti i tebe. Osim toga, to je samo
osećaj. Čak ni stariji dokeri nisu mogli da ga objasne: ljudi bi istupali na štrajkačkom
skupu i govorili otvarajući svoja srca drugima, dok bi ih oni podržavali i pratili, pošto
svi znaju da govore istinu. Kada bi neko duž palube viknuo: „Svi smo u štrajku!“,
svi bi smesta prestali s radom. To se smatralo dužnošću pre no pitanjem ponosa ili
slično. Finansijske potrebe vaše porodice bi bile sledeće kada je reč o stupanju u
štrajk. Dokeri su bili naviknuti na preuzimanje rizika.
Kada bi u mojoj školi učitelj disciplinski kažnjavao učenika, pre svega bi
se postarao da ga predstavi kao predmet ismevanja, kao glupavog. Učitelj bi vas
ostavio na cedilu. Nameračio bi se na jednog učenika, a ne na grupu. Primera radi,
sećam se da je to bilo ovako: većinu časova dečak se igrao pod klupom. Kada se
učitelj krajnje iznervirao, naredio je učeniku da istupi pred katedru i da se sagne.
Dok je uzimao svoj štap, dečak se savio i poderotina na njegovim pantalonama (koju
je pokušavao da sakrije od razreda) se rascepila i svi smo znali šta je dobio za svoj
rođendan. Razred je prasnuo u smeh. Učitelj ga je poslao na mesto rekavši da je
dovoljno kažnjen. Kad god bi došlo do kazne, mi bismo je prihvatali. Možda bi
učitelj izvukao učenika pred razred tražeći od njega da objasni svoj bezobrazluk.
Od vas bi činili javnu atrakciju; verovatno bi vam se vaši drugovi smejali što ste bili
uhvaćeni. Učitelji su znali da iskoriste ove situacije; uvek su se trudili da se čitav
razred smeje onom koji je kažnjen.
Ostali smo bez načina da dalje testiramo snagu učitelja. Ako je to bio novi
učitelj, oduzeli bismo mu štap da bismo testirali granice njegovog autoriteta.
Pokušavali smo da ga izbacimo iz takta. Omiljeni su nam bili učitelji-studenti.
Dečaci bi se pravili da su glupi i nerazumni: kad god bi im bilo postavljeno pitanje
odgovarali bi sa „hm“. Mislim da smo bili svesni da on može da se lati štapa ili da
nas čak izudara, ali svakako nije mogao jače nego što su to naši roditelji radili. Ako
je tata kojim slučajem bio doker, mogao vas je tako olako udariti i to tako da boli
dva dana. Mekušci od učitelja sa svojim nežnim rukama nikako se nisu mogli meriti
sa njima.
Takav smo porodični život vodili da nam je zasigurno bilo bolje u školi.
Jednostavno iz tog razloga što smo dobijali bar neku pažnju. Bila je to vrsta pažnje
koji drugi ljudi vide kao disciplinovanje, ali je bar nekome bilo toliko stalo da nam
kaže – dođite u školu opranih lica – ili – zašto ne čistite svoje čizme.
To je bio neki vid pažnje. Sećam se učenika koji su dremali na času.
Jednostavno nisu hteli da uče. Nisu oni bili umori, prosto nisu ništa želeli da rade.
Neki od učitelja su im to dopuštali jer su mislili da je deci potreban odmor. Deca
na časovima traže nešto. U razredu od četrdesetoro učenika vi želite da privučete
pažnju na sebe; želite da vas učitelj primeti. Učitelj je deo detetovog života, on je
uvek ispred deteta. Na dokovima je drugačije. Poslodavac se pojavljuje tu i tamo;
većinu vremena su radnici prepušteni sami sebi. Ne interesuje ih šta on misli o vašoj
ličnosti, možda vas nikada neće ni videti.
Kada su učenici protiv učitelja, oni nisu jedinstveni. Kada je jedno od njih
uhvaćeno neće se međusobno podržati. U svojim školskim danima, nikada nismo
svi zajedno stupili u štrajk. Pojedinci bi se katkad žalili dovodeći svoje roditelje,
najčešće majke; neki bi pretili učitelju govoreći „poslaću Vam oca!“.
Ostatak razreda bi se tada povukao iščekivajući neodložnu prepirku, komentarišući
njegovu nehumanost. Čini mi se da smo ovakve situacije posmatrali kao vid zabave.
2. UPADAJ I PRATI ME
Tokom septembra 1911., đaci iz škole Kaunsil su širom zemlje izašli da
štrajkuju; učenici su napuštali radne stolove da bi paradirali ulicama ili zauzimali
svoje škole. Prvi dečji štrajk na kojeg sam naleteo, odigrao se u Halu 13. septembra
– a o onome što se tog dana odigralo, izveštavao je Halski dnevnik: Ni Hal nije
pošteđen kada je reč o nevoljama, te su se juče na stotine đaka okupili zarad štrajka.
Hal je bio upleten u praktično svaku fazu nemira koji je zadesio zemlju u zadnjih
nekoliko meseci. Nedeljama je vladalo osećanje straha u vezi sa tim šta bi moglo
sledeće da se desi. Najpre, mornari i dokeri; potom mlinari, radnici iz cementara,
drvodelje, železničari, raznosači novina, devojke iz fabrika, i napokon, školska deca.
Štrajk je počeo kod Rimokatoličke škole Sv. Marije, kada su dvanaestorica
starijih dečaka povela one mlađe sa igrališta tokom jutarnjeg školskog odmora. Čim
se saznalo da su u štrajku, vest se brzo proširila školom, i onda kada je trebalo da
počnu popodnevni časovi vest o štrajku je doprla do nekoliko drugih škola u Ist
End oblasti Hala. Uskoro su se ispred kapija različitih škola pojavile gomile dečaka;
urlajući i derajući se: „Izađite napolje!“, „Lupeži!“, na one učenike koji su se vraćali
u učionice.
Živahne scene su se mogle videti i ispred Rimokatoličke škole Sv. Karla u
ulici Prajm, otprilike oko pola jedan. Nekoliko starijih dečaka je održalo sastanke,
Prevodi
115
116
a način na koji su izmajmunisali vođe tokom nedavnih štrajkova je bitan. „Previše
je posla!“, reče jedan momak, nakon čega se digao talas odobravanja. „I previše
pruta!“, reče drugi, nakon čega je usledila još jača vika. Mahalo se šeširima, a onda
je na scenu stupio jedan policajac, neki od mlađih dečaka su pametno ubrzo utrčali u
školu. Ali ne i stariji dečaci. Oni su se razbežali u raznim pravcima.
Momci su onda odlučili da posete i ostale škole u području i uskoro je njihova
kolona postala sve veća i bučnija, kako su se priključivali i štrajkači iz drugih škola.
Već kada su stigli do Haldernes Roda – koji je predstavljao glavni put koji prolazi
kroz istočnu oblast Hala – na stotine školske dece je nosilo barjake i flaše mleka; na
jednom je pisalo: „U štrajku smo – ko nam se priključuje?“. Kako je dan prolazio,
sve više izveštaja o nasilju je stizalo do policije. Klinci su bili u štrajku i trebala im
je sva moguća pomoć od drugih učenika .
Vesti o Halskom dečjem štrajku zauzele su čitavu naslovnu stranu halskih
dnevnih novina – čak je bilo i nešto fotografija, koje su za mene bile jako značajne:
zbog načina na koji su se deca oblačila, sa kragnama i mašnama, ali bez čizama ili
čarapa; sa lica te dece se mogla videti količina uživanja u samom događaju, a opet
njihove upale oči i obrijane glave su govorile o mnogo dubljim problemima koje su
morali da trpe. Izveštaj se nastavlja: Masa dece se držala jako čvrsto ispred škole Sv.
Marka. Paroh (prečasni Batler Kolmelej), čija se kuća nalazila blizu škole, pokušao
je da primiri uzbuđenje ovih momaka, ali je poletelo kamenje i pogodili su ga u čelo.
Potom je sledio pokušaj da se upadne u školu, ali bezuspešno. Veliki broj roditelja
se okupio, a dečaci su se naglo povukli. Pre odlaska, međutim, objavili su zahtev da
se ukine prut. Na nekim školama, prozori su bili razbijeni . Momci su posetili još
škola, u ulici Bakingem, Eskort, Kraven i Marsi, da bi im se uskoro pridružila deca iz
ulice Linkoln i Kortni. Ispred Čarter Haus škole, jedan policajac se popeo na bicikli
i načinio nekoliko juriša na momke pre nego što su ovi pobegli. Na hiljade ljudi se
postrojilo duž glavnog puta kako bi posmatrali napredak štrajkača.
Trgovci su stajali ispred vrata, smejali se neobičnim scenama, iako se mnogo
njih raspitivalo sa strahom o tome kuda su se denuli ti grešni momci.
Masa štrajkača se probila do „Korporacijskog polja“, velike izbetonirane
oblasti u zapadnom delu Hala, gde se masovna okupljanja dokera obično održavaju.
Nakon sastanka, momci su otišli do obale reke Hamber da se okupaju .
Novine su o svemu ovome izveštavale na jako sarkastičan način, stavom koji
su ponavljale i druge novine širom zemlje; ni u jednom jedinom izveštaju ili članku
dečji nemiri nisu izazvali nikakvo ozbiljnije ispitivanje.
Pokret štrajka potiče iz Lenelija 5. septembra 1911. Nastao je kada je (prema
novinskim izveštajima) zamenik upravnika kaznio dečaka zbog prosleđivanja
parčeta papira kroz razred, čime je naterao njegove kolege da štrajkuju .
Epidemija štrajka koja je sada prevladavala inficirala je generaciju koja je
stasavala u Leneliju i, da bi bili u „modi”, dečaci su se odlučili za politiku „oruđe
dole”. Izvor je predstavljala Bajgin škola, kada su učenici u utorak, da bi stali uz
jednog od svojih kolega koji je kažnjen zbog nekog prestupa, napustili učionice i
paradirali ulicama, uz pevanje i deranje. Kasnije tokom dana, ipak, učenici su se
vratili.
117
[Iznad; štrajkači iz Bajgin škole, Leneli – 1911]
Kako je lokalna uprava za obrazovanje predložila da se reši ovaj problem?
Gospodin Jozef Roberts, bivši predsedavajući Komiteta za obrazovanje, u jednom
intervjuu je izjavio sledeće: „Izostanak dece iz škole će umnogome uticati na
stipendije vlade.“ Izostanak svakog deteta značio bi gubitak između penija i tri i po
penija po danu, i upozorio je roditelje da se postaraju da im deca redovno prisustvuju
nastavu. Više stipendija znači manju stopu obrazovanja. Smanjene stipendije direktno
bi ugrozile radnike, koji bi morali onda da plaćaju povećane stope .
Sada je nastupilo postepeno širenje groznice štrajkovanja među školskom
decom. Već naredni dan je izbio štrajk u liverpulskom okrugu Edžhil. Ovde su deca već
počela da pokazuju inicijativu i da se prisećaju kako su se njihovi očevi organizovali:
izabrali su štrajkački komitet koji je predstavljao zahteve učenika učiteljima; da bi
trebalo ukinuti šibu i da bi trebalo dodati poludnevni odmor svake nedelje. „Pošto
su se zadovoljili destruktivnim zahtevima, okrenuli su se konstruktivnoj politici.
Redari su inače prozivani radi obavljanja izvesnog rada. Zašto ne bi bili plaćeni?“
Štrajkači su marširali okolo Edžhilskih škola, pozivajući druge dečake da izađu i da
podrže njihove zahteve. Nekoliko lojalnih učenika reklo je da su ih napali i pretukli
štapovima kada su odbili da podrže štrajkače. „Upravo takva je bila situacija da su u
jednom trenutku predložili i sazivanje jedinice izviđača.“
Štrajk se sada proširio na oblast Mančestera; ovde su isto momci istupili zbog
toga što je jedan dečak kažnjen zbog manjeg prestupa. Mladi buntovnici su, želeći
da prošire borbu protiv vlasti, smesta uspostavili demonstratore koji su, obeleženi
papirom na kojem je pisalo „štrajk“ koji je bio zakačen za njihove kape, marširali do
Holandske ulice u Mesnoj školi koja se nalazila blizu, s ciljem da nagovore školarce
Prevodi
118
da objave sličan štrajk. Ovi su pokušaji, ipak, bili uzaludni, i prisustvo učitelja
na kapijama sprečilo je demonstrante da pređu prag škole i izvedu svoj program
„mirnog“ nagovoranja. Štrajkači su potom nastavili do Corpus Christi škole, u
Varlijevoj ulici.
Već sada su oni zauzeli poprilično militantan stav, pošto su usput obezbedili
sebi štapove koje su hrabro držali, a još strašniji prizor su predstavljali oni koji su
posedovali igračke pištolje.
Deca štrajkači su do sada već postala poznata po kopiranju svojih očeva. Kao
što je jedan dečak rekao: „Naši očevi su gladovali da bi došli do onoga što žele; ono
što su naši očevi uradili, možemo uraditi i mi.“. Načelnici koji su bili intervjuisani
tvrdili su da ono što je bilo potrebno u osnovnim školama nije manje pruta, nego
više. Kako se štrajk širio čitavom zemljom, isti načelnici su počeli da okrivljuju
petparačke novine da su deci davali ideje. Takođe se krivila i „zabušantska klasa“
dece, kako izveštavaju jedne novine . Osnovne škole u slamovima su bile odgovorne
za manjak discipline kod školske dece. Birmigenške dnevne novine od 14. septembra,
izveštavajući o mančesterskim dečjim štrajkačima, videle su to ovako: Prethodno su
dečaci vukli inspiraciju iz avanturističkih priča ili romantičnijih epizoda iz knjiga
iz istorije. Razvoj slikane štampe i kinematografije doveo ih je još bliže u dodir sa
trenutnim događanjima. Njihovo izvođenje štrajka otkriva usku vezu sa metodima
primenjenim u štrajkovima dokera i železničara.
Sredinom septembra, štrajkovi su dospeli sve do Porsmuta i Sauthemptona,
dok su na severu bile pogođene i škotske škole u Glasgovu i Lejtu. Širom zemlje,
đaci su protestvovali na ulicama. Niko nije hteo da ih sasluša, svi su ih ismevali, a
stariji posmatrači su s njima zbijali šale. Ta ista deca su se upravo vratila sa raspusta
i, uprkos tome što njihova dela nisu uspela da ugase ni jednu jedinu školu, uspela
su u tome da naprave smetnje dovoljno ozbiljne da se policija postavi na kapijama
škola.
Njihovi napori su dovoljno bili značajni za vesti, da bi ostali zapisani u amanet
vlastitim potomcima, i to u onim novinama koji bi im normalno davali prostora samo
u rubrikama o poeziji i odeljcima o puzlama. Širom zemlje, „Putujuće kolumne“
i dečji „Leteći demonstratori“, naizgled bez ikakve organizacije, uspeli su da
stvore smetnje dovoljno ozbiljne da se pozove policija, a i u nekim slučajevima
neuniformisani ljudi, da bi se oni obuzdali.
Na primer, u Mančesteru: Kontingent mladih pobunjenika iz Ankoutsa i drugih
delova Mančestera upali su u Rediš juče i pokušali da ubede đake u školama da izađu
i da im se pridruže. Prišli su kvartu kroz Gorton i po pristizanju u Rediš posetili su
sve škole. Iako nisu uspeli u svojoj nameri u školi Nort Rediš Kauncil, uspeli su u
holdsvurtskoj školi i rimokatoličkoj školi Sv. Jozefa, gde je većina dečaka prihvatila
poziv i napustila igralište .
Čak su i oni najmlađi bili pogođeni ovom epidemijom štrajka. Postoji izveštaj
da su štrajkači iz Rajzinghilske škole i Ajlingtona uključivali mališane i do tri godine
starosti. A kod Tauer Bridž policijskog suda, „dva mala balavca starosti od šest i
osam godina“ izvedeni su pred magistrat 15. septembra. Obojica su se zvali Tajler
i obojica su bili iz Bermondsija. Optuženi su za lutanje bez prikladne roditeljske
pratnje. Gospodin Vestskot, školski industrijski oficir, rekao je da je u sredu naveče
video dečake u Grejt Dover ulici. U to vreme je padala teška kiša i dečaci, koji
su bili loše obučeni, su bili u jadnom stanju. Kada je započeo razgovor s njima,
rekli su: „U štrajku smo“. Nakon što im je rekao da ih mora vratiti majci, oni su se
opirali i vrištali, a pošto se okupila gomila, morao se pozvati pozornik. Magistrat
je rekao (smejući se): „Samo pozornik? Mislio sam da je ovo štrajk!“. Očevidac
je dodao da se smatralo poželjnim, iz ugla stanja dečaka, da se oni pošalju u kućni
pritvor. Zapisnik njihovog prisustva nije bio zadovoljavajući. Otac je naglašavao da
od kočijaškog štrajka nije bio u stanju da obezbedi ništa osim hrane za decu, tako da
se njihova odeća morala zapostaviti. Njihova majka je izjavila da su dečaci upoznali
ostale momke koji su štrajkovali, pa im se maleni par potom i pridružio. Magistrat
ih je otpustio .
Glavni učinak većine štrajkača je bio taj što su se uključile i susedne škole. U
Svonsi: U ponedeljak ujutro, oko 300 dečaka je napustilo školsko dvorište i zaputilo
se do škole Sv. Tomasa da bi pokušali da izazovu štrajk tamošnjih dečaka. Neki od
njih su se dokopali kaiševa i zavezali su spoljašnje kapije .
U Liverpulu: … kada su đaci iz liverpulskog okruga Edžhil pušteni tokom
vremena za igranje, počeli su da „štrajkuju“ paradirajući okrugom i pozivajući druge
škole da im se pridruže. Prozorska okna i ulične lampe duž linije marša su lomljene
, a lojalni đaci pretučeni su motkama.
Dečaci su nosili natpise, uzvikivali slogane i nizali svoje zahteve širom
zemlje. Šta su to zahtevali? Manje školskih časova i ukidanje šibe – ta dva su
bila najpopularnija. Tamo gde su se dečaci organizovali u komitete njihove izjave
novinama su sadržale i zahteve da se isplate đaci koji su obavljali redarske dužnosti.
U Montrozu, dečaci su sastavili spisak koji je uključivao: grejni aparat na paru;
određivanje starosne granice na 14 godina; smanjenje radnih sati; raspust za vreme
berbe krompira; bez kućnih časova; ukidanje šibe ; besplatne olovke i gumice.
U Darlingtonu su učenici zahtevali jedan sat predavanja pre podne i jedan
posle podne i po šiling nedeljno za redovan dolazak. Dečaci koji su pohađali Lou
Feling Kounsel školu u Durhamu su tražili da časovi počinju od 9 i 30 ujutru sa
trajanjem do podne, dok bi nakon pauze, časovi počeli u 2 sa završetkom u 4 i, ukoliko
im ove uslove ne ispuni, gradonačelnik Alderman Kosteli neće moći da računa na
kandidaturu sledeće godine. Halski štrajkači su zahtevali pola dana slobodno, po
peni nedeljno za redare i da svi napuste školovanje sa 13 godina. Notingemski đaci su
takođe tražili završetak školovanja u trinaestoj godini. U Bredfordu, učenici Bolton
Vuds Kaunsel škole su zahtevali otkaze školskih nadzornika i još jedan slobodan
dan, ne uključujući subotu.
Dok su u ostalim školama Koventrija đaci ostali po strani, škole Holi Triniti i
Red Lejn najviše su bile pogođene štrajkom. U Pul Medouu je održan sastanak koji
se obratio jednom od vođa.”Skromni zahtevi štrajkača su jasni - nema časova kod
kuće; nema štapa; poludnevni odmor sredom; nema nadzornika; po peni nedeljno za
redare.”
U Lajkasteru su dečaci nosili transparente koji su govorili “Hoćemo 30 šilinga
nedeljno i manje radnih sati dnevno”, dok su u Njukastlu, pored zahteva za ukidanje
Prevodi
119
120
štapa i uvođenja poludnevnog odmora, đaci tražili i po peni za svakog petkom.
Očigledno je da su socijalisti umešali svoje prste u ovom slučaju. “Agitatori” su
svakako doprineli širenju štrajka. U Mančesteru, gde su štrajkovi maloletnika
bili veoma brojni, organizacija je bila adut. Štrajkači su bili upućeni i opremljeni
parolama koje su nosili na svojim kaputima dok su išli po školama pokušavajući da
privole druge učenike da i oni stupe u štrajk, obavljajući svoje obaveze s velikom
ozbiljnošću. U Aštonu-pod-Lajnom, štrajkači su, noseći na kaputima parčad kartona
na kojima je pisalo “štrajk”, obilazili razne škole i pozivali na štrajk. U Pejsliju su
agitatori takođe bili veoma dobro pripremljeni: Juče posle podne je grupa dečaka,
koji su promislili svoju ideju, odlučila da se sve škole napuste, te je u vreme pauze
za ručak oformljen red đaka koji će ići po različitim delovima opštine noseći vest.
Jezgro pokreta je brzinom lavine zahvatilo i ostale, pa je na kraju bilo dvesta učesnika
marša.
U drugim mestima štrajkovi su bili impulsivniji. Nevolje su počele u Halu,
gde je dvanaestoro učenika za vreme igre napustilo dvorište katoličke škole Sent
Meri. ”Oponašajući štrajkače, odjurili su ka drugim školama da objave da su i oni u
štrajku”.
U jednoj školi u Aberdinu je dolazak agitatora izazvao veliku pompu. Zatečeni
velikim brojem štrajkača napolju, učenici su se pobunili. Lupali su klupe i, u žurbi
da se pridruže ostalima, lomili su nameštaj. Napori učitelja da smire stvar su propali
pred ovim velikim neredom.
Dešavalo se da učenici štrajkuju pred drugim školama kako ne bi bili prepoznati
od svojih učitelja; usled toga dolazilo je do mnogobrojnih konflikata među đacima iz
različitih škola jer su ovu priliku iskoristili i da izmire neke svoje ranije nesuglasice
i nesporazume, što bi najčešće rezultiralo tučama.
U nekim mestima je štrajkačima bilo teško da zaobiđu podršku vršnjaka što
je značilo da su ih učitelji lako prepoznavali i potom izdvajali kao vođe: Do štrajka
učenika došlo je i u Blekburnu. Nekolicina đaka škole Sent Luke odbilo je da ide
u školu sa ostalim đacima. Kako su saznali da ostatak učenika ne želi da ih podrži,
odustali su od štrajka i želeli su da se, ako im bude dozvoljeno, vrate na časove, ali
ih je direktor, gospodin Kornal, odbio rekavši da će prvo pisati njihovim roditeljima,
a potom se pozabaviti njima. Dečaci su tako bili ostavljeni napolju da razmišljaju o
posledicama svog delovanja.
Ovakve situacije su decu očigledno stavljale u nezgodnu poziciju. Stupiti
u štrajk je bio veliki podvig, ali biti ignorisan od strane svojih vršnjaka i naći se
u ozbiljnoj manjini kada su velike demonstracije očigledno potrebne, zasigurno
je veoma teško i razočaravajuće. Jedan vispren desetogodišnjak iz Londona je
rekao: ”Morali smo da se vratimo: kao da ima neke svrhe da samo nekolicina nas
podržava ideju i svakako nema smisla da samo nas par objavi kako neće pohađati
školu.”
Učitelji u Meriportu su uspeli da angažuju lojalnije učenike da im pomažu u
borbi protiv štrajkača. Kada je jak agitatorski odred učenika škole Graslot posetio
školu Meriport Kaunsel u cilju da pridobiju još štrajkača, Meriportski učenici viših
razreda su poslati sa zadatkom da uhvate štrajkače i da se s njima obračunaju. U tuči
koja je usledila letele su pesnice i kamenje. Neki od učenika Graslota su uhvaćeni,
ali, kako su se borili hrabro i kako su bili snažni, uspeli su da pobegnu.
Većina novinskih izveštaja pominje broj između 50 i 80 učenika iz svake škole
koji su uzeli aktivnog učešća u razmatranju organizovanja protesta, dok su ostali
ili bili poneseni impulsom ili prosto nisu hteli da se nađu u manjini. Tih nekoliko
dečaka, hrabrijih od ostalih koji su upravljali štrajkačkim redovima ispred škola
vičući svoje zahteve i zahtevajući od ostalih đaka da im se pridruže, činili su sve
to nesvesni mogućeg batinanja. Evo šta se dogodilo štrajkačima u Bigvajn škole za
dečake u Leneliju, gde je direktor, gospodin Gvilim Haris, istukao svakog od njih:
Čini se da je 30 od 827 učenika prisutnih u školi pobeglo za vreme igranja u utorak.
Koliko sam se raspitao, čini mi se da nemaju prava da ovo nazivaju štrajkom, kada to
nije ništa drugo do bezobrazluk jedne grupe učenika. Kada sam se u utorak popodne
vrato u školu, istukao sam svakog od dečaka koji su pobegli.
Bilo je i drugih vidova kazne za ovu decu: negativne opaske na račun karaktera
su ulazile u biografiju koja je bila potrebna pri prijavi za posao. Za neke od njih to je
značilo nemogućnost da osvoje medalju za redovno prisustvo koju su mnogi roditelji
radničke klase toliko priželjkivali da su čak i svoju bolesnu decu primoravali da idu
u školu. Za bronzanu medalju je bilo potrebo 4 godine sasvim redovnog prisustva,
za srebrnu 6, a da bi se osvojila zlatna 10 godina.
U mnogim slučajevima, deca su ostajala napolju toliko da dobiju bedž
protesta, jer je dolazak učitelja (naročito ako je to bio direktor) bio dovoljan da se
vrate u klupe: Za primer, u školi Lačmir Road u Batersiju je štrajk trajao jedva pola
sata. Deca su “stupila” u štrajk u vreme večere i paradirala duž Batersi Park Roada,
pevajući “upadaj i prati me” i vičući “Mi smo u štrajku”. Oko 10 minuta do 2 direktor
ih je prošao biciklom, a većina dece je pobegla nazad na igralište. U Birmingemu je
nekoliko derana u Sent Mark školi ostalo par minuta pred školom umesto da su ušli,
ali kada je jedan od učitelja došao po njih i naredio im da odu u učionicu, pokorili su
se i nastava je počela na vreme, bez ikakvih problema.
U Lejneliju, gde je štrajk i otpočeo, ”pojava učitelja sa teškim štapom“ je
zaustavila štrajkače, koji su oformili redove koji su išli od škole do škole, te su se svi
brzinski povukli. Direktor škole Hantington u Notingmenu je čuvši glasine o štrajku
nakon molitve obavestio učenike da će i on, ukoliko to bude potrebno, štrajkovati i
uistinu. U školama Karlton Rouds u Kentišu je oko 300 dečaka i devojčica izmarširalo
u vreme ručka, kada je odzvonilo 2 sata i sakupilo se na cesti objavljujući svetu i sebi
sa velikim entuzijazmom: ”U štrajku smo!” Usledila je tišina i jedan glas je uzviknuo
strašne reči: „Jaoj, eno pajkana!”… Nadzornica se pozabavila devojčicama. Njena
pojava je zaplašila devojčice i mlađu decu. Kada je pljesnula rukama poslušali su
komandu oborenih pogleda.
Nešto oko 50 dečaka između 10 i 14 godina je u Bredfordskoj školi odlučilo da
se ne vrati svojim zadacima juče posle večere, nego su veoma uzbuđeno raspravljali
o svojim “pravima”, ali su suočeni sa svojim starešinama, napustili svoju ideju i
vratili se radu.
S druge strane, bilo je mesta gde su daleko od toga da su uplašeni, štrajkači
napadali učitelje. U Koventriju su školarci spasili dva svoja vršnjaka od školskog
Prevodi
121
122
nadzornika koji ih je vodio direktoru. Dečaci su mu pristupili toliko agresivno da
je morao da pusti ovu dvojicu. U školi Samon Paščurs u Istočnom kraju Šefilda,
kamenice su letele na jednu učiteljicu dok je ulazila u tramvaj. “Štrajkači“ su napadali
i učenike, sve one koji su ostali lojalni.
Školske zgrade su bile napadane u mnogim mestima. U Glasgovu: Novinari su
pridali ozbiljnu važnost jučerašnjoj situaciji u kojoj su porazbijani prozori prostorija
školskog odbora. U školi Krukstoun Strit je porazbijano 8 osam prozora velikog
formata, dok je u školama Baroufild i Dalmarnok porazbijano osamnaest. Policajci
sprovode istrage.
Opet, u Bredfordu,”Učenici pola tuceta škola su juče stupili u štrajk i održali
sastanak štrajkača u odobrenom maniru. Učenici štrajkači su lupali prozore u školama
Nortvud Grov i Central u Hejnliju, a u Kobridžu policija mora da patrolira opštinom.
Izveštaj o Islingtonškim štrajkačima iz škole Rajzingi tvrdi: ”Ima ih od 13 pa
do 5 godina i neki nose kamenje, komade gvožđa i štapove. Jedan mali dečak je imao
ni manje ni više nego tri polovine cigle natrpane ispod ruke dok je marširao ulicom.”
U Lajkasteru mirni štrajk nije dolazio u obzir – kolicima punih kamenja,
dečaci su jasno pokazali da su ozbiljni. Jedan neustrašivi dečak je inicirao napad,
bacivši povelik kamen na prozor, nakon čega je usledila grupna akcija u kojoj je
porazbijan priličan broj prozora. Ipak, ovo nije bila jedina šteta. To su činili na razne
načine, tako što bi oštetili velike oglasne table itd.
Dve ili tri stotine učenika su stupili u štrajk u Eštonu-pod-Lejnom: Štrajk je
stigao na vrata stanovnika Eštona u utorak, praćen velikim uzbuđenjem. Dve ili tri
stotine đaka je “istupilo”. Većina osnovnih škola je bila pogođena štrajkom što je
izazvalo toliko ozbiljnu situaciju da su policija i redari u civilu bili stacionirani po
svim kvartovima.
Agitatori iz Šordiča su napali zgrade Pejn Strit škole u Ajslingtonu: Oko deset
štrajkača naoružano štapovima, kamenicama, komadima gvožđa i sličnim stvarima
pojavilo se baš kad su đaci ulazili u školu. Bacali su kamenje na prozore, pričinivši
pritom velike probleme policajcu koji je pokušavao da ih obuzda. Štrajkači u Šefildu
su se koristili još grubljim metodama, gomila štrajkača gonila je učenike koji su ulazili
u školsko dvorište i nasilno izvlačila neke od njih. U Poteriju, školarci naoružani
štapovima i kamenjem napali su škole Nortvud i Grove u Hejnliju, razbivši pritom
tuce prozorskih okvira u svakoj školi, dok su po drugim školama, prozori takođe bili
razbijani.
[Iznad; policija i štrajkači u Šordiču, London-septembar 1911]
U Šordiču su štrajkači bili posebno osioni, žestoko napadajući “štapovima,
kamenjem, gvozdenim šipkama i kaiševima”. Napravili su dovoljno „buke i pokolja“
da je nastala potreba za velikim brojem policajaca. Policajci su bili mobilisani i u
Liverpulu.
Dečaci su bili toliko razjareni da je policija pozvana da interveniše. Pozornici
su nekoliko sati odbijali štrajkače od školskog ulaza, ali je ipak jedan od dečaka uspeo
da se probije do školskog igrališta i porazbija prozore. Kasnije popodne, dečaci su
održali masovni sastanak, nakon čega su proslavili kraj uspešnog dana. Birkenhed
je još jedno mesto koje je bilo duboko pogođeno neredima.”Veoma ozbiljan manjak
discipline” je zapažen tačno pre početka štrajka, pa je nakon izbijanja učiteljima
bila obezbeđena policijska zaštita: Ovaj pokret se proširio se i do Birkenheda gde je
manjak discipline bio zapažen u nekoliko škola u nižim delovima grada. Juče ujutru
izbili su neredi i u školi Sent En, gde su učitelji imali poteškoća pri prolasku kroz
ulice oko škole. Nekoliko huligana je dobacivalo i uzvikivalo pogrdne reči svojim
nadređenima. Kada je poslednji od učitelja uspeo da uhvati jednog od protestanata,
priprećeno mu je kišom kamenica, što pokazuje kako su teški uslovi rada uticali na
mlađe generacije.
Mladež je u svom neobuzdanom ponašanju imala otvorenu podršku bar svojih
roditelja. Činjenica koja ide u prilog ovom stavu jeste paradiranje ulicama, javne
odluke da se ne vraćaju u školu, kao i slučajevi gde su kamenovani članovi školskog
odbora u cilju da se oteraju s posla. Policijska zaštita je svakako obezbeđena
učiteljima, ali su preduzete i posebne mere u cilju smirivanja situacije, kako
od policije, tako i od školskih uprava. Derani su imali razne ”prigovore” koje su
izražavali u poprilično dečjem maniru. Očigledno nisu shvatali da postoji samo
jedno razrešenje ovog problema, a to je neprijatan razgovor sa roditeljima, učiteljima
ili policijskim službenikom, pukovnikom Vajtom i njegovim strašnim pendrekom.
Oko 100 dečaka je u Vest Hertlepulu probilo skladište hotela. Štrajkači su
uzeli nekoliko flaša viskija i druge žestine, kao i boksove cigareta. Jutros su neki od
njih privedeni i ispitani (trojica su pušteni na uslovnu, a jedan je oslobođen tužbi).
Dok su marširali ulicama naišli su na dečka, koji je raznosio jabuke po kućama i
poslužili se voćem. Dečaci su takođe počeli sa kamenovanjem kuća učitelja.
Vesti o nadolazećem štrajku okupile su u odbranu kako učitelje, tako i roditelje,
na školske kapije. U Halu su zabrinuti roditelju žurili ka školama da provere nije li
neko od njihove dece odustalo od škole i stupilo u štrajk. U većini slučajeva su
se zaplašeni nastavnici hvatali za glave, dok su roditelji jurili za velikom kolonom
štrajkača koji su išli naokolo po školama agitujući, opremljeni metlama, štapovima
i flašama.
U Lejneliju, direktori su namirisali bezobrazluk u vazduhu i kada su agitatori
konačno stigli na vrata škola, bili su grubo oterani, kaže nam izveštaj u Vestern
Vikli Reportu. U Grimsbiju su neki od dečaka iz škole Velsbi-strit paradirali noseći
transparente “Đaci u štrajku”. Štrajkači su obišli još dve škole, ali su obavešteni
učitelji, zadržali svoje đake u klupama. Kako je glavni vođa pobegao pred pojavom
učitelja, drugi dečko se uspentrao na ponija i odatle uzvikivao komande.
Prevodi
123
124
Čini se da su u mnogim mestima majke bile te koje su lomile štrajkački duh.
Ne samo da su grdile decu nakon povratka kući na kraju prvog dana, već su u nekim
slučajevima intervenisale i aktivnije, odvlačeći decu nazad u školu i, u par situacija,
čak nadgledale proteste pred školom. Uzmimo za primer štrajk u školi Ist Vol Nešenl
u Dublinu, gde je štrajk zaustavljen uglavnom uz pomoć majki, koje su se sakupile
pred školskom kapijom i naoružane koječim rasterale decu. Kada je juče u 3 sata
nastao nered u školi, majke su uz pomoć nekolicine policajaca zaštitile one đake koji
nisu odustali od obrazovanja i sigurno ih vratile kućama.
Dečaci su zasigurno imali neki vid simpatije i podrške u štrajku od svojih
očeva, ali oni se nikada nisu mešali u probleme škole. U Londonu su opet majke bile
te koje su reagovale na štrajk. Na svim mestima ste mogli videti kolone majki koje
su, neodobravajući dečje ponašanje, vodile svoje nevoljne sinove u škole. Tada je
svima postalo jasno da je sa štrajkovanjem gotovo.
Novinski izveštaji upućuju na to kako su majke bile jedine kojima bi se
štrajkači pokoravali. „Armija majki” se pojavila u školama Batstrit i Sent Luke u
Londonu, vukući svoje potomstvo direktorima. Ista situacije je bila i u školi Rednor
Strit, u drugom delu istog kvarta.
Jedna iznervirana majka je bila zatečena na stepeništu dok je vukla za sobom
svog nevoljnog sina.”Daću ja tebi štrajk!”, rekla je vodeći svog sina direktoru… Od
1 sata pa nadalje, pridolazile su armije majki koje su, razmišljajući blaže, vodile
decu sa sobom kod direktora.
U nekim mestima deca su bila zaplašena snažnim policajcem koji je stajao na
straži čuvajući lojalne đake, ali se ipak ne bi vratili u školu ukoliko nisu suočeni sa
svojim majkama. U Halu: Kakva promena od jutros! Roditelji su dovodili svoju decu
u školu, a drugi su pretili uperenim prstom nagoveštavajući deci šta ih čeka ukoliko
pobegnu.
I u Sauthemptonu, majke su dovodile decu u školu. U petak ujutru, sva deca
su došla u školu, kao da se ništa nije događalo. Mnogi od učesnika jučerašnjih
demonstracija su došli u pratnji majki, samo je vođu, krupnijeg dečaka, otac uveo u
školu, praćen grupom poklonika i simpatizera.
Devojčice koje su bile pod jačom kontrolom majki, nisu igrale veliku ulogu
u protestima. Pominju ih samo dva izveštaja. U Portsmautu gde su 150 dečaka i
devojčica išli ulicama tražeći regrute i u Škotskoj u školama Kirkandli i Kambuslang,
gde su se devojčice dokazale kao mnogo spremnije i odvažnije nego svoje vršnjakinje
u Engleskoj i Velsu. Moglo bi se raspravljati na temu jednakosti koja je više vladala u
Škotskoj što je i ohrabrilo devojčice da se pridruže dečacima u borbi za bolje uslove.
Ovo bi moglo biti objašnjenje zašto su devojčice učestvovale u ovakvim
akcijama, uključujući i štrajk: Oko stotinu dečaka i devojčica su juče stupili u
štrajk u školi Sanderland. Školski nadzornici su spremno istupili i opozvali dečake.
Devojčice su, s druge strane, bile uporne i ostale su da paradiraju ulicama kvarta
pevajući „Upadaj i prati me.”
Tokom trajanja štrajka bilo je raznih komentara na uloge koje su imali stariji
dečaci i odrasli koji su decu podržavali i ohrabrivali (direktori su bili posebno
spremni da krivicu svale na “spoljašnje činioce”. U školi Aterklif u Šefildu je rečeno
da je decu ohrabrila i podstakla neka luckasta žena. Čim se profesor pojavio (prema
novinskom izveštaju), deca su se razbežala. U jednoj od demonstracija u Lidsu
uhvaćen je i vraćen u školu pripravnik inženjera naoružan pendrekom. Rečeno je
da su ovu grupu štrajkača podržavali roditelji koji su visili na školskim kapijama i
uznemiravali decu koja su i dalje bila u klupama.
U Dablinu: Jedan od učitelja je nekoliko dečaka koji su napustili školu radi
posla okrivio za iniciranje štrajka. Smatrali su da su ova deca, udružujući se pod
okriljem novostečene slobode od rigorozne discipline u školi, ispunjena velikom
nadom da će raditi mnogo manje od svojih vršnjaka koji su i dalje okovani za klupu.
U Širebruku, Nots, izneto je mišljenje da su deca bila pod uticajem nekolicine
mladih koji su ih pridobili na štrajk nakon čitanja nekih novinskih članaka. U
Sauthemptonu poručuju: Ispostavilo se da je od sedamdesetoro dece koliko se
sakupilo u ulici Bond, samo tridesetoro đaka koji su pohađali školu Nortam.
Inicijatori protesta bili su dileje koje sa školom nisu imale ništa.
Čini se da su u velikoj noćnoj demonstraciji i neredima u Dandiju, veoma
bitnu ulogu odigrali huligani. Postoji mogućnost da osovina ovog protesta u kome se
pobunilo 700 dečaka leži u povezanosti sa poludnevnim dečjim radom u fabrikama.
Štrajk u Dandiju je bio najveći u zemlji. Izbio je 14. septembra i bio je ispraćen
novinskim člankom u jednim od škotskih novina: U ŠTRAJK STUPILO OSAM
ŠKOLA U DANDIJU. STOTINU PROZORA PORAZBIJANO
Juče su Dandiju izbili mnogi neredi uzrokovani dečjim štrajkom. Uključeno
je ni manje ni više nego osam škola i procenjuje se da će do kraja popodneva biti
oko hiljadu pobunjenih. Nevolje su počele u školi Kaugejt gde se jutros dogodio
proboj. Primećeno je da su se vođe štrajka koristile i pretnjama kako bi nagnali što
više dece na protest. Dok su intervjuisani direktori tvrdili kako ne znaju da je bilo
ikakvih pritužbi, deca su uporno zahtevala manje časova kod kuće, više slobodnih
dana i ukidanje štapa. Činilo se da se oko jedanaest sati ujutru stvar smiruje - veliki
broj dece je odustao, a jedan od vođa, uhvaćen i priveden autoritetu, odbio je da daje
dalje instrukcije. Ipak, vest o štrajku se proširila i zahvatila škole po gradu, pa su za
vreme ručka nastali neredi u školama Valas Taun, Viktoria Roud, Bleknes, Balfor
Strit, Hil Strit i En Strit. Dečaci su paradirali gradom smišljajući nove taktike za
blokade. Nekolicina naoružanih kamenicama i štapovima posetila je srednju školu
i organizovala protest. Međutim, nisu naišli na odziv srednjoškolaca. Roditelji su
intervenisali u mnogim slučajevima, stajući na kraj ovom konfliktu. Čak je jednog
dečka baka dovela u školu, povremeno ga vukući za uši. U ovim demonstracijama
nisu učestvovale devojčice.
Situacija je postala ozbiljna tokom noći, kada je 1500 dečaka praćeno brojnim
huliganima marširalo kroz grad. Bili su opremljeni štapovima, a mnogi od njih i
kamenicama. Posetili su mnoge škole koje su gađali kamenicama, dok su se oni
hrabriji penjali na kapije i razbijali prozore. Šteta još nije procenjena, ali je zasad
poznato da je oko osam ili devet škola bilo izloženo ovakvim napadima i da je oko
stotinu ili više prozora porazbijano. Mladež je prepoznala jednog od učitelja dok se
vraćao iz večernje škole i napala ga kamenjem.
Prevodi
125
126
U gradovima sa jakom tekstilnom industrijom kao što je to slučaj sa
Dandijem, škole i fabrike nisu bile toliko udaljene zbog poludnevnog sistema rada.
U svojoj autobiografiji “Skidanje okova” Bob Stjuart prikazuje neslavne sociološke
i industrijske aspekte Dandija. Vlasnici fabrika kudelje su činili najveći broj
poslodavaca dece između 10 i 14 godina, a kako su bili u obavezni da ih obrazuju,
često su u sklopu fabrika bile i učionice. U okolnicama fabrika nicale su stoga škole,
ali i kuće imigranata, pretežno irskih koje je ostatak zajednice smatrao šljamom.
Sirova kudelja je opasna po zdravlje, posebno zato što su radnici udisali kudeljnu
prašinu koja je ulazila u pluća izazivajući stalnu žeđ, zbog čega je Dandi bio smatran
gradom pijanica.
Oni koji su radili „polovinu radnog vremena“, radili bi po 3 dana nedeljno u
fabrikama kudelje, dok bi u školu išli dva dana. Druge nedelje, to je bilo obrnuto.
Subotom bi radili do 2 popodne. Za kratku nedelju plata je bila 2 šilinga i 9 penija, a
za dugu 3 šilinga i 4 penija. Na preslici, gde je radio Bob Stjuart, pevali su: „Oh dear
me, the mull’s work gaein’ fest Puir wee shifters canna get a rest, Shifting bobbins
coarse and fine Who wad work for twa and nine.“1 “A da smo radili, radili smo”,
kaže Bob, i to od 6 ujutru do 6 uveče sa dve pauze za doručak i za ručak. Pored toga,
Bob je radio i u sušari.
Deca su bila prihvaćena kao deo radničke sile te su ih odrasli smatrali
jednakima. Socijalni radnici su se zgražavali nad ovakvom praksom i raspravljali
na temu različitih loših uticaja koji vrebaju fabrikama: vulgaran, prljav govor je bio
toliko prisutan, da je to postalo deo svakodnevice. Utočišta umornih radnika su bile
kockarnice i kafane.
Kada bi velika mašinerija stala, za vreme ručka, deca bi bila uključena u svet
odraslih: za vreme obroka, a razgovor bi bio sveden na minimum (nema sumnje
da su srećnici delili hranu sa decom); nakon jela deca bi čitala novine i žurnale.
Možda su, prenoseći najnovije vesti starijim radnicima, otkrili koliko su se deca
širom zemlje mučila da obznane svoju muku.
3. ZABUŠANTSKA KLASA
Skoro sva deca koja su stupila u štrajk 1911. dolazila su iz državnih škola,
većinom iz industrijskih gradova i siromašnih krajeva. Prema Aldermanu Džarmanu,
predsedniku Halskog obrazovnog sistema: „Dolazili su većinom iz ’zabušantskih
klasa’’’, zbog nedovoljne pažnje roditelja. Ovo je većinom slučaj u nižim četvrtima
Istočnog Hala. Novinski članci širom zemlje su pominjali ovu činjenicu. Kao primer,
navodi se jedan članak iz Birmigen Dejli Reporta koji piše o dečjem štrajku u Liverpulu,
”Gotovo svi uzroci štrajka dolaze iz zabušantske klase“. Time je lokalizovao Halske
štrajkove i nerede u “siromašnim krajevima” gde su “žene inicirale decu da prate
primer štrakača. Nešto kamenja je bačeno na učitelje.” Takođe, u Birmingemu je
izjavljeno da su neredi nastali u “nižim delovima grada”.
1 „O jadni ja, zahukta se mlina rad, odmora od smene nema kad, grubi i fini namotaj
menjaj, ko li još radi za devet i dva“
Većina dece koja su stupila u štrajk definitivno su bili derani iz radničke klase,
ali čak i oni iz radničke klase su bili iz posebnog sloja te klase. U Halu, deca koja
su bila inicijatori, takođe su dolazili iz nižih krajeva i predgrađa grada. Istočni Hal,
gde većinu radničkih porodica čine dokeri, mlinari i najamnici, taj deo nazivali su
“Senjakom“. Prilično dobro ga poznajem, jer, tamo samo rođen, i da vam kažem,
prilično je okrutan. Zapravo, odatle je potekla banda Silver Hečed – oni su bili teški
slučajevi tog kraja; 1920. imali su i podmladak bande, koji je uvek bio spreman da
popuni borbene redove kada poodraste. Jedan starac s kojim sam pričao, govorio mi
je o njima. Bila je to grupa dobro opremljenih momaka spremnih na sve da bi došli
do novca. Tokom dvadesetih, poslodavci na dokerima su ih zapošljavali kako bi
uterivali strah i terali sve one koji su planirali da započnu posao na tom istom doku.
Crkveni socijalni radnik, gospođa L. K. Filips je napisala 1907. knjigu koja se bavi
društvenom marginom u Halu. U knjizi ona ih naziva gotovanima: I muški i ženski
ove sorte je, nažalost prilično mnogobrojan. U svakom većem gradu deca iz najgorih
delova grada množe se kao letnje debele muve na patosu. Njihovi nagoni uvek sadrže
tri osnovna obrasca – sveprisutni smrad bajke o humanitarnosti – impozantan skup
osionih pijanica koji prodaju ispod slame, a u isto vreme pričaju priču o važnosti
časti – i, konačno, gomile namrštene, zapuštene dece pune modrica i udaraca .
„Senjaci“ su oduvek bili delovi pogođeni siromaštvom, i kao takvi, bili su
poznati po švercovanju alkohola. “Razdeljeni“ domovi su bili česta pojava. Kako
su radnici iz okoline dolazili u gradove, došlo je do ozbiljnog manjka kuća, pa su
oni gradili bungalove u kojim bi živeli. Ljudi bi ispod šanka dobili ili posao ili pivo;
jedan sat rada bi bio naplaćen pivom, sprečavajući ih da sede u pabu celu noć.
Njihova deca su išla na poludnevne poslove, dok su još pohađali školu. Radili
bi kao pomoćnici u prodavnicama ili kao prodavci novina. Pomagali bi starijima
- možda čak i svojoj rodbini koji su držali radnje ili štandove. Jedan od staraca se
priseća kako je radio kao pomoćnik kod mesara. Radio bi od šest ujutru, pre škole,
pa bi se posle vraćao na noćnu smenu: nekada bi ostajao i posle deset sati uveče.
Njegova nedeljna plata je bila pola krune, plus neki ostaci (ostaci mesa koje se nije
prodalo). Životi dece su bili usko prepleteni sa životima odraslih - često je čitava
porodica spavala zajedno u jednoj sobi. Nekad bi deca od iscrpljenosti zaspala gde
god bi našla zgodno mesto. Vreme za spavanje je bilo taman pre nego bi se matori
vratio iz paba. Čarli Simpson se seća kako je morao da čeka svog oca ispred paba
kako bi mu pomogao kod kuće. Kada se zaposlio prvi put kao radnik u farbari,
njegov otac, doker ga je obično na dan isplate čekao ispred fabrike kako bi pokupio
platu s kojom bi otišao u pab.
Jedan stari se seća kako dok nije napunio osamnaest godina nikada nije
dobijao žumance. Otac bi mu odsekao vrh jajeta i to je bio ceo dečji doručak. Nekada
je morao da umače hleb u ostatke moče koja bi ostala nakon očevog doručka, pržene
slanine.
Fotografije koje su napravljene tokom trajanja štrajka nam jasno ilustruju
fizičko stanje u kojem su bila deca. Bila su veoma mršava, iskolačenih očiju i velikih
podočnjaka. Neki od njih nisu imali ni cipele. U nekim slučajevima iako deca nisu
Prevodi
127
128
imala cipele, imala su kragne i kravate. Tokom leta, njihova zimska odeća bi bila ili
odložena ili založena. Obično su odeću zalagali, jer je tako bila sigurnije očuvana.
Penzionisani doker, Bob Broadvel priseća se kako su on i njegov brat bili
sprečeni da idu u školu jer nisu imali klompi ni cipela: Imali smo nešto odeće jer su
nam neki od drugova iz razreda donosili svoje stare stvari. Direktor nam je poslao
pismo u kom kaže da treba da posetimo “Klogi Volš”; klompe koje smo dobili bile su
obeležene crvenim krugom na vrhu, kako mama ne bi mogla da ih založi.
Većina dece je išla bosonoga tokom lepog vremena. Njihove cipele bi bile
očišćene i odložene sve do Novembra. Školska uprava nikada nije naglašavala da su
đaci obavezni da nose obuću. Kada bi ova deca odlazila u školu bila bi označena kao
drugačijom od strane učenika, jer su imali drugačiji tretman od strane profesora zbog
načina na koji su se oblačili i njihovog izgleda uopšte. Mnoga od ove dece su patila
od gotovo svih dečijih bolesti. Vaške su bile veoma česta pojava koja bi bitno uticala
na razlikovanje đaka, jer su oni redovno bili ošišani na ćelavo.
Kada sam Boba Brodvela pitao kako je on izgledao kada je išao u školu, prva
stvar za koju mi je rekao bile su frizure. Takođe je rekao da nisu bili u prilici da idu
kod berbera, nego bi mu roditelji stavljali činiju na glavu, što bi dalo donekle ravnu
liniju njegovoj frizuri. Ako bi posuda bila nepogodna, bilo bi tu mnogo pramenova
koji bi štrčali, i, nakon mnogobrojnih napora da se linija održi ravnom, ipak bi na
čelu ostajali duži delovi koje bi češljanjem ispravili.
Školski odbori su insistirali da se deca koja imaju vaške šišaju. Siromašnija
deca su živela u prenatrpanim domovima i, ako je porodica bila velika, svi bi spavali
u istom krevetu što je dovodilo do širenja zaraze.
Škola bi počinjala ujutru uz pregled. Ovo bi se obično odvijalo u školskom
igralištu. Deca bi se okupila u razrede i učitelj bi hodao kroz redove pomno ih
pregledajući. Deca bi stojala sa ispruženim rukama radi pregleda noktiju. Obično
bi učitelj dao znak deci da okrenu glave tako što bi ih lupio po glavi. Nakon nekog
vremena, deca bi to činila automatski. Tokom ovih pregleda, deca bi morala da saviju
glave i da ih okreću od jedne ka drugoj strani, da bi učitelj mogao da im pogleda
glave i vratove. Jednom dečaku su pronašli „liniju plime“, što je značilo da je oprao
samo prednju stranu lica i da je ostavio vrat prljavim. Učitelj ga je izvukao iz reda i
nazvao ga „parazitom“ i onda ga poslao natrag kući da se opere. Učitelji bi pregledali
decu kao da su neka vrsta životinje ili deo nameštaja na prodaji. Ovo bi počinjalo
prvo izjutra kada bi ušli u dvorište škole i nastavilo bi se dok se škola ne bi završila.
Heri Brns se priseća kako je, dok je bio učenik, uvek bio izdvajan od ostalih
pošto je njegova porodica bila jako siromašna. Do učitelja je bilo da primeti ukoliko
bi detetu bila potrebna neka naročita nega. Na primer, ukoliko bi nekom detetu bile
potrebne cipele ili obuća i besplatni obroci, učitelj bi o tome obavestio upravnika.
I onda bi on odlučivao o tome da li bi se tom detetu pomoglo ili ne. Kada bi deca
dobila odeću od škole, onda bi ih vlasti posebno obeležile da ih ne bi neko založio.
Ona deca koja bi dobijala besplatne obroke morala bi da idu do najbliže kafane; a ne
na mesto gde bi dobili čistu salvetu ili gde bi ih konobarice uslužile. Kafana radnog
čoveka, gde bi on otišao nakon posla. Devojčice i dečaci morali bi da sede među
ljudima koji bi pušili i pljuvali po podu, na uopšteno propalim mestima. Deci bi
davali doručak, ručak i čaj samo ukoliko bi upravnik odlučio da im je to potrebno. U
kafani bi vlasnik beležio sve to u knjigu koju bi deca imala kod sebe; on bi se u nju
potpisivao nakon svakog obroka. Onda bi se ova knjiga pokazala upravniku jednom
nedeljno i svako dete koje bi preskočilo i jedan obrok, bilo bi kažnjeno.
Učitelji su postupali sa siromašnom decom kao da su najgluplja u razredu.
Obično bi ih postavili da sede za prvim stolovima. To bi činili zato da bi mogli da ih
nadziru, jer, ukoliko bi se desila bilo kakva nevolja u razredu, obično bi ih započela
siromašnija deca, jednostavno zato što nisu u stanju da se koncentrišu. Deca nisu
imala nikakve discipline kada bi pisala ili čitala, i kada bi im dosadilo počela bi da
pričaju među sobom. Učitelj bi hodao onda kroz učionicu i udarao bi ih s čim god da
mu se nađe u rukama, i ponekad bih i gađao stvarima, kao najbolji način da se reše
nemiri.
Heri Brns se seća projektila od krede, ponekad debelih i brzih, pošto bi oni
pre došli do njega nego učitelj. Učitelj bi od njega napravio sprdnju: dečak kojeg bi
pogodila kreda bio je „tetka Seli“. Možete li da zamislite dečaka obrijane glave kako
ga gađaju kredom? Za dečaka je to bila podrugljiva situacija i druga deca su mu se
smejala.
Heri mi je rekao da su siromašna deca uvek bila druga u redu ukoliko bi se
bilo šta delilo, recimo tokom nastave iz prirode redarima su date table sa moljcima i
kolekcijama leptira da ih dele razredu, i naravno, niko ne bi izabrao siromašnu decu
za redare.
Drugi način na koji su siromašnija deca izdvajana bile su sportske aktivnosti.
Nisu imali prikladnu sportsku opremu i škola ih nije opskrbila patikama za fudbal
ili kupaćim kostimima. Kada bi deca išla do kade za kupanje, ušli bi „goli do kože“.
Kada bi došlo vreme da se održi školska plivačka gala ili kada bi se organizovao
sportski dan, dečaci koji nisu imali prikladnu opremu nisu mogli da učestvuju. Na
jednoj od fotografija načinjenoj tokom štrajka Halske dece tokom 1911. možete
videti i decu „golu do kože“. Neka deca su otišla do obale reke da se okupaju i
na fotografiji se vide i dečaci kako stoje u grupama, neki sa kostimima, a većina
potpuno gola.
Kolin Hedž, stolar u penziji, seća se kako je živeo u jednoj od najgušće
naseljenih ulica u Halu: „Imala je pedesetidve terase, od kojih je svaka imala dvanaest
kuća. Bile su tu dve kafane, crkva i dom Vojske Crkve2, pekara, berberin, radnja,
mesara i škola“. Njegova škola se delila na tri dela: za „odojčad“, „devojčice“ i
„dečake“.
„Očigledno je bilo da nisu želeli da se mešamo, budući da su visoki ciglani
zidovi delili igrališta.“ On nije zaboravio inspekcije: „Preplašili bismo se uvek kada
je ’sestra gnjida’ došla da nam pregleda glave“. Deca čiji su očevi bili „opšti radnici“
su bila najsiromašnija, i svakog dana bi morala da odu po kartu za besplatnu supu od
učitelja, i onda bi odjurila do kuhinje za supu na Hesl Rodu. Kolin je bio vođa bande
koja se zvala „Banda crne ruke“, čiji je test za inicijaciju bio da se popne na krov
od škole i da se na jednog lika zvanog „pijani Isus“ bace papirne vreće napunjene
2 „Church Army“ – evangelistička organizacija osnovana unutar Crkve Engleske, koja
danas postoji unutar raznih anglikanskih zajednica. (prim. prev.)
Prevodi
129
130
vodom iz flaša za mleko, dok bi se ovaj gegao natrag do doma Vojske Crkve. Albert
Grin – činovnik, sada u šezdesetim – priseća se kako je njegov otac brijao glave
dece, radi sprečavanja „glavenih gnjida“, ostavljajući im samo konjski repić da visi
sa čela: „Jednom me je mama naterala da odem u školu bos tokom zime da bih dobio
neke čizmice od Javnih beneficija. Čizmice su imale rupe od gore da bi sprečilo naše
roditelje da ih založe, ali ona bi ih napunila mašću za obuću. Moju jedinu drugu
odeću su činili vuneni džemper i pantalone, koje sam po običaju nasledio od starije
braće.“ Bilo je sedmoro dece u porodici, a „moj tata nije mogao da radi, tako da
smo većinu vremena živeli od parohije“. Išli su do nacionalne kuhinje za besplatne
obroke. „Čim su svi seli i bili usluženi, proderali bi se ’svako u sekundi’ i u opštem
metežu, za više hrane bi morali da se držite tanjire boreći se i nadajući se da će nešto
ostati i za vas.“
Bilo je puno jaja da se jede, iako u njegovoj porodici: majka je ponekad radila
u skladištu za pakovanje jaja u ulici Sv. Džemsa, i tada bismo imali uvek puno jaja
za jelo. Njen posao je bio da drži jaja ispred sveće i da gleda da li su pokvarena ili
ne. Pre nego što bi otišla da radi, podigla bi odeću i stavila ispod vreću u koju bi
ubacivala jaja kad god bi joj se pružila prilika. Većina žena je bila trudna, tako da
niko ne bi primetio još jedno ispupčenje.
Bob Vretal, penzionisani doker, pohađao je Linkoln Strit školu u ulici Sv.
Džemsa i dobijao besplatne obroke. „Išao sam do krčme i kafića Pop, radi doručka,
dve kriške hleba, džem i šoljicu čaja“. Tokom letnjeg odmora, pomagao bi tati: „On
je bio sakupljač noćnog zemljišta3. To znači da smo morali ustati rano ujutru, pošto
su kolica morala da budu daleko od centra grada pre nego što trgovci i radnici počnu
sa radom. Imao je lopatu i drvenu kacu koju je nosio preko ramena, za čišćenje
korita; kada bi ih očistio onda bi drugi čovek sipao sredstvo za dezinfekciju. Ja bih
upravljao konjem i kolicima. Nikada nije dobio nikakvo odelo za rad.’’
Čarls Vols Frens, doker u penziji, priseća se školskih dana kao dana sreće,
ali i gladi: Uvek smo prosjačili kada su se škole zatvarale i kada se izlazilo iz
fabrika, a fabrika boja je bila najbliža. „Imate li nešto hleba, ako vam je preostalo od
pakovanja?“ Jednog dana mi je neki momak dao sendvič koji je namazao debelim
slojem senfa. Usta su mi bila suva danima posle. Ubrzo nakon toga jedan policajac
je uhvatio mog brata i mene kako prosjačimo, posle su nas premestili u industrijske
škole u različitim delovima zemlje i od tada se nikada više nismo videli.
4. INDUSTRIJSKI NEMIRI
Neposrednu pozadinu dečjih štrajkova predstavljali su industrijski nemiri koji
su prethodno izbijali mesecima svuda širom zemlje.
Leto 1911. došlo je uz bukteći bes koji je ljudima nametnuo drukčije misli,
kao što je svetlo sunce obasjalo njihove vlažne i mračne zajednice. Mornari i
vatrogasci iz Sauthemptona su bili prvi koji su visoko ispalili crvene signalne rakete
3 Odnosno, čistač septičkih jama. „Night soil“ je engleski eufemizam za ljudske fekalije u
dotičnim jamama. (prim. prev.)
u vedrom junskom noćnom nebu. Crveni odsjaj je najavio volju ljudi da se bore
za više plate i bolje uslove. Štrajk se munjevito proširio na druge luke: Gul, Hal i
Liverpul su uskoro bili u zastoju. U Halu, nemiri su izbili sa štrajkom mornara, uz
pomoć dokera koji su se priključili (nisu zaboravili koliko su im mornari pomogli
kada su ih podržali 1893).
Dokeri u Halu su u potpunosti bili u milosti ili nemilosti poslodavaca.
Postojala je masa radnika: „iz koje bi, kada bi se prijavili na posao, neko naprosto
izabrao neke od njih, i rekao ‘ti, ti, ti i ti’.“ Najnemarniji su bili „letnji dokeri“,
kako su ih zvali (moj otac je bio jedan od njih). To je bio podrugljiv naziv za ljude
koji su provodili zime radeći u postrojenjima za drobljenje semenja. Tokom leta
pridružili bi se „Gengvej Enderima“ na dokovima. Išli bi od broda do broda čekajući
na kraju stepeništa kod palube kako bi ih neko „ukrcao“. U jednom trenutku bilo je
oko sedam hiljada povremenih radnika koji su tražili posao u Halskim dokovima;
čak i tokom najzauzetijih vremena bilo je jedva posla za najviše četiri hiljade ljudi.
Dokeri su imali malo ili nimalo organizacije budući da su im razbili sindikat nakon
štrajkova iz 1893. Ali sada, 1911-e, novo vođstvo se razvilo – mladići, željni i
voljni da se bore i da organizuju štrajkove zajedno sa drugim granama transportne
industrije. Počeli su da uviđaju koliko su efektivni u takvim grupama, ali su postajali
takođe i jako individualni. Dokeri su počeli da stiču ugled kao čvrsti i militantni.
Nisu više bili samo jednolične figure sa pristaništa u maglovitim jutrima. U drugim
lukama, njihova braća su pobedila Brodsku Federaciju i sada je stigao red na njih.
Nisu više bili zveri pod teretom, već su zahtevali bolje uslove i bolje pogodnosti.
Ovo je predstavljalo buđenje za radnog čoveka.
Odmah po započinjanju u Halu, štrajk je počeo da se širi na svaku klasu
priobalnih radnika: osvetljivači, mlinari, nosači, radnici sa ribnjaka i ljudi koji su
radili u pilanama. Poslati su policajci iz Birmingema i Lidsa i petsto Metropolitskih
snaga da bi se kontrolisale gomile štrajkača koji su napali fabrike u pokušaju da
uključe svakog zaposlenog muškarca i ženu u borbu za bolje uslove i više plate.
Ponedeljak i utorak u Halu su bili srazmerno mirni dani, štrajkači su pretežno bili
zaokupljeni prisustvovanjem na masovnim skupovima i jačanjem sporazuma oko
demonstracija. Međutim, u sredu je došlo do ozbiljnog i kobnog preokreta u samoj
stvari. Štrajkači su u velikim brojevima posećivali razne radionice i mlinove, a u
većini slučajeva su uspeli da izvedu radnike napolje.
Renkovi mlinovi su naročito bili posećivani. Napokon, ljudi su izašli i mlinove
su zatvorili. Moglo bi se dodati ovde da su kasnije i sami mlinari zahtevali povišicu
od 2,6d po nedelji. Iz Renka veliki broj ljudi, procenjen između 3 000 i 5 000, posetio
je Riketa u Demson Lejnu, ali nisu uspeli da nagovore ostale da im se pridruže. Na
žalost, ušli su u sukobe sa policijom i pretrpeli su nekoliko povreda .
Kada je Eskvit, član veća Odbora za Trgovinu, stigao u Hal, grad je bio u stanju
uzbune. Lokalni poslodavci nisu mogli da pregovaraju sa novim vođama. Prvobitni
predlozi koje su brodovlasnici ponudili mornarima, drugi štrajkači nisu smatrali
adekvatnim. Postali su ogorčeni nakon što su brodovlasnici naložili mornarima da
se vrate na posao uz izglede da će doći do daljnih pregovora. Eskvit, koji je u Halu
bio dva puta pre ovoga, oko zavada sa kočama, iako je poznavao ljude, ustanovio je
Prevodi
131
132
sledeće: Postignut je dogovor. Trebalo bi ga objaviti narodu. Procenjeno je da je 15
000 ljudi bilo prisutno kada su vođe započele svoju izjavu. „Najavile su pomirenje:
a pre nego što je došao moj red da govorim, odjeknulo je besno ‘Ne!’ – i ‘Zapalimo
luku!’“4
U knjizi „Industrijski problemi i rasprave“, Eskvit kaže kako je čuo od
gradskog savetnika kako izjavljuje da je bio u Parizu tokom Komune i da nije nikada
video išta slično ovome; nije znao da takvi ljudi postoje u Halu – „žene, bujne kose
i polugole, haraju ulicama, lupajući i uništavajući sve.“
Žene u Halu su se posebno isticale tokom štrajkova. Mislim da, da nije bilo
žena iz Hala uopšte se ne bi desilo toliko promena. Žene su uvek podsticale svoje
muževe da izađu u štrajk, bez obzira na razloge. Jedna starica je rekla: „Da on nije
izašao u štrajk, izmlatila bih ga!“. Mislila je na svog muža.
Industrijski nemiri su postepeno nestajali tokom jula, ali drugi talas je počeo
tokom avgusta. To je bilo najtoplije zabeleženo leto. Temperatura je dostizala i
43° stepena na nekim mestima. Kao i u junu, štrajkovi su imali uticaja na svaku
granu industrije. Recimo, u Mančesteru ništa manje do 18 sindikata su se zarekli
da „neće biti povratka dok se svi zahtevi ne budu ispunili.“. Tokom avgusta nemiri
su se raširili i na železničare, čiji niže plaćeni slojevi su se pobunili protiv godina
trejdjunionske uglađenosti i naterali rukovodstvo železničarskog društva da proglasi
prvi nacionalni štrajk. Priključile su se i razne vrste transportnih radnika – prevoznici,
rečne čamdžije i konduktori iz autobusa – crpeći snagu iz pokreta koji je predstavljao
one bez veština i organizacije.
Do 15. avgusta, predsednik Vlade i predsednik Trgovinskog Odbora pokazivali
su već znake panike, ukazivajući na to da je generalni štrajk neminovan. Nacionalne
novine bile su pune upadljivih naslova koji najavljuju štrajk za štrajkom i koji
su uticali na svaku veću luku i grad širom zemlje. U Liverpulu, ulične vatrice su
zapaljene da bi se sprečilo napredovanje vojske i policije. Pet konja koji su pripadali
konjičkoj policiji morali su da se unište zbog povreda. Vlasnici brodova proglasili su
isključenje, a posle ozbiljnih sukoba između štrajkača i policije, Ministarstvo rata5 je
preuzelo rukovođenje gradom .
Ipak, tokom septembra ljudi su se vratili normalnom načinu života. Iznenada,
deca su odjednom napustila učionice i sjatila se na ulice noseći oružje i zastave,
govoreći: „U štrajku smo – ko je s nama?“. Mesta na kojima su deca štrajkovala,
upravo su ona koja su bila najviše i pogođena industrijskim nemirima. U Lejnliju,
na primer, gde je dečji štrajk isprva i izbio, trupe su usmrtile dvojicu muškaraca
tokom avgustovskih štrajkova. Potom je šef policije Karmantenšajra načinio sledeći
telegrafski izveštaj predsedniku vlade: Izvršen napad na voz koji je pod vojnom
zaštitom prolazio kroz Lejnlovsku stanicu, na preseku pruga koji se naginje sa obe
strane do izvesne visine u blizini stanice. Ubrzo došle trupe pod majorom Stjuartom,
u pratnji tri sudije za prekršaje. Trupe napala gomila s obe strane nasipa bacajući
kamenje i druge projektile. Jedan vojnik odveden zbog rane na glavi, ostali takođe
4 G.R. Askwith, Industrial Problems and Disputes London, 1920, p .150 .
5 „War office“ – služba Britanske vlade, odgovorna za administraciju Britanske vojske od
17. veka do 1964., kada su sva zaduženja prebačena na Ministarstvo odbrane. (prim. prev.)
pogođeni. Zakon o pobuni6 pročitan. Major Stjuart podigao nasip i pokušao da
smiri masu. Bacanje kamenja nastavljeno, masa se derala na trupe. Ispaljeni hici
upozorenja. [Ova zadnja izjava, kao što je kasnije dokazano, bila je neistinita. Jedna
puška je greškom slučajno opalila.] Bez efekta, stav gomile preteći i određen. Drugi
hici ispaljeni, dvoje ubijenih, jedan ranjen, masa se razbežala.7
U Halu, škole koje su dečji štrajkovi najviše pogodili nalazile su se na istočnoj
strani grada – na kojoj su štrajkovi iz juna i jula bili najbrojniji. Deca koja su
štrajkovala su svesno imitirala – ili su učila od njih – svoje starije. Kako ja to vidim,
deca su verovatno kod kuće čula neke priče o štrajkovima i sve to tokom toplog leta
1911-e. Potom im se, iznenada, ukazala prilika da i sami štrajkuju, da iskažu ono
što su sa suzdržavanjem osećali prema školi, zajedno sa drugarima. Kako se štrajk
širio iz grada u grad širom zemlje deca su počela da se organizuju, stražare i prave
masovne skupove, poput svojih starijih, napadajući one koji nisu učestvovali kao
„lupeže“ i „krastače“.
Videli su demonstracije na ulicama, pa su očigledno u tome videli način da
se izraze. Nije bilo nikakvog autoriteta koji bi ih zaustavio da ne marširaju ulicama
noseći plakate. Veselili su se oko toga. Deca možda nisu uvidela koliko je sve
ozbiljno ni kada su videla vlastite očeve kako nose zastave, koje su koštale više nego
što su ljudi koji su ih nosili mogli da zarade za neke dve do tri godine.
5. BOSONOGA SLOBODA
Pošto sam završio sa istraživanjem u Kolindejlu, stekao sam utisak da je nešto
nedostajalo izveštajima iz novinama.
Teško je zamisliti ili rekonstruisati kako su ova deca prolazila u školi. Većina
njih je poticala iz siromašnih domaćinstava i opisivali su ih naprosto kao „zabušantsku
klasu“ ili kao decu iz „nižih“ delova grada. Njihova predavanja su činili sati i sati
provedeni u monotonom i repetitivnom recitovanju numeričkih tablica i stihova.
Nemaštoviti učitelji, koji su postupali sa decom kao sa nižim bićima verovatno samo
zbog njihovog društvenog položaja, potiskivali su svaku individualnost.
Štrajk je bio pokretač putem kojeg su izražavali svoja osećanja na energičan
fizički način – kako drugačije? Možda se povremeno činilo da će štrajkovi nositi
sve pred sobom i jedino su tokom događaja naučili koliko je teško celu stvar održati
takvom.
Kako su deca preživela sve to? Nekoliko sati na slobodi, čineći ono što su
inače želela da čine? Tragajući za uzbuđenjima? Na fotografijama se vide srećna i
nasmešena lica i očigledni znaci da su uživali u tome bez obzira na posledice koje
će posle morati da trpe po povratku u školu. Iako su novine bile pune predrasuda u
izveštajima koje su pisali, ipak su pružili uvid u činjenična stanja u kojima se opisuje
ponašanje dece tokom demonstracija i neki od tih opisa su prilično upečatljivi.
6 „Riot Act“ - Akt Parlamenta Velike Britanije, čijim su čitanjem na licu mesta lokalne vlasti
proglašavale bilo koju grupu od 12 ili više ljudi za nezakonito okupljenu. Ovo je zapravo bilo
upozorenje: ili se raziđite ili ćemo vas kazniti. (prim. prev.)
7 George Dangerfield, The Strange Death of Liberal England 1910 -1914, London, 1961.
ed., p.269.
Prevodi
133
134
U Sanderlandu, deca (koja su sva bila bosonoga) nosila su ogromno deblo
drveta za koje je Ilustrejted Kronikl izgleda verovao da poseduje neki mističan
značaj. Školska deca u Polokšousu, iz Glasgova, takođe su paradirala ulicama noseći
grane i udarajući u limene konzerve.
Isto tako, u Erdriju, deca su izašla na ulice u stotinama, duvajući u limene
pištaljke i udarajući u konzerve; a u Sauthemptonu deca su formirala bendove koje su
činile usne harmonike i udaranje o veliku limenu kadu. Mančesterski đaci su takođe
uzeli učešća na taj način: „Došlo je do velikog okupljanja u blizini železničke stanice
na Oldhemskom putu, gde se održalo živahno povečerje na drvenim ogradama i
limenim pločama od reklama.“
U industrijskim oblastima, deca su se koristila pisanjem kredom po betonu i
po zidovima oko škole da bi iskazala svoje nezadovoljstvo. Koristili su direktnije
forme agitacije kada bi drugi đaci odbili da izađu napolje radi podrške. U ekstremnim
slučajevima „lojalne učenike“ su pretukli štapovima, a policija je pozvana kako bi
zaštitila školsku imovinu. Učiteljima su dostavljeni leci sa zahtevima da se ukine
šiba. Kod Breja, Co.Viklou, učiteljima je poslat ultimatum u kojem se zahteva
smanjenje broja časova u školi i produžavanje vremena za igru. Kada su im to odbili,
dečaci su napustili školu i išetali na ulice, pevajući u pratnju limenih pištaljki i usnih
harmonika uz povike: „Skitnice, skitnice, marširaju dečaci“ i „Upadaj i prati me“
(omiljena štrajkačka pesma u celoj zemlji). Stavovi dece prema školskim autoritetima
u raznim delovima zemlje razlikovali su se, od potpunog pokoravanja pred pojavom
upravnika, do kamenovanja i uznemiravanja svakoga ko bi makar malo delovao kao
da predstavlja autoritet i disciplinu.
Daleko od učionica, ushićena deca su počela da se izražavaju na razne načine.
Nekima je to bio „ulični teatar“, a druge bi sušti osećaj slobode razveselio dovoljno
da se obrate gomilama dečaka poput uličnih agitatora. Za kolumniste novina, oni
su bili „glupani“; „zabušantska klasa“; „deca iz siromašnijih krajeva“. Ovaj stav
pokazuje kako su ih uglednije klase posmatrale. Širom zemlje deca su počela da
pokazuju originalnost i nezavisnost.
Nisu svi štrajkovi bili nasilni. U Hartlpulu dečaci su hodali duž peska i pravili
piknik, iskorištavajući prelepo vreme kasnog leta. Na drugim mestima su plivali ili
naprosto se okolo izležavali, raspravljajući o raznim temama; igrali su se vojnika i
paradirali su; neki su pevali patriotske pesme. U Northemptonu štrajkači su otišli
da beru kupine. Još bitnije, zabavljali su se vlastitom muzikom i smišljanjem reči
za pesme. Ta deca, uprkos krutom školovanju, pokazala su da im u pameti nije
prevladavala siva monotonija učionice. Zadržali su maštu i još uvek su imali ideje
poput boja iz slikovnice.
Prevod sa engleskog: Aleksandar Matković i Marina Savić
Izvornik: Marson, Dave, Children’s strikes in 1911, History Workshop, 1973.
Digitalizovao www.libcom.org u Novembru 2012. Tekst preuzet sa adrese http://libcom.org/
history/childrens-strikes-1911, 01. 12. 2012.
Kristijan Laval:
NOVA KAPITALISTIČKA ŠKOLA: UVOD
Transformacija obrazovnog sistema neće nam postati jasna ukoliko je
izolujemo od ekonomskih, društvenih i političkih napredaka u poslednjih trideset
godina. Ti napreci su upisani u celokupno kretanje društva koje je sve više i više
obeleženo prinudom mondijalizacije, finansijalizacije kapitalizma i neoliberalnih
politika, što nam daje način da se shvati promena forme škole i novih normi koje
vladaju, ili jednom rečju, novo doba škole.
Obrazovni sistemi prolaze kroz jednu progresivnu mutaciju koja se pokorava
jednom novom modelu. Taj model spaja dva komplementarna aspekta: ekonomsku
ugradnju, koja ih pretvara u ogromne poslovne mreže za formiranje „ljudskog
kapitala“, i društvenu konkurenciju uopšte, koja postaje vid regulacije samog
sistema. Povećana potčinjenost tržištu rada, privatnim finansijama i pojačanoj
društvenoj konkurenciji između klasa i društvenih grupa, pretvara školu u prostor
u kojem se na razne načine razvija društvena norma savremenog kapitalizma. Zbog
toga govorimo o „novoj kapitalističkoj školi“. Ne zanemarujemo aktuelno rastrojstvo
škole i univerziteta, ne poričemo „šutanje“ raznih instituta za istraživanje, vrlo dobro
znamo da svaka naredna vlada, a naročito ona u poslednjih nekoliko godina, stavlja
u pokret politiku otežavanja uslova studiranja studentima i pogoršavanje uslova rada
profesorima. Uništavanje na stotine hiljada radnih mesta, kraj svake obuke novih
nastavnika, strategija prekarizacije rada nastavnika, namerno osiromašenje istraživača
i nastavnika… Sve je to stvarnost. Situacija u školama prolazi kroz duboku regresiju
i svodi se sve više na regrutaciju naroda, u kojoj se otkriva školski eugenizam, koji se
ne oslovljava punim imenom: zašto trošiti na „varvare“? Škola, istraživanje i kultura
postali su glavna meta politike koja, pod imenom „rigoroznosti“ misli na najniže
plate, a obavljanje najviše mogućeg rada za one koji doprinose stvaranju bogatstva
„ekonomije znanja“. Trebalo bi videti kako ispod te degradacije uslova rada profesora,
istraživača, učenika i studenata, i duboke promene funkcionisanja i svrhe institucija,
postoji odnos uzroka i posledice. Nova kapitalistička škola ne može bez prećutnog
vida proletarizacije i socijalne reprodukcije, koju ćemo ovde analizirati. Već od 1960ih i 1970-ih kritička sociologija je obelodanila usklađenosti rada škole sa potrebama
ekonomskog sistema i nuždama režima socijalne reprodukcije. Ali, s obzirom na
sadašnje mutacije, izgleda da ove analize neće više u potpunosti moći da shvate ono što
možda predstavlja školu koja je u celini kapitalistička. Dela Pjer Burdijea i Žan Klod
Paserona, Reprodukcija1, Kristijana Bodloa i Rodžer Establea, Kapitalistička škola u
Francuskoj2, pozajmile su od marksizma, u različitoj meri, elemente svoje analize, da
bi mogle uzeti u obzir razne usluge koje škola pruža ekonomskom načinu produkcije
1 Pierre Bourdieu et Jean-Claude Passeron , La Reproduction , Éléments pour une théorie du
système d’enseignement, Éditions de Minuit, Paris, 1970.
2 Christian Baudelot et Roger Establet, L’École capitaliste en France, Maspero, Paris, 1971.
Prevodi
135
136
i socijalnom načinu produkcije sa kojim one stoje u vezi. Stavljajući naglasak, s
jedne strane, na simboličko nasilje i na „neznanje“ [méconnaissance] kao njegov
učinak, a s druge strane, na njegovu efikasnost pri školskom odabiru i orijentaciji u
sistemu koji je strukturiran prema klasnim razlikama, ove analize su dopuštale da
se bolje shvati ono što u školskim institucijama, u njihovom funkcionisanju kao i u
njihovom društvenom učinku, otkriva logike koje su spoljašnje u odnosu na njih. Ti
poslovi potvrđuju, svaki na svoj način, Dirkemov inauguralni potez po kojem nema
školske sociologije bez opšte sociologije. Međutim, podudaranje tog funkcionisanja
škole sa opštom formom društva ne znači da je škola lišena svake autonomije forme
i sadržaja, niti da je u potpunosti određena zahtevima ekonomije i oblikovana prema
logikama društvene dominacije. Veštine i znanja nastavnika, školska i univerzitetska
kultura, ne sažimaju se u znanja i veštine koje se mogu upotrebiti i isplatiti na tržištu
rada. Interes dela Pjera Burdijea, na primer, ne leži u pukom podsećanju na školske
nejednakosti, nego u analizi mehanizama po kojima jedna institucija koja ima
emancipatorska i univerzalistička nastojanja postaje u praksi instrument društvene
reprodukcije, i to zastrašujuće efikasnosti.
Reč je najpre o tome da se shvati kako, pružajući „čisto akademsko“ znanje,
nastavnici, često progresivni, učestvuju u krajnjem funkcionisanju jednog klasnog
sistema. Škola je uvek predstavljala privid i taj privid je održavala verujući da je
moguće raspolaganje znanjem i kulturom koje nema nikakve veze sa znanjem i
kulturom klasa. Ali, razotkrivanje društvene i istorijske prirode tih znanja („kulturne
proizvoljnosti“), ne dopušta da se pomisli kako neka kultura nikada nema nikakvu
vrednost, niti da je ona samo „izraz“ dominantnih grupa. Pjer Burdije je dovoljno
poznavao uslove školske i univerzitetske autonomije da bi izbegao svođenje znanja
koje su institucije stvorile samo na njegovu upotrebu i na društvene efekte i da bi
prepoznao vrednost sposobnosti škole i univerziteta da se drže na distanci putem
logike i heteronomnih sila3. To je uostalom bilo i „lukavstvo školskog uma“: da se
društvena reprodukcija zasnuje na autonomiji institucija. Upravo se po tom pitanju,
po pitanju znanja nastavnika, najbolje može meriti distanca između trenutnih
mutacija i rezultata kritičke sociologije iz 1970-ih. Tu bi sociologiju trebalo danas
smatrati pred-neoliberalnom. Jer, velika trenutna promena je obeležena upravo
nestankom školske autonomije kako u funkcionisanju tako i u nastavnom sadržaju.
Po novom modelu, škola ne nastoji više da raspolaže znanjem „besplatno“. Ona
odbija da se kocka sa individuama onda kada su u igru uključeni kultura i znanja za
koja se na kraju može ispostaviti da nisu „isplativa“. Ona se svrstava sve više i više,
jasno i otvoreno, uz forme i sadržaje koji odgovaraju zahtevima „nove ekonomije“,
odnosno, savremenog kapitalizma. Škola je od sada pozvana da se učini ekonomski
korisnom. Škola više ne biva prividom i ne traži da se stvara privid njene autonomije.
Ova stvarnost je radikalno nova. Dok je u 1970-im godinama školska institucija još
uvek čuvala obeležje koje je bilo očito još u najstarijim vremenima i u koje je bilo
snažno utisnut svaki kompromis koji je pratio njenu istoriju, ona danas napušta bilo
kakvu mogućnost odbrane i vrednovanja znanja i veština, kulturu koja vredi sama
3 Cf. Pierre Bourdieu, Homo Academicus, Éditions de Minuit, Paris, 1984.
za sebe. I prema jednoj čudnoj i uobičajenoj ironiji istorije, upravo je sama kritička
sociologija bila ta koja će prva biti iskorišćena. I sve to samo da bi se naprosto
ubrzao pokret „modernizacije“ i „otvaranja“ školskih institucija, pokret koji je malo
pomalo uništio kulturne, političke i moralne logike koje su bile prikladne školstvu, a
koje se danas osuđuju i nestaju unutar kadra neoliberalnog kapitalizma.
Neoliberalne „reforme“
Analize koje smo započeli pre skoro deset godina, pokazale su sav sistematski
karakter ovih promena i njihovog ritma, krajnje brzog u odnosu na dugu istoriju
zapadnih institucija4. Ovo počiva očigledno na vatrenoj moći dominantnih
ekonomskih sila protiv svih onih koji se, pošto su služili kao potpora kapitalističkom
napretku, pojavljuju na kraju kao granice akumulacije i vrednovanja kapitala.
Međutim, nikakva promena jedne takve veličine neće biti moguća bez stvaranja
„diskursa promene“ koji je, upravo zbog toga što je šarolik, zbunjujući, apstraktan
i katkad protivrečan, u stanju da mobilizira razne sile školskih i univerzitetskih
institucija, kako spolja tako i iznutra. Pod pritiskom svih starih kritika, čak iako one
nisu usklađene međusobno, vlasti su – kako levičarske tako i desničarske – težile da
preurede školski sistem kako bi ga „prilagodile“ novim uslovima svetske akumulacije
kapitala. Ovakva mutacija obrazovnih sistema ne može se ispratiti mehanicističkim
objašnjenjima. Institucije se transformišu i prilagođavaju, ne prema slepim i nesvesnim
određenjima, već prema uticaju jedne opšte racionalnosti koja se predstavlja, u datom
trenutku, kao skupina iskaza, izvesnosti i nužnih dispozitiva. One se menjaju prema
praksama svojih posrednika koji se pokoravaju ovim novim normama. Od 1980-ih,
usklađenost napada neoliberalne desnice protiv države blagostanja i uvođenja nove
forme „menadžmenta“ (new managerialism) na svetskoj razini u preduzeća koja su
dopuštala da se osmisli jedan ogroman program reformi dotakla je sve javne službe.
Neoliberalizam danas predstavlja upravo takvu opštu logiku koja nameće normativni
sistem samog mišljenja i delanja svugde, pa čak i u sferama koje su a priori
najudaljenije od srca akumulacije kapitala. Ograničenja neoliberalnog kapitalizma
su se stoga postepeno uvodile u funkcionisanje obrazovnog sistema putem novih
institucionalnih normi čiji su nosioci bile „reforme“. Te reforme su imale dve
karakteristike: jednu zajedničku svim javnim službama, a drugu posebno vezanu za
školske institucije. One su učestvovale u promeni koja se nametala čitavom sklopu
javnih institucija i koja je u njihovoj srži utvrdila nove odnose moći usredsređene na
istraživanje „performansi“. Institucija škole i univerziteta je, kao i bolnica, policija ili
službe za zapošljavanje, stoga prolazila kroz transformaciju menadžerskog tipa koja
je imala za cilj da poveća svoju „produktivnost“ pod prinudom smanjenja poreskog
opterećenja i u kontekstu mondijalizovane konkurencije između kapitala. Naravno,
nije baš da su menadžerske mutacije javnih službi i administracija bile pod direktnim
4 Taj kolektivni rad ostvaren je u okviru seminara „Neoliberalne politike i sindikalna akcija“,
na Institutu za istraživanje FSU. Želimo da se iskreno zahvalimo svima onima koji su doprineli ovome u zadnjih par godina.
Prevodi
137
138
diktatom poslodavaca ili finansijskih tržišta. Bio je potreban dugoročan politički i
simbolički rad da bi se nametnula problematika novog „preporoda vlade“ u doba
mondijalizacije. Međutim, takvu opštu metamorfozu države u državu preduzetnika
– corporate state – pratila je transformacija specifična za institucije znanja.
U onome što danas nazivamo „ekonomijom znanja“ obeleženom pretežno
inovacijom, imperativom večite konkurencije i finansijskim pritiskom na
funkcionisanje svakog preduzeća, „znanje“ u zvaničnom diskursu igra stratešku ulogu
koja se odnosi na niz ekonomskih i društvenih mutacija. Novi kapitalizam razvija
nove oblike konkurencije i u proizvodnji i u potrošnji, centrirane oko inovacije koja
menja unutrašnju organizaciju preduzeća, ali koja takođe pretpostavlja i ogroman
opseg „institucionalnog posredovanja“, na kojima se zasnivaju privatne službe
(transporti, banke, komunikacije, slobodno vreme, distribucija, itd.) i javne službe,
koje funkcionišu takođe prema normama nove opšte konkurencije5. Ukoliko novi
oblici proizvodnje zahtevaju veštine nove vrste, pomoću kojih bi zaposleni mogao
da se bez prekidanja suoči sa raznim procesima učenja koje je u obavezi da započne,
utoliko i novi uslovi svakodnevnog života, a naročito načina potrošnje, podjednako
zahtevaju različite i obnovljive veštine. Konkurencija kroz inovaciju zahteva sa
strane potrošača kao i proizvođača ponašanje koje je sve složenije i sve više strateško.
Naprednija diferencijacija tržišta, usluge za „packaging“ proizvoda i „finansijalizacija
svakodnevnog života“ neki su od novih modaliteta komercijalizovane egzistencije
koja vodi ka subjektivnim i društvenim izmenama koje možemo naći u oblasti
zapošljavanja: brzi odgovori na tržišne promene, povećavanje brzine izvršavanja
zadataka, svaljivanje odgovornosti za postizanje ciljeva na individuu, zahtevanje
uvek viših performansi – sve to je u vezi sa direktnim otkrivanjem zahteva kupaca u
smislu kvaliteta i novine proizvoda.
Novi svet rada nameće nove uslove svetu obrazovanja. „Društvena
nesigurnost“, prema izrazu Roberta Kastela, karakteriše ekonomski svet koji
sve manje i manje prepoznaje snažne i trajne veštine koje odgovaraju fiksiranim
funkcijama i stabilnim ličnostima. Ta nesigurnost je ishod povećane konkurencije
na tržištu rada, naravno kako i na „spoljašnjem tržištu“ između onih koji po prvi
put traže posao i onih koji su nezaposleni, tako i na „unutrašnjem tržištu“ preduzeća
i grupa između zaposlenih koji su sistematski stavljeni u položaj suparništva. Ova
nesigurnost je poduprta reformama sistema ispomoći nezaposlenima i pravom
na rad, kao i novim praksama upravljanja radnom snagom kod preduzeća. To je
jedan nov režim isplate koji se uspostavlja i koji nameće norme svetu obrazovanja:
formiranje adaptivnih individua i promenljivih ličnosti. Termin „fleksibilnost“ danas
ne označava samo funkcionisanje tržišta; on se takođe odnosi i na subjektivnosti koje
se traže radi ispunjavanja zahteva nove ekonomije. Idealizovanjem novog okruženja
koje je nametnuto zaposlenima, čini se da se sudbina svih nalazi upravo u njihovim
vlastitim rukama. Budući da u svakoj teškoći leži „prilika“, budući da je svaka proba
ujedno i „izazov“, svako se u različitim okolnostima može osetiti odgovornim za
5 Cf. Pascal Petit, „Socio-institucional changes in the post-Fordist era“, in Benjamin Coriat,
Pascal Petit&Geneviève Schméder (dir.), The hardship of Nations, Exploring the Paths of
Modern Capitalism, Edward Elgar, 2006.
svoj uspeh ili neuspeh u jedinom zamislivom obliku egzistencije: kao radnik znanja
i sopstveni preduzetnik. Vrlina pritiska konkurencije je to da su zaposleni primorani
da održavaju na najvećem mogućem nivou tržišnu vrednost svoje radne snage,
onoga što se u menadžerskom rečniku naziva njihovom „zapošljivošću“. Ova nova
forma upravljanja zapošljavanjem, zajedno sa mehanizmima za stvaranje društvene
nesigurnosti, postala je referentna tačka svakog programa za reformu obrazovanja,
od najranijih stupnjeva, pa sve do visokog obrazovanja.
Vrednosni oblik znanja
Opštu mutaciju školske institucije u novu kapitalističku školu nećemo moći
dovoljno opisati ukoliko ne budemo uvideli i njenu propratnu mutaciju u samom
znanju. Lisabonska strategija, koja je osmišljena tokom 2000., stavila je pred Evropu
ambiciju da do 2010. postane „najkonkurentnija ekonomija znanja na svetu“. Pod
tim sloganom ona označava i podstiče čitav onaj niz promena koje bi ovde trebalo
da analiziramo. „Ekonomija znanja“ zapravo stavlja znanje pod strogo ekonomsku
koncepciju. Drugim rečima, ekonomija pruža model onoga šta bi znanje trebalo
da bude: rentabilna informacija, akumulativni kapital, neprekidni sled inovacije i
zastarevanja. Takva čisto ekonomska koncepcija znanja koju brani Evropska Unija,
takva „ekonomija znanja“, upravo teži da sprovodi ekonomiju znanja, da se, takoreći,
oslobodi „znanja“ onda kada ono nema ekonomsku vrednost na tržištu. Marks je pisao
kako: „u robnoj proizvodnji, upotrebna vrednost apsolutno nije stvar koja se želi radi
nje same. Ovde se upotrebne vrednosti proizvode samo zato što, i u onoj meri u
kojoj su one materijalni supstrat, one predstavljaju podlogu razmenskoj vrednosti.“6
Isto je i sa ekonomijom znanja. Preformulisana tokom 2010., Lisabonska strategija
je postala strategija „Evrope 2020. – strategija za inteligentan, održiv i integrativan
razvoj.“ Ako je ekonomija znanja zamenjena sa „inteligentnim razvojem“, u njemu
vidimo sasvim isti „duh“, budući da je jasno da „inteligentan razvoj podrazumeva
jačanje uloge znanja i inovacije kao motora našeg budućeg rasta. Ovo zahteva
poboljšanje kvaliteta našeg obrazovanja […] i nužnosti transformacije inovativnih
ideja u nove proizvode i službe koje će u krajnjem stvoriti razvoj, kvalitetna radna
mesta i suočiti se sa evropskim i svetskim društvenim izazovima.“7
U kapitalizmu znanja, stoga, znanje se ne želi radi njega samog; ono se želi samo
kao uslov onome čemu ono predstavlja podlogu, kao sredstvo za profit. U tome je srž
problema. Svrha, organizacija i funkcionisanje obrazovnih i istraživačkih ustanova
6 Karl Marx, Le Capital, livre I, „Quadrige“, PUF, Paris, p. 209.
7 Ta strategija, „Evropa 2020. – strategija za inteligentan, održiv i integrativan razvoj“,
koju je predložila Evropska komisija 3. Marta 2010., predstavlja ključni dokument, budući
da određuje suštinski cilj evropske konstrukcije. Njim se određuju pet velikih ciljeva koji se
neposredno tiču obrazovanja: „Cilj koji se tiče poboljšanja školstva trebalo bi da omogući da
se reguliše problem napuštanja škole, koji prema trenutnim podacima iznosi 15%, a trebalo
bi da bude ispod 10%, i da se poveća udeo populacije od 30 do 34 godine koji imaju stečenu
univerzitetsku diplomu sa 31% na ne manje od 40% do 2020.“, Commission européenne,
Europe 2020, 3 Mart 2010. p. 10.
Prevodi
139
140
od sada sve više i više potpada pod logiku tržišta koje putem institucionalizovanja
nameće znanju apstraktni oblik ekonomske vrednosti prema kojoj će se od sada
ograničavati refleksija, suđenje i procena. Ovaj vrednosni oblik znanja ne izvire
samo i jedino iz mogućnosti prodaje „kognitivnih proizvoda i usluga“ na pravim i
potpunim tržištima. Jer, nema potrebe da se sve stečeno ili novo znanje pretvori u
pravu robu da bi poprimilo robni oblik i da bi se s njim postupalo kao sa robom. Taj
robni oblik se ne rađa stoga samo kroz dinamiku navodno spontanog tržišta znanja
koje bi u krajnjem biti slobodno. Ona se rađa i ispoljava načelno kroz postupke
evaluacije i odlučivanja školskih i univerzitetskih ustanova koje ne prihvataju više
ono znanje koje prevazilazi kvantitativne norme. Drugim rečima, vrednosni oblik
znanja je ishod normalizacije za čije se upravljanje i evaluaciju koriste menadžerski
alati. Nije ni potrebno naglasiti da ta normalizacija, koja postupa sa znanjem
kao da je neka roba, priprema njenu dalju metamorfozu u pravu robu. Govoriti o
vrednosnom obliku znanja ne znači stoga da je svo znanje smesta roba. To upravo
znači da kategorije u kojima bi znanje trebalo misliti, institucionalni dispozitivi i
praktične norme koje regulišu i upravljaju njegovom proizvodnjom i raspodelom,
potpadaju pod opšti cilj ekonomskog vrednovanja. Ekonomska vrednost postala je
poslednji kriterijum institucionalnog i društvenog utvrđivanja nastavne i istraživačke
aktivnosti. Ekonomska vrednost postala je društvena norma koja, sve više i više,
iz unutrašnjosti nalaže prakse nastave i istraživanja. Oblikovanje znanja kao
ekonomske vrednosti predstavlja proces normalizacije za kojeg je potrebna politička
i pravna konstrukcija. Ona stavlja u pogon ona oruđa koja podstiču evaluaciju svake
aktivnosti znanja prema ekonomskom kriterijumu, koja postupaju kao da se svaka
nastava i istraživanje mogu vrednovati samo prema tom kriterijumu. Da bi zahvatila
stvarnost, ova normativna fikcija pobuđuje i čini nužnim postupke detaljne evaluacije,
razne tehnike menadžmenta i „Ersatz“8 tržišta u srcu javnih službi. Ove službe
potom sistematski uspostavljaju odnos između troška i zarade i sprečavaju aktivnosti
koje su „neisplative“, dok omogućavaju one aktivnosti koje jesu „isplative“, koje
najbolje utiču na „faktore i načine proizvodnje“, koje nadoknađuju talenat i trud do
one mere do koje su dostupni njihovi merljivi rezultati. Takvo dejstvo institucija,
zbog prevazilaženja fikcije, ipak ima realnih efekata. Institucije učestvuju u velikoj
operaciji apstrakcije koja izdvaja iz pojedinačnih znanja svojstvo posedovanja
ekonomske vrednosti za tržište.
Prema tome, one menjaju stvarne uslove obrazovnih i naučnih aktivnosti i
doprinose, pomoću efekta performativnosti, reorganizaciji polja znanja po tržišnom
modelu. Ukoliko ekonomsko vrednovanje predstavlja u krajnjem jedini način
vrednovanja istraživanja i nastave, onda bi shodno tome znanje trebalo da se proizvodi
prema uslovima i oblicima koji su pogodni za proizvodnju razmenske vrednosti,
odnosno, u preduzećima koja su podložna konkurenciji i regulisana po normama
performansi na tragu preduzeća iz trgovinskog sektora. Drugim rečima, ukoliko bi
znanje trebalo da zauzme tržišni oblik, utoliko bi školske i univerzitetske ustanove
trebalo da se uklope u oblik preduzeća. Sve reforme koje se sprovode u institucijama,
8 Na nemačkom: zamena, promena, izmena. (prim. prev.)
malo po malo, otvoreno ili prikriveno, vode ka „menadžerskoj revoluciji“ države,
koja predstavlja jedan od velikih događaja u kapitalističkim zemljama u proteklih
tridesetak godina.
Novi oblik znanja se nameće kroz prevlast logike kompetencije u nastavi i
kroz inovaciju u domenu istraživanja. U nastavi, kompetencija je postala strateška
kategorija koja omogućava da se promene usmeravaju9. Ona dopušta i podstiče
opštu profesionalizaciju školskih kurseva, preuređivanje sadržaja i dispozitiva
institucionalne evaluacije formacija, režima regulacije školskih tečajeva, normalizacije
i kontrole profesionalnih aktivnosti nastavnika. Proizvodnja kompetencija koje će
biti korisne u profesionalnom i društvenom životu danas predstavlja cilj obrazovnih
ustanova i kategoriju prema kojoj se određuje smisao i pravo na postojanje svake
nastave10. Evropska komisija je sa svoje strane jasno navela, u okviru strategije
Evrope 2020., kako bi države trebalo da se posvete „poboljšavanju rezultata u školskoj
materiji, obrađujući svaku kariku lanca obrazovanja pod jednim integrativnim
pristupom, koji obuhvata ključne kompetencije […] i koji ima da ojača otvorenost
i značaj obrazovnih sistema […] radi boljeg ciljanja na one stručne spreme koje
funkcionišu prema potrebama tržišta rada.“11 Transformacije istraživanja se vode
prema modelu sličnom inovaciji, odnosno, kategorijama prema kojima nova znanja
vrede samo utoliko što su efikasna pri konkurenciji prema kojoj se vode preduzeća
na nacionalnom, kao i na internacionalnom tržištu. Ovo važi u onoj meri u kojoj je
inovacija data kao izvor ekonomske kompetitivnosti, razvijenoj u internacionalnoj
podeli rada. Kompetencija i inovacija predstavljaju dva komplementarna aspekta
opšteg oblika znanja. Ovo su dve kategorije na osnovu kojih se, uz podršku javnih
vlasti, preuređuje polje obrazovanja.
Označavanje neoliberalnih politika kao ograničenja koja su nametnuta
kapitalističkoj mondijalizaciji je očigledno nužno da bi se shvatili procesi koji su
u toku. Međutim, nova kapitalistička škola nije samo pasivni proizvod spoljašnjih,
anonimnih i bezličnih određenja. Ove transformacije su takođe i zajednički ishod
strategija, borbi i društvenih logika koje mobilišu društvene grupe i profesionalna
tela. Institucionalne mutacije su ishod društvenih ponašanja, koja su velikim
delom povlašćena i podstaknuta od strane institucionalnih kadrova ili objektivnih
situacija. Stoga ćemo mnogo izgubiti ukoliko zaboravimo da sistemi obrazovanja
predstavljaju ulog u borbama među klasama za reprodukciju povlašćenih društvenih
pozicija ili ukoliko bismo zapostavili preuređivanje odnosa moći iz unutrašnjosti
polja obrazovanja. Institucija školskog tržišta, koliko i „menadžerska revolucija“
ustanova – dva najbitnija aspekta nove forme škole – obnavljaju odnose među
društvenim grupama i, kao posledicu, forme njihovog sukobljavanja. Da ne bude
zabune. Trenutne tendencije, ukoliko se budu nastavljale, nateraće nas da na duže
9 Ministarstvo obrazovanja u Engleskoj je preimenovano u „Department of Education and
Skills“.
10 Termin „kompetencije“ je francuski prevod engleske reči „skills“. U sivoj literaturi
OECD-a i Evropske unije, termin upućuje načelno na današnje prihvatanje „marketable
skills“, odnosno, kompetencija koje se očekuju od zaposlenih, koje su nužne da bi se mogli
prodati na tržištu rada.
11 Commission européenne, Europe 2020, op. cit., p. 13.
Prevodi
141
142
staze pređemo na novi model škole koji smo ovde nazvali: novom kapitalističkom
školom. Procesi ove transformacije nisu naravno dostigli svoj kraj i nisu nepovratni.
Dokono suditi o sudbini bilo bi beskorisno. Ali, potceniti silu je pogubno. Tobože
lukavi privid da „nema ničeg novog pod suncem“ nema razloga da zavidi rezignaciji
konzervativaca koji su uvek „već tu“, budući da ova dva pristupa dele jednu zajedničku
slepoću i gube iz vida ono suštinsko: shvatiti i predstaviti nova ograničenja i pravila
igre kao politička (a ne kao sudbinska) da bi se s njima moglo politički i izboriti.
Poglavlja koja se nalaze u ovom delu bave se analizom činioca i aspekata nove
kapitalističke škole. Počinjemo od najopštijih uslova koji omogućavaju da se uzmu
u obzir transformacije škole (menadžerska reforma države, uloga znanja u novom
kapitalizmu, transformacija platnih odnosa i organizacije rada), da bi se dospelo do
„srži problema“ (pedagogija i sadržaj nastave) i prešlo na nove forme regulacije
školske ustanove (konkurencija, novac, individualni izbori). Želimo da raskrstimo
sa površnom idejom prema kojoj „javnu školu“ napada komodifikacija koja dolazi
spolja, a prema kojoj bi, da bismo se vratili starim normama znanja, trebalo da bude
dovoljno da se nastava i istraživanje naprosto pretvore u „svetinju“ koja ne sme da se
dira. Naprotiv, ono što želimo je da pokažemo kako se, pretežno na školskom terenu,
razvija nova forma znanja, kako se na raskršću unutrašnjih transformacija i spoljnih
promenama ona razrađuje, kako doprinosi mutaciji sklopa društvenih i kulturnih
odnosa. Škola nije pasivna „žrtva“ zlih kapitalista koji je okružuju i koji žele da
u nju izvrše upad. Političari, visoka administracija, profesionalne grupe, roditelji
učenika i studenti su ujedno i „glumci“ koji se, pošto su svojim ponašanjem umešani
na različite načine u ove transformacije, s njima ili slažu ili se protiv njih bore, ili ih
ubrzavaju ili ih usporavaju. To je opet još jedan razlog zbog kojeg neminovnost ne
postoji. Suprotstaviti se kapitalizmu znanja, znači odbaciti društvene norme kapitala,
ali takođe i izumeti i razviti one prakse koje otvaraju druge horizonte.
Prevod sa francuskog: Aleksandar Matković
Izvor: Laval, C., Vergne, F., Clément,P., Dreux, G., La Nouvelle Ecole Capitaliste :
l’introduction, Editions La Découverte, Paris, 2011., str. 5 – 18. Prevedeni deo dostupan na:
http://institut.fsu.fr/La-Nouvelle-Ecole-Capitaliste-l.html , 05. 12. 2012.
G. M. Tamaš
NEKOLIKO REČI O UNIVERZITETU
Ono što ću ovde skicirati na brzinu ima svoju pretpriču i kontekst; sadži iskustvo koje sam stekao kada sam uspostavio vezu sa zagrebačkim i bečkim (unibrennt)
studentskim protesnim pokretima (2009-2010) iz kojih sam naučio mnogo. Učio sam
takođe i iz aktuelne borbe budimpeštanske Studentske mreže [Hallgatói Hálózat] i sa
njom solidarne Obrazovne mreže [Oktatói Hálózat]. Ovaj tekst prati govor koji sam
održao na Beogradskom univerzitetu na poziv studenata koji su okupirali glavnu
zgradu Univerziteta (može se videti, čuti [na engleskom] na youtube-u).
Rad Karolja Polanjija [Polányi Károly] i mnogobrojni tekstovi Andrea Gorca
[André Gorz] uticali su na moje izlaganje.1
U aktuelnoj istorijskoj fazi kapitalističkog svetskog poretka nastavlja se težnja
ka premeštanju ukupnosti dobara i usluga u tržišni segment društva, odnosno ka
pretvaranju ljudskog napora u robu, koji iziskuje proizvodnja, dakle podređivanje i
jednog i drugog imperativu vrednosti i razmenske vrednosti. Poznato je da je akumulacija kapitala moguća samo po cenu rastućeg viška vrednosti, zbog čega treba
intenzivirati proizvodnju, a njene izdatke (čiji su suštinski elementi nadnice i drugi
doprinosi za koje su se izborili radnici) držati na minimumu.
Rast - koji se najčešće meri na osnovu podataka bruto domaćeg proizvoda
(GDP) - ne zavisi od pravca kretanja ljudske delatnosti i od kvaliteta života, koji
je modifikovan radom. Jedan od primera Adrea Gorca: ukoliko se u jednom selu
izbuši bunar (besplatno), koji onda snabdeva stanovništvo čistom i svežom vodom
(besplatno), to se neće pojaviti u GDP-u, iako značajno poboljšava kvalitet života;
budući da ne sačinjava deo robno-novčanog prometa, za uobičajeno shvatanje rasta
to ostaje nepojmljivo i bezvredno.
Kako je na to ukazao Karl Polanj, tržište je utopija - u smislu pretpostavke: da
je tržište nekada bilo u stanju ili će biti u stanju da upravlja svim sferama ljudske delatnosti (kao što upravlja ekonomskom delatnošću). Kao što znamo iz poznatih dela
(osim Polanjijevih) Marsela Mosa [Marcel Mauss] i Žorža Bataja [Georges Bataille],
istorijski je karakterističnija ekonomija poklona i potlač od nejednake razmene, koja
je podloga robne i novčane ekonomije.
1 André Gorz, Crique of Economic Reason, prev. Gillian Handyside, Chris Turner, London/
New York, Verso, 1989, 2010 (original: Métamorphoses du travail, Pariz: Galilée, 1988);
Gorz, The Immaterial, prev. Chris Turner, London/New York/Calcutta: Seagull, 2010 (original: L’Immatériel, Pariz: Galilée, 2003); Gorz, Auswege aus dem Kapitalismus: Beiträge
zur politischen Ökologie, übers. Eva Moldenhauer, Zürich, Rotpunktverlag, 2009 (original:
Écologica, Pariz, Galilée, 2008). Uporedi: Polányi Károly: A nagy átalakulás, prev. Pap
Mária é. m, Bp.: Napvilág Kiadó, 2004 (original: The Great Transformation, London, Victor
Gollancz, 1946, bezbroj novih izdanja).
Prevodi
143
144
Brojni tipovi javnih dobara - kao što su voda ili ljudsko telo - nisu mogli
da budu privatno vlasništvo, niti je privatno posedovanje zemlje bilo univerzalno
priznato. Društvo je prihvatalo privatno vlasništvo uglavnom nad dobrima koja su
proizvedena posredstvom rada (tehné), pre svega plaćenog rada, ali ne posedovanje (dakle ni otuđivanje, unovčavanje) onih dobara koja su prirodno data, koja su
raspoloživa bez ljudske saradnje (voda, vazduh, zemlja - uključujući i podzemna
blaga, biljke i životinje koje nisu uzgajane). Tržište je uvek postojalo u nekakvom
obliku - uporedo sa neprofitnom razmenom - ali nikada nije bilo opšte stanje društva
(čak ni danas to nije slučaj). Možda je simbolično to što mladi Marks u jednom
od svojih prvih ekonomsko-filozofskih spisa govori upravo o “zakonu o šumskoj
krađi” koji je trebalo da spreči nemačke seljake da sakupljaju grmlje i odumrla
stabla po opštinskim i dvorskim šumama, što je od pamtiveka bilo isto tako deo
prava korišćenja, kao slobodno i besplatno korišćenje javnih puteva, lov i korišćenje
pašnjaka i upravo nega šuma. Tadašnji novi zakon (a mađarsko zakonodavstvo ga je
dosledno oponašalo prošle godine) privatizovao je jedno od javnih dobara.
Simbolični početak tržišnog kapitalizma je bilo “ograđivanje”, kojim su u
Engleskoj i Škotskoj do tada zajednički i (naravno) besplatni opštinski pašnjaci (the
commons) postali privatno vlasništvo postupcima prisvajanja ili otuđivanja.
Međutim, u zajednička dobra su se tradicionalno ubrajali i proizvodi ljudskog
rada. Takve su bile - i donekle ostale - crkve. Čak bi i danas izazvalo negodovanje
kada bi se naplaćivao ulaz u crkvu. Opšte je poznato da je naplaćivanje oproštaja
grehova (indulgencija) u katoličkoj crkvi bio jedan od razloga koji je izazvao reformaciju. Franjevačka prereformacija je već ranije revitalizovala ideal monaha, po
kojem je sakralni aspekat društva trebao da se održava jedino od milostinje (tj. ne
od poreza, već od dobrovoljnog priloga vernika, odustajanjem od crkvene desetine).
Na taj način veoma je brzo dospelo među zajednička dobra sve ono što nije
bilo proizvedeno radi koristi, kao i sve što se nije moglo staviti u promet, poput duha,
lepote, telesnog uživanja (uračunavajući fiskulturu kao i takmičenje radi takmičenja:
ideal olimpijade). Sokratovsko razlikovanje filozofa i sofiste, između ostalog, temelji se na tome što prvi ne traži novčanu nadoknadu, dok drugi traži.
Grčko shvatanje, koje je modernoj Evropi posredovano preko hrišćanstva, slobodu je smatralo slobodom od plaćenog najamnog rada. Onaj čiji je rad bio podređen
ciljevima drugih radi preživljavanja, nije se vodio kao slobodan.
Pokret koji proglašava informaciju javnim dobrom (commons) obnavlja
ovu tradiciju - vidi proteste (izgleda uspešne) svetskih razmera protiv ACTA - a
proglašavanje informacije (a kultura i nauka su takođe “informacije”, iako je ovo
u priličnoj meri apstrakcija), protivno “autorskim pravima”, zajedničkim dobrom,
koje ne može biti privatno posedovano, postepeno će doneti kraj privatnom posedovanju svih sadržaja koji mogu biti digitalizovani. Tržište muzike i filma već je u fazi
urušavanja: prisvojili su prisvajače.
Pokret Free Software (i njegove grane, na primer copyleft), creative commons,
hackergerilla, WikiLeaks menjaju granice privatne svojine, države i prava, zarad
stvaranja novih javnih dobara. Pokreti za bezuslovni osnovni dohodak (living wage,
Grundeinkommen) koji se neprestano pojavljuju - iako mogu biti iskorišćeni za
snižavanje minimalnih primanja, to još uvek može da bude sprečeno - teže ka tome
da razdvoje izdržavanje (ako hoćete: život) od najamnog rada: život ne sme da zavisi
od unovčavanja kapitala, jer je i sam zajedničko dobro. Svi ovi trendovi, iako ne u
strogom smislu, povezani su: delimično pomeraju granice, delimično ih prekoračuju
(transgresivni su).
Današnji univerzitet - nasuprot javnom obrazovanju koje je još uvek delimično
besplatno i opšte - jeste ambivalentan u odnosu na karakter kulture, istraživanja i
nauke (odnosno prema njihovoj tradiciji bogatstva znanja) kao javnog dobra. S jedne
strane, ukoliko prihvati kritički ideal - odnosno javni karakter duhovnih dobara, a sa
tim i mogućnost vlastitog preispitivanja i unapređivanja - onda ne može da ograniči
dostupnost (access) duhovnih dobara. Kritičkim usvajanjem i korišćenjem ovog blaga (tradicije znanja) od strane studenata, pretvaranje (ograničavanje dostupnosti)
zajedničkog blaga (javnih) informacija, koje stoji svima na raspolaganju, u privatnu
svojinu, postalo bi irealno. U tom smislu su prijemni ispiti, ograničen broj studenata
i troškovi studija, takođe irealni.
Uprave univerziteta sigurno ne ograničavaju pristup svakojakim sredstvima
(ispiti, troškovi studiranja, “naučni stepen”, uvođenje i ukidanje stručnih smerova
itd, itd) zbog nepoznavanja svega ovoga, nego zato da bi sprečili pretvaranje univerziteta u izvantržišno ostrvo (što se desilo u nekadašnjoj državi blagostanja, uporedi 1968) koje bi poplavili dezerteri tržišnog segmenta, što bi poremetilo ustaljenu
ravnotežu kapitalističkog društva. Ali ovo nije specifičan problem univerziteta, već
tržišnih društava uopšte, i univerzitet ga ne može rešiti.
Ali problem, svejedno, postoji.
S jedne strane pretvaranje univerziteta u rentabilne, s druge strane
prilagođavanje tendencijama “tržišta radne snage”, hijerarhijska stupnjevitost univerzitetske zajednice (podređenost i nezaštićenost studenata i nastavnika nižeg ranga) - dakle, podela nedeljive kritičke javnosti i njeno pretvaranje u robu, što je ionako
nemoguće - uništava univerzitet, kada pokušava da ga uvrsti u tzv. kognitivnu ekonomiju. Nova kapitalistička ekonomija bez sumnje koristi kreativnost i osećaj za lepo
kao neposrednu proizvodnu snagu, čime i sama postaje intelektualnija. Uspešne firme, kao Apple i Facebook, nisu bogate zato što raspolažu velikom količinom fizičkih
predmeta. Niko ništa ne proizvodi, samo prodaje dizajn podugovaračima kod kojih se
radi za milostinju. Sam rad se pretvara u “preduzeće” u kojem proizvođači proizvode
i puštaju u promet sami sebe. (Ovo su primeri Andrea Gorca). “Intelektualci” - samo
ih još u Istočnoj Evropi zovu tako - sa harvardskom, oksfordskom ili hajdelberškom
diplomom, u određenom smislu, vredni su nosioci brenda, dakle delimično su roba,
Prevodi
145
146
delimično akteri na tržištu. Na ovaj način univerziteti kao deo kognitivnog tržišta
prelaze u tržišni segment.
Ostaje, međutim, pitanje da li na tržištu uspešno plasirano znanje i estetski
predmet mogu da ostanu ono što su bili, nakon tolike transformacije. Regulativni
ideal javnosti - koji znači, ponavljam, univerzalni i neograničeni pristup, dakle zajednicu – nespojiv je sa tim. Nauka i umetnost nisu “korisne” u tržišnom smislu te
reči. Naravno, tržište može - posredno - imati koristi od njih, u smislu u kojem je
tehnika nezamisliva bez razvoja prirodnih nauka (čiji je uslov bila sloboda misli,
ukidanje crkvene kontrole: ovaj proces je trajao tristotinjak godina). Kritička javnost
nije, međutim, održiva ukoliko se pristupačnost (i znanje) pretvara u privatnu svojinu i/ili robu. Ukoliko će se univerzitet razvijati u pravcu koji diktira mainstream, duh
će biti primoran da ga napusti. Već postoji primer za ovo. Prvi velikani moderne filozofije (Dekart, Spinoza, Hobs, itd) nisu bili, niti su mogli biti univerzitetski profesori. Na univerzitetima je (još dugo) vladala sholastika. Tamo su obučavali sveštenike
i gospodu, a ne naučnike. Danas je moguća nova verzija ove priče. Najzanimljivije
nove ideje se proizvode izvan najuglednijih univerziteta, na marginama akademskog
života.
Ukoliko se univerziteti ne budu približili definiciji zajedničkih dobara (commons), ukoliko ne budu omogućavali otvorenu pristupačnost koliko god je to moguće,
te razgradili paralizirajuće hijerarhije, onda će oni izgubiti svoju autentičnost i
srozaće se na tehnička sredstva za odlaganje nezaposlenosti srednje klase (ove nezaposlene, dakle, moraće da finansiraju roditelji, a ne društvo, što naravno predstavlja
štednju). U ovom okviru nauka je svedena na izgovor ili na dekor, sa delimičnim
izuzetkom onih tehničkih sektora (inžinjerstvo, menadžment, biznis, pravo, itd) koji
neposredno proizvode veštine koje trebaju tržištu i proizvodnji robe.
Nasuprot uobičajenim predrasudama, čak ni kapitalizam ne može da bude
stabilan kada je potpuno urušena ravnoteža između tržišta, privatnog vlasništva i
zajedničkih dobara, za šta je zadovoljavajući dokaz aktuelna kriza koja je posledica
toga.2
Prevod sa mađarskog: Andraš Juhas
2 Ovaj tekst je prvobitno pisan za (dvojezični) portal multiversitate.ro koji je nastao oko akcije
za kandidaturu za rektora Enike Vince.
Džordž Kafencis
BORBE NA UNIVERZITETIMA NA KRAJU
EDU-DILA
Kako studenti širom sveta stupaju u akciju protiv rezanja univerzitetske
potrošnje koju sprovode nacionalne vlade, Džordž Kafencis primećuje kako se polje
borbe razvija; takvo polje deluje protiv nepravednog dogovora po kojem se u zemenu za visoke cene obrazovanja dobija celoživotni prekaritet.
Ne bi trebalo da tražimo uništenje univerziteta, niti njegovo očuvanje. Ne bi
trebalo da tražimo ništa. Trebalo bi da zahtevamo od sebe i od svih drugih, da
kolektivno preuzmemo kontrolu tih univerziteta, kako bi obrazovanje moglo
otpočeti.
Sa flajera na Bečkoj Akademiji Umetnosti,
originalno napisanog na Kalifornijskom Univerzitetu
Od masovnog studentskog revolta u Francuskoj, 2006. godine, usmerenog
protiv Contrat Premiere Embauche (CPE)*, i „anomaličnog talasa“ u Italiji, 2008.
godine, studentski protesti počeli su da niču u skoro svakom delu sveta, sugerišući
reprizu usijanih dana 1968. godine. Sve to dostiglo je svoj krešendo tokom jeseni i
zime 2009. kada su štrajkovi po kampusima i okupacije počeli da se umnožavaju
od Kalifornije do Austrije, preko Nemačke, Hrvatske i Švajcarske, a kasnije sve do
Velike Britanije. Internet stranica Tinyurl.com/squatted-universities izbrojala je 168
univerziteta (uglavnom u Evropi) koji su bili poprište akcije između 20. oktobra i
kraja decembra 2009. godine, a porast u broju takvih akcija nalazi se daleko od svog
kraja. Četvrtog marta 2010. u Sjedinjenim Državama, prilikom opštenacionalnog
dana akcije (prvog takvog još od maja 1970.) organizovanog radi odbrane javnog
obrazovanja, jedna od koordinirajućih organizacija navela je 64 različita kampusa
koji su doživeli nekakvu formu protesta.1 Istog dana, Južnoafrički Studentski Kongres (SASCO) pokušao je da zatvori devet univerziteta pozivajući se na slobodu
univerzitetskog obrazovanja. Protest na Univerzitetu u Johanesburgu pokazao se kao
najvatreniji, između ostalog policija je vodenim topovima terala studente sa goruće
barikade.
U korenu najskorijih mobilizacija nalaze se rezovi budžeta koje su vlade i akademske institucije uvele uoči pada Vol Strita i porasta cena školarina koji je iz toga
usledio; sve do 32 procenta u sistemu Univerziteta Kalifornije, i sličnih povećanja
1* U prevodu sa francuskog na srpski: Ugovor o prvom zaposlenju. Nova forma ugovora o
zaposlenju usvojena 2006. godine u Francuskoj, primenljiva jedino na radnike mlađe od 26
godina, omogućavala je lakše otpuštanje mladih. Njeno usvajanje izazvalo je proteste, posle
čega je ukinuta. Vidi, http://defendeducation.org
Prevodi
147
na nekim Britanskim univerzitetima. Pod tim svetlom, novi studentski pokret može
se posmatrati kao glavni organizovani odgovor globalnoj finansijskoj krizi. Doista,
’Nećemo plaćati za vašu krizu’ – slogan Italijanskih studenata u štrajku – postao je
internacionalni bojni poklič. Ali ekonomska kriza je pogoršala opšte nezadovoljstvo
koje je imalo dublje izvore, a koje proističe iz neoliberalne reforme obrazovanja i
restrukturiranja proizvodnje koje se dogodilo tokom poslednje tri decenije, i koje je
pogodilo svaki aspekt studentskog života širom sveta.2
Kraj Edu-Dila
148
Najistaknutiji elementi tog restrukturiranja bili su korporatizacija univerzitetskih sistema i komercijalizacija obrazovanja. ’Profitni’ univerziteti su i dalje
u manjini na akedemskoj sceni ali je ’biznis’ u koji se ono akademsko pretvara već
dobro uznapredovao, posebno u Sjedinjenim Državama, gde datira još od usvajanja
Bejl-Dol Akta iz 1980. koji je omogućio univerzitetima da patentiraju ’otkrića’ do
kojih se došlo u njihovim laboratorijama, a za čiju upotrebu bi kompanije morale
platiti. Od tada, restrukturiranje akademskog u svrhu zgrtanja novca, nastavilo se
nesmetano. Otvaranje univerzitetskih laboratorija u privatnim preduzećima, prodaja
znanja na svetskom tržištu (kroz online obrazovanje ofšor predavanje), prekarizacija
akademskog rada i uvođenje školarina koje neprestano rastu, time terajući studente
da zapadaju u sve veće dugove, postalo je standardna odlika Američkog akademskog
života, i samo uz regionalne razlike, isti trendovi se danas mogu raspoznati širom
sveta.
U Evropi, borba koja karakteriše novi studentski pokret usmerena je protiv
’Bolonjskog procesa’, inače projekta Evropske Unije koji uspostavlja Evropsku
sferu visokog obrazovanja, i promoviše cirkulaciju rada unutar Evrope kroz homogenizaciju i standardizaciju školskih programa i diploma. Bolonjski proces nesmetano
postavlja univerzitet u službu biznisa. On redefiniše obrazovanje kao produkciju mobilnih i fleksibilnih radnika, koji će kao zaposleni posedovati veštine koje poslodavci zahtevaju; on centralizuje stvaranje pedagoških standarda, uklanjajući kontrolu lokalnih aktera, i obezvređuje lokalno znanje i lokalne brige. Slična kretanja
takođe postoje u mnogim univerzitetskim sistemima u Africi i Aziji (kao na primer
na Tajvanu, u Singapuru ili Japanu) koji se takođe ’amerikanizuju’ i standardizuju
(na primer, na Tajvanu kroz nametanje Social Science Citation Index-a* za evaluaciju profesora) – sve to samo da bi globalne korporacije mogle da koriste Indijske,
Ruske, Južno Afričke ili Brazilske ’visoko obrazovane radnike’, uz sigurnost da će
oni odgovarati poslu.3
2 Edu-Factory Collective, Towards a Global Autonomous University, Brooklyn, NY: Autonomedia, 2009.
3 Baza podataka koja obuhvata najpriznatije časopise iz oblasti društvenih nauka. Služi za
evaluaciju profesora kroz ’indeks citiranosti’ njihovih članaka u časopisima koji se smatraju
za najrelevantnije u njihovim disciplinama. Vidi, Silvia Federici, George Caffentzis, Ousseina Alidou, A Thousand Flowers: Social Struggles Against Structural Adjustment in African
Universities, Trenton, NJ: Africa World Press, 2000, Richard Pithouse, Asinamali: University Struggles in Post-Apartheid South Africa, Trenton: Africa World Press, 2006 i Arthur
Hou-ming Huang, ‘Science as Ideology: SSCI, TSSCI and the Evaluation System of Social
Opšteprihvaćeno je da je komercijalizacija univerzitetskih sistema delom bila
odgovor na studentske borbe i socijalne pokrete šezdesetih i sedamdesetih, koji su
označili kraj preovlađujuće obrazovne politike u kejnzijanskoj eri. Kako su kampus za kampusom, od Berklija do Berlina, postajali žarišta anti-autoritarnih revolta,
razbijajući kejnzijansku iluziju da će se investicija u fakultete isplatiti kroz povećanje
produktivnosti rada, ideologija obrazovanja kao pripreme za civilni život i javno dobro morala je biti odbačena.4
Međutim, novi neoliberalni režim je takođe predstavljao kraj klasnog dogovora. Sa eliminacijom stipendija, povlastica, i pokrivanja troškova školovanja, cena
koju je trebalo platiti za ’obrazovanje’, ili drukčije rečeno cena pripremanja nekoga
za posao, nedvosmisleno je postala ono što radna snaga ima da plati smanjenjem
nadnica, što je posebno tegobno s obzirom na to da je prekaritet postao dominantan
radni odnos, i da je kao i bilo koje drugo dobro ’kupljeno’ znanje brzo obezvređeno
od strane tehnoloških inovacija. To je takođe kraj uloge države kao moderatora. Studenti na korporatizovanom univerzitetu sada se suočavaju direktno sa kapitalom, u
prepunim učionicama gde nastavnici teško mogu pogoditi koji od studenata bi odista
po spiskovima trebali biti tu, u ekspanziji privremenih nastavnika i iznad svega u
rastućem studentskom dugu, koji se ponaša kao disciplinski mehanizam spram studentskog života, stvarajući od studenata dužničke robove banaka i/ili država, takođe
pritom bacajući dugačku senku na njihov budući život.
Broj upisanih na fakultete nastavio je da raste širom sveta i kroz devedesete
pod pritiskom ekonomskog restrukturiranja koje je obrazovanje pretvaralo u uslov
za zaposlenje. To je postala mantra, tokom poslednje dve decenije, od Njujorka do
Pariza i Najrobija, koja tvrdi da sa uzdizanjem ’društva znanja’ i informacionom
revolucijom fakultetsko obrazovanje pretvara u ’moranje’, bez obzira na cenu
(Svetska Banka 2002). Statistike izgleda potvrđuju mudrost pentranja uz obrazovne
merdevine, pokazujući razlike između primanja fakultetski obrazovanih radnika i
radnika sa srednjoškolskim diplomama u Sjedinjenim Državama od 83 posto. Ali
povećanje broja upisanih, kao i njihove zaduženosti, mora se takođe čitati kao forma borbe, kao odbijanje restrikcija nametnutih podređivanjem obrazovanja logici
tržišta, zatim kao skrivena forma aproprijacije, koja se vremenom manifestuje kroz
povećanje broja onih koji su bankrotirali otplaćujući svoje kredite.
Slika: Poster solidarnosti anarhističkih studenata
Sciences in Taiwan’, Inter-Asia Cultural Studies, Volume 10 2009, Number 2, pp. 282-291.
4 George Caffentzis, ‘Throwing Away the Ladder: The Universities in the Crisis’, Zerowork I,
1975, pp. 128-142.
Prevodi
149
150
U ovom smislu nema sumnje da globalna finansijska kriza od 2008. cilja na
tu strategiju otpora, uklanjanajući i poslednje preostale garante kroz budžetske rezove, otpuštanja, i omasovljenje nezaposlenosti,. ’Edu-dil’ koji je obećao više nadnice i satisfakciju poslom u zamenu za plaćanje troškova višeg obrazovanja od
strane radnika i njihovih porodica, takođe se raspada. U krizi kapital odustaje od
tog ’dogovora’, sigurno zbog umnožavanja bankrotstava i zbog toga što kapitalizam
danas odbija da daje bilo kakve garancije, poput obećavanja viših nadnica za buduće
’visoko obrazovane radnike’.
Univerzitetska finansijska kriza (povećanje školarina, smanjenje budžeta,
privremena i stalna otpuštanja) je direktno usmerena na eliminaciju garantovane
nadnice koju bi formalno više obrazovanje trebalo da donese i na kroćenje ’kognitarijata’. Kao i u slučaju radnika radnika imigranata, napad na studente ne znači
da visoko obrazovani radnici nisu potrebni, već pre da bi oni trebali da budu dalje
disciplinovani i proletarizovani, kroz napad na moć koju su oni počeli da zahtevaju
delimično zbog svoje pozicije u procesu akumulacije.
Stoga je studentska pobuna duboko ukorenjena, sa izgledom dužničkog ropstva pojačanim nesigurnom budućnošću i osećanjem otuđenosti od institucije, koja
se pokazala kao plaćenička i birokratska, i koja kroz razne pogodbe proizvodi robu
koja podleže rapidnom obezvređivanju.
Zahtevi ili Okupacije?
Studentski pokret se svakako sučeljava sa političkim problemom, to je najjasnije u Sjedinjenim Državama i u manjoj meri u Evropi. Pokret ima dve duše.
S jedne strane, on zahteva slobodno univerzitetsko obrazovanje, oživljavajući san
o javno finansiranom ’masovnom školstvu’, naizgled predlažući povratak modelu
kejnzijanske ere. Sa druge strane, on je u revoltu protiv univerziteta kao takvog,
pozivajući na masovno napuštanje istog ili ciljajući na transformaciju kampusa u
mesto alternativne produkcije znanja koje je dostupno i za one van univerzitetskih
’zidova’.5
Ova dihotomija, koju neki karakterišu kao povratak nekadašnjim raspravama
’reforma versus revolucija’, postala je najvidljivija u debati koja je izbila tokom
prošlogodišnjih štrajkova na Univerzitetu u Kaliforniji, preko sučeljavanja pobornika iznošenja ’zahteva’ i pobornika direktne ’okupacije’, koja je povremeno dobijala
ogorčen ton, zbog toga što su ovi pojmovi postali složeni označitelji hijerarhija i
identiteta, diferencijalnih odnosa moći, i sa sobom kao posledice nosili preuzimanje
rizika.
Kontrast nije čisto ideološki. On ima korene u kontradikcijama sa kojima se
danas susreće svaki antagonistički pokret. Ekonomsko restruktuiranje fragmentiralo
je radnu snagu, produbilo podele, i ne sme se zaboraviti da je takođe povećalo napor
i vreme potrebno za dnevnu reprodukciju. Studenti koji su primorani da rade dva ili
tri posla, mnogo manje su skloni organizovanju, nego što su to bili njihovi znatno
obezbeđeniji vršnjaci šezdesetih godina.
5 After the Fall: Communiqués from Occupied California, 2010, Dostupan na www.afterthefallcommuniques.info
U isto vreme kod mnogih postoji osećaj da više nije preostalo ništa o čemu se
može pregovarati, da su zahtevi postali izlišni. Za većinu studenata to je tako otkada
sticanje sertifikata više nije garancija za budućnost koja obećava jednostavno više
prekariteta i konstantnog samo-recikliranja. Mnogi studenti su shvatili da kapitalizam nema ništa da ponudi ovoj generaciji, da nikakav ’new deal’ nije moguć, čak i u
svetskim metropolama, gde se akumulira najveći deo bogatstva. Iako postoji široko
rasprostranjena žudnja za revitalizacijom takve politike, kejnzijanska politika interesnih grupa koja se sastojala u iznošenju zahteva i ’dogovaranju’ odavno je mrtva.
Odatle slogan ’okupirajmo sve’: okupacija zgrada viđenih kao sredstva samosticanja moći, stvaranje prostora koje studenti mogu kontrolisati, raskid u protoku
rada i vrednosti kroz koji univerzitet proširuje svoj domašaj, i produkcija ’kontramoći’ koja prethodi komunalizaciji odnosa koje studenti danas žele da konstruišu.
Teško je znati kako će se konflikt oko ’zahteva/okupacija’ unutar studentskog
pokreta rešiti. Ono što je sigurno jeste da je to značajan izazov koji pokret mora
prebroditi kako bi povezao svoju moć i svoj kapacitet za povezivanje sa drugim
borbama. To će biti neophodan korak ako pokret ima da stekne moć za preuzimanje
obrazovanja iz ruku akademskih autoriteta i države. Kao sledeći korak, trenutno stoje
mnoge diskusije o stvaranju ’komuna znanja’, u smislu stvaranja formi autonomnih
produkcija znanja, nefinalizovanih ili uslovljenih tržištem i otvorenih za one izvan
zidova kampusa.
U međuvremenu, kako Edu-Notes prepoznaje, studentski pokret već stvara
svoju komunu u samom procesu borbe. Brzinom svetlosti, vesti o štrajkovima, mitinzima, i okupacijama, kruže širom sveta navodeći globalni elektronski tam-tam
razmenjenih communiques, slogana, poruka solidarnosti i podrške, rezultirajući u
izvanrednoj zbirci slika, dokumenata, priča.6
I dalje, najbitnija ’komuna’ koju pokret treba stvoriti jeste proširenje mobilizacije na ostale radnike takođe pogođene krizom. Ključ te konstrukcije biće problem
duga koji je glavni ’anti-komunski’ protivnik, jer on je transformacija kolektivnog
viška koji može biti korišten za oslobođenje radnika u oruđe koje se koristi za njihovo porobljavanje. Ukidanje studentskog duga može biti vezivno tkivo između
pokreta i drugih borbi protiv hipotekara u Sjedninjenim Državama i većeg internacionalnog pokreta protiv suverenog duga.
Zahvaljujem,
Želim da zahvalim studentima koje sam intervjuisao, kao i osoblju
Kalifornijskog Univerziteta, Bečke Akademije Umetnosti, kao i Rouds Univerzitetu
u Južnoj Africi na spremnosti da podele svoje znanje. Takođe želim da zahvalim
svojim kolegama iz „Edu-Notes“ grupe na uvidima i inspiraciji.
6 Edu-Notes, ‘Introduction to Edu-Notes’, neobjavljeni manuskript
Prevodi
151
Džordž Kafencis <[email protected]> je član „Midnight Notes“ kolektiva.
Zajedno sa kolektivom uređivao je dve knjige, Midnight Oil: Work Energy War
1973-1992 i Auroras of the Zapatistas: Local and Global Struggles in the Fourth
World War. Obe su objavljene od strane Autonomedia Press.
Prevod sa engleskog: Lazar Atanasković
Naslov originala i autor: „University Struggles at the End of the Edu-Deal“ George
Caffentzis, Izvor: Internet stranica http://www.metamute.org/editorial/articles/universitystruggles-end-edu-deal
152
MANIFEST: MNOGO MLADIH, JEDNA BORBA!1
Za vreme kongresa 11. i 12. avgusta 2012. Classe je usvojila Manifest: Mnogo
mladih, jedna borba.
Ovaj tekst, koji su desetine hiljada studentskih organizacija širom sveta već
usvojile, podseća nas da su borbe studenata u Kvebeku takođe znak solidarnosti
sa stotinama hiljada mladih ljudi i studenata koji se širom sveta bore za kvalitetno
obrazovanje koje je dostupno i državno.
Svetska ekonomska kriza koja je ekskalirala 2008. godine ostavila je duboke
posledice. Moguće je uporediti ovu krizu sa onom iz 1929. godine. Snažno udarajući
u srž sistema, prvo je pogodila SAD, dok se sada intenzivnije razvija i u Evropi.
Međutim, efekte koje kriza ostavlja možemo videti na različitim primerima širom
sveta.
Vlade su na isti način reagovale na pretnju koju kriza predstavlja njihovim
zemljama: naterati mlade i radničku klasu da ispaštaju zbog krize. Sklopili su savez
sa velikim biznisima i bankama, s ciljem da spreče opadanje profita. Oni zajedničkim
snagama razrađuju planove štednje, koje uskraćuju istorijska prava radničke klase,
što rezultira otpuštanjima, nametanjem prekovremenog rada, ostavljajući mlade bez
mnogo opcija u budućnosti.
Mladi danas žive u počecima ove duboke krize, biće u prilici da osete uslove
života koji su još teži od onih u kojima su prethodne generacije živele. U Arapskom
svetu kao i u Evropi, stopa nezaposlenosti predstavlja jednu zastrašujuću sliku, kao
na primer u Španiji, gde stopa nezaposlenosti prevazilazi 50%.
Među njima, imigranti, žene, crnci i LGBT populacija trpe još više,
svakodnevno se suočavajući sa predrasudama, nesigurnim radnim mestima kao
i izuzetno niskim platama. Ovaj primer smo mogli videti 2010. godine pobunom
omladine crnaca iz geta u Londonu. Budući da su ih mediji i međunarodne vlasti
tretirale kao marginalizovane.
Ekonomska kriza takođe ima veliki uticaj na obrazovanje. Bez obzira na
nejednakost u svakoj zemlji, imperijalizam je pokrenuo ofanzivu na kvalitet i
dostupnost na nivou svih stupnjeva javnog obrazovanja. Svake godine, vlada smanjuje
budžet namenjen za obrazovanje, što je jasan pokazatelj da se obrazovanje ne nalazi
na listi prioriteta. Posledice ovoga su nesigurna infrastruktura kao superstruktura
nedostatak profesora, nekvalifikovani obrazovni kadar, nedostatak finansijske pomoći
studentima itd. Ono što je dodatno pogoršalo situaciju jeste projekat koji univerziteti
danas realizuju. Projekat koji preobražva diplome u tehnološki dodatak, uništavajući
pritom osnovu učenja i istraživanja, sve to promovišujući kao ekspanziju upisa bez
dodatnog finansiranja. Jedna od posledica ovog projekta, jeste privatizacija, bilo da je
reč o direktnom refundiranju naknada, bilo otvaranjem univerziteta pod kontrolom
laboratorija i istraživanja.
1 CLASSE (Coalition large de l’Association pour une solidarité syndicale), We Are Many
Youth, But With One Struggle Manifesto, preuzeto sa http://www.stopthehike.ca
Prevodi
153
154
Nužno je da se odbraniti visok kvalitet, državnog, besplatnog obrazovanja
kao pravo svakog pojedinca. Pored borbe za demokratizaciju unutrašnjeg procesa
donošenja odluka, mi zahtevamo više sredstava za obrazovanje, zato što je to jedini
način da se demokratizuje pristup i da se garantuje finansijska pomoć studentima,
univerzitetske menze, mesta u studentskim domovima, obdaništa. Moramo
garantovati poštovanje autonomije univerziteta, da odluke donosi kompletno
akademsko društvo. Uz svako sukobljavanje sa diktaturama i planovima štednje,
odbrana javne svojine, kvaliteta visokog obrazovanja su suštinski zahtev mladih,
koji se bore za obrazovanje koje će zadovoljavati potrebe i interese radničke klase.
Kao što smo već imali prilike da vidimo na transparentima u Placa de Solu
u Španiji, ukoliko danas našoj generaciji nedostaje obrazovanja, zaposlenja, mesta
za stanovanje, zdravstvenog osiguranja, njoj takođe manjka i straha. Mi smo
demonstrirali boreći se za ove činjenice borbama širom sveta.
Omladina na bliskom Istoku i Severnoj Africi je povela pravu revoluciju,
rušenje tridesetogodišnje diktature koja je vladala ugnjetavajući i predstavljajući se
kao primer svetu. Svrgnute su diktature u Tunisu, Egiptu, Libiji, Jemenu, a trenutno
se vodi i građanski rat u Siriji. Osamnaestodnevna okupacija Tahir trga, bila je simbol
novog talasa borbe koja je zahvatila ceo svet. Ovaj metod okupiranja trgova, postao
je simbol novog oblika mobilizacije.
Omladina je takođe pokazala volju i snagu za otporom i u Grčkoj, Španiji,
Engleskoj, Portugalu, Italiji i Francuskoj. Kako ekonomska kriza dovodi u opasnost
budućnost mladih, mi smo odlučili da izađemo na ulice, okupiramo univerzitete i da
se suočimo sa represijom i sa vladom. Okupacioni pokret u Sjedinjenim Američkim
Državama, doneo je na scenu centra svetskih zbivanja jednu od najvećih demonstracija
viđenih u poslednjih nekoliko decenija. U Latinskoj Americi, Čileanski studenti
uspeli su u organizovanju ogromnih mobilizacija, koristeći se velikom kreativnošću
i hrabrošću u borbi protiv privatizacije javnog obrazovanja.
Sve ove borbe suočavaju se sa velikom represijom. Vlada se trudi da silom
ućutka ova oglašavanja ogorčene omladine, koristeći se pritom svim mogućim
sredstvima. Imali smo prilike da vidimo na stotine ubijenih kao i hiljade političkih
zatvorenika, mnogo bombi, suzavaca, smrtonosnih oružja. Uprkos tome, otpor raste.
Trebalo bi da naučimo dosta iz ovih momenata velikih sukoba. Pre svega,
mladi moraju imati za saveznika u ovoj borbi organizovanu radničku klasu. Moramo
podići zastavu jedinstva studenata i radnika, oživeti tradiciju Maja ‘68. godine, kao
i mnogih drugih trenutaka kroz istoriju. Ovim bi se stvorila dobitna kombinacija
eksplozivne energije mladih i iskustva i moći onih koji proizvode bogatstvo u našem
društvu. Tek zasnivanjem ovakvog saveza biće omogućeno svrgavanje diktature u
Arapskom svetu.
Nije slučajnost što je tokom noći u kojoj se rušila vlast Mubaraka u Egiptu,
održan trodnevni štrajk radnika na Sueckom kanalu. Samo uz ovo savezništvo će se
omogućiti poraz planova protiv štednje i osigurati da radnička klasa i omladina ne
ispaštaju zbog krize.
Druga lekcija koju moramo naučiti jeste da svaka borba studenata i omladine
ujedinjenih sa radnicima u celini koristi jačanju ovih organizacija na jedan nezavisan
i demokratski način. Ove zajednice bi trebalo da postave stvaranje međunarodnih
veza, kao jedan od prioriteta. Bez obzira na neravnomeran razvoj različitih zemalja,
kao i njihove kulturološke razlike, ritam i oblik koji ekonomska kriza može imati,
postoji jedna stvar koju sa sigurnošću možemo tvrditi: Naše generacije se suočavaju
sa zajedničkom stvarnošću. Ukoliko smo napadnuti zajedno na isti način moramo i
uzvratiti. Moramo uspostaviti jake veze među omladinskim organizacijama, kako
bismo bili u mogućnosti da se borimo i sanjamo o boljoj budućnosti. Borićemo se
neustrašivo, borbenim duhom i pozivamo sve studentske organizacije i omladinu da
se pridruže ovoj borbi.
Profesorski manifest – za zaštitu demokratije i prava na
studentski protest
Mi smo profesori na institucijama za visoko školsko obrazovanje. Naš posao
je da studentima otvorimo kritičke horizonte po pitanju realnosti i da im ponudimo
drugačije poglede na svet. Sebe ne vidimo kao puke agente reprodukcije društvenog
poretka, a svakako ne kao oficire represije kojom je državna vlast Kvebeka odlučila
prezrivo da napadne zajednice studenata.
Mi odbijamo ovaj zakon kojim vlada Kvebeka pokušava da stvori lanac
poslušnosti s namerom da sistematski napadne slobodu udruživanja, prava na
demonstracije i šire posmatrano, bilo kakav oblik „zajedničkih akcija“ u visokoobrazovnim ustanovama. (U Kvebeku: Fakulteti i univerziteti). Niko ne može da
ugrozi pravo studenata da primaju instrukcije. Niko ne može indirektno ili direktno
da doprinese, da uspori, degradira ili pak odloži ponavljanje ili nastavak nastave.
Okupljanja koja bi mogla da ugroze nastavu zabranjena su u okviru od 50m
udaljenosti od same zgrade. Udruženja profesora i studenata pod pretnjom plaćanja
visokih novčanih kazni, imaju obavezu da postupaju u skladu sa ovim odredbama.
Pod izgovorom zaštite prava na pohađanje nastave, ovaj neverovatno svirep zakon
time omogućava modus vlasti koji se bazira na administrativnoj, sudskoj i policijskoj
represiji svih onih koji bi se organizovali protiv takvih principa ili da odbrane
poziciju generalne skupštine, uključujući i pozicije koje se tiču pristupačnosti
visokog obrazovanja.
Mi smatramo da je neprihvatljivo da profesori u Kvebeku budu postavljeni
kao šrafovi u ovom orvelovskom sistemu. Sa jedne strane, vlada govori profesorima
da ignorišu kolektivne odluke donete demokratskim načinom na studentskim
skupovima, da nauče studente koji se predstavljuju učionicama i „zbog“ kojih se
ti kursevi zapravo i održavaju i da na taj način kazne one koji se pridržavaju svojih
prava na štajk. Ovo je direktan napad na slobodu političke svesti profesora. Sa
druge strane, akademska sloboda profesora može biti ugrožena ne samo u smislu
obrazovnih institucija, već i otpuštanjem profesora zbog pomaganja ili eventualnog
podstcianja osoba koje ne delaju u skladu sa ovim zakonom.
Prevodi
155
156
Mi odbijamo takav vid zloupotrebe našeg rada. Branimo i uvek ćemo braniti
obrazovanje koje se neće ućutkati pred diskusijama kao i obrazovanje sposobno da
stvara snažna uverenja i konkretne prakse.
Mi odbijamo da učestvujemo u svetskoj produkciji koju karekteriše rat protiv
svih po tržišnoj logici, međusobno nadziranje, informante, autocenzuru i strah.
Odbacujemo ideju po kojoj bi trebalo da poštujemo ugovor između akademskih
institucija i studenata, koja legitimiše nasilje od strane države protiv kolektivnih
i zajedničkih prava – prava na udruživanje, slobodno izražavanje mišljenja,
kao i slobodu donošenja kolektivnih odluka da slobodno izrazimo mišljenje i da
demonstriramo.
Potvrđujemo da su odluke donete na demokratski način od strane udruženja
čiji je legitimitet priznat zakonom, što ga čini legitimnim. Mi poštujemo studentski
štrajk. Prepoznajemo njihovo pravo da protestuju u svojim obrazovnim institucijama
kao i pravo da prekinu aktivnosti koje se tamo odvijaju, jedinim sredstvom koje oni
poseduju – pregovaračkom moći.
Mi ne znamo kako da ih učimo protivno ovim načelima.
Prevod sa engleskog: Jelena Stanković
Morgan Adamson
STRATEGIJA LJUDSKOG KAPITALA1
Ovaj rad prati iskrsavanje onoga što zovem „strategijom ljudskog kapitala“,
oruđa razvijenog od strane neoliberalnih ekonomista koji „stečene korisne veštine“
individue ili društva razumeju kao formu fiksnog kapitala. Esej posebno istražuje
razvoj pojma ljudskog kapitala kao sistema koji meri vrednost obrazovanja kako
bi proizveo zonu finansijske špekulacije ljudskog znanja kao kapitala, tvrdeći da je
ovaj proces u skladu sa Marksovom (Marx) teoretizacijom transfera produktivnih
kapaciteta društva u fiksni kapital u Grundrisse-u. Esej nastoji da razume ulogu
visokog obrazovanja u razvoju i distribuciji ljudskog kapitala, pozivajući se na debate
oko problema „kognitivnog rada“ u visokom obrazovanju i njegovog centralnog
mesta u savremenom kapitalizmu. Osvrćući se na nedavne strepnje oko „pucanja
mehura visokog obrazovanja“, u eseju se tvrdi da nedavna finansijska kriza ukazuje
na nestalnost strategije ljudskog kapitala.
‘‘Možda sada izgleda čudno, ali sam oklevao da svoju knjigu nazovem Ljudski kapital
[...]. Mnogi ljudi su ranije kritikovali ovaj termin i noseću analizu zato što su verovali da
tretira ljude kao robove ili mašine. O, kako su li se stvari promenile!’’ Geri S. Beker, 1989
(2004: 16, moje podvlačenje)
U svom nedavnom eseju „Beleške na temu fabrike obrazovanja i kognitivnog
kapitalizma“ u Commoneru, Silvija Federiči i Džordž Kafenciz (Silvia Federici,
George Caffentzis) nude važnu intervenciju u nedavne rasprave oko „kognitivnog
kapitalizma“, posebno na one usresređene oko kritike univerziteta. Federiči i
Kafenciz usmeravaju svoj esej ka oblasti stipendija i aktivizma koja se sve više i
više razvija oko savremenog univerziteta i njegove centralne uloge u produkciji
vrednosti u post-fordizmu. Mnoge od ovih rasprava insistiraju na tome da univerzitet
predstavlja novu ključnu tačku eksploatacije u savremenom kapitalizmu. „Ono što je
nekada bila fabrika, sada je univerzitet“, može se pročitati na internet stranici EduFactory, pokazujući da teza ove grane studija kritičkog univerziteta vidi univerzitet
kao mesto novih formi eksploatacije: onih koje su usmerene na nematerijalni,
kognitivni i afektivni rad koji čini osnovu nove ekonomije znanja.
Iako puni razumevanja prema ovim analizama, Federiči i Kafenciz
upozoravaju da preterano bavljenje levice kognitivnim radom i njegovim produktima
može suptilno da reprodukuje hijerarhije koje su već na delu u okvirima strategije
kapitala podelom različitih sektora radne snage i tako, zauzvrat, ograniči našu
analizu i borbu protiv raznovrsnih načina eksploatacije danas. Oni se tako zalažu
protiv postavljanja univerziteta i njegovih oblika rada koji eksploatiše u centar
kritike danas. Upravo sa ovim savetom na umu nudim sledeći doprinos raspravi
koja je u toku, o univerzitetu i njegovom mestu u savremenom kapitalizmu. Kada
1 Hvala Paige Sweet za njen pronicljivi i kontinuirani angažman na mom radu i članovima
Komiteta za revoluciju akademije (Comrad) koji su me inspirisali preko svake mere.
Prevodi
157
je reč o pristupanju pitanju univerziteta, namera mi je da zaobiđem rasprave oko
nematerijalnog rada, a da istovremeno istaknem njihov značaj. Umesto fokusiranja
na bilo koji od oblika kognitivnog rada ili robnog znanja koje proizvode, istražiću
rađanje tehnologija merenja koje, od sredine XX veka, razvija finansijski kapitalizam
i koje su, imajući univerzitet u svom središtu, obeležile fundamentalnu smenu
velikih kružnih eksploatacija. Naime, želela bih da uđem u trag distribuciji koncepta
ljudskog kapitala u ekonomskoj misli sredine XX veka kao načina karakterisanja
fundamentalnih transformacija u metodama procenjivanja i merenja ljudskog života
od strane kapitala, i unutar i van univerziteta.
„kao mašine“: Merenje ljudskog kapitala
158
Tokom kasnih 1950-ih, američki ekonomisti došli su do čudnog otkrića. U
pokušaju da razumeju distribuciju dohotka među datom populacijom, ekonomista
Jakob Mincer (Jacob Mincer) slučajno je naišao na formu kapitala koja se do tada
previđala: ljudski kapital. Neoliberalni ekonomisti tretirali su Mincerovo otkriće
ljudskog kapitala – vrednovanje znanja, veština i zdravlja individue kao formu fiksnog
kapitala – kao vrstu ukradenog pisma akumulacije kapitala. Za srednjevekovne
ekonomiste ljudski kapital predstavljao je metod radikalne revalorizacije i života
i kapitala koji su, sa čuđenjem, bili previđavani. U neo-liberalnom stilu, Mincer je
oživeo koncept ljudskog kapitala iz dubine Bogatstva naroda2 Adama Smita (Adam
Smith). Smit definiše četiri aspekta fiksnog kapitala: mašine, zgrade, poboljšanje
zemlje i ljudski kapital. U Smitovoj shemi, ljudski kapital se sastoji od „stečenih
i korisnih sposobnosti svih stanovnika ili članova društva [...]. Povećana spretnost
radnika može se posmatrati u istom svetlu kao mašina ili oruđe koji olakšavaju i
skraćuju rad, a koje, mada zahtevaju izvestan izdatak, ipak ga vraćaju s profitom.“
(Smit, 1970: 394)3
Ponovno otkriće ljudskog kapitala sredinom dvadesetog veka, naravno, nije
bilo nikakvo otkriće, već pre pronalazak tehnologije kroz koju će se, na naizgled nov
način, meriti proizvodni kapacitet ljudskog bića i populacije. Novi aspekt pronalaska
ljudskog kapitala nije samo to da meri kapacitet ljudskog rada, već da to radi, kao što
je ranije pomenuto, oslanjajući se na ekonomski okvir rađen po uzoru na vrednovanje
fiksnog kapitala. U suštini, tehnologija ljudskog kapitala proizvodi svoje objekte,
ljudsku sposobnost shvaćenu kao fiksni oblik kapitala, kako bi ga merila. Kao što je
nedavno definisano u studiji o ljudskom kapitalu u Sjedinjenim Državama:
‘‘Vrednost zaliha ljudskog kapitala je analogna vrednosti zaliha fizičkog kapitala
nacije. Uistinu, u vrednovanju zaliha fizičkog kapitala (npr. fabrika, mašina i opreme nacije),
analitičar izračunava današnju vrednost toka potencijalnih izlaza koji se mogu pripisati ovim
zalihama fizičkog kapitala tokom njegovog radnog veka. Ova „vrednost imovine“ odražava
šta bi ove zalihe kapitala donele na tržištu ukoliko bi bile prodate’’. (Haveman et al, 2003: 2)
2Adam Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura, Zagreb, 1952 (engl.
The Wealth of Nations) - pun naziv prevoda (prim.prev)
3Prema postojećem prevodu Adam Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda,
Kultura, Beograd, 1970. (prim. prev)
Investicija u ljudski kapital je tako analogna investiciji u fizičke zalihe, sredstva
produkcije. Računica o povraćaju ovih investicija jeste ono što interesuje ekonomiste
koji izučavaju ljudski kapital. Jedan od prvih koji je sistematično izračunao vrednost
ljudskog kapitala, Geri S. Beker (Gary S. Becker) je, u svom prvotnom radu Ljudski
kapital: Teorijska i empirijska analiza, sa posebnim naglaskom na obrazovanju
(1964/2004), predstavio osnovni mehanizam za merenje vrednosti oličenih u
ljudskom kapitalu. Fundamentalna jednačina za Beckerovu analizu ljudskog kapitala
individue je sledeća:
‘‘ HC = E = X +∑
m
j=1
(rj X C j ) + u
gde je E postojeća vrednost očekivane buduće zarade pojedinca, X je postojeća
vrednost toka povraćaja osnovnih sposobnosti pojedinca, Cj je količina utrošenog vremena
od strane pojedinca na j investicije u ljudskom kapitalu (od svih m investicija), rj je postojeća
vrednost godišnjeg povraćaja na tu investiciju, u je postojeća vrednost za tok “sreće” i druge
faktore.’’ (Haveman et al, 2003: 62)
Jednačine, kao ova Beckerova, koje kvantifikuju vrednost ljudskog kapitala
donose jeziv značaj klišeima koji kruže u popularnom diskursu kao što su “investiranje
u više obrazovanje”. Takve jednačine demonstriraju silu merenja razvijenu tako da
računa vrednost kapitala oličenog u individui, koja proizilazi iz “investicije” u zalihe
ljudskog kapitala. Jednačina koja savršeno računa vrednost ljudskog kapitala bila
bi u mogućnosti da izmeri vrednost svih slojeva socializacije koji se pojavljuju u
rasponu života pojedinca, i sabiraju se sa produktivnim kapacitetima, uključujući i
nemerljive kao što su “’sreća’ i drugi faktori.” Računica ljudskog kapitala počinje
sa koncepcijom ljudske produktivnosti u svom sirovom stanju, pre-individualnom,
odnosno u “Gattungswesen”4, koja bi, kada joj se dodaju sve vrednosti, potencijalno
mogla biti izračunata kao ljudski kapital. Međutim, ova investicija u zalihe ljudskog
kapitala je drugačija od drugih formi kapitalnih investiranja u fiksne zalihe po tome
što, kako i sam Beker navodi, “vi ne možete razdvojiti osobu od njenog znanja,
veština, zdravlja ili vrednosti na način na koji je moguće pomerati finansijsku i fizičku
imovinu dok vlasnik ostaje gde jeste” (Becker, 2004: 16). Ljudski kapital je oličena,
merljiva forma fiksnog kapitala shvaćena kao znanje, veštine i sl. Ljudski kapital
shvata sredstva produkcije kao internalizovane u samom telu radnika i razume ove
sposobnosti kao zonu špekulativne investicije.
Analiza razvoja i širenja ljudskog kapitala kao finansijske tehnologije otvara
diskusiju o kognitivnom kapitalizmu i o ulozi obrazovanja u njemu, konkretnim
ilustrovanjem tendencije ili kapitala da kontinuirano premešta radne kapacitete
društva u fiksni kapital. Možda je korisno vratiti se Marksovom poznatom odeljku
o mašineriji iz Grundrisse kako bismo razumeli procese kojima produktivne sile
prenose moć na mašine:
‘‘Razvoj sredstava rada u mašineriju nije slučajan momenat u kapitalu, već je to
preoblikovanje tradicionalnih, nasleđenih sredstava rada u formu adekvatnu kapitalu.
Akumulacija znanja i veština, opštih proizvodnih snaga društvenog mozga je tako apsorbovana
u kapital, nasuprot radu, pa se tako pojavljuje kao atribut kapitala, tačnije fiksni kapital, u
onoj meri u kojoj to ulazi u sredstva proizvodnje […]. Proizvodna snaga društva koja se meri
4 Gattungswesen – kod Marksa označava „rodnu bit čoveka“ (prim.prev)
Prevodi
159
u fiksnom kapitalu, postoji u svojoj objektivnoj formi; i obrnuto, proizvodna snaga kapitala
raste sa ovim opštim progresom, koji kapital besplatno prisvaja.’’ (Marx, 1993: 694)
160
Ljudski kapital tako obezbeđuje i ime i instrument za aspekt ovog procesa
koji se odnosi na obrazovanje. To je ime mere produkcijskog kapaciteta sadržanog
i u individui i u populaciji i ono pokušava da se meri kako bi se isporučili njegovi
produktivni kapaciteti u formu analognu fiksnom kapitalu. To je produktivni
kapacitet čoveka shvaćen kao sâm kapital i koristi se kako bi se taj kapacitet i merio.
Upravo iz ove perspektive, izjave kao što je “vrednost zaliha ljudskog kapitala je
analogna vrednosti zaliha fizičkog kapitala nacije”, koje daju analitičari ljudskog
kapitala, počinju da imaju smisla. Moramo čitati ove izjave u kontekstu inovacija
u vrednovanju života od strane finansijskog kapitalizma kojeg smo bili svedoci u
poslednjih nekoliko dekada. Ove inovacije izražavaju one tendencije prema stvarnom
podvođenju života pod kapital. Nasuprot Marksovom poimanju ugrađivanja znanja
u produktivne kapacitete mašina kao “tuđe, strane njemu [radniku]”, Beker ističe da
ljudski kapital jeste opredmećena forma kapitala koji postoji unutar radnika i da ne
može biti odvojena od njegovog fizičkog tela (Marks, 1993: 695). Ljudski kapital je
tako, bukvalno, otelovljen kapital.
Dok Paolo Virno tvrdi da “opšti intelekt, u post-fordizmu, ne koincidira sa
fiksnim kapitalom, već se uglavnom manifestuje kao lingvističko ponavljanje živog
rada”, izgleda da teoretizacija ljudskog kapitala problematizuje ovu tezu (Virno,
2004: 106). Neoliberalna teorija ljudskog kapitala razume kapacitet živog rada kao
produkt sredstava, fiksni kapital, pomoću koje su generisani produktivni kapaciteti
rada, bilo da su oni lingvistički ili drugačiji. Međutim, ova sredstva su upisana u samo
biološko tkivo subjekta kao fiksne forme njegovog obrazovanja i obuke. Možemo
govoriti o ljudskom kapitalu kao o “partituri” koju Virnoov virtuozni subjekat prati,
ali ovo otelovljeno znanje se razume ne kao živi rad, već kao fiksni mehanizam kroz
koji su produktivni kapaciteti radnika upravo generisani.
Ljudski kapital jeste biopolitička mera ne samo zato što uključuje korišćenje
kognitivnih kapaciteta radnika kao vid “nematerijalnog rada”, u maniru u kojem
su raspravljali Mauricio Lazareto (Maurizio Lazaretto) i mnogi drugi; još važnije,
on je biopolitički u smislu da pokušava i da meri i da upravlja ovim različitim
kapacitetima dok se oni manifestuju u okviru i preko date populacije. Kao što Mišel
Fuko (Michel Foucault) beleži uvodeći koncept biopolitike u svoja predavanja na
Collège de France, biopolitika je tehnologija moći razvijena na kraju 18. veka koja,
za razliku od discipline, funkcioniše specifično na nivou “populacije”:
‘‘U mehanizmima koje uvodi biopolitika radiće se, naravno, pre svega, o predviđanju,
statističkim procenama, globalnim merama; isto tako se neće raditi na tome da se izmeni
neka posebna pojava, već, suštinski, da se deluje na nivou onoga što su određenja tih opštih
pojava, u onome što je u njima globalno.’’(Fuko, 1998: 298)5
Mehanizmi biopolitike koji Fuko opisuje, a koji su rasprostranjeni kako bi
kontrolisali “populaciju”, su oni koji mere fizičko zdravlje ovog konstruisanog
entiteta što je naznačeno u rađanju i stopama smrtnosti, kao i drugim statističkim
5 Navedeno prema postojećem prevodu Mišel Fuko, Treba braniti društvo, Svetovi, Novi
Sad, 2008, str 298, prevod Pavle Sekeruš
merenjima. Ono što je zanimljivo sa Mincerovim uvodom koncepta ljudskog
kapitala u ekonomski diskurs jeste da se pojavljuje u kontekstu studija o opštem
ekonomskom zdravlju širom populacije. Mincerov članak, “Investiranje u ljudski
kapital i distribucija ličnog dohotka”, kao što je pomenuto ranije, jeste studija o
razlikama u nadnicama koje se nalaze na skali opšte populacije kao takve. Stoga
je, od svog začetka, koncept ljudskog kapitala bio razvijan da bi se merio fenomen
na nivou populacije analizirajući diferencijacije među grupama i snabdevajući
“prognoze, statističke procene i mere uopšte” vezane za “zalihe” ljudskog kapitala u
okviru populacije. Ukoliko su, kao što Fuko tvrdi, biopolitičke tehnike bile prvobitno
razvijene da bi kontrolisale fizičko zdravlje populacije, onda, u 20. veku, ovi
biopolitički mehanizmi intenzivno rade na merenju ekonomske vitalnosti populacije
– njenih produktivnih kapaciteta skladišteći ih u kolektivnu zalihu. Ljudski kapital
je postao hegemoni koncept za meru produktivnih kapaciteta populacije. Koncept
je rasprostranjen da meri populaciju radnika u centrima kapitalističke akumulacije,
a takođe je korišćen i od strane internacionalnih institucija, kao što su MMF i
Ujedinjene nacije, kako bi merile razvoj u različitim geopolitičkim kontekstima.
Možemo videti da je ova forma primenjene mere, razvijana specifično na nivou
populacije, već nagoveštena u Smitovoj definiciji ljudskog kapitala kao “stečenih i
korisnih sposobnosti svih stanovnika ili članova društva”.
Fuko eksplicitno istražuje uvođenje ljudskog kapitala u neoliberalni diskurs, u
svojim predavanjima na Collège de France-u iz 1979. godine, kao ono što transformiše
klasičnu funkciju rada i homo œconomicusa u “samopreduzimača” (Fuko, 2005:
310). Iako on ne povezuje iskrsavanje tehnologije ljudskog kapitala i biopolitike sa
regulacijom populacije kao što sam opisala gore, Fuko zaključuje da ljudski kapital
redefiniše kategoriju radnika u “mašinu veština”6, kategoriju koja je odvojena od
moći rada kao takve. Štaviše, Fuko opisuje ljudski kapital pomoću termina kojima
Marks razume fiksni kapital kao ono što se koristi u procesu produkcije i što nije
definisano dohotkom, već “tokom zarada” koji stvaraju “mašine veština”:
‘‘Tokove prihoda, a ne prihode, jer mašina sačinjena od kompetencija radnika se ne
prodaje na tržištu za tačno utvrđenu platu. U stvari, ta mašina ima rok trajanja, rok upotrebe,
zastarevanje, svoje starenje. Stoga treba smatrati da će mašina sačinjena od kompetencije
radnika, sačinjena od kompetencije i radnika pojedinačno povezanih u jedno, biti, tokom,
jednog perioda, nagrađivana serijom plata […]’’ (Fuko, 2005: 308-9)7
Tvrdnja koju Fuko otvara u ovom odeljku, kao i tvrdnja koju ja zastupam
ovde, jeste da ljudski kapital izaziva tradicionalne marksističke kategorije rada rušeći
razliku između fiksnog i varijabilnog kapitala. I, što je važnije, upravo se stvarni
životni vek radnika razume kao mašina čija je vrednost konzumirana u procesu
produkcije. “Stečene i korisne veštine” radnika uvučene su u proces produkcije i
6 Prevod prema Primož Krašovec, Realna supsumcija u hramu duha: klasna borba u univerzitetskom polju, http://jugolink.files.wordpress.com/2011/11/jl_1_1_krasovec.pdf
U postojećem prevodu Mišel Fuko, Rađanje biopolitike,Svetovi, 2005, Novi Sad, prevod
Bojan Stefanović ova sintagma prevodi sa „kompetencija-mašina“ (prim. prev)
7 Navedeno prema postojećem prevodu Fuko, Rađanje biopolitike, Svetovi, 2005, Novi
Sad, prevod Bojan Stefanović (prim. prev)
Prevodi
161
potrošnja tela “mašina veština” koju izaziva kapital, direktno korespondira životnom
veku ljudske individue.
“kao robovi”: Investiranje u ljudski kapital
162
Za teoretičare ljudskog kapitala, studije o sistemima obrazovanja je postala
važna primarno zato što predstavljaju kanale kapitalnih investiranja kroz koje se
stiče ljudski kapital. Ekonomista Milton Fridman (Friedman) piše 1952. godine u
svom eseju “Uloga vlade u obrazovanju”, investicija ljudskog kapitala je “forma
investiranja u ljudski kapital upravo analogna investiciji u mašinerije, zgrade ili
druge forme ne-ljudskog kapitala” (Friedman, 2002: 94). Fridman tvrdi da manjak
mogućnosti za investicije u ljudski kapital je u njegovo vreme bio izraz inherentnog
“nedostatka” na tržištu kapitala. Povezujući to sa investicijama vlade u obrazovanje,
on tako tvrdi da “ono što se želi nije redistribucija dohotka već stvaranje kapitala
dostupnog u uporedivim terminima za ljudske i fizičke investicije” (Friedman, 2002:
99). Ustvari, on piše da bi svaka “redistribucija dohotka” u formi finansiranja od
strane poreskog obveznika za više obrazovanje bila “perverzna” (Friedman, 2002:
99).
Važno je istaći da je produkcija teorijske literature o ljudskom kapitalu imala
stvaran uticaj. Fridmanov esej o obrazovanju je duboko uticao na desno orijentisanu
politiku obrazovanja. Njegova teoretizacija uloge obrazovanja u akumulaciji
ljudskog kapitala ilustruje da je, iako je ljudski kapital prvobitno uveden da meri
vrednost stečene sposobnosti, to samo korak ka stvaranju aktuelnih tržišta za
trgovinu ljudskim kapitalom. Drugim rečima, Fridman nije zainteresovan samo za
merenje ljudskog kapitala, već i za, što je još važnije, investiciju u ljudski kapital.
Fridmanova teorija transformiše obrazovanje u vozilo za ove investicije, oblast gde
novi kanali koji olakšavaju tok novca koji će biti otvoren kako bi se “stvorio kapital
dostupan za investicije u ljudska bića u okvirima koji su uporedivi sa onima u kojima
je to moguće za fizičke investicije”. Fridmanova teorija razume obrazovanje kao
centralnu industriju kroz koju nastaju nova tržišta za investicije ljudskog kapitala
koje će se razviti.
Iako ne nameravam da uđem u trag genealogiji distribucije tehnologije
ljudskog kapitala u visokom obrazovanju u poslednjih pola veka, želela bih da
ukažem na konkretni primer načina na koji ljudski kapital počinje da se koristi u
procesu finansiranja visokog obrazovanja. Jedna od oblasti u kojima ekspanzija
tržišta ljudskog kapitala najviše uznemirava i u kojima ona već zauzima mesto je
oblasti finansiranja fakultetskog obrazovanja. Ovi mehanizmi finansijske špekulacije
nazivaju se Ugovori ljudskog kapitala, i oni olakšavaju finansiranje obrazovanja
studenta pomoću privatnog investitora kao investicije u fiksni kapital. Nazivajući se
još i rastuća „pravednost“, povraćaj koji investitor dobija dolazi od predodređenog
procenta zarade studenta za vreme velikog dela njegovog radnog veka.8 Tržišta
8 Ugovorima Ljudskog Kapitala sam se detaljnije bavilo u nedavnom eseju (Adamson,2009).
U ovom tekstu teoretizujem odnos imeđu finansijskog tržišta i mehanizama primitivne akumilacije na delu u okviru ekspanzije tržišta ljudskog kapitala u visokom obrazovanju.
ljudskog kapitala već postoje u brojnim zemljama i prototipski oblici ovih investicija
često nose eufemizirajuće nazive kao „kredit kontingentan prihodima9“. Međutim:
‘‘važno je naglasiti da Ugovor Ljudskog Kapitala nije pozajmica, iako bi se mogla
maskirati kao takva. To je legalni ugovor drugačije vrste jer označava vlasništvo ne nad
dugom, već na delom stvarnog „ljudskog kapitala“, znanja i veština stečenih kroz obrazovanje,
a koje poseduje student’’ (Adamson, 2009: 103-4)
Direktnim investiranjem u studentski ljudski kapital, investitor tako
poseduje legalna prava nad kapitalom stečenim kroz studentsko učešće u visokom
obrazovanju, koje je onda otelovljeno u radniku. Kao što je ranije navedeno, ljudski
kapital osobe ni na koji način ne može biti odvojen od njenog fizičkog bića. Tako,
Ugovori Ljudskog Kapitala iznose, po svim merilima, formu ugovorene službe.
Za razliku od tvrdnji da je globalni kapitalizam već dostigao potpuno formiranu
ekonomiju zasnovanu na znanju, izgleda da su tehnologije za merenje, investiranje
i konačno kontrolisanje ljudskog kapitala tek u svom začetku. Proces obuhvatanja
„stečenih korisnih veština“ populacije u sklop kapitala jeste proces koji nije ni blizu
završetka kao što je nagovešteno činjenicom po kojoj tržište trgovine ljudskim
kapitalom tek počinje da se razvija. U svojoj skorašnjoj, Investiranje u ljudski
kapital, Migel Palasios Ljeras (Miguel Palacios Ljeras) tretira stvaranje globalnog
tržišta za trgovinu investicija ljudskog kapitala kao dugoročni cilj trenutnih trendova
u obrazovnoj politici:
‘‘Globalno tržište, gde se može trgovati vrednošću Ljudskog Kapitala, u različitim
formama, ili neposredno ili kroz izvedene hartije od vrednosti, jeste konačni momenat
razvoja koji može omogućiti tok kapitala gdegod da se otvori prilika da se oslobodi vrednost
investiranjem u obrazovanje. To bi trebalo da je cilj kreatora obrazovne politike širom sveta.
Više od pedeset godina nakon što je Fridman predložio ideju [investiranje u Ljudski Kapital],
sada je izazov u tome da li su preduzetnici i političari spremni da koriste dostupne tehnologije
i finansijske inovacije koje su zauzimale mesto tokom tog perioda da služe onima koji žele da
investiraju u obrazovanje.’’ (Palcios Ljeras, 2004:162)
U ovom pasusu Ljeras ilustruje nešto čemu verujem da se nije adekvatno
pristupilo u skorašnjim diskusijama o „kognitivnom“ ili kapitalizmu „znanja“
i njegovom odnosu sa obrazovanjem.10 Kao što on tvrdi, nisu samo produkti
intelektualnog rada ono čime se može trgovati; pre su to privatna prava na stvarne
„stečene korisne veštine“ populacije koje konstituišu komoditet tržišta ljudskog
kapitala. Tržišta ljudskog kapitala koja iskrsavaju su simptomatična za tendenciju
ka formi eksploatacije ljudskog života koje su i inovativne i zastarele, i u tome
one razvijaju dugoročne forme eksploatacije kroz nove finansijske tehnologije. U
centru diskusije o novim metodama „oslobađanja vrednosti“ od ljudskog života,
obrazovanje i tehnologije finansijskog kapitalizma koje su postavljene radi veće
kontrole tog istog života, postaju sve važnije u savremenoj kritici.
9 Kredit kontingentan prihodima – kredit (najčešće studentski) čije će isplaćivanje
mesečnih rata zavisiti od prihoda osobe koja je bila korisnik kredita. (prim.prev)
10 Neke od najvažnijih debata u okviru obrazovnog i kognitivnog kapitalizma potegle su od
Edu-Factory servis liste i koje su sada deo uređenog toma naziva Ka Globalnom autonomnom univerzitetz (Edu-Factory Collective, 2009).
Prevodi
163
Iz tog ugla, želela bih da predložim odgovor na kritičko pitanje koje su
postavili Federiči i Kafenciz tokom nedavnog izlaganja o centralnosti „kognitivnog
kapitalizma“:
‘‘Opet, zašto smo na vrhuncu ere „kognitivnog kapitalizma“ svedoci ekspanzije rada
sa robovskim uslovima, na najnižem nivou tehnološkog znanja [...]? Da li možemo reći da su
radnici u ovim uslovima „kognitivni radnici“? Da li su oni i njihove borbe nevažne za i/ili van
kruga kapitalističke akumulacije? Zašto najamni rad, koji se nekada smatrao određujućom
formom kapitalističkog rada, još uvek nije proširen na većinu radnika u kapitalističkom
društvu?’’ (Federici and Caffentzis, 2007: 73-4)
164
Ova pitanja su dobro formulisana i nude važan izazov trenutnim tvrdnjama
centralnosti obrazovanja i obrazovnih institucija u savremenoj borbi protiv kapitala.
Federiči i Kafenciz pitaju kako to da veze mogu biti uspostavljene među borbama
za obrazovanje i drugih formi borbi na način koji ne stavlja prvenstvo jedne forme
rada ili proizvoda nad drugom. U svom odgovoru na esej Federičijeve i Kafenciza,
Massimo de Angelis ide korak dalje tvrdeći da je „’kognitivni rad’ idealizovano
zajedničko11 jer ono niti je zajedničko kroz hijerarhiju niti teži tome da bude“ (De
Angelis, 2007: 74). Iako sam sklona da se saglasim sa ovim tvrdnjama, mislim da se
još uvek mogu uspostaviti važne veze među prilozima koji se nalaze između polja
obrazovanja i borbi za druge forme eksploatacije – i plaćene i neplaćene. Štaviše,
moramo posmatrati veze među ovim borbama zato što se finansijski kapitalizam
radi eskproprijacije viška vrednosti ne oslanja samo na relacije zarade. Bliska
veza između finansija, mehanizama primitivne akumulacije i različitih formi
eksproprijacije i službe vidljivi su među mnogim sektorima savremene globalne
ekonomije – uključujući, ali ne i svodeći se na, obrazovanje. Podela između plaćenog
i neplaćenog, kvalifikovanog i nekvalifikovanog rada, verujem, ne treba da se povlači
kada se ističe važnost borbe za obrazovanje.
Pokušala sam da u raspravi o ljudskom kapitalu ilustrujem da ono šta je stavljeno
na kocku nije samo borba za kognitivni rad i njegove produkte, već i rekonfiguracija
ljudskog života koju izazivaju nove tehnologije finansijske eksploatacije. Zapravo,
ukoliko će se globalna trgovina ljudskim kapitalom ostvariti na način na koji to navode
Ljeras i drugi, eksproprijacija vrednosti iz obrazovanja u forme ljudskog kapitala može
početi da postoji skoro potpuno van relacija naknada. Federiči i Kafenciz dobro kažu
kada upozoravaju protiv definicije savremenog momenta koji reprodukuje hijerarhije
u okviru globalnih borbi rada. Međutim, takođe treba da prepoznamo da strukturalno
slični mehanizmi onoga što David Harvey naziva “akumulacija putem lišavanja”,
tj. tehnika primitivne akumulacije zadobijena od strane finansijskog kapitalizma,
takođe je bila sa porastom vidljiva u radikalnom neoliberalnom restrukturiranju
mnogih sektora ekonomije. Finansijalizacija obrazovnog sektora mora se razumeti u
okviru konteksta opše revalorizacije ljudskog života koji je se ubrzao naduvavanjem
finansijskog sektora u poslednjih nekoliko dekada. Ono što nazivam “strategijom
ljudskog kapitala”, tj. sumom tehnologija razvijenih za investiranje u ljudski život
koji se razume kao ”mašina veština” je izraz nekih od najinovativnijih tendecija
finansijskog kapitalizma.
11 Common (prim. prev)
„Pucanje mehura visokog obrazovanja“: ljudski kapital i kriza
mere
U maju 2009, Hronike visokog obrazovanja objavile su tekst koji je pokrenuo
talas nemira na tržištu koje je i dalje potresala kreditna kriza i posledice raspada
sub-prime12 hipoteke. Neslavni članak, „Da li će mehur visokog obrazovanja biti
sledeći koji će pući?“, sugerisao je da su naduvane cene visokog obrazovanja
u Americi rezultat prevrednovanja njegovih produkata, kreirajući spekulativni
„mehur“. Jedan primer naveden u ovom članku jeste prekomerno povećanje cena
visokog obrazovanja: „tokom poslednjih 25 godina, prosečna školarina na fakultetu
i takse porasle su za 440 procenata – više od četiri puta u odnosu na stopu inflacije i
skoro duplo od stope medicinske nege“ (Cornin and Horton, 2009: 56). Zanimljivo
je da članak pravi mnoge paralele između naduvanih vrednosti visokog obrazovanja
i špekulativne inflacije grana nekretnina koje je dovelo do sloma tržišta. Kornin
i Horton dalje tvrde da „potrošači koji su dovodili u pitanje da li je bilo vredno
potrošiti 1000 dolara za kvadrat kuće sada pitaju da li je vredno potrošiti 1000
dolara nedeljno za slanje njihove dece na fakultet“(56). Dalje, autori insinuiraju
da će pucanje mehura visokog školovanja biti ubrzano sveopštim gubitkom vere
u vrednost diplome fakulteta, tvrdeći da „javnost sve više i više oseća da je visoko
obrazovanje možda precenjeno, a zauzvrat donosi malo“ (56).
Činilo se da brojni članci u ekonomskim žurnalima i popularnoj štampi,
napisani u osvit op-ed-a13 zaključuju sa sveobuhvatnom tezom: visoko obrazovanje
je bilo prevrednovano i industriji sledi opšte smanjivanje. Kao što jedan kolumnista
piše „sa ekonomske tačke gledišta, drugim rečima, diploma fakulteta košta sve više
i više, a uzvraća sve manje i manje. Kao vruće akcije sa odnosom cena-zarada 32,
osuđena je na krah“ (Frum, 2009). Ono što je značajno u vezi sa ovim člancima jeste
da je model ljudskog kapitala postao okvir koji prožima vrednovanje obrazovanja
između javnog govora i finansijskog sektora. Diskurs investicija obrazovanja razume
ga kao ljudski kapital, kao kapitalnu investiciju sa ciljem da vremenom izgradi
pravednost, kao investicije u nekretninama ili finansijskim akcijama. To da bi neko
mogao razumeti diplomu fakulteta kao „vruću akciju“ ili špekulativnu investiciju
u nekretninu otkriva obim do kojeg je strategija ljudskog kapitala finansijalizovala
obrazovanje i znanje stečeno putem njega.
Kada se, 1989., obratio Čikaškoj školi ekonomije, Geri Beker je bio zadovoljan
činjenjicom da ljudski kapital nije više na marginama ekonomske misli, kao što
je bio 1964., kada su se prvi put osvrnuli na tu temu. „O, kako su se stvari samo
promenile!“, Becker beleži sa zadovoljstvom kada govori o potpunoj sveprisutnosti
koncepta ljudskog kapitala samo četvrt veka od njegovog kontroverznog početka.
Međutim, ono što se promenilo u ovom kratkom periodu nije samo sposobnost
kreatora politike i ekonomista da prihvate takav koncept, već i okruženje u kojem bi
12 Sub-prime hipotekarni kredit odobrava se poveriocima koji nisu kreditno sposobni za
otplaćivanje hipotekarnog kredita. Smatra se jednim od uzroka ekonomske krize sa kraja
2000-ih. (prim.prev)
13 Op-ed – odnosi se na novinske članke potpisanih autora iza kojih ne stoji uredništvo
časopisa koji je tekst objavio. (prim.prev)
Prevodi
165
166
takav koncept mogao steći korisnost. Kao što Marks piše u prvom tomu Kapitala,
u vremenu nestabilnosti tržišta, špekulante privlače investicije fiksnog kapitala
(Marx, 1997: 318). Imajući u vidu ovo opažanje, izgleda prikladno da će od ubrzane
finansijalizacije tržišta kapitala od 1970-ih, iskrsnuti ekonomska tehnologija koja
vrednuje ljudski život kao formu fiksnog kapitala. U okviru ovog konteksta, ljudski
kapital se shvata kao osnovno sredstvo produkcije otelovljene u radniku, i može
postati hegemonski instrument za procenjivanje vrednosti obrazovanja i obuke, i kao
tehnološke mere i nove zone za špekulativne investicije. Poslednjih godina špekulanti
ljudskog kapitala došli su do toga da potpuno transformišu diskurs oko „ljudskih
resursa“. Jedna od instanci za primer ove transformacije projektovana je od strane
Instituta ljudskog kapitala, instituta koji se specijalizuje za istraživanja „tehnologija
menadžmenta talenta“ kao što su „Talent Maturity Models“ i „Internacionalna
istraživanja ljudskog kapitala“, kao i izvršnog obrazovanja u metodama „žetve“
ljudskog kapitala. Direktor Instituta ljudskog kapitala, Michael Foster, tvrdi da
tehnologije ljudskog kapitala zamenjuju tradicionalne metode ljudskih resursa za
rukovođenje radnom snagom:
‘‘Prema Fosteru, ustaljeni modeli ljudskih resursa posmatraju zaposlene kao trošak
koji bi trebalo da zahteva najniže kompenzacije i po najmanji rizik za kompaniju. Nasuprot
tome, profesionalci ljudskog kapitala vide zaposlene kao investiciju koja će vremenom
proizvesti veći ROI14 za kompaniju tokom vremena. Foster dalje definiše ljudski kapital kao
veštine, talente i sklonosti koje ljudi poseduju i kojima doprinose organizaciji. Ovi zaposleni
se mogu razlikovati od standardnih zaposlenih i mogu doneti veći rizik za kompaniju.
Međutim, kapitalista koji se bavi ljudskim kapitalom traži da preinači rizik zaposlenih i da
izgradi portfolio, slično brokeru.’’ (Rice, n.d).
Uključujem ovaj poduži citat samo kako bih ilustrovala obim do kojeg stratezi
ljudskog kapitala razumeju ljudski kapital kao sasvim novi model rukovođenja
rada, zasnovan na terminima logike finansijskih investicija i upravljanja rizikom.
Duboko isprepletani sa pojmovima „talenta“ i „inovacija“ koji podsećaju na teoriju
Josepha Schumpetera o preduzetništvu, upravljanje tehnologijama ljudskog kapitala
počele su dominirati literaturom rukovođenja ljudskih resursa poslednje dekade ili
nešto slično. Način na koji autor gore pripoveda o prelasku od tehnologija ljudskih
resursa do tehnologija ljudskog kapitala pokazuje do koje mere je logika finansijske
špekulacije zarazila diskurs upravljanja radom. Ne samo da tehnologije ljudskog
kapitala uvode nove mehanizme evaluacije, merenja i eksploatacije živog rada, one
vrhune u rekonfiguraciji osnovnog odnosa između kapitala i rada. Kao što autor
gore navodi, tehnologije ljudskih resursa upravljaju radom iz perspektive kontrole
nad platom, koja „posmatra zaposlene kao trošak koji treba da se svede na najmanju
moguću nadoknadu i sa što manjim rizikom po kompaniju“ (Rice, n.d). Kao
alternativu tome, strategije upravljanja ljudskim kapitalom doslovno vide rad kao
formu zaliha i traže kontrolu nad zalihama ljudskog kapitala koje pripadaju kompaniji
kroz tehnike upravljanja rizikom izvučene iz finansijske industrije. Štaviše, logika
upravljanja rizikom i spekulacija vrednostima ljudskog kapitala stvorila je sebi put
14 povratak investicije (prim. prev)
ka popularnom diskursu obrazovanja, razumevajući ga kao primarno sredstvo kroz
koje se obračunava ljudski kapital.
U svom nedavnom članku „Kognitivni kapitalizam’’ i večna trka: kako kapital
meri nematerijalni rad na britanskom univerzitetu“, Masimo De Angelis (Massimo
De Angelis) i Dejvid Harvi (David Harvie) donose važan doprinos diskursu o
kognitivnom kapitalizmu na univerzitetu. Nasuprot Hardtu i Negriju, oni tvrde da
nematerijalni rad jednostavno prevazilazi kapitalističke mere. Oni naglašavaju da je
kapital razvio brojne strategije upravljanja, koje potiču iz nasleđa tejlorizma, i koje
su se razvile kako bi se kontrolisao industrijski rad, merio nematerijalni rad, i da su
ove strategije već na delu u okviru univerziteta. De Angelis i Harvi ilustruju kako
se merenje nematerijalnog rada odvija na univerzitetu kroz tehnike „kvantifikacije,
standardizacije i prismotre“, i kako se „kapital – kroz svoju armiju ekonomista,
statističara, naučnika menadžmenta itd – bori za merenje nematerijalnog ’učinka’
pod sopstvenim uslovima (efikasnost profita, konkurentnost itd)“ (De Angelis and
Harvie, 2009: 10,27). Čini se da bismo nedavne studentske i fakultetske pobune
širom sveta, posebno one koje su usmerene protiv procesa Bolonje u EU, mogli
da posmatramo kao borbe usmerene protiv režima „kvantifikacije, standardizacije i
prismotre“ nametnutih od strane kapitala kognitivnog rada na univerzitetu. One su
deo onoga što De Angelis i Harvi opisuju kao „rat nad merenjem“, koji „nastavlja na
mestu nematerijalne, samoorganizovane i saradničke produkcije“ (De Angelis and
Harvie, 2009: 3).
Dok su određene strategije merenja usmerene ka kognitivnom radu a
njegovi produkti predstavljaju važnu tačku otpora od obuhvatnog režima merenja u
okviru univerziteta, ja mislim da problem ljudskog kapitala ukazuje na mogućnost
fundamentalnije krize mere u okviru savremenog kapitalizma. U okviru konteksta
globalnog finansijskog kolapsa, pucanje „mehura visokog obrazovanja“ moramo
posmatrati kao simptom krize ne samo vrednosti ljudskog kapitala, već i kao krizu
sposobnosti da se meri ova vrednost. Kao što Marks, Negri i drugi tvrde, prenos
kapaciteta rada na mašine je uvek odgovor na zahteve radnika i procesa oporavka
od krize. Ono što bih nazvao „strategijom ljudskog kapitala“, prenos „stečenih
korisnih veština“ u zalihe fiksnog kapitala, usvaja se kao metod kontrole sve više
socijalizovane radne snage. Strategija ljudskog kapitala predstavlja, na kraju,
nivelisanje mere protiv života u smislu u kojem Massimo De Angelis govori u
njegovom delu „Mera, višak i prevod: neke beleške o kognitivnom kapitalizmu“:
‘‘[...] ova „unutrašnja logika“ kapitalizma je iskazana na način merenja životnih
aktivnosti koji podređuju konkretne specifične ljude kvantitativnom imperativu bilansa,
procesa davanja značenja akciji, delovanja povodom ovog značenja i oblikovanja
organizacijskih formi shodno akciji koja proizvodi ono što kapital najviše ceni: svoje
samoodržavanje kao kapitala [...]’’ (De Angelis, 2007: 73)
Nestalnost tržišta visokog obrazovanja simptomatična je za pukotinu u
sposobnosti kapitala da meri vrednost „stečenih i korisnih veština“ populacije kao
kapitala. „Pucanje mehura visokog obrazovanja“ potencijalno ukazuje na krizu
finansijskih oruđa za špekulisanje, osiguravanje, investiranje i konačno kontrolu nad
ljudskim kapitalom kao takvim. Ovo svakako ne govori da će ljudski kapital prestati
Prevodi
167
da se razvija kao tehnologija mere; verujem da je kapital tek na početku istraživanja
korisnosti ovog koncepta. Ono samo ukazuje na ograničenja njegovog kapaciteta da
meri u momentu krize.
Mera je, prosto rečeno, jedina sposobnost kapitala da svede tehnologije
kvantifikacije na ono što se ne može meriti. Kasarinovo (Casarino) čitanje Marksove
diskusije o ograničenjima u Grundrisse u eseju „Surpulus Common“ obezbeđuje
jezgrovitu i važnu karakterizaciju ovog procesa merenja:
168
‘‘Kada Marks u Kapitalu piše da je kretanje kapitala bezgranično i beskonačno, on
misli to u posebnom smislu da je kapital konstantni pokret za kreiranje više istog. Marksova
poenta ovde je da „kvalitativne granice“ – daleko od toga da su one puke „prirodne barijere“
ili, kako ih on naziva u fusnoti ovog pasusa „slučajnost“ – konstituišu prilično nepremostivu
strukturnu granicu kapitala. U kapitalu, Marks otkriva ponavljanje bez razlike: kapital je
beskonačno ponavljanje istog čija strukturna granica je precizno kvalitativna razlika. [...]
Kapital teži višku – ponajviše radi beskonačnog, za sinhrono – ali ipak ga jedino može
konstituisati u konačnim, merljivim i dijahronim uslovima.’’ (Casarino, in Casarino and
Negri, 2008: 31).
Krenuvši od koncepta „nepremostivog strukturalnog ograničenja“ do
kapitala kao granice između dve potpuno suprotne forme, možemo početi da
razumemo problem mere koja se odnosi na ljudski kapital. Iako se tehnologije za
merenje ljudskog kapitala množe, merenje „korisnih stečenih veština“ populacije
je naposletku nemoguće zato što su ove stečene veštine i sinhrone i beskonačne.
Ljudski kapital je strategija koja teži da meri kompoziciju društvene individue,
prekomerne pluralnosti, sastavljene od beskonačnog broja faktora koji će uvek, na
kraju, izmicati meri. Nedavna kriza mere, to „pucanje mehura visokog obrazovanja“
ukazuje, možda otkriva, konačnu neostvarivost strategije ljudskog kapitala.
Postscriptum: ljudski kapital i ropstvo
Kao što sam nastojala da ukažem do sada, strategija ljudskog kapitala
predstavlja izazov tradicionalnim analizama kapitalističkog upravljanja radom
dovodeći u pitanje relativnu centralnost najamnog rada u savremenim mrežama
eksploatacije. Umesto toga, sa strategijom ljudskog kapitala, svedoci smo
iskrsavanja finansijske tehnologije koja je istovremeno i stara i nova. Prigovor koji
ljudski kapital upućuje ljudima „kao robovi ili mašine“ koji Geri Beker tako glatko
odbacuje ne bi trebalo ignorisati, zato što pokazuje nasilje upisano u bilanse koji
računaju ljudski kapital. Kao što Ian Baukom (Baucom) tvrdi u Avetima Atlantika:
Finansijski kapital, ropstvo i filozofija istorije, transatlantska trgovina robljem bila
je uslov za mogućnost modernog sistema finansija i teror njegovog porekla je veoma
živ i danas. Detaljnim istraživanjem knjiga trgovine robljem koje je dalo nove
sisteme kredita, osiguranja i špekulacije u XVIII veku, Baukom otkriva istorijsko
nasilje koje se nalazi u osnovi modernih sistema finansijskog merenja. Tvrdeći
nasuprot ekonomskim istoričarima koji razumeju trgovinu robljem kao anahronizam
u istorijskom procesu kapitalističke akumulacije, Baukom pokazuje da je ropstvo
bilo blisko povezano sa današnjicom kroz oblike savremenih finansijskih tržišta.
Tako, možda možemo videti strategiju ljudskog kapitala kao ponovno pojavljivanje
nasilja finansija u preobraženom obliku, onu koja još jednom traži da investira u
i spekuliše nad, vrednostima ljudskog života shvaćenog kao „mašine veština“.
Podmukla banalnost finansijskog merenja razvijena da procenjuje ljudski kapital
populacije, prikriva opasnu tendenciju u okviru savremenog finansijskog kapitala da
reprodukuje neke strukturalne elemente relacije ropstva, ali na način koji prikriva te
iste relacije.
U Bogatstvu naroda, u poglavlju naslovljenom „O plati za rad“15, Adam Smit
izvlači prošireno poređenje troškova rada i besplatnog rada u kontrastu spram ropskog
rada – iz perspektive kapitaliste, naravno. On pravi zapažanje koje je zanemarivano,
a smatram ga važnim za njegov uvid u samo funkcionisanje biopolitike. Smit
opaža prostu činjenicu da je slobodan radnik u Velikoj Britaniji izložen fluktuaciji
u sezonskom radu i prisiljen je da čuva rezerve svoje plate prikupljene tokom leta
tako da bi njegova porodica mogla da preživi zimu; međutim, rob nije izložen istoj
prekarnosti (Smith, 1963: 59). Posle kratkog promišljanja o stanju prekarnosti
slobodnog radnika, Smit izvodi sledeći zaključak:
‘‘Reklo se da se rob iscrpljuje na teret svog gospodara, a da se slobodan sluga iscrpljuje
na svoj vlastiti teret... Prema tome, ja mislim da se iz iskustva svih naroda čini da je rad koji
obavljaju slobodni ljudi na kraju jeftiniji od rada koji izvršuju robovi.‘‘(Smit, 1970: 145-6)16
Prema Smitu, iako kapitalista mora da navuče na sebe neke od troškova
„iscrpljenosti“ svog radnika, to je daleko manje nego što to mora vlasnik robova.
Oslobađajući se troškova radnikove iscrpljenosti i kupujući samo radnikovu
moć, kapitalista oslobađa degenerativni i ranjivi karakter radnog ljudskog tela.
Raspoređivanje moći od strane države, kao što Fuko opisuje u prvom tomu Istorije
seksualnosti i svojim predavanjima naslovljenim Treba braniti društvo, predstavlja
ono što iskrsava početkom XX veka kako bi upravljalo i održavalo zdravlje i vitalnost
života populacije. Možemo reći da ova država preuzima ulogu napuštenu od strane
kapitaliste, ali sa sasvim novim sklopom tehnologija koji će upravljati ovim prekarnim
životom. „Društvo“ mora kontrolisati sopstvenu istrošenost, kao i ekonomsku
vitalnost. Uz strategiju ljudskog kapitala, kapital ponovo preuzima iscrpljenost
„mašine veština“ otelovljenu u individui kao zoni špekulativne investicije. „Šta je
vrednost u obrazovanju?“ i „koliko treba da potrošimo da bismo sačuvali život?“17
dve su izvrnute, ali se ipak međusobno ogledaju, računice koje strategija ljudskog
kapitala nastoji da iskoristi. Ova pitanja izražavaju dva pola upravljanja rizikom
kojima kreatori politike moraju da se bave kada procenjuju problem ljudskog života
shvaćenog kao fiksni kapital. Ljudski kapital pokušava da razume kako da poveća
15 Prema postojećem prevodu Adam Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda,
Kultura, Beograd, 1970. (prim. prev)
16 isto
17 Drugi veliki element literature o ljudskom kapitalu, čiji su pisci političari uključuje
pitanja na temu vrednosti ljudskog života iz perspektive zdravstvene politike. Pitanje „koliko treba da potrošimo da bismo spasili život?“ je izraz koji prožima ove literature o ljudskom kapitalu i potiče iz poglavlja naslovljenog Vrednovanje života: Dileme javne politike
(1980), Rhodes, Steven, ed. Boulder, Colorado: Westview Press.
Prevodi
169
pravednost kroz obrazovanje istovremeno računajući na potrošnju i eventualnu
zastarelost „mašine veština“ u procesu produkcije.
Da pojasnim: ne tvrdim da strategija ljudskog kapitala nanosi oblike nasilja i
eksproprijacije koji su kvalitativno uporedni sa ropstvom, bilo istorijski ili u brojnim
savremenim primerima ropstva koje postoji širom sveta. Međutim, zalažem se protiv
posmatranja sadašnjeg trenutka u okviru univerziteta kao posebnog, i naglašavam
da moramo razumeti i istorijske i strukturalne kontinuitete u okviru tehnologija
eksproprijacije i akumulacije oduzimanjem, koje razvija finansijski kapitalizam, kao
i mesta strategije ljudskog kapitala u okviru njih.
Reference:
170
Casarino, C. and A. Negri (2008) In Praise of the Common: A Conversation on
Philosophy and Politics. Minneapolis: University of Minnesota Press.
- Cornin, J. and H. Horton (2009) ‘Will higher education be the next bubble to
burst?’, Chronicle of Higher Education, 55(37): 56.
- De Angelis, M. (2007) ‘Measure, excess and translation: some notes on cognitive
capitalism’, The Commoner, 12(Summer): 71-8.
- De Angelis, M. and D. Harvie (2009) ‘‘Cognitive capitalism’ and the rat race: how
capital measures immaterial labour in British universities’, Historical Materialism,
17(1): 30-3.
- Federici, S and G. Caffentzis. (2007) ‘Notes on the edu-factory and cognitive
capitalism’, The Commoner, 12(Summer): 63-70.
- Foucault, M. (2008) The Birth of Biopolitics: Lectures at the Collège de France
1978-1979, trans.Graham Burchell. New York: Picador Press.
- Foucault, M. (2003) Society Must Be Defended: Lectures at the Collège de France
1975-1976, trans. David Macey. New York: Picador Press.
- Friedman. M. (2002) ‘The Role of Government in Education’, in Capitalism and
Freedom. Chicago: University of Chicago Press.
- Frum, D. (2009) ‘Bursting the higher ed bubble’, The Week. [Theweek.com,
accessed 28 May 2009]
- Haveman, R., R. Bershadker and J.A. Schwabish (2003) Human Capital in the
United States from 1975 to 2000: Patterns of Growth and Utilization. Kalamazoo,
Michigan: W.E. Upjohn Institute for
Employment Research.
- Marx, K. (1977) Capital: Volume One: A Critique of Political Economy, trans. Ben
Fowkes. New York: Vintage Books.
- Marx, K. (1993) Grundrisse: Foundations of the Critique of Political Economy,
trans. Martin Nicolaus. New York: Penguin Books.
- Palcios Lleras, M. (2004) Investing in Human Capital: A Capital Markets
Approach to Student Funding. Cambridge: Cambridge University Press.
- Rice, E. (no date) ‘The evolving role of the HR executive’, Innovative Employee
Solutions.[innovativeemployeesolutions.com, accesed 1 December 2009]
- Smith, A. (1963) The Wealth of Nations, Volume One. Homewood, Illinois: Richard
D. Irwin, Inc.
- Virno,P. (2004) A Grammar of the Multitude, trans. Isabella Bertoletti, et al. Los
Angeles: Semiotext(e).
Morgan Adamson je kandidatkinja za doktorat na studijama komparativne
književnosti na Univerzitetu u Minesoti. Njena doktorska disertacija „The End of the
Gold Standard: Finance, Crisis, and the Cinema of the New Left, 1967-1974” istražuje
odnos između vizuelne kulture i finansijskog kapitalizma. Takođe je koorganizatorka
serije konferencija na Univerzitetu u Minesoti: “Rethinking the University” (2008),
“Reworking the University” (2009), and “Beneath the University, the Commons”
(2010, beneaththeu.org). Pored toga, članica je kolektiva Edu-factory i Komiteta
revolucionarizovanja akademije na Univerzitetu u Minesoti.
E-mail: [email protected]
Morgan Adamson, The human capital strategy, Ephemera, 2009, volume
9(4): 271-284.
Prevod sa engleskog: Anica Stojanović
Prevodi
171
RESTRUKTURIRANJE OBRAZOVANJA
I KURIKULUMA: neoliberalne i
neokonzervativne agende
Intervju sa Majkl Eplom (Michael Apple)1
172
Sažetak: U ovom intervjuu je pojašnjeno teorijsko stanovište Michael Applea:
on analizira restrukturiranje obrazovanja i kurikuluma u kontekstu neoliberalnih i
neokonzervativnih politika, te raspravlja o temama savremenog obrazovanja pokrivajući
širok opseg problema. Teme su povezane sa sociologijom obrazovanja, kritičkom teorijom, a
o kurikulumima se ne diskutuje samo u okviru obrazovnih politika SAD-a, već i u globalnom
kontekstu. Među probleme na koje Apple upućuje nalazi se i napredovanje Nove desnice
kao i formi pomoću kojih se konzervativni pokreti politički artikulišu nametanjem njihovih
gledišta po pitanju tekstova, nacionalnog kurikuluma i edukacije nastavnika. Intervju se bavi
aspektima multikulturalizma i dinamike rase, klase, roda, radeći na razumevanju borbenih
pokreta i otpora vođenih od strane nastavnika i ostalih društvenih aktera koji se suprotstavljaju
neoliberalnim i neokonzervatimvnim agendama.
Pitanje: Gospodine Apple, šta vidite kao glavne probleme u terminima
obrazovne politike kako se približavamo 2000-toj?
Apple: Postoji dosta stvari za koje mislim da su od ključnog značaja. Po meni,
najvažnije je ono što sam u svojim poslednjim knjigama (poput Cultural Politics i
Education and Educating the “Right” Way) nazvao konzervativnom restauracijom
ili ‘konzervativnom modernizacijom’. Odnosno, trendom sve većeg redefinisanja
toga čemu služi obrazovanje i kako obnoviti obrazovanje istovremeno i kao praksu
i kao skup politika. Postoji novi savez koji ima ulogu lidera u obrazovnoj politici
i obrazovnoj reformi. Mnoge nacije su doživele prelaz od socijal-demokratskih
sporazuma i saveza do koalicija koncentrisanih oko 3 ili 4 grupe koje su gurale
obrazovnu i socijalnu politiku u konzervativnim pravcima. Ovaj novi savez ili ’novi
hegemonski blok’ predstavlja relativno širok kišobran; isto tako on je napet i ispunjen
protivrečnim tendencijama. Ali, uzeto sve skupa, bio je vrlo efektivan. Dozvolite mi
da pomenem ponešto od svake grupe koja je ispod ovog kišobrana.
Prvo, tu su neoliberali. Oni su ekonomski modernizatori koji žele da obrazovna
politika bude centrirana oko ekonomije, oko uspešnosti ciljeva utemeljenim na
uskim vezama između školovanja i plaćenog rada. Želim ovde naglasiti reč ’plaćen’,
zato što ovi ljudi imaju veoma patrijarhalnu viziju radne snage. Skloni su da ne misle
na one koji su nosioci neplaćenog rada u društvu – ponajviše na žene. Ekonomski
modernizatori su uveliko lideri u ovom novom bloku. Oni vide povezanost škola
sa tržištem, pogotovo sa globalnim kapitalističkim tržištem.... Isto tako, često vide
škole kao mesta koja je potrebno transformisati i učiniti kompetitivnijim tako što bi
ih se postavilo na tržište putem vaučer planova, odbijanjem od poreskih obaveza i
1 Tekst ovog intervjua je objavljen u časopisu Currículo sem Fronteiras 2001.godine i
preuzet sa adrese http://www.curriculosemfronteiras.org/vol1iss1articles/appleeng.pdf
sličnim marketinškim strategijama. Zato što neoliberali imaju vodeću ulogu u ovom
savezu, možemo reći, koristeći kišobransku metaforu, da oni drže dršku kišobrana.
Drugu grupu čine neokonzervativci. U većini slučajeva neophodno je napraviti
razliku između neoliberalnih ekonomskih modernizatora i neo-konzervativaca, iako
se u nekim zemljama oni preklapaju. Neokonzervativci se često slažu sa neoliberalnim
naglašavanjem ekonomije, ali je kulturalna ’restauracija’ njihova osnovna agenda.
Primeri u SAD su ljudi poput E.D. Hirsch-a, bivši sekretar obrazovanja William
Bennett i pokojni Alan Bloom. Ovo su ljudi koji žele povratak romantiziranoj verziji
školovanja u kojoj postoji standardni kurikulum zasnovan na fikciji elokvencije
zapadne tradicije. Oni žele povratak na učiteljsku dominaciju, na visoki status znanja,
uveliko zasnovan na tradicijama koje su istorijski bile sagledane kao najlegitimnije
znanje koje se pruža na elitnim univerzitetima. Napomenuo sam da je to romantička
tradicija, pošto nikada nije postojalo vreme (barem ne u američkim školama) u kojem
je svako podučavan na osnovu istog kurikuluma, gde svi govore isti jezik i gde se
svi slažu po pitanju dominantnog modela zapadne tradicije, kao i po pitanju šta treba
uključiti a šta isključiti iz te tradicije. Stoga je ova pozicija zasnovana na potpuno
romantiziranoj verziji prošlosti, bilo da je posredi romantizirana vizija učenika i
učitelja ili vizija koja pretpostavlja da bi oni bez spoljašnje kontrole mogli uništiti
’stvarnu’ kulturu.
Neokonzervativci su zbog ovoga veoma posvećeni uspostavljanju čvršćih
mehanizama kontrole znanja, morala i vrednosti putem nacionalnog ili državnog
kurikuluma, i nacionalno ili državno propisanog (vrlo redukovanog) testiranja. Ovo
je zasnovano na snažnom nepoverenju nastavnika i lokalnih školskih administratora.
Oni veruju da će jedino putem uspostavljanja jake centralne kontrole sadržaj i
vrednosti ’legitimnog znanja’ zadobiti zakonito mesto u kurikulumu. Uporedo sa
ovim na delu je predanost navodno dosta rigoroznijem kurikulumu, onom za koji
veruju da je zasnovan na ’višim standardima’. Stoga sāmo školovanje mora biti
kompetitivnije, učenici moraju biti restratifikovani na osnovu onog što se smatra
’neutralnim’ znanjem i ’neutralnim’ testovima postignuća. U suštini, ovo se pokazalo
kao povratak socijaldarvinističkim principima u obrazovanju. To je takođe stvorilo i
situaciju u kojoj jedan običan tekst postaje ključna stvar za nastavnike.
Tu je i treća grupa čija je moć u usponu u Americi. Sledeći Stuart Hall-a
možemo ih nazvati autoritarnim populistima. To su često hrišćanski fundamentalisti
koji žele povratak onome za šta veruju da je osnova znanja, biblijskoj tradiciji, svetim
tekstovima i svetom autoritetu. Ovaj deo saveza je često vrlo nepoverljiv prema
multikulturalizmu u kurikulumu. Po svemu sudeći, oni žele povratak pedagogiji
zasnovanoj na tradicionalnim odnosima prema autoritetu u kojima su učitelj i odrasli
uvek u poziciji kontrole. A oni dobijaju ovlašćenje nepogrešivim čitanjem Biblije.
Autoritarni populisti (religiozni konzervativci) su ekstremno zabrinuti za
odnos između škole i tela, kao i za seksualnost. Oni su zabrinuti za odnos između
školovanja i onoga što smatraju da je tradicionalna porodica. Za njih je tradicionalna
porodica bogom dana, baš kao i odnosi roda i godina. Bog je postavio muškarca u
dominantnu poziciju autoriteta i naložio da religiozni autoritet mora naslediti javnu
politiku. U Americi je ovo dovelo do onoga što se naziva ’prikrivajućim kampanjama’
Prevodi
173
174
(stealth campaigns) u kojima religiozni konzervativci sakrivaju njihova religiozna
ubeđenja i kandiduju se za članove lokalnih školskih odbora ili državnih školskih
odbora u okviru platforme za fiskalnu odgovornost. Jednom kada dođu na vlast, oni
pokušavaju da očiste kurikulum kako od elemenata društveno-‘liberalnih’ pozicija,
tako i od svih elemenata koji nisu biblijski zasnovani. Njihove mobillizacije su bile
učinkovite, toliko učinkovite da su zapravo mnogi državni kurikulumi postali još
konzervativniji nego ranije, a mnogi učitelji i nastavnici su se podvrgli ‘autocenzuri’
kako bi izbegli konflikte zbog kurikuluma.
Četvrta grupa koja je bila uticajna u postavljanju agende obrazovne politike
ne mora se nužno slagati sa pozicijama izloženim u prethodna tri dela novog
hegemonskog bloka. Ona sebe ne percepira kao da ima nekakvu ideološku agendu.
Ova grupa je sastavljena od članova profesionalne i menadžerske nove srednje
klase. Ako mi je dozvoljeno da se izrazim opštije, ovi ljudi su, u suštini, eksperti za
unajmljivanje.
Oni su često zaposleni od strane države zbog njihove tehničke ekspertize u
evaluaciji i testiranju, efikasnosti, menadžmentu, analizi troškova i sličnih tehničkih
i proceduralnih veština. Ove veštine i znanje su njihov kulturni kapital koji im
omogućavaju da se izbore za sfere vlasti u državi. Njihova agenda je menadžerizam
i često su njihove potrebe reprezentovane putem državnog nametanja politike
’upravljanja na daljinu’, kroz nacionalno i državno testiranje, strožu kontrolu,
upotrebu industrijskih modela, kroz analizu troškova, itd. Njihov kulturni kapital
je ono što nazivam ‘tehničko administrativno znanje’ u Education and Power. To
omogućava neoliberalima i neokonzervativcima, kao najmoćnijim grupama u okviru
konzervativne modernizacije, da čvrsto rukovode, da nas učine odgovornijima itd.
Stoga svaka od ovih grupa poseduje sopstvenu agendu. Ali vođstvo nad
glavnim pitanjima ostvaruju neoliberali ili ekonomski modernizatori. Naravno, oni
moraju sklapati kompromise sa drugim grupama kako bi savez uključivao važna
pitanja za neokonzervativce, autoritarne populiste i profesionalnu menadžersku
novu srednju klasu u usponu. Ali, u najopštijem smislu, aganda se postavlja od strane
onih koji žele čevršće veze između škola i ekonomije.
Bilo kako bilo, ovo je parcijalan pogled. Postoji druga strana u vezi sa kojom
ću biti kraći. Ona uključuje pitanja koja su okružena vizijom i praksom demokratije
koja je dublja nego ‘mršava’ vizija demokratije kao prakse potrošnje koju su razvili
neoliberali.
Ova pitanja uključuju (kolektivnu) moć lokalnih donosioca odluka u vezi sa
kurikulumom koja dolazi odozdo, a ne odozgo, i koja više odgovara potrebama,
istoriji, kulturi potlačenih, obojenih i siromašnih ljudi, kao i društveno odgovornoj
pedagogiji. U Americi su ova pitanja manje poznata nego, recimo, vaučer planovi ili
planovi za ‘veliki udeo’ testiranja; zapravo, ova pitanja postaju sve uticajnija. Tako
se u jednoj od mojih skorijih knjiga, Democratic Schools, detaljno prikazuju brojne
škole koje su organizovane na osnovu ove, demokratičnije, agende. Ona prikazuje
njihove priče, oslikava načine ometanja i sprečavanja desnice, pokazujući u praksi
da je moguće umešati se u društvene i edukativne kritičke aktivnosti koje rešavaju
stvarne probleme u stvarnim školama koje pripadaju stvarnim zajednicama. Jedan od
razloga dominacije konzervativnih politika jeste taj što nastavnicima i ostalima nije
data realna alternativa koja je učinkovita. Democratic Schools predstavljaju svesni
pokušaj davanja odgovora od strane društveno i obrazovno-kritičkih edukatora na
pitanje: ‘’Šta ja radim ponedeljkom ujutro?’’.2
Stoga postoje najmanje dve grupe agendi, jedna je bazirana na unutrašnjim
kompromisima u okviru sila konzervativne modernizacije i uveliko vođena
neoliberalnim pretpostavkama, a druga je organizovana oko kompromisa u okviru
višestrukih, progresivnih zajednica edukatora, aktivista i ostalih. One nastavljaju
da se raspravljaju. Da budem iskren, trenutno nisam u potpunosti optimističan da
će demokratska agenda dobiti javnu pozornost i da će postati toliko vidljiva kao
konzervativna agenda. Međutim činjenica da je na stotine i hiljade primeraka knjige
Democratic Schools prodato i da je prevedena na puno jezika daje nekakve razloge
za optimizam.
Pitanje: Možete li prokomentarisati trend ka ‘muktikulturalnom obrazovanju’?
Apple: To je komplikovano pošto ne želim da govorim omalovažavajuće stvari
o ljudima koji teško rade, pogotovu jer su mnogi od njih moji prijatelji i saveznici.
Prvo, moramo razumeti da su hegemonski savezi formirani i podržavani od strane
moćnih grupa, i da je kompromis način određivanja i održavanja agendi. Dalje,
ako želimo razumeti zašto se stvari uveliko menjaju u američkim školama, razlog
tome nisu nameravane i interne reforme. Pre će biti da se menjaju zbog masovnog
pritiska društvenih pokreta koji generišu uslove transformacije škola. Jedan od
najvećih transformativnih pokreta prošlog veka u Americi je afro-američki pokret za
oslobođenje. On je izvršio pritisak na škole u pravcu promene pedagogije, njihovih
kurikuluma i organizacije. Delovi ovog pokreta često su imali vrlo radikalnu agendu.
Kako bi današnje dominantne grupe održale vođstvo one moraju da
inkorporiraju izvesne segmente te agende u sopstvene pozicije. A ono što su vodeće
grupe, vrlo zapaženo i uspešno, uradile jeste to da su preuzele (kako da kažem
ovo?) najumerenije i najsigurnije forme – a često i najkonzervativnije forme –
multikulturalizma i uvrstile ih u škole i njihove kurikulume. Dakle, u udžbenicima
danas imamo, na primer, ono što nazivam ‘pominjanje’ - pominjanje doprinosa
latino-grupa ili azijaca, ili žena. Ovo je najčešće uvršteno u udžbenike u specijalnim
odeljcima i stoga ima status ‘dodataka’ koji se tiču kulture i istorije ‘drugih’. Prema
tome, njihov status kao drugih spram ‘pravih Amerikanaca’ je zagarantovan. U tom
postupku učenici nikada ne vide svet očima potlačenih ljudi. Oni nikada ne vide svet
poistovećujući se sa ljudima koji su, takoreći, na dnu društvene lestvice.
Multikulturalizam je zato samo delimični napredak, pošto su veliki društveni
pokreti naterali dominantne grupe da odgovore. To moramo uvek imati u vidu.
Multikulturalizam nije dat. Trebalo je decenija borbe protiv dominantne strukture
moći belaca. A ipak, u isto vreme, dobar deo multikulturalizma, poput onog
pokrenutog u školama, je ‘najbezbednije’ vrste, onaj koji ne remeti moć beline kao
2 Ovo se pitanje može naći u: Holt, J. (1970). What do I do Monday? New York: Dutton.
(N.T.).
Prevodi
175
176
‘ljudske prosečnosti’. To je jedan od načina u kome postojeći odnosi moći ponovo
osnažuju suprotstavljene pokrete u polju dominacije.
Neke od ovih stvari su bile konstantno pokretane od strane različitih grupa
(afroamerički aktivisti, američki urođenici, oni azijskog porekla, gejevi i lezbejke,
pripadnici zajednica osoba sa invaliditetom i mnoge druge grupe) koje su osećale da
njihove kulture i istorije nisu u dovoljnoj meri reprezentovane u okviru kurikuluma.
Zbog toga mislim da je multikulturalizam vrlo protivrečan. Želim da čestitam
njegovim postignućima. Ipak, zabrinut sam, jer sa konzervativnom restauracijom
mnoga od društveno-progresivnih postignuća su izbrisana, kako se približavamo
kurikulumu koji je ‘sigurniji’ i koji ima veoma malo elemenata društvenog
aktivizma. Ja bih radije da imamo ne samo multikulturalno obrazovanje, već posebno
antirasističko obrazovanje. To je obrazovanje koje shvata da je ova nacija podignuta
na osnovu rasne eksploatacije i da i dalje ima u sebi rasnu strukturu moći. Tako, priče
o potlačenim ljudima druge boje kože nekada i sada ne bi bile naprosto ‘dodatak’.
Oni bi činili integralni deo načina na koji je ova nacija formirana. Ovo bi zahtevalo
prepoznavanje toga da je američka priča (mislim i na druge nacije), takođe, priča o
rasnoj opresiji. Bez ovog dela priče nema ni priče. To bi takođe zahtevalo da vidimo
svet očima ljudi druge boje kože, a ne samo da pominjemo njihove doprinose kao
‘dodatke’.
Pitanje: Kakvo je vaše mišljenje o sociolozima obrazovanja poput Basil
Bernsteina ili Pierre Bourdieua?
Apple: Nalazim da je rad obojice ekstremno važan. Verovatno znate da sam
kritički pregledao rad obojice3, pošto verujem da je najbolji način da pokažete
koliko cenite nečiji rad i koliko ga ozbiljno shvatate jeste da ga podvrgnete kritičkoj
analizi. Ali, ja ću biti prvi koji će priznati da duguje njihovom radu. Basil Bernstein
je slučajno moj prijatelj i on je neko od koga sam puno naučio. Iako poznajem
Bourdiea, ne poznajem ga dovoljno dobro.
Želeo bih da napravim razliku između njih dvojice, ali tek nakon što budem
rekao nešto o onome što im je zajedničko. Obojica imaju vrlo neromantične procene
o prirodi odnosa moći. Obojica su delimično odoleli nekim agresivnijim oblicima
postmodernizma u kojima se previđa da je ovo kapitalizam i da je to ključna činjenica.
Isto tako, nisu zaboravili na postojanje struktura. Za obojicu, svet naprosto nije tekst;
ove strukture nisu naprosto diskurzivne konstrukcije. Nadalje, obojica imaju prilično
neromantičnu procenu klasnih odnosa. Po mom mišljenju, to je presudno, pogotovo
u vremenu u kojem se, u Americi i ostalim brojnim nacijama, udaljavamo kako
od klasne analize, tako i od strukturalne. Ne želim braniti reduktivnu strukturalnu
analizu, ali, u vremenu kada se čini da je previše ljudi izgubilo kolektivno sećanje na
uspehe koji pripadaju tradicijama strukturalne analize, potrebno je uvideti pozitivne
momente zbog kojih bi trebalo zadržati ovaj skup tradicija.
3 Apple, Michael W. (1992). Educação, cultura e poder de classe: Basil Bernstein e a
sociologia da educação neomarxista. Teoria & Educação, Porto Alegre, n.5, p.107-132;
Apple, Michael W. (1989). Educação e Poder. Porto Alegre: Artes Médicas.
Naravno, klasa je i empirijski i konceptualno veoma komplikovan pojam,
ali i istorijski. On ne postoji sam za sebe. Ljudi su u isto vreme klasno, rodno i
rasno određeni. Stoga se ne može govoriti samo o klasi kao o skupu koji je izolovan
od ostalih ključnih činilaca dinamike moći. Niti se može pretpostaviti da se sve
objašnjava ekonomijom. To bi bilo užasno reduktivno i esencijalizovano.
Sa druge strane, naivno je pretpostaviti da su klasni odnosi nekako nestali ili
da je nebitna činjenica da postoji ekonomija poput naše. Takva pozicija je potpuno
romantična. (Naravno, ono što Bernstein i Bourdieu misle kao klasu nije nužno ono što
pod klasom i klasnom dinamikom podrazumevaju, recimo, neo-marksisti.) Imajući
ovo u vidu, jasno je da obojica dele posebnu agendu kojom žele da postave sledeće
pitanje: ‘’Kakav je odnos između kulture, moći, ekonomije u vezi sa obrazovanjem i
širim društvom?’’ Nalazim da je ovo pitanje izuzetno značajno. Ponavljam, svaki od
njih me je naučio puno o tome kako bi se moglo postaviti i odgovoriti na ovu vrstu
pitanja, uz priznanje i prepoznavanje njegove složenosti.
A sada bih rekao nešto o njihovim razlikama. Mislim da je Bernstein više
u dodiru sa realnim školama, kurikulumima i podučavanjem. Iz tog razloga je on
verovatno više uticao na način kako ja posmatram kurikulum i pedagoške odnose.
Dok je njegova opšta ideja slična Bourdieovoj, ona je dublje povezana sa stvarima
koje su u vezi sa obrazovanjem i nama koji smo u tome. Mislim da Bourdieu ima
nešto širi projekat. Ipak, njegov rad o različitim formama kapitala – o kulturnom,
društvenom, simboličkom, ekonomskom kapitalu itd. - i o strategijama konverzije
koje se slažu sa njima je izvrstan, i izvršio je jasan uticaj na generacije kritičkih
istraživača. I sebe uključujem u tu skupinu istraživača, pošto njegov rad obezbeđuje
okvir za mišljenje koje se odnosi na ulogu obrazovanja u reprodukciji i transformaciji
različitih oblika kapitala (Bourdieu je manje uspešan kada je u pitanju dinamika
transformacije), kao i za način kako su obrazovanje i ove strategije konverzije
situirane unutar polja moći. I pored mog kritizicma delova Bourdieove misli, mislim
da je ovaj pristup veoma produktivan.
Ukratko ću pomenuti nešto od moje kritike obojice. Ponavljam, obojica su
briljantni. Ipak, kako sam već napomenuo negde, Bernstein je previše strukturalista.
U njegovom radu ne vidite delovanje stvarnih ljudi niti vidite stvarne društvene
pokrete u delovanju, niti, naposletku, vidite procese i rezultate društvene
transformacije. Mislim da je to ključno za naše razumevanje obrazovanja. Mi se
trebamo koncentrisati na transformacije i društvene pokrete – ne samo na strukturalne
oblike i položaje u društvu, već na transformativne efekte ovih društvenih pokreta.
Stoga bih otišao dalje od njega, kao što sam to učinio u svojoj analizi desničarskih
društvenih pokreta, njihove istorije i efekata kako u knjizi Official Knowledge, tako
i u knjizi Cultural Politics and Education.
Poput Bernsteina i Bourdieu je komplikovan i, na momente, nejasan autor.
Ipak, trebamo biti strpljivi s njim dok ga čitamo. Sem toga, jedna od poenti koju
sam naglasio jeste ta da čitaoc nije jedini koji bi trebao uraditi sav posao. Mislim
da je veoma važno da se borimo (nekada je to stvarno borba) da budemo onoliko
jasni koliko to zahteva predmet kojim se bavimo. Navešću lični primer. Nijedno
od oba izdanja Official Knowledge, novo izdanje iz 2000.g. i izdanje iz 1993.g,
Prevodi
177
178
nisam poslao izdavaču sve dok nisam bio zadovoljan da sam knjigu napisao onoliko
jasno koliko je to moguće. U slučaju izdanja iz 1993.g. to je uključivalo odlaganje
izdavanja za jednu godinu. To se nije naprosto odnosilo na stilsku doradu. Reč je
o politici reprezentacije. S obzirom na činjenicu da je desnica danas toliko moćna,
važno je da progresivni tekstovi ne zahtevaju čitanje sedam drugih knjiga kako bi ih
razumeli. Teorija je apsolutno od ključne važnosti. Ali ja sam zabrinut kada se radi
o prekomernoj teoretizaciji. Bourdieu povremeno pati od ovog, iako, kao što sam
već napomenuo, postoje vremena kada predmet kojim se bavimo zahteva visok nivo
apstrakcije. Ipak, upravo sada je vreme u kojem borba da se bude što jasniji dobija
na važnosti.
Zabrinut sam isto tako i u pogledu drugih delova Bourdieuvog korpusa: u
pogledu pretpostavke da je francuska kultura - kultura sveta; u pogledu umnožavanja
formi kapitala koje se povremeno čine beskrajne; u pogledu toga koliko daleko
možemo ići u upotrebi tržišnih analogija kao analitičkih alata; u pogledu njegove
tendencije da ponekad previše generalizuje; i u pogledu toga može li se takav rad
izvesti bez dublje umešanosti u konkretne poltičko/kulturne pokrete. (Ova poslednja
kritika mi se čini manje osnovanom od kada sam dobio engleske prevode njegovih
recentnih političkih tekstova). Sve u svemu, zaista pozdravljam rad obojice.
Pitanje: Zašto je ‘kritička teorija’ bila spremnije prihvaćena u Australiji i
Engleskoj nego u Americi?
Apple: Da bih odgovorio moram prvo postaviti pitanje: ‘Šta podrazumevamo
pod kritičkom teorijom?’ U formalnom pogledu kritička teorija ima veoma dugu
istoriju kao specifična vrsta analitičkog i političkog pristupa, uglavnom u Nemačkoj
i Francuskoj, pogotovu u Nemačkoj tokom i nakon Waimarske republike, gde su
potom mnogi mislioci izbrisani ili naterani da pobegnu od nacističkog režima.
Naravno, imena poput Benjamina, Adorna, Horkheimera, Marcusea i ostalih su
povezana sa ovom tradicijom. Ovaj oblik kritičke teorije bio je pokušaj mišljenja
odnosa između kulture, različitih oblika dominacije i društva. Počeo je kao kulturna/
politička analiza kapitalističke masovne kulture da bi se onda proširio dalje na analizu
kapitalizma i njegovih društvenih formi, na primer, na analizu tehničkog znanja i
kognitivnih interesa kao formi dominacije, poput one koju je sproveo Habermas u
raspravama o ‘sistemu’, svetu života, komunikaciji i legitimaciji.
Ovo je vrlo specifična istorija. Pretpostavljam da kada kažemo ’kritička
teorija’ zapravo mislimo ono što obično nazivam ‘kritičko-obrazovne studije’, što
je mnogo šira kategorija. Ona uključuje marksistički i neomarksistički rad, kao i
rad koji je povezan sa frankfurtskom školom o kojoj sam govorio malopre. Ali on
uključuje isto tako i različite vrste feminističkih analiza, studija kulturne kritike i
mnogih drugih kritičkih pristupa. Zbog toga ću kritičku teoriju definisati kao široki
skup pristupa. Odgovor na pitanje zašto kritičke teorije ima manje u Americi nego
drugde je vrlo složen i povezan je sa istorijski veoma važnim pitanjem: ‘Zašto u
Americi ne postoje socijalistički pokreti u većim razmerama?’ Puno toga zavisi od
specifično ateorijske, pozitivističke i pragmatičke istorijske orijentacije ovdašnje
akademije. Nešto od toga je rezultat činjenice da su postojale autohtone tradicije
u Americi koje su postavile slična pitanja, ali nisu bila prepoznata kao deo kritičke
teorije. Delom zbog toga što je levica bila marginalizovana i povremeno, tokom
perioda krize, levičari na unverzitetima su dobijali otkaze.
Pitanje: Da li je kritička teorija bila usko konceptualno vezana za socijalizam
i tako sprečila da bude opšte prihvaćena?
Apple: Spojiću ova dva pitanja u jedno. Prvo, kao što sam već rekao, mislim
da razlog slabijoj prihvaćenosti kritičke teorije u Americi delom leži u tome što je
ovde socijalistička tradicija uskraćena. Mi smo jedina nacija na svetu koja nikada
nije imala veliku i ozbiljnu radničku partiju. Dalje, jedna od stvari koju zaboravljamo
jeste i ta da su krcati brodovi imigranata koji su pristizali bili često isto tako krcati
imigrantima koji idu natrag. Neki ljudi koji nisu ‘uspeli’ ovde – to su povremeno
politički vrlo uticajni ljudi – često su bili vraćani.
Dodao bih činjenicu da su sa velikom otvorenošću Zapada – nakon nasilnih
ograđivanja američkih domorodaca –, oni koji nisu uspeli u industrijalizovanoj
Americi, u fabrikama ili urbanim područjima među imigrantima i radnicima
(koja su često bila žarišta aktivizma kojeg obično povezujemo sa socijalizmom i
marksizmom), mogli otići. Tako je u Americi postojao ‘sigurnosni filter’ koji često
nije bio raspoloživ Evropi i drugim nacijama. Dalje, ovde je bila tradicija da se
kritički iskoristi liberalizam sa fokusom na individualna prava, ono što nazivam
‘ličnim pravima’ (person rights) u suprotnosti je sa svojinskim pravima. To je značilo
da je liberalizam ovde imao istorijski važnije mesto nego socijalizam.
Moramo zapamtiti da geneza društvenog i političkog diskursa ne predodređuje
uvek način njegove političke i društvene primene. Stoga želim da ukažem da je
liberalizam bio u Americi korišćen u prilično radikalne svrhe. To ne znači da je
on naprosto koristio kao alatka za dominaciju. Čak i pored posebnog pogleda na
individualno, onog koji teži ka tome da ne naglašava čovekovu pripadnost zajednici,
liberalizam je bio radikalizovan od strane žena i muškaraca i iskorišćen za njihove
svrhe. Da bi dobili lična prava za vas i vašu porodicu morate da se pridružite
sindikatima i morate da se borite. Za žene je bilo od ključnog značaja da budu
tretirane kao funkcionalne građanke, kako u kući i na plaćenom radnom mestu, tako
i u državi. Stoga je liberalizam bio ponovno prisvojen od strane žena kao alat u
borbi za telesnu kontrolu i za ekonomska i politička prava. Liberalizam ima svojih
protivrečnosti, ali je postao mnogo fleksibilniji politički alat nego što se očekivalo.
Prema tome, zbog mnoštva razloga – geografske otvorenosti, manjeg simpatiziranja
organizacija kolektivnog tipa (prečesto zasnovanim na rasističkom nativizmu
koji socijalizam shvata kao ‘stranu, vanzemaljsku’ ideologiju), ljudi koji odlaze i
ostaju u Americi, i ono što je veoma bitno, zbog represivne prirode antisindikalnih
i antiradničkih zakona u čijem donošenju sudeluju industrijalci i vlada – ove stvari,
kao i mnoge druge, su imale učinka.
Uzmimo, primera radi, obrazovanje. U mnogim zajednicama, ukoliko
ste socijalistički nastavnik, možete vrlo lako dobiti otkaz. Ako ste nastavnik u
Prevodi
179
180
osnovnoj ili srednjoj školi i ako napišete pismo novinama u kojima priznajete, u
najskromnijem smislu, vaše socijalističke ideale, možete zbog toga izgubiti posao.
Postoji samo nekoliko univerziteta ili školskih sistema u Americi koji nisu imali
istoriju sličnih tragedija i isključivanja ljudi zbog toga što su otvoreno kritični prema
prevladavajućim ekonomskim i političkim pitanjima, naročito ne u nalaženju načina
da levica oseti težinu federalnog, državnog i lokalnog pritiska.
Možda bi bilo od pomoći ako bi uporedili ovu složenu istoriju Amerike sa
drugim nacijama i njihovim istorijskim složenostima. Uzmimo za primer Australiju
i Englesku. Svaka ima mnogo otvoreniju nacionalnu istoriju snažnih radničkosindikalnih borbi. Šta je to za mene značilo saznao sam tokom perioda kada sam radio
sa nastavničkim sindikatima i sa društveno-kritičkim edukatorima u Australiji. Bivši
sam predsednik nastavničkog sindikata u New Jerseyu, koji se ponosio istorijom
preduzimanja ozbiljnih akcija. Ipak, kada sam prvi put otputovao u Australiju,
sindikati su činili ono što mi je tada izgledalo nezamislivim u Americi.
Tamošnji sindikat vaspitača u obdaništima je pokrenuo štrajk i zatvorio škole
zbog 300 dolara reza u nastavničkom budžetu namenjenom kupovini nastavnog
materijala za učionice. Tamo su ovakve akcije deo duge tradicije. To se skoro nikada
ne bi moglo desiti u Americi, delom zbog toga što su decenijama štrajkovi radnika
u javnim službama, poput nastavnika, bili protivzakoniti (u nekim područjima su to
i dalje). U Americi su vođe nastavničkih sindikata koji su učestvovali u štrajku bili
zatvoreni. Dakle, postoji vrlo različit skup okolnosti, onih koji deluju i kao uzroci i
kao posledice, koje idu u prilog činjenici da, recimo, Engleska i Australija, ili druge
nacije, imaju dužu istoriju marksističke i neomarksističke analize.
Dopustite mi da dodam još jednu stvar. Amerika ima dugu istoriju radikalnog
populizma, onog koji ima u manjoj meri teorijsku pozadinu koja dolazi iz istorije
seljačkog/radničkog pokreta, međutim sām Marx nije bio dostupan. U Americi nisu
postojala izdanja njegovih knjiga. U suštini, niste ga mogli kupiti i čitati, osim uz
velike teškoće. Danas su mnoge struje koje zastupaju izvesnu marksističku tradiciju
obeležene reduktivizmom ili su čak pogrešne; ali bez dostupnosti značajne količine
materijala teško je razviti bogatu i iznijansirano kritičku tradiciju zasnovanu
na marksističkim pozicijama. A kada se takva tradicija na kraju razvije biće
reduktivistička i često vrlo retorička, pošto je odsečena od intenzivnih rasprava i
kontroverzi koje karakterišu internacionalnu diskusiju. A onda će se lako odbaciti i
podvrgnuti stereotipiziranju.
Pitanje: Da li je američka kultura otporna na traganje za skrivenim političkim
značenjima obrazovanja i kurikuluma?
Apple: Svako od ovih pitanja je vrlo složeno. Svestan sam da nemam ceo
temat časopisa kako bih odgovorio, tako jednostavno moram dati samo konture
odgovora.
Postoji istorijska dinamika Amerike koja čini njenu kulturu otpornom na
traganje za političkim značenjima. Objasniću. Nabacio sam ranije da postoji istorija
Amerike koja ima pozitivne i negativne momente, koji su u vezi sa onime što
možemo nazvati anti-teorijom i anti-intelektualizmom. Danas je, u izvesnom smislu,
to veoma progresivan momenat.
Istorijski, tradicija aristokratske kulture u Americi je nerazvijena. Stoga je
jedan od pozitivnih momenata američke kulture njen populistički oblik. Uglavnom
postoji prava odbojnost prema elitizmu. Ovo znači da je složen teorijski aparat,
upregnut u kritičko analiziranje politike obrazovanja i kurikuluma, koji zahteva
puno discipline i proučavanja, zapravo viđen kao ‘pûka teorija’. Ove tradicije
pretpostavljaju da je svaka teorija loša. Ovaj (populistički) oblik je u vezi sa usponom,
ponekad isuviše otvorenim, anti-teorijske tradicije, što je, kako sam već napomenuo,
delom kontradiktorno. To ima i nekih pozitivnih strana, zbog američkog iskustva
sa pragmatizmom. On počiva na neizrečenom, ali i dalje moćnom, zahtevu koji
kaže ‘Hoću da ove stvari mogu da koristim i u svakodnevici.’ U mnogo slučajeva
odgovaram na ovakve izjave vrlo pozitivno, pošto pokazuju intuitivno razumevanje
u pogledu prevelikog nametanja društvene teorije, dok su unutar te iste teorije glasovi
običnih ljudi prigušeni.
Ipak, postoji isto tako i negativan momenat kada je u pitanju ova pozicija. To
zahteva više rada na političkom istraživanju, zato što politički i teorijski izvori koji
su ‘prirodno’ dostupni na univerzitetima ili u štampi i medijima u, recimo, Evropi ovde imaju kraću istoriju, aktivno su se uklanjali ili teže nalazili.
I poslednja stvar koju želim reći o ovom pitanju. Zapravo, ne mislim da je slučaj
sa američkom kulturom takav da je nužno otporna da razume politička značenja.
Može biti da je ono što mi razumemo kao političko nešto drugačije ili možda čak
šire. Kao primer mogao bih navesti nešto poput sledećeg. U Americi su mnogi kroz
istoriju raspravljali, često vrlo žučno, protiv načina na koji škole deluju u skladu sa
kurikulumom i pedagogijom koja u njima dominira. Te su kritike u velikoj meri bile
umotane u jezik individualnih prava. Ovo je u isto vreme politički čin i ima svoju
tradiciju u ovdašnjim školama. Međutim, dominacija individualizma kao diskursa i
kao skupa strukturalnih uslova, u Americi, otežava preokretanje kritike u političkizajednička pitanja. Ne može se razumeti, npr. istorija žena, istorija ljudi druge boje
kože ili istorija radničke klase i etničkih borbi u Americi bez isticanja toga da je za
veliku većinu obojenih ljudi, za mnoge žene i radničku klasu, smisao obrazovanja i
kurikuluma bio stalno podložan kritici. Često je samo dominantna kultura ona koja
ne prepoznaje političku prirodu kurikuluma u američkom obrazovanju. Dalje, u
Americi je značenje individualizma veoma složeno i protivrečno. Ne radi se naprosto
o sebičnosti ili o tržišnim odnosima. Često je individualizam bio duboko politizovan
i kao takav korišten od strane potlačenih, kao resurs protiv dominantnih značenja i
odnosa unutar i izvan obrazovanja. Ali se isto tako može ideološki koristiti od strane
dominantnih grupa za podrivanje progresivnih pokreta.
Pitanje: Koji tekući političko-ekonomski problemi danas pogađaju
obrazovanje?
Prevodi
181
182
Apple: Delimično sam na to pitanje odgovorio u svom prvom odgovoru, ali
ću ići dalje. Kao što sam napomenuo, trenutno su u toku velike promene. Primera
radi, pretvaramo obrazovanje u robu koja se može kupiti. Današnje značenje
demokratije ogleda se u praksama potrošnje. Ono što je nekada bio politički koncept
i praksa zasnovana na zajedničkom dijalogu i pregovaranju, danas je u potpunosti
ekonomski koncept. Pod uticajem neoliberalizma značenje građanstva se radikalno
izmenilo. Građanin/ka je u puno zemalja danas, naprosto, potrošač. Svet se posmatra
kao ogromni supermarket. Škole, čak i naši učenici, kao u slučaju Kanala 1 gde
su prodati kao hipnotizirana publika namenjena komercijalnim oglašivačima koji
prodaju proizvode u školama, su postale roba koja se kupuje i prodaje kao i sve
ostalo.
Ovo je najveća promena u smislu toga kako o sebi razmišljamo. Misliti o
građanstvu kao o političkom konceptu značilo je da sa statusom građana učestvujete
u izgradnji i restrukturiranju institucija. Biti potrošač znači biti posednička individua
koja se prepoznaje na osnovu njegovih ili njenih proizvoda. Definisani ste na
osnovu onoga što kupujete, a ne na osnovu onoga što činite. Stoga, opšti sociološki i
ekonomski pokret koji redefiniše demokratiju i građanstvo kao skup praksi potrošnje,
i koji svet posmatra kao veliki supermarket, ima najveći uticaj na obrazovanje.
Postoji i drugi pokret, tačnije pokreti za koje mislim da imaju velikog uticaja
na obrazovanje. Ovi pokreti su ono što neke postmoderne i poststrukturalističke
teorije pokušavaju da predstave. Ovi su pokreti usmereni ka različitim politikama
(više fragmentarnim), što znači da se ne radi o političkim pokretima koji su okupljeni
oko rada, sindikata i naših tradicionalnih pretpostavki o tome ko su ‘pravi’ istorijski
akteri. Dok su neki od ovih pokreta za mene previše fragmentirani, neki od njih
imaju smislenih i važnih elemenata pošto ne misle da je jednostavan, aditivni model
dovoljan. Oni tragaju za problemima koji integrišu različite pokrete. Prema tome, po
njima nismo više centrirani oko rase; nismo više centrirani oko klase; ili nismo više
centrirani oko roda/pola.
Delom je ovo odgovor na pitanje o fragmentaciji društvenih pokreta. Postoje
savezi koji su izgrađeni na osnovu klase, rase, pola/roda. Izgrađeno je ono što
nazivam decentriranim unijama. Postoje prekogranični savezi između meksičkih
žena radnica u novim (eksploatatorskim) fabrikama izgrađenim južno od američke
granice i američkih, uglavnom muških, sindikata, koji žele da se bore protiv
smanjenja nadnica sa obe strane granice. Tu su i crni lezbejski društveni pokreti; gay
hispano i latino društveni pokreti; tu su i pokreti koji su okupljeni oko uništavanja
okoline i koji kombinuju na složene načine pitanja rase i klase. Dakle, postoji
široka lepeza kolektivnih pokreta koje bi mnogi od nas povezali sa potrebama za
progresivnim promenama u društvu i obrazovanju, ali ih naše prihvaćene teorije ne
prepoznaju kao bitne faktore. Ovaj osećaj rascepkanosti ‘Emancipatorskog projekta’
je uznemirujuć za mnoge kritičke edukatore. Ono što su nekad bila određujuća pitanja
(pitanje klase, ekonomije, države) sada su samo dodaci. To istovremeno otvara kako
mogućnosti tako i dileme. Na primer, pitanja telesnosti i seksualnosti, invaliditeta,
postkolonijalizma i mnogo drugih koja su smeštena u sam centar ljudskog delovanja.
Sve ovo je previše dobro. Ipak, ovi odnosi nisu bili naprosto dodati agendama
onih koji su progresivni, oni su ponekad nastavljali da budu zamena za druge
borbe, borbe protiv ekonomije, protiv ekploatacije, protiv rasne degradacije, borbe
kojima su mnogi ljudi posvetili živote. Zbog toga je formaciju progresivnih politika
prevazilaženja razlika bilo teško izgraditi. Ovakva situacija je dovela do stvarne krize
zato što je desnica relativno ujedinjena, dok su leve politike ekstremno rascepkane.
U mojim poslednjim knjigama raspravljao sam o tome kako nisam crkva
da bih bio zabrinut zbog jeresi. Ipak imam rezervisanost prema nekim aspektima
postmoderne politike i post-teorije, pogotovu kada nas vode ka tome, kao što sam
ranije naglasio, da ignorišemo klasu i političku ekonomiju, da tretiramo svet kao
tekst. Ovi oblici ‘romantičkog posibilizma’ me zabrinjavaju. Moja je pozicija ta da
se nadam onome što nazivam decentriranom unijom – grupama ili pokretima koji
rade zajedno na brojnim i širokim poljima. Postoje sličnosti sa prošlom politikom
‘popularnog fronta’ koja je omogućavala ljudima da se udruže, a ne da ratuju između
sebe. Ali ja bih proširio obim politike na pitanja koja se smatraju važnima. Ključno
je koncentrisati se na ona područja sukoba koja imaju mogućnost stvaranja saveza
između različitih pokreta i kroz različite institucije, poput ekonomije, obrazovanja,
borbi oko kulture, zdravstvene zaštite itd., istovremeno ne marginalizujući
individualne borbe za specifične probleme svake grupe.
Politika telesnosti u vezi sa AIDS-om, na primer, kombinuje internacionalne
ekonomske borbe, dominaciju profita u farmaceutskim i medicinskim industrijama,
eksploataciju u Trećem svetu, neoliberalne politike, maskulinizme i borbe za ženska
prava u kulturi, gay i lezbejska prava, kontrolu medija i politiku reprezentacije,
seksualno obrazovanje i njegovo potiskivanje od strane konzervativnih pokreta, da
pomenem samo neka od pitanja i razne pokrete koji moraju biti uključeni ukoliko
želimo da napravimo nekakav progres. HIV/AIDS ne predstavlja mali problem. On
ima razorne učinke na svim kontinentima i predstavlja mesto na kome se ukrštaju
klasa, rod, seksualnost, antiimperijalizam, religija, kolonijalna i postkolonijalna
stvarnost. Ekonomske, kulturne, političke i obrazovne borbe se ovde udružuju.
Podjednako je važno da li je posredi klasna ili radnička borba, ili druge borbe za
školsku politiku i njene prakse. Ne radi se o tome da se jedan problem zameni
drugim ključnim problemom, već o primeru načina na koji izvesni problemi
zahtevaju izgradnju savezništva prevazilazeći razlike u cilju efektivnog kreiranja
protivhegemonskih alternativa.
Budimo iskreni. Ovo će se vrlo teško postići, kao što će biti teško održati
jednaku važnost klasnih, rasnih i seksualnih pokreta unutar i izvan obrazovanja.
Jedan od glavnih razloga za ovo je i porast moći novih hegemonskih pokreta, o
kojima sam govorio na početku intervjua. Ideološke transformacije koje redefinišu
građanstvo i demokratiju, stvaraju, između ostalog, i učinke de-klasizacije, derasizacije i de-genderizacije ljudi.4 Odnosno, kada sve definišemo kao potrošače
i kada demokratiju definišemo kao individualni izbor potrošača, onda je reč o
radikalno individualizovanom projektu sa radikalno individualizovanim skupom
identiteta koji su vezani za njega. Realizacija levih politika tada postaje još teža.
4 Prefiks de upućuje na brisanje problematike rase, klase ili roda (prim.prev)
Prevodi
183
Pitanje: Na koje još načine preporođena i ojačana politika današnje desnice
utiče na obrazovanje?
184
Apple: Želeo bih na ovo pitanje odgovoriti neposrednije, praktičnije, bliže
stvarnosti u učionicama. Uzmimo užbenike kao primer. Kako desnica postaje sve
jača, pogotovu religiozna desnica ali i neokonzervativna i neoliberalna, ono na šta
nailazimo na nivou kurikuluma je sledeće.
U Americi, čak iako ne postoji zvanično pravilo koje bi tvrdilo da to treba
biti slučaj, kurikulum je, u najvećem broju slučajeva, udžbenik. Iako mi u Americi
nemamo zvanični nacionalni kurikulum i nemamo nacionalno Ministarstvo
obrazovanja koje propisuje da svi nastavnici moraju koristiti udžbenike, jasno je,
svidelo se to nama ili ne, da većina nastavnika koristi udžbenike. U osnovi svi
udžbenici izgledaju isto, iako se može birati između različitih tekstova koji se u
njima nalaze. Ovo je povezano sa političkom ekonomijom izdavanja udžbenika.
Udžbenici se prodaju na tržištu i napisani su po specifikacijama najnaseljenijih
država u Americi. Zbog toga se svaki političko-kulturno kritički sadržaj izbegava
jer može prouzrokovati negativne reakcije najmoćnijih grupa. Stoga, kada se radi
o udžbenicima, svedoci smo rastućeg pokreta koji nastoji da eliminiše prisustvo
svake vrste provokativnog materijala. Sve što može ugroziti prodaju se izbegava.
Ovo je stvorilo situaciju ‘pojednostavljivanja’ (dumbing down, što znači pokušaj
da se udžbenici načine jednostavnijima i lakšima). Još jedan učinak rastuće moći
desnice su i pokreti koji zauzimaju konzervativne pozicije, udaljene od mnogih
socijaldemokratskih ili radikalnih pozicija koje su se u ranijem periodu mogle
naći u samom jezgru kurikuluma. Iako je američki kurikulum uvek bio rezultat
kompromisa u vezi sa time šta i čije znanje se treba proglasiti legitimnim, uvek je
imao nekih progresivnih elemenata. Delimično progresivne diskusije o rasi, rodu,
klasnoj dinamici i istoriji našle su svoj put u kurikulumu nakon decenijskih napora.
Iako danas ovi elementi nisu u potpunosti izbrisani iz kurikuluma, učinjeni su mnogo
‘bezbednijima’ tako što su integrisani u konzervativnije predmete.
Ovo su bitne stvari jer su dominantne grupe morale praviti kompromise u cilju
održavanja njihovog vođstva. Morale su imati nekakav sadržaj i stav o sindikatima,
ženama, o žalosnoj prošlosti (čak i sadašnjosti) rasne dinamike i njene istorije.
Trenutno, vidimo napuštanje svega toga. Međutim, isto tako vidimo pomak ka drugim
stvarima. Na primer, za neokonzervativnu desnicu je čvršća kontrola nad školama, kao
način zadobijanja izvesnosti da se svi uče ‘odgovarajućim’ vrednostima i znanjima,
od ključne važnosti. Naravno, njihovo određenje ‘odgovarajućeg’ veoma se razlikuje
od, recimo, antirasističkog ili onog koje pretpostavlja da se znanje konstruiše kroz
akciju, da nije unapred dato i naprosto preneseno na način u kome je jedina uloga
učenika ovladavanje bilo kakvim gradivom. Neokonzervativci vrše pritisak na
‘kurikulum činjenica’. Oni žele nacionalni ili državni kurikulum i nacionalno ili
državno testiranje, i to bi, obrnuto, trebalo biti centrirano na ‘prihvaćene’ činjenice
koje sačinjavaju ‘pravo’ znanje, kao i na merenje rezultata, pri čemu su učenici i
nastavnici striktno odgovorni za ovu majstoriju.
Ali, činjenice nisu izolovane kao ni fokus. Tome se pridružuje neokonzervativni
fokus na ponovno uvođenje konzervativnih vrednosti u kurikulum, kao i isticanje
tih vrednosti unutar kurikuluma, u našoj nastavnoj praksi i u našim testovima. Sve
ovo ukazuje na činjenicu da se, kako to često biva u stvarnosti, kontrola sve više
pomera ka centru, uprkos nekim od poslednjih reformi koje retorički naglašavaju
decentralizaciju.
Kao što sam napomenuo, neokonzervativci ovde nisu usamljeni. U isto vreme,
neoliberali - najmoćniji element u okviru nove alijanse koji okružuje konzervativnu
modernizaciju – žele bližu povezanost između škola i (profitne) ekonomije. (Ovo
ponovo pokazuje kako temeljne pozicije neoliberala počivaju na partijarhalnim
pretpostavkama.) Jedan od učinaka vidi se kroz rast broja programa ‘škola za rad’.
Ovakve stvari su protivrečne. U njima postoje i dobri i loši elementi. One, na
neki način, uključuju pozitivne elemente, jer je mnoštvo već postojećih akademskih
kurikuluma upravljeno ka studentima koji su vezani za univerzitet, dok većina
siromašnih studenata i/ili onih koji pripadaju radničkoj klasi neće dogurati dalje
od srednje škole. (Svejedno je da li mislite da je ključno da svi studenti treba da
doguraju dalje od srednje škole, pošto to nije tema ovde, iako verujem da treba uvek
postojati izbor da tako učine.) Ovaj fokus na program ‘škola za rad’ paradoksalno
doprinosi otvaranju diskusije u pravcu politehničkog obrazovanja, kao nečega što je
verovatno racionalno za svakoga, a ne samo za radničku klasu. Postoji duga istorija
ovakvih rasprava, uključujući tu i rad John Deweya i brojne druge mislioce. Stoga,
što je čudno, neoliberalne pozicije mogu dati prostora različitim raspravama.
Ali način na koji su ove diskusije određene je upravo suprotan kritičkim
pozicijama. Neoliberali su kritični prema određenjima bitnog znanja, pogotovu
prema tome da znanje nema nikakvih veza sa onim što se smatra ekonomskim
ciljevima i potrebama. Oni žele kreativne i preduzimljive (ali poslušne) radnike.
Fleksibilnost i poslušnost ovde idu ruku pod ruku. Usled toga, kreativno i kritičko
politehničko znanje koje kombinuje ‘srce, glavu i ruku’ nije podržano od strane
neoliberala. Moguće mesto za takvu raspravu je zatvoreno naglašavanjem primarne
ekonomske (ponekad i jedine) uloge obrazovanja.
Pokreti povezani sa ovim aspektom desnice imaju veliki uticaj kada se radi
o udžbenicima, testiranju i kurikulumu. Daću još jedan primer koji se odnosi na
obavezne kurseve za sve nastavnike u državi Wisconsin, kako bi bili licencirani i
sertifikovani kao nastavnici za program ‘Obrazovanje za Posao’. Zakonodavstvo
koje je ovaj program učinilo obaveznim je isto tako učinilo obaveznim i to da svako
poglavlje kurikuluma u svakom predmetu, od obdaništa do srednje škole, mora
sadržati prepoznatljive elemente koji su u vezi sa obrazovanjem i zaposlenjem.
Winsconsin je tako istorijski postala jedna od najvažnijih i naprogresivnijih država u
Americi. Činjenica da je posredi takvo zakonodavstvo govori u prilog rastućoj moći
hegemonskog diskursa neoliberalizma. Može se videti, ponavljam, kako je pokret ka
desnici imao ozbiljne učinke.
Konačno, tu je i autoritarna populistička desnica. Oni zauzimaju sve jače
pozicije i njihov je uticaj u porastu, kada se radi o konfliktima oko izbora tekstova,
Prevodi
185
186
podučavanja i evaluacije, kao i kada je u pitanju mesto religije u školama. (Oni
žele ‘povratak’ fundamentalističkom i konzervativnom evangelističkom naglasku u
kurikulumu, kao i prigušivanje sekularnih perspektiva u školovanju).
Državno podržana molitva u školama je protivzakonita u Americi. (U nekim
državama imate trenutke tišine ili je zabrana državno podržane molitve naprosto
ignorisana.) Ponovno naglašavanje konzervativno-religioznih impulsa od strane
autoritarnih populista proizvodi kod nastavnika strah od napada. U mnogim školskim
oblastima, nastavnici su veoma obazrivi u pogledu toga šta i kako podučavaju, pošto
su duboko zabrinuti da je kurikulum postao predmet oštrog kriticizma od strane
religioznih konzervativaca među kojima mnogi žele da radikalno izmene kurikulum
i dovedu ga u ravan sa sopstvenim teološkim i moralnim pozicijama. Zbog brzog
porasta desnog populizma trenutno se javlja rastući osećaj nepoverenja među
nastavnicima, nepoverenja u kurikulum i nepoverenja u ideju javnih škola među
konzervativnim zagovornicima. Ne samo da nastavnici širom Amerike osećaju da
su pod napadom različitih grupa, već postoji i rapidni porast u broju konzervativnih
roditelja koji su sada angažovani na ‘kućnom školovanju’. Procenjeno je da se
između 1.5 i 2 miliona dece trenutno školuje kući kako bi se ‘zaštitilo’ od navodnih
ideoloških, spiritualnih i moralnih opasnosti javnog školstva. Očigledno, samo sam
ocrtao ono što je ovde veoma komplikovano, protivrečno i napeto. Ali o ovome sam
raspravljao podrobnije u knjizi Cultural Politics and Education, a pogotovu u knjizi
koja treba izaći Educating the ‘Right’ way.
Pitanje: Kakva vidite ograničenja koja su nametnuta naučnoj zajednici?
Kakvi će biti rezultati?
Apple: Mislim da je i ovde reč o vrlo kontradiktornoj situaciji. Ono što se
smatralo naukom kao bitnim i legitimnim istraživanjem se promenilo, na samo u
Americi već i drugde. Na primer, sedamdestih, u svom prvom obraćanju Američkom
obrazovno-istraživačkom udruženju, ja sam bio jedini od 7 ili 8 miliona istraživača
koji u to vreme nije radio samo etnografsko istraživanje ,već etnografsko istraživanje
koje je bilo istovremeno i društveno i kulturno-kritičko.
Danas ima dosta takvih istraživača. Dakle, kada pogledam ovu naciju i mnoge
druge, nemoguće je prevideti promenu koja se javlja u onome što računamo kao
‘nauka’.
Trenutno u oblast legitimnog istraživanja ulazi etnografski rad (i deskriptivni
i kritički), kritički istorijski rad, ističe se konceptualni, narativni rad, rad na istoriji
života, analize zasnovane na kulturnim studijama, i još puno toga – sve što se
sada smatra legitimnim. Kada ovome dodate postojanje i brzi rast različitih vrsti
feminističkih i postkolonijalnih istraživanja, kritičke studije o invaliditetu, kritičku
teoriju rase, kritičku analizu diskursa i mnoga druga uzbudljiva područja i pristupe,
mislim da smo time puno dobili.
Bilo kako bilo, stvari se ne razvijaju samo u jednom smeru. Ove perspektive
koje se pojavljuju su vodile ka određenom tipu fragmentacije. Postojao je i
prateći rast ‘privatnih’ jezika i ezoteričnih načina izražavanja teorija koje su samo
specijalisti iz užih oblasti i disciplina mogli razumeti. Dakle, dok je rast višestrukih
istraživačkih perspektiva bio dobar, jedna od opasnosti je bila otežana komunikacija
između progresivnih istraživača. To mora biti prevaziđeno ukoliko se ne krećemo
samo unapred ka skupu kritičko-demokratskih perspektiva i istraživačkih agendi,
već ukoliko kombinujemo istraživačke pristupe koji omogućavaju aktivistima i
učenicima da integrišu njihove napore kako bi razjasnili ono što treba biti sačuvano i
što treba biti promenjeno u sadašnjim obrazovnim politikama i praksama.
U isto vreme postoje i pritisci na univerzitete – uglavnom zbog ograničenog
finansiranja – da se ograniči ono što se smatra legitimnim istraživanjem, što se
smatra naukom, samo na ono što podupire industrijske projekte – ili na prioritete
i probleme tradicionalnog pozitivističkog oblika istraživanja. Na primer, ako
pogledamo obrasce finansiranja obrazovnih istraživanja, oni koji se dublje interesuju
za testiranja, evaluacije i procene, ili se interesuju za probleme razvoja, a ne za to
kakvo je znanje koje se podučava, će verovatnije biti pre finansirani nego oni koji su
u većoj meri društveno-kritični. Ovo nije uvek slučaj, pošto su neki realni rezultati
postignuti; ali opšte tendencije su jasne.
Dakle, postoje vidljive promene i pritisci koji se nameću zbog fiskalne krize
u istraživačkim fondovima. Ono što prolazi kao nauka prošireno je; ali, da li ćete
ikada dobiti šansu da realizujete vaš rad, ili da ga objavite, sve to zavisi delimično i
od toga da li imate sredstava da dovršite rad. Ponavljam, postoji politička ekonomija
finansiranja istraživanja, koja je organizovana oko partikularnih interesa u vezi sa
tim šta je važno znati i koje su legitimne procedure za takvo znanje.
Želim napraviti još jednu poentu kako me ne bi pogrešno razumeli. Ne
raspravljam o tome da su kvantitativna istraživanja nebitna. Niti raspravljam protiv
upotrebe najboljih statističkih metoda u društvenoj i psihološkoj perspektivi. Zaista,
kritička kvalitativna istraživanja se često krijumčare u statističkim tvrdnjama,
takoreći, kroz mala vrata. (Pomislite na kritička kvalitativna istraživanja dečjeg
siromaštva gde podaci o stopama siromaštva, dohotka, itd. pružaju utemeljenje
za onoga koji istražuje ili na vidljivost siromašnih žena u istraživanjima učinka
rastućeg osiromašenja.) Da budem iskren, počinjem da mislim da su kritički
istraživači i aktivisti zapravo učestvovali u sopstvenoj dekvalifikaciji tako što
su svaki kvantitativni rad etiketirali kao ‘zagađen’. To je značilo, u izvesnom
smislu, katastrofu, jer je često dovodilo kritički rad u nepovoljan položaj u javnim
raspravama. Setite se Herrsteinove i Murrayove knjige The Bell Curve koja je želela
pokazati da su crnci u proseku inferiorniji po pitanju inteligencije u odnosu na belce,
i da su žene matematički inferiornije u odnosu na muškarce. Ne samo da je knjiga
u osnovi rasistička i seksistička, već je preplavljena statističkim podacima. Nijedan
renomirani populacionistički genetičar ne bi izneo takve tvrdnje na osnovu tako
jadnih podataka. U javnim raspravama su Herrstein i Murray uspeli samo prividno
da učine njihove tvrdnje moćnijima, jer je nekoliko kritičkih istraživača uspelo
pokazati koliko je njihovo istraživanje, čak i u empirijskom smislu, loše sprovedeno.
Prevodi
187
Pitanje: Da li duga istorija američkog oponiranja komunizmu predstavlja
skepticizam ili potpuno odbacivanje kritičke teorije usled toga što je zasnovana na
marksističkim prepostavkama?
Apple: Da, u mnogo čemu. Međutim, važno je setiti se da je Amerika imala
sopstvene tradicije radikalizma. Rekao sam neke stvari o ovome ranije kada sam
govorio o tome zašto je u ovom pogledu levica bila slabije razvijena. Ipak, jednako je
važno razumeti koliko je krucijalno pitanje rase u Americi. Klasa je često rasizirana i
mnogi radikalni pokreti su izrasli iz pitanja ukrštanja rase i klase.
Pitanje: Kakvo je vaše mišljenje o pokretu za nacionalno sertifikovanje
nastavnika?
188
Apple: Dopustite mi da dam jednu uvodnu opasku. Mislim da se ovaj
problem treba posmatrati s obzirom na to da dolazi u određeno vreme. U principu,
ja nisam protiv nacionalnih pokreta koji ciljaju na istinski demokratsku reformu.
Amerika ima istoriju decentralizacije. Ipak, kada smo stvari decentralizovali – na
primer, decentralizacija odluka sa nacionalnog nivoa na državni nivo – pokazalo
se da su kapital i biznis zapravo moćniji na državnom nivou nego u Washingtonu
na federalnom nivou. Kao primer na državnom nivou velike korporacije mogu reći
vladi ‘Ukoliko nam ne obezbedite poreske olakšice, mi ćemo preseliti naše fabrike u
druge države ili u Mexico’. I ovo se stalno ponavlja.
Na ovaj način i lokalni i globalni kapital su u stanju da poreskim sistemom
upravljaju, gotovo da ga opljačkaju, i da ga iskoriste za sopstvenu dobit. To je mnogo
skrivenije nego ući u banku sa pištoljem i reći ‘Dajte mi sav novac’. Ali gledano
dugoročno, u terminima destrukcije lokalnih zajednica, menjanja poreskog tereta
i balansa moći u njihovu korist, oni to mogu izvesti više na lokalnom ili naročito
državnom nivou nego što su u mogućnosti da to izvedu na nacionalnom nivou, gde
nacionalni sindikati mogu intervenisati. Zbog toga, neke stvari je bolje rešavati na
nacionalnom nivou.
A sada nešto o problemima koji okružuju nacionalnu sertifikaciju nastavnika.
Istovremeno sa kretanjem ka nacionalnoj sertifikaciji nastavnika – a to je navodno deo
kretanja koji je daleko od testiranja nastavnika uz pomoć papira i olovke i koji više
ide u pravcu performativno zasnovane evaluacije – tu su i druga povezana kretanja
koja ceo proces čine manje progresivnim. Ukoliko se ovo radi na nacionalnom nivou
ne želimo znati samo da li nastavnici poznaju njihove predmete, već isto tako, da
li su u stanju da realizuju sa učenicima u školama kreativne, društveno-obrazovne
kritičke aktivnosti. Ali budimo iskreni, da bi to profunkcionisalo verovatno je
potrebno potrošiti bilione dolara koje trenutno nemamo. Na primer u javnim
školama, u gradovima poput New Yorka ili Los Angelesa, postoje časovi koji se
drže u toaletima ili hodnicima. U Detroitu, u mnogim školama, tri osnovna razreda
moraju deliti jedan komplet udžbenika iz matematike.
Dugoročno, s obzirom na činjenicu da nema dovoljno novca koji bi obezbedio
osnovne potrebe za mnoge učenike u urbanim i ruralnim oblastima, ili ćemo imati
model nacionalne sertifikacije koji će biti teško sprovodljiv i zasnovan na testovima
koji obično zahtevaju papir i olovku, ili će se ustanoviti dve klase nastavnika, onih
malobrojnih koji se smatraju talentovanom elitom i onih prilično brojnih (većina
nastavnika) koji se smatraju netalentovanim i bezvrednim, dakle one visoko plaćene
i one koji su izdržavani. To bi mogla biti prava katastrofa, s obzirom na trenutne
radne uslove nastavnika u mnogim školskim oblastima i osiromašenim područjima.
Nacionalna sertifikacija može reprodukovati prethodna negativna iskustva i
učinke. Može imati isti učinak kao što je imao Nacionalni ispit za nastavnike. Na
ovom ispitu samo što nije pisalo ‘Ukoliko ste crnac, ili američki domorodac, ili
latino, ili naprosto siromašni, imaćete loša postignuća na ispitu, a to neće odražavati
vašu kulturu i sposobnosti, već će povećati mogućnost priliva nastavničkog kadra
bele srednje klase, iako se demografska slika Amerike kreće u suprotnom pravcu’.
Ovo može biti naročito opasno na nacionalnom nivou, onda kada sposobnost
neoliberalne i neokonzervativne desnice jača u pogledu kontrole ciljeva, sredstava i
sadržaja obrazovanja.
Ni na koji način se ne protivim povećanju veština i iskustva nastvnika. Ali se
pitam da li je pametno sprovoditi nacionalnu sertifikaciju u vreme jačanja nacionalne
moći grupa koje redefinišu značenje, sredstva i ciljeve demokratije. Dalje, postoje
mnogo participativnije alternative, slične onoj koju moj kolega Keneth Zeicner
sprovodi, a tiče se razvijanja kritičkih i demokratskih modela obrazovanja nastavnika
i razvoja nastavnika, modela o kojima se raspravlja u njegovoj knjizi Teacher
education and the Social Conditions of Schooling.
Pitanje. Raspravljali ste o nekoliko pitanja koja se tiču današnjih školskih
udžbenika. Kako možemo unaprediti način kojim se tekstovi u udžbeniku biraju ili
prema kojima se predaje? Da li bi nam bilo bolje bez udžbenika?
Apple: Počeću sa odgovorom na prvo pitanje pošto je lakše. Ne verujem
u udžbenike, jer mislim da su često zatupljujući. Sa druge strane, o tome sam
raspravljao u svojoj knjizi Official Knowledge, treba razumeti neke od razloga zašto
su udžbenici postali domininatni u Americi. Postojala je mlada učiteljska snaga u
osnovnim školama sačinjena uglavnom od žena (često vrlo pametnih). Postojale su
učionice, često prepune dece različitih godišta, u kojima su nastavnici bili odgovorni
za svako predmetno područje. S obzirom na uslove, nastavnici su insistirali da im
se pomogne. Tražili su standardizovane materijale kako bi mogli imati vremena
za podučavanje. Udžbenici su delom predstavljali progresivan odgovor, a ne samo
regresivan. Čudnovato, oni su tada bili deo demokratske istorije s obzirom na rad
nastavnika. Nastavnici su govorili ‘Ne možete očekivati od nas da podučavamo
svemu kada nemamo u školi ni biblioteku.’ Imajući ovo u vidu na prelazu u novi
vek, udžbenici i saveti ‘eksperata’ postali su još snažniji.
Iako su izdavači udžbenika požurili kako bi iskoristili ove uslove za
sopstvenu dobit, za dominaciju standardizovanih udžbenika ne treba njima
zahvaliti. To je bio takođe odgovor na zahtev nastavnika koji su govorili ‘Slušajte,
ja sam eksploatisan u ovoj situaciji; Ja nemam vremena da uradim sve ovo.’
Prevodi
189
190
(Naravno, razvoj standardizovanih udžbenika se, pored toga, odvijao zahvaljujući
različitim dinamikama: zabrinutosti oko amerikanizacije imigranata, zahvaljujući
pretpostavkama administratora da žene nisu dovoljno talentovane kako bi razvile
sopstvene materijale i način rada, kao i zahvaljujući patrijarhalnim pretpostavkama
o potrebi za kontrolom ženskog rada.)
Gledano u celosti, mislim da je kurikulum zasnovan na udžbenicima onaj
koji teži da bude dosadan i nekritičan. On naginje tome da ne bude demokratičan.
Citiraću Stephena Balla, to je ‘kurikulum mrtvaca’. U Democratic Schools, jedna od
stvari koju smo James Beane i ja pokušali pokazati jesu brojne učionice u kojima
su nastavnici pregovarali o kurikulumu, i gde su nastavnici i učenici proizvodili
materijale kao izravne odgovore na problem lokalne zajednice. Ovi mi se čini mnogo
dinamičnijim procesom nego oslanjanje na standardizovane materijale koji su često
zastareli i konzervativni.
Ovo ne znači da ne možemo intervenisati kako bi udžbenike učinili mnogo
boljim. Postoje stvari koje možemo uraditi. Ali ova intervencija mora biti sprovedena
uz puno razumevanja načina na koji udžbenička ekonomija i politika funkcionišu.
U Americi, tekstovi se određuju na lokalnom ili državnom nivou, zavisno od toga u
kojoj se državi živi. Međutim, u južnom pojasu država (oko 20 država) postoji državna
politika koja određuje procedure za usvajanje udžbenika. U njima su ustanovljeni
vrlo rigorozni kriterijumi kako bi knjiga ili udžbenik mogli biti odobreni. Tri države
– Texas, California i Florida – kontrolišu većinu onoga što će se objaviti na nivou
cele nacije.
Pošto je svaka od ovih država među najbrojnijima u Americi, izdavači će
jedino izdavati ono što se prodaje u Texasu, Californiji i Floridi. (Ove tri države
zajedno čine 35% tržišta udžbenika. One su takođe dom najmoćnijih konzervativnih
pokreta. Setite se da je Ronald Reagan bio guverner Californie pre nego što je postao
predsednik.) Zbog toga, ukoliko želite menjati sadržaj udžbenika i njihovo uređenje,
to morate organizovati u ove tri države. To znači da progresivni pokreti moraju
naučiti ono što je desnica naučila: da dobro organizuju svoj pokret; da se koncentrišu
na ona područja koja imaju potencijala za učinkovitu transformaciju; i da shvate
da će biti potrebne godine kulturnih napora i političkog organizovanja. Desnica je
uradila težak posao. Tako da to moramo uraditi i mi.
Pitanje. Kakvo je vaše mišljenje u vezi sa nacionalnim kurikulumom?
Apple: Za početak ću reći da, u principu, nisam protiv ideje demokratskog
odlučivanja o stvarima i institucionalizovanja na nacionalnom nivou. Po mom
mišljenju jedini razlog za nacionalni kurikulum jeste taj da se podstakne rasprava o
tome kakvo znanje je važno na svakom nivou, počevši od lokalnog nivoa do gradova
i država. Jedini razlog da se o tome govori je da se podstakne nacionalna rasprava.
Za američki nacionalni kurikulum uveliko se zalaže konzervativni pokret,
iako on ponekad sadrži kritičke i progresivne elemente u sebi. Primera radi, neki
afroamerički istraživači se zalažu za nacionalni kurikulum jer bi po prvi put imali
garancije da mogu, unutar vrlo konzervativnih i često rasističkih školskih područja,
podučavati istoriju naroda druge boje kože.
Sa druge strane, mislim da bi u ovom momentu kretanje ka nacionalnom
kurikulumu bilo vrlo opasno. Jedan od efekata postojanja američkog nacionalnog
kurikuluma bila bi institucionalizacija i legitimacija nacionalnog testiranja. I
neoliberalni i neokonzervativni aspekti konzervativne modernizacije snažno
podržavaju takav test. Jednom kada je ustanovljen nacionalni test, zasnovan na
nacionalnom kurikulumu, znanja ekonomskih elita i kulturnih grupa će dominirati.
Znamo iz prošlih iskustava mnogih nacija da ovakve grupe imaju više uticaja kao i
više moći da ugrade svoje znanje u test.
Stoga predviđam da će nacionalni kurikulum neizbežno voditi ka nacionalnom
testu. Mogao bih isto tako predvideti da će svrha nacionalnog testa na nacionalnom
i državnom nivou biti da se opravda celishodnost rezanja troškova. Pre nego što će
pokazati kojim učenicima je potrebno dodatno finansiranje i podrška, on će potvrditi
prećutnu zdravorazumski utemeljenu poziciju da su siromašna i radnička deca manje
inteligentna. Onda kada se ovo ponovo utemelji kao zdravorazumsko na nacionalnom
nivou, onda više neće biti novca za one škole koje su u mnogim mestima u takvoj
ekonomskoj krizi da će mnoga školska podurčja u Americi ponovo morati da zatvore
svoja vrata pre kraja školske godine i deca neće moći da pohađaju predviđenih 180
školskih dana. Neće biti novca da se uradi bilo šta drugo.
Postoji još jedna opasnost u vremenu neoliberalnih ‘reformi’. Nacionalni
kurikulum i nacionalni test će još više pogoršati proces pretvaranja škola u robe.
Setimo se da je naglasak neoliberalizma ili na ekonomizaciji škola ili na njihovom
pretvaranju u robe. Kao što se dogodilo u Engleskoj, gde je nacionalni kurikulum
ušavljen u nacionalni test (rezultati koji su u novinama i drugde objavljeni kao
‘league tables’, putem kojih se škole upoređuju) što obezbeđuje direktan mehanizam
koji omogućava desnici da određuje cenu školama i govori ‘Ovo je dobra škola, ova
je loša’. U suštini, to im omogućava da kažu ‘Nema više novaca za podršku stvarnim
naporima u školskim demokratskim reformama, ali možemo ih staviti na tržište.’
Ovo predstavlja direktnu sponu sa sistemom vaučer planova u kojima se
roditeljima daju male količine novca, kako bi na tržištu odabrali škole. Ako imate
viši prihod, možete zameniti javni novac iz tih vaučera i možete ići u koju god školu
želite. Ovo je katastrofalna formula.
Ovo predstavlja vrlo komplikovanu dinamiku. Nacionalni kurikulum i
nacionalni test će, što je neobično, voditi, sa jedne strane, ka povećanju privatizacije,
a sa druge strane ka povećanju centralizacije i kontrole nad zvaničnim znanjem.
Škole će dobiti cene kako bi tržište funkcionisalo. Privatni sektor će se povećati za
dobrostojeće i to će stvoriti prividan izbor za siromašne i radničku klasu. Tačno to
se može naći u knjizi koju su napisali Whitty, Power i Halpern, i koja nosi naziv
Devolution and Choice in Education, kao i Lauder i Huges u knjizi Trading in Places,
u kojoj ispituju veze između neoliberalnih tržišta, nejednakosti i neokonzervativne
politike po pitanju kurikuluma i testiranja.
Implikacije su duboke. Federalni i državni novac će sve više ići u privatne
škole. Bogatiji roditelji će njihovu decu ispisivati iz javno finansiranih škola, koje
Prevodi
191
će se raspadati, i upisivati ih u private škole. Oni će odbiti da plaćaju poreze ne
bi li učinili preostale škole boljima. Ono što ćemo imati su visoko-kontrolisane,
policijski-nadzirane i škole koje propadaju u gradovima u unutrašnjosti. Ovo će biti
destruktivno za sve one kojih se to tiče. Po mom mišljenju, nacionalni kurikulum
u vreme neoliberalne i neokonzervativne hegemonije je ime za formulu koju bih
otvoreno nazvao ‘obrazovni aparthejd’.
moći?
192
Pitanje: Mislite li da NCATE i ostala akreditaciona tela raspolažu prevelikom
Apple: Definitivno. U stvari, Univerzitet u Wisconsinu se povukao iz NCATE
pre deset godina. Jedan od razloga zašto akreditacione agencije poput ove imaju
univerzalan model jeste taj što misle da ga mogu nametnuti bilo kom obrazovnom
programu i instituciji. Budući da smo i tada i sada smatrani, po nacionalnim
bodovanjima, Školom Obrazovanja broj jedan u Americi, različiti programski i
birokratski izveštaji koje traži NCATE oduzimaju enormnu količinu vremena i
novca, i nisu od velike pomoći. Po našim procenama, sigurni smo da smo mogli
učiniti više na naš način, s obzirom na našu veliku posvećenost izgradnji kvalitetnog
preddiplomskog i diplomskog obrazovnog programa. Ipak, mi smo se povukli. Iako
mislim da postoje neki progresivni elementi u NCATE-u, uglavnom, NCATE i slične
birokratske akreditacione agencije zaslužuju kriticizam koji im se često upućuje.
Pitanje: Koje su implikacije Herrsteinove i Murrayove knjige The Bell Curve,
kada je obrazovanje u pitanju?
Apple: Moram priznati da sam na početku bio zaprepašten! Jasno, kako sam
gore već napomenuo, sva njena logika i svi podaci su već bili diskreditovani. Kao
što sam rekao, nijedan ozbiljan genetičar ne bi izneo tvrdnje koje su oni izneli.
Ne postoji genetički argument koji se na osnovu njihove analize može pružiti u
pogledu ogromne populacije. Već smo prošli kroz Arthur Jensenov period i znamo
da su tvrdnje takve vrste metodološki, etički i teorijski pogrešne. Naprosto je, čak i
statistički, reč o lošoj nauci.
Ovo samo pokazuje koliko su American Enterprise Institute, The Heritage
Foundation, Bradley Foundation, i ostali neoliberalni i neokonzervativni thinktankovi, uticajni i dobro finansirani. Oni su pomogli da se Murray (Herrstein je već
umro) pojavljuje u talk show emisijama na televiziji, na radiju i u svim novinama
širom Amerike. Oni su za sponzorstvo uložili na milione dolara. Čak i kada se ovo
ima u vidu, otvoreni efekti na obrazovnu politiku bili su, kratkoročno, relativno
minimalni. Međutim, ideološke konsekvence mogu dugoročno biti više ili manje
skrivene, ali mogu imati trajnije posledice.
Čak i kada bi bila istina da afroamerikaci imaju niže IQ rezultate (naprosto,
odvratna rasistička tvrdnja), znamo da se završeci krivulje preklapaju u tolikoj meri
da ne postoji obrazovna politika kojom bi se nešto promenilo. Stoga, čak i da su
tvrdnje iz knjige tačne, to ne bi ništa promenilo. Sa druge strane, ono čemu je knjiga
doprinela, u ovom vremenu rastuće reakcionarne politike, rasističkog nativizma,
ekonomske nesigurnosti i posedničkog individualizma, jeste još veće raspirivanje
ovih tendencija. Ljudi okrivljuju manjinske grupe i imigrante za ekonomske
probleme. Ekonomski strahovi se sabiru oko desničarskih tema. Mere afirmativne
akcije za ‘bezvredne grupe’ (i u biološkom i moralnom smislu) i slične politike vide
se kao glavni uzroci društvenih i ekonomskih problema. To omogućuje dominantnim
grupama da njihove greške u donošenju ključnih ekonomskih i političkih odluka sve
više i više svaljuju na druge.
U suštini, pogoršavanjem situacije, u kojoj ljudi za sve njihove probleme u
vezi sa ekonomijom, kriminalom, gubitkom sigurnosti i tradicije optužuju manje
moćne grupe, mogu se uništiti zajednice i svako značenje javnog dobra. Nalazim da
je ovo veoma destruktivno. Dugoročni efekti na obrazovanje mogu se tada sastojati
u opravdavanju još većih rezova koji su namenjeni finansiranju socijalnih usluga,
zdravstvene zaštite, programa za proširivanje inovacija u obrazovanju itd. To će se
učiniti putem potvrđivanja i legitimacije intuicija određenih ljudi o ‘Drugom’, koje
su delimično mogli imati i ranije, intuicijama koje su najčešće vrlo rasističke. Ove
je skrivene efekte možda teže uočiti, no oni su značajni. Stoga iako knjige poput
The Bell Curve možda nemaju velikog uticaja na obrazovanje u pogledu očiglednih
promena u politici i praksi, to ne znači da tih uticaja tamo nema.
Pitanje: Da li treba postojati jedinstven obrazovni sistem? U vezi sa tim
daćemo vam nekakvu pozadinu. Imamo obrazovanje za nadarene, specijalno
obrazovanje, obrazovanje putem čitanja i obrazovanje putem slušanja. Da li trebamo
imati jedinstveno obrazovanje ili ovakvo rascepkano obrazovanje?
Apple: Delom već imamo jedinstven obrazovni sistem, ali na vrlo čudan
način. A to je da škole funkcionišu u smislu razvrstavanja i selekcije. To nije sve što
oni rade, ali je svakako jedan od razloga zbog čega se grade i organizuju na taj način.
Pročitajte Horace Mannov originalni rad – ili bilo šta od ranih graditelja škola – i
razumećete da su škole pravljene kako bi služile kao ‘ogromne mašine demokratije’.
Ali ove mašine su bazirane na viziji demokratije u kojoj su neki ljudi bili vođe, a neki
sledbenici. Jedinstveni pojam škola kao mašina za razvrstavanje i selekciju je i dalje
‘živ i zdrav’, kao što je i učenje o strukturama tumačenja sveta koje dominira našim
društvom, kako sam pokazao u svojoj knjizi Ideology and Curriculum.
Imamo još jedan element jedinstva, onaj koji je zasnovan na udžbenicima. Kao
što sam već napomenuo, u Americi imamo nacionalni kurikulum koji je nezvaničan.
To je kao kada bismo imali Ministarstvo obrazovanja koje propisuje stvari koje treba
naučiti, ali prema sposobnostima.
Ono što je direktnije povezano sa interesom koji stoji iza vašeg pitanja - šta
nam je potrebno? – je sledeće. Moju poziciju po tom pitanju sam već izložio. Mislim
da bi u idealnom svetu dobro obrazovanje za sve bilo politehničko obrazovanje – to
je obrazovanje srca, glave i ruke za sve ljude. Tada ne bi bilo klasiranja i nadziranja.
Ne bi postojao diferencijalni kurikulum koji nalaže da posebne vrste učenika idu
na trening stručnog osposobljavanja, dok druge razvrstava drugde. Mislim da je to
Prevodi
193
194
vrlo opasno. U vreme smanjivanja resursa, bez obzira na pozadinsku retoriku, takvo
razlikovanje naprosto vodi ka ponovnoj izgradnji tradicionalnog hijerarhijskog
modela društvene podele rada putem škola. Stoga želim jedinstveni model u smislu
da mislimo na obrazovanje za sve. Želim da ne diferenciramo negativno. Isto tako,
zalažem se za inkluzivno obrazovanje koje neće imati izdvojena specijalna odeljenja
za učenike koji su etiketirani kao oni koji imaju emotivne ili fizičke teškoće itd.
Mislim da je to važno, ne samo za decu koja su etiketirana kao ona koja imaju
teškoća, već i za decu koja nisu etiketirana na taj način. Kakvo društvo proizvodimo
onda kada odvajamo decu i kada nemamo kolektivnu odgovornost za našu decu koja
ne znaju kako da komuniciraju sa ostalima?
Dok sa jedne strane u idealnoj situaciji biramo da imamo inkluzivne škole, sa
druge strane u stvarnosti mnogih učionica razredi postaju veći, smanjuju se budžeti,
više je socijalnih problema u školama, a nastavnički rad se intenzifikuje. Citiraću
svog prijatelja koji predaje u školama mog rodnog grada: ’Michael, nemam vremena
ni da odem u toalet tokom radnog vremena’. S obzirom na ovakvu situaciju, ono
što se nastavnicima događa jeste retorika koja kaže ‘inkluzija’, ali stvarnost kaže
‘Istovari tu decu u redovnu učionicu i ne pružaj pomoć, ni asistenciju, niti resurse
nastavnicima koji već rade u uslovima koji im zagorčavaju život’. Stoga je situacija
u značajnom broju američkih škola i učionica ekvivalentna onoj kada smo zatvoreni
u mentalnoj instituciji. Istovarimo ljude natrag u njihove zajednice i pustimo ih da
tonu ili plivaju, sa vrlo malo dugoročne podrške. A oni uveliko tonu.
Pitanje: Šta mislite, kakav uticaj će ostvariti Republikanski kongres i popularni
konzervativni radio komentator Rush Limbaugh na uvođenje konzervativne agende
u obrazovanje? Šta vidite kao komponente njihovog uticaja?
Apple: Na mnoge načine sam već odgovorio na ovo pitanje. Mislim da će
se svi trendovi ka privatizaciji, marketizaciji, čvršćoj kontroli znanja i vrednosti,
svaljivanja krivice za sve na škole, i još puno toga, naprosto nastaviti i još više
pogoršati. Imaćemo čak bolje škole za decu imućnijih roditelja i još siromašnije za
siromašnu decu. Jaz između bogatih i siromašnih škola vidljivo će se povećati, kao
što je to trenutno slučaj. Mislim da će se pojačati i stvaranje desničarskog ‘zdravog
razuma’, što je upravo ono što se trenutno događa. U Official Knowledge raspravljam
o tome kako je jedna od stvari koju je desnica shvatila ta da se u cilju pobede u državi
mora pobediti u civilnom društvu. To znači da se moraju promeniti fundamentalne
ideje o svrsi škole (i svih društvenih politika) u društvu.
Rush Limbaugh je glasnogovornik mnogo većeg pokreta od ovog o kome
govorim. Ono što ljudi poput njega sada govore nastavlja da nanosi ogromnu štetu.
Njihov govor je otvoreno rasistički i seksistički. To se obraća ljutnji koja je sabrana
oko tema koje je desnica preuzela. To govori populističkom impulsu; ali taj impuls
koji je kolonizovan od strane desnice je moćno sredstvo kojim su ljudi, koji su ljuti
zbog toga kako su tretirani i koji su zabrinuti (opravdano) za njihovu budućnost i
budućnost njihove dece, stavljeni pod vođstvo konzervativnog saveza. Vrlo pametno
se ovde koristio diskurs ‘individualne odgovornosti’, diskurs koji kaže ‘mi’ smo
odgovorni i moralni, a ‘oni’ (ljudi druge boje kože, siromašni, imigranti, oni koji rade
u državnim službama itd.) nisu. Ono što rade radijski komentatori poput Limbaugha
je legitimacija teze da su ljudi siromašni njihovom krivicom, da ljudi nisu dobri u
školi ne zato što nema posla ni ekonomske budućnosti, već zato što su glupi i nemaju
karaktera ni morala.
To je značilo i značiće isto i ubuduće. Bojim se da ćemo imati gradove, državu i
nacionalnu administraciju koji će u cilju da dobiju što više glasova od onih koji generišu
‘beli bes’ biti još nemilosrdniji prema položaju onih koji su realno na dnu. Rezultati
ovih politika biće prerušeni, koristeći retoriku koja je nekad bila socijaldemokratska
(demokratija, sloboda itd.). U stvari, najmoćnija (ponekad brutalna) stvar koju je
desnica učinila – a Rush Limbaugh je bio učinkovit u popularizaciji ove strategije –
je ta što je populističkim osećanjima, toliko popularnim i moćnim u Americi (jezik
‘naroda’), dala desničarski obrt. Stvorena je situacija u kojoj je rastuća dominantna
perspektiva ona ’mi protiv njih’, gde ‘mi’ obeležava amerikance koji su svojim radom
i naporima nekako isplivali iz siromaštva, a ‘njih’ one koji su afroamerikanci, latino
i ljudi druge boje kože. Ovo stvara klimu u kojoj se rasna i ekonomska segregacija
naziva ‘izborom’. Ovo se opravdava retorikom demokratije kao potrošačke prakse.
To je briljantna strategija i njeni efekti su vidljivi svuda oko nas.
Imajući sve ovo u vidu, veoma sam zabrinut za budućnost američkog
obrazovanja. Promene koje iskušavamo su vrlo realne. Ipak, uslovi su i ranije bili loši
i sile neprozirne demokratije su i tada osvojile glavne dobitke. Zbog toga, kao i zbog
mog neprekidnog rada na sprečavanju i ometanju desnice, zajedno sa progresivnim
i kritički orjentisanim edukatorima i aktivistima, nisam pesimističan. Pre će biti da
sam optimista bez iluzija. Raymond Williams je bio mudar kada je rekao da je nada
jedan od naših najvrednijih resursa. Danas se takvoj nadi treba odazvati.
Michael W. Apple, Professor at the University of Wisconsin-Madison,
Madison, United States of America. E-mail: [email protected]on.wisc.edu
Intervju sa Michael Appleom su vodili: Michael F. Shaughnessy, Kathy Peca
and Janna Siegel, Eastern New Mexico University, Portales, New Mexico
Prevod sa engleskog: Ivan Radenković i Maja Solar
Prevodi
195
KRITIČKA PEDAGOGIJA KAO
REVOLUCIONARNA PRAKSA
Intervju sa Piterom Meklarenom
(Peter McLaren)1
Kako biste definisali kritičku pedagogiju? Koja je njena suština i svrha? U
kakvom odnosu stoje kritička pedagogija i nauka o edukaciji?
196
To je dobro pitanje kojim možemo započeti ovaj intervju. Svestan sam da ljudi
različito shvataju značenje kritičke pedagogije - stoga mi dopustite da odgovorim
na vaše pitanje tako što ću podeliti sa vama šta kritička pedagogija znači za mene;
o putanji u kojoj sam pokušavao da zastupam kritičku pedagogiju dok sam živeo
ovde u utrobi zveri, u severnoj anglosferi, odnosno „grindolandiji“, kako je nazivaju
moji meksički prijatelji. Smatram da se differentia specifica kritičke pedagogije tiče
šireg opsega od predavanja po učionicama ili popularnog obrazovanja koje se odvija
unutar jedne zajednice. Definišem je kao uspeh sistemske dijalektike pedagogije koja
je organizovana oko filozofije praksisa. Ova praksa počinje imanentnom kritikom
konvencionalne pedagogije kako bi videla da li su njene pretpostavke i tvrdnje
adekvatne onoj vrsti prakse koja je potrebna da bi se ujedno shvatile i suprotstavile,
i eventualno da bi se prevazišla kapitalistička ekspanzionistička dinamika. Stoga
nam i treba filozofija praksisa koja je koherentna i forme organizacije - horizontalne
i demokratske - koje najbolje odslikavaju naš praksis. To je praksa postojanja i
postajanja, mentalnog i fizičkog rada mišljenja i činjenja, čitanja i pisanja reči (u
Freirovom smislu), ukratko to je praksa sopstva, forma samouređivanja, ali ne samo
u fukoovskom smislu. Nadam se da će to postati jasnije u komentarima koji slede.
Dakle, kritička pedagogija je istovremeno praksa čitanja gde čitamo reč u kontekstu
sveta i praktička aktivnost pomoću koje upisujemo sebe kao subjektivne sile u tekst
istorije. Ali ovo ne znači da je stvaranje istorije samo posledica diskursa, forma
metonimije, izvođačka dimenzija jezika, retorička operacija, tropologički sistem.
Ne, stvarnost je više od tekstualnog samo-razlikovanja. Praksa, na način na koji ja
upotrebljavam ovaj termin, je upravljena na dijalektičko razumevanje reči i sveta
kao posledice klasnih protivrečnosti. Kako Tereza Ebert ističe, medij značenja je
jezik; ali značenje značenja nije nužno lingvističko, nego je društveno i direktno
je povezano sa društvenim odnosima rada. Prema tome, kritička pedagogija je
filozofija prakse koja se živi u svakodnevnom životu i koja pokušava da razotkrije
zgusnute, apstraktne strukture koje materijalno konstituišu društveni život. Ovo je
način sučeljavanja sa popularnom uobraziljom koja normalizuje srž kulturnih temelja
kapitalizma i normativne sile države. Drugim rečima, govori nam da ne postoji
1 Intervju je preuzet uzet iz knjige „Marxism and Education; Renewing the Dialogue, Pedagogy,
and Culture (2011)
alternativa kapitalističkim društvenim odnosima. Dakle, kritička pedagogija je
čitanje i delanje nad totalitetom društva, koje pretvara apstraktne stvari u materijalne
sile, pomažući apstraktnoj misli da dođe do prakse, revolucionarne prakse, da bi
iznedrila društveni univerzum koji nije zasnovan na vrednosnoj formi rada, a to je
socijalistička alternativa kapitalizmu.
Ovde posmatram kritičku pedagogiju kao društveni proces, društveni
proizvod i društveni pokret koji je zasnovan u filozofiji prakse kao i u demokratskom
načinu uređenja. Sa jedne strane, kritička pedagogija se bavi postajanjem ljudskim
bićima, što je tautološki i određujuća osobina edukacije, ali to radi imajući u vidu
određeni politički projekat - antikapitalistički, antiimperijalistički, antirasistički,
antiseksistički i prodemokratsku emancipatorsku borbu. Ovo ide protiv onog što
je peruanski filozof Anibal Kuihano nazvao „kolonijalnošću moći“. Ovde kritička
pedagogija služi da preobrati poznato u strano i strano u poznato, iznova shvatajući
način na koji mi vidimo vezu između sebe i društva, kako bismo mogli oba videti
kao proizvedena, kao društvenu konstrukciju višestrukih dimenzija, i povremeno kao
suprotnost jedno drugom, i kao međusobnu potisnutost jednog drugim. U dodatku,
pokušava da rasvetli pedagoške dimenzije onog političkog i političke dimenzije
onog pedagoškog i da preobrati ove aktivnosti u jedan veći, sadržajniji i fokusiraniji
projekat građenja alternativnih i opozicionih formi samoodrživog okruženja, uslova
učenja, revolucionarnih političkih okruženja, gde kapitalizam može biti potisnut
od strane socijalizma. Revolucionarna kritička pedagogija ne bavi se specifičnim
modelima kritike, već praksom i praksisom kritike. Ne govorim ovo da bih porekao
važnost raznih modela kritike i da bih ih razlikovao od sistema inteligibilnosti, ali
kada revolucionarni kritički edukatori prizovu kategoriju kritike, to znači uvežbavati
kritiku da bi se razumeo sam proces refleksije u specifičnom istorijskom spoju dok
posvećeno i protagonistički delamo. To uključuje analizu i procenu celokupnog
konteksta samog pedagoškog iskustva (čin saznavanja). U tom slučaju paradigme,
okviri saznavanja i afektivne dimenzije učenja (ili strukture osećanja) su ispitani
istorijskim situiranjem živog tela mislioca i njegovog načina mišljenja unutar
većeg društvenog totaliteta globalnih kapitalističkih odnosa. Ovo istorizovanje
samorefleksije smešta ideje, institucije, društvene sisteme u prelaz iz jedne istorijske
faze proizvodnje u drugu, utvrđujući granice i mogućnosti načina mišljenja u širem
projektu oslobađanja čovečanstva od kapitalističke eksploatacije. Ne samo da
kritika oslobađa čovečanstvo od instrumentalnog postvarenja onakvog tipa kakvo
je „otpakovala“ Frankfurtska škola, već i pokušava da oslobodi čovečanstvo od
rasističkog, seksističkog, polnog i religioznog otuđenja utemeljenog na otuđenoj
produkciji odnosa tokom protagonističke istorije koja ide zajedno sa dijalektičkim
čitanjem reči i sveta. Prema tome, revolucionarna kritička pedagogija podstiče
stvaranje teorije i filozofije praksisa kojima se ne samo ispituju granice zapadne misli
i zaokruženosti koje omogućuje kritička teorija, kritička rasna teorija, marksistički
humanistički diskurs, i svi drugi jezici kritike, već su sposobne da sebe i druge
uprave prema alternativnim i opozicionim načinima mišljenja i delanja u odnosu na
i protiv moderne/kolonijalizma i epistemologija imperije. Drugim rečima, „druga
znanja“ (znanja urođenika, žena i potlačenih grupa) nastoje da poremete hegemone
Prevodi
197
198
ontološke kategorije koje su zasitile ono imaginarno našeg doba, zarobljavajući nas
u normalnost njihovog načina saznavanja, toliko da su postale neprobojne za kritiku.
Posledično, revolucionarna pedagogija je osmišljena da otvori granicu horizonta
našeg vremena, otvarajući različite logike, racionalnosti, sisteme klasifikacije i
strukture moći, i oslobađajući epistemičku silu lokalnih istorija potlačenih grupa da bi
nam omogućila da drugačije iskažemo moć, da proširimo mogućnost koordiniranog
rasta i razvoja, čineći nas neprijateljem zaboravnosti i protagonističkim akterima
revolucionarne prakse iz perspektive najnevidljivijeg među nama - los olvidados prema kojima se kapitalistički sistem odnosio izdajnički. Revolucionarna kritička
pedagogija je praksa, ali takođe operiše unutar načina saznavanja reči, konceptualnih
sistema, i tako dalje. Kao i bilo koji sistem inteligibilnosti, ona mora biti otvorena za
snage i ograničenja različitih logika, racionalnosti, sistema klasifikacija i struktura
moći. Ne smemo postati žrtve grandioznih iluzija i moramo uvek biti otvoreni
za kritiku. I konačno, revolucionarna kritička pedagogija se ne tiče toliko borbe
za informaciju, koliko borbe za znanje, za mesto gde svest može otkriti sebe, za
mesto gde kreativna svrhovitost - protagonistička akcija zamenjuje znanje. Ali je
čak i više od toga – radi se o borbi za transformisanjem takvog znanja u mudrost,
načinom dijalektičkog čitanja reči i sveta, tj. u recipročno otkrivenim odnosima
između svesti i sveta, i onog što je izvan sveta, i u jedinstvu razlika u individualnom
i u svetu koji sjedinjuje veliko i malo, moćno i nemoćno u jedinstvo društvenog
života. I to može biti samo življena angažovanost, kao proces koji stvara naviku
koja oblikuje harmoničan odnos između sebe i drugih, gde se mogućnost smešta u
našu mišićnu i moždanu masu tako da smo sposobni da se izborimo u učionicama,
na ulici, na javnim trgovima i našim laboratorijama, seminarima, fabrikama, mesnim
zajednicama, kancelarijama i crkvama u našoj misiji da se pridružimo Freiru duž
grubih i stenovitih puteva kojima putuju „hodočasnici očiglednog“. Ovde možemo
otkriti duboko ukorenjenu zajednicu ispod površine različitosti sveta, a da to ne
namećemo. Otkrivamo, zajedno, u našoj zajedničkoj ljudskoj celovitosti, kao
neprijatelji obmane i laži i kao prijatelji ljudskih i neljudskih svetova u kolektivnom
projektu stvaranja pozitivno održivog društvenog poretka.
Kritička pedagogija ne bi trebalo da ostane olimpijska u svojoj samosigurnosti,
a ni nadmena u svom skepticizmu. Radije, ona mora da se skrasi u privremenom i
promiskuitetnom domenu prakse - stvarajući put hodanjem, bez skica ili recepata.
Kao jezik neprihvatljivog, revolucionarna kritička pedagogija je kulturni artefakt
koji mora biti zaštićen od onih koji bi osudili praksu kao skretanje pažnje sa uzvišene
teorije. Kritička pedagogija se ne tiče samo stvaranja pedagoškog konteksta u kojem
bismo učili sebe pričama drugih, već se radi o novom načinu slušanja onog što
kažemo, koje nam omogućuje da slušamo na nove načine, s nadom da ćemo naučiti
da govorimo na načine koji su otvoreni drugima, pritom prepoznavajući da odluke
koje smo doneli za nas i za druge, nisu prave odluke. Da li sam previše ambiciozan?
Možda. Ali oduvek sam pokušavao da kroz život idem napred i pokušavam da
gradim na ramenima drugih, široka, moćna, revolucionarna ramena, kao što su
Marksova, Roze Luksemburg, Pola Freira, i ona koja sam otkrio kasno u životu,
ramena Marijategue.
Zastupate stanovište da ne postoji jedna kritička pedagogija, već više
njih. Koje su glavne razlike među njima? Zašto tvrdite da je kritička pedagogija
revolucionarna? I da li je revolucionarna u edukativnom, političkom ili društvenom
smislu?
Hvala vam na ovom pitanju. Molim vas shvatite da ja ne tvrdim da moje
pisanje poseduje veću dubinu van konteksta Sjedinjenih Američkih Država i Kanade.
Stoga ću sa ovom kvalifikacijom pokušati da obrazložim odgovor. Revolucionarnoj
kritičkoj pedagogiji, koja drži do toga da ideje treba da budu situirane u istoriji i
iskustvu kao pogrešive generalizacije koje moraju biti ideološki razotkivene
upražnjavanjem istorijske materijalističke kritike, pripisujem praksu koja pokušava
da stvori kritičko znanje društvenog totaliteta kog nastanjujemo u ovom našem
kapitalističkom univerzumu. Postoje, iz nedostatka boljih termina, levo-liberalna
kritička pedagogija, liberalna kritička pedagogija, konzervativna kritička pedagogija,
i razne varijante istih. Ovo su naravno veoma grubi termini, i verovatno postoje
bolji. Svakako da moraju biti razrađeni, ali za to ovde nemam prostora.
Kritička pedagogija u Sjedinjenim Državama je preopterećujuće liberalna i
spaja se, u većini slučajeva nenamerno, sa neoliberalnom ideologijom, politikom i
praksom. Uopšte, ona gleda na državu kao na ‘socijalnu državu’ (ovde ću pozajmiti
neke termine od Tonija Smita) gde su simbolična i moralna filozofija sistemski izraz
normativnih principa kejnzijanske države blagostanja. Drugim rečima, ona je država
koja nudi najamni rad kao normativni princip modernog društva. Neki konzervativni,
čak i liberalni, edukatori shvataju neoliberalnu, preduzetničku državu kao normu
u kojoj generalizovana robna proizvodnja zahteva globalno tržište, i takođe prate
Hajekov princip koji nalaže da zakon o vrednosti kapitala u apstraktnom mora biti
sleđen.
Neki levo-liberalni edukatori nastoje da stvore novi model države koji bi
se mogao nazvati ‘aktivističkom državom’ (ponovo, ove termine pozajmljujem
od Tonija Smita) koji se zasniva, u najvećem delu, na radu Polanjia, i uključuje
agresivne državne intervencije u njenu industrijsku politiku. Međunarodni kapital
i dalje preovlađuje u ovom modelu i postojaće neizbežna zavisnost međunarodnog
kapitala od vlade i globalne trgovine. Naravno, oni koji upravljaju aktivističkom
državom žele da postave vladine restrikcije na njena pravila i regulacije za privlačenje
globalnog investicionog kapitala. Dakle, postoji usaglašeni pokušaj ublažavanja
najgorih i najviše eksploatatorskih aspekata države. Ipak, s druge strane, imate levoliberalne edukatore koji preferiraju pojam ‘kosmopolitske države’. Ovaj model je
velikim delom preuzet od Habermasa, u kom mogu da zavladaju one forme vođenja
globalnog tržišta koje su intranacionalne pre nego nacionalne; ovde je pažnja
usmerena na stvaranje globalnog građanskog društva.
Pa, ja nisam pristalica nijednog od ovih modela. Verujem da je nemoguće
demokratsko upravljanje najamnog rada na globalnom nivou uspostavljanjem
strogih restrikcija globalnom finansijskom i derivatnom tržištu. A šta je sa pitanjem o
posedovanju imovine od strane masovnih načina proizvodnje? Natalija Jaramilo i ja
smo pričali pre par nedelja na Industrias Metalurgicas y Plasticas Argentina (IMPA)
Prevodi
199
200
gde 172 radnika prave proizvode od aluminijuma, kao što su konzerve, folija, i
omoti. Kako bi kosmopolitska država pomogla ovim radnicima? Da, postojala
bi težnja za demokratičnijom kontrolom ekonomije od strane onih koji nemaju
pristup kapitalu, ali bi to i dalje podržavalo najamni rad – i Marks nam je pokazao
da najamni rad samo prividno sadrži ravnopravnu razmenu. Radnici prodaju svoju
sposobnost za rad poslodavcu koji je u stanju da iz radnika izvuče veću vrednost od
one koju sam radnik dobija nazad. Kako bi globalna država zasnovana na najamnom
radu mogla da uspe? Što se mene tiče, nemoguće je izgraditi socijalističku državu
na nacionalizovanoj imovini zato što, kako je istakao Peter Hudis, kapital može da
postoji kao društvena forma posredovanja čak i u nedostatku privatnog vlasništva.
Naravno, postoje drugi modeli, kao na primer tržišni socijalistički modeli.
Neki od njih inkorporiraju robno tržište unutar sistema demokratski samoupravljanih
i od strane radnika vođenih industrija. Ja ne pokušavam da ocrnim ove progresivnije
modele, neki od njih imaju dobre ideje i mnogo su bolji od neoliberalnog državnog
modela koji sada ima internacionalni doseg. Ali pitanje koje treba sebi da postavimo
jeste Kako ukinuti vrednosnu proizvodnju, najamni rad? Moramo da idemo dalje od
državne intervencije u ekonomiji, pošto to nije socijalizam. Državna intervencija u
ekonomiji ne dovodi do prestanka rada koji proizvodi vrednost, otuđeni rad. Zapravo,
kapital je društveni odnos apstraktnog rada, i upravo kao takav mora biti prevaziđen.
Naravno, ovo je izazov za sve nas. Boriti se protiv aparatura ideološke države (koje
takođe koriste prisilne metode poput nepromovisanja i sistema privilegovanja za
one koji prate pravila) i represivnih aparatura države (koji su takođe prisilni po
tome što obezbeđuju unutrašnje jedinstvo i društveni autoritet ideološkim putem
patriotizma i nacionalizma) nije uopšte lako. Postoje disjunkcije i razdvojenosti
unutar i između različitih društvenih prostora superstrukture i unutar njih moramo
da delamo, u prostorima legalnih i ideoloških sistema koji mogu biti preobraženi u
korist društvene i ekonomske pravde. Borba je višestruka. Ali glavna poenta koju
sam pokušavao da istaknem jeste da moramo da stvorimo društveni univerzum izvan
forme vrednosti kapitala. Bilo šta manje od ovog neće dovesti do emancipacije.
Revolucionarna kritička pedagogija stremi ka ukidanju kapitala kao društvenog
odnosa. Ovo je glavna razlika.
Kakva osoba treba da se formira putem kritičke pedagogije? Kakvom društvu
treba da težimo?
Ovo pitanje je veliki izazov za sve nas. Naročito pored kontrole koju mediji vrše
na naše subjektivno formiranje dok nas obmotavaju u pedagogiju spektakla. Država
podstiče oblike desublimacije i slobode da bi skrenula pažnju sa ugnjetavačkih i
autoritarnih dimenzija kapitalističkog društva. A živimo u doba kada su ljudi previše
voljni da predaju svoju suverenost i slobodu tiranima, da bi zauzvrat mogli da se
upuste u požudnost medijskog spektakla i komodifikaciju svakodnevnog života.
Mediji delaju kroz državom stvorene monopole čiji su poslovni modeli zasnovani
na posedovanju političara putem manipulisanja uticajnih lobista. Dakle, teško je ići
protiv ovog talasa, ali moramo uraditi najbolje što možemo. Ja sam odabrao da radim
to putem revolucionarne kritičke pedagogije. Kritičke revolucionarne edukatore
interesuju kretanja svetskog totaliteta i kako je ovaj totalitet oktriven od strane
ljudskih bića, i kako putem našeg otkrivanja ovog totaliteta mi razvijamo specifičnu
ontološku otvorenost ka biću. Kako možemo da otkrijemo sami sebe kao istorijska
bića? Rezultati naših postupaka u, na i kroz svet se ne poklapaju sa našim namerama.
Zašto je ovo tako? Šta je odgovorno za disharmoniju između nužnosti i slobode naših
postupaka kao ljudskih bića koja stvaraju i bivaju stvarana istorijskim silama? Ovo
su pitanja koja animiraju rad revolucionarnih kritičkih edukatora. Da li mi istoriju
proizvodimo ili smo mi njeni predmeti? Ne verujem da smo pozvani od strane neke
više sile da bi se putem nas došlo do istorijskih ishoda nego, sledeći Marksa, mi
stvaramo istoriju. Praksis u obliku proizvodnih snaga, obliku misli, jezika, i tako
dalje, postoji kao forma istorijskog kontinuiteta samo zahvaljujući delatnosti ljudskih
bića. Ali izgleda da se opredmećen i objektivizovan praksis, koji je fiksiran u ljudskoj
istoriji, vremenom čini stvarnijim od same ljudske realnosti i postaje osnov istorijske
mistifikacije, onoga što Karel Kosik zove osnov mogućnosti preobražavanja subjekta
u objekt. Kao i Kosika, revolucionarne kritičke edukatore zanima fetišizovan praksis,
i kako ga prevazići. Kosik je naglašavao važnost filozofije kao neophodne delatnosti
čovečanstva, gde dijalektika igra ulogu revolucionarnog pogona za oslobađanje
praksisa. Njega brine dominacija objekta nad subjektom, i kapitalizam kao dinamičan
sistem totalnog postvarenja i otuđenja. Kapitalizam objektivizuje praktičko-duhovnu
delatnost ljudi, ali istorijska borba protiv kapitalizma iziskuje ne samo shvatanje šta
ova borba jeste po sebi nego i revolucionarno praktičko delanje zasnovano na ovom
saznanju. Kao što su nas Kosik, Če i drugi, poput Marijateguija, naučili, danas moramo
da se fokusiramo na stvaranje revolucionarne subjektivnosti u okviru nastavnika i
kulturalnih radnika, i ovo takođe znači da moramo da stvorimo socijalistički način
života, etički raspored, kao i filozofiju praksisa, i oblike revolucionarne organizacije
koji takvu filozofiju dopunjavaju. Če i Marijategui, na primer, odbacuju sublimiranu
moralnost kapitalizma pri stvaranju moralnosti proizvođača. Obojica su verovali u
važnost socijalističke subjektivne organizacije. U Grundrisse, Marks piše o novoj
formi revoluconarne subjektivnosti: „Ne samo da se objektivni uslovi menjaju u aktu
repodukcije, na primer, selo postaje grad, divljina pregledno polje, i tako dalje, nego
se takođe menjaju i proizvođači, tako što iz sebe izvode nove osobine, razvijaju se u
produkciji, transformišu se, stvaraju nove moći i ideje, nove načine opštenja, nove
potrebe i novi jezik.“
Ko su najistaknutiji predstavnici kritičke pedagogije i koji su njihovi doprinosi?
Da li među njih ubrajate Hose Martija, Makarenka, Lenjina ili Mao Ce Tunga?
Pa da, postoje mnogi ugledni predstavnici kritičke pedagogije. Naročito ranije
spomenuti Paulo Freir kao i Džon Djui, ali takođe i drugi, poput Žan-Žak Rusoa
i Antona Makarenka, naravno Mao, i mnogi drugi. I ne možemo zaboraviti Hose
Martia ili Simona Rodrigeza, učitelja Simona Bolivara. Nisam pisao o svakom od
njih, ali sam svakako svestan njihovih doprinosa. Makarenkov edukacioni sistem –
njegova samo-organizujuća ‘obrazovna kolektiva’ – je zapravo izgrađena na životima
Prevodi
201
202
studenata, na jedinstvu njihovih spoljašnjih i unutrašnjih odnosa, i važnosti unutarkolektivnih odnosa pri formiranju kolektiva kao i važnosti rada za život kolektiva.
Ali bih posebno naglasio važnost Hose Karlos Marijategui La Čira2. On me
naročito interesuje zbog njegovog doprinosa shvatanju intersekcionalnosti rase
i klase u njegovoj marksističkoj analizi kapitalizma. Marksistički edukatori su
nemilosrdno napadani od strane progresivnih edukatora u Sjedinjenim Državama
zbog njihovog pridržavanja Marksove ‘ekonomske’ i ‘evropocentrične’ filozofije,
koja društveni progres ne pojmi linearno. Ipak, postoje dobri razlozi za opovrgavanje
mnoge od ovih kritika na način vraćanja samom Marksu, a ne nužno marksistima.
Nova knjiga Kevina Andersona Marx at the Margins: On Nationalism, Ethnicity, and
Non-Western Societes (Anderson, 2010) se obraća nekim Marksovim objavljenim i
do danas i dalje neobjavljenim refleksijama o problemima rase i nezapadnjačkih
društvenih grupa, koje će izazvati postmoderniste koji su toliko kažnjavali
Marksa poslednjih nekoliko decenija. Pored onoga što je Lorenc Krader objavio
u Ethnological Notebooks of Marx (Krader, 1972), postoje Marksove beleške
napisane između 1872 i 1882, čiji veliki deo nikad nije bio objavljen, u kojima su
sadržane mnoge Marksove direktne refleksije, a ne jednostavno sežeci drugih pisaca
(naravno, i oni takođe postoje). Prema Andersonu, Marks je znatno promenio svoje
pojmljenje društvenog progresa kao nelinearnog, koje je prisutno u delima poput
Komunistički Manifest (1848) i novinarskim radovima koje je pisao za New York
Tribune o Indiji (1853), u kojem otkriva oblik antikolonijalističkog mišljenja koje
je pojašnjeno u kasnijim radovima za Tribune (1856-58) i u Grundrisse (1857-58).
Anderson otkriva kako je Marks prešao na multilinearnu teoriju istorije gde priznaje
da su se azijska društva, na primer, razvila drugačijom putanjom od one kojom su
išli zapadno-evropski modeli proizvodnje. Počeo je da se bavi dijalektikom rase i
klase za vreme Američkog građanskog rata (1861-1865) u kom je podržavao antiropski Sever. Napisao je u Kapitalu da se „rad kod belca ne može emancipovati
dok je kod crnca žigosan.“ Marks je podržao Poljski ustanak 1863-e, i počeo je
povoljno da gleda na mogućnost agrarne revolucije u Rusiji. Podržao je Irsku borbu
i tu se naročito usmerio na etnicitet, rasu, i nacionalizam. Njegovo podupiranje
Irske nacionalne nezavisnosti i njegovo povezivanje rasnih odnosa sa ovom borbom
pokazuje sličnosti sa Marijateguijevim stanovištem u kontekstu njegove podrške
domorodačkim borbama u Peruu i njegovog interesovanja za Indijski komunizam ili
Andski komunizam, i u predfeudalnim odnosima proizvodnje povezanih sa ayllu3.
Dakle, Marks je zaista pisao o nezapadnjačkim i neevropskim društvima u Indiji,
Indoneziji (Javi), Rusiji, Alžiru, i Latinskoj Americi i takođe je pisao o američkim
Indijancima i australijskim starosedeocima. Zanimali su ga severnoamerički Irokezi,
Asteci predkolumbijskog Meksika, i Kelti drevne Irske. Pitao se o važnosti plemenske
i seoske kulture mnogih predkapitalističkih društava, kao i o nastanku društvenih
klasa unutar plemenskih zajednica. Drugim rečima, zanimala ga je i periferija a ne
samo centar razvijajućeg kapitalističkog sveta. Treba napomenuti da se Marijategui
protivio ‘etapističkom’ pojmljenju ekonomske proizvodnje Druge internacionale.
Dakle i on i Marks su razvili dijalektičke teorije društvene promene koje nisu bile
2 Jose Carlos Mariategui (1894-1930), radikalni peruanski mislilac i politički aktivista.
3 Tradicionalan oblik društva koji je bio prisutan među starosedeocima Anda.
nelinearne niti fokusirane samo na klasne odnose (iako su doduše klasni odnosi bili
primarni). Oboje su razumeli da su partikularnost rase, etniciteta i nacionalnosti bile
odrednice društvenog totaliteta.
Mi koji se borimo u utrobi zveri protiv kulturnih, edukacionih, i ekonomskih
careva neoliberalanog imperijalističkog kapitalizma, mi koji se bavimo kritičkom
pedagogijom u Severnoj Americi, moramo bolje da se upoznamo sa mislima
Marijateguija. Ovde imamo radikalno-liberalnog novinara koji se transformisao u
ne-sektaškog i jeretičkog marksističkog revolucionarnog filozofa i aktivistu, javnog
intelektualca na kog su duboko uticale ne-marksističke struje Risorgimento mislilaca
poput Benedeto Kroče-a, anarho-sindikaliste Sorela i peruanskog radikala Gonzalesa
Prada (iako je on razumeo i odbacio njihov idealizam bez odbacivanja saosećanja i
odanosti revolucionarnoj radničkoj klasi). Marijategui je bio jedan od velikih antiimperijalističkih marksista koji su se borili za ukidanje latifundo-a (semi-feudalna
imanja koja su dominirala selima). Osudivši Peru kao imperijalističku koloniju
i tvrdeći da rat za nezavisnot Perua nije ni na koji način uništio feudalne odnose
na selima, razvio je istorijsko-materijalističku analizu klasa u Peruu. Kroz sve
ovo je naglašavao važnost uloge domorodačkih naroda, a da nije izgubio iz vida
ulogu proletarijata u usponu, niti važnost međunarodne radničke klase kao pokreta.
Iako je istakao važnost preobražaja i bekstva iz surovih, semi-feudalnih agrarnih
društava njegovog vremena, u kom je criollo (kreolski) proletarijat imao određene
ekonomske i društvene privilegije u poređenju sa domorodačkim seoskim narodima,
važno je naglasiti da je Marijategui hteo da autohtone regije Anda nastave da postoje
u sklopu postojećih nacija Latinske Amerike, pre nego kroz razvoj nezavisne
domorodačke nacije. Drugim rečima, on je rastući proletarijat video kao prirodni
saveznik urođeničkih seljaka. Ovo nije bilo funkcionalističko tumačenje peruanskog
društva nego duboko dijalektičko. Odbacivši kapitalizam latifundista kao i moderni
industrijski kapitalizam (ovaj drugi bi domorodačke grupe samo pretvorio iz
kolektivno nastrojenih fizičkih radnika u pojedinačne preduzetnike), tvrdio je da
društveni razvoj treba da se zasniva na kolektivnom razvoju (ayllu). Za Marijateguija
je ‘indijansko pitanje’ bilo ključno za pitanje nacionalizma, pošto je verovao da su
urođenički narodi izvor društvene revolucije u Peruu, i upućivao je na važnost uloge
žena u ovim narodima. Interesovao se za organsku primenu marksističke teorije u
borbi za nacionalno oslobođenje u Peruu u kom je borba urođenika bila glavna, ali
takva borba je takođe zahtevala transformaciju države pod upravom radničke klase.
Vredi napomenuti da je za Marijateguija obrazovna reforma morala biti
usidrena u socijalističku viziju budućnosti. Naravno, postoji mnogo sporova oko
doprinosa ‘El Amauta’ – da li je on bio populista, da li ga je više interesovao seljački
ustanak nego borba proletarijata? Ovo pitanja mene ne zanimaju mnogo. Mene
zanima Marijateguijeva evolucija kao marksističkog mislioca i njegova uloga u
peruanskom radničkom sindikatu i komunističkom pokretu, u onoj meri u kojoj ga
je to navelo da razume istorijsko oblikovanje ljudske svesti, i šta to znači ovde u
Sjedinjenim Državama i drugde. Malo je verovatno da ćemo videti marijateguizam u
Sjedinjenim Državama u skorije vreme, ali moramo, kao kritički edukatori, da učimo
iz njegovog važnog doprinosa borbi za oslobođenje.
Prevodi
203
Postoji li veza između kritičke pedagogije i kulturalno-istorijske teorije Lava
Vigotskog? I ako postoji, na koji način?
Da, postoji veza između rada Vigotskog i kritičke pedagogije, ali bih rekao
indirektno, kroz razvoj CHAT-a, odnosno kulturalno-istorijske teorije delatnosti
(cultural-historical activity theory). Ovde je rad Vigotskog od centralnog značaja,
u meri u kojoj je on naglasio ulogu komunikacije kao glavne u njegovoj teoriji
jezika i misli tvrdeći da se „misao dovršava u reči“. CHAT je metod koji se koristi u
edukacionom istraživanju i praksi ovde u Sjedinjenim Državama kao način razvoja
viših psiholoških funkcija kod učenika. Ne pratim baš paživo rad CHAT-a. Čini se
da nije imala neku važnu ulogu u kritičkoj pedagogiji, ali sam siguran da je korisna
za početnike.
204
Neki tvrde, da su ekonomski i društveni problemi u zemljama poput Perua
delimično izazvani ekonomskom politikom SAD-a. Kako je ovaj problem razumljen
sa stanovišta kritičke pedagogije?
Pogledajmo problem u Peruu i njegove veze sa SAD-om. Problem, kako ga
ja vidim, nije samo SAD, već neoliberalni kapitalizam uopšte - ono što se zove
„vagabundo“ kapitalizam, brzi kapitalizam ili finansijski kapitalizam. Sedamdesetih
ste imali snažan pokušaj od strane naprednih kapitalističkih zemalja da stvore više
bogatstva za zapadne korporacije, te su stoga odlučile da utiču - ili prisile - takozvane
vlade Trećeg sveta da obustave industrijalizaciju zamene uvozne robe (ISI), zbog
čega je došlo do regulisanja spoljne trgovine i investicija od strane države. SAD
nisu želele da Latinska Amerika nastavi svoje ISI programe zasnovane na zaštiti
lokalnih novih industrija pomoću zaštitnih tarifa, uvoznih kvota, kontrole razmene
rata, specijalno preferiranog licenciranja za uvoz glavnih dobara, subvencionisanih
zajmova lokalnim novim industrijama, zato što je ovo uključivalo državnu kontrolu
spoljne trgovine i ulaganja. Zato su pokušali da nametnu svoj plan slobodnog tržišta
vladi Latinske Amerike, poput Perua, počev od osamdesetih godina dvadesetog
veka. Ovo su radili tako, što su prisiljavali ove zemlje u južnoj hemisferi da prihvate
Međunarodni Monetarni Fond (MMF) i strukturalne programe prilagođavanja
Svetskoj Banci, koji su diktirali privatizaciju, deregulaciju i liberalizaciju tržišta.
Ali zemlje Latinske Amerike su već bile u dugu zbog svojih ISI programa i ova
kriza je bila produbljena značajnim porastom međunarodnih kamatnih stopa. Kako
su Hart-Landberg i još neki primetili, takozvane vlade Trećeg sveta su pokušale da
postignu trgovinski višak vrednosti. Ali kako je ovo bilo moguće kad su politike
„slobodnog tržišta“ požurivale vladu da pokrene uvoz? Prema tome, vlade su bile
prisiljene da potisnu domaću potrošnju da bi se povećao višak vrednosti koji je bio
potreban zbog dužničkih obaveza MMF-u i Svetskoj Banci. Onda su bile prisiljene
da uključe izvozno-orijentisane transnacionalne korporacije i ohrabre razvoj, kao
i da pomognu plaćanje duga. Ali u periodu od 1980. do 2005. godine bilo je više
uvoza nego izvoza i trgovinski deficiti su i dalje zaustavljali razvoj. Dobrodošli u
neoliberalni kapitalizam! Prema tome, Peru je bio pogođen ovakvim problemom,
kao i druge latinoameričke zemlje.
Šta ova ekonomska katastrofa govori viziji Marijategue? Pa, sada imate
najamni rad u regiji Anda - postoje klasne razlike i velika skala proleterizacije.
Ali ipak postoje forme zajedničke solidarnosti, mnogo drugačije nego na drugim
mestima kapitalističkog razvoja širom sveta. U vreme kada vidimo razvoj u borbama
urođenika širom Amerika (mn.), možemo uvideti da kapitalizam mora biti poreknut
kao poslednji društveni horizont. Vidimo borbu protiv inteligibilnih kolonijalnih
sistema, protiv epistemicida, organizovanu oko dekolonizujuće pedagogije. Mi
moramo biti solidarni sa urođenicima u Latinskoj Americi, kao novi korak napred u
postkapitalističku budućnost. Marijategui nije imao romantičnu ili platonsku viziju o
grupama urođenika, već je radije postavio sebe praksologički u konkretnu solidarnost
sa njima, kao i sa istorijskim i geopolitičkim specifičnostima njihove borbe. Ovo
je razlog iz kog je Bolivarijanska Alijansa za Ljude u Našoj Americi (ALBA),
međunarodna kooperacijska organizacija zasnovana na ideji o društvenoj, političkoj
i ekonomskoj integraciji između zemalja Latinske Amerike i Kariba, tako važna,
pogotovo kao alternativni regionalni razvojni proces za propalu Slobodnu Trgovinu
Amerika (FTAA) koja je bila predložena od strane SAD-a. Naravno, takođe nam
je potrebno da veće kolaborativne radničke zajedničke organizacije i organizacije
urođenika rade zajedno kao prirodni saveznici na način o kom Marijategui govori.
Prema tome, više nego ikad, potrebna nam je kritička pedagogija utemeljena u
idejama Marijategue i Kuihana.
Mislim da u SAD-u imate najviše iskustva sa primenjivanjem kritičke
pedagogije. Koja su dostignuća dosad? Vi ste 2005. učestvovali sa vladom Venecuele
u reformama edukacije koje su implementirane od strane predsednika Huga Čaveza
i pretpostavljamo da i dalje učestvujete. Kakvu ulogu igra kritička pedagogija u
projektu Socijalizam u Venecueli u XXI veku?
Pa, ovo je teško pitanje. Dosta sam putovao i, uz stručne uvide i istraživanja
profesorke Natalije Jaramilo sa Purde univerziteta, pokušavao sam da kritičkoj
pedagogiji stavim „međunarodna sočiva“. Radili smo kratko u Venecueli i tamo
smo podržavali Bolivarijansku revoluciju i rezultate Bolivarijanske misije vezane za
edukacije, ali nažalost nismo imali priliku da provedemo toliko vremena koliko smo
želeli, kako je to bilo u Venecueli. Veoma se divimo radu Bolivarijanskih edukatora
da razviju sopstvene verzije kritičke pedagogije i podrže socijalizam XXI veka,
i takođe smo predavali u Karakasu i drugim gradovima o našem radu u kritičkoj
pedagogiji. I imali smo dovoljno sreće da se na kratko sretnemo sa predsednikom
Čavezom. Iako je kritička pedagogija glavna tema mnogih knjiga i članaka u Severnoj
Americi, to nije nešto što ćete viđati često u javnim školama. Ponekad možete videti
u alternativnim školama.
Mnogi edukatori ovde u SAD-u tvrde da nema dovoljno radnika industrijalaca
u SAD-u da bismo tvrdili da imamo radničku klasu ovde, te prema tome nema potrebe
za socijalističkom revolucijom. Pa, ovo je zapravo veoma blesavo pitanje. Možda
nema toliko radnika industrijalaca u SAD-u kao što je nekada bilo, ali postoji mnogo
onih koji još uvek proizvode vrednost na način na koje to čine radnici industrijalci.
Prevodi
205
206
Ovde postoje kapitalistički radnici - radnici kojima šefovi govore šta da čine, koji
služe kapitalističkoj klasi. Imamo veoma dobro plaćene radnike i loše plaćene
radnike. Oni sa dobrim platama maskiraju činjenicu da su radnici. Naravno, mnogi
radnici vladajuće elite u SAD-u nikada nisu bili u milosti zaposlenika koji je mogao
da završi svoj posao; postoje mnogi u ovom privilegovanom sektoru koji nikad nisu
bili poniženi od strana šefa, koji nikad nisu došli kući savijeni od bola posle teškog
dana manualnog rada. Oni nikad nisu bili u situaciji da nisu mogli prehraniti sebe
ili svoje porodice. Ali, šta je sa radničkom klasom i njihovim borbama. Hladni rat
je, u osnovi, preplašio američku javnost od, čak, izgovaranja reči „socijalizam“ u
javnosti, osim kada su socijalizam osuđivali. Zbog toga je bilo ohrabrujuće videti
24. septembra 2005. tokom sastanka sa SAD-ovom unijom vođe radnika u Njujorku,
uključujući vođe iz električarskih, prehrambenih, komercijalnih, automobilskih,
javnih i univerzitetskih sektora, kao i organizatore afroameričkih i portorikanskih
radničkih unija, koje je venecuelanski predsednik Hugo Čavez pozvao da učestvuju
u Bolivarijanskoj Alijansi za Amerik-e (ALBA) i takođe pozvao predsednika SAD-a,
Baraka Obamu da drži „dijalog mira“. Ovo bi mogao biti jedan od načina na koji
društveni pokreti SAD-a i Latinske Amerike mogu raditi zajedno. Ali mediji SAD-a
nastavljaju da demonizuju Čaveza i skorašnji potpisani sporazum između SAD-a
i Kolumbije - o proširenju prisustva vojske SAD-a na sedam kolumbijskih baza potez koji je predsednik Čavez nazvao „dolivanje ulja na vatru“- ne sluti na dobro za
buduće veze između SAD-a i Venecuele.
Jasnije, u mojim razmišljanjima, razvoj Unije Južnoameričkih Nacija
(UNASUR), Južna Banka i latinoamerička televizijsko-novinska stanica Telesur,
priključujući se ALBI, bili su važno regionalno postignuće u Latinskoj Americi. Ali
SAD, čak i sa Obamom na čelu administracije, još uvek jeste imerijalistička sila sa
imperijalističkim uređenjem i čak i kada bi to hteo, Obama ne bi mogao da se bori sa
vojnim industrijskim kompleksom i da preživi. Imresioniran sam, moram da kažem,
novim Organskim Edukativnim Zakonom, koji je venecuelanska narodna skupština
jednoglasno odobrila. Žestoki protivnici Čaveza tvrde da je Edukativni zakon
nekonstitucionalan i antidemokratski, da politizuje učionicu, preti porodici i religiji,
i da će dozvoliti državi da odvede decu od svojih roditelja kako bi ih indoktrinisala.
Naravno, ove optužbe su deo dobro dirigovane kampanje, koja je, siguran sam,
zasnovana u Vašingtonu. Ovaj zakon je važan, jer njegovo konstituisanje zahteva da
se podrže konstitutivni principi. To znači da država ima odgovornost da osigura da svi
građani imaju visoko obrazovanje koja je besplatna od detinjstva do univerzitetskog
nivoa redovnog studenta. Ovaj koncept Edukatorske države je predstavljen u članku
5, u kom se kaže da država mora garantovati obrazovanje kao „univerzalno ljudsko
pravo i fundamentalna, neotuđiva, neodreciva dužnost društva i služba javnosti...
vođena principima integriteta, saradnje, solidarnosti, predusretljivosti i zajedničke
odgovornosti“.
Jedan od ključnih principa, po meni, je onaj koji zastupa „jednakost među
svim građanima bez diskriminacije bile koje vrste“. U stvari, ovaj novi zakon nalaže
„jednakost uslova i prilika“, kao i „rodnu jednakost“, pristup edukativnom sistemu
za ljude sa teškoćama ili potrebama za edukaciju i proširenje edukativnih ustanova u
ruralnim i siromašnim područjima. Španski je uvršten kao oficijelni jezik edukativnog
sistema, „osim u instancama interkulturalne dvojezične edukacije urođenika, u
kojima je oficijelna i jednaka upotreba njihovog maternjeg jezika zagarantovana“.
Da bi se promovisala razmena društvenog i umetničkog znanja, teorija, praksi i
iskustava, zakon sankcioniše „popularna i predačka znanja, što je ojačalo identitet
naših Latinoamerikanaca, Karibijaca, urođenika i potomaka afričkih naroda“. Članak
3 takođe ističe temu koja se stalno ponavlja - onu o „participatorskoj demokratiji“.
Ovo je veoma važno i možete da čujete taj eho kroz novi Akt o Edukaciji. Članak
15 je kontraverzan u očima Čavezovih oponenata, zato što govori o tome, da je
jedna od osnovnih svrha edukacije „da razvije novu političku kulturu zasnovanu
na protagonističkoj participaciji i jačanju popularne moći, demokratizaciji znanja
i promociji škole kao prostora za formiranje državljanstva i zajedničkog učešća za
rekonstrukciju javnog duha“. Postoji još mnogo veza sa značajem „učenja mirnog
koegzistiranja“, učiti da učimo i predajemo istovremeno, procenjujemo opšte
dobro, potreba da edukacija bude celovita, kao suprotnost visokospecijalizovanim
ili multilinearnim znanjima, poštovanje prema diverzitetu i značaj učenja tokom
čitavog života. Legalna definicija edukativne zajednice je značajno proširena da bi
uključila porodice, zajedničke organizacije i najamne radnike kao dodatak formalnim
edukativnim radnicima. Ova nova obrazovna zajednica je opisana u članku kao
„demokratski prostor duštveno-zajedničkog, organizovanog, participatorskog,
kooperativnog, protagonističkog i solidarno orijentisanog karaktera“, i sadrži da će
„njeni učesnici nositi proces edukacije građana saglasno sa onim što je ustanovljeno
u Ustavu Bolivarijanske Republike Venecuele“.
U terminima univerzitetske edukacije, neke javne univerzitete će nastaviti da
vodi država, a drugi, poznati kao autonomni univerziteti će biti zasnovani od strane
države, ali će funkcionisati nezavisno. Postojaće automatski univerzitetski prijem za
sve učenike srednjih škola koji zadovoljavaju prosečnu ocenu i zahteve ponašanja, i
koje žele da imaju univerzitetsko obrazovanja. Test sposobnosti koji se danas koristi
bio bi zamenjen dijagnostičkim testom koji cilja na ocenjivanje akademskih snaga
i slabosti, poslovnih interesa i društvenoekonomskih uslova studenata, u svrhu
njihovog smeštanja u odgovarajući univerzitetski program. Otprilike dvadeset novih
univerziteta na nacionalnoj teritoriji će biti sagrađeno da bi se ostvario ovaj cilj. Akt o
edukaciji se takođe bavi pitanjima o radnim pravima, osiguranju posla i beneficijama
i uvežbavanju emancipatorskog posla. Članak 15 tvrdi da edukativni sistem mora
„razvijati stvaralački potencijal svakog ljudskog bića zbog pune realizacije njegove
ili njene ličnosti i državljanstva, zasnovan na etičkoj vrednosti emancipatorskog
posla i aktivnog učešća“. Takođe naglasak stoji na ljudskim pravima i slobodi govora.
Zakon takođe sadrži da edukacija treba da ohrabruje kraj nuklearnih oružja u svetu,
da se bori protiv rasizma i da razvija kod studenata ekološku svest zbog očuvanja
biodiverziteta i društvenog diverziteta. Ovo je fantastično i odgovara mom opisu
revolucionarne kritičke pedagogije. Reakcije na ovaj zakon od strane vladajućih klasa
Venecuele su jako poznate - podsećaju me na reakciju Republikanaca ovde u SAD-u
na nacionalni sistem zdravstva. Oni to vide kao kontrolu medicinskih ustanova
od strane velike vlade (oni bi trebali da vide da ono što već kontroliše medicinske
Prevodi
207
208
ustanove jesu farmaceutske kompanije, korporacije i druge profitne organizacije).
Ako prođe ovaj zakon, konzervativne sile u Venecueli veruju kako će biti korak
bliže tome da postanu totalitarno komunističko društvo. Možete videti kako im se
diže kosa na glavi. Zavera! Zavera! Zemlja će se degenerisati u autoritarni režim
koji odgovara fašističkom režimu prošlosti! Možda će čak i ugraditi socijalističke
mikročipove u mozak svakog studenta. Učionica, tvrde oni, ne sme biti politizovana!
Oni odbacuju Akt o Edukaciji kao način institucionalizovanja populističke politike.
Škole će postati mašine koje će biti sitni zalogaji za Čaveza i cilj socijalizma. Deca
će biti odneta iz svojih domova i stavljena u razrede gde će morati jednoglasno da
podržavaju Bolivarijanski cilj. Oni strahuju da će zajednička veća trenirati članove u
tehnikama ispiranja mozga, forsirajući studente da ponavljaju „kubanske vrednosti“
i da će postaviti panoptičke kamere da bi držali sve škole pod nadzorom i da bi
zadobili autoritarnu kontrolu nad lokalnim aferama. Sad, ako preterujem kada je u
pitanju njihova reakcija, neka bude izvesno da sam uhvatio jezgro istine u njihovoj
opoziciji prema ovom računu. Kada bi opozicija gledala bliže i pažljivije ovaj zakon,
videla bi da postoji deo zakona naslovljen „Zabrane propagande političke partije u
edukativnim centrima i institucijama“ i članak 12 u ovom delu jasno tvrdi sledeće:
„Prozelitizam ili propaganda političke partije nije dopuštena u edukativnim centrima
i institucijama osnovnog edukativnog sistema kroz bilo koje medije: govorne,
štampane, elektronske, radio, informativne, telefon ili audiovizuelne“. Prema mom
mišljenju, ovaj novi Zakon o Edukaciji se zapravo susreće sa onim što su edukativni
zakoni bivših pro-kapitalističkih vlada postigli: stvaranje pasivnih, saglasnih,
nekritički nastrojenih studenata koji jednostavno postaju instrumenti za reprodukciju
kapitalističkog društvenog reda i internacionalne podele rada.
Sada kada je novi Organski Zakon o Edukaciji prošao u Venecueli, najveći
i najstrašniji izazov će biti njegovo implementiranje. Promenjeni zakoni će doneti
malu promenu, ako ne postoji dovoljno entuzijazma da bi se sproveli. Nema
sumnje da će biti sabotaža - nekih i nasilnih - od strane Čavezovih oponenata
i neprijatelja socijalizma, i ne budite iznenađeni ako ova opozicija ima svoje
izvore u SAD-u. Takođe, obrazovanje učitelja o društvenoj pravdi će takođe biti
važno - ako ne najvažnije, zbog toga što su mnogi učitelji trenirani u sistemu koji
valorizuje tehnokratsku racionalnost i posesivni individualizam, propoveda gospel
o ekonomskom napretku i poštuje kapitalističku akumulaciju za privatne dobitke.
Biće tu mnogo toga da se od-uči i da se nauči. Nadam se da ću biti uključen u
Venecueli u godinama koje slede, zbog toga što verujem da je društvena misija u
koju su uključeni Bolivarijanski edukatori ključna za razvoj prave demokratije, ne
demokratije praznih formi koju tako često možete naći u SAD-u.
Pitate me o rezultatima koje smo postigli u SAD-u. Nema rezultata, postoje
samo gubici. Izbor Arna Dankana kao Sekretara Edukacije od strane predsednika
Obame je katastrofa budući da će u osnovi da prati mnoge od mandata - kao što
je standardizovano testiranje, testiranje visokih ulaganja, uračunljivost Bušove
administracije. To je malo blaža verzija Bušovog „No child left behind“ akta. Po meni,
svaki student je nadaren sposobnošću kritičkog rezonovanja o njegovom ili njenom
životu i trebao bi proceniti mogućnosti za razumevanje kompleksnog i višeslojnog
konteksta u kojem se život živi; svaki student je sposoban i zaslužuje razvijanje
moralne svesti koja poštuje druge kao aktivne, različito kreativne i dostojanstvene
subjekte istorije. Svaki student ima pravo da pita šta je moja istorija, moje iskustvo
kao individue koja živi u kapitalističkom društvu, učinila od mene da ja to više ne
želim biti? Kako mogu promeniti svoju sadašnjost, da bih živeo u budućnosti sa
hrabrošću, obavezanošću i kritičkom dispozicijom koja može učiniti svet boljim
mestom za sve one koji pate i koji su potlačeni. Oni koji vode edukativni sistem
u SAD-u uopšte ne brinu o pravima i kapacitetima studenata; sistem funkcioniše
tako što održava studente dobrim patriotama i kapitalističkim radnicima, veruje
da njihova zemlja podržava i brani cilj slobode i napretka širom sveta. Drugačije
rečeno, to je jedna edukacija u mistifikaciji.
Kada je predsednik Obama referisao na školsku decu u SAD-u, Republikanci
su pobesneli - kao što bi Čavezovi oponenti reagovali na Čavezov govor studentima.
Ako Republikanci veruju da je Barak Obama socijalista, koji je zapravo liberal, kako
bi tek reagovali na prave socijaliste? Za vreme Arna Dankana na stalnom mestu
upravnika javnih škola u Čikagu, broj učenika koji su se ispisali i stopa pismenosti
su se pogoršavali, školski sistem se počeo raspadati, a škole koje nisu ispunjavale
uslove koje je postavljala država, su se raspadale. Takođe, masovno otpuštanje
učitelja (ponekad celog školskog osoblja), čiji se studenti nisu prikazali prihvatljivim
na standardizovanim testovima, i da bi zamenila ove, da ih tako nazovemo, propale
škole, Dankan je zastupao stvaranje ’čarter’ škola, koje se često pokazuju gorim
od javnih škola. Ne postoji ništa na dnevnom redu Dankana što bi popravilo stopu
studiranja studenata crnaca i Latinoamerikanaca, koja stoji na 50, odnosno 53 posto.
Da odgovorim na vaše pitanje direktnije, kritička pedagogija je nešto o čemu
učitelji čitaju i neki vrlo hrabro pokušavaju da to implementiraju, ali to je jako teško
kada je u pitanju sistem javnog školstva. Kritička revolucionarna pedagogija je
nešto o čemu socijalistički orijentisani učitelji čitaju i u nekim slučajevima (zato što
nema mnogo učitelja koji su pristalice socijalizma) pokušavaju da implementiraju u
svojim školama ili zajednicama. Mnogi konzervativni roditelji žele da vide škole kao
neutralne terene koji izbegavaju kritičku samorefleksiju i političku angažovanost.
Postoji mnogo pritiska javnosti kroz medije na to da se ne raspravlja o nekim
kontraverznim temama u školama, kao što je rat u Iraku i Afganistanu, ili kritika
kapitalizma i imperijalizma. Postoje edukativni nastavni programi koji se služe
mojim radom, ili Freirovim, Giruksovim i drugima, ali ovo je pre izuzetak nego
pravilo. Kritički edukatori u SAD-u su napisali mnogo predivnih tekstova o kritičkoj
pedagogiji, ali izazov za nas i učitelje i kulturne radnike kojima služimo - jeste da se
borimo za kritičku pedagogiju u našim školama, našim zajednicama, našim radnim
mestima i u našim svakodnevnim borbama kao agenti postkapitalističke budućnosti.
2006. godine, tokom Bušovog režima, jedna desničarska organizacija je ponudila
studentima sto dolara za tajno snimanje mojih predavanja na UCLA (Univerzitet u
Kaliforniji, Los Anđeles) i pedeset dolara za beleške sa mojih predavanja. Takođe
su dali istu ponudu studentima, ako bi špijunirali i druge levičarske profesore.
Akademska sloboda je bitka koju mi još uvek vodimo ovde u SAD-u i naši oponenti,
koji ne žele da se diskutuje o kontraverznim političkim pitanjima u učionici, su
Prevodi
209
210
veoma dobrostojeći i primaju milione dolara da reklamiraju američkoj javnosti
kako univerzitete vode socijalisti i komunisti. Prema tome, ako i dalje vodimo ove
bitke na univerzitetima, još je teže pokrenuti inicijativu za društvenu pravednost
i socijalističke dnevne redove u javnim školama. Imamo moćne desničarske
hrišćanske evangelističke grupe koje ne žele da se evolucija predaje po školama
i koje žele da se SAD-om upravlja po biblijskim principima. U Kanadi sam bio
otpušten sa prvog posla kao profesor na univerzitetu, zbog moje upotrebe kritičke
pedagogije, i stanje nije mnogo drugačije danas kada se radi o pokušaju razvijanja
kritičke pedagogije kao vozila koje vodi građenju pravednijeg i humanijeg sveta
(ono što je za mene socijalistički svet). Namesnici kapitala i dalje vladaju, a većina
javnosti ih sledi. Takva je moć korporativnih medija koji podržavaju vladajuće
ideje, koje su ideje vladajućih klasa. Moj cilj je da nastavim razvijati kritičku
pedagogiju i da pomognem na bilo koje načine u unapređivanju ciljeva društvene
i ekonomske pravednosti i socijalizma. Učimo o novom načinu organizovanja,
usvajajući prefigurative politike koje su nepoverljive prema hijerarhijskim
strukturama i centralizovanim organizacijama, koje su radije horizontalne nego
vertikalne, koje izbegavaju voluntarizam (stav prema kom uspeh ili neuspeh pokreta
zavisi od volje organizatora, pre no što je determinisano od strane spoljašnjih sila i
uslova), koje prihvataju raznovrsne grupe koje se bore protiv militarizma, uništenja
okoline, patrijarhata, rasizma i imperijalizma, koje podržavaju organske pokrete
koji niču direktno iz borbe potlačenih, koje slede Zapatistine principe menjanja
sveta bez preuzimanja moći ili Čavistasovo insistiranje na važnosti preuzimanja
moći države. U ovom svetu mikropolitika, organizovanja preko interneta, politike
koalicija, ne smemo zaboraviti da se moramo boriti jače, ne slabije. Organizacije
nas neće odvesti do kraja. Samo mi to možemo da učinimo. Ovde se svi suočavamo
na različite načine, i različitih razmera, sa slomom neoliberalnog kapitalizma. Ono
od čega svi možemo imati neke koristi je analiza Marijategue o klasnim vezama u
polukolonijalnom svetu, kao način da nam pomogne da se konsolidujemo sa novim
pokretima radničke klase, kao što je Abahlali baseMjondolo, južnoafrički pokret
ljudi koji stanuju u barakama, i drugi društveni pokreti u nekoliko zemalja, kao što je
Movimiento de Libertaca o dos Sem Terra ili Nacionalni Pokret Okupiranih Fabrika
(MNER) u Argentini. Ovde možemo dosta naslediti od Marijategue. Marijategui
nas je učio da socijalizam nije neumitan. Akcije proletarijata i seljačkih masa su
ključne za emancipaciju ekonomije Latinske Amerike i izvan toga, i naravno ovo
zahteva regionalni antiimperijalistički blok dovoljno snažan da pobedi ulogu SAD-a
i drugih takozvanih zapadnih demokratija u pokušaju da bace Latinsku Ameriku na
kolena. Potreban nam je i logos i mitos Marijategue, njegov scijentistički i spiritualni
karakter, kako nas i Kuihano predviđalački podseća. Na kraju krajeva, uvidi
Marijategue mogu nas voditi ne boravku u prošlost, već zasnivanju momenta naših
prognanih borbi od praistorije, protiv kapitalističkog sistema, u istorijsku sadašnjost,
socijalističku sadašnjost koju moramo osvojiti.
Prevod sa engleskog: Dorotej Nešković i Kristina Lakić
211
Rudi
Dutschke
Rudi Dučke
Demokratija, Univerzitet i Društvo
(Došlo je do toga da izgubimo svoje akademsko dostojanstvo – neka, i treba
da bude tako)
212
I.
Mi smo u svojoj istoriji „učestvovali u restauracijama modernih naroda, a da
nismo učestvovali u njihovim revolucijama. Mi smo bili restaurirani, prvo, jer su se
drugi narodi usudili da dignu revoluciju i drugo, što su drugi narodi trpeli kontrarevolucije, jednom zato sto su se naši gospodari bojali, a drugi put zato što se naši
gospodari nisu bojali. Sa našim pastirima na čelu mi smo se samo jednom nalazili u
društvu slobode, na dan njene sahrane.“ (Marks, Prilog kritici hegelove filozofije, u:
Karl Marks, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, str. 92). Marks je ovu rečenicu napisao
1844. godine, nažalost do današnjeg dana reakcionarni kontinuitet potčinjavanja još
uvek obeležava nemačku istoriju.
Moramo se setiti najvažnijih tačaka procesa ovog događaja kako bi razumeli
posebnost nemačkog razvoja koji kao jedan košmar opterećuje našu sadašnjost.
Poziv studentske opozicije na demokratizaciju univerziteta ne može se
razdvojiti od istorijskog procesa de-demokratizacije društva.
Istorijska digresija ima funkciju da sadašnje veoma teško, ako ne i beznadežno
stanje anti-autoritarnih snaga na univerzitetu razume i da istakne njihovo
sukobljavanje kao nastavak skoro stogodišnje borbe za pravedne forme zajedničkog
života ljudi u Nemačkoj.
II.
Osnivanje Nemačkog carstva 1871. godine nije bilo rezultat građanskonacionalne revolucije, niti širok narodni pokret, već vojni uspeh pruske države. Time
je bilo onemogućeno stvaranje jedne zajedničke građanske nacionalne svesti, koja
je u Engleskoj i Francuskoj bila rezultat spontanih pokreta masa. Vojno-birokratski
aparat moći u formi sveobuhvatnog saveza junkera, nekih delova buržoazije (teška
industrija) i sitne buržoazije koja je materijalno zavisila od egzistencije državnog
aparata, imao je za zadatak da slomi opozicione-demokratske snage u unutrašnjosti,
te da osigura vojno-ekonomsku ekspanziju ka spolja.
U interakciji sa ovim aparatom nastala je jedna ekonomska mašinerija koju je
karakterisala visoka koncentracija i centralizacija kapitala. Uprkos tome građanstvo
je bilo reprezentovano u državnom aparatu samo kroz svoje najsnažnije fragmente
(kapitalisti iz teške industrije).
Konstitutivna protivrečnost u razvoju Nemačke do 1918. sastojala se u visokoj
napetosti između sofisticiranih i modernih formi industrijskog razvoja, sa jedne
strane, i konzervativne-polu-apsolutističke političke forme vlasti, sa druge. Ovde se
može videti rascep u narodu između privilegovane manjine i većine kojom se vlada
(radnička klasa, seljaštvo, katolički slojevi društva).
Mogućnost za demokratsku revoluciju - čak sa socijalističkim naznakama koja se pojavila nakon Prvog svetskog rata, nije urodila plodom.
Nastali saveti radnika i vojnika, revolucionarni samoupravni organi
politiziranog naroda bez koordiniranog vođstva koncentrisali su se u prvom redu
na de-mobilizaciju carske vojske, osiguranje hrane za populaciju, konačno, na
pripremanje za izbore za nacionalnu skupštinu, kojoj su na kraju i predali svoju moć.
Oni nisu oduzeli vlasništvo onima koji su se nalazili na mestima moći, niti
su izašli na kraj sa usitnjavanjem državne teritorije nakon njihovog nestanka. Oni
se nisu okrenuli protiv zemljoposednika i protiv diskriminišućih privilegija junkera,
niti su uništili „kontinuitet vojnog vođstva“. Oni nisu socijalizovali tešku industriju,
koja je delila krivicu za rat, niti su izgradili narodnu armiju koja bi dalje vodila
revoluciju.
Od odlučujućeg značaja za ovaj istorijski neuspeh jeste činjenica da nemački
radnički pokret, kao noseći predstavnik demokratske revolucije, nije shvatio da se
u uslovima jednog kompleksnog industrijskog, administrativnog, pravnog i vojnog
aparata, reakcionarne snage mogu slomiti samo brzim i potpunim preuzimanjem
i demokratizovanjem tog aparata. Nedostajala je političko-organizatorska moć,
koja bi mogla preuzeti kontrolu nad državom i ekonomijom. Nije došlo do rađanja
samostalnosti masa protiv moći kapitala i zemljoposednika, koje su se privremeno
povlačile. Transformacija osnova društva, koja se odavno trebala desiti, nije se desila.
Nije nam pošlo za rukom da u toku naše istorije materijalno i idealno
usidrimo demokratske momente građanskog društva i da uživamo njihovo parcijalno
ispunjenje ljudskih potreba. Iz tih razloga nije nas zaobišlo ni konkretno iskustvo
negativne strane demokratije – fašizam. Sa fašizmom povezana diskriminacija i
ponižavanje ljudi, skoro potpuna de-politizacija masa, uništenje intelektualnih,
političkih, ljudskih i ekonomskih bogatstava, proizveli su mnoštvo novih problema
sa kojim se jedan novi talas demokratskih transformacija mora suočiti.
Dan oslobođenja u zapadnoj zoni video je prijateljsko jedinstvo onih koji
su snosili krivicu za rat, predstavnika vojske, birokratije, liberalne buržoazije,
predstavnika „unutrašnje emigracije“ protiv Hitlera, ukratko, sve one grupe koje
su jednim delom svog bića odbile fašizam, a punim srcem gajili ljubav prema
kapitalizmu. Oni su se ujedinili kako bi lukavom formulom „ponovno uspostavljanje
slobode i pravne države“ onemogućili novootvorenu mogućnost za jedno sada još
neophodnije premeštanje moći i vlasničkih odnosa.
Socijal-demokratija, obesnažena kroz rat i progon, sa jedne strane, i KPN
(Komunistička Partija Nemačke) u potpunosti zavisna od Sovjetskog Saveza, sa
druge strane, nisu bile niti voljne, niti sposobne da protiv snaga restauracije izguraju
jedan radikalno-demokratski program i zahteve iz 1918.
Iako su u istočnoj zoni postojali neophodni uslovi demokratizacije, kao što
su nacionalizacija teške industrije i raspodela velikih zemljišnih poseda, nije došlo
do inicijative niti kritičkog dijaloga između staljinističko-birokratskog vođstva i
antikapitalističkih masa, što bi vodilo do demokratizacije naroda i javnog života.
Konzervativne snage u Saveznoj republici (Zapadna Nemačka) su dobili dodatne
Rudi
Dutschke
213
šanse da kroz teoriju zavere o komunističkoj opasnosti i ideološko stvaranje
neprijatelja odvrate veliki deo naroda od spoznaje nužnosti borbe protiv korena
fašizma, naime: kapitalističkog načina proizvodnje.
Hladni rat, jedan prividni konflikt sa primesama stvarnosti služio je u sukobu
istoka i zapada kao ideološka i materijalna proizvodna snaga za bolje prilagođavanje
i eksploataciju onih koji zavise od nadnica na obe strane.
214
III.
Osnivanje i „Duh FU“ (Frei Universität Berlin, dalje u tekstu Slobodni
Univerzitet) nije moguće razumeti bez ove političke pozadine.
Potpuno odbacivanje staljinizma, novca od CIA, nejasne predstave studenata
i profesora o „slobodno-demokratskom poretku“, objektivna funkcija zapadnog
Berlina kao „prozora zapada“, itd. dovele su do jedne nestvarne apstrakcije
„Berlinskog modela“, „zajednice učitelja i učenika“, o kojoj će još biti reči. Pre toga
moram konkretno skicirati opšti, društveno-ekonomski razvoj Savezne republike
Nemačke, kako bi na osnovu toga stvarno konkretnu posebnost, Univerzitet, i na
kraju pojedinačan slučaj, Slobodni univerzitet Berlina.
Društveno-ekonomski razvoj savremene Savezne republike Nemačke otpočeo
je pod povoljnim uslovima:
a) Samo je 8% industrijskih postrojenja u Zapadnoj Nemačkoj bilo demontirano;
b) SAD su „darežljivo“ ispostavile podršku u formi kapitala
c) Kvantitativno i kvalitativno struktura radne snage je odlučujuća za visinu
stope rasta; ratni gubici su bili nadoknađeni kroz kvalifikovane radnike i
emigrante iz bivše istočne zone do 13. avgusta 1961.
U Zapadnoj Nemačkoj je već 1950. godine prevaziđen stepen ekonomske
produktivnosti iz predratnog perioda. Ali period ekonomske rekonstrukcije će tek
biti završen, ukoliko ne bude prerano prekinut političkim i ekonomskim krizama,
onda kada empirijski nivo produktivnosti bude dostigao onaj stepen koji bi dostigao
da rata uopšte nije bilo, to jest, tek pri punom stavljanju u pogon postojećih
kvantitativnih i kvalitativnih struktura radne snage, dakle pri punom korišćenju svih
proizvodnih snaga. Ekonomski razvoj, koji nije ometen ratom ili drugim krizama,
pokazuje u svojim najvažnijim brojkama, kao npr. nacionalni prihod ili obim
proizvodnje, geometrijsko napredovanje, to jest, vremenski se povećava za jedan
konstantni faktor, na primer, godišnje za 7%, što odgovara jednom dugoročnom
dupliranju nivoa proizvodnje za otprilike 10 godina. (Upor. Franz Janoši, Kraj
ekonomskog čuda, Frankfurt na Majni, b.n.). Ovaj trend „normalnog rasta“, koji
je ograničen samo strukturom radne snage (a ona se određuje na osnovu određenih
proizvodnih odnosa), biva dostignut na kraju perioda rekonstrukcije, to jest, nakon
nadoknađivanja nazadovanja koja rezultiraju iz krize i rata.
Da je ovo slučaj u Zapadnoj Nemačkoj počevši od 1963/64. godine pokazuju
najjasnije i stepeni rasta u poslednjim godinama. Velike investicije nisu više sa sobom
donosile očekivani rast produktivnosti rada. Osnova društveno-ekonomskog razvoja
u formi kvalifikacije radne snage činila se istrošenom. Ali još značajnija je činjenica
da u periodu „ekonomskog čuda“ nije bilo napora za rekonstrukcijom profesionalne
strukture kvalifikovanih radnika i da je osnivanje i proširivanje univerziteta i visokih
škola stagniralo. Sada je neophodno, pri kraju visokog perioda oporavka, i kako bi
kriza bila izbegnuta pod teškim uslovima, hitno preduzeti vanredne mere:
- U toku prosperitetnog perioda rekonstrukcije i visokog stepena rasta
finansijski jakoj, ali politički slaboj državi su, kroz pritiske političkih
ili drugih interesnih grupa nametnute visoke subvencije. Raspodela
društvenog proizvoda na osnovu političkih kriterijuma je oznaka razvijene
demokratije interesa,
-
Pri okončanju „ekonomskog čuda“ subvencije za grane proizvodnje, za
koje su bili potrebni resursi, kao što su rudarstvo ili poljoprivreda, ili za
stabilizaciju javnih finansija, pokazuju se kao najopasniji „mrtav teret“
ekonomije.
-
Teret interesnih grupa i njihovih potreba ne mogu se tek tako odbaciti u
sve više pluralizovanoj društvenoj formi. Političke i društvene posledice pri
liberalističkom „rešenju“ ovog problema bi bile ogromne. Po svem izgledu
i „Velika koalicija“ ima za projekat ideju jednog preliminarnog „odlaganja
krize putem subvencija“.
-
Dugoročno strateško prevazilaženje strukturalne krize se planira kroz zakone
o stabilizaciji, reformi finansija, parlamentarne reforme, vanredne zakone,
itd. Cilj je državno regulisanje i vođenje ekonomije u interesu održavanja
postojećih vlasničkih i društvenih odnosa.
-
Univerzitet postaje pogodno polje za kratkoročnu „out-put“ strategiju dobro
obrazovanih snaga tehničke, ekonomske i pedagoške inteligencije, koje su
na kraju perioda rekonstrukcije od naročite važnosti. Scijentizacija procesa
proizvodnje nosi sa sobom nužno zbližavanje vladajućih interesa društva i
procesa obrazovanja na univerzitetu.
Ova skica ekonomskog razvoja pruža materijalističko obrazloženje za u
poslednjih par godina iznenadno povišene interese onih koji važe kao predstavnici
haotične reforme univerziteta. Kriza javnih finansija, koja nužno oslikava
ekonomsko-strukturalne probleme državnih subvencija i koja je za stotine
hiljada ljudi predstavljala stvarno snižavanje životnog standarda, ne dozvoljava
sveobuhvatno i dugoročno osnivanje novih univerziteta, niti proširivanje postojećih.
Navodno, trebalo bi se zadovoljiti idejom crpljenja „neiskorišćenih kapaciteta“
na univerzitetu. Jedan veći nivo „out-put“-a se u sadašnjim uslovima može
postići samo administrativnim merama. „Diskusija“ i „reforma“ se pretvaraju u
birokratsku prinudu. Prinudno ispisivanje sa studija, skraćivanje vremena studiranja
i povišenje studentskih finansija označavaju stvarne predstave koje o reformama
imaju predstavnici državnih interesa. Na poslednjem okupljanju naučnog saveta u
Berlinu (20.-22.5.1967) donesena je preporuka za ograničavanje studija u prirodnim
naukama, ekonomskim oblastima i na katedrama Filozofskog fakulteta koje imaju
Rudi
Dutschke
215
veliki broj zaposlenih i odakle dolazi najveći broj kritički-opozicionih studenata.
Sve ovo potvrđuje osnovne tendencije koje su na delu.
216
Skraćivanje vremena studiranja na prosečno 8 semestara, što je dosad odlagano
zbog snažnog otpora studenata, imaće loše posledice za otprilike 50% studentskog
tela. Za sada, 40-50% studenata ne završi svoje studije nakon 10 ili 11 semestara,
što je rezultat ponajviše finansijskih i psiholoških opterećenja. Skraćivanje vremena
studiranja sa povećanom „kvotom proizvodnje“ i jednom armijom rezervnih
studenata za neke znači povećavanje efektivnosti, napredak, slično kao što je i
ukidanje autonomije univerziteta bilo smatrano napretkom u smislu racionalnog
izlaženja na kraj sa potrebama celokupnog društva. U oba slučaja figurira pojam
napretka koji je profitno orijentisan, koji ne uzima u obzir to da ove mere nisu
ništa drugo do jedno glatko održavanje buržoaskog društva i koji više ne propituje
iracionalne pretpostavke ove države (kao što je odvajanje društva nadničkog rada i
osamostaljenih interesa kapitala, iz kojih između ostalog proizilaze naoružavanje,
nezaposlenost i kulturna industrija koja ovladava ljudima).
Kako bi se potpuno razumeli objektivni zahtevi društva usmereni na
univerzitet, koji proizilaze iz rasta i transformacije ekonomske situacije Savezne
republike Nemačke, potrebno je reflektovati o razvoju studentskih organizacija i
univerzitetske hijerarhije, u čijoj je dinamici ekonomska nužnost na delu.
U tu svrhu uzimamo za početne tačke analize Slobodni Univerzitet, „Berlinski
model“, dostignuti nivo politizacije studentskog tela, stepen konfrontacije sa
univerzitetskom birokratijom i „javnost“. Poslednje veliko glasanje koje označava
vrhunac ove konfrontacije i koje svakako nije poslednje, dovelo je do jednog
brojčanog uspeha AStA (Sveopšti studentski komitet). Stvarni i sadržajni značaj
ovih rezultata pokazuje se tek onome ko zna i shvata da su u ovom izboru pobedile
anti-autoritarne tendencije protiv autoriteta rektorata. Tu se nije toliko radilo o
potvrđivanju ili uklanjanju predstavnika studenata. Tako se u poslednjoj instanci
o društveno temeljnom pitanju odlučivalo pod oznakom univerzitetske politike.
Rezultat je bio paradoksalan: nedostatak kritičke svesti na nivou celokupnog društva,
koji periodično dokazuje duhovno osiromašenje populacije, nije se reprodukovalo.
Skoro 50% glasača je glasalo za anti-autoritarnu grupu.
Kako je došlo do ovog iznenađujućeg rezultata, koje je njegovo značenje i koji
se zaključci mogu doneti na osnovu njega? Da li je situacija Slobodnog Univerziteta
samo jedan lokalni anahronizam ili on predstavlja budućnost nemačkih univerziteta
uopšte? Još se pedesetih godina na Filozofskom fakultetu izgradila jedna leva
subkultura koju su inicirali profesori i koja je brinula o kontinuitetu kritičke svesti
na univerzitetu i unutar političkih studentskih unija. Na ovom fakultetu dotad bilo
je ponajviše moguće ljudski se odnositi prema sopstvenom naučnom radu, što
znači kritički ispitati odnos tog rada prema osvešćivanju i humanizovanju društva i
prirode; pojmiti sociologiju, na primer, kao «protivrečnost buržoaskog društva koja
je postala nauka» (S. Landshut, Kritika sociologije, Lajpcig 1929, S. 63). Za ovu
grupaciju je podela visokoškolske politike i politike uopšte, razdvajanje univerziteta
i društva, samo izraz reprodukcije „podeljenog čoveka“ u privatnoj osobi i građaninu
države. Ona koristi svaku priliku da ispita odnos nauke i politike, kroz informativna
predavanja i demonstracije. Njenu izolaciju unutar studentskog tela ne treba
prevideti. Suštinska izmena stvari se desila između 1963. i 1966. Veliki broj faktora
je ovde bio na delu:
- Demonstracije i akcije protiv Čombea, Fervurda i južnovijetnamskog režima
su dovele do „konflikta“ sa policijom;
- Zapadno-berlinske novine su se okomile na „huligane, koji sebe nazivaju
studentima“;
- Broj informativnih predavanja levih političkih studentskih unija se izuzetno
povećao
- „Vladajući antikomunizam“ je bio slomljen; niko nije voleo Ulbrihta i
njegovu birokratiju, ali većini je to bilo beznačajno i dosadno; došlo je do
uvida da je ova „crna mrlja“ socijalizma bila izgovor naših vlasti za opravdanje
i unovčavanje njihovih sopstvenih slabosti;
- Postojanje i životnost nacionalnih pokreta oslobođenja, posebno u
Nacionalnom oslobodilačkom frontu Južnog Vijetnama, fascinirala je veliki
deo studentskog tela, dok je sve izraženija i povećana agresija SAD-a u
Vijetnamu potresla i uznemiravala ostale. „Slučaj Kripendorf“1 i „afera Kubi“2
su povredile demokratska osećanja studenata;
- Univerzitetski establišment je otpočeo svoju politiku rekonstrukcije;
- Uslovi rada na Slobodnom Univerzitetu su bili sve lošiji, broj studenata sve
veći; kvalitet predavanja i seminara je opao kao rezultat birokratskih dužnosti
profesora;
- Latentna i apstraktna nelagodnost prema postojećem poretku, iskustvo sa
policijom na ulici, prosvećivanje kroz predavanja, pritisak spolja i svesno i
nesvesno uverenje da društvo snosi veliku krivicu za lično duševno i telesno
ubogaljivanje stvorile su jednu psihičku dispoziciju koja je u sebi nosila jake
anti-autoritarne tendencije i elemente;
- AstA nije mogla izbeći opštu politizaciju, čak naprotiv, postala je motor
dalje konfrontacije sa administracijom.
O ulozi, funkciji i mogućnostima Sveopšteg studentskog komiteta ovde još
nešto treba reći: to je jedino mesto unutar hijerarhijske strukture univerziteta gde se
može stalno iznova graditi potrebno poverenje između „funkcionera“ i studentskog
tela. Ovo je ujedno i najslabije mesto autoritarnog univerziteta.
1 Slučaj Kripendorf: Ekehart Kripendors je bio asistent na Oto-Sur-Institututu Slobodnog
Univerziteta, otvoreno je kritikovao odluke rektora Luers. Njemu je stiglo obaveštenje od
strane rektorata da njegov ugovor o zapošljenju neće biti produžen. Kao rezultat su se skoro
sve studentske organizacije okrenule protiv autoritarne odluke. Konflikt se završio jednim
kompromisom: ugovor nije bio produžen, ali je Kripendorf dobio stipendiju za habilitaciju.
2 Slučaj Kubi: sa njim je otpočela serija otvorenih političkih konfrontacija na Slobodnom
Univerzitetu; Erih Kubi je bio pozvan od strane AStA 7. maja 1965. godine na jednu podijumdiskusiju, čiji je povod bila dvadesetogodišnjica kapitulacije Trećeg rajha. Kubiju je od strane
rektora Luers bilo zabranjeno da učestvuje na ovoj diskusiji. Obrazloženje za to je bilo da je
Kubi pre sedam godina izgovorio neprilične primedbe na račun Slobodnog Univerziteta. Ova
zabrana je dovela do odlučujućeg protesta skoro svih studentskih organizacija.
Rudi
Dutschke
217
218
Birokratizacija AstA i nepolitičko ponašanje studentskog tela se međusobno
uslovljavaju. Zadatak levih studentskih unija sastoji se upravo u tome, da jednu od
ove dve strane snažnije politizuje, kako bi kroz akciju i prosvećivanje omogućili veću
kritičku svest većeg dela studentskog tela. Tome još treba dodati da studentska baza
nije materijalno zavisna od etabliranog „vođstva“ kao što je to slučaj sa fašističkim,
staljinističkim i autoritarnim kasnim kapitalizmom (Socijalistička partija Nemačke
i savez Hrišćansko-demokratske unije i Hrišćansko-socijalističke unije). Ništa ne
stoji na putu jednom kritičkom dijalogu između odgovornih delova studentskog tela
i njihovih privremenih predstavnika, koji upravo nisu „profesionalni političari“. Ova
mogućnost, koja je odavno ukinuta u našem društvu, predstavlja veliku mogućnost
za borbe studenata protiv autoritarnih zahteva univerzitetske birokratije i celokupnog
društva.
„Sit-ins“ su kampanje koje imaju za cilj da omoguće jedinstvo delanja antiautoritarnog polja sa njegovim privremenim predstavništvom, kako bi se izbegle
„diskusije“ van svesne univerzitetske javnosti. Treba jasno reći da senat i njegova
produžena ruka, univerzitetska birokratija, nemaju aktivan i stabilan stožer u
masama za suprotstavljanje opoziciji, niti u populaciji, niti u autoritarnom kampu.
Mobilizacija pseudo-javnosti masovnih medija protiv nas je neizbežna, ali relativno
nebitna. Njima u borbi protiv studentske opozicije preostaje samo policijska i
birokratska moć koju će pre ili kasnije ponovo upotrebiti.
Najsvesnija i najaktivnija opozicija de-demokratizaciji društva polazi sa
univerziteta. Česti napadi na studentsku opoziciju putem egzemplarnih kažnjavanja
i uklanjanja studentskih vođa moraju se shvatiti kao napad na suštinske temelje
demokratske svesti. Na njih se mora odgovoriti odgovarajućim formama aktivizma.
Konfrontacija sa Zapadnim Berlinom ima dvojno egzemplarno značenje:
- Za zapadnonemačke univerzitete;
- Birokratija Slobodnog Univerziteta će pokazati volju za disciplinovanjem
univerzitetske hijerarhije.
Hijerarhijska struktura univerziteta, koju sačinjava veliki deo profesorskog
kadra, kako bi očuvala samostalnost svoje prakse, ima za cilj kompromise
sa predlozima profitno-orijentisane racionalizacije Ministarstva kulture. Ovi
kompromisi će biti izdejstvovani preko leđa studentskog tela kroz sužavanje studija,
skraćivanje vremena studiranja, itd. To nije ništa drugo do pokušaj da se nauka zadrži
u svojim rukama a studentima isporuče stručne škole koje će ih brzo voditi državnim
funkcijama i braku!
Ministri kulture, čak zadovoljni obrazovanjem „specijalista bez srca i razuma“
(M. Veber), vulgarnih „fah-idiota“ žele da predstave ovo uklanjanje „starih tradicija
hijerarhije“ kao „široku saglasnost većine“. Lanac je ukrašen cvetovima. Studenti
treba da organizuju svoju sopstvenu sahranu. Ali skraćivanje vremena studiranja,
sužavanje studija, prisilno ispisivanje i saglasnost se međusobno isključuju per
definitionem.
Samo još neki profesori poučavaju štogod o međusobnom odnosu
naučnog obrazovanja i praktičko-političke delatnosti u ime uma protiv vladavine
neodgovornosti i dominacije „mrtve materije“ nad živim ljudima. Iz ovog
odvajanja nauke i oslobodilačkih pokreta rezultira, između ostalog, i jedna od
najsimptomatičnijih i užasavajućih pojava savremenih studija: potpuno odsutstvo
odnosa između profesora i studenata.
Ukratko, kada mladi studenti iskuse dosadu i rutinu „izlaganja“ materije, oni
onda reaguju samo umorom i mehaničkom reakcijom. Odnos je ovde veoma jasan:
društvo sa ciničnom samorazumljivošču zahteva od univerziteta „socijalizovane“
i podređene državne funkcionere (Moto glasi: Berlinu ne trebaju provokatori, već
studenti za Nemačku. Da, za njihovu Nemačku).
Odgovorni deo studentskog tela, kritičko-antiautoritarno polje, posmatra
vreme studija ne kao period recepcije beznačajnog znanja, već kao put društvenog
uspinjanja u jednom represivnom društvu, ne kao zabavno gubljenje vremena ili
pseudo-revolucionarni Happening, već kao mogućnost, koja je oduzeta većini
ljudi, da se u intenzivnom naporu oslobode tuđih interesa za vladanjem koji su
interiorizovani vaspitanjem i tradicijom, da specifično ljudsku delatnost razuma
transformišu u raspršnjavajući um protiv postojećeg društva.
Neuspeh ovih studenata bila bi pobeda autoritarnog univerziteta učinkovitih
rezultata gde svaki aktivitet ili pokret dolazi sa viših pozicija u hijerahiji. Njegov
telos je zatvorena i uobličena upotreba svih delova i resursa u cilju jedne sveukupne
politike, to jest, za status quo etablirane ravnoteže vlasti.
IV.
Parlamentarna demokratija je trebala i mogla da bude samo jedan prelazni
period u doba rekonstrukcije nakon fašizma. Dvopartijski sistem, vanredni zakoni,
zakoni za stabilizaciju i univerzitet učinkovitih rezultata obeležavaju put autoritarnog
kasnog kapitalizma.
Parlamentarnu državu, u obliku jedne velike berze interesnih grupa koje
pristaju na kompromise o njihovom udelu u društvenom proizvodu, treba da zameni
vladavina administrativnog aparata «orijentisanog ka stvarima» - državna egzekutiva.
„Prirodna potreba“ za sužavanjem svih interesa i delatnosti u okvirima građanskog
društva pronalazi u državnoj egzekutivi svoj puni izraz. Odbijanje i slamanje ovog
„poretka“ od strane studenata je conditio sine qua non naše anti-autoritarne prakse.
Ova „nova forma“ državne organizacije slama svu dosadašnju samo-regulativu
političke mehaničke interesne demokratije, a kompromisni i rezultantni karakter
politike time nestaje.
Jedinstveno i centralno vođstvo društva, prisiljeno funkcionalnom nužnošću
državnih subvencija, primena moderne planske ekonomije i organizovane
nezaposlenosti, stvaraju privid jednog „besklasnog društva“. Ali ovo je puka parodija
besklasnog društva. Kroz jedan sistem koncesija ljudi će biti užlebljeni na svom
mestu.
Materijalni uslovi za ukidanje „saveza“ između onih kojima se vlada i onih
koji vladaju već odavno su sazreli; sve sada zavisi od svesne volje ljudi da istoriju,
koju su ionako već uvek pravili, konačno stave pod kontrolu i za potrebe čoveka.
Rudi
Dutschke
219
220
U sadašnjoj fazi prelaza ka jednoj novoj formi „uređenog vladanja“ ljudi,
izgradnja jednog anti-autoritarnog polja na univerzitetu je od suštinskog značaja za
razvoj celokupnog društva.
Mi se nalazimo u onoj tački procesa konfrontacije na Slobodnom Univerzitetu,
gde se može očekivati iznenadno ključanje situacije, situacije u kojoj će se celokupna
tendencija profitno orijentisanog univerziteta učinkovitih rezultata sukobiti sa antiautoritarnim snagama. Novi zakon o univerzitetu u tome će igrati značajnu ulogu.
Mi vodimo ovu borbu saterani uz zid, bez iluzornih nada, ali mi je vodimo bez
prestanka i uvereni smo da kroz neprekidno organizovanje akcija i informativnih
kampanja možemo proširiti naše anti-autoritarno „polje“. Zašto? Radi očuvanja
egzemplarnog karaktera naše borbe za sve druge zapadno-nemačke univerzitete, za
proširenje saveza sa malobrojnim postojećim anti-autoritarnim grupama u društvu,
last but not least, izgradnja anti-autoritarne strukture karaktera je vrednost za sebe,
elementarni i važan korak na putu čovekove emancipacije.
Više ne plivamo na talasima javnog mnjenja, nismo „ljubimci“ bilo kojih
partija ili interesnih grupa, niko nas ne tapše po ramenima – tako je najbolje. Došlo je
do toga da izgubimo naše akademsko dostojanstvo – neka, i treba tako da bude. Došlo
je do toga da izgubimo naše akademsko dostojanstvo i da dostignemo „istorijski
nivo“ (Marks), nivo Madrida, Barselone, Berklija i Karakasa.
„Sloboda“ berlinskom modelu, rat autoritarnom stanju unutar i izvan univerziteta!
Ovaj tekst je napisan u Maju 1967. godine, neposredno nakon jednog
glasanja AStA (Sveopšteg studentskog komiteta) na Slobodnom
Univerzitetu. Pozadina: nakon jednog Sit-In rektor Slobodnog
Univerziteta, Liber, nije želeo da produži ugovore oba predstavnika
AStA, predstavnika studentskog konventa, kao i predstavnika studentske
službe. On je ujedno najavio disciplinske mere protiv ovih osoba, kao
i protiv dva druga studenta (jedan od njih je bio Dučke). Nakon ovoga
je savez izglasao, da se studentskom predstavništvu da poverenje i
podrška. Glasanje – jedan riskantan poduhvat – je imalo sledeće
rezultate: 46,1% su glasali za AStA, 43,4% protiv.
Sa nemačkog preveo: Đorđe Hristov
Izvor: Rudi Dutschke, Demokratie, Universität und Gesellschaft, u: R.Dučke,
„Geschichte ist machtbar“, Klaus Wagenbach, Berlin 1991.
POLITIZACIJA UNIVERZITETA I KONCEPT
PROTIV-UNIVERZITETA
Intervju Rudi Dučkea Špiglu1
Rudi Dučke važi kao duhovni vođa studentske grupe koja stremi ka prevratu
društvenih odnosa i koja se formirala unutar „Socijalističkog studentskog saveza“. Dučke,
27 godina, student je 11. semestra sociologije na Slobodnom Univerzitetu i radi na disertaciji
na temu „Komunizam (časopis mađarske komunističke emigracije) kao jezgro kristalizacije
zapadnoevropske opozicije unutar Kominterne“. Mentor: FU Rektor Liber.
„Rudi Revolucija“, koji sa njegovom suprugom Amerikankom Grethen, 24 godine,
živi u jednom dvorišnom stanu u Vilmersdorfu potiče iz Lukenvalda u oblasti Bradenburg,
gde je kao učenik pohađao evangelističku „Mladu zajednicu“. 1958 maturirao je u DDR-u.
„Prilično pod uticajem hrišćanskog socijalizma“ Dučke je odbio da služi vojni rok u
Narodnoj armiji. SED mu je potom kao mladom atleti (trčanje na 100 metara:11,5 sek.,
skok sa motkom: 3,80, bacanje diska: preko 40m) zabranio prijem na studije sportskog
novinarstva na Univerzitetu u Lajpcigu. Da bi mogao da studira na zapadu Dučke je morao
još jednom da položi maturski ispit u zapadnoberlinskoj Askanskoj Gimnaziji. Ubrzo posle
toga podignut je i Berlinski zid. Dučke se više nikad nije vrtio roditeljima i trojici braća u
DDR.
Vojni rok, tako tvrdi doktorant Dučke, odbio bi i u Moskvi: „U Sovjetskom Savezu
sigurno ne bih bio više u prilici da javno delujem, nego što bih to tamo bio pod ovim
današnjim uslovima na levoj opoziciji“
Špigl: Gospodine Dučke, Vi studirate na Slobodnom Univerzitetu i važite kao jedan
od intelektualnih vođa studentskih nemira u Berlinu.
Dučke: Mislim da osobe mogu aktualizovati društvene konflikte, ali da ih ne mogu
proizvesti. U tom sporu između nadležnih organa i antiautoritarnih studenata iz
Zapadnog Berlina ja jesam, ako Vi tako hoćete, jedan od studentskih vođa. Ali tu
ulogu ne bih mogao imati da ne postoje raznovrsne konfliktne situacije studentskog
života.
Špigl: Da li je uloga koju imate uloga revolucionara?
Dučke: Mislim da se danas pod revolucionarem - pošto oznaka komunista, socijalista
ili štagod ne govori više ništa – mora misliti onaj ko kroz intelektualni rad i čulna
iskustva dolazi do saznanja da se ovo društvo može i treba promeniti. Ovo društvo je
nesposobno da se samo od sebe kvalitativno promeni.
Špigl: Zašto ne uđete u neku stranku da izdejstvujete te promene?
1 Izvor: “Wir fordern die Enteignung Axel Springers“, u “Der Spiegel“, br. 29 (10. juli 1967.),
str. 29-33
Rudi
Dutschke
221
Dučke: Stranke ne služe ničemu sem kao instrumenti izvršne vlasti. Kako stoje stvari
sa unutarpartijskom demokratijom u CDU i SPD2? Gde je još spontanitet stranačkih
članova? U čemu se on izražava? Šta se događa na partijskim kongresima? Partijski
sastanci CDU i SPD odgovaraju staljinističkim partijskim sastancima KPdSU3 iz
tridesetih godina: nikakva spontanost od dole i samo manipulacija od gore; vođe koje
ne vode dijalog sa njihovom bazom; osamostaljena rukovodeća elita koja nipošto ne
želi da se povede diskusija – jer bi naime praktičko-kritička diskusija bila polazna
tačka za dovođenje u pitanje birokratskih institucija. I to je ono što se ne želi. Partije
su samo platforme za karijeriste.
Špigl: Čitav pravac Vam ne odgovara?
222
Dučke: Ja mislim da partije i parlament više ne predstavljaju želje, interese i potrebe
mnogih ljudi. Mi imamo jednu interesnu demokratiju. Mnoštvo interesnih grupa se
susreće na političkoj berzi i priznajući postojeću državu vode jednu prividnu borbu
za udeo u bruto društvenom proizvodu.
Špigl: Da li biste želeli da učestvujete na toj berzi?
Dučke: U istoriji Savezne republike studenti, od samog početka, nisu nikad
učestvovali na toj berzi, i zato njih na kraju ekonomskih čuda, tim pre, berza ne
može prihvatiti kao ravnopravne partnere (ravnopravne pod navodnicima). Pa kriza
državnih finansija – izraz ekonomske krize u državi subvencija – omogućava manje
nego pre da se jedan studentski interesni lobi, koji bi svakako hteo da dođe do novca,
dopusti na berzi.
Špigl: Znači Vi nipošto ne želite na berzu?
Dučke: Mi to ne možemo i ne želimo više.
Špigl: Da li ste Vi za ukidanje parlamentarizma kakav danas postoji u Saveznoj
republici?
Dučke: Da. Mislim da mi sebe ispravno shvatamo kao vanparlamentarnu opoziciju,
suprotno Habermasu na primer ...
Špigl: ... frankfurtskom profesoru filozofije ...
Dučke: ... koji govori o parlamentarnoj opoziciji. Kada mi kažemo vanparlamentarno,
to treba da znači da ciljamo na sistem neposredne demokratije, to jest, na savetodavnu
demokratiju koja dozvoljava ljudima da direktno biraju i opozovu njihove privremene
zastupnike, prema onome što oni drže da je potrebno, a na osnovu jedne kritičke
svesti prema svakakvom obliku vladavine. Tako bi se vladavina čoveka nad čovekom
smanjila na najmanju moguću meru.
2 CDU (Christlich Demokratische Union) je nemačka Demohrišćanska unija i SPD
(Sozialdemokratische Partei Deutschlands) je Socijaldemokratska partija Nemačke.
3 Kommunistische Partei der Sowjetunion – Komunistička partija Sovjetskog Saveza
Špigl: To je prastara utopija.
Dučke: Mislim da trenutno sigurno ne možemo pretpostaviti da će vladavina
čoveka nad čovekom u dogledno vreme potpuno nestati. Ali mislim da
će ovo društvo u toku jednog dugog procesa osvešćivanja kod mnogih i
sve brojnijih ljudi dostići stvarno taj stadijum, gde će ljudi moći da uzmu
sudbinu u svoje ruke, i neće više biti manipulisani od gore, putem birokratije,
parlamenta ili putem bilo čeg drugog, kao nepolitični predmeti lišeni svesti.
Špigl: Ali i vladavina Saveta je vladavina. Pretpostavimo odjednom da oni postoje:
šta bi se desilo onda sa manjinama koje bi bile protiv toga, kako biste se Vi i većina
vaših kolega studenata tada pobunili protiv etabliranog poretka?
Dučke: Onda nešto ne bi bilo u redu sa vođenjem. Onda nešto ne bi valjalo sa
savetima. To je onda znak da se ponovo uspostavila vladavina koja se mora srušiti, a
nju će srušiti samo svesni ljudi.
Špigl: Permanentna revolucija?
Dučke: Neprekidno nastavljanje revolucije u svim poljima društvenog života. Tvrditi
da besklasno društvo predstavlja završno povesno stanje znači pogrešno razumeti
Marksa.
Špigl: Kako biste Vi to rekli?
Dučke: Neprestana razmena materije između čoveka i prirode u obliku procesa rada,
sa jedne strane, i svaki put dostignuti stepen kritičkog nemira ljudskog duha protiv
isto tako dostignutog oblika ljudskog suživota, ne dopuštaju uspokojavanje i krajnji
završetak ljudske istorije. Ljudi moraju dugoročno sami sebe da onesiguravaju kako
bi postali sposobni da ostvare sve nove mogućnosti koje se nude: smanjenje rada,
razvoj čulne fantazije, odstranjivanje bede i rata. Verovatno su to za Vas krupne
reči...
Špigl: I jesu. To što vi prikazujete, zar to nije stari biblijski edenski raj?
Dučke: Da, biblijski raj Eden je fantastično ispunjenje prastarog sna čovečanstva.
Ali u istoriji mogućnost ostvarenja nikad nije bila tako velika.
Špigl: U društvu izobilja mislite?
Dučke: U rasipničkom društvu, rekao bih. Zato tipično potrošačko preterivanje (rat
kao i ogromni ljudski gubici, naoružavanje, beskorisna administracija i birokratija,
neiskorišćeni industrijski kapaciteti, reklama) za profitno i vladarski orijentisan
društveni poredak znači jedno sistematsko uništavanje kapitala.
Špigl: Zbog ovog lepog, novog sveta emancipovanog čovečanstva, jednom u
budućnosti, Vi se borite protiv etabliranog poretka?
Dučke: Da. Ali ceo emancipatorski pokret trenutno trpi zbog toga što još nije zamislio
Rudi
Dutschke
223
konkretnu utopiju. To učiniti je najvažniji zadatak kritičke teorije, upravo sada u
vremenu vrlo, vrlo dugog i komplikovanog tranzicionog perioda koje je određeno
borbom protiv postojećeg poretka.
Špigl: Pređimo na tu borbu. Vi je vodite sa vašim kolegama studentima, pri čemu
ismejavate profesore, organizujete sit-ins i hepeninge sa crvenim kašama, bacate
paradajze ...
Dučke: Stvar je u tome da se podriju iracionalni autoriteti.
Špigl: ... demonstrirajući protiv Šaha4, protiv vanrednih zakona ili čak u prilog
Vijetkonga. To su očigledno samo početne čarke ako se teži Vašem krajnjem cilju
radikalne društvene promene?
224
Dučke: Demonstracije i protesti su početna faza osvešćivanja ljudi. Mi moramo sve
više ljudi osvestiti, politički ih mobilizirati, a to znači: prevesti ih u antiautoritarno
polje koje se za sada sastoji od samo nekoliko hiljada studenata. Moramo činiti više
od protestvovanja. Moramo preći na direktne akcije.
Špigl: Šta su direktne akcije?
Dučke: Najpre moram opisati specifično berlinsku situaciju.
Špigl: Izvolite.
Dučke: Tu na prvom mestu imamo situaciju Slobodnog Univerziteta – masovni
seminari, nivo školovanja u padu, profesori zatrpani birokratijom, preteće skraćivanje
vremena studiranja i prisilno ispisivanje, restriktivna politika univerzitetske uprave,
i ne na poslednjem mestu, povećanje školarina. To je kod mnogih studenata izazvalo
jedno snažno antiautoritarno psihološko raspoloženje.
Špigl: Ali nije ga samo to izazvalo. Vi i čitav niz studenata koji radikalno misle ste
učinili popularnim ovo temeljno raspoloženje.
Dučke: Da. Pokušali smo da putem sistematičnog prosvećivanja edukujemo
politički studente o njihovoj situaciji – kroz informativne susrete i različite oblike
demonstracija. Ali tome se pridodaje i opšta situacija u Zapadnom Berlinu. Ona je
od skora, od smrti Bena Onezorga5 jasna: obezglavljeni Senat, de-demokartizovana
policija – rezultat decenijskog obučavanja za hladni rat. Dalje: berlinske stranke su
izgubile, kao u Saveznoj republici, kontakt sa narodom. Berlin je politički mrtav
grad. On nije uvideo njegovu istorijsku šansu da bude posrednik između Istoka i
Zapada.
4 Demonstracije protiv državne posete iranskog Šaha Reze Pahlavija 2. juna 1967. u
Zapadnom Berlinu.
5 Beno Onezorg je nemački student ubijen tokom gore pomenutih demonstracija protiv
državne posete iranskog Šaha. Ovo ubistvo bilo je okidač za radikalniju organizaciju
studentske levice i pojavu mnogih levih pokreta i grupa.
Špigl: I sada tom politikom koja nedostaje žele da se bave studenti?
Dučke: Zašto ne? Mi studenti imamo priliku koju društvo sistematski uskraćuje
masama: mogli bismo specifično ljudsku razumsku sposobnost preobratiti u kritički
um. To znači: politizacija univerziteta kao polazna tačka politizacije društva i time
njegove promene.
Špigl: Društvo, pa čak i berlinsko, do sad se pokazalo - da se izrazimo eufemistički
- ne mnogo spremnim da dopusti Vašu politizaciju.
Dučke: Tačno je, ali se to može promeniti upravo u berlinskim uslovima. Mobilizacija
antiautoritarnih polja studentske populacije odvija se s one strane ekonomskih teškoća.
Zategnuti položaj radne snage u Berlinu, zastarela industrijska struktura, previše staro
stanovništvo, zavisnost grada od subvencija – sve to su za nas polazne tačke koje nam
omogućavaju takođe politizaciju određenih delova stanovništva izvan Univerziteta.
Špigl: Radništvo?
Dučke: Sukob koji smo započeli mogao bi se preneti u preduzeća ...
Špigl: Hoćete štrajkove da organizujete?
Dučke: To je stvar koja se ne može preneti spolja. Ne možemo otići k radnicima
u preduzeća i reći: pa sada štrajkujte. Mogućnost štrajka se nudi samo na osnovu
postojeće protivrečnosti u zapadnoberlinskoj ekonomiji i politici.
Špigl: Ali Vi želite onda, kako upravo rekoste, da prenesete sukob u preduzeća.
Dučke: Pod tim mislim da ćemo putem saradnje uspeti da osvestimo srednje i
niže sindikalne predstavnike (vođstvo na vrhu, u ličnosti predsedavajućeg DGBa6 i predsednika berlinske skupštine, jeste socijalfašističko) da su interesi radnika i
studenata isti.
Špigl: Ponovili bismo pitanje: šta su za Vas direktne akcije?
Dučke: Ako bi radnici trebali da započnu jednu spontanu odbrambenu akciju protiv
preduzetničkih prestupa, onda će doći do velikog talasa solidarnosti na strani svesnih
studenata.
Špigl: Šta to znači, molim – spontana odbrambena akcija, talas solidarnosti?
Dučke: Vođstvo štrajka leži u rukama saveta preduzeća, poverenika i sindikalista
koji istinski predstavljaju interese radnika. Mi ćemo na zahtev preuzeti sve pomoćne
funkcije – na primer podrška štrajku putem skupljanja novca, razjašnjenje u narodu
pretpostavki i uslova štrajka, osnivanje zabavišta i menzi.
6 Deutsche Gewerkschaftsbund – Nemačka Unija Sindikata
Rudi
Dutschke
225
Špigl: To bi u tom slučaju bila direktna akcija?
Dučke: Tačno – i sa znatnim političkim posledicama. Godinama Berlin ne poznaje
nijedan radnički štrajk. A tome bi se moglo pridodati i da ujedinjenje radnika i
studenata u organizatorske oblike saveta nabaci pitanje dvostruke vlasti.
Špigl: Zauzimanje vlasti?
Dučke: Širenje štrajkačke akcije putem solidarnosti sa štrajkom u drugim
preduzećima, dopunjeno talasom studentske solidarnosti, u stvari bi značilo radikalni
izazov za zapadnoberlinsku društvenu strukturu, i u istoj meri za istočnoberlinsku;
od dole demokratizovani Zapadni Berlin mogao bi naime biti primer za radnike i
studente u DDR-u7.
226
Špigl: Planirate li druge direktne akcije?
Dučke: Da. Mi zahtevamo eksproprijaciju Grupe Špringer8 na osnovu mogućnosti
eksproprijacije koju predviđa Statut Berlina.
Špigl: I odgovarajuća direktna akcija?
Dučke: Mislim da će eksproprijacija Grupe Špringer biti podržana od velikog dela
stanovništva. Za nas je ova tačka strateški pogonski remen između studenata i drugih
slojeva stanovništva. Studentski centri za akciju koji su nastali tokom prethodnih
nedelja na Slobodnom Univerzitetu će tokom narednih semestara preduzeti direktne
akcije protiv izdavanja Špringerovih novina u Zapadnom Berlinu.
Špigl: Koje?
Dučke: Mi, hiljade nas pred Špringerovom štamparijom, hoćemo pasivnim oblicima
otpora da sprečimo isporuke. Na dan ove akcije, koji ćemo prethodno obznaniti na
lecima, nameravamo sami da objavimo kritičke i informativne novine za sve delove
stanovništva.
Špigl: Da li pokušaj osnivanja jednog Protiv-Univerziteta pripada takođe arsenalu
direktnih akcija – o čemu je od nedavno bilo govora u studentskim krugovima?
Dučke: Da, tu postoje dve koncepcije. Jedan oblik Protiv-Univerziteta je pojmljen
kao apendiks, kao dodatak postojećem univerzitetu. To znači: pokušavamo da u
sledećem semestru započnemo sa predavanjima doktoranata, studenata sa dobrim
obrazovanjem, asistenata i profesora. Sadržaj programa čine diskusije, referati i
seminari o temama o kojima se dosad unutar Univerziteta nije razgovaralo.
7 Deutsche Demokratische Republik – Nemačka Demokratska Republika (Istočna
Nemačka)
8 Grupa Špringer je izdavačko-novinska kuća koju je osnovao Aksel Špringer. Bila je predmet
napada studentskih grupa i radikalnih levičara 60-tih godina povodom izveštavanja i odnosa
prema studentskim dešavanjima tih godina.
Špigl: Na primer?
Dučke: Na primer o kineskoj revoluciji i njenim posledicama za trenutni sukob.
Špigl: Dakle jedan marksistički dodatak Univerzitetu?
Dučke: Jedan kritički dodatak Univerzitetu, ne bezuslovno marksistički. Recimo to
ovako: politički prodor materije bila bi revolucionarna nauka kao ona nauka koja od
sadašnjih konfliktnih situacija čini polaznu tačku za analizu.
Špigl: Koliko studenata, asistenata, doktoranta biste mogli pridobiti za jedan takav
plan?
Dučke: Mislim da trenutno postoji već dovoljna raspoloživa i sasvim dovoljno
obučena snaga da bi umela da praktikuje ove dodatne modele i da prenese učenja o
postojećim mehanizmima vlasti i emancipatorskim pokretima našim antiautoritarnim
studentima kojih ima 4000 do 5000.
Špigl: A drugi koncept Protiv-Univerziteta?
Dučke: To bi bila izgradnja Univerziteta van Dalema – u području usred fabričkih
radnika, možda u okolini Spandaua ili u bilizini AEG-a9 i gradskih četvrti. U barakama
bi se mogli podići fakulteti za obrazovanje studenata, radnika, zaposlenih, učenika.
I još pored toga, mogli bismo sprovesti jedno kontinuirano medicinsko, a posebno
seksualno, obrazovanje za široke narodne slojeve, a posebno za mlade radnice i
radnike. Isto tako mogli bismo pružiti pravnu pomoć građanima koji nemaju ništa,
organizovati štrajkove stanara i tako dalje. Jedan takav Univerzitet bi imao zadatak
profilisanja svesti. Ali pitanje je da li finansijski možemo podneti taj model.
Špigl: Da li je bacanje paradajza i dimne bombe takođe jedan oblik direktne akcije?
Dučke: Paradajzi i dimne bome su nemoćno sredstvo u znak protesta, i ništa više.
Niko ni ne zamišlja da je to momenat efikasnog protesta.
Špigl: Da li je kamenje efikasno?
Dučke: Sistematična provokacija kamenjem je apsurdna. Kamenje kao sredstvo
sukoba se u principu ne razlikuje od paradajza. Paradajzi su nemoćni, kamenje je
nemoćno. Oni se mogu shvatiti kao pripremne forme stvarnog sukoba.
Špigl: Mi smo ispitali različite Vaše govore u vezi s tim kako Vi taj sukob razumevate.
To uglavnom zvuči zagonetno, na primer (Špigl uključuje traku sa Dučkeovim
govorom):
9 AEG-Telefunken Aktiengesellschaft – najveća nemačka elektrokompanija od 1887. do
1996. godine
Rudi
Dutschke
227
Kada konačno, dame i gospodo, bolje pogledamo fabrike u
Frankfurtu, Minhenu, Hamburgu ili Zapadnom Berlinu koje direktno
i neposredno snabdevaju američku vojsku u Vijetnamu sa hemijskim
i elektronskim opremama.
Šta znači molim: ‚‘Kada bolje pogledamo fabrike‘‘?
Dučke: To znači: ako smo ozbiljni sa podrškom oslobodilačkoj borbi u trećem svetu,
s jedne strane, i sa promenom našeg postojećeg poretka, sa druge, moramo onda vrlo
dobro pogledati kako ova preduzeća rade – ne, da bi ih podigli u vazduh, već da bi
informisanjem objasnili manjini u tim preduzećima da se ne može biti saglasan sa
podrškom represiji u Vijetnamu. Lider studentskih pobuna na američkom Berkliju,
Mario Savio, misli na drugu stranu mogućeg otpora, kada kaže da je potrebno
suprotstaviti se telu destruktivne mašinerije – dakle pasivni otpor, veliko odbijanje.
228
Špigl (uključuje traku Dučkeovog govora):
Kada ćemo se konačno, dame i gospodo, osloboditi našeg ropskog
odnosa prema onima koji nad nama vladaju? Zašto ne odgovaramo
na vanredne vežbe prilikom državnih poseta, naime, na vanredne
vežbe državnog aparata nasilja? Zašto na to ne odgovorimo sa
našim vanrednim vežbama?
Šta to znači, molim Vas?
Dučke: To treba da znači da se u Saveznoj republici o vanrednim zakonima javno
raspravlja, ali da se oni u osnovi prakticiraju već u svakodnevoj praksi i posebno
tokom državnih poseta. A vanredne vežbe sa naše strane trebale bi upravo biti pokušaji
da se praktično primene, u ovim specifičnim izuzetnim uslovima, elementarni oblici
demokratske slobode (bilo da je to pravo na okupljanje ili pravo na proteste), kako se
desilo 2. juna u Berlinu kada je policija onda brutalno pendrečila po demonstrantima.
Špigl: Vaši govori su u nekim prilikama zbog takvih izraza tumačeni kao skriveni
poziv na upotrebu nasilja. Da li Vi propovedate nasilje?
Dučke: Prizivanje nasilja, ubistava i atentata u metropolama visoko razvijenih
industrijskih država – mislim da bi to bilo pogrešno i zapravo kontrarevolucionarno.
U metropolama u osnovi ne postoji nijedan čovek koga mrzeti. Vlastodršci na vrhu
– Kisindžer, Štraus ili bilo ko – su birokratske mase koje ja odbacujem i protiv kojih
se borim, ali ne mogu ih mrzeti kao jednog Kija u Vijetnamu ili Duvalija na Haitiju.
Špigl: Ovo razlikovanje – nasilje tamo, ovde ne – Vi objašnjavate ...
Dučke: .. principijelnom razlikom u položaju istorijskog sukoba. U Trećem svetu:
mržnja ljudi prema obliku direktnog ugnjetavanja predstavljenog u marionetama
protiv kojih zato treba voditi borbu. Atentat na pripadnike naše vlasti – to bi bilo
apsolutno bezumlje onoga ko ne shvata da je danas kod nas svako na vrhu zamenjiv.
Terorističko nasilje protiv ljudi nije više neophodno u metropolama.
Špigl: Vi dakle negirate nasilje ne načelno nego samo u preovlađujućim okolnostima?
Dučke: Sasvim sigurno da niko ne može tvrditi da neće biti uopšte nikakvog nasilja
unutar procesa promene. Nasilje je konstituens vladanja te na ovaj način i sa naše
strane demonstrativno i provokativno kontra-nasilje je takođe odgovor. Oblik ovog
kontra-nasilja se određuje putem forme sukoba. U Berlinu nasilje izvršnog veća se
stvarno pokazalo egzemplarnim u ubistvu Bena Onezorga. Unutar tog sukoba mi ne
možemo sad reći: zgrabimo odmah oružje i povedimo poslednju bitku.
Špigl: Nego?
Dučke: Moramo sasvim jasno videti da naša prilika za revolucionisanje postojećeg
poretka leži samo u osvešćivanju manjina, sve većem, da antiautoritarno polje postaje
sve veće i na taj način počinje da se samoorganizuje, nalazi oblike zajedničkog života
- u Berlinu je to možda Protiv-Univerzitet, ili komune ili bilo šta drugo. Istovremeno
postojeće se mora potkopati a novo se mora izgraditi.
Špigl: Jedan od tih novih oblika novog zajedničkog života bila bi onda i studentska,
‘‘komuna strave‘‘ koja je institucionalizovala česte i promenljive seksualne odnose
i raznela sramotne letke u kojima se neki profesori nazivaju‚‘‘starim autoritarnim
seronjama‘‘?
Dučke: To nije ono što ja zamišljam pod komunom. Menjanje žena i muškaraca nije
ništa drugo nego primena buržoaskog načela razmene sa pseudorevolucionarnim
predznakom.
Špigl: Zar komuna straha nije jednostavno jedan klub neizlečivih neurotičara?
Dučke: Ona je i to, ali za to nije kriva komuna, nego društvo koje je dopustilo da
se dospe do takvih ljudskih oštećenja. Slika golih članova komune koju je Špigl
objavio – naravno prekrivajući genitalije, što govori nešto o Špiglu – izgleda mi
kao adekvatan izraz sadašnje sitaucije tih komuna. Slika oživljava ambijent gasnih
komora Trećeg Rajha; jer iza tog egzibicionizma se krije bespomoćnost, strah i užas.
Članovi komune se smatraju kao potlačeni i odbačeni od društva.
Špigl: Pošto važite za duhovnog oca ideje komune u Berlinu, kako zamišljate idealnu
komunu?
Dučke: Preferiram termin Institut umesto ime Komuna. Time hoću reći da novi
oblici ljudskog suživota imaju eksperimentalni karakter, zahtevaju jednu temeljnu
ličnu pripremu i politički rad prema spolja. Institut bi morao svakom pojedincu koji
Rudi
Dutschke
229
mu pripada da ponudi potpuni razvitak njegovih duhovnih, umetničkih, telesnih i
političkih mogućnosti i sposobnosti.
Špigl: A to bi značilo?
Dučke: Na primer, ako neko od nas slika, raspravljamo o ulozi i funkciji umetnosti
u procesu promene čoveka. Ili: ako neko od nas dođe na misao da gutajući LSD‚
‘‘rastegne‘‘ iskustvo, razmatrali bismo, na temelju najnovijih saznanja psihoanlize
i medicine, kakvu ulogu droge i opojna sredstva imaju danas u integraciji političke
opozicije. I to znači, uzgred, kao praktična posledica, da sigurno nećemo uzeti LSD.
Špigl: Gospodine Dučke koliko dugo ćete još studirati?
230
Dučke: Nadam se da ću doktorirati najkasnije za godinu dana. Moj rad je skoro gotov.
Moramo biti obrazovani da bi uopšte imali nekakvu političku šansu. Mi politični
studenti moramo pokazati da nismo nesrećni neurotičari, nego svesni i obrazovani
ljudi koji su angažovani, sa jasnom predstavom o budućnosti.
Špigl: Ali i neurotičari su već napisali izvrsne doktorske radove.
Dučke: Priznajem. Ne kažem ništa protiv neurotičara, jer su neurotičari izraz
postojećeg poretka. Pitanje završetka studija nije za mene stvar prestiža vladajućeg
poretka – da li biti doktor ili ne. Upravo zato što nismo odvojeni od ovog društva,
i što se takođe naš pokušaj da delamo protiv njega još uvek zbiva na tlu potojećeg
poretka, moramo – sve dok Protiv-Univerzitet ne postoji – uzeti postojeće institucije
kao sredstvo i mogućnosti našeg obrazovanja.
Špigl: Gospodine Dučke, koliko studenata na Slobodnom Univerzitetu – po vašem
mišljenju - gaji ista ili slična mišljenja kao što su ova koja ste izrekli u ovom
razgovoru?
Dučke: Stotine njih ima svesnu želju za direktnom promenom njihove individualne
i društvene situacije.
Špigl: Nekoliko stotina na 16 hiljada?
Dučke: Hiljade njih su naši simpatizeri. Naši plenumi to potvrđuju.
Špigl: Vi sebe ne smatrate za usamljenog sanjara?
Dučke: Ne.
Špigl: Gospodine Dučke, zahvaljujemo Vam na ovom intervjuu.
Preveo sa nemačkog: Saša Hrnjez
Kristof Junke
Rudi Dučke i teorija antiautoritarne
pobune1
Rudi Dučke, koji je mrtav već 30 godina i koji bi 7. marta ove godine
napunio 70 godina, važi kao aktivista, praktičar pobune, dok njegova teorija važi
kao nedovoljno sistematična i posve eklektička. Shodno tome ljudi se najviše bave
njegovom ličnošću, a njegove ideje se smatraju za zanemarljive.
Ipak, bilo kao berlinski student s početka 60-tih godina pod uticajem
egzistencijalizma, bilo kao antiautoritarni, revolucionarno-socijalistički agitator
SDS-a i APO-a2, ili kao pravi usamljeni borac u danskom egzilu ili kao alternativnozeleni strateg na kraju 70-tih godina, uvek je Dučke radio na obnovi radikalnosocijalističke politike i takođe na obnovi njenih teorijskih osnova, te jedan „duboki
sukob sa sadašnjom povesno-društvenom stvarnošću ne može se i ne sme“ – kako je
pisao 1968 – „apstrahovati od prethodnih rezultata revolucionarne teorije“.
Gledano sa stanovišta političke teorije, mišljenje Rudija Dučkea se u suštini
deli u dve faze: faza do 1968 i faza posle 1968. I dok njegovi radovi u 70-tim
godinama uglavnom predstavljaju individualni pokušaj da se s obzirom na znatno
promenjenu situaciju stekne novo tlo pod nogama, njegovi spisi do 68. – i o njima će
u nastavku biti reči – odražavaju, na način vredan pažnje, tendencijalne kolektivne
procese, praktičkog u istoj meri kao i teorijskog, tematizovanja i radikalizovanja
vanparlamentarne pobune. Dučke i danas s pravom važi kao neko ko je u tome zadao
ključne tačke.
Politički razvoj Rudi Dučkeove teorije je pritom integralni deo istorije i teorije
takozvane Nove Levice i to, ne naposletku, tamo gde ona reflektuje njene lomove
– pre svega lom između takozvane prve i druge generacije Nove Levice, između
levosocijalističkog „starog fronta“ i njihovih antiautoritarnih „prevladača’’.
Pokušaćemo da sintetizujemo njegovu teoriju antiautoritarne pobune u
neokapitalizmu, koja je razasuta u mnogo kratkih i par dužih spisa. Polazna tačka
ove sinteze biće analiza imanentno autoritarnog karaktera kasnog kapitalizma,
takozvanog uobličenog društva.
Dučke je razmatrao savremeni kasni kapitalizam kao sistem „integralnog
etatizma“, kako su to nazvali on i Hans-Jirgen Kral3 u njihovom zajedničkom
organizacijskom referatu na delegatskoj skupštini SDS-a u septembru 1967.
Promene u posleratnom kapitalizmu su se tumačile kao pokušaj vladajućih klasa da
putem državno-društvene regulacije ekonomije stabilizuju društvenu strukturu, koja
je bila krajnje nestabilna i širom sveta dovedena u pitanje društvenim i narodno1 Izvor: Cristoph Jünke, Rudi Dutschke und die Theorie der antiautoritären Revolte, u
„GlobKult Magazine“ (http://www.globkult.de/christoph-juenke/602-rudi-dutschke-und-dietheorie-der-antiautoritaeren-revolte), 06.02.2010
2 SDS-Sozialistische Deutsche Studentenbund (Socijalistički nemački studentski savez) i
APO-Außerparlamentarische Opposition (Vanparlamentarna opozicija)
3 Hans Jürgen Krahl (1943-1970), bio je nemački filozof, Adornov student i jedan od glavnih
vođa nemačke 68-e (pored Dučkea). Nastradao je 1970 u saobraćajnoj nesreći.
Rudi
Dutschke
231
232
revolucionarnim pokretima za oslobođenjem. Sistem integralnog etatizma razumeva
se kao dovršenje monopolskog kapitalizma, koji je pomoću sistemski pokrenute
državne intervencije u privatnu ekonomiju, suspendovao zakone kapitalističke
konkurencije, a celokupnu društvenu masu viška vrednosti (Mehrwertmasse) podelio
među populacijom visokoindustrijalizovanih metropola čije bogatstvo, sa druge
strane, ne treba odvojiti od eksploatacije zaostalih zemalja takozvanog Trećeg sveta.
To bi zajedno sa slamanjem nekadašnjih revolucionarnih organizacija
radničkog pokreta u određenim zemljama vodilo do integrisanog društva koje dopušta
svim članovima, iako nejednako, da profitiraju na Sistemu. Cena ove integracije bio
bi novi kvalitet prirodnog rasta kapitalističkog sistema, jedna autoritarna društvena
struktura koja počiva na interiorizaciji svih represivnih međuodnosa čiji fašistički
kvalitet leži u „svakodnevnom obrazovanju ljudi za autoritarne ličnosti, ..., u
vaspitanju, ukratko, ... u postojećem sistemu institucija“.
Atomiziranje pojedinaca i netransparentnost vladajućeg fetišizma robe za
Dučkea takođe dovode do sistema opšteg otuđenja. Jedini oblik vladavine koji
je dopušten kao važeći jeste autoritarna i posebno prisilna vladavina tehnokrata,
potpomognuta svemoći modernih masovnih medija i time uslovljenim isključenjem
kritičko-samokritičke javnosti, i simbolizovana u „involuciji demokratskih
institucija“ koja pogađa i parlament (o čemu je tada govorio Johanes Agnoli);
a svaka samostalna, klasično-građanska i radikalno-demokratska delatnost biva
ugušena u samom startu. Tako se nekada progresivni razvoj proizvodnih snaga na
svim poljima konsekventno preobraća u stalnu destruktivnu snagu. Politizovanje, na
primer, klasne borbe na nivou proizvodnje bi bilo onemogućeno, i ekonomske krize
ne bi više imale karakter automatskog dovođenja u pitanje sistema.
Za Dučkea navodno realni socijalizam nije bio nikakva prava alternativa tome,
budući da ovaj socijalizam (prema Dučkeovom poznatom stavu da je u njemu sve
realno, samo ne socijalizam), putem vladajućeg birokratskog sloja, biva potčinjen
ne istim, ali prilično sličnim, duboko antidemokratskim procesima formiranja. Ovaj
birokratski sloj se trudi da u prijateljskoj koegzistenciji sa zapadnim sistemskim
neprijateljem kanališe i umiri realne protivrečnosti i sukobe u celom svetu, a pre
svega u Trećem svetu.
Međutim ovaj vladajući sistem metropola je strukturalno labilan, pošto on niti
može niti sme da počiva na jednoj aktivnoj masovnoj osnovi, jer bi time učinio prvi
korak ka samostalnosti širih narodnih slojeva, što je potencijalno opasno po sistem.
Stoga će mase, zahvaljujući svojoj trpnoj pasivnosti, podnositi sistem integralnog
etatizma. Napad na sistem i njegove parlamentarne institucije bi onda bio moguć
samo sporadično i samo od strane svesne, marginalizovane manjine koja stoji izvan
sistema. Prosvećivanje i akcija označavaju put radikalne opozicije, a to znači:
prosvećujući rad putem provokativnih, svesno kreativnih akcija. Provokacija se
ovde shvata kao nužno sredstvo da te akcije prodru u formiranu javnost i da se čuju.
To bi bile one svesne provokativne akcije koje bi omogućile manjini svesnih
revolucionara da se sami obrazuju, sami sebe revolucionišu i da stvore jednu
drugačiju, alternativno-samoodređenu, pre svega zamislivu i delimično takođe
iskusivu, racionalnost. Ovi svesni revolucionari time pokreću jedan dijalektički
proces vođstva i mase, proces permanentne kulturne revolucije koji rastvara pasivnu
masovnu bazu sistema i u stanju je da je preobrati u aktivan antagonizam. Ovaj
proces bi tako mogao da se u uslovima objektivne sistemske krize usled okončanja
ekonomske faze oporavka razvije u fazu pred-revolucije. Na ovaj bi se način podrila
moć integracije sistema i time bi se ponovo otvorio put ka povratku klasičnoj klasnoj
borbi. Cilj je dakle ove dučkeanske koncepcije pokretanje antiautoritarne kulturne
revolucije kao prvog koraka ka klasično-socijalističkoj revoluciji. Dučkeova teorija
revolucije zadobija ceo svoj smisao takoreći kao teorija pred-revolucije.
U središtu ove misli (koja je pod uticajem misli Herberta Markuzea, ali i
prevazilazi njene okvire) stoji samosvesno izloženo novo određenje voluntarizma, koji
je ranije u socijalističkoj tradiciji bio tabuiziran. Sam „svesni čin“ revolucionarnog
proletarijata mogao bi preobratiti objektivnu krizu kapitalističkog sistema u
revolucionarnu transformaciju sistema. I samo tako, kako Dučke piše, „subjektivna,
aktivistička i voluntaristička teorija revolucije dobija svoje materijalističko
utemeljenje”. Jednostavno rečeno, sve zavisi od svesne volje ljudi, od toga da li će
konsenzus vladajućih i onih nad kojima se vlada biti ukinut i da li ćemo konačno
uzeti istoriju u sopstvene ruke.
Ovo je, ukratko prikazano, centralno političko-teorijsko oruđe sa kojim se
mladi Dučke u formi „ praktičnog teoretičara“ okrenuo subverzivnim pobunama.
Njena odlučujuća sinteza bila je otkrivanje i recepcija Če Gevarine fokus-teorije,
pomoću koje je Dučke pokušao da razume južno-američku gerilsku taktiku.
Sa Če Gevarinom fokus-teorijom Dučke je bio sposoban da politički i
teorijski poveže borbe anti-imperijalističkog trećeg sveta sa anti-kapitalizmom
prvog sveta (kao i sa drugim, real-socijalističkim svetom). Gerilski oblik borbe,
što znači „ subverzivno raditi unutar aparata i institucija moći “, kako je on
pisao, „stoji u odnosu dijalektičkog identiteta sa radom revolucionarne opozicije
u imperijalističkim metropolama“. „ Propaganda metaka “ u trećem svetu mora
biti proširena u metropolama putem „propagande delom“, metodom „urbanizacije
ruralne gerilske delatnosti“ koja se zasniva na „pukom iregularitetu kao destrukciji
sistema represivnih institucija“.
Po Dučkeu ulogu čegevarističke gerile, najpre samoprozvane grupacije, ali
veoma brzo jedne avangarde koja se sve više stopila sa svim marginalizovanim,
izolovanim i potčinjenim individuama, u metropolama igraju studenti. Oni
organizuju svoju društvenu bazu u formi alternativnog protiv-miljea, « sopstvenih
domova , zabavišta, bioskopa, instituta, škola, univerziteta, itd « . Sa pozicije ovih
protiv-institucija kao modernih mesta društveno-kritičke opozije i protiv-moći,
moguće je putem dugog marša kroz postojeće institucije minirati funkcionalnost
navodno stabilnog kasno-buržoaskog državnog aparata. U specifičnoj mešavini
legalne i ilegalne borbe (zbog represije i nasilnog karaktera vladajućeg sistema,
dugi marš je prisiljen na elemente ilegalnosti i oružane borbe) izrašće jedan novi
sloj revolucionarnih profesionalaca koji će biti sposobni da preuzmu moć i da
organizuju socijalistički poredak bez samoizolacije u jednom novom birokratskom
sloju stanovništva.
Rudi
Dutschke
233
234
Anti-autoritarne pobune su i za same predstavnike ovih akcija samo početak.
Ali sami počeci su neizbežno opterećeni zanošenjem i iluzijama, kao što je to bio
slučaj i sa Dučkeom. Današnjem posmatraču upravo ove iluzije upadaju ponajviše
u oči.
Neo-kapitalistička društvena formacija već dugo vremena, pa još ni tada,
nije bila formirana na način o kojem se tada govorilo. Još jednom ona se pokazuje
otvorenijom i fleksibilnijom nego što se to mislilo. Upravo zato je bilo potrebno i
potrebno je mnogo više i nešto drugo od šake urbanih gerilaca i od stalno sve većih
spirala provokacija i nasilja da bi se moguće revolucionarne mase pokrenule. Samoapsolutizujući anti-autoritarizam ostaje tačno u vlasti autoritarnih suparnika.
Državna regulacija privatno-kapitalističke ekonomije nije označavala, a i
danas ne označava, novi istorijski nivo kapitalističke socijalizacije. Proklamirani
“integralni etatizam” nije ništa više do jedan mit koji se permanentno hrani samoapsolutizujućim slojem intelektualaca iz radikalne levice, za koju ako nema barikada
i komunističke partije, nema ni klasne borbe.
Antagonističke protivrečnosti u društvenoj bazi poretka, u sferi proizvodnje,
i dalje su virulentne i mogu biti delimično politizovane. Naizgled novi kvalitet
sistematskog prirodnog rasta [Naturwüchsigkeit] i dalje podrazumeva samo „pseudoprirodu“ – ni manje, ni više. Način na koji su Dučke, i sa njim mnogi drugi, govorili
o novom kvalitetu fašizma bio je opskuran i ne naročito jasan – moglo bi se čak
reći – neodgovoran. Samozvana avangarda manjinskih samosvesnih revolucionara
se ovim putem brzo preobražava u nove vaspitne diktatore, koji ne samo da su
postavljeni, nego takođe deluju sve više protiv većinskog stanovništva (za šta je
radnička klasa još tada, uprkos svom notornom konzervativizmu, posedovala
neporečiv klasni instinkt). Apsolutizacija kulturno-revolucionarne nužnosti i sa tim
vezano otcepljivanje po sebi nužnih procesa osvešćivanja od društvenog i političkog
masovnog otpora može postati oruđe u službi artikulacije vladajućih interesa, kao
što ista opasnost važi i za ideologizaciju navodno apsolutnog zaglupljivanja mase
konzumenata.
Ideja „provokacije“, tada opravdano jedna ideja od centralnog značaja, postala
je tokom vremena samorazumljivom i konačno oruđe za građenje karijera feljtonista
ili jednostavnije rečeno - klasnih demagoga. Do ovoga je neizbežno došlo ne samo
zbog tog što mi danas na mnogim mestima političke i ekonomske moći nailazimo
upravo na „provokante“, iz 68-e, nego i zato što su nestali i uslovi za provokaciju
nakon 68.
Rudi Dučke je bio svestan nedostataka takve voluntarističke teorije revolucije.
To ga ipak nije učinilo imunim na opasnost njenog supstancijalizma, što se može
dobro pročitati iz njegovog očigledno protivrečnog predgovora Pismima Rudiju D.,
koji je napisao nekoliko meseci nakon na njega pokušanog atentata. Period nakon
atentata i naknadno nužno mirovanje i distanca su mu omogućili da propita sebe
samog, da se nanovo orijentiše, ali da u tome ne izgubi iz vida liniju vodilju svog
projekta. On se kasnije sa velikom distancom izjasnio o sopstvenom udelu u krivici
za praktičke i teorijske greške u pobunama iz 68. Ali njegova opšta kritika iluzija i
svakog sektaštva, koju je nanovo pokrenuo 70. godina (i koju nemačka levica nije
prihvatila sa odobravanjem), pogađa dobrim delom i njega samog.
No poznato je da nije problem praviti greške, već nesposobnost da se na
greškama uči. Svaki početak zahteva mladalačko uverenje i iluzije o herojstvu. Sama
stvarnost se tada spoticala u magli, kako je to Ernst Bloh 1968. godine izrekao na
jednoj konferenciji (na kojoj je i Dučke bio prisutan). Kada se magla tokom sledećih
godina digla, došlo je do dubokih razočarenja; iluzije i realne mogućnosti su ostale
neformulisane. Oni koji su želeli nešto više od permanentne kulturne revolucije su
proglasili anti-autoritarne pobune, koje su prva faza socijalističkog otpora protiv
vladajućeg poretka, okončanim, jednostavno „likvidiranim“, kako su to tada tačno
označili.
Politički orijentisana svrha je nestala sa raspadom jednog celovitog pokreta na
pojedinačne fragmente koji više nisu uzimali u obzir neophodnost mišljenja totaliteta.
Tek nakon nekoliko decenija se uspostavila Nova levica, sa one strane reformističke
socijal-demokratije i vaspitne diktature staljinizma. Pojedinačni fragmenti
raspadnutog celovitog pokreta (kulturno-revolucionalni autsajderi, anarhisti,
radikalne demokrate, feministkinje, opozicionari sindikata, internacionalisti,
autoritarni i anti-autoritarni socijalisti, naoružani borci, da navedemo samo neke)
su dobili novu snagu i dinamiku iz ovog raspada. Ali za ljude od kova, kao npr. za
jednog Rudija Dučkea ili Hanc-Jurgen Krala (koji je početkom 1970. godina tragično
izgubio život u saobraćajnoj nesreći) više nije bilo mesta.
Ali ipak nikakav početak nije moguć ako se ne dođe do suštinskih uvida, pre
svega ako ne spoznamo da je kasno-buržoaska vladavina na suštinski proširenom
nivou individualno interiorizovana. Socijalistički pokret koji ne uviđa nužnost
integrisanja radikalno-demokratskog antiautoritarizma u svoj strateški projekat,
koji ne uviđa da mu je u cilju ponovog mišljenja, i barem delimičnog iskustva
emancipacije, potrebna permanentna kulturna revolucija protiv reakcionarnovarvarske istorijske tradicije i pseudo-naturalne svemoći robnog fetišizma - ovakav
pokret onda već u samom startu skreće sa pravog puta. Socijalistički pokret koji
je sa jedne strane ukošten i aktivan unutar nacionalnih okvira, ali u misli i delu
internacionalnog karaktera, pokret koji ima za cilj demokratizaciju masa polazeći
„od dole“, pokret koji prevazilazi političke, društvene i polne granice bužoaske
reprezentativne demokratije (i koji ne odbacuje postignuća ove demokratije, ali ni ne
polazi stranputicom birokratske vladavine) – dakle, ukoliko socijalistički pokret nije
u stanju da dođe do neophodnih uvida o potrebi integracije antiautoritarizma teško
da će moći sebe da transformiše iz „mita o dalekoj prošlosti“ u jednu „konkretnoutopijsku perspektivu novog kvaliteta života“ o čemu je Rudi Dučke jednom govorio
i pisao i koja je danas više nego ikad potrebna.
Sa nemačkog preveli: Saša Hrnjez i Đorđe Hristov
Rudi
Dutschke
235
236
237
Manifest
protiv rada
MANIFEST PROTIV RADA - Grupa Kriza
1. Vladavina mrtvog rada
238
Leš vlada društvom – leš rada. Sve sile sveta su stale u odbranu te vladavine: papa i svetske banke, Toni Bler i Jerg Hajder, radnički sindikati i preduzetnici,
nemački ekolozi i francuski socijalisti. Svi oni znaju samo za jednu parolu: rad, rad,
rad!
Onaj ko još nije zaboravio da razmišlja, lako može prepoznati besmislenost
ovog stava. Društvo u kojem vlada rad ne doživljava samo prolaznu krizu, već se
susreće sa njenom apsolutnom granicom. Uoči mikro-elektronske revolucije, bogatstvo proizvodnje postaje u sve većoj meri nezavisno od stvarnog utroška ljudske
energije, u meri u kojoj smo do nedavno to mogli zamisliti samo u naučnoj fantastici.
Niko ne može ozbiljno tvrditi da se taj proces ponovo može zaustaviti ili čak preokrenuti. Prodaja robe radne snage će u XXI veku biti isto toliko perspektivna kao
i prodaja fijakera u XX veku. Međutim, onaj ko u ovom društvu ne može da proda
svoju radnu snagu smatra se viškom i odbacuje se na socijalno đubrište.
Onaj ko ne radi ne treba ni da jede! Ovaj ciničan princip još uvek važi – i
to danas više nego ikada, baš zbog toga što postaje beznadežno suvišan. Apsurdno je da se društvo nikada nije više okretalo radu kao u ono doba u kojem se on
čini suvišnim. Rad se upravo u svojoj smrti ispostavlja kao totalitarna moć koja
ne podnosi ni jednog drugog boga kraj sebe. Prodirući kroz pore svakodnevnice u
psihu čoveka, rad kontroliše kako tu psihu, tako i delanja čoveka. Ne štedi se nimalo
truda da bi se veštački produžio vek « Radnog idola » . Paranoični vapaj za radnim
mestima opravdava pustošenje prirodnih resursa na izuzetno visokom nivou, iako
je čovečanstvo već odavno shvatilo njegov destruktivni efekat. Poslednje prepreke
totalnoj komercijalizaciji svih društvenih odnosa će biti srušene bez kritike, samo
da bi se stvorilo nekoliko bednih radnih mesta. I princip da je bolje imati ‘bilo koji’
posao nego nemati ga uopšte, je postao opšta veroispovest.
Kako sve više postaje jasno da se radničko društvo nalazi na svom definitivnom kraju, tako se taj kraj sve nasilnije odbacuje iz javne svesti. Iako metode
tog potiskivanja mogu naravno biti različite, one imaju jedan zajednički označitelj:
činjenica da se širom sveta rad pokazuje kao iracionalna samosvrha, koja samu sebe
čini zastarelom, preuređuje se u lični i kolektivni neuspeh individua, preduzetnika ili
„stajališta“, uz upornost jednog sistematskog ludila. Objektivna granica rada mora
se pojaviti kao subjektivni problem otpadnika.
Za jedne je nezaposlenost proizvod preteranih zahteva, manjka motivacije
i fleksibilnosti, drugi okrivljuju nesposobnost, korupciju, pohlepu i zloupotrebu
položaja „njihovih“ menadžera i političara. I na kraju se svi slažu sa bivšim predsednikom Romanom Hercogom: da svako treba da uloži svoj napor, kao da je reč o
motivacijskim problemima jednog fudbalskog tima ili političke sekte. Trebalo bi da
se svi „nekako“ čvrsto uhvatimo za pojaseve, čak i onda kada su ti pojasevi odavno
izgubljeni, i trebalo bi da se svi „nekako“ uhvatimo u koštac, čak i onda kada više
nemamo sa čim (ili kada to prosto postaje besmisleno). Podtekst ove nevesele vesti
je nedvosmislen: ko još uvek ne može da uvidi blagodet idola rada, taj je sam kriv i
možemo ga mirne savesti otpisati i odbaciti.
Isti zakon ljudske žrtve važi širom sveta. Zemlje jedna za drugom bivaju
smrskane pod točkovima ekonomskog totalitarizma, dokazujući tako uvek jedno isto: da su se ogrešile o takozvane zakone tržišta. Logika isplativosti kažnjava
svakog ko se bezuslovno i bez obzira na posledice ne ’’prilagodi’’ slepom kretanju
sveopšte konkurencije. Oni koji su uzdanice danas, sutra će biti ekonomski otpatci.
Tako se vladajući ekonomski psihotičari ne mogu ni najmanje uzdrmati u svom bizarnom pogledu na svet. Tri četvrtine svetskog stanovništva je već više ili manje
proglašeno društvenim otpadom. Ruši se jedan“centar” za drugim. Nakon propasti
“zemalja u razvoju” na jugu i državno-kapitalističkog odseka svetskog društva rada
na istoku, uzorni učenici tržišne ekonomije u jugoistočnoj Aziji takođe su nestali u
paklu uništenja. I u Evropi se odavno širi socijalna panika. Ali vitezovi tužnog lika u
politici i menadžmentu sve mrgodnije nastavljaju svoj krstaški rat u ime idola rada.
’’Svako mora moći da živi od sopstvenog rada, tako glasi postulirani princip.
Da se može živeti je dakle uslovljeno radom, a nema prava tamo gde nije ispunjen uslov.’’ (Johan Gotlib Fihte, Osnova prirodnog prava prema principima teorije
nauke, 1797.)
2. Neoliberalno društvo aparthejda
Društvo zasnovano na iracionalnoj apstrakciji rada nužno razvija tendenciju
ka socijalnom aparthejdu kada uspešnost prodaje radne snage kao robe od pravila
postane izuzetak. Sve frakcije radnih kampova, koji prevazilaze partijske razlike,
odavno su već potajno prihvatile ovu logiku i energično se ispomažu. Oni se više
ne svađaju oko toga da li još veći deo stanovništva treba gurnuti do ruba i isključiti
iz bilo kakvog društvenog učešća, nego još samo oko toga kako da se progura ova
društvena selekcija.
Neoliberalna frakcija s puno poverenja ostavlja ovaj prljavi sociodarvinistički
posao „nevidljivoj ruci“ tržišta. U ovom smislu sociodruštvene mreže su izgrađene
tako da bez mnogo buke marginalizuju sve one koji više ne mogu da učestvuju u
konkurenciji. Kao čovek se priznaje samo onaj koji pripada bratstvu smeljuljećih
profitera globalizacije. Svi resursi planete su, samorazumljivo, uzurpirani za
kapitalističku samosvrhovitu mašinu. Kada oni stoga više ne budu mogli biti mobilisani u službi profita, moraju ostati neobrađani, čak iako bi zbog toga cela populacija
gladovala.
Odgovorni za ovo dosadno „ljudsko smeće“ sada su policija, religiozne sekte
iskupljenja, mafija i narodna kuhinja. U međuvremenu. u SAD i u većini srednjoevropskih država u sedi više ljudi u zatvorima nego za bilo koje prosečne vojne diktature. U Latinskoj Americi tržišno-ekonomski eskadron smrti ubije više ulične dece
Manifest
protiv rada
239
240
i siromaha nego opozicionara u doba najgorih političkih represija. Još samo jedna
društvena funkcija ostaje isključenima: funkcija zastrašujućeg primera okolini. Njihova sudbina treba da podstakne sve one koji se i dalje nalaze u trci radno-društvene
igre „muzičkih stolica“ u žešćoj borbi za poslednje mesto i da zadrži masu gubitnika
u grozničavom kretanju, kako ne bi ozbiljno pomislili da se pobune protiv nečuvenih
nametanja.
Ali, čak i po cenu samouništenja, ovaj lepi novi svet tržišne ekonomije ostavlja za većinu samo još jedno mesto – mesto senke čoveka u sivoj ekonomiji. Oni
moraju ponizno da služe kao jeftini radnici i demokratski robovi „uslužnog društva“
profiterima globalizacije. Novim „radno osakaćenima“ dopušteno je da ostalim poslovnim ljudima ovog umirućeg radnog društva očiste cipele, prodaju kontaminirani
hamburger ili čuvaju njihove šoping centre. Oni koji su pri ulazu ostavili mozak u
garderobi, mogu pritom da sanjaju promociju u uslužnog milionera.
U anglosaksonskim zemljama ovaj zastrašujući svet za milione već sada je
realnost, u zemljama Trećeg sveta i u istočnoj Evropi kako-tako, dok je u evropskim
zemljama odlučeno da se brzo nadoknade postojeći zaostaci. Relevantni ekonomski
tekstići već dugo ne kriju kako oni sebi predstavljaju idealnu budućnost rada. Deca
Trećeg sveta, koja čiste haube automobila na prljavim raskrsnicama su sjajan primer
„preduzetničke inicijative“ na koje nezaposleni u lokalnim „uslužnim pustinjama“
ima da se lepo ugledaju. „ Svetla slika budućnosti je individuum kao preduzimač
svojih proizvodnih snaga i brige za svoj život“ piše „Komisija za pitanja budućnosti
slobodnih republika Bavarske i Zahsena“. I : „ Potražnja za jednostavnim personalnim službama je sve veća što je služba jeftinija, odnosno što službenik manje
zarađuje“. U jednom svetu u kome još postoji samopoštovanje ova izjava bi morala
da izazove socijalnu pobunu. U svetu domaćih radnih životinja uzrokovaće samo
klimanje glavom.
‘’Prevarant je uništio posao, ali uprkos tome radniku je oduzeta plata. Sada on
(radnik) treba da radi bez plate, pritom priželjkujući blagoslov uspeha i profita čak
i u zatvorskoj ćeliji. [..] On treba da bude obrazovan za moralni rad, kao slobodnu
ličnu delatnost, kroz prisilan rad.’’ (Vilhelm H. Ril, Nemački rad, 1861.)
3. Nova aparthejdska država blagostanja
Istina, anti-neoliberalne frakcije opšteg društvenog radnog logora ne mogu baš
sasvim da se zbliže sa ovom perspektivom, ali čak i za njih važi čvrsto i neopozivo da
čovek bez rada nije čovek. Nostalgično fiksirani za posleratovsko doba fordističkog
masovnog zapošljavanja, oni na umu imaju samo to da ponovo ožive ova prohujala vremena društva rada. Država treba da još jednom popravi ono što tržište više
nije u stanju. Navodnu normalnost radnog društva treba simulirati preko “programa
zapošljavanja”, opštinski organizovanog prinudnog rada za socijalne slučajeve, subvencionisanja, javnog duga i drugih političkih mera. Ovaj polovično podgrejani etatizam rada nema ni najmanju šansu da uspe, a ipak ostaje ideološka referentna tačka
za široku populaciju dovedenu do ivice kraha. U svojoj beznadežnosti, praksa koja
iz toga sledi je sve drugo do emancipatorska.
Ideološki preobražaj “tesnog tržišta rada” u prvo građansko pravo isključuje
sve koji nisu građani države. Društvena logika selekcije ne dovodi se u pitanje, već
se samo drugačije definiše: pojedinačnu borbu za opstanak treba ublažiti uz pomoć
etničko-nacionalističkih kriterijuma. “Domaće pogone državljanima”, vrišti iz duha
naroda, koji u perverznoj ljubavi prema radu ponovo nalazi narodno zajedništvo.
Desničarski populizam ni najmanje se ne libi ovakvih zaključaka. Njegova kritika
konkurentskog društva samo doprinosi etničkom čišćenju u sve manjim zonama
kapitalističkog blagostanja.
S druge strane umereni nacionalizam socijaldemokrata ili Zelenih hoće da
ubroji dugopostojeće radne imigrante u stanovnike i da od njih čak napravi državljane
ako se pokažu ponizni i garantuju svoju bezopasnost. Ali pooštreno isključivanje izbeglica sa istoka i juga može se utoliko bolje populistički legitimisati i utoliko tiše
sprovoditi – naravno uvek skriveno iza tirade o humanosti i civilizovanosti. Potera
za “ilegalcima”, koji žele da se uvuku na domaća radna mesta po mogućstvu ne bi
trebalo da za sobom ostavi ružne fleke od krvi i opekotina na nemačkom tlu. Zato
postoje graničari, policija i tampon države ’’Šengenlanda’’, koji sve obavljaju po
zakonu i, po mogućstvu, što dalje od TV kamera.
Simulacija rada od strane države je već po svojoj prirodi nasilna i represivna. Ona znači bezuslovnu volju da se vladavina idola rada održi svim dostupnim
sredstvima, čak i posle njegove smrti. Ovaj radno-birokratski fanatizam ne dopušta
otpadnicima, onima bez posla i šanse i svima koji iz dobrog razloga odbijaju da
rade, da nađu mir čak ni u već žalosno uskim zaostalim nišama porušene države blagostanja. Socijalni radnici i poslovne savetnice odvlače ih pod svetlo državnih lampi
za saslušanja, oni bivaju prisiljeni da se javno klanjaju pred tronom vladajućeg leša.
Na sudu obično važi “pretpostavka nevinosti”, ali ovde je teret dokazivanja
obrnut. Ako ubuduće ne žele da žive od vazduha i hrišćanskih dobročinstava, otpadnici moraju da prihvate bilo kakav prljavi i ropski posao i svaku apsurdnu “radnu akciju”, da bi pokazali svoju bezuslovnu spremnost za rad. Pritom je potpuno svejedno
da li to što su dobili da rade ima bar nekog smisla ili spada u čist apsurd. Samo treba
da ostanu u stalnom pokretu, tako da nikada ne zaborave po kom zakonu se mora
odvijati njihova egzistencija.
Ranije su ljudi radili da zarade novac. Danas država ne štedi para da stotine
hiljada trenira u bizarnim “radionicama” ili “firmama za zapošljavanje” koje simuliraju iščezli rad, kako bi se oni pripremili za regularno “radno mesto”, koje nikada
neće dobiti. Stalno se pronalaze nove, sve gluplje “mere”, samo da bi se održao
privid da društvena pokretna traka, koja se nalazi u praznom hodu, može da ostane
u punom zamahu tokom čitave večnosti. Što prisila na rad postaje besmislenija, to
brutalnije treba ljudima utuvljivati u glavu da nema hleba za džabe.
Manifest
protiv rada
241
242
U tom smislu “New Labour” i njegovi imitatori širom sveta pokazuju se kao
potpuno kompatibilni sa neoliberalnim modelom društvene selekcije. Kroz simuliranje “zapošljavanja” i iluziju o pozitivnoj budućnosti društva rada stvara se moralna
legitimacija da bi se još žešće nastupilo protiv nezaposlenosti i odbijanja rada. Istovremeno, prisilni rad pod pritiskom vlasti, subvencije za plate i takozvani “honorarni rad građana” spušta najamnine sve niže i niže. Tako se masovno unapređuje
sve jači sektor nisko plaćenog rada i porast svakakvih jadnih poslova te vrste.
Takozvana aktivna politika tržišta rada po “New Labour” modelu ne pošteđuje
ni hronične bolesnike i samohrane majke sa malom decom. Onaj koji prima državnu
pomoć biće otpušten iz administrativnog daviteljskog stiska tek kada mu oznaka
sa imenom bude visila na nožnom palcu. Jedini smisao te navalentnosti sastoji se u
tome da se što više ljudi obeshrabri u postavljanju bilo kakvih zahteva državi i da se
otpadnicima pokažu odvratne sprave za mučenje, tako da u poređenju sa njima svaki
bedni posao mora izgledati prijatno.
Zvanično, paternalistička država švrćka bičem samo iz ljubavi i s namerom
da svoju decu, optuženu kao “polenju”, odgaji strogo, u ime njihovog boljeg napredovanja. Zapravo, “pedagoške” mere imaju za cilj jedino da se štićenici dobro izbatinaju. Koji drugi smisao treba da ima prisiljavanje nazaposlenih da rade na poljima
špargle? Odatle treba da se izmeste poljski sezonski radnici, koji prihvataju bednu
nadoknadu samo jer im se ona preko deviznog kursa kod kuće pretvara u pristojnu platu. Prinudnim radnicima ovom merom niti je pomognuto, niti im je otvorena
nekakva “perspektiva za karijeru”. Čak i za uzgajivače špargli, usrećene nezadovoljnim akademicima i kvalifikovanim radnicima, ovi predstavljaju samo smetnju.
Ali ako se nakon dvanaestočasovnog dana na tlu majke Nemačke glupa ideja da iz
očaja otvorite štand za hot-dog, iznenada pojavljuje u lepšem svetlu, onda je “škola
prilagođavanja” imala svoj željeni neo-britanski učinak.
’’Svaki posao je bolji od nikakvog.’’ (Bil Klinton, 1998.)
’’Nijedan posao nije tako težak kao nikakav.’’ (Moto izložbe plakata koju su organizovale inicijative za nezaposlene u Nemačkoj, 1998.)
Rad građana treba da bude nagrađen, a ne obeštećen. [...] Ali ko je aktivan u
građanskom radu, gubi stigmu nezaposlenosti i primaoca socijalne pomoći. (Ulrih
Bek, Duša demokratije, 1997.)
4. Eskalacija i poricanje radne religije
Novi radni fanatizam, kojim ovo društvo reaguje na smrt svojih idola, je
logični nastavak i krajnji korak jedne duge istorije. Od doba reformacije sve noseće
sile zapadne modernizacije su propovedale svetost rada. Naročito su poslednjih 150
godina sve društvene teorije i politički pokreti bili bukvalno opsednuti idejom rada.
Socijalisti i konzervativci, demokrate i fašisti su se borili do smrti, ali uprkos tome
su uvek zajedno podnosili žrtvu idolima rada. „Besposleni neka idu negde drugde“
(L’oisif ira loger ailleurs) , navodi se u tekstu međunarodne radničke himne; i „Arbeit macht frei“ (Rad oslobađa) odjekuje jezivo na vratima Aušvica. Pluralističke
posleratne demokratije zaklinju se naravno na večitu diktaturu rada. Čak je i ustav
berzansko-katoličke Bavarske učio građane prema luteranskoj tradiciji: „Rad je izvor narodnog bogatstva i pod posebnom je zaštitom države.“ Na kraju 20. veka su se
sve ideološke razlike tu raspršile. Ostala je samo nemilosrdna zajednička dogma da
je rad prirodno određenje ljudi.
Danas sama radno-društvena stvarnost demantuje ovu dogmu. Propovednici
religije rada uvek su propovedali da je čovek po svojoj navodnoj prirodi „animal
laborans“ (radna životinja). Ova životinja postaje čovek samo ukoliko materiju
prirode podređuje svojoj volji i ostvaruje se u svojim proizvodima, kao nekada Prometej. Ovaj mit o osvajačima sveta i demijurgu, koji ima svojih privlačnosti, karakter
modernih radnih procesa uvek je izvrgavao ruglu, ali možda je u eri kapitalistapronalazača, kao što su Simens i Edison, i njihove kvalifikovane radne snage, mit
još posedovao stvarnu osnovu. U međuvremenu ta poza je ipak postala potpuno
besmislena.
Ko danas još pita o sadržaju, smislu i svrsi svog rada, biće lud ili označen kao
destruktivni faktor za samosvrhovito funkcionisanje društvene mašine. Nekada na
svoj rad ponosni homo faber, koji je ono što čini, po svojoj ograničenoj prirodi, još
uzimao za ozbiljno, sada je postao staromodan kao i pisaća mašina. Mlin mora po
svaku cenu da se okreće, i to je to. Za kreiranje smisla su zaduženi reklamno odeljenje, zabavljači, poslovni psiholozi, stručni konsultanti i narko-dileri. Gde se stalno
priča o motivaciji i kreativnosti garantovano nije ostalo ništa od toga – osim samoobmane. Zbog toga su autosugestija, samoreprezentacija i simulacija stručnosti danas
najvažnije vrline menadžera, kvalifikovanih radnika, medijskih zvezda, računovođa,
učitelja i radnika parking servisa.
Takođe, i tvrdnja da je rad večita nužnost i da je ljudima urođen po prirodi
postala je pri krizi radnog društva u osnovi smešna. Vekovima je propovedano da
se idolima rada odaje počast samo zato što potrebe ne mogu biti zadovoljene bez
zavrtanja rukava samog čoveka. I svrha celokupne radne organizacije bila je verovatno zadovoljenje potreba. Da je to istina, kritika rada bi bila isto toliko besmislena
koliko i kritika gravitacije. Ali kako jedan pravi „prirodni zakon“ može da dospe u
krizu ili čak da nestane? Potparoli društvenih radnih logora, počevši od neoliberalnih
proždirača kavijara poludelih od moći, pa do sindikatskih nosača pivskih stomaka,
ostali su bez argumenata za svoju pseudo-prirodu rada. Kako će oni danas objasniti zašto tri četvrtine čovečanstva tone u bedu i siromaštvo samo jer društvenom
sistemu rada njihov rad više nije potreban?
Ne važi više starozavetna kletva: „U znoju lica svog ješćeš svoj hleb“, nego
jedna nova, zapravo jedna prava neumoljiva osuda: „Ti ne treba da jedeš, jer je tvoj
znoj izlišan i ne može se prodati.“ I to bi trebalo da bude jedan prirodni zakon?
To nije ništa drugo do jedan iracionalni društveni princip, koji se pojavljuje kao
prirodna sila, zato što je kroz vekove uništavao i potčinjavao sve druge forme socijalnih odnosa, a sebe proglasio apsolutnim. To je „prirodni zakon“ jednog društva,
koje sebe drži za potpuno „racionalno“, koje ipak u stvarnosti prati samo racionalitet
Manifest
protiv rada
243
svrha svojih idola rada, koje je po „prisili stvari“ spremno da žrtvuje i poslednju
trunku svoje humanosti.
‘’Rad, koliko god nizak i mamonistički bio, stoji uvek u vezi sa prirodom. Već i
sama želja da se rad sprovede ukazuje uvek i sve više na istinu i na zakone i pravila
prirode, koji su istina.’’ (Tomas Karlajl, Raditi i ne očajavati, 1843.)
5. Rad je društveni princip prinude
244
Rad uopšte nije isto što i ljudsko oblikovanje prirode i delatno međusobno
odnošenje. Sve dok postoje ljudi će graditi kuće, proizvoditi odeću, hranu, kao i
mnoge druge stvari, podizaće decu, pisati knjige, diskutovati, uređivati vrtove, praviti muziku i tako dalje. To je banalno i samorazumljivo. Ali ono što nije samorazumljivo je da je ljudska delatnost kao takva, čist “utrošak radne snage” bez ikakvog
obzira na sadržaj, potpuno nezavisno od potreba i želja učesnika, podignuta do jednog apstraktnog principa koji vlada društvenim odnosima.
U starim agrarnim društvima postojali su svi mogući oblici dominacije i
odnosi lične zavisnosti, ali nije bilo diktature apstraktnog pojma rada. Delatnosti
oblikovanja prirode i društvenog odnošenja svakako nisu bile autonomne, ali su isto
tako malo bile podređene apstraktnom “utrošku radne snage”, pre su bile ugrađene
u kompleksnu mrežu verskih propisa i društvene i kulturne tradicije sa uzajamnim
obavezama. Svaka delatnost imala je svoje posebno vreme i svoje posebno mesto.
Nije postojala apstraktna opšta forma delatnosti.
Tek je moderni sistem robne proizvodnje, sa svojim neprekidnim samosvrhovitim preobražajem ljudske energije u novac, proizveo jednu posebnu sferu takozvanog rada, “otuđenu” od svih drugih odnosa, apstrahovanu od svakog sadržaja – sferu
zavisne, bezuslovne robotske delatnosti, lišene ljudskih veza, odsečene od ostatka
društvenog konteksta i potčinjenu apstraktnoj “ekonomskoj” instrumentalnoj racionalnosti s one strane ljudskih potreba. U ovoj sferi odvojenoj od života vreme prestaje da bude proživljeno i doživljeno; ono postaje prosto sirovi materijal koji se mora
optimalno iskoristiti: “vreme je novac”. Svaka sekunda se računa, svaki odlazak do
toaleta razdražuje, svako ćaskanje je zločin prema osamostaljenoj svrsi proizvodnje.
Tamo gde se radi sme da se troši samo apstraktna energija. Život se odvija drugde
– ili baš nigde, jer vremenski interval rada upravlja svime. Čak se i deca dresiraju
satom, da bi jednom bila “sposobna”. Odmor služi samo obnovi “radne snage”. Čak
i prilikom jela, zabave i ljubavi, u pozadini glave otkucavaju sekunde.
U sferi rada ne računa se šta je učinjeno, već to da sama radnja kao takva
bude učinjena, jer rad je upravo utoliko samom sebi svrha ukoliko nosi oporavak
novčanog kapitala – neprestano umnožavanje novca radi njega samog. Rad je delatna forma ove apsurdne samosvrhovitosti. Samo zato, a ne iz nekog praktičnog
razloga, svi proizvodi se proizvode kao roba. Jer samo u ovoj formi oni predstavljaju apstraktni pojam novca, čiji je sadržaj apstraktni pojam rada. U tome se sastoji
mehanizam nezavisne društvene pokretne trake, u kome je zarobljeno savremeno
čovečanstvo.
Baš iz tog razloga vlada ravnodušnost i prema tome šta se proizvodi isto kao i
prema upotrebi proizvedene stvari, kao i prema društvenim ili prirodnim posledicama. Da li se grade kuće ili kopaju rudnici, da li se štampaju knjige ili uzgaja genetski
modifikovani paradajz, da li se pritom ljudi razboljevaju, da li se zagađuje vazduh ili
se “samo” upropašćava dobar ukus – sve to nije važno sve dok se, na bilo koji način,
roba može pretvoriti u novac, a novac u novi rad. To da li roba ima neku konkretnu
upotrebu, i da li je destruktivna, uopšte ne interesuje ekonomsku racionalnost, za nju
proizvod važi samo kao nosilac već minulog rada, “mrtvog rada”.
Akumulacija “mrtvog rada” kao kapitala, predstavljena u formi novca, jedini je “smisao” koji moderni sistem robne proizvodnje poznaje. “Mrtvi rad”?
Metafizičko ludilo! Da, ali ta metafizika je postala opipljiva stvarnost, “postvareno”
ludilo koje ovo društvo drži u gvozdenom stisku. U večnoj kupovini i prodaji ljudi
ne vrše razmenu kao samosvesna društvena bića, već samo kao društveni automati
izvršavaju već pretpostavljenu svrhu po sebi.
’’Stoga se radnik osjeća kod sebe tek izvan rada, a u radu se osjeća izvan sebe. Kod
kuće je kad ne radi, a kad radi nije kod kuće. Stoga njegov rad nije dobrovoljan
nego prisilan, prisilan rad. Stoga on nije zadovoljenje jedne potrebe nego je samo
sredstvo da zadovolji potrebe izvan njega. Njegova tuđost jasno se pokazuje u tome,
da se rad izbjegava kao kuga, čim ne postoji fizička ili druga prisila.’’1 (Karl Marks,
Ekonomsko-filozofski rukopisi, 1844.)
6. Rad i kapital su dve strane iste medalje
Politička levica je uvek posebno zadrto obožavala rad. Ona ne samo da je
pripisala rad čovekovoj prirodi, već ga je pritom mistifikovala kao navodni princip
suprotstavljen kapitalu. Sam rad njima nije predstavljao skandal, već samo njegova
valorizacija putem kapitala. Zato je program svake “radničke partije” uvek bio samo
“oslobođenje rada”, a ne oslobođenje od rada. Ali društveni antagonizam kapitala
i rada je samo antagonizam različitih (makar različito moćnih) interesa u okviru
kapitalističke svrhe po sebi. Klasna borba je bila oblik pražnjenja ovih suprotstavljenih interesa na zajedničkom društvenom tlu sistema robne proizvodnje. Ona je
pripadala unutrašnjoj dinamici kretanja valorizacije kapitala. Bilo da se borba vodila
za više nadnice, za prava, za bolje uslove rada ili za radna mesta: njena implicitna
pretpostavka uvek je ostajala vladajuća pokretna traka sa svojim iracionalnim principima.
Sa pozicije rada kvalitativni sadržaj proizvodnje ne računa se ništa više nego
sa pozicije kapitala. Bitna je samo mogućnost da se radna snaga najbolje proda. Ne
radi se o zajedničkom odlučivanju o smislu i svrsi sopstvenog delanja. Ako je nekad
i postojala nada da se takva autonomija proizvodnje može ostvariti u formi sistema
1 Prevod preuzet iz: Glavni radovi Marxa i Engelsa, Stvarnost, Zagreb, 1978.
Manifest
protiv rada
245
246
robne proizvodnje, onda je “radna snaga” odavno zaboravila ovu iluziju. Radi se još
samo o “zaposlenju”, o “upošljavanju” – sami pojmovi svedoče o samosvrhovitom
karakteru celog aranžmana i o nedoraslosti učesnika.
Šta se i zbog čega i sa kakvim posledicama proizvodi, prodavcu robne radne
snage je na kraju isto tako svejedno kao i kupcu. Radnici nukleranih elektrana i
hemijskih fabrika protestvuju najglasnije kada njihove tempirane bombe treba
deaktivirati. “Zaposleni” u Folksvagenu, Fordu ili Tojoti su najfanatičniji sledbenici
automobilskog samoubilačkog programa. Ne prosto zato što su prinuđeni da se prodaju
da bi im uopšte bilo “dozvoljeno” da žive, nego zato što su se zaista identifikovali sa
tom ograničenom egzistencijom. Sociolozima, sindikalcima, sveštenicima i drugim
stručnim teolozima “socijalnog pitanja” to važi za dokaz etičko-moralne vrednosti
rada. Rad izgrađuje ličnost, kažu oni. S pravom. To je, naime, ličnost zombija robne
proizvodnje, koji više ne mogu ni da zamisle život izvan svojih voljenih pokretnih
traka, za koje se satiru svakoga dana.
Radnička klasa kao radnička klasa gotovo nikad nije bila antagonistička
protivrečnost kapitala i subjekat ljudske emancipacije, isto tako ni kapitalisti i
menadžeri ne kontrolišu društvo iz neke opake lične želje da eksploatišu. Nijedna
vladajuća klasa u istoriji nije vodila tako neslobodan i patetičan život kao progonjeni
menadžeri Majkrosofta, Dajmler-Krajslera ili Sonija. Svaki srednjovekovni plemić
bi duboko prezirao ove ljude. Jer dok je on mogao da se upušta u dokolicu i da traći
svoje bogatstvo, više ili manje orgijastično, elita društva rada sebi ne sme da odobri
pauzu. Van pokretne trake oni ne znaju šta drugo da rade sa sobom osim da ponovo
budu deca; dokolica, zadovoljstvo u saznanjima i čulnim užicima, njima su isto tako
strani kao i njihovim ljudskim resursima. Oni su i sami obične sluge idola rada, puka
funkcionalna elita iracionalne društvene svrhe po sebi.
Vladajući idol zna kako da nametne svoju volju lišenu subjektivnosti “tihom
prisilom” konkurencije, kojoj se moraju pokloniti čak i moćni, posebno ako upravljaju stotinama fabrika i prebacuju milijarde po globusu. Ako to ne urade, biće isto
tako nemilosrdno odbačeni kao i suvišna “radna snaga”. Samo njihova sopstvena
nezrelost čini funkcionere kapitala tako opasnim, ne njihova lična želja za eksploatacijom. Oni bi ponajmanje smeli da se zapitaju o smislu i posledicama svoje neumorne aktivnosti, osećanja i razmišljanja oni sebi ne mogu da priušte. Zato nazivaju
realizmom kada razaraju svet, unakazuju gradove i osiromašuju ljude usred obilja.
’’Rad sve više stiče kao pristalice čistu savest: sklonost za radošću naziva se već
“potrebom za odmorom” i počinje sama sebe da se stidi. “Čovek to duguje svom
zdravlju” – kaže čovek kada je zatečen na nekom izletu. Čak moglo bi uskoro doći
do toga, da se samo sa samoprezirom i lošom savešću popusti nekoj sklonosti za vita
contemplativa (to jest šetnji sa mislima i prijateljima).’’2 (Fridrih Niče, Dokolica i
nerad, 1882.)
2 Prevod preuzet iz: Fridrih Niče, Vesela nauka, Grafos, Beograd, 1989.
7. Rad je vladavina patrijarhata
Iako logika rada i njegovog mlevenja u novac čeznu za tim, ne mogu se sve
društvene oblasti i nužne aktivnosti utisnuti u ovu sferu apstraktnog vremena. Zbog
toga zajedno sa „izdvojenom“ sferom rada, kao svojevrsna poleđina, opstaje i sfera
privatnih domaćinstava, porodice i intime.
U ovoj oblasti, koja se definiše kao „ženska“, preživele su mnoge ponavljajuće
aktivnosti svakodnevnog života koje se ne mogu, ili mogu samo u izuzetnim
slučajevima, pretočiti u novac. Od čišćenja i kuvanja, preko vaspitanja dece i
brige o starim ljudima, do „omiljenog posla“ idealne domaćice koja može da opije svog radnog muškarca i „napuni mu osećanja“. Sfera intimnosti kao poleđina
rada stoga se glorifikuje u građanskoj ideologiji porodice kao „pravi život“ – iako
je u stvarnosti uglavnom intimni pakao. Ne radi se o jednoj sferi boljeg i istinitijeg
života, nego o jednom isto tako ograničenom i redukovanom obliku postojanja koji
je samo opremljen drugačijim predznakom. Ova sfera i sama je produkt rada. Istina,
od njega podeljena, ali ipak postoji samo u odnosu prema njemu. Bez odeljenog
socijalnog prostora „ženskog“ oblika aktivnosti radno društvo nikako ne bi moglo
da funkcioniše. Ovaj prostor je njegova prećutna pretpostavka i istovremeno njegov
specifični rezultat.
Ovo se, takođe, odnosi na rodne stereotipe koji su sa razvojem sistema robne
proizvodnje doživeli poopštavanje. Nije slučajno što se slika o prirodno – instinktivnoj, iracionalnoj, emotivno vođenoj ženi zajedno sa kulturalizovanim, umnim i
dominantnim radnim muškarcem učvrstila kao masovna predrasuda. I nije slučajno
što je samo-dresiranje belog čoveka za nametanje rada i za državno upravljanje ljudskim resursima bilo praćeno vekovima dugim, besnim „lovom na veštice“. I sadašnje
naučno shvatanje sveta je već u svom korenu bilo zagađeno svrhom po sebi radnog
društva i njegovih polnih atribucija. Na ovaj način beli čovek je, kako bi mogao
nesmetano da funkcioniše, odvajan od svih svojih raspoloženja i emotivnih potreba,
koje se u prostoru rada ubrajaju samo u remeteće faktore.
U XX veku, posebno u fordističkim, posleratnim demokratijama, žene su sve
više uključivane u sistem rada. Ali rezultat je bio samo jedna ženska šizofrena svest.
S jedne strane, napredak žena u sferi rada nije doneo oslobođenje, nego istu dresuru
za idole rada kao i muškarcima. S druge strane, struktura „podele“ ostala je netaknuta i sa tim sfera aktivnosti koje se definišu kao „ženske“ ostala je izvan zvaničnog
rada. Žene su na ovaj način opterećene dvostrukim teretom i istovremeno izložene
potpuno suprotnim socijalnim imperativima. Unutar sfere rada one ostaju do danas
u velikoj meri navedene na loše plaćene i služavske pozicije.
Uz to, borba unutar sistema protiv diskriminacije žena ili za jednake šanse za
žene u karijeri neće promeniti ništa. Patetična buržoaska vizija o „pomirenju struke
i porodice“ ostavlja razdeljenje sfera sistema robne proizvodnje, a sa tim i strukturu
polne „podele“, potpuno netaknutu. Za većinu žena ova perspektiva je nepodnošljiva.
Manjina onih „bolje zarađujućih“ stigla je na perfidnu poziciju pobednika u socijalnom aparthejdu, u kojoj brigu oko kuće i dece mogu da delegiraju onima koje slabo
zarađuju ( „samorazumljivo“ ženama).
Manifest
protiv rada
247
U celokupnom društvu je buržoaski slavljena sfera privatnog života i porodice u stvarnosti uvek samo erodirana i degradirana, jer uzurpacija celokupne
ličnosti od strane društva rada zahteva potpuno žrtvovanje, mobilnost i vremensko
prilagođavanje. Patrijarhat nije ukinut, on samo divlja u nepriznatoj krizi radnog
društva. Srazmerno sa kolapsom sistema robne proizvodnje žene postaju odgovorne
za preživljavanje na svim nivoima, dok „muški“ svet simulacijom održava kategorije radnog društva.
‘’Užasno je to što je čovečanstvo moralo sebi da uradi. Izgrađen je identični, namenski, muški karakter čoveka, i nešto od toga se i dalje ponavlja u svakom detinjstvu.’’
(Maks Horkajmer/Teodor V. Adorno: Dijalektika prosvetiteljstva)
248
8. Rad je delatnost neslobodnih
Identitet rada i neslobode (die Unmündigkeit) je moguće dokazati ne samo
faktički, već i konceptualno. Već pre par vekova je međuuslovljenost rada i društvene
prisile ljudima bila poznata. U većini evropskih jezika pojam „rada“ se u korenu
odnosi na delatnost neslobodnih ljudi, zavisnih, kmetova ili robova. U germanskim
jezicima ova reč je označavala težak posao siročadi koja je pala u ropstvo. „Laborare“ je u latinskom značilo „trpeti pod velikim teretom“, a označava, opšte rečeno,
patnju i jad robova. Romanske reči „travail“, „trabajo“, itd. su izvedene iz latinske
„tripalium“, jedne forme jarma, koji se koristio za mučenje i kažnjavanje robova
i drugih neslobodnih. U nemačkom jeziku „jaram rada“ još uvek ukazuje na ovo
poreklo.
„Rad“ dakle nije po svom korenu označitelj za autonomnu ljudsku delatnost,
već ukazuje na jednu nesrećnu društvenu sudbinu. To je delatnost onih koji su izgubili svoju slobodu. Proširivanje rada na sve društvene aktere je dakle ništa drugo do
poopštavanje kmetovske zavisnosti, a moderno klanjaje radu puko kvazi-religijsko
uzdizanje ovih društvenih uslova.
Ljudi su ovu vezu između rada i ropstva uspešno potisnuli, a društvene prisile
usvojili, jer je uopštavanje rada unutar modernog sistema robne proizvodnje išlo
ruku pod ruku sa „postvarivanjem“. Većina ljudi ne stoji pod vlašću jednog ličnog
gospodara. Društvena zavisnost je postala jedan apstraktni sistem odnosa – i upravo
ovim putem ona je zadobila totalni karakter. Nju je moguće svuda osetiti i upravo
zato teško ju je uhvatiti. Tamo gde je svako postao sluga, svako je istovremeno i
gospodar – svako je svoj sopstveni robovlasnik i nadzornik. Svi su poslušni nevidljivom idolu sistema, „Velikom bratu“ valorizacije kapitala, koji je sve smestio pod
„tripalium“.
9. Krvava istorija rada
Moderna istorija je istorija utemeljivanja rada koja je na celoj planeti ostavila trag pustošenja i bede. Prisila da se sopstvena životna energija žrtvuje za jednu
stranu, apstraktnu svrhu po sebi, nije uvek bila usvojena kao danas. Bili su potrebni
vekovi nerazmernog nasilja, kako bi se ljudi mučenjem bezuslovno potčinili idolu
rada.
Na početku nije postojalo navodno „progresivno“ proširivanje tržišta, već nezasita glad za novcem apsolutističkog državnog aparata, kako bi se finansirala ranomoderna vojna mašinerija. Samo putem interesa ovog aparata, koji je po prvi put u
istoriji stavio celokupno društvo u birokratske okove, ubrzao se razvoj finansijskog
kapitala i kapitala trgovaca van okvira tradicionalnih trgovinskih odnosa. Tek ovim
putem je novac postao centralni društveni motiv, a apstraktni pojam rada temeljni
društveni zahtev bez obzira na potrebe ljudi.
Većina ljudi nije dobrovoljno stupila u proizvodni proces anonimnog tržišta
i time u opštu monetarnu ekonomiju, već zbog apsolutističke gladi za novcem koja
je vodila monetarizaciji poreza i istovremeno njihovom povisivanju. Ljudi nisu
„zarađivali novac“ za sebe same, već za militarizovanu rano-modernu državu,
za njeno vatreno oružje, za njenu logistiku i birokratiju. Na ovaj način, i nikako
drugačije je došla na svet ova apsurdna samosvrhovitost valorizacije kapitala i samim time rada.
Veoma brzo monetarni porezi i nameti nisu bili dovoljni. Apsolutističke birokrate i administratori finansijskog kapitala su počeli da prisilno i direktno organizuju ljude kao materijal društvene mašine za transformaciju rada u novac. Tradicionalni način života i egzistencije stanovništva je bio uništen, ne jer se ovo stanovništvo
dobrovoljno i sopstvenom odlukom „dalje razvilo“, već jer su korišteni kao ljudski
materijal za održavanje uspostavljene mašine valorizacije. Ljudi su pod prisilom
oružja proterani sa svojih polja, kako bi se stvorio prostor za uzgajanje ovaca za
manufakture vune. Sva prava kao što su slobodan lov, pecanje ili sakupljanje drveta
u šumama su bila ukinuta. Kada su osiromašene mase krenule zemljom proseći i
kradući, bile su pozatvarane u radne domove i fabrike, kako bi bili mučeni mašinom
rada i kako bi im se nakalemila ropska svest radne životinje.
Postepena transformacija potčinjenih u materijal za idola rada i njegovo
stvaranje novca nije ni izdaleka bio poslednji korak monstruoznih apsolutističkih
država. One su proširile svoje interese i na druge kontinente. Unutrašnja kolonizacija
Evrope je išla korak u korak sa spoljašnjom kolonizacijom. Ovo se isprva desilo u
obe Amerike i delovima Afrike. Ovde su robovlasnici rada skinuli sve maske. Stupili su u novo-„otkriveni“ svet pljačkajući, uništavajući i istrebljujući u neviđenim
razmerama. Na žrtve se uopšte nije gledalo kao na ljude. Kanibalističke evropske
sile novorođenog društva rada definisale su potlačene strane kulture kao „divlje“ i…
kanibalističke.
Ovim je stvorena legitimacija za uništenje ili porobljavanje ovih ljudi. Ropstvo u kolonijalnim plantažama i industrijama sirovina, koje je prevazišlo i razmere
antičkog robovlasništva, jedan je od utemeljujućih zločina sistema robne proizvod-
Manifest
protiv rada
249
250
nje. Ovde se po prvi put vodilo „uništenje putem rada“. Ovo je druga utemeljujuća
osnova društva rada. Beli čovek, koji je već bio oformljen kroz samo-disciplinovanje
je mogao na „divljim ljudima“ da izlije sav samoprezir i sve komplekse. Za njega
su ovi ljudi, slično „ženi“ važili za primitivne i prirodne hibride između životinje i
čoveka. Imanuel Kant je jednom prilikom oštro primetio da babuni mogu da govore,
ali ne žele iz straha da ne budu odvučeni da rade.
Ovaj groteskni rezon baca novo svetlo na prosvetiteljstvo. Represivni etos
rada Moderne, koji se u svojoj originalnoj protestantskoj verziji pozivao na milost
Boga i od vremena prosvetiteljstva na prirodni zakon, postao je maskiran „civilizatorskom misijom“. Termin ‘’kultura’’ u ovom smislu označava dobrovoljno
potčinjavanje radu, a rad je muški, beo i „evropskog“ karaktera. Sa druge strane,
ne-ljudska, neformirana priroda bez kulture je ženska, obojena i „egzotična“, dakle
nešto što je neophodno potčiniti. Jednom rečju, „univerzalizam“ društva rada je već
od svojih korena u potpunosti rasističkog karaktera. Univerzalna apstrakcija rada se
može uvek iznova samo-odrediti kroz ograđivanje od svega što u nju nije uključeno.
Miroljubivi trgovci starih trgovačkih puteva nisu oni iz kojih se rodila moderna buržoazija, koja će konačno naslediti tekovine apsolutizma. Ovu su ulogu u
daleko većoj meri igrali kondotjeri i rano-moderni plaćenici, administratori kuća
za siromašne, zatvorski nadglednici, privatni skupljači poreza, robovlasnici i drugi
banditi ove vrste, koji su izgradili društvenu osnovu za moderno „preduzetništvo“.
Građanske revolucije 18. i 19. veka nisu imale nikakve veze sa društvenom emancipacijom, one su samo prenele težište moći unutar postojećeg sistema prisile,
oslobađajući društvo rada od zastarelih dinastijskih interesa i podstičući postvarenje
i de-personifikaciju. Veličanstvena Francuska revolucija je bila ta, koja je sa posebnim patosom objavila dužnost prema radu i putem „zakona o suzbijanju prosjačenja“
uvela nove radne kolonije.
Sve ovo je bila suprotnost svega onog čemu su težili društveni revolucionarni
pokreti, koji su se nalazili na ivicama buržoaske revolucije. Već daleko ranije postojale su samostalne forme otpora i odbijanja, o kojima zvanična istorija društva rada
i modernizacije nema ništa da kaže. Proizvođači starog agrarnog društva, koji se nikad nisu sasvim pomirili sa feudalnim odnosima moći, nisu želeli da budu pretvoreni
u „radničku klasu“ jednog njima stranog sistema. Od seljačkih ratova 15. i 16. veka
do ustanaka Ludita u Britaniji, koji su kasnije bili osuđeni kao pobune nazadnjaka,
sve do pobune šlezijskih tkača 1844. godine, jasno je da je postojao ogorčen otpor
protiv rada. Tokom poslednjih vekova, nametanje društva rada i ponekad otvoren,
ponekad latentni građanski rat su bili jedna i ista stvar.
Stara agrarna društva bila su sve drugo, samo ne raj na zemlji. Međutim većina
je iskusila ogromne prisile nadolazećeg društva rada kao promene na gore i „doba
bede“. Očigledno su ljudi, uprkos svim prisilama odnosa u kojima su ranije živeli,
još uvek imali nešto da izgube. Ono što se u lažnoj svesti modernog sveta čini kao
tama i muka ijednog izmišljenog srednjeg veka zapravo su bili užasi same istorije
ovog modernog sveta. Vreme utrošeno na proizvodnu delatnost za moderne „zaposlene“ u fabrikama i kancelarijama je dnevno, kao i godišnje gledano, daleko duže
od onog u pred- i nekapitalističkim kulturama unutar i van Evrope. Ova produk-
cija nije ni izdaleka bila toliko kompaktna kao u društvu rada, već je bila prožeta
kulturom ležernosti i relativnom „sporošću“. Materijalne osnovne potrebe, ukoliko se isključe prirodne katastrofe, su bile čak u većoj meri osigurane nego u toku
dugih perioda moderne istorije, i svakako u većoj meri nego u užasnim sirotinjskim
četvrtima savremenog sveta u krizi. Čak se ni vlast nije mogla zavući pod kožu tako
kako je to slučaj danas u potpuno birokratizovanom društvu rada.
Iz ovih razloga je otpor protiv rada mogao biti slomljen samo vojnim sredstvima. Čak i danas ideolozi drže staru tiradu, kako bi prikrili činjenicu da je kultura premodernih proizvođača ugušena u krvi, a ne mirno „razvojem“ dostigla kapitalistički
nivo proizvodnje. Mudre demokrate rada današnjice svaljuju sva ova zla na „pred-demokratske uslove“ jedne prošlosti, sa kojom oni navodno nikakve veze nemaju. Oni
ne žele da razotkriju terorističku pred-istoriju Moderne, jer bi time pokazali suštinu
modernog društva rada. Birokratska administracija rada i državna kontrola nad ljudima u industrijalnim demokratijama nije nikad mogla negirati svoje apsolutističke
i kolonijalne korene. Postvarenjem u jedan ne-personalni sistem odnosa, represivno
upravljanje ljudskim resursima je u ime idola rada samo još više naraslo i prodrlo u
sve sfere života. Upravo danas je moguće osetiti čelične birokratske lance agonije
rada kao što je to bio slučaj u ranom dobu društva rada. Administracija rada se pokazuje kao jedan sistem prisila, koji je uvek organizovao društveni aparthejd i bez
uspeha pokušavao da progna krizu demokratskim državnim ropstvom. Slično tome,
kolonijalna avet se vraća kroz prisilnu ekonomsku kontrolu koju Međunarodni monetarni fond sprovodi u već uveliko upropašćenim zemljama periferije. Nakon smrti
svojih idola, društvo rada se vraća starim metodama svojih utemeljujućih zločina,
koji ga ipak ne mogu spasiti.
‘’Varvarin je lenj i razlikuje se od učenog čoveka apatijom, pošto se praktična obrazovanost sastoji u navici i potrebi za zanimanjem.’’ (Georg V.F. Hegel, Osnovne crte
filozofije prava, 1821.)
‘’U osnovi se sada može osetiti [...], da je takav rad najbolja policija, da svakog drži
na njegovom mestu i da efektivno onemogućava razvoj razboritosti, požudnosti i
želje za nezavisnošću. Rad troši nervnu moć u neviđenoj meri, i odvlači je od kontemplacije, meditacije, snova, briga, ljubavi, mržnje.’’ (Fridrih Niče, Panegiričari
rada, 1881.)
10. Radnički pokret je bio pokret u ime rada
Klasični radnički pokret, koji se uzdigao tek neko vreme nakon propasti starih
socijalnih pobuna, nije se više borio protiv zahteva rada, već je razvio jednu nadidentifikaciju sa onim što se činilo neizbežnim. Radničkom pokretu je bilo stalo
samo još do „prava“ i poboljšanja uslova unutar društva rada, čije je prisile već dobrim delom usvojio. Umesto da radikalno kritikuje transformaciju ljudske energije
Manifest
protiv rada
251
252
u novac kao jedan princip iracionalne samosvrhovitosti, sam je zauzeo „poziciju
rada“, a valorizaciju shvatio kao pozitivno, neutralno stanje stvari.
Na ovaj način je radnički pokret stao na mesto apsolutizma, protestantizma
i buržoaskog prosvetiteljstva. Beda rada je bila transformisana u lažni ponos rada,
a pripitomljenje u ljudski materijal modernog idola je bilo redefinisano u „ljudsko
pravo“. Pripitomljeni heloti rada su takoreći izokrenuli ideološku oštricu i time razvili misionarsku vatrenost, boreći se sa jedne strane za „pravo na rad“, sa druge
strane propagirajući „radnu obavezu za sve“. Buržoazija nije bila napadana kao nosilac funkcija društva rada, već je bila napadana u ime rada kao jedan parazit. Bez
izuzetka svi članovi društva trebalo je da budu prisilno regrutovani u „armiju rada“.
Radnički pokret je na taj način sam postao vođa kapitalističkog društva rada.
On je protiv konzervativnih buržoaskih nosioca funkcija 19. i ranog 20. veka u razvojnom procesu rada načinio poslednje korake u pravcu postvarenja; slično načinu
na koji je buržoazija preuzela štafetu od apsolutizma. Ovo je bilo moguće samo zato
jer su se radničke partije i sindikati, u procesu deifikacije rada, oslonile na državni
aparat i institucije represivne administracije rada. Oni nisu ukinuli ove aparate, već
su želeli da izvrše, kako su oni nazivali „marš kroz institucije“. Ovim su oni preuzeli, isto kao prethodno buržoazija, preuzeli birokratsku tradiciju radno-društvenog
upravljanja ljudskim resursima od apsolutizma.
Međutim ideologija društvenog poopštavanja rada zahtevala je i novi politički
odnos. Na mestu staleške organizacije sa različitim političkim „pravima“ (npr. pravo
glasa po poreznoj klasi), koja je bila na snazi u vreme kad je društvo rada bilo na pola
puta svog konstituisanja, morala je doći opšta demokratska jednakost oformljene
„države rada“. Nejednakosti koje su rezultirale iz mašine valorizacije koja je uslovljavala celokupni društveni život, morale su biti otklonjene putem „socijalne države“.
I za ovaj proces je društvo rada bilo paradigma. Pod imenom „socijal-demokratije“
ono je postalo najveći „pokret građana“ u istoriji, koji se na kraju pokazao kao sebi
postavljena zamka. U demokratiji se o svemu može pregovarati, samo ne o prisilama
društva rada, koje je pretpostavljeno aksiomatski. Jedino o čemu se može raspravljati u debati su modaliteti i procesualne forme ovih prisila. Postoji uvek izbor samo
između Kole i Pepsija, kuge i kolere, bezobrazluka i gluposti, između Kola i Šredera.
Demokratija društva rada je najpodmukliji oblik vladavine u istoriji –
sistem samo-potčinjavanja. Iz ovog razloga ova demokratija nikad ne organizuje
odlučivanje svih članova društva o zajedničkim resursima, već pruža samo pravnu
formu društveno otcepljenih radnih monada, koje su prisiljene na konkurenciju na
tržištu rada. Demokratija je protivnost slobode. Tako se demokratski „radni ljudi“
nužno dele na vladare i one kojima se vlada, na poslodavce i radnike, na funkcionalnu elitu i ljudski materijal. Političke partije, i upravo radničke partije verno oslikavaju ove odnose u svojoj sopstvenoj strukturi. Vođe i vođeni, „zvezde“ i nepoznati,
nepotisti i oportunisti ukazuju na odnos koji nema veze sa otvorenom debatom i
procedurom odlučivanja. To da su same elite nesamostalni funkcioneri idola rada i
njegovih slepih odluka je integralni momenat logike sistema.
Od vremena nacizma sve partije su istovremeno radničke partije i partije kapitala. U „društvima u razvoju“ na istoku i jugu radnički pokreti su mutirali u državno-
terorističke partije, kako bi sustigli proces modernizacije. Na zapadu su ovi pokreti
postali sistem „narodnih partija“ sa zamenljivim programima i medijskom reprezentacijom. Klasna borba je pri svom kraju jer je društvo rada pri svom kraju. Klase se
pokazuju kao društvene funkcionalne kategorije jednog opšteg sistema fetiša u istoj
meri u kojoj sistem izumire. Kada se socijal-demokrate, zeleni i bivši komunisti
istaknu u periodu krize izuzetno podmuklim i represivnim programima, najbolje se
vidi da oni nisu ništa drugo do legitimni naslednici radničkih pokreta, koji nikad nisu
želeli ništa drugo do rad po svaku cenu.
‘’Rad mora nositi skiptar,
Ropstvo će biti sudbina ležernih,
Rad mora vladati svetom, jer
Samo kroz rad sveta i jeste.’’ (Fridrih Stampfer, U čast rada, 1903.)
253
11. Kriza rada
Jedno kratko vreme nakon Drugog svetskog rata moglo se činiti da se društvo
rada u fordističkoj industriji uspostavilo kao jedan sistem „permanentnog prosperiteta“, prevazilazeći prisilnu samosvrhovitost putem masovne konzumpcije i države
blagostanja. Nezavisno od toga što je ova predstava već uvek bila jedna ideja helotksih demokrata, koja se mogla odnositi samo na jedan mali deo čovečanstva, ona je u
potpunosti izgubila svaki smisao čak i u kapitalističkim centrima. U trećoj industriskoj revoluciji mikroelektronike društvo rada dostiže svoje apsolutne granice.
Činjenica da su ove granice morale biti dostignute pre ili kasnije je bilo moguće
logički predvideti. Sistem proizvodnje roba pati od svog rođenja od neizlečivih
protivrečnosti. Sa jedne strane, on živi od masovnog sisanja ljudske energije putem
ispostavljanja radne snage u mašinerije – što više to bolje. Sa druge strane zakon
ekonomske konkurencije prisiljava jedno permanentno povišavanje produktivnosti,
gde ljudska radna snaga biva zamenjena naučnim operativnim kapitalom.
Ova protivrečnost je već bila uzrok svih ranijih kriza, uključujući i katastrofalne krize iz 1929-33. godine. Ali krize su mogle biti prevaziđene kroz jedan mehanizam kompenzacije: nakon jednog perioda inkubacije, a zatim na osnovu dostignutog višeg nivoa produktivnosti putem proširivanja tržišta na nove konzumente, bilo
je moguće isisati apsolutno veći kvantitet radne snage od kvantiteta koji je prethodno
bio racionalno predviđen. Bio je potreban manji utrošak radne snage po proizvodu,
ali proizvodilo se apsolutno više roba, pa je time ovo smanjivanje bilo kompenzovano. Sve dok je inovacija proizvoda prevazilazila inovacije procesa, protivrečnost
sistema se mogla transformisati u ekspanziju.
Najbolji primer je automobil: putem pokretne trake i drugih „radno-naučnih“
racionalizacija (koje su se prvo primenile u fabrikama automobila Henrija Forda
u Detroitu) smanjilo se radno vreme potrebno za proizvodnju jednog automobila.
Istovremeno je rad bio daleko više zgušnjen, pa je tako ljudski materijal u istom vre-
Manifest
protiv rada
254
menu bio daleko više eksploatisan. Automobil je postao predmet masovne konzumpcije usled smanjivanja cena, i nije više bio luksuzni proizvod za najbogatije slojeve.
Na ovaj način je nezasiti apetit idola rada za ljudskom energijom zadovoljen
na višem nivou u drugoj industrijskoj revoluciji „fordizma“, uprkos racionalizovanoj fabričkoj proizvodnji. Automobil je istovremeno centralni primer destruktivnog
karaktera visoko-razvijenog načina proizvodnje i konzumpcije u društvu rada. U
interesu masovne proizvodnje automobila i masovne upotrebe ličnog vozila pejzaž
biva prekriven ružnim betonom, a okolina zagađena. Ljudi su sležući ramenima prihvatili neproglašeni Treći svetski rat koji godinama divlja na putevima i stazama
sveta – rat zbog kojeg milioni ginu ili bivaju povređeni.
Mehanizam kompenzacije putem ekspanzije postaje impotentan u trećoj industrijskoj revoluciji mikroelektronike. Iako putem mikroelektronike veliki broj
novih proizvoda postaje jeftiniji (pre svega u medijima), po prvi put tempo inovacije
procesa prevazilazi tempo inovacije proizvoda. Po prvi put se racionalizuje više rada
nego što proširivanje tržišta može da apsorbuje. U logičkom nastavku racionalizacije
elektronska robotika zamenjuje ljudsku energiju. Nove komunikacione tehnologije
čine rad „suvišnim“. Celokupni sektori i odseci konstrukcije, proizvodnje, marketinga, skladištenja, distribucije i menadžmenta nestaju. Sam idol rada sebe po prvi
put prisiljava na jedno dugoročno gladovanje, čime uzrokuje svoju sopstvenu smrt.
Pošto je demokratsko društvo rada jedan zreo samosvhoviti sistem samoreferentne potrošnje radne snage, koji cirkularno uvek upućuje na sebe, nemoguće je
izvršiti opštu redukciju radnog vremena unutar forme ovog sistema. Sa jedne strane
ekonomska administrativna racionalnost potrebuje sve veći broj „nezaposlenih“
ljudi, koji su odsečeni od reprodukcije svog života, dok sa druge strane, sve manji
broj „zaposlenih“ pati od prekomernog rada i biva prisiljeno na sve veću efikasnost.
Unutar jednog sveta izobilja, siromaštvo i glad se vraćaju u kapitalističke centre.
Fabrike se zatvaraju, dok veliki delovi obradive zemlje bivaju napušteni. Veliki broj
domova i javnih zgrada ostaje prazno, dok se broj beskućnika povećava.
Kapitalizam postaje globalni manjinski događaj. U panici, idol rada na samrti
se okreće samo-kanibalizmu. U potrazi za preostalom radnom „hranom“, kapital
kida granice nacionalne ekonomije i globalizuje se putem nomadske divlje kompeticije. Celokupni regioni sveta su odsečeni od globalnog toka kapitala i roba. U
nezapamćenom talasu udruživanja i „neprijateljskih preuzimanja“, kompanije se
spremaju za finalnu bitku poslovne ekonomije. Neorganizovane države i nacije implodiraju, a njihovo stanovništvo, izluđeno borbom za opstanak, napada jedno drugo
u etničkom ratu.
‘’Osnovni moralni princip jeste pravo osobe na rad. [...] Za mene nema ničeg bednijeg od dokonog života. Niko od nas nema pravo na to. U civilizaciji nema mesta za
neradnike.’’ (Henri Ford)
‘’Kapital sam je proces protivrečnosti, [jer] on teži redukciji radnog vremena na
minimum, dok sa druge strane postavlja radno vreme kao jedino merilo i izvor bogatstva. [...] Sa jedne strane dakle, kapital priziva sebi sve moći nauke i prirode, kao i
društvene kombinacije i međuodnose, kako bi učinio stvaranje bogatstva (relativno)
nezavisnim od radnog vremena koje je sadržano u njemu. Sa druge strane kapital
koristi radno vreme kao merilo za gigantske društvene sile koje nastaju ovim procesom, kako bi ih ograničio unutar granica neophodnih za održavanje vrednosti već
stvorene vrednosti.’’ (Karl Marks, Osnove kritike političke ekonomije, 1857/ 8)
12. Kraj politike
Kriza rada nužno za sobom povlači krizu države i time politike. U osnovi moderna država može zahvaliti za svoju karijeru činjenici, da sistem proizvodnje roba
zahteva jednu nadređenu instancu, koja bi garantovala okvire konkurencije, opštih
pravnih regulativa i uslova valorizacije. Ova instanca u sebe uključuje i represivni
aparat za slučaj da ljudski materijal prekine svoje mehaničko podređivanje sistemu.
U svojoj masovno-demokratskoj formi država je morala u 20. veku sve više i više
da se okreće društveno-ekonomskim zadacima. Ovo ne uključuje samo društvene
odnose, već isto tako obrazovanje i zdravstvo, saobraćaj i komunikaciju, sve vrste
infrastrukture koje su neophodne za funkcionisanje industrijalno razvijenog društva
rada, ali koje se same ne mogu organizovati u formi fabričkog procesa valorizacije.
Ove strukture moraju permanentno i u celini stajati na raspolaganju na nivou celokupnog društva, i zato ne mogu pratiti tržišna kretanja ponude i potražnje.
Pošto država nije samostalna instanca valorizacije i time sama ne može pretvarati rad u novac, onda mora crpeti ovaj novac iz realnih procesa valorizacije,
kako bi finansirala svoje projekte. Ukoliko se valorizacija iscrpi, onda se iscrpljuju i
državne finansije. Navodni državni suveren pokazuje se onda kao potpuno nesamostalan u odnosu spram slepe, fetišističke ekonomije društva rada. Država može da
donosi koje god zakone, ali kada proizvodne snage prevaziđu sistem rada, pozitivno
državno pravo udara u zid, pošto se može uvek samo odnositi na subjekte rada.
Zbog rastuće masovne nezaposlenosti, iscrpljuju se državni prihodi iz
oporezivanja rada. Društvene mreže bivaju pocepane čim se pojavi jedna kritična
masa „suvišnih“, koje je moguće nahratiti samo putem raspodele prihoda iz drugih
kapitalističkih izvora. Sa visokom koncentracijom kapitala u krizi, koji prevazilazi
nacionalno-ekonomske granice, državni prihodi iz oporezivanja profita firmi takođe
se iscrpljuju. Transnacionalne kompanije prisiljavaju države koje se bore za investicije na ukidanje poreza, socijalne pomoći i ekonomskih regulativa. Upravo ovi
procesi mutiraju demokratsku državu u jedno puko oruđe servisiranja krize.
Što više država zapada u finansijske probleme, time se ona sve više redukuje
na svoje represivno jezgro. Infrastrukture bivaju redukovane na potrebe transnacionalnog kapitala. Kao pre u kolonijalnim zemljama društvena logistika se ograničava
sve više na par ekonomskih centara, dok sve ostalo truli. Ono što se može privatizovati, biva privatizovano, uprkos tome što sve više ljudi biva otrgnuto od elementarnih potrepština. Tamo gde se valorizacija kapitala sve više koncentriše na par
ostrvaca svetskog tržišta, smanjuje se opšta briga o stanovništvu.
Manifest
protiv rada
255
256
Sve dok to ne pogađa neposredne ekonomsko-relevantne oblasti, nije bitno da
li vozovi putuju ili pisma stižu. Obrazovanje postaje privilegija onih koji profitiraju
zbog globalizacije. Duhovna, umetnička i teorijska kultura se ceni po kriterijumu
njene tržišne relevantnosti i izumire. Zdravstveni sistem nije više moguće finansirati
i raspada se na jedan klasni sistem. Ovo se dešava najpre polako i neprimetno, dok
kasnije sasvim otvoreno važi zakon društvene eutanazije: Zato što si siromašan i
„suvišan’’, moraš umreti ranije.
Svih medicinskih, obrazovnih, kulturnih i opšte-infrastrukturnih znanja i sposobnosti, tehnike i opreme, ima sasvim dovoljno. Ali zbog primene logike „dovoljnih
sredstava“, koja objektivira iracionalni zakon društva rada, svi ovi potencijali moraju
biti čuvani pod ključem, ili ostavljeni da propadnu, kao i industrijska i poljoprivredna
sredstva proizvodnje koja više nisu „profitabilna“. Osim represivne simulacije rada
koja silom biva nametnuta ljudima putem prisilnog rada i režima niskih nadnica,
kao i ukidanjem socijalnih dohodaka, demokratska država, koja se već pretvorila u
jedan sistem aparthejda nema više šta da ponudi svojim bivšim subjektima rada. Na
jednom višem nivou, administracija kao takva će nestati. Državni aparat će degenerirati u korumpiranu „kleptokratiju“, oružane snage u bande, struktuirane po sistemu
mafije, a policija u putujuće pljačkaše.
Ne postoji državna politika koja može zaustaviti ili okrenuti ovaj proces. Po
svojoj prirodi politika je vezana za društvenu organizaciju u formi države. Onda kada
temelji države počnu da se odronjavaju, politika i političke akcije postaju besmislene. Sve više, levičarska demokratska formula „političkog oblikovanja“ životnih
uslova postaje sve smešnija. Sa izuzetkom neprestane represije, postepenog ukidanja
civilizacije i podrške „teroru ekonomije“, nema više ničeg da se „oblikuje“. Pošto
je svrha po sebi društva rada političkih demokratija pretpostavljena aksiomatski,
ne može postojati političko-demokratska regulacija krize rada. Kraj rada vodi kraju
politike.
13. Kazino-kapitalistička simulacija društva rada
Dominantna društvena svest sebe sistematski vara o stvarnom stanju društva
rada. Propadajući regioni bivaju ideološki ekskomunicirani, statistike o tržištu rada
beskrupulozno falsifikovane, dok mediji sprovode svoju simulaciju nad formama
osiromašenja. Simulacija je uopšte centralna oznaka kapitalizma u krizi. To važi
takođe za samu ekonomiju. Procesi simulacije finansijskog tržišta stvaraju jedan
privid, barem u ključnim zapadnim zemljama, da se kapital može akumulirati bez
rada i da čista forma novca bezsupstancijalno iz sebe same osigurava dalju valorizaciju vrednosti. Paralelno simulaciji rada kroz prisilne mere koje sprovodi demokratska administracija rada, uspostavila se jedna simulacija valorizacije kapitala putem
špekulativnog otcepljenja kreditnog sistema i tržišnih akcija od realne ekonomije.
Korišćenje današnjeg rada biva zamenjeno korišćenjem sutrašnjeg rada, koji
se zapravo nikad neće izvršiti. Ovde je na delu akumulacija kapitala u jednoj fiktivnoj „Budućnosti II“. Novčani kapital, koji se više ne može profitabilno investirati
u realnu ekonomiju i koji time više ne može konzumirati rad, mora se proširiti na
finansijsko tržište.
Čak ni fordistički uspon valorizacije u doba „ekonomskog čuda“ nakon
Drugog svetskog rata nije u potpunosti bio samostalan. Daleko prekoračivši svoje finansijske mogućnosti zasnovane na porezu, država je počela da se u velikoj
meri oslanja na kredite, jer društvo rada više nije moglo biti finansirano na drugačiji
način. Država je na taj način kao kauciju isporučila buduće realne prihode. Na ovaj
način je stvorena investiciona prilika za „višak“ novčanog kapitala – država je pozajmljivala putem kamata. Država je otplaćivala interes podizanjem novog kredita,
time vraćajući pozajmljeni novac u ekonomsku cirkulaciju. Ona je tako finansirala
socijalna davanja i investicije u infrastrukturu, a ovo je stvorilo u logici kapitalizma
veštačku potražnju, koja se nije zasnivala na produktivnom radu. Fordistički boom
se proširio van granica svojih mogućnosti, time što je društvo rada iscrpljivalo svoju
sopstvenu budućnost.
Ovaj simulativni momenat, na delu čak i u prividno još neometanom procesu
valorizacije, dostigao je svoje granice zajedno sa zaduživanjem države. Državna
„dužnička kriza“ onemogućila je dalju ekspanziju ovih procesa kako u zemljama
Trećeg sveta, tako i u centru. Ovde vidimo osnove pobedničkog marša neo-libaralne
deregulacije, koja po mantri ideologije mora biti izvršena zajedno sa drastičnim
smanjivanjem državnih izdataka za javni sektor. U stvarnosti, ušteda od deregulacije
i razgradnje državnih ingerencija kompenzuje se izdacima u borbi sa krizom, bili to
izdaci za stavljanje u pogon državne represije ili izdaci za održavanje simulacije. U
velikom broju država izdaci za javni sektor su čak porasli na ovaj način.
Ali dalja akumulacija kapitala se više ne može simulirati državnim
zaduživanjem. Zbog ovoga se od osamdesetih godina dalje stvaranje fiktivnog kapitala prenelo na berzu. Tamo se odavno više ne radi o dividendama, o udelu u realnom
profitu, već samo o dobitku na kursu i špekulativnom povećanju vrednosti pravnog
poseda do astronomskih visina. Odnos između realne ekonomije i špekulativnih kretanja finansijskog tržišta se izokrenuo. Špekulativno povišavanje kursa se ne zasniva
više na realnoj ekonomskoj ekspanziji, već suprotno tome, fiktivno stvaranje vrednosti simulira realnu akumulaciju, koja zapravo uopšte ne postoji.
Idol rada, koji je klinički mrtav, biva veštački održavan u životu kroz prividno samostalnu ekspanziju finansijskog tržišta. Industrijski privrednici stvaraju
profite koji uopšte više nemaju veze sa izdacima za proizvodnju robe i sa prodajom stvarnih roba, već samo sa „lukavim“ naporima finansijskog odeljka ovih firmi
u špekulisanju akcijama i devizama. Javni prihodi se više uopšte ne zasnivaju na
taksama ili uzimanju kredita, već na vrednom klađenju finansijske administracije
u kladionici finansijskog tržišta. Privatna domaćinstva, čiji realni dohotci iz nadnica i plata dramatično opadaju, finansiraju svoj konzumerizam dohotcima iz akcija.
Stvara se dakle jedna nova forma veštačke potražnje, na kojoj se onda zasnivaju
realna proizvodnja i državni dohotci od poreza, ali koji upravo zato nisu ništa drugo
do kule od karata.
Na ovaj način se svetska ekonomska kriza odlaže taktikom odugovlačenja
putem jednog špekulativnog procesa. Ali pošto se fiktivno povišavanje vrednosti
Manifest
protiv rada
257
258
pravnog vlasništva zasniva na anticipaciji realno utrošenog rada (gde je anticipirani utrošak astronomski), koji zapravo nikad neće biti izvršen, ova varka mora nakon jednog perioda inkubacije izčeznuti. Propast takozavanih „emerging markets“
u Aziji, Južnoj Americi i Istočnoj Evropi je samo prvi korak ovog procesa. Samo
je pitanje vremena, kada će finansijska tržišta u kapitalističkom centru SAD, EU i
Japana doživeti kolaps.
Ovi odnosi bivaju u fetišiziranoj svesti društva rada potpuno preokrenuti,
uključujući tu i „kritičare kapitalizma“ iz levog i desnog tabora. Fiksirani na transistorijsko i pozitivno značenje deifikovanog fantoma rada kao uslova egzistencije, oni sistematski brkaju uzroke i posledice. Privremeno odlaganje krize putem
špekulativne ekspanzije finansijskog tržišta pojavljuje se u izokrenutoj formi upravo
kao uzrok krize. „Zli špekulanti“ kažu oni u panici, će upropastiti celokupno, divno društvo rada, jer oni rasipaju „dobar novac“ kojeg „ima na pretek“, umesto da
ga investiraju u fenomenalna „radna mesta“ kako bi čovečanstvo opsednuto radom
samozadovoljno uživalo „puno zaposlenje“.
Njima jednostavno ne ulazi u glavu, da špekulacija nije uzrok stagnacije
realnih investicija, već da su one postale neprofitne kao rezultat treće industrijske
revolucije. Špekulativno povećanje cena je samo simptom ovih procesa. Novac, koji
cirkuliše u prividno neiscrpnim količinama, u logici kapitalizma sam više nije jedno
„dobro“, već označava samo „topao vazduh“, kojim se špekulativni bubble napumpava. Bilo koji pokušaj da se ovaj bubble iskoristi nekakvim taksama (Tobin-taksa,
itd.) kako bi se novčani kapital ponovo vratio u „prave“ i realne radno-društvene
forme, dovelo bi samo do bržeg pucanja ovog bubble.
Umesto da se shvati činjenica, da svi mi polako i neumitno postajemo
neprofitabilni i da zbog toga treba kritikovati kako kriterijum profitabilnosti, tako
i imanentne osnove društva rada, „kritičari“ se zadovoljavaju demonizovanjem
„špekulatora“. Ekstremistička desnica, levi „subverzivni elemeti“, radnički sindikati
i kejnzijanistički nostalgičari, socijalni teolozi, televizijski voditelji i svi ostali apostoli „poštenog“ rada jednoglasno neguju taj jeftini stereotip neprijatelja. Malo njih
je svesno činjenice, da samo jedan korak deli takav način razmišljanja od ponovne
mobilizacije anti-semitske paranoje. Pozivati se na „stvaralačku moć“ nacionalnih i
nemonetarnih kapitala u borbi protiv „pohlepnog“ jevrejsko-internacionalnog kapitala preti da postane osnovni stožer intelektualno propale levice, kao što je uvek već
bilo stožer rasističke, anti-semitske i anti-američke desnice, koja popuje o „projektima stvaranja radnih mesta“.
‘’Onda kada rad u svojoj neposrednoj formi prestane da bude izvor bogatstva, radno
vreme prestaje i mora prestati da bude mera bogatstva, a onda i razmenska vrednost
[mora prestati da bude mera] upotrebne vrednosti. [...] Kao uzrok ovoga, proizvodnja zasnovana na razmenskoj vrednosti propada, dok neposredni, materijalni proces
proizvodnje gubi formu bede i protivrečnosti.’’ (Karl Marks, Osnove kritike političke
ekonomije, 1857/8)
14. Rad se ne može redefinisati
Nakon procesa vekovnog pripitomljavanja, moderni čovek više ne može da
zamisli život bez rada. Rad u formi društvenog imperativa više ne dominira samo
ekonomijom u užem smislu, već prožima celokupno polje društvenosti i ulazi u pore
svakodnevnice i privatnog života. „Slobodno vreme“ po svom smislu ukazuje na
jedan zatvorski pojam i stoji u službi konzumacije. On time brine o tome da se i u
budućnosti roba prodaje.
Ali čak i van okvira usvojene dužnosti konzumiranja kao jednoj svrsi po
sebi, senka rada se nadvija nad modernom individuom i izvan kancelarija i fabrika. Čim čovek napusti svoju sedeljku pred televizorom, svaka njegova delatnost
se transformiše u nešto slično radu. Džoger umesto vremenskog sata nosi štopericu,
koračni mlin doživljava svoj post-moderni preporod u fitnes-studiju, dok ljudi
koji putuju na odmor voze kilometrima, kao da moraju da simuliraju rad jednog
kamiondžije. Čak i seksualni odnos biva meren kriterijumima eksperata za seks i
televizijskih hvalisavaca.
Dok je kralj Mida smatrao činjenicu da sve što dotakne postaje zlatom svojom propašću, njegov moderni pandan je daleko prevazišao ovu fazu. Moderni radni čovek više ne primećuje da kroz ukalupljivanje u rad svaka delatnost gubi svoj
čulni kvalitet i postaje ravnodušna. Naprotiv, on pridaje svakoj delatnosti smisao,
opravdanje i značenje tek kroz ovo usklađivanje sa ravnodušnim svetom robe. Radni
subjekt ne zna šta je tuga, ukoliko to nije „tuga rada“ koja onda dobija određeni
kvantitet, o kojem je moguće razmenjivati iskustva sa sličnima sebi. Čak i sanjanje
postaje „rad sna“, susret sa voljenom osobom „rad na vezi“, a odnos sa decom „rad
na vaspitanju. Svaki put kada moderni čovek upućuje na ozbiljnost svoje delatnosti,
on već koristi reč „rad“.
Imperijalizam rada se otkriva dakle u svakodnevnom žargonu. Mi nismo samo
naviknuti da reč „rad“ koristimo u jednom proširenom značenju, već da ovu reč
koristimo u dva potpuno različita značenja. Rad ne znači samo kapitalistički oblik
delatnosti na pokretnoj traci svrhe po sebi (što jeste jedno odgovarajuće značenje),
već ovaj pojam postaje sinonim za svaki svrhoviti napor uopšte, time prikrivajući
svoju istorijsku genezu.
Ova konceptualna nejasnoća otvara vrata jednoj jednostranoj i zdravorazumskoj kritici društva rada, koja u potpunosti obrće stvari i polazi od pozitivne afirmacije imperijalizma rada. Društvu rada biva prebacivano, da ono još uvek svojom
formom delatnosti nije obuzelo celokupan život, jer ono naime pojam rada razume
„suviše usko“, jer rad ne podrazumeva forme samostalnog rada ili „neplaćene samopomoći“ (domaćinski rad, pomoć komšiluku, itd.). Po ovoj kritici neke forme rada
bivaju ekskomunicirane, dok se samo delatnosti namenjene tržištu posmatraju kao
„istinski“ rad. Jedno prevrednovanje i proširivanje pojma rada bi onda trebalo da
prevaziđe ovu jednostranu fiksaciju i sa njom vezanu hijerarhizaciju.
Ova misao uopšte ne uzima u obzir emancipaciju od vladajućih prisila, već
samo jednu semantičku ispravku. Kada društvena svest bude uzdigla dosadašnje inferiorne forme delatnosti na nivo kapitalističke sfere proizvodnje i time u plemićki
Manifest
protiv rada
259
260
red rada, onda će očigledna kriza društva rada biti rešena. Ali inferiornost ovih delatnosti nije puki rezultat jednog određenog ideološkog pogleda na stvari, već pripada samoj strukturi sistema proizvodnje robe. Iz ovih razloga jedno dobronamerno
moralno redefinisanje ne može biti rešenje.
U društvu, u kojem vlada robna proizvodnja kao svrha po sebi, jedino bogatstvo koje se ceni jeste ono koje se može novčano predstaviti. Pojam rada, koji je
određen ovom strukturom zrači na sve druge sfere društva, ali samo negativno, jer
on čini njih zavisnim od sebe. Sfere koje nisu uključene u proizvodnju robe ostaju
nužno u senci kapitalističke sfere proizvodnje, jer se ne podređuju fabričkoj logici
apstraktnog vremena, čak i onda kada su one od životnog značaja, kao npr. „ženske“
delatnosti privatnog domaćinstva, briga, itd.
Jedno moralističko proširenje pojma rada umesto njegove radikalne kritike
prikriva ne samo realni društveni imperijalizam robne ekonomije, već se odlično
ukapa u strategije državnog menadžmenta krize. Poziv za društvenim priznanjem „domaćinskog rada“, kao i delatnosti „trećeg sektora“ kao punopravnog rada,
koji se čuje od sedamdesetih godina, cilja najpre na socijalnu pomoć. Ali država u
krizi okreće te moralne pozive protiv njih samih, time što im odgovara „principom
ispomoći“.
Hvalospevi o „počasnim funkcijama“ i „građanskom radu“ ne podrazumevaju
dozvolu da se čačka u skoro prazne državne kofere. Oni služe kao alibi za jedno
povlačenje države iz socijalne sfere, da prikriju nadolazeće programe prisilnog rada,
kao i za bedni pokušaj da se teret krize prenese na žene. Zvanične društvene institucije se povlače kroz pozive na „našu sopstvenu inicijativu“ u borbi protiv naše i
tuđe bede, time izbegavajući ispostavljanje bilo kakve materijalne pomoći. Na ovaj
način žongliranje sa definicijama i dalje svetog pojma rada, koja se pogrešno shvata
kao emancipatorski program, nudi recept državnim pokušajima da se ukinu nadnice, a da se rad i dalje održava na opustošenom prostoru tržišne ekonomije. Ovo na
kraju može nama služiti kao dokaz, da savremena društvena emancipacija ne može
počivati na redefinisanju rada, već isključivo na svesnoj devaluaciji ovog pojma.
‘’Pored materijalne dobrobiti, obične lične usluge vode nematerijalnom dobrobiti. Dobrobit kupca se poboljšava ukoliko mu onaj ko isporučuje uslugu otklanja
mnoštvo neprijatnih zadataka. U isto vreme se poboljšava dobrobit onog ko isporučuje
usluge ukoliko ta usluga povećava njegovo samopoštovanje. Isporučivanje običnih,
ličnih usluga je bolje za psihu (onog ko uslugu isporučuje) od situacije gde je on bez
posla.‘’ (Izveštaj „Komisije za buduća društvena pitanja slobodnih država Bavarske
i Saksonije“, 1997.)
‘’[...] Ispravno govoreći ti ne poseduješ drugo znanje, sem onog koje poseduješ kroz
svoj rad: sve ostalo je još uvek hipoteza.’’ (Tomas Karlajl, Raditi i ne očajavati,
1843.)
15. Kriza sukoba interesa
Uprkos pokušajima potiskivanja i tabuiranja fundamentalne krize rada, ona
uslovljava sve aktuelne društvene konflikte. Ishod tranzicije od društva masovne
integracije ka jednom poretku selekcije i aparthejda nije bila samo još jedna runda stare klasne borbe kapitala i rada. Kao rezultat se pojavila kategorijalna kriza
same, sistemu imanentne, borbe za interes. Još u periodu prosperiteta nakon Drugog
svetskog rata, klasna borba je izgubila svoj nekadašnji značaj. Razlog za ovo ipak
ne leži u tome što je sistem pomoću manipulacije, podmićivanja i sumnjive „dobrobiti“ integrisao neki „po sebi“ revolucionarni subjekt. Naprotiv, značaj se izgubio
upravo pošto se na stupnju razvoja koji je društvo dostiglo u vreme fordizma pojavio logički identitet kapitala i rada kao funkcionalnih kategorija jednog zajedničkog
oblika društvenog fetiša. Želja da se radna snaga proda za što višu cenu, koja je
imanentna sistemu, izgubila je svaki transcendenti momenat.
Do sedamdesetih godina prošlog veka radnička klasa se još uvek borila da
sve širi slojevi populacije uživaju u zatrovanim plodovima društva rada. U kriznim
uslovima treće industrijske revolucije čak je i ova težnja nestala. Samo dok se društvo
rada proširivalo bilo je moguće voditi borbu oprečnih interesa na jednoj široj razini.
Onda kada je zajednička osnova nestala, postalo je nemoguće povezati interese imanentne sistemu na nivou celokupnog društva. Nesolidarnost postaje opšti fenomen.
Nadnički radnici napuštaju sindikate, a menadžeri napuštaju udruženja zaposlenih.
Svako stoji za sebe, a protiv svih stoji kapitalistički Bog-Sistem. Individualizacija, o
kojoj se toliko priča, nije ništa drugo do još jedan simptom krize društva rada.
Interesi se sada mogu povezivati samo na mikro-ekonomskom nivou. Sve dok
organizacija privatnog života prati logiku principa biznis-menadžmenta (koja se ruga
svakoj društvenoj emancipaciji), reprezentacija interesa radne snage se degenerira u
sve brutalniju politiku lobiranja sve manjih društvenih segmenata. Onaj koji prihvata
logiku rada, mora sada prihvatiti logiku aparthejda. Danas je bitno u korist manjine
prodati kožu svih ostalih članova sindikata. Radna snaga i radnički saveti odavno
nisu neprijatelji menadžmenta svojih firmi, već su okrenuti protiv radne snage drugih
firmi, bez obzira da li se oni nalaze u susedstvu ili na dalekom istoku. I kada se postavi pitanje ko će biti otpušten prilikom sledeće racionalizacije proizvodnje, radnici i
kolege iz neposredne blizine postaju neprijatelji.
Nesolidarnost ne pogađa samo unutrašnje odnose firmi i radničkih sindikata.
Funkcionalne kategorije društva rada insistiraju na unutrašnjoj logici sistema, to jest,
na tome da dobrobit ljudi može biti samo sporedni efekat valorizacije kapitala – princip Sv. Florijana vlada svim sukobima interesa. Svi lobisti igraju po pravilima igre.
Svaki dinar koji suprotna strana zaradi je izgubljen novac. Svako snižavanje socijalne
pomoći drugima je šansa za odlaganje sopstvene propasti. Penzioner postaje neprijatelj svih onih koji plaćaju za socijalnu pomoć, bolesna osoba postaje neprijatelj
svih zdravstveno osiguranih, imigrant postaje neprijatelj svih „prirodnih građana“.
Na ovaj način se iscrpljuje pokušaj da se konfliktni interesi koriste kao poluga
društvene emancipacije. Time je klasična levica udarila u zid. Stoga bi preporod
radikalne kritike kapitalizma morao da pretpostavlja kategorijalni prekid sa radom.
Manifest
protiv rada
261
262
Tek kada se postavi jedan cilj sa one strane rada i pratećih fetišističkih kategorija
(vrednost, roba, novac, država, pravna forma, nacija, demokratija, itd.), otvara se
mogućnost za jednu re-solidarizaciju na nivou celokupnog društva. I tek je kroz ovu
perspektivu moguće voditi odbrambenu borbu protiv logike lobiranja i individualizacije; ali samo u nepozitivističkom odnošenju spram vladajućih kategorija.
Do sada levica nije bila spremna na kategorijalni prekid sa društvom rada.
Prisile sistema se svode na ideologiju, a logika krize na politički projekat „vladajućih
slojeva“. Na mesto kategorijalnog prekida staje socijal-demokratska i kejnzijanistička
nostalgija. Cilj nije više opštost društvenog formiranja sa one strane apstraktnog rada
i novčane forme. Nasuprot tome levica pokušava da održi ideju apstraktne univerzalnosti kao jedinu osnovu borbe oprečnih interesa koja je imanentna sistemu. Ali
ovi pokušaju su i sami apstraktni i ne mogu više integrisati nikakav masovni pokret,
pošto se levica kloni bavljenja preduslovima i uzrocima krize društva rada.
Ovo ponajviše važi za zahtev za osnovnim prihodom i minimalnom nadnicom.
Umesto konkretnog društvenog otpora protiv sredstava aparthejdskog režima, koji
bi polazio od jednog opšteg programa protiv rada, ovi zahtevi stvaraju jednu kvaziopštu društvenu kritiku koja u svakom pogledu ostaje imanentna sistemu, a samim
tim i nemoćna. Ovim sredstvima nije moguće prevazići sile koje guraju konkurentne
aktere jedne protiv drugih. Pretpostavlja se beskonačno funkcionisanje društva rada.
Jer, postavlja se pitanje, odakle dolazi novac koji bi finansirao ove mere, ako ne iz
već izvršenih procesa valorizacije? Ko god gradi svoju poziciju na ideji „društvenih
dividendi“ (čak i ovaj termin dovoljno govori), taj se mora osloniti na tezu o privilegovanoj poziciji „sopstvene“ države na slobodnom tržištu. Jer samo jedna pobeda
u ratovanju na slobodnom tržištu omogućuje da se milioni kapitalističkih „suvišnih“
usta kratkoročno nahrane kod kuće, što naravno pretpostavlja isključenje svih onih
koji nemaju odgovarajuće pasoše.
Takozvani reformatori koji zahtevaju osnovni prihod na svaki mogući način
ignorišu kapitalističku konstituciju novčane forme. Njima je stalo isključivo do
spašavanja subjekta konzumacije, ali ne i subjekta rada. Umesto da se dovede u
pitanje kapitalistički način života kao takav, oni uprkos krizi rada žele da svet zatrpaju dimom auspuha, ružnim betonskim blokovima i trećerazrednim smećem u
prodaji, kako bi očuvali jedinu slobodu poznatu modernom čoveku: slobodu izbora
pred policama supermarketa.
Ali, čak i ovaj tužni i depresivni način izlaženja iz problema je iluzoran. Ono
što protagonisti i nepismeni teoretičari ovih ideja zaboravljaju jeste činjenica da
kapitalizam nikad nije bio sistem čiji je cilj zadovoljavanje potreba, već isključivo
sistem čija je funkcija proces valorizacije. Onda kada se radna snaga više ne može
prodati, čak i osnovne potrebe vrede kao luksuzna roba koja se mora svesti na minimum. Iz tih razloga se upravo u uslovima krize kao rešenje nudi projekat osnovnih
prihoda, naime jer, kao sredstvo snižavanja državnih trošenja i kao jeftina verzija
socijalne pomoći, on zamenjuje propadajući sistem socijalne zaštite. U ovom smislu
je i preteča neoliberalne misli Milton Fridman postavio ideju osnovnog prihoda, pre
nego što ga je razoružana levica otkrila i preuzela kao svoj poslednji štap oslona. Ova
bedna ideja će funkcionisati ili na ovaj bedan način – ili uopšte neće ni funkcionisati.
„Pokazalo se da se, kao rezultat nezaobilaznih zakona ljudske prirode, neka ljudska
bića izlažu opasnosti. To su nesrećne osobe, koje su u velikoj životnoj igri na sreću,
izvukle prazan papirić.‘‘ (Tomas Robert Maltus)
16. Ukidanje rada
Kategorijalni prekid sa radom ne može računati na postojeće i objektivno
utvrđene društvene grupacije kao što je to slučaj sa akcijom u sistemu, kojem su sukobi interesa imanentni. Ovo predstavlja prekid sa idejom objektivne nužnosti „druge prirode“, dakle nikako jedno kvazi-automatsko ispunjavanje ove prirode. Ovde je
na delu negirajuća svest, otpor i protest bez bilo kakvog „zakona istorije“ iza sebe.
Polazište ne može biti jedan apstraktno-opšti princip, već samo prezir pred sopstvenim stanjem u kojem se nalazimo kao radnici i subjekti konkurencije i kategorično
odbijanje da funkcionišemo na sve bednijem nivou.
Uprkos svojoj dominaciji rad nije uspeo da ugasi sav protest uperen protiv
prisila koje iz njega nastaju. Uprkos svim formama regresivnog fundamentalizma,
kao i sistema konkurentne društvene selekcije, i dalje postoji potencijal za protest
i otpor. Nelagodnost kapitalizma je masovno prisutna, ali je potisnuta i utišana u
socijalno-psihičkom podzemlju. Iz tih razloga njoj je potreban jedan novi duhovni
prostor, kako bi ono nemišljeno moglo da se misli. Monopol nad interpretacijom u
rukama „radnog logora“ mora biti ukinut. Teorijska kritika rada ovde može služiti
kao katalizator. Ova kritika ima dužnost da napada zabrane mišljenja koje su na
snazi i isto tako otvoreno i jasno kaže ono o čemu niko nije dovoljno hrabar da misli,
ali ono što ipak oseća: društvo rada stiglo je do svojih granica. Nema razloga da se
njegov kraj žali.
Samo jedna eksplicitno formulisana kritika rada i jedna odgovarajuća teorijska debata mogu stvoriti jednu novu protiv-javnost, koja predstavlja neophodan uslov
za konstituciju praktičkog društvenog pokreta protiv rada. Unutrašnje protivrečnosti
unutar „radnih logora“ su iscrpljene i postaju sve besmislenije. Time postaje hitnijom i potreba da se društveni konflikti odrede na osnovu novih linija, koje bi služile
kao nit vodilja za osnivanje jednog zajedništva protiv rada.
Neophodno je dakle u grubim skicama uočiti koje ciljeve je moguće postaviti sa one strane rada. Program protiv rada ne crpi svoju snagu iz jednog kanona
pozitivnih principa, već iz moći negacije. U procesu osvajanja sve širih slojeva
društvenosti rad je doveo do sveobuhvatnog razdvajanja ljudi od uslova njihovog
vlastitog života. Negacija društva rada može se sastojati samo u tome, da ljudi svoje
društvene međuodnose ponovo učine vlastitim, ali sada na jednom višem istorijskom nivou. Neprijatelji rada će iz tih razloga težiti ka izgradnji globalnih zajednica
slobodnih udruženja individua. Oni će sačuvati sredstva proizvodnje i egzistencije
od prazne inertnosti mašine rada i valorizacije. Oni će njih uzeti u sopstvene ruke.
Samo u borbi protiv monopolizacije svih društvenih resursa i osnova bogatstva kroz
Manifest
protiv rada
263
264
moći otuđenja koje pripadaju tržištu i državi, moguće je osvojiti društvene prostore
za emancipaciju.
Ovo podrazumeva jedan novi i drugačiji vid borbe protiv privatnog vlasništva.
Za dosadašnju levicu privatno vlasništvo nije bilo pravna forma koja pripada sistemu robne proizvodnje, već samo jedna zlokobna i subjektivna „moć raspolaganja“
koja pripada kapitalisti nad resursima. Samo tako se izrodila besmislena misao o
prevazilaženju privatnog vlasništva na nivou robne proizvodnje. Kao protivteža
privatnog vlasništva pojavljivalo se po pravilu vlasništvo države („nacionalizacija“). Ali država sama nije ništa drugo do spoljašnja zajednica prisile ili apstraktna opštost društveno atomiziranih proizvođača robe, i time je državno vlasništvo
samo jedna izvedena forma privatnog vlasništva – bez obzira da li se krasi pridevom
„socijalističko“ ili ne.
U krizi društva rada privatno vlasništvo kao i državno vlasništvo gube svoj
značaj, jer obe forme vlasništva pretpostavljaju u istoj meri proces valorizacije. Iz
ovog razloga materijalna sredstva postaju sve više beskorisna. Državne i pravne
institucije ljubomorno paze da ovo stanje ostane takvo kakvo jeste i da sredstva
proizvodnje radije istrunu nego da se iskoriste za druge ciljeve. Osvajanje sredstava
proizvodnje od strane slobodnih udruženja protiv državnog i pravnog prisilnog
menadžerisanja, podrazumeva da ova sredstva proizvodnje neće više biti korišćena
u formi robne proizvodnje zarad anonimnog tržišta.
Na mesto robne proizvodnje dolaze direktna diskusija, dogovori i zajedničke
odluke članova društva o smislenom korišćenju sredstava. Biće uspostavljen
društveno-institucionalni identitet proizvođača i konzumenata, koji je nezamisliv
pod diktatom kapitalističke svrhe po sebi. Otuđene institucije tržišta i države će biti
ukinute i na njihovo mesto će doći jedan stepenasti sistem saveta, u kojima će od
delova grada do svetskog nivoa slobodna udruženja određivati tokove resursa na
osnovu smislenih, društvenih i ekoloških principa.
Život ne određuju više svrha rada po sebi i „zaposlenje“, već organizacija
smislenih poduhvata zajedničkih mogućnosti, koji nisu vođeni automatskom „nevidljivom rukom“ već svesnim društvenim delanjem. Stvoreno bogatstvo će biti
neposredno prisvojeno na osnovu potreba, a ne po „platežnoj moći“. Zajedno sa
radom nestaje i apstraktna opštost novca kao i apstraktna opštost države. Na mesto
podeljenih nacija staje jedno globalno društvo, koje ne potrebuje nikakve granice, u
kojem se svaki čovek slobodno kreće i na svakom mestu poseduje pravo na univerzalno gostoprimstvo.
Kritika rada predstavlja objavu rata vladajućem poretku: to nije neprijateljska
koegzistencija u okvirima njenih prisila. Parole za društvenu emancipaciju mogu
imati samo sledeću formu: Uzmimo ono što nam je potrebno! Više se ne klanjamo
pod jaramom tržišta rada i demokratskih upravljanja krizom! Preduslov za to je
kontrola novih društvenih formi organizacije (slobodna udruženja, saveti) nad celokupnim društvenim uslovima reprodukcije. Ovi ciljevi temeljno razlikuju neprijatelje rada od svih ograničenih politika i sitnih teoretičara socijalizma po principu
„dodeljene baštice“.
Vladavina rada deli ljudsku individuu. Ona deli ekonomskog subjekta od
građanina države, radnu životinju od čoveka sa slobodnim vremenom, apstraktnu
javnost od apstrakcije privatnosti, produkovanu muškost od produkovane ženskosti
i ona predstavlja podeljenim jedinkama njihov sopsteni društveni međuodnos kao
jednu stranu vlast koja njima vlada. Neprijatelji rada teže prevazilaženju ovih
šizofrenija u konkretnom prisvajanju društvenih međuodnosa kroz delatnost svesnih
i samorefleksivnih ljudi.
„‘Rad’ je po svojoj prirodi neslobodna, neljudska, nedruštvena, privatnim
vlasništvom uslovljena delatnost koja služi isključivo proizvodnji privatnog
vlasništva. Prevazilaženje privatnog vlasništva će biti onda stvarnost, kada se ona
razume kao prevazilaženje ‘rada’.’’ (Karl Marks, O knjizi Fridriha Lista „Nacionalni
sistem političke ekonomije“, 1845.)
17. Program ukidanja rada usmeren protiv ljubitelja rada
Protivnici rada biće optuženi da su obični fantasti. Istorija je pokazala da
društvo koje se ne zasniva na principima rada, prinude na izvršenje, tržišne ekonomske konkurencije i ličnog interesa, ne može da funkcioniše. Hoćete li vi, apologeti vladajućeg poretka, tvrditi da je kapitalistička robna proizvodnja u stvari većini
čovečanstva darivala bar donekle podnošljiv život? Da li vi to govorite o “funkcionisanju”, onda kada upravo iznenadni rast proizvodnih snaga izopštava milijarde
ljudi i kada bi oni trebalo da budu srećni da prežive u deponijama? Kada milijarde
drugih još uvek podnose život maltretirani pod diktatom rada tako što se izoluju i
osamljuju, i tako što, bez propratnog zadovoljstva, anesteziraju svoj um, i fizički i
psihički oboljevaju? Kada se svet pretvara u pustinju samo da bi se umnožio novac?
Pa dobro. Na taj način u stvari “funkcioniše” vaš grandiozni sistem rada. Iskreno, mi
ne želimo da postižemo takve podvige!
Vaše samozadovoljstvo je zasnovano na neznanju i slabosti vašeg sećanja.
Jedino opravdanje koje nalazite za svoje sadašnje i buduće zločine je stanje sveta
koje počiva na vašim prošlim zločinima. Zaboravili ste i potisnuli, kakav je državni
masakr bio neophodan, da bi se ljudima mučenjem utisnuo vaš lažni “prirodni zakon”, tako da se zaista smatraju srećnim kada ih neko „uposli” i dopuštaju da se
njihova životna energija crpi za apstraktnu svrhu po sebi idola vašeg sistema.
Prvo su se morale istrebiti sve institucije samoorganizovanja i samostalne
saradnje u starim agrarnim društvima, da bi čovečanstvo uopšte bilo u stanju da
usvoji vladavinu rada i ličnog interesa. Možda nije baš sav posao obavljen. Nismo
preterano optimistični. Ne možemo da znamo da li će oslobođenje od ovog uslovljenog postojanja biti uspešno. Ostaje otvoreno da li će pad rada voditi do prevazilaženja
radne zablude ili do kraja civilizacije.
Prigovorićete da će sa prevazilaženjem privatne svojine i prinude da se
zarađuje novac prestati ujedno i svaka delatnost, te da će nastupiti sveopšta lenjost.
Znači priznajete da je ceo vaš „prirodni” sistem zasnovan na čistoj prisili? I da se
Manifest
protiv rada
265
266
zato bojite lenjosti kao smrtnog greha protiv duha idola rada? Ali protivnici rada
uopšte nemaju ništa protiv lenjosti. Jedan od njihovih primarnih ciljeva je da se
obnovi kultura dokolice, koju su nekada poznavala sva društva i koja je uništena da
bi se progurala neumorna proizvodnja lišena svakog smisla. Zato će protivnici rada
najpre zatvoriti sve mnogobrojne grane privrede koje služe samo tome da, bez obzira
na posledice, održavaju sistem čija je ludačka svrha robna proizvodnja po sebi.
Ne govorimo samo o očiglednim, javno opasnim područjima rada kao što su
automobilska industrija, naoružanje, nuklearna industrija, nego i o proizvodnji onih
mnogobrojnih „mentalnih pomagala“ i apsurdnih predmeta za zabavu, koji radnim
ljudima treba da zamaskiraju njihov protraćeni život. Nestaće i ogroman broj onih
zanimanja, koja su uopšte i nastala jer mase proizvoda moraju u vidu novca biti
progurane kroz iglene uši i plasirane na tržište. Ili mislite da će knjigovođe i kontrolori, marketinški savetnici i prodavci, predstavnici i autori reklamnih tekstova biti
neophodni, čim se stvari budu proizvodile po potrebi i svi budu prosto uzimali šta
im treba? I čemu još postojanje finansijskih službenika i policije, socijalnih radnika
i administratora kada se privatna svojina više ne mora štititi, kada se ne mora upravljati socijalnom bedom i niko ne mora biti izručen zbog neposlušnosti sistemskim
ograničenjima?
Već čujemo krik: Tolika radna mesta! Tako je. Izračunajte slobodno koliko
vremena života čovečanstvo sebi dnevno krade, samo da bi nagomilavalo „mrtav
rad“, upravljalo ljudima i podmazivalo vladajući sistem. Koliko bismo vremena
mogli ležati na suncu umesto što se maltretiramo oko stvari, o čijem grotesknom,
represivnom i razarajućem karakteru su već čitave biblioteke napisane. Ali, bez
straha. Nestanak prinude rada ne znači i prestanak svake aktivnosti. Sve aktivnosti
menjaju svoj karakter kada ih prestanu da se hvataju u obesmišljenoj sferi apstraktnog proticanja vremena i svrhe po sebi, i kada mogu pratiti svoj sopstveni, individualni, promenljivi tempo, kada su integrisane u lični kontekst; kada i u velikim
produkcijama ljudi sami određuju tok umesto da su određeni diktatom ekonomske
valorizacije. Zašto dozvoliti drsko požurivanje nametnute konkurencije? Potrebno je
ponovo otkriti sporost.
Neće nestati, naravno, ni sve aktivnosti kućne ekonomije i briga o ljudima
koje su u radnom društvu postale nevidljive, podeljene i definisane kao „ženske“.
Kuvanje može da se automatizuje isto tako malo kao i ušuškavanje male dece. Kada
se zajedno sa radom prevaziđe i deljenje socijalnih sfera, neophodne aktivnosti poput
ovih moći će u svetlu svesne socijalne organizacije da odbace polne atribucije. One
će izgubiti svoj represivni karakter čim prestanu da podređuju ljude, i čim budu podjednako preduzimane, prema okolnostima i potrebama, od strane kako muškaraca,
tako i žena.
Ne kažemo da će svaka aktivnost postati užitak. Neke više, neke manje. Naravno uvek postoji nešto što se nužno mora uraditi. Ali ko bi se toga plašio, kada to ne
ugrožava ničiji život? I uvek će biti mnogo više onoga što će moći da se radi iz slobodnog izbora. Jer aktivnost je isto toliko potreba, koliko je to i dokolica. Ni rad nije
nikada sasvim savladao ovu potrebu, već ju je eksploatisao i vampirski joj sisao krv.
Protivnici rada nisu ni fanatici slepog aktivizma niti zagovornici jednako
slepog nedelovanja. Dokolica, neophodna delatnost i slobodno izabrane aktivnosti
moraju biti dovedeni u smisleni odnos, koji se upravlja prema potrebama i životnom
kontekstu. Čim se moderne proizvodne snage otrgnu od kapitalističkih prinuda rada,
slobodno vreme koje je svima na raspolaganju povećaće se u neviđenim razmerama.
Zašto provoditi dan za danom duge sate u fabričkim halama i kancelarijama, kada
mašine mogu da obave veći deo tog posla? Zašto bi se znojile stotine ljudskih tela,
kada je dovoljan jedan kombajn? Zašto traćiti misli na rutinu koju i kompjuter lako
izvršava?
Međutim, za ove svrhe, samo najmanji deo tehnologije moći će da se usvoji
u svom kapitalističkom obliku. Većinu tehnoloških jedinica bi trebalo u potpunosti
transformisati, jer su one izgrađene prema skučenim standardima apstraktne profitabilnosti. S druge strane, iz istog razloga, mnoge tehnološke mogućnosti se uopšte
nisu ni razvijale. Iako se solarna energija može dobiti na svakom uglu, društvo rada
i dalje postavlja po svetu centralizovane elektrane, opasne po život. Iako su metode
poljoprivredne proizvodnje koje štite okolinu dugo poznate, apstraktni novčani
kalkulus sipa na hiljade otrova u vodu, uništava tlo i zagađuje vazduh. Iz čisto ekonomskih razloga građevinski materijal i životne namirnice obilaze globus po tri puta,
iako većina stvari može lako da se proizvede lokalno, i preveze bez dugog transporta. Značajan deo kapitalističke tehnologije je isto tako besmislen i suvišan kao i
njemu pripadajući utrošak ljudske energije.
Ovim nismo rekli ništa novo. Čak iz toga nismo ni povlačili zaključke koje
već i sami ne znate. Vi sami negirate svaku svesnu odluku o tome kakva proizvodna,
transportna i komunikaciona sredstva je najbolje upotrebiti, a koja su štetna ili jednostavno suvišna. Što grozničavije recitujete mantru demokratske slobode, to upornije odbacujete osnovnu socijalnu slobodu izbora. Zato što i dalje hoćete da služite
vladajućem telu rada i njegovim pseudo – „prirodnim zakonima“.
’’Međutim, da sam rad nije samo pod dosadašnjim uvjetima štetan i koban nego
ukoliko je uopće njegov cilj čisto povećanje bogatstva, to slijedi, a da nacionalni
ekonomist (Adam Smit) to ne zna, iz njegovih izvođenja.’’3 (Karl Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi, 1844.)
‘‘Naš život je smrt kroz rad, 60 godina visimo na užetu i koprcamo se, ali doći će
dan kada ćemo se odvezati.‘‘ (Georg Bihner, Dantonova smrt, 1835.)
18. Borba protiv rada je anti-politična
Prevazilaženje rada je sve osim opskurne utopije. U sadašnjem obliku društvo
neće izdržati više od 50 ili 100 godina. Činjenica da se protivnici rada moraju nositi
sa već klinički mrtvim idolom rada pak ne čini njihov zadatak lakšim. Jer, što se više
3 Prevod preuzet iz: Glavni radovi Marxa i Engelsa, Stvarnost, Zagreb, 1978.
Manifest
protiv rada
267
268
kriza radničkog društva zaoštrava i pokušaji reformi završavaju neuspehom, time
raste i procep između osamljivanja bespomoćnih društvenih monada kakve postoje u
sistemu i zahteva za jednim sveopštim društvenim pokretom koji bi ponovo prisvojio
otete kapacitete. Porast degeneracije društvenih odnosa širom sveta pokazuje da se
stara svest o radu i konkurenciji nastavlja u sve nižim oblicima. Postepena decivilizacija se uprkos svim impulsima nelagode u kapitalizmu čini prirodnim tokom krize.
Bilo bi fatalno, upravo uz ovako loše izglede, praktičnu kritiku rada kao sveobuhvatan društveni program smatrati manje važnom i ograničiti se na organizovanje
pukog preživljavanja u ruinama društva rada. Kritika rada ima šansu samo ukoliko
stremi protiv struje desocijalizacije, umesto da njome bude ponesena. Standardi civilizacije ne mogu se braniti demokratskom politikom nego samo borbom protiv nje.
Onaj ko teži ka emancipatorskom prisvajanju i transformaciji kompletnog
društvenog odnosa teško može ignorisati autoritet koji je do tada uređivao ove odnose. Nemoguće je ne pobuniti se protiv otuđenja sopstvenih društvenih potencijala,
a bez konfrontacije sa državom. Država ne samo da upravlja otprilike polovinom
društvenog dobra, nego i osigurava prinudnu podređenost svih društvenih potencijala diktatu valorizacije. Zna se da protivnici rada ne mogu ignorisati državu i politiku, a isto tako da ih ne mogu voditi.
Ako kraj rada podrazumeva kraj politike, politički pokret za ukidanje rada
bi bio protivrečnost. Protivnici rada usmeravaju svoje zahteve prema državi ali ne
osnivaju političke partije, niti će ih osnivati. Svrha politike je dočepati se državnog
aparata da bi se nastavilo sa društvom rada. Protivnici rada stoga neće da preuzmu
kontrolu nad centrima moći, nego hoće da ih isključe. Njihova borba nije politička,
ona je anti-politička.
Država i politika modernog doba i prinudni sistem rada se nerazdvojivo
prepliću, i zbog toga moraju zajedno i nestati. Prazne priče o renesansi politike su
samo pokušaj odvlačenja kritike ekonomskog terora na poziciju pozitivističkog
delanja u vezi sa državom. Samoorganizovanje i samoodređivanje su direktne suprotnosti države i politike. Osvajanje društveno-ekonomskog i kulturnog prostora
nije moguće političkom prečicom, službenim kanalima, ili drugim pogrešnim trasama ove vrste, nego stvaranjem protiv-društva. Sloboda znači, ne biti reproduktivni
materijal tržišta, niti materijal kojim upravlja država, nego u sopstvenoj režiji organizovati društvene odnose – bez intervencije otuđenog aparata.
To znači da protivnici rada hoće da stvore nove oblike društvenog pokreta i
zauzmu poziciju mostobrana zarad reprodukcije života izvan rada. Sada se oblici
protiv-društvene prakse moraju povezati sa ofanzivnim odbijanjem rada.
Neka nas vladajuće snage drže za lude, pošto rizikujemo raskid sa njihovim
iracionalnim sistemom prinude. Nemamo šta da izgubimo sem katastrofe ka kojoj
nas oni trenutno vode. Možemo dobiti svet izvan rada.
Proleteri svih zemalja, dosta je!
269
Manifest
protiv rada
CIP - Katalogizacija u publikaciji
Biblioteka Matice Srpske, Novi Sad
1: 378.18 (082)
270
Stvar: časopis za teorijske prakse = journal for theoretical
practices / KSF Gerusija. - Br. 4 (2012) - . - Novi Sad: Klub
studenata filozofije Gerusija, 2012 -. - 24 cm
Dva puta godišnje. - Tekst na srp. i eng. jeziku
ISSN 1821 - 4193
COBISS. SR-ID 247357959